-
Vila šatorica
630 rsdCRVENA, PLAVA, ŽUTA
Vilen je posmatrao more. Prijala mu je Azurna obala. Modri talasi, topli sunčevi zraci, mirisi leta i mladosti. Prijalo je i Lari. Kćerka mu je pocrnela, dobila lepu boju. Konačno su počeli da se malo bolje razumeju…
Gospođa Brižit Vilen je zurila u sliku mršteći se. Nije uspevala da uhvati lepotu u kasnijim Van Lojtovim radovima. U onim ranim, još i nekako – tada je slikao realne pejzaže: planine, sela, drveće, zamkove, a onda je iznenada poludeo za De Stijlom, Mondrijanom. Od pejzaža prešao je na dosadne i monotone vertikalne i horizontalne linije, pravougaonike, kvadrate i rombove. Van Lojt je stekao svetsku slavu sa slikom ,,Crvena, plava, žutaˮ. Baš kada je bio na vrhuncu slave, odlučio je da… Brižit se strese.
Crvena, plava, žuta… zašto joj je suprug poklonio tako skupu sliku? Nesumnjivo je znao za Rubi. Da li je stvarno očekivao da se pomire ?
Vilen… taj dosadni, netalentovani, neambiciozni nazovi slikar, potrčko reklamnih agencija, pomisli Brižit. Nikada nije ni verovao u boemski i umetnički duh slikara. O njima je zapravo mislio sve najgore. Većina tih nazovi umetnika bili su obični proizvođači koji su radili za pare. Ni najmanje nisu verovali u ono što su radili. Živeli su boemski samo zato što je to bilo u funkciji profita. Publika, tj. kupci želeli su da čuju da oni tako žive. Radili su ono što se od njih očekivalo da rade. Tako joj je govorio. Pa ipak… Brižit se ponovo strese. Da li je Van Lojt želeo večnu slavu, mesto u istoriji, možda je zato završio obešen o luster, u jeftinom hotelu u portugalskoj provinciji ?
Brižit je pomno posmatrala sliku, Van Lojtovo poslednje delo. Besmislena slika. Nikakve lepote, ni smisla. Crne linije, crveni, plavi i žuti pravougaonici i kvadrati, i sve to prekriveno žutim rešetkastim linijama. Van Lojt je na kraju, ipak bio samo ludak, doduše nadareni ludak, za razliku od Vilena. Znala je za njihovo prijateljstvo iz studentskih dana, ali putevi su im se kasnije razišli. Vilen nije bio blizu ni njenog talenta, a kamoli Van Lojtovog… što je više razmišljala o njemu, sve više se čudila kako su uopšte završili u braku.
Davno je prestala da oseća bilo šta prema njemu, osim prezira. Jedino što ih je još spajalo bila je kćerka Lara. U ovom momentu mislila je samo na Rubi.
Rubi… kože meke i glatke kao svila, čarobnih prstiju i usana. Bilo je čudno razmišljati o Rubi, pred ovom hladnom i besmislenom slikom, koja je bila totalna suprotnost Rubinoj životnoj energiji i vatri koju je posedovala.
Namrštila se. Nešto se pomerilo u strukturi slike. Nešto sitno, tek kao mrlja na ivici vidnosti. Kao da su tri boje u geometrijskim telima postale punije, jasnije.
A onda se sve promenilo, u deliću sekunde svet je izgubio oslonac koji je poznavala, Kapija se otvorila, sa druge strane zapljusnuo ju je užas koji je stizao u talasima boja i oblika i više nije bilo povratka.
Brižit je shvatila sve. Mogla je da razume Van Lojtov bol. Van Lojt je tragao za savršenstvom, za jedinstvom pojedinačnog i opšteg. Za univerzalnim. Pronašao je to za čime je tragao. Brižit je sa nevericom posmatrala kako se struktura slike menja. Nije imala pri sebi nikakav alat. Slikala je umom, bez trošenja ruku, bez trošenja alata. Crvene, plave, žute geometrijske figure ređale su se u beskrajnim nizovima. Horizontalne i vertikalne linije. Praznina. Odsutnost. Beskraj. Saznanje je Brižit pogodilo kao malj. Van Lojt je pronašao ono za čime su tragali Mondrijan i družina. Savršenstvo. Univerzalnost. Ono što se prostim, narodskim jezikom nazivalo PAKAO. Van Lojt je našao Kapiju. Suprotno uvreženom verovanju, pakao nisu činili sumpor i oganj. Pakao je bio savršenstvo – red, harmonija, savršena geometrija oblika u neprestanom kretanju. Van Lojt je shvatio šta je učinio, i pokušao je popraviti štetu. Rešetkaste žute linije predstavljale su poslednju odbranu, simbol Haosa koji je trebao da zatvori taj užasavajući, plamteći Red crvenog, žutog i plavog. Prekasno.
Brižit su našli tri sata kasnije. Buncala je ležeći naga na podu. Čitav zid je bio prekriven crtežima. Svi su predstavljali isto. Beskrajne nizove žutih, rešetkastih linija. Brižit više nije mogla da govori, samo je tupim pogledom zurila u jednu tačku na slici. Odveli su je u duševnu bolnicu.
Rubi se lenjo protegnu, zaklanjajući svojom vatrenocrvenom kosom Vilenove grudi. ,,Šta si joj to učinio? Kako si sredio matoru kučku ?ˮ, upita.
,,Tajna”, osmehnu se Vilen.
Rubi ljutito napući usne. ,,Mislila sam da nemamo tajni. No, dobro, nije ni važno, važno je da je matora završila u ludari. Hej, ona je stvarno umislila da sam zaljubljena u nju. Hvala dragi što si mi je skinuo sa vrata i pomogao da dobijem njenu katedru.ˮ
,,Imam još jedno iznenađenje za tebe ljubaviˮ, osmehnu se Vilen. ,,Kupio sam ti jednu jako skupu sliku. Tvoj omiljeni pravac. U dnevnoj sobi je.”
Rubi ciknu od radosti, i skoči na noge. Vilen je isprati pogledom, i sa osmehom na licu dohvati telefon da rezerviše dve avio karte za Nicu. Osmeh mu nije nestao ni kada se, nekoliko minuta kasnije, stanom prolomio jezivi krik.
Sada, godinu dana kasnije, i nekoliko stotina kilometara daleko, Vilen je razmišljao o slici.
Kako je lepo slikati umom. Ne trošiš ni alat, ni ruke. Nanosiš boje kako želiš, brišeš, eksperimentišeš, bez straha da ćeš pogrešiti. Šta i ako pogrešiš? U nanosekundi već imaš hiljade novih slika, hiljadu savršenih oblika. Geometrija pakla je beskrajna.
Van Lojta i ostale je upropastio talenat. Kreativnost koju su nosili u sebi nije mogla da izdrži savršenost Reda, apsolut Pakla, njegovu beskrajnu preciznost, tačnost i formu. To je bilo previše za istinske umetnike. Srušilo je sve u šta su verovali i obesmislilo njihovo stvaranje. Kapija ih je progutala. Vilen se nasmeši. On nije imao tih problema. Bolelo ga je uvo i za umetnost, i za Red i Haos. Interesovao ga je bankovni konto. A slutio je da će mu ga Kapija značajno uvećati.
Lara mu dobaci loptu. Vilen se osmehnu. Lopta je bila trobojna, i to su bile boje koje je obožavao.
Crvena, plava, žuta.
-
Talog sećanja
450 rsdNENAUČENA LEKCIJA
Ne prođe dan da ne pomislim koliko je teško pronaći pravi put do istine i suštine nečeg bitnog i kao na optuženičkoj klupi čekam presudu koju će vreme da pokaže. Ako me novi dan obasja iz srećnijeg ugla, otkriću šta tražim u gomili nabacanih i zatrpanih stvari.
Sve se odvijalo po principu vruće-hladno. Čas je gorelo nebo i nešto je treperilo u vazduhu iznad prostora kao da će buknuti plamenom čitav prostor iznad malog mesta u Posavini, bujnoj i raskošnoj do detalja. Čas su oblaci pretili da zagospodare i osvoje prostor silnom olujom, koja je nenajavljeno pretila da će ravnicu pretvoriti u more i potopiti sve nade i čežnje.
Dve učenice, Dajana i Marina, pratile su vremensku prognozu kao da im čitav budući život zavisi od toga. Do škole su pešačile već osam godina i nije im bilo teško da još jednom otvore ogromna školska vrata i uđu u prostor za više svrha. Tu su nastavnici slavili i obeležavali značajne trenutke. Slušale su u dvorištu muziku jednog vremena koje više nije tu. Izgubilo se kao igračka i skliznulo iz ruku u pukotinu. Zamišljale su šta se dešava iza zatvorenih vrata i sanjale o danu kada će baš tu, njih dve, pokazati ono što znaju i što su naučile u školi i van nje.
Dajana je imala sestru koja je sve ove trenutke prošla. Pričala je koliko su divne drugarske večeri, nezaboravne i trajno upamćene. Sve se zaboravi, potone, izgubi u moru dešavanja, samo lepo i beskrajno drago ostane u sećanju. Dajana je sa čuđenjem slušala sestru Tijanu i videla sebe u nekom budućem vremenu. Njene krupne crne oči bile su širom otvorene, a u grudima je srce kucalo snažnije i sva je gorela od očekivanja da bude onako kako sanja i priželjkuje.
Od samog polugodišta, počela je pripreme za čarobno veče kada učenici osnovne škole slave dan svoje prve zrelosti i prvog važnijeg koraka u život. Njena drugarica Marina imala je iste želje i planove. Obe su bile brižne zbog uspeha. Iz svih predmeta bile su im zaključene petice. Jedino sam im ja dala za stepen nižu ocenu. Nisu uspeli da me nagovore na sednici da nagradim dve dobre drugarice boljom ocenom.
– Ako nešto nisu naučile, naučiće. Može li petica? – molio me direktor.
– Ni slučajno! Sasvim je solidna ocena vrlo dobar. – ponavljala sam.
Sednice su bile duge i teške, naporne i zamorne. Činilo se da tako mora biti ili je takvo vreme da su na svakom polju strune zategnute i da će pući. Niklo je neko nezadovoljstvo i širilo se poput korova. Niko se nije veselio i kada je imao razloga. Osećala sam s vremena na vreme da me dotiče zrak nečije mržnje, a nisam imala pojma da me čekaju mnogo gore stvari i da to trenutno nije ništa. Jedna ocena više ili niže nije smak sveta. Najzad, ko je toliki stručnjak da precizno proceni znanje nekog drugog. Čovek često sam sebe ne poznaje i nekada se pita: “Ko sam ja?”.
Pred sam kraj, te davne školske godine, dešavalo se da neko iz tašni i jakni nastavnika u nastavničkoj kancelariji ukrade novac. Počeli smo da sumnjamo jedni na druge. Problem je trebalo rešiti, ali nismo znali kako. Tog dana, uđosmo u kancelariju zajedno moja koleginica Mitra i ja. Ona poskoči od iznenađenja:
– Moja tašna!
– Otvori je brzo i pogledaj da li ti je sve u njoj.
– Sve je tu, osim novčanika.
Odmor se produžio zbog ovog šokantnog trenutka. Seoska sredina mi postade mračno i neispitano područje na kome ima svega na kome nijedan arheolog ne može ništa da otkrije. Mogu da prolaze vekovi i sve će ostati neistraženo. Pomalo sam zaboravljala Dajanu i Marinu i nastojala da uhvatim lopova. Iznenada mi dve devojčice postadoše upadljive. Često su bile ispred školskih stanova.
Margarita i Magdalena su dolazile iz Orlova Polja. To je duga relacija kojom su svakodnevno pešačile. Srela sam ih uz stepenice. Išle su kod učiteljice Mariole koja ih je učila do četvrtog razreda. Družile su se sa njenim kćerima Emilijom i Ljiljanom. Ljutito im rekoh na hodniku da više ne dolaze. Ne znam kojom sam se logikom služila kad sam to izgovorila. One su bile kao princezice koje obožavaju da se druže sa decom prosvetnih radnika. Sve ovo mi je pomutilo razum.
Jednom, niko nije znao da je nastavnik Fehim krenuo na čas i odmah se vratio. Iz kabineta za biologiju i hemiju, kroz odškrinuta vrata, pratio je svaki ulazak i izlazak. Osoba se pojavila. Polako, neprimetno, krenuo je za njom. Samo što je spustila ruku u tuđi džep, Fehim je stisnuo njen zglob šake i ona se otvorila. Pocrvenela je od stida i gledala u očišćeni pod od kancelarije.
Nastavnica Mitra nije imala pojma da je potajno mrzim što je za vreme odmora uvek u društvu lepog profesora matematike. Emil je mlad i naočit. Imao je nešto u sebi čemu nisam mogla da odolim. To je isto što i strast da igraš fudbal, ideš na pecanje, lov, treniraš košarku, odlaziš na književne večeri i da u tvojoj blizini bude simpatično lice kao da se prenelo sa filmskog platna u stvarnost.
Na drugarskoj večeri, najpre sretoh Fehima:
– Molim te, reci mi sve što znaš o lopovu!
– Ne mogu. Zaista, ne mogu!
– Čuj! Srediću ti da se nađeš sa Milicom. Znaš da sam u kontaktu sa njom. Bila mi je učenica i sigurno će pristati.
– U redu. – reče Fehim. – Bila je to Anđela, Mitrina starija kćerka.
– Ne mogu da verujem. Mitra se toliko pravi važna i stalno priča o vaspitanju dece i o sebi.
– Da, da! – potvrdi Fehim.
Osetih bol u duši. Otpužila sam dve simpatične princezice i zabranila im ulazak u zgradu. Baš sam idiot. Sve se kotrlja kao da je na točkovima i školska godina se završava tako da neću moći da se iskupim.
Dirnu me još jedna scena na drugarskoj večeri. Nastavnik Veljko Tomić je imao najmanje smisla za svoj predmet, ali je komotno mogao da bude di-džej. Odabrao je takvu muziku da se sve podizalo sa poda uvis. Spazih Mitru pored lepog Emila. Potom je on uzeo mikrofon i otpevao baladu koju prvi put čujem. Reči o rastanku su bolele. Stišavala sam buru u sebi uz čašu gorkog lista. Nakon uobičajene ceremonije i predaje poklona razrednim starešinama, otpoče ples. Spazih Dajanu, Marinu, Margaritu i Magdalenu. U životu nisam videla takve plesne pokrete, eleganciju i raskoš, uzvišenije nego što je opisan balet u Andrićevoj priči o ovčici Aski.
I danas, nakon tolikih godina, kao da me ubode vrh noža, osetim jezu zbog svoje tvrdoglavosti da deci ne upišem čiste petice. Za neke stvari je kasno. Da li si nešto dobro ili loše uradio, vidiš tek sutra. I da bogovi stupe na scenu, ne bi vratili onu raskošnu lepotu i čari Bosne.
-
Piši i ti
400 rsdЛЕТО НА АДИ
Ко су људи који су већ од 05.00 на Ади у летњем периоду? Госпођа X. у дугачкој браон хаљини са белим дугачким рукавима и пунђом, која насмејана иде брзим ходом. Господин огромног стомака, који прелази каиш на панталонама, са слушалицама на ушима. Ћелав, истетовирани младић са булдогом, од кога се уплашите иако иде у супротном смеру. Група младих, која спава на обали. Набилдовани, нарцисоидни, младић, који у разним позама прави селфије у води. Старији брачни пар који се пресвлачи у џаковима за пресвлачење иако на плажи још нема никог. Већ годинама на Аду близу превлаке, мало касније, око 06.30 долази породица која у велику црну гуму ставља своје „дете са посебним потребама“ које се радује јер ће бити у води, испуштајући неке чудне звуке, на које се навикнете, али вам у почетку буде врло тужно и мучно. Неки гњурац, који свако јутро препливава део који је „дозвољен“ за посетиоце и сваки пут изгледа као да тражи нешто, или неког ко се утопио у језеру. Мало касније угледате младе кајакаше, а онда већ после осам, време је за одлазак, јер нагрне река људи који ту остају цео дан.
То онда више није иста Ада.
-
Nek poteče voda
600 rsdDajana B.
1.
Dajana je na prvom času podviknula invalidu koji se kao i svi mi udubio u analizu Basarine priče.
Invalid je bio ok lik. Na kraju seminara o Rilkeovoj poeziji u uglu se pojavilo jedno plašljivo stvorenje bez pola noge. Profesor Blokovski završio je svoju filozofsku raspravu o Rilkeu, a onda rekao: „Evo, stigao je Slavenski. On će vam voditi časove umetnosti pisanja.“
Invalid se preobrazio. Stao je na noge i počeo da rešeta. Odmah je progovorio o panku. Malo je reći da sam se oduševio. Rokao je.
Ja sam se sav zaneo u diskusiju o jednoj Basarinoj priči i više nisam ni primećivao Dajanu, koja je sedela do mene i tonula u samo njoj rečito ćutanje. Kao što rekoh, u jednom trenu dok sam ja leteo u analizama Basare, Dajana je podviknula Slavenskom. Ne znam zašto.
Ućutao sam i začudio se. Zašto mu je podviknula? Čak je i moj zanos prekinula. Brzo smo prešli preko ovoga i nastavili da živo diskutujemo.
Tog dana ja sam nacrtao crtež na stranici svoje sveske i rekao Dajani:
„Ovo crtam od kad znam za sebe. Ništo drugo nisam nikad nacrtao. Mora da je neka opsesija.“
Dajana je blistala tog dana: „Meni liči na kraljevstvo.“
Onda je uzela svoju svesku i nacrtala delfina, sunce i cvet. Linije njenog crteža bile su mirne, lake, tople i skladne. Nežne.
„To je moj dečko“, rekla mi je.
Napisao sam nešto ispod svog crteža, ona je napisala datum, pocepala list i stavila ga u svoju torbicu.
„Mogu da uzmem?“
„Fala bogu.“
„Hvala“, reče Dajana.
Sve se to događalo na seminaru o Rilkeovoj poeziji. Osećao sam se kraljevski pored nje. Sačuvala mi je mesto i čekala da sednem pored nje na predavanju tog dana. Bila je ushićena i prvi put obučena kao anđeo. Neki sporazum se dogodio između nas dvoje dva dana pre toga.
„Mom dečku nije dobro“, to je prvo što mi je rekla kad sam seo na stolicu koju je čuvala za mene.
Sledećih dana počela je da me izbegava. To je ono njeno rečito ćutanje. Na predavanjima iz psihologije komunikacija više nije sedela do mene, a ja sam se kao i uvek kad su u pitanju dobre pičke posavetovao sa ocem.
„Udari joj čežnju“, rekao mi je otac tog vikenda.
Prilika za čežnju bilo je koliko hoćeš. Slatka plava Ruskinja Aleksandra počela je odavno da se vrzma oko mene. Kad god bi se videli na fakultetu cmoknuli bismo se u obraz. Počeo sam iskreno da se dvoumim između Aleksandre i princeze Dajane iz Sremske Mitrovice.
E, bajni dani na početku studiranja.
Ne znam zašto, stalno sam slušao „Beogradski sindikat“, njhove dve pesme – „Svedok saradnik“ i „Moj Beograde“. Prva stvar me je bacala u neopisivu sreću i snagu, a ova druga u najlepšu moguću žalost i suze.
Hip hop se vratio. „Marčelovo“ „Otvaranje“ bila je treća dobra hip hop stvar.
Dajani je bila posvećena pesma od „Parnog valjka“.
Duša mi je bila prepuna svega prvih nekoliko nedelja na fakultetu, a onda sam popizdeo jednog dana i to na času umetnosti pisanja. Zašto?
Zato što ne volim mentole koji sisaju krv svojim očevima i mole za parče ljubavi. „Budi muško“, reče diler dopa u filmu „Lepa sela lepo gore“.
Slavenski to nikada nije mogao.
Kad je tog dana krenuo popizd iz mene na sva nagomilana sranja u prvih nekoliko nedelja studiranja, setio sam se svog oca. Pogledao sam se u ogledalo i rekao:
„To je to.“
Dajana je i dalje imala dečka, Aleksandra nije bila moj tip, a Slavenski je bio mentol. Nikada nije mogao da na miru sasluša savet svog oca, koji je glasio:
„Budite nesavršeni kao vaš otac nebeski.“
2.
