Lepo selo – Vražje selo

400 rsd
Odlomak iz knjigeLepo selo – Vražje selo

Ограда

Школа има велико и равно двориште. Камиони су често улазили приликом довоза робе у продавницу, која је била ту у близини. Иза себе су остављали велика улегнућа, која је киша натапала и претварала у баре. Ограде није било.

Сваке вечери, до дубоко у ноћ, Жарко седи за столом и прави план уређења дворишта. Ради заштите деце и њихових живота, мора се оградити. Сазива родитељски састанак. Излаже план и позива их да помогну у радној снази, колико ко може.

У матичној школи у граду добија материјалну и моралну подршку. Стиже материјал: оплата, цемент, ризла, песак и др. Шаље обавештење преко ученика да сутра, у суботу, радови почињу. Директор из матичне школе шаље, за сваки случај, два помоћна радника.

Рано изјутра, њих двојица и Жарко крећу на посао. Из села нико не долази. Дан одмиче, надамо се, али узалуд. Неки мештани пролазе и добацују. За неколико дана урадили су бетонску цоклу и поставили металне стубове. Журе. Ближи се новембар, снег већ провејава. Из оближње фабрике добија на поклон цеви од којих ће заваривањем добити оквире. И мреже су послали. Два вредна вариоца из околине обавила су послове заваривања и фарбања.

Баш тих дана догодило се следеће: Улазим у учионицу. Затичем Стојана уплаканог. Устаје и каже: „Учитељице, мој тата неће доћи, каже „Имам ја преча посла.”

Наставља да плаче. Ја му прилазим. Помиловах га по коси и рекох: „Немој ти да плачеш. Ниси ти ништа крив.” Уздржавам се да и ја не заплачем. „Деца су често боља од родитеља”, помислих.

Из оближњег расадника добијамо на поклон саднице. Било је ту: борова, јела, смрча, бреза, јасмина, јоргована, форзиција и др. Колико је ту било одушевљења и радости! Заједно са ученицима смо ископали јаме, засадили саднице и залили. Сваки ученик је имао своје задужење.

Комшиница Л. пролази и добацује: „Учитељице, зар си за то учила школу, да копаш?”

„И то, свакако”, одговарам.

Капија је велика и лепа, а од ње до уласка у школу бетонирали су две стазе. Између њих је земља у коју ћемо на пролеће засејати пркос.

Стижу хладни дани. Акција ће се наставити на пролеће следеће године. Биле су то седамдесете.

Срећни смо и захвални. Добили смо село поред саобраћајница: пруге и аутопута. Веза са градом је одлична због школовања деце. Претходно село је било у планини удаљено око 25 км од града. То је нарочито мени, тешко падало. А сада смо ту и срећни смо.

Уопште узевши, живот просветних радника у селу је врло тежак, али и леп, поготово за оног ко воли децу и природу.

Стигло је пролеће. Са ученицама сам посејала у стазу пркос. Дечаци су доносили воду и заливали. Ускоро ће се претворити у диван шарени ћилим. Привлачи пажњу пролазника. Прозоре у учионицама украсили смо саксијама са мушкатлама. Редари их редовно заливају (најчешће понедељком). Једном седмично ученици чисте двориште, затим перу руке на чесми у дворишту, а као награду добијају један и по час игре. Дечаци играју фудбал, а девојчице „Између две ватре”. Надалеко одзвања њихов весели смех, да је милина слушати.

Једног дана долази „интелектуалка” и рече ми: „Слушај учитељице, мени се не свиђа што мој син (иначе добар ученик) мора да прља руке чистећи двориште. Није то његов посао. Нисам га за то послала у школу.”

„Ово је друштвено-користан рад, а твој син је највреднији међу децом”, мирно одговорих.

Успешно се завршава школска година. Задовољни су ученици, а и ми учитељи, и поред тешких услова. Наиме, ради се у тзв. комбинованом одељењу: два разреда у једној учионици. ради се истовремено. Обично се комбинују први и трећи, и други и четврти разред. Ако се правилно примењује активан рад и тихо занимање, успех је осигуран. Концентришемо се максимално на рад са децом, притом занемарујући непријатељско понашање неких личности у селу.

„Зашто? У чему је проблем?” често смо се питали Жарко и ја. Ускоро смо добили одговор.

Чика Пера је једног дана свратио у школу да узме књигу из школске библиотеке за своју унуку Тању. Није могла доћи због болести. Иначе, то је најбоља ученица. Обрати се мени: „Рећи ћу ти, Анђо, нешто у поверењу. Видим шта се ради. Пред ваш долазак у село имали смо овде у месној заједници партијски састанак. Јоксо је устао и рекао: „Долази нам учитељица Анђа. А знате ли ко је она? Она је ћерка нашег непријатеља из рата. Нећете, ваљда, дозволити да нам непријатељско дете учи нашу децу?” Милутин га је гласно подржао. Остали су ћутали. Онда устаде Јово. Сав узбуђен повика: „Срам те било, Јоксо! Како можеш тако говорити? Ниси је ни упознао, а бацаш љагу на њу. Ја сам се лично распитао. Анђа је била у школи добар ђак. Завршила је пет разреда учитељске школе на време. Одана је овом нашем новом друштву. Са целокупним разредом отишла је, по завршетку школе, на изградњу 59.-е год. Градили су Ауто-пут братства и јединства на деоници Параћин – Ниш. Бригадирско насеље им је било стационирано код Алексинца. Ту је било бригада из свих наших братских република. Отуд је донела похвалницу, зато што је била вредна бригадирка. Била је предложена за члана Партије, али је то одбила, јер, како је рекла: „Нисам томе дорасла.” А њен отац је био частан и вредан човек. Нажалост, рано је преминуо.

Јоксо и Милутин су први напустили састанак.”

„Дакле, у томе је ствар”, захвалих се чика Пери.

Када бих срела Јокса или Милутина, увек бих их учтиво поздравила. Није ми промицао њихов поглед пун мржње, као да је говорио: „Бићеш ти бржа одовуд него отуд. Нећеш ти дуго овде опстати.” У себи сам мислила: „То ћемо још видети.” Остала сам до пензије.

Провокације су се наставиле.

Категорије: , Izdavač:
Autor: Stana Sokić

Memoari Stane Sokić, učiteljice u penziji.

Knjiga „Lepo selo – Vražje selo” opisuje dolazak učiteljskog para na službu u selo za koje će se ispostaviti da ga je zaista teško voleti. I sami meštani ga nazivaju – Vražjim selom. Ima, međutim, nečeg čudnovatog u našim ljudima. Oni isto tako dobro podnose zlonamerne pritiske vlasti i trpe niske udarce okoline, kao što znaju da uživaju u druženju sa dobrim ljudima, da pokazuju solidarnost ili da se prepuste maštanjima u prirodi. Život na selu je težak i ljudi su često nezaštićeni, ima se utisak da ih sve pogađa više nego što treba. Samim tim, svaki uspeh je značajan i vredi više nego što je to slučaj kod ljudi kojima je nadohvat ruke. Ko nije živeo na selu ne zna šta su muke odlaska kod lekara, studiranja u velikom gradu, brige o novcu…

Autor

Recenzije

Trenutno nema recenzija.

Be the first to review “Lepo selo – Vražje selo”

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *