Nika Dušanov

OSTRVO

Remote. Beautiful. Mysterious. Unique. Islands are worlds of their own. Places apart, where life has evolved differently.

„National geographic“

1.

Iz guste krošnje izleteše dve poveće ptice nabreklih vratova. Čak i sa ove udaljenosti ličile su na obične čaplje, ali putnicima kojima je obećano egzotično putovanje na granici nestvarnog one su valjda trebalo da izgledaju kao pterodaktili ili žar-ptice. Autori projekta su pronašli inspiraciju verovatno u priči o ostrvu doktora Moroa, King Kongu, šta znam. Umalo da viknem psi-leptiri! i to samo da bih video prezriv pogled direktorke turističke organizacije. Nisam to uradio jer je na sastanku mesne zajednice dogovoreno da sarađujemo, da se držimo priče. Brat mi je rekao da priča jeste glupa, ali da se uzdržim od svog cinizma. Priča o Ostrvu je ambiciozno zamišljena kako raspaljuje maštu i prazni novčanike. Ono što je decenijama širilo oko sebe samo smrad mulja i truleži, zahvaljujući „maštovitom“ projektu postalo je mesto tematskog turizma. U brošuri je pisalo: Neotkriveni svet. Sa jedinstvenom florom i faunom. Bića koja ne postoje nigde u svetu. Rečno ostrvo izloženo neobjašnjivoj radijaciji koje prkosi zakonima prirode. Potpuno odsečeno od sveta.

2.

Najveći problem je bio što ovakvu priču teško možeš prodati domaćem turisti, a oni su bili jedini gosti koji su nam došli. Doduše, jedan par stranaca je zalutao da vidi o čemu je reč, ali su ih komarci brže-bolje iskasapili, pre no što su se popeli na brod. Ubrzo, na društvenim mrežama, naše mesto biće visoko kotirano na listi mesta koje treba izbegavati. Ispod fotografija muljevite vode, plikova od komaraca na ružičastoj zapadnjačkoj koži i moje musave kecelje, nizaće se komentari u kojima se sredovečni Nemci, Holanđani i Englezi sprdaju sa istočnoevropskim vicem od zemlje. Tako smo zaglavili sa domaćim turistima. Nazad se nije moglo. Neotkriveni svet. Sa jedinstvenom florom i faunom. Genijalci koji su nas uvalili u ovo morali su da opravdaju sredstva koja su dobili iz fondova, a mi lokalci smo morali da sarađujemo pod pretnjom da nijedan novčić neće ući u našu zajednicu, potpuno odsečenu od sveta, ako ne odigramo svoje uloge.

3.

Mirno sam zapalio cigaretu na palubi. Uskoro je trebalo da počne. Gledao sam lice direktorke turističke organizacije. Bila je vidno nervozna iščekujući reakciju gostiju na brodiću. Streljala je i nas, posadu, da ne bismo sabotirali celu stvar. Kad smo se približili na dvadesetak metara od obale, cela ta strana ostrva počela je da ispušta krike i da trese svojim žbunjem i krošnjama. Stvarno sam bio srećan što izgledam kao što izgledam jer me je to poštedelo smrzavanja i gacanja po blatu ostrva, inače bih i ja sada bio tamo i tresao grane i urlikao iz petnih žila. Ti nesrećnici su boravili tamo danima, dok ih ne odmene neke druge zverke. Direktorka je odmah na početku sezone odvojila naočitije kandidate za konobare i animatore, a oni neugledniji postali su ostrvska čudovišta.

4.

Gosti su se valjali od smeha. Neki od njih su uzvraćali krike nazad ka ostrvu. Čudovišta sa ostrva su isprva zamukla od poniženja, da bi posle prihvatila igru dovikivanja sa raspoloženom publikom. Iako je „magija trenutka“ bila uništena, te večeri se dosta popilo i pojelo. Svima je bilo jasno da je ovo samo dno turističke ponude zemlje, i na neki način su bili srećni što su deo ovog treš-spektakla. Iz nekog razloga osećali su se povlašćeno. Zaboravili su da su i sami na dnu, da su doveli decu na jedino mesto koje su mogli da priušte.

Oslobođeni očekivanja zadovoljstava (koja prkose zakonima prirode) koja su im u poslednje vreme stalno izmicala, za koja su morali štedeti, u koja su morali da veruju da ih osećaju, svi su se te večeri preobrazili (izloženi neobjašnjivoj radijaciji) u velikodušna jednostavna bića.

Gledao sam svoje prelepe ruke (potpuno odsečene od sveta) prebačene preko ograde broda. Čak i na poslu, kada moram da savijam rep pred nadređenima, ne dozvoljavam da u meni iščili divljenje sobom (bićem koje ne postoji nigde u svetu). Nikakvo poniženje me ne može spustiti sa trona.

Jedna devojčica mi je prišla i zatražila (neotkriveni svet) sok od breskve.

Radovan Zogović

ODRONJAVANJE GRADA

M. J.

Jedan drug i čovjek! Jedan koji se ne nameće i ne nudi
i zemlju ovu mekano gazi – za mišlju i za poslom.
I kako grad, u sekund, tjeskobno, nepopravljivo obezljudi,
i ulica, lijevo, u sekund zaraste smrtnom lozom.

