Ivana Maksić

Default sorting
Prikaži
16
  • REZ – Regionalni zbornik socijalne i angažovane poezijeQuick View
    (0)

    REZ – Regionalni zbornik socijalne i angažovane poezije

    500 rsd

    Darko Cvijetić

    KOŠULJICE

    Crna torba.
    Od grube pogrebnoopremne svile.
    U kojoj su mojoj materi u
    Americi
    Dali urnu s pepelom
    Njezina brata.
    Kad smo urnu pokopali
    U didov grob
    Torba ostala.
    Tako nosim u njoj pjesme.
    Bolje im
    U torbi za prah.
    I to se zove:
    Oteti pepelu pidžamu za večeras.

    Žarko Jovanovski

    FAŠISTI OD PORCULANA

    U mojoj zemlji
    većina građana
    drži fašiste od porculana
    doma,
    u regalu,
    odmah iznad televizora.
    365 dana u godini pale im svijeće
    i brišu im prašinu s grkljana.
    Fašistima u domovima je toplo,
    domovi su čisti,
    a duše građana bistre
    i najčešće idu
    u nebo.
    Ponekad porculanski fašisti
    plaču suze od solne kiseline.
    To građane od srca nasmijava.
    Svaki fašist se,
    ipak,
    puno radije smješka,
    svaki u svojoj vitrini,
    sigurno,
    spokojno,
    gotovo kao Buda.

    Bogdan Cvetković

    AUTOPORTRET SNA

    noćas su sastavljali izveštaj
    rovareći po iskopinama
    nevidljivi arheolozi vremena
    celu noć su u pomračini drobili
    o artefaktu čoveka
    koji se usput davno
    stidljivo pohvalio
    kako je odsanjao
    kraj

    kažu da je
    sa osmehom padao
    u duboki meki eho
    svojih poslednjih reči
    koje sam nije čuo

    ujutru je ćutljiv
    zamišljao svoj glas
    kao most do neba

    uveče
    još ćutljiviji
    čestice svetlosti
    utkiva u svoju senku
    spreman da ponovo umre
    za pravu stvar

    Branko Ječmenica

    NA UGLU ULICE

    Na uglu ulice
    Odmah prekoputa pijace
    Tamo gde staju tramvaji
    Sedi jedan čovek na stoličici
    Šake sa kratkim zadebljalim prstima
    Isprepletanim
    Gube se u tmurnom mantilu
    Ispred njega je kućna vaga
    Na kojoj meri težinu prolaznika
    Za dvadeset dinara
    Pola hleba
    Da li je to dovoljno
    Da li je sam
    Ima li dece
    Da li puši
    Onda to nije dovoljno
    Šake gledaju ko prolazi
    Okreću se levo i desno
    I čekaju
    Da neko punih creva
    Pokrene njegovu vagu
    Ko će da izmeri težinu njegovog pogleda
    I na kojim terazijama
    I šta da stavi na drugi tas
    Koliko je ovo teško

    Adisa Bašić

    KONDICIJA

    Nisam mogao
    ponijeti sve troje.
    Jedno sam ostavio
    u šumi.

    Sunčica Vučaj

    NEĆU BELI SVET

    moja crna mama nije rodila
    al’ je izabrala
    da bi opstala
    belog dečaka
    pa onda belu devojčicu
    i na kraju crnog dečaka
    belog dečaka je volela
    belu devojčicu je – trpela
    a crnog je –
    tukla
    sada
    beli sin ima porodicu
    bela ćerka ima samu sebe
    a crni –
    svoju muku i jad
    kažu nekad crno beli je ovaj svet
    a to uvek i samo znači
    – beli
    to je onaj u kome bela ja
    od svoje crne i bele majke
    plačem sada
    jer ne mogu da nađem
    ono što mi treba
    onu crnoženu sebe
    da se sa njom jednom
    u ljubavi
    umirim.

