БЕЛЕШКЕ ЗА СТВАРНУ МИСАО (I)

Одсудно почети. И плуг учини земљи насиље. И клица семену. Нема рођења ако се тиме није ма у чему умрло. Почетак је тада суштински што и крај, све буде у свему, и ни краја ни почетка. Од великог хоћу тада настане још веће морам. Тада и мисао из мозга суштински није друго до бризгање биљке из земље.

Те духовну јаву, као легитимно даљу стварност у себи, тек осетим одакле престаје обмана моје мисаоне слободе.

И назрем ту ванличну јаву духа: као геометрија је, али жива, али несамерљива. И за колико се усудим, ипак, у мерење, сигуран је знак, за толико још нисам изишао из себе.

У чему је критеријум мојих лутања и обмана? Са ове окуке или оне, наједном јасно ми се отвори сазнању: управо кроз та лутања и обмане, несхватљивом неком систематичношћу, нешто се у мени све даље и даље изаткива. Као ко је слеп, а ипак налази себи пута. И ето, у тој јави, која је са све већим остварењем све мање моја, тек у њој назрем себи оправдање.

Тиме што постојим у кретању, тиме што расуђујући одлучује мозак хоћу ли овуда или онуда, не претерам ли врло често у нецелисходност, крећући се само ради кретања, мислећи ради мисли. У томе је самообмана слободе (читај: произвољности) мисли. Као точак који је на зупце, а независно се окреће, не изазива собом никакав даљи покрет.

Јер има стварна мисао. Она је чудесно (а зар то није исто као кад бих рекао природно) продужење, као у даље некуд стање, целокупнога кроз човека оствареног постојања.

Али, понављам: зубац мозга врло често не хвата претешки точак стварности. Часовник се усцактао, и никад боље, али сказаљке не показују време. Зауставити тада мозак, безмало, па је исто тако немогуће као зауставити желудац или срце.

Јер чему ма и појам, ма и суд више преко телесне, преко животне неопходности. И назрем: само се кроз тај минимум достигне до максимума.

Тешкоћа коју обиђем у ствари ослаби ме, за колико бих ојачао да је савладах: никад ни у чему себе обманути. До самоуништења. До свесмислене чистине. До духа.

И, ако сам у току заиста, онда за чим било покренут, уложити се сав. (А зар у понечему и тотално мировање не значи то?) И ништа, буквално ништа, не сачувати за себе.

Јер се распада животна уштеда, таложи се, затвара излазе у чистину. И јер потрошити се ради другог, ради свачега што није своје ја, назрем, само је нужна припрема, олакшање себи страшног суда преласка у даље стање.

Шта бива са неутрошеним? Шта бива са чврстим кад му је тренутак само још остао да је гасовито, а још није било течно?

Кад највише, и од свачега, стрепим за себе, наједном, и као нехотице, неизрецима нека тишина завлада у мени. Зовем то, из агоније свог ја уструјати у биће. За драгоцени тада тренутак, све ми толико исто буде значајно колико до малочас самом себи ја. Страх ме је кочио, страх предодређивао моје кораке, страх од личног престанка. А гле, животиња и биљка и свака у Бога твар, јер су поштеђене од самообмане престанка, јер су својим постојањем истовремено и ја и не ја, само су оне у потпуности, само оне у лепоти бивања. А ја, коме је дужи пут досуђен, и патништво на том путу, све донде не докле кроз све завојице свога ја не измождим себе до ванличне свести.

Тек одатле све јесте и све је моје, јер ни ја више нисам свој. И тек одатле, пропевати, а то се дубље може ћутањем него гласом, једини је одзив на све призиве. И јасније но икад осетим, само сам смерна струна: затреперим под неким моћним гудалом.

Тако и звоно: не одаје звука, мукао му буде трептај, ако не лебди у простору.

Тако и Шекспир: мукао чвор себе (а то је свега страдалничког у човеку) раздрешује у Хамлета, у Лира, у Ричарда III. Отпевава кроз њих што би, затворено у тврде зидине Шекспира јединке, да затрује себе сумњичавом мисли; да је од доброте оболео, слепо себе у ништавило расточи; да силу Ероса изопачи у насладу убијања. Отпевава, а то значи ништа мање него: чега се год човек ослободи кроз дух, најдрагоценији је дар свима за бескрај појединачних ослобођења.

Порођајни бол тада је суштински што и радост стварања.

Живећи у сржи сам, па био или не био свестан ње. Ако иоле јесам, онда још и живећи ријем по животу за том сржи.

Што истинитије сазнајем, то дубље заборављам себе. И гле, дође тренутак кад при најчистијој свести човек се насмеши и оном, и тим дубље, што њега најличније погађа. Насмеши се од сазнања, од радости сазнања.

Исто тако, и бол још из материне утробе, зар би се икад преболео, да са чудном упорношћу тражећи се, не продре најзад израз: родни тај бол је, у свему наћи себе, свему се саопштити, до заборава свог извора, до расплинућа твари у истоветност бивања. А тек одатле настане феномен певања: родни бол се изокрене у радосног остваритеља надстварности.

Квари ме, домогнути се већег него што подноси сопствена снага. Јер обманув се да могу више него што ми је дано, оно недовољно моћи оде на изградњу привида надмоћи. Сигуран пут у наказност.

А напротив, необично порастем у моћи ако ми се мањи делокруг одреди него што заслужујем. Осетим се претекао. А од претека тек настане истинска делатност.

Исто тако, имати ван стварне потребе, опасност је да се скучим у грамжљивца, или распаднем у сладострасника. И делио бих људе према томе колико који без личне штете може поднети злата. А највећем броју дао бих за длаку мање од насушног.

На штакама појма и суда гегуцам кроз суру привидност спореднога. Полазећи у главно, са штакама нестане и сакатости: без иједног средства са крилатом лакоћом тамо се улеће.

Јер расуђивати, већ је почетак пораза пред суштином. Изразити суд, суштински је пораз.

(1932)