Maj, 2013. godine. Autor jedne knjige pesama, sa stanom na Novom Beogradu, sada student druge godine jednog umetničkog fakulteta zove svoju bivšu devojku iz Despotovca za život u dvoje. Pre toga je kresnuo jednu udatu Beograđanku, a onda je odbacio jer se sprdala sa njegovim seljačkim poreklom. Opisani čovek zove svoju bivšu devojku iz Despotovca, zove još desetak prelepih cura sa svog smera na fakultetu i sve odjednom pristaju da mu budu prijatelji na Fejsbuku. Jedna od tih deset je Dajana. Ona ima dečka iz svog sela i ponosi se time. Opisanom čoveku to smeta, jer zna da takav ponos i uspeh može da dostigne svaka seoska budala. Ipak je on autor knjige za poznatu izdavačku kuću iz Beograda, živi sam na Novom Beogradu, slobodan je i odgovoran pojedinac. Rešio je da izvede performans na Fejsbuku. Inače je zaljubljen u svog psihoterapeuta, Anđelu, ali budi hrabar pa joj to kaži. Rizikuješ smrt, gubitak, sve. Opisani čovek odlučuje da zaigra jednu igru. Na fakultetu ga ponižava profesor umetnosti pisanja. Naš junak smatra da je autor i pisac i da niko nema prava da piše cinične komentare na njegove, ili bilo čije studentske radove. Kresnuo je udatu Beograđanku i odlučio da izvede cinični performans. Na Fejsbuku se sa svojom bivšom iz Despotovca zaklinje u večnu ljubav. Šta je uradio? Pošto zna da ga Anđela prati, pošto zna da ga prate profesori sa njegovog smera, pošto zna da je ljubav prema dr Anđeli nemoguća, odlučio je da se malo poigra. Posebno ga je iziritirala Dajanina opaska na fakultetu: „Da li je moguće da neko ovde nema Fejsbuk!?“
Naš junak je odlučio da uđe u Fejsbuk, pozvao dve bivše devojke iz Despotovca i desetak anđeoskih cura sa svog fakulteta, sa svog smera. Igra tako počinje. Na Fejsbuk postavlja ogromnu fotografiju svoje prve knjige da bi celom smeru dokazao kako je profesor umetnosti pisanja totalni debil. Ogromna fotografija je ogromni dokazni materijal. Pošto je kresnuo svoju čitateljku, Beograđanku, odlučio je da izreklamira i ljubav sa svojom bivšom devojkom iz Despotovca. Izreklamirao je i knjigu, kao dokazni materijal protiv lažnog pedagoga, a pored knjige na fejsbuku počinje otvorena, iskrena veza sa bivšom devojkom.
Čak je euforija postala tolika da je sa njom proveo jedan čaroban vikend na Novom Beogradu, a odmah zatim najavio je i brak na opisanoj Fejsbuk stranici. Kao što znamo, prati ga Anđela, prati ga udata Beograđanka, prate ga profesori sa njegovog smera, prati ga i njegov rođeni brat, koji je u vezi, ali još nema petlju da se ženi. Ne treba zaboraviti da se naš junak od početka saradnje sa dr Anđelom oseća poniženim, u klopci, osramoćen i go. Šta radi naš junak? Jednim potezom hoće da sruši ceo opisani beogradski establišment i ljude koji taj establišment čine. Ubrzo niču prvi plodovi. Zove Dajanin dečko i preti mu. Dajana i njen dečko naravno tripuju da se ljubavne izjave na Fejsbuku odnose na nju. Upecala se i partnerka njegove bivše devojke na sve. I Roksi mu preti. Sve dostiže vrhunac kad naš junak odlazi u Despotovac sa ciljem da na brzaka obavi venčanje sa bivšom devojkom i tako zauvek zapuši usta dr Anđeli, koja ga ponižava, maltretira i drži u klopci. Naš junak stiže u Despotovac, ali ga bivša i sadašnja devojka nije sačekala na autobuskoj stanici. Odlazi do njene kuće, ker urla na njega, u kući očigledno nema nikoga. Odlazi na gajbu i razmišlja da je likvidira. Posle nekoliko sati trpnje i muke, njegova na Fejsbuku najavljena žena, zove ga telefonom. Skoro je ponoć. Ceo dan je izgubio čekajući je da se pojavi. Sutradan se pakuje i pravac Beograd. Od tada je prošlo tri godine i nijednom mu više nije palo na pamet da tamo ide. Naravno, dr Anđela je uvređena. Ne može da shvati da je naš junak toliki seljak. Ona je, naravno, visoko gore i neće oprostiti našem junaku avanturu sa seljančicom.