    Vladimir Tabašević

    DETE MI SE ZAPLIVALO

    Dete mi se zaplivalo Jadranom
    Uzduž i popreko pliva li pliva

    A rat su javili da će, još malo
    A meni se dete zaplivalo Jadranom

    Pa još roni, traži kamenje i makarone
    Šta ono zna šta je rat

    A neki jedriličar, musav i srećan, landra Jadranom
    I meni veli:
    Gospođo, mali vam roni pliće nego inače

    Slobodanka Boba Duđerija

    POTOP

    Ne pratim više ratove
    lažem sebi da su daleko
    Ne pratim više deložacije
    svaki put
    isele i dio mene
    Ne mogu više ni poplave
    mada se osjećam
    jednako potopljeno
    Ne pratim više ni sebe
    možda sama sa sobom zaratim
    možda samu sebe iz sebe iselim
    možda sve svoje svjetove
    umorom od nemoći
    ravnodušno potopim.

    Nikola Đurđević

    TAČKE

    svakog vikenda
    na železničkoj stanici
    mašem vozovima
    i razmenjujem tugu
    sa putnicima
    moja tuga je bila u
    rusiji norveškoj
    nemačkoj švedskoj
    malti…
    ne pomičući se
    s jedne tačke
    zarazio sam
    čitav svet

    Darko Stanković Bobarka

    MAHANJE

    Mnogi odlaze,
    umorni od ove igre preživljavanja,
    i ja ih ne krivim zbog toga…
    volim da ih zamišljam srećne
    u tom Njujorku, Londonu i Berlinu,
    bez srušenih iluzija i bez nostalgije,
    sa ponekim lepim sećanjem na nas
    koji ostajemo ovde,
    kao ukleti duhovi staničnih perona,
    osuđeni na večno mahanje.

  • Do zuba u vremenu – zbornik poezije socijalne tematikeQuick View
    (0)

    Do zuba u vremenu – zbornik poezije socijalne tematike

    400 rsd

    Stevan Šarčević

    HODAŠ

    Izranjaš iz magle kao duh,
    rođen tamo, u tamnim dubinama
    najcrnjih močvara.

    Odrastao si u prljavim kućercima,
    dolaziš krvavih ruku
    iz nevidljivih, surovih ratova.

    Stižeš i slamaš laži;
    udomljen u izgubljenim zabitima
    njihove sveže oribane savesti.

    Marina Jovanović

    ZASTAVINI OČEVI

    38 godina kasnije
    prvi put bez propusnice
    oprane nekoliko puta u džepu iznošenih farmerica.
    Fotografija crno-bela na zelenom kartonu
    u fioci administratora
    više neće pozdravljati portira.
    Kapija sve češće ćuti.
    Godinama ne sreće nova lica,
    a stara se proredila. Crno-bela.

    38 godina kasnije
    na novom protestu. Bez propusnice.
    Sindikat: ne, ti nisi radnik.
    Ne bez propusnice.
    Protest ne priznajemo.
    Ignorišemo.

    Viktor Radonjić

    DUŽNIČKA SAGA

    Ispililo jagnje u gnezdu jastreba
    Papak se podučava letu
    Prve lekcije o mirisu krvi
    Zapis lovljenih vukova
    Busanje u grudi
    Kocka je bačena
    Kotrljanje groteski
    Srce koje otkucava
    Buđenje drugog para nogu
    Zaglušujuća pauza
    Nebesko podzemlje kao večna slava
    Nadzemnoj spomenici zlatnog runa
    Dužnička saga milionske manjine

    Ivan Marinković

    U ROVU, MEĐU CEVIMA

    Radnici u rovu
    piju kafu
    gledaju pocrnele žuljeve
    ima još dobra
    4 sata da se guli
    sunce je ogromno
    nezgodno
    psuju cevi i toplifikaciju

    ulicom se kotrljaju
    dva točka i na njima kolica
    invalidska
    iza njih se kotrljaju 2 noge
    umorne
    to su noge
    iz časopisa o lepoti
    obnažene
    glatke
    15-o im je leto
    kao i onim,
    što su u kolicima,
    muškim
    nepokretnim

    majstori obustavljaju rad
    glume kako piju vodu i brišu znoj
    gledaju
    gledaju 2 para nogu
    gledaju u oči mladića
    gledaju u zadnjicu devojke

    jedan je majstor zazviždao
    drugi je pustio suzu
    devojka je progutala knedlu

    mladić bi dao sve
    da je sa njima
    dole u rovu

    među cevima.

