TEODORA (12)
KOJA JE POSTALA DETE NACIJE

Ovo je priča o devojčici. Maloj, a velikoj ženi. Onoj, u koju se narod Srbije na prvi pogled zaljubio i u dahu je zavoleo, dao joj sve što je mogao i uz njenu nadljudsku snagu, uz njene roditelje i mlađeg brata, pomogao da ponovo raširi, naizgled slomljena krila.

Dobar dan, ja sam Teodora. Imala sam težak oblik leukemije koju sam pobedila. Zato sam sad ovde i planiram da ostanem.

MOJA PERSPEKTIVA
ILI KAKO SAM VIDELA RAK

Kažu da me ništa nije zaobišlo. Ipak, nešto jeste. Ono najgore. Zaobišlo me je ono od čega svi beže i misle da mogu da se sakriju. Zaobišla me je smrt. Ta brutalna i bezosećajna spodoba. Možda me i nije zaobišla, možda sam joj umakla, nasamarila je, nadmudrila, možda je naišla na lukaviju, pametniju i snažniju devojčicu nego što je očekivala. Ne bojim se više smrti. Ranije sam se plašila. Strah me je samo od odlaska. Ne volim da se selim, posebno kad ne znam kuda idem. Bojim se i ostavljanja. Ne želim nikoga da ostavim, niti želim da mene neko ostavi, a smrt je stalno tu, oko svih nas. Stigne pre ili kasnije na svačija vrata. Ne treba da se plašimo, treba samo što duže da je zavlačimo, ako ništa drugo, tako ćemo je nervirati, sigurno.

Kod mene je sve bilo normalno i onda odjednom ništa više nije bilo normalno. Moram tako da počnem, jer tako je bilo. Nenormalno baš.

Moje lečenje trajalo je ukupno nešto duže od dve godine. Da, dugo je trajalo, predugo možda. Ne mogu baš da kažem da sam sad skroz završila sa lekarima, terapijama, kontrolama i sličnim medicinskim „dragocenostima“, ali volim da mislim da je najgore prošlo. Bar što se tiče bolesti, odnosno lošeg stanja tela u kojem kontrolu nad organizmom preuzima neka glupa leukemija koja vam je nepozvana ušla u krv. Nepozvane goste niko ne voli, pa kada se uvale u kuću, mnogi ne prezaju da ih „na finjaka“ izbace napolje. Iako besprekorno lepo vaspitana, prema ovoj gošći nisam bila fina i nije mi žao. Zbog te posete i dalje imam probleme sa toksinima, sa teškim otrovima u svom malom telu koji me baš smaraju, pa moram još uvek da se družim sa onim sestrama što vole da nose bele mantile i da posećujem zgradu bolnice.

Imala sam samo osam godina, bio je 11. maj i meni je dijagnostikovana „akutna mijeloidna leukemija“. Eto, rekla sam! Probajte i vi, izgovorite! Teško je, jelda? Reči su grube, hrapave, komplikovane za izgovor, ne znam ko ih je takve osmislio, ali svaka mu čast, baš se namučio. Moralo je valjda da zvuči ozbiljno. Ništa nisam razumela, u to vreme nije bilo ni potrebe, samo sam shvatala da se sve nekako izokrenulo, promenilo, izvrnulo naopačke, zbog tih nekoliko grubih reči.

Znam da sam bila devojčica, kao i svaka druga. Nisam se razlikovala od svojih drugarica iz škole, niti od svojih sestara, sve smo bile iste. Onda se nešto desilo u mom životu, pa sam se ja – malo izmenila. Život se promenio. Iako sam bila dete, bez životnog iskustva, bez velikih planova za budućnost, bez obaveza i tereta raznih odgovornosti, moje vreme bilo je i ostalo dragoceno, a moj život bajka.

Kako to obično ide, svaka bajka ima glavne junake, dobre i zle. Ima princezu, princa, dvorac, ali i zlikovca, negativca. Tu su veštice, zmajevi, zli čarobnjaci koje do kraja priče princ, uglavnom svojim mačem, izbriše sa lica zemlje. Tako se u moju bajku u kojoj smo glavni junaci bili tata, mama, brat i ja, i živeli srećno, misleći, do kraja života, jednog dana nečujno na prstima ušunjala tamna senka. Nepozvana gošća bila je zlikovac. Veštica. Ono što spodoba nije znala, je da u ovoj bajci nema naoružanog princa, već svi mi, junaci, za opasačem imamo po jedan oštar mač. Tako smo joj došli glave sa svih strana. Naravno, prošlo je neko vreme dok sam smogla snage da taj mač izvadim „iz kamena“ i njime zamahnem u pravcu izvora veštičje senke.