ευχαριστώ

Atinska noć traje dugo. Započinje u Plaki, završava se – s onim najlepšim što od nje ostaje – u sećanju. Plaka je puna noćnih restorana sa specijalizovanim programom za strane turiste, sa izvrsno spremljenom ribom, odličnim vinom podneblja („Retsina“) i buzukijem. U Plaki se, međutim, mogu pronaći i male kafane s limenom pećicom u sredini prostorije, gde domaćin sprema musaku od zelja, iznosi na stolove masline i sir, i svoje ružičasto vino. Kad počne pesma, stolovi se spajaju i svi sede u polukrugu oko pećice i malog podijuma za igru. Najlepša među Atinjankama, u maslinastoj haljini, ustaje tada i počinje s plesom na tom malom prostoru između stolova. Svetlost je prigušena, u polumraku njeni se pokreti približavaju suštini igre, a njeno lice, isprva nežno, detinje, postaje strogo, kao isklesano, nedostupno lice Telemahove majke. Na kraju svog nastupa ona kleči, opuštenih ruku i povijene glave, potom se pridiže oslanjajući se o moje koleno i koleno moje žene, Marije, pokupi s poda u oduševljenju bačene joj cvetove, okruni s njih latice i razbaca ih svud po stolovima. Najlepši među Atinjanima (Patroklo), na nagovaranje ostalih mladića, sad stidljivo izlazi na podijum, ne igra već seda na pod da otpeva staru grčku pesmu; iznad njegove glave domaćin pažljivo naliva u čašu vino, i on, u pesmi, otpija prema onom ko ga je počastio, spuštajući pogled prema podu. Čaša posle dugo stoji na ivici podijuma; blesne na momente od nekog zalutalog, praskavog plamena. Najednom, pesma prestaje… Jedan tužni mladić, Klajos, s crnim florom na rukavu, bez reči ustaje od stola i igra, s bolom što ga lice ne iskazuje, u tišini, sa zanosom podjednako odmerenim i za sreću i za tugu, onako kako je igrao Grk Zorba!

Kad smo odlazili odavde, Klajos, koji je bio u žalosti za preminulim ocem, pozdravljao se sa muzičarima, gostima i domaćinom kao s dugovremenim prijateljima, i dok je svima, pa i nama, čvrsto stiskao ruku, ja sam s njegovih usana nekoliko puta pročitao reč: sreća! Zaborav sve leči, a pesma i igra su najbolji način zaborava, jer u njima čovek se seća samo onoga što voli. Grci pesmu podređuju igri, oni su u pokrete ugradili sećanje, sećanje i na dobro i na zlo, na tugu i sreću; njihova igra je suština a pesma samo dekor.

Ostali su nam još, posle Plake i sirtakija, dugi ponoćni sati da razmišljamo o tome kako se ceo život sadrži u jednoj jedinoj ovakvoj noći; da dugo lutamo poluosvetljenim gradom u koji se uvlače jutarnja izmaglica i tišina svojstvena metropolama u ove sate, da razmišljamo o sudbini Grka koja se s njima poigrala ostavivši im, od svekolikog bleska, samo ponos i osetljivost, i jedan već odasvud i od svih razgrabljen duh prošlosti; da u praskozorje otkrivamo Atinu kao golemu postelju s prozračnim baldahinom; svetlost u prelomu; belasanje Akropolja pod svetlima reflektora; treperenje žućkastog neona na hotelu „King Jason“; ritam jednog svedenog disanja, pred buđenje. Na balkonu naše hotelske sobe uskliknuo sam: ευχαριστώ! – reč kojoj nisam znao značenje i koju pre toga nikada nisam izgovorio; reč iskrslu iz pradetinjstva kao njegov simbol, reč koju sam nasledio i koja je deo mene samog kao i to pradetinjstvo.