    Nenad Glišić

    RADNICI I RUDARI TUZLE

    osamdesetih godina dvadesetog veka
    radnici i rudari Tuzle
    svojim rukama pakovali su
    u plastične kese
    solidarnu pomoć britanskim rudarima u štrajku

    devedesetih su izgladneli
    radnici i rudari Tuzle
    otvarali plastične kese
    humanitarne pomoći

    zato
    sa radnicima i rudarima Tuzle
    nema šale
    oni imaju značajna iskustva
    sa plastičnim kesama

    Mirjana Stefanović

    ŽENA PLAČE POSLE RATA

    raskidali ste moju zemlju
    na podivljale ponjavice
    sakate

    vuku se ko psi uličari
    po svetu tražeći gospodara
    sa repom među nogama

    dete ste mi moje izagnali
    u ravnodušni beli svet

    veru u moj narod oduzeli
    rođenog me roda postideli
    strašno

    skladan život
    spokoj
    dostojanstvo
    ponos

    ko da ih do juče nije bilo
    nikad

    samo beda laž grabež i leševi
    ram su za moju sliku

    (1994.)

    Milovan Marčetić

    JUTRO

    U zemlju polako
    ulaze sive straćare.
    Pod mrazom, iz daljine
    sijaju kao srebrni grad.

    Krpe na ogradama
    zastave su odbačenih.

    Plav kamion na trotoaru
    čeka farbanje.

    Između raspoređenog
    raspoređuje se neraspoređeno.

    Deca preturaju
    po kontejneru za otpatke.

    Ciganin tovari papir na kolica.

    S praznom flašom za vino
    pijanac ode ka samoposluzi.

    Fizikalci prođoše
    na biciklama ka ciglani.

    Poput Sunčeve površine
    Ispod prozora pulsira ludilo.

    Prognan iz pejzaža
    ludak pretura po suštinama.

    (Iz knjige Bez imena, bez lica, 1990)

    Željko Mitić

    BLED ALI NE I MRTAV

    Kroz staklo
    gledam
    kako pada kiša.
    Još samo 40 dana ovde:
    dobro je –
    preživeo sam rat.

    Telefon ne zvoni
    radijator perfektno greje,
    dok se igram
    službenim pištoljem
    gledam muve kako
    umiru od starosti.

    One nisu preživele.

    Marko Car

    MI VIŠE NE POSTOJIMO

    Mi više ne postojimo,
    kao što je rekao
    onaj major,
    u zoru,
    pred
    poslednji juriš.

    Mi više ne postojimo,
    ne vredi
    da rezerviseš
    jeftine karte
    za London ili Beč,
    ako budemo otišli,
    tamo će samo naše
    senke plašiti gospodu.

    Mi više ne postojimo,
    postojiš ti i ja i ona
    i on
    i on i opet ja,
    ali nas
    više nema,
    zaboravio sam kako
    da nas osetim.
    Zaboravio sam da se smejem.

    Nika Dušanov

    DOĆI ĆE SMRT

    Šta je za ručak?
    – Vilijem Katler Jejts –

    Počelo je.
    Stolice su prerezale vene.
    Umivaonik je progutao tablete.
    Krevet je skočio kroz prozor.

    Opet radoznala privatna i Službena lica
    zaviruju u naš stan,
    tobože – probajte štrudlu, ili… možda neka enciklopedijica…

    Iz zapaljenog voza izlazi orkestar pacova
    i pilji.
    tobože – u kišu asteroida!
    nikako u crni lelujavi plašt u našem domu…
    nikako!

    Ovde je.
    Zatvori oči.
    Pravi se da ne čuješ njene koščate pete
    kako stružu tek stavljeni laminat.
    Koštao je bogatstvo za naše bedne uslove
    sećaš se?

    Čuješ li kako je nespretna, prokletnica!
    Tek što smo otplatili kuhinju!
    Mogla je poneti manju kosu
    u ovih 30 kvadrata!

    Ako ovako nastavi,
    Pozdravi se sa letovanjem………

    Gotovo je…
    Kupatilo je u suzama.
    Stolice su nekako preživele.
    Krevet je ponovo skočio kroz prozor.

    Ne brini.
    Uzećemo kredit, pristojan stan
    I na prstima, lakonogo

    SMRT ĆE DOĆI.

  • Izvan komunikacijeQuick View
    (0)
    Od : Ivana Maksić

    Izvan komunikacije

    300 rsd

    ILUMINACIJE

    Njihovi užasi nisu se mogli raspričati.
    Ona je sedela na vlaknima uzaludnosti.
    Ja sam ono čega se ne mogu osloboditi.
    Ja sam ono s čim ne znam šta ću.
    Treba mi samo podsticaj,
    nisam kriva ako nekog iskoristim.
    Treba mi samo pomisao,
    Nikako ne misli, ponajmanje razmišljanje.
    Kao da mi je potrebna ta suvišnost,
    kao da ne mogu odabrati da ne vidim.
    Tlocrt kao proizvod magnovenja.
    Na osnovu kog ne nastaje ništa,
    usled moje ne-želje. Neželja kao uzrok,
    Kao negativan pol.
    Izvan komunikacije, izvan odredišta,
    Udesišta, nezauzdana nepotpunost
    Od koje bolujem: površna potraga.
    Konflikt bez razrešenja, smisla.
    Pokret uperen spolja – pucanj u prazno.
    Govor o nečemu – pucanj u prazno.
    Sve je promašeno, govornik je iskrvario.
    Epilog: Krvarenje je izlišno.

    ON (MISLIM: TI)

    Ne znam ko je on.
    On je ludak.
    Čak mu ni ime ne znam.
    Njegovo ime. Ništa više ne predstavlja.
    Ne poznajem ga. Nije ludak, on je stranac.
    Čak ni ludak.
    Ludak bi me uznemirio.
    Stranac to ne uspeva.

    ČUDOVIŠTE IZ OGLEDALA

    Ja sam čudovište.
    To znači da sam ti majka.
    Ali ja nisam majka.

    Ja sam otac.
    Ali ja dece nemam.

    To znači da sam ti brat.
    Onda sam čovek.
    Ali ja sam isprva i uvek žena.

    Životinja i duh.

    Majka i telo.
    Telo je žrtvovano tobom.
    To znači da sam otac jer zavisiš od mene.

    Našla sam grešku.
    Prokrvarilo je.
    To znači da više ne boli.

    Ja sam besno čudovište.
    Nisam majka, ni žrtva, brat, ni otac.
    To znači da nisam niko ko bi tobom bio izazvan.

    Tvoja sam sestra.

    Skrcano ogledalo.

    KAD SAM BILA REMBO

    upregnuću konje crne kao smrt/ stropoštati se sa strme planine/ ležeći u svojoj prikolici/ stisnuta između grumenja papirnih zmajeva/ plaziću se prvom prolazniku/ a nebo će namignuti/ rani na mom levom ramenu/ pobeda/ vašar klovnova/ od laži otupela giljotina.

    SAUČESNIK

    Da li je vaše ime bitno
    Oslikava li ono vaše poreklo, neku
    može biti skrivenu osobinu, načelo
    zbog kog postojite
    Kazuje li mi vaše ime o strahu
    koji je samo vaš O zlodelima
    koje ste počinili O navici
    da sve važno zaboravljate
    a nevažno ponavljate

    Je li makar jezik na kom pišete to ime neotuđiv
    Možete li s pravom reći da ste njegov saučesnik

  • Mamac br. 3-4Quick View
    (0)

    Mamac br. 3-4

    200 rsd

    Radovan Zogović

    ODRONJAVANJE GRADA

    M. J.

    Jedan drug i čovjek! Jedan koji se ne nameće i ne nudi
    i zemlju ovu mekano gazi – za mišlju i za poslom.
    I kako grad, u sekund, tjeskobno, nepopravljivo obezljudi,
    i ulica, lijevo, u sekund zaraste smrtnom lozom.

    Ne dolazaše dane, godine. Nezgodno. Nepreporučljivo. Čak i gore!
    U gradu promakne ćutke, ne sretemo li se na istoj uskoj stazi.
    Neka! Noć padne. Ja ga, lijevo, iza svih zidova, do negdje ispred zore
    osjećam: ja gazim po svojoj, on po svojoj sobi gazi.

    Ja znam: prozor njegov, na polukasarnskom trećem spratu,
    svijetli kad svi drugi prestanu, svaki iznutra siv i slijep.
    I sjedim za stolom, i kažem: dobro je, prekucava, čarka vatru.
    I to me grije budnog. I to mi, dok spavam, snove grije.

    I znam: doći će opet – kô što sad pozdravlja, kô što pati,
    doći će čim svaki korak budu prestali da mu knjiže.
    Čemu, čemu bi bilo sve ovo: samovati, vjerovati, izdržati,
    ne sretem li se, ne posporim li ni sa njim nikad više?

    I nije došao. Kao što ni sebi nije došao u šok-sobi
    poslije hirurškog stola, i obeskrvljen i isprućen.
    Noć. Ne osjećam ga kako se, nad rukopisom, predaje gustoj ospi
    ispravaka. Ne smišlja novo. Parketom ne škripuće.

    Bezljudno, a bruji. Ne grad, već jek i odjek pukle žice.
    Ulica se skrati, odroni – sve se, lijevo, nedodirljivom lozom splelo.
    Ulicom lijevo ne idem. Presijecam je okrenut rebrimice.
    Čak i oči spuštam. Čak, sijekući je, na oči spuštam čelo.

    NE ŠTEDITE STRUJU!

    To biva: jedan jedini prozor prestane da svijetli,
    i grad je u mraku, grad je u pometnji i bez zraka.
    Kud sada? U svaki damar, u podgrlac udara kljunat djetlić.
    Tvoja se ulica stješnjava naprijed. Ruši straga.

    Zato ti, čim uveče dođeš, uključuj sobni luster,
    da svjetlost vratiš gradu, da gradu kisik vratiš.
    Da prozor meni ulicu otvori. Da se koraci moji žustre.
    Da ja znam: ti, za tim prozorom, po stanu nešto radiš.

    Zato svjetlost ostavljaj, i prozor ozlaćen u tri strofe,
    i kad te nema, makar stan, osvijetljen, dvostruko bio prazan.
    Da ja u šetnji mislim: tu si, skupljena nad knjigom u dno sofe;
    da ja, misleći tu si, ulicama vedro bazam.

    Ne isključuj luster! Neka u vrhu prozorskom varniči kao zublja.
    Bez nje, na raskršću, u mene, iz svih ulica – nož i horda.
    Ne isključuj! Struja ipak nije od patnje čovjekove mnogo skuplja.
    Čovjeku ne treba mnogo: da diše, da voli i da hoda.

    Jer šta od grada bude, šta od ulice tvoje s padom mraka,
    Ako prozor tvoj ne svijetli, ako ja ne mislim: ti si za njim? –
    Sav grad je u mraku, grad je u pometnji i bez zraka.
    Tvoja se ulica u tunel sklapa. Sve tješnji. Nerazdanjiv.

    PROZORI ODLAZE

    Ćutke bolovan unaprijed, naslućivan, očekivan,
    a ipak je iznenadan, ipak nepreboljiv – kraj što boli.
    Ipak će da presvisne onaj grečeviti puteljak pored njiva,
    gušiće se od bola Jasikovac i Topolik.

    Znao si strepnjom . . . Pred ponoć vjetar s kišom, prosto vjetar
    prozore varoši, jedan po jedan, zapljusne i pogasi.
    A jedan ostane. On, odsječen od svijeta, čeka, gleda
    (leđima to znaš) kad ćeš ti izići na vaš nasip.

    Svaki put. Staneš, okreneš se: sam samcit, ne sa zida –
    negdje iz noći, visoko, prozor, rastužen, mutno gleda.
    I lice. Na samom staklu, jedva vidljivo lice pita,
    gleda i pita. I ni znaka, ni glasa, ni pokreta.

    I ni znaka, ni ruke. Leđa okrenuta sobici i samoći.
    A luster – pogrbljen ogrtač. Sve manja od tog plašta,
    stoji, i gleda, i pita. I ti znaš – ti znaš to svake noći:
    ona se to, ponoć po ponoć, konačno s tobom prašta.

    I zgrada – ona tim, u nama i između nas, nateže neka tkiva,
    koja spoznamo tek kad bole – zgrada odlazi. Prozor, smaljen,
    odlazi. I lice s njim. Nepokretljiva, s rukama za ćerčiva,
    ona odlazi – svake je noći od tebe za noć dalje.

    Odlazi prozor, sve manji. Lice za staklom. Odlaze ka pučini,
    beskraju, vrtlogu noći. Otkinuće broda s lengera, otkinuće!
    I ništa, Ana Sergejevna, ništa tu čovjek ne može da učini.
    Pođeš. Sjenka naprijed. Sjenka pozadi. Tuđe, tuđe . . .

  • Quick View
    (0)

    Mamac br. 2

    100 rsd

    Nika Dušanov

    OSTRVO

    Remote. Beautiful. Mysterious. Unique. Islands are worlds of their own. Places apart, where life has evolved differently.

    „National geographic“

    1.

    Iz guste krošnje izleteše dve poveće ptice nabreklih vratova. Čak i sa ove udaljenosti ličile su na obične čaplje, ali putnicima kojima je obećano egzotično putovanje na granici nestvarnog one su valjda trebalo da izgledaju kao pterodaktili ili žar-ptice. Autori projekta su pronašli inspiraciju verovatno u priči o ostrvu doktora Moroa, King Kongu, šta znam. Umalo da viknem psi-leptiri! i to samo da bih video prezriv pogled direktorke turističke organizacije. Nisam to uradio jer je na sastanku mesne zajednice dogovoreno da sarađujemo, da se držimo priče. Brat mi je rekao da priča jeste glupa, ali da se uzdržim od svog cinizma. Priča o Ostrvu je ambiciozno zamišljena kako raspaljuje maštu i prazni novčanike. Ono što je decenijama širilo oko sebe samo smrad mulja i truleži, zahvaljujući „maštovitom“ projektu postalo je mesto tematskog turizma. U brošuri je pisalo: Neotkriveni svet. Sa jedinstvenom florom i faunom. Bića koja ne postoje nigde u svetu. Rečno ostrvo izloženo neobjašnjivoj radijaciji koje prkosi zakonima prirode. Potpuno odsečeno od sveta.

    2.

    Najveći problem je bio što ovakvu priču teško možeš prodati domaćem turisti, a oni su bili jedini gosti koji su nam došli. Doduše, jedan par stranaca je zalutao da vidi o čemu je reč, ali su ih komarci brže-bolje iskasapili, pre no što su se popeli na brod. Ubrzo, na društvenim mrežama, naše mesto biće visoko kotirano na listi mesta koje treba izbegavati. Ispod fotografija muljevite vode, plikova od komaraca na ružičastoj zapadnjačkoj koži i moje musave kecelje, nizaće se komentari u kojima se sredovečni Nemci, Holanđani i Englezi sprdaju sa istočnoevropskim vicem od zemlje. Tako smo zaglavili sa domaćim turistima. Nazad se nije moglo. Neotkriveni svet. Sa jedinstvenom florom i faunom. Genijalci koji su nas uvalili u ovo morali su da opravdaju sredstva koja su dobili iz fondova, a mi lokalci smo morali da sarađujemo pod pretnjom da nijedan novčić neće ući u našu zajednicu, potpuno odsečenu od sveta, ako ne odigramo svoje uloge.

    3.

    Mirno sam zapalio cigaretu na palubi. Uskoro je trebalo da počne. Gledao sam lice direktorke turističke organizacije. Bila je vidno nervozna iščekujući reakciju gostiju na brodiću. Streljala je i nas, posadu, da ne bismo sabotirali celu stvar. Kad smo se približili na dvadesetak metara od obale, cela ta strana ostrva počela je da ispušta krike i da trese svojim žbunjem i krošnjama. Stvarno sam bio srećan što izgledam kao što izgledam jer me je to poštedelo smrzavanja i gacanja po blatu ostrva, inače bih i ja sada bio tamo i tresao grane i urlikao iz petnih žila. Ti nesrećnici su boravili tamo danima, dok ih ne odmene neke druge zverke. Direktorka je odmah na početku sezone odvojila naočitije kandidate za konobare i animatore, a oni neugledniji postali su ostrvska čudovišta.

    4.

    Gosti su se valjali od smeha. Neki od njih su uzvraćali krike nazad ka ostrvu. Čudovišta sa ostrva su isprva zamukla od poniženja, da bi posle prihvatila igru dovikivanja sa raspoloženom publikom. Iako je „magija trenutka“ bila uništena, te večeri se dosta popilo i pojelo. Svima je bilo jasno da je ovo samo dno turističke ponude zemlje, i na neki način su bili srećni što su deo ovog treš-spektakla. Iz nekog razloga osećali su se povlašćeno. Zaboravili su da su i sami na dnu, da su doveli decu na jedino mesto koje su mogli da priušte.

    Oslobođeni očekivanja zadovoljstava (koja prkose zakonima prirode) koja su im u poslednje vreme stalno izmicala, za koja su morali štedeti, u koja su morali da veruju da ih osećaju, svi su se te večeri preobrazili (izloženi neobjašnjivoj radijaciji) u velikodušna jednostavna bića.

    Gledao sam svoje prelepe ruke (potpuno odsečene od sveta) prebačene preko ograde broda. Čak i na poslu, kada moram da savijam rep pred nadređenima, ne dozvoljavam da u meni iščili divljenje sobom (bićem koje ne postoji nigde u svetu). Nikakvo poniženje me ne može spustiti sa trona.

    Jedna devojčica mi je prišla i zatražila (neotkriveni svet) sok od breskve.

  • Mamac br. 1Quick View
    (0)

    Mamac br. 1

    100 rsd

    Persis Karim

    KAKO PREBROJATI MRTVE

    „Vođenje evidencije o broju ubijenih Iračana nije posao Sjedinjenih Američkih Država”, rekao je jedan student, „i uostalom, kako bismo prebrojali mrtve?”

    Uzmite njihove udove razbacane po ulicama –
    pomnožite ih sa hiljadu i jedan.

    Pitajte svakoga u Bagdadu ko je izgubio
    brata. Rođaka. Sestru. Dete – da zabeleži
    njihova imena na magnetofonu.

    Otiđite u svaku školu, stanite
    ispred odeljenja, pročitajte imena učenika,
    na svaku praznu klupu, bar dvoje mrtvih.

    Potražite bilo koju prodavnicu u kojoj se prodaju cigarete –
    pitajte ih koliko su boksova prodali ove godine.

    Otiđite na autobusku stanicu i kupite deset karata –
    ponudite ih bilo kome ko želi da ode.

    Posetite pogrebnika. Pitajte ga koliko je
    kedrovine i borovine poručio ovog meseca.

    Mrtvi nisu mnogo zahtevni. Oni ne govore
    o brojevima ili na nepoznatim jezicima, oni nemo leže

    i čekaju – da budu prebrojani.

    KATASTROFA NA POMOLU

    Narodu Irana

    Počinje rečima –
    fanatici
    koji svom narodu oduzimaju
    nadu, krše
    sva obećanja.

    Počinje rat:
    vreća puna mržnje,
    pretnje prikrivene žegom –
    zauzimanje stava, žustra
    Rasprava Ljudi
    neizbežna katastrofa
    na pomolu.

    Rat nema obličje.
    U početku, zvuči kao zvono
    koje otkucava ponoć,
    ali se za razliku od duha
    ne vraća u bocu.
    Ova oluja je beskrajna.

    Ne može se zaustaviti:
    ova bajalica nije delotvorna.
    Poput tornada usisava
    život, ne ostavlja ništa
    osim pepela, podvojenih ličnosti.

    Osećam u kostima.
    Približava se poput nekoga čije lice
    posmatram, čije oči pomno
    pratim, priljubljena uz kompas,
    vidim da rat dolazi,

    izbija
    iz ovih reči.
    One su čudovišta
    koja ne vide
    da ljudi plaču.

    One su tvorci
    uništenja
    koje počinje govorom
    a završava se hladnim
    pogledom budućnosti.

    ATEFEINO POGUBLJENJE

    Bila je umorna devojčica zarobljena u mislima žene.
    Razmišljala je o cigaretama i seksu tokom lenjih popodneva.
    Nije mogla da se suzdrži. Njen bes zbog nepravde
    bio joj je na vrhu jezika, u boji usana.
    Prvo je spavala sa dečakom iz komšiluka,
    potom sa muškarcem koji je bio duplo stariji od nje.
    U izveštajima je pisalo da je bila psihički nestabilna.
    Kada je izašla pred sudije, zbog „krivičnih dela protiv
    čednosti“
    njeno stanje pritajenog ludila se pogoršalo.
    Suprotstavila se svojim tužiocima, sa 100 udaraca
    jezikom je bičevala njihova tela
    umotana u belu tkaninu i svetost.

    Nekoliko nedelja kasnije visila je sa konopca
    pričvršćenog za granu kestena na Neka trgu.
    Ispod crnih nabora tkanine koja ju je skrivala,
    prolaznici su videli prezir na licu
    nekadašnje device. Kako bi se bolje osećali,
    mrmljali su sebi u bradu.
    Bila je kurva, zavodnica, obmanjivačica muškaraca.

    Te noći je njeno telo zakopano u toplu, vlažnu zemlju.
    Neko ju je, verovatno muškarci, iskopao,
    u strahu da bi njena koža i kosti
    istrunuli u zemlji
    po kojoj sveti ljudi hodaju.

    Neki kažu da je ponovo ustala.
    Prepustila se letu
    duše, budnom oku
    koje nas preklinje da se setimo
    tela iz kog smo nastali.

    * Atafe Rađabi, 16 godina, pogubljena u Iranu 15. avgusta 2004.

    HIBRID

    Kada sam shvatila
    šta je to što jednu Iranku
    čini dobrom
    bilo je prekasno.
    Amerika me je već iskvarila,
    njeni široki kukovi i nepristojno ponašanje
    dodatno su me oslabili.
    Nisam čak bila ni „Iranka-Amerikanka.“
    Nedostajala mi je osećajnost, jezik,
    odbojnost prema dlakama
    i želja za malim nosom.
    Bilo je prekasno… već sam
    postala nešto drugo
    i nisam poštovala pravila
    neophodna
    za život
    jedne Iranke.
    Bilo je dovoljno to što sam imala četiri brata
    i majku koja nije bila prefinjena,
    naučila sam da psujem i više sam vodila računa
    o ocenama od dečaka.
    Ponekad, kada se nisam ponašala onako kako je on zahtevao,
    otac me je podsećao
    da sam previše amerikanizovana…
    reči koje su se zarivale u kožu
    poput noža,
    kidale me
    i stvarale jaz
    između nas.
    Nikada nisam mogla potpuno da shvatim
    šta to znači ‘previše američko’.
    Da li je mislio na poštuj svoje roditelje,
    razgovaraj sa njima o svemu,
    nemoj da spavaš sa dečkom
    pre braka,
    ne budi laka devojka?
    Da li je smatrao da bi moja američka polovina
    trebalo da poštuje njegova pravila?
    Bilo je prekasno.
    Kao i svi roditelji doseljenici, želeo je da uspem,
    da se obrazujem, da budem pametna i lepa
    ali da ne zaboravim
    da moram da nađem muža.
    „Žene su poput voćki“, rekao bi, „moraju da rađaju
    ili će se sasušiti.“
    Kada bi tako govorio,
    poželela bih da budem
    jedna od onih hibridnih
    dekorativnih šljiva
    čiji cvetovi su dražesni i veličanstveni
    ali uvenu
    nikada ne dajući plod.

    (S engleskog prevela Jelena Mandić)