Posle nekoliko meseci od akcije na Fejsbuku, najuren je profesor umetnosti pisanja. Naš junak shvata da je konačno kucnuo čas da sada ima i Anđelu. Totalno je popizdeo u njenom stanu i preuzeo kontrolu.
Dakle, dogodila se zanimljiva stvar. Pošto je pobedio, istrajao u stavu sve vreme držeći pod kontrolom ceo fakultet, a odlazak budale sa mesta profesora umetnosti pisanja izaziva u njemu veliko olakšanje, naročito posle kolapsa koji je izveo u Anđelinom stanu. Nema više kontrole. Naš junak banči, šenluči, kupio je sebi i jedan štap i svom zanosu gospodski ga nosi sa sobom. I tako se približavamo maju 2013. godine.
Čini se da sve što više idemo napred, sve što se više približavamo cilju, Bogu ili ludilu, neke sile u nama, đavo i zlo, pokreću još gora iskušenja.
Našem junaku se pojavljuje vizija zmije u glavi od trenutka kad je skinuo budalu sa mesta profesora i preuzeo kontrolu kod dr Anđele. I onda dolazi do odlučujućeg udarca.
„Imaš ekipu na faksu. Imaš tvoju seljanku iz Despotovca, ali si i dalje mali i govno za mene“, govori mu dr Anđela.
„Imaš li prinudne misli i vizije?“, pita ga neočekivano i naš junak se odjednom nalazi u čudu i šoku.
Na kraju, iscrpljen borbom sa vizijom zmije, bez odgovora na ljubav prema Anđeli, naš junak gubi kilažu i tone. Priznaje za vizije Anđeli i sada je pad potpun.
Još jednom su pobedili strah, neizvesnost, muka, zabranjena ljubav, paranoja, okovanost lancima i sve drugo što je kod njega svesno prizvodila Anđela. Iz samog dna očaja, naš junak se diže i konačno izgovara ono čega se najviše plašio, čega se celog života plašio.
„Zaljubio sam se u tebe, Anđela“, kaže.
„Ja sam udata, imam muža i sve što mi treba“, odgovara mu ona.
Naš junak ne može da veruje da je pogodio u sred centra. Iz granične situacije sa ludilom skače u ovaj poslednji ponor i pobeđuje.
Ubrzo je okrutnoj kurvi dao otkaz, našao pravog izdavača, odjebao kretenski fakultet, počeo da spava mirno i dugo, potpuno svestan Boga, koji je valjda i podario svu lepotu življenja nama, klošarima iz Despotovca.
-
Život sa Čarobnjakom
300 rsdПрви пут сам га угледао, скроз сам сигуран да се тога сећам, једног јутра. Седео је поред прозора у соби, а кроз прозор је сунце сијало. Испод столице је мрдао босе ноге, као да прати ритам писаће машине на којој је куцао. У коси, ни дугачкој ни краткој, али црној, па прошараној са сребрним нитима, запетљао му се дувански дим. На себи је имао белу мајицу и беле панталоне.
Одједном, као да је осетио мој поглед, окренуо се. Осмех му се промоли иза проседе браде и ожутелих бркова.
Писаћа машина сама је наставила да исписује слова док ме је он држао високо, високо, тик испод сунца које је миловало његове руке, а грејало мој образ. Као његов осмех. Мирисао је на сапун којим сам се и ја купао. Мирисао је и на дуван. И на радост. И на музику, која је окречила собу и натерала га да заигра, држећи ме у наручју, и чврсто и нежно, као да се плаши да ме не повреди и истовремено не испусти. Јако и нежно. Играли смо док млеко није искипело на шпорету, а он се само насмејао на то. Прво сећање на Чаробњака увек ми у нос донесе баш тај мирис искипелог млека, помешан са баш тим дечијим сапуном и љутим мирисом дувана.