Ne dolazaše dane, godine. Nezgodno. Nepreporučljivo. Čak i gore!
U gradu promakne ćutke, ne sretemo li se na istoj uskoj stazi.
Neka! Noć padne. Ja ga, lijevo, iza svih zidova, do negdje ispred zore
osjećam: ja gazim po svojoj, on po svojoj sobi gazi.

Ja znam: prozor njegov, na polukasarnskom trećem spratu,
svijetli kad svi drugi prestanu, svaki iznutra siv i slijep.
I sjedim za stolom, i kažem: dobro je, prekucava, čarka vatru.
I to me grije budnog. I to mi, dok spavam, snove grije.

I znam: doći će opet – kô što sad pozdravlja, kô što pati,
doći će čim svaki korak budu prestali da mu knjiže.
Čemu, čemu bi bilo sve ovo: samovati, vjerovati, izdržati,
ne sretem li se, ne posporim li ni sa njim nikad više?

I nije došao. Kao što ni sebi nije došao u šok-sobi
poslije hirurškog stola, i obeskrvljen i isprućen.
Noć. Ne osjećam ga kako se, nad rukopisom, predaje gustoj ospi
ispravaka. Ne smišlja novo. Parketom ne škripuće.

Bezljudno, a bruji. Ne grad, već jek i odjek pukle žice.
Ulica se skrati, odroni – sve se, lijevo, nedodirljivom lozom splelo.
Ulicom lijevo ne idem. Presijecam je okrenut rebrimice.
Čak i oči spuštam. Čak, sijekući je, na oči spuštam čelo.

NE ŠTEDITE STRUJU!

To biva: jedan jedini prozor prestane da svijetli,
i grad je u mraku, grad je u pometnji i bez zraka.
Kud sada? U svaki damar, u podgrlac udara kljunat djetlić.
Tvoja se ulica stješnjava naprijed. Ruši straga.

Zato ti, čim uveče dođeš, uključuj sobni luster,
da svjetlost vratiš gradu, da gradu kisik vratiš.
Da prozor meni ulicu otvori. Da se koraci moji žustre.
Da ja znam: ti, za tim prozorom, po stanu nešto radiš.

Zato svjetlost ostavljaj, i prozor ozlaćen u tri strofe,
i kad te nema, makar stan, osvijetljen, dvostruko bio prazan.
Da ja u šetnji mislim: tu si, skupljena nad knjigom u dno sofe;
da ja, misleći tu si, ulicama vedro bazam.

Ne isključuj luster! Neka u vrhu prozorskom varniči kao zublja.
Bez nje, na raskršću, u mene, iz svih ulica – nož i horda.
Ne isključuj! Struja ipak nije od patnje čovjekove mnogo skuplja.
Čovjeku ne treba mnogo: da diše, da voli i da hoda.

Jer šta od grada bude, šta od ulice tvoje s padom mraka,
Ako prozor tvoj ne svijetli, ako ja ne mislim: ti si za njim? –
Sav grad je u mraku, grad je u pometnji i bez zraka.
Tvoja se ulica u tunel sklapa. Sve tješnji. Nerazdanjiv.

PROZORI ODLAZE

Ćutke bolovan unaprijed, naslućivan, očekivan,
a ipak je iznenadan, ipak nepreboljiv – kraj što boli.
Ipak će da presvisne onaj grečeviti puteljak pored njiva,
gušiće se od bola Jasikovac i Topolik.

Znao si strepnjom . . . Pred ponoć vjetar s kišom, prosto vjetar
prozore varoši, jedan po jedan, zapljusne i pogasi.
A jedan ostane. On, odsječen od svijeta, čeka, gleda
(leđima to znaš) kad ćeš ti izići na vaš nasip.

Svaki put. Staneš, okreneš se: sam samcit, ne sa zida –
negdje iz noći, visoko, prozor, rastužen, mutno gleda.
I lice. Na samom staklu, jedva vidljivo lice pita,
gleda i pita. I ni znaka, ni glasa, ni pokreta.

I ni znaka, ni ruke. Leđa okrenuta sobici i samoći.
A luster – pogrbljen ogrtač. Sve manja od tog plašta,
stoji, i gleda, i pita. I ti znaš – ti znaš to svake noći:
ona se to, ponoć po ponoć, konačno s tobom prašta.

I zgrada – ona tim, u nama i između nas, nateže neka tkiva,
koja spoznamo tek kad bole – zgrada odlazi. Prozor, smaljen,
odlazi. I lice s njim. Nepokretljiva, s rukama za ćerčiva,
ona odlazi – svake je noći od tebe za noć dalje.

Odlazi prozor, sve manji. Lice za staklom. Odlaze ka pučini,
beskraju, vrtlogu noći. Otkinuće broda s lengera, otkinuće!
I ništa, Ana Sergejevna, ništa tu čovjek ne može da učini.
Pođeš. Sjenka naprijed. Sjenka pozadi. Tuđe, tuđe . . .