Ovo je osma knjiga Presingove poetske edicije Prisustva.
Izrazita emocionalnost i visoke misaone preokupacije ukrštaju se u pesničkom liku koji se razvija iz naslova u naslov čineći ovu zbirku uzbudljivom i neizvesnom. Svaka pesma je događaj za sebe – pronalazimo i elemente vlastite duhovne istorije, konkretizovane izrazito biografskim detaljima, ali i stihove posvećene književnim srodnicima i uzorima; metafore iz prirode (poistovećivanje ili otklon) smenjuju gradski pejzaži sa aspektima urbanog izolovanja (društveni i lični angažman). Raznovrsne forme i različiti tonaliteti svedoče o slojevima bogatih književnih referenci i oplemenjenih aluzija u neprekidnoj komunikaciji sa orfejskim udesom od pamtiveka.
JOŠ JEDNA PESMA O DISANJU
Ona veruje u Pegaza, jednoroge, sirene,
Lavirint, Had, Atlantidu, Eden,
Hirona kentaura, Vavilonsku kulu,
pobijanje prosaca, pokapanje brata,
vraćanje ulaznice, napad na vetrenjače,
put Zlatnog runa, Enkiduov pad.
Ona veruje u lako savladavanje Sfinge,
u zaustavljanje teške Avramove ruke,
prelomni tren vaskrsenja Isusovog,
neočekivano Raskoljnikovo pokajanje,
nemo potonuće samotnog Makonda,
i u konačni pad pravog prstena u grotlo.
Ona veruje u veštice, vampire, demone,
Boga Sunce, Ksolotla, Kulkulana,
Ela, Dagona, Ašeru i Baala,
pet godišnjih doba, plavi sneg.
Ne u zakone kretanja tela i duha,
neminovnost, ljudsku nemoć i kraj.
Nedogledni svet okrenuo joj je jedno
od bezbroj slovima izbrazdanih lica.
Umiva ga, od sna toplo, dečje sneno,
i jutrom mu briše krmeljive oči,
da može da gleda ružoprste zore
i biserne sutone pune mitskih bića.
Naivna – govore verolomni, i odlaze.
Krilati čuvari tiho ih ispraćaju s tugom.
Brišu prašinu s patinom prevučenih knjiga
i pozlatom podvlače nade u smisao sveta.
Seti se, šapuću u tami, verovala si
da naivan i nevin istoj primisli služe.
San boga nasut je kroz uska grla
u okrnjene posude sitnih duša,
nit večnosti provučena kroz iglene uši;
ne tuguj, šapuću, tužno je nerođeno.
Nemo se kruni svemirsko kamenje,
zasipa prašinom pozlatu zvezda.
Ona udiše žudno ono što nebo izdiše.
Čemu to? – prekida žamor anđeoskog hora.
Ponekad, kad noć nahrupi u sobe i tela
napušten grob Enkiduov obilazi
i tužnog brata, Minotaura gonjenog
za ruku vodi u polje senovito,
da zajedno gaze netaknut plavi sneg,
čipkasti pokrov iz davno izgubljenog sna.
Recenzije
Trenutno nema recenzija.