Пипао сам му браду, меку као коса. Игра се светло у њој, црно, црвено и сребрно се меша док затварам једно, па друго око, покушавајући да намигнем. Сви људи који су познавали Чаробњака говорили су да треба да се реши те браде. Али он, он је браду чувао да би се у њој гнездиле птице, скривали мрави, да би у њој расле мале животињице, неке чудне биљкице и да би том брадом голицао мене по голом стомаку. Смејао сам се до суза и дирао му косу, а Чаробњакова брада и пољупци су били моје прве играчке. Као и црне плоче, које смо пуштали на зачараној кутији – „грамофону“, што је на језику чаробњака значило „духови који певају“, па ми је он певао неким неразумљивим чаробњачким језиком и вртео ме као рингишпил. А онда би ми дао да куцам на његовој машини или бисмо цртали и смејали се дајући имена стварима које смо цртали. Чаробњакова брада пуна тајни.
Чаробњак не би био чаробњак, да није имао и чаробног пса, малог црног кратконогог и краткоухог пса Гару. Док је писао, Гара је лежао испод стола и повремено дизао главу, као да проверава да ли све у реду. Или је устајао да се прошета по кући и застајао поред мог кревета, као да се плашио да ме не пробуди. Кад је Чаробњак певао и Гара је певао. И ја сам певао. Свако је певао на свом језику, али смо се разумели.
Чаробњак се често претварао у крилатог коња, стављао ме на рамена и летео низ улице. Често су га људи посматрали као чудо, док би пролетео поред њих, оденут у чудне звуке. На кркачама ме је носио, а ја сам носио смех у очима и на уснама. И гласне повике да пожури крилати коњ. Кад би се Чаробњак уморио од тога да буде крилати коњ, пружио би ми руку и онда бисмо нас двојица ишли један поред другог, као што иду сви велики људи. Имао је мекане руке, са ситним длачицама на прстима, као код брескве. На кажипрсту, са спољне стране имао је мали, отврднули жуљ, за који је рекао да добио борећи се са Пен-калом, монструмом писања.
А кад бих се ја уморио од ходања, поново би ме стављао на рамена и претварао се у крилатог коња. Често бих, док је летео, заспао у његовој проседој гриви.
Чаробњак је правио разне чаробне напитке и свакаква чаробна јела. Често смо јели јело направљено од змајевих јаја која су се звала „егс“ и меса митског бића које је називао „Хем“. Умео је да направи магичну чорбу од патуљастих печурака које је добијао од седам патуљака и од које се смањујеш кад заспиш. Заједно смо кували супу од златних кокошака, коју, кад поједеш, можеш да летиш до неба, у сновима. И сваки дан је кувао млеко од свете краве. То млеко ако се пије довољно дуго, чини да кад одеш на чаробно место звано Индија, будеш као код куће. И понекад, у млеко од свете краве додавао је свој црни, чаробни напитак, који је звао кафа, говорећи да од њега расту бркови које сам желео да имам, више него ишта на свету.
Понекад сам морао да будем у соби, међу зидовима на којима су били насликани таласи и морске звезде, шкољке и рибице. Чаробњак је куцао и музика је свирала. Кад је куцао на машини, смишљао је чаролије, а да би смислио чаролију, требао му је мир. Да бих био миран, причао ми је причу о морском дну, где ја живим, у подморници, окружен морским звездама, шкољкама и рибицама. И ја бих легао на кревет у својој подморници и слушао ритам машине и звук песме. Понекад би, између тих звукова, пролетела птица која је носила уздах или чаробњакову сузу. Једном сам га помиловао по коси, а он је брзо прешао руком преко лица. Рекао је да су сузе само капљице које се мешају са чаробним напитком који се зове Живот.
-
Pogled sa periferije
300 rsdValjda (ni)sam maler
Težim nekom savršenstvu, a do njega nema puta. Iz malog mesta na jugu Srbije krenula sam kod rođaka koji su bili odseljeni. Otac je želeo da žensko dete bude nadgledano. Rođaci su se snašli u novoj sredini. Tuga za rodnim krajem, njihova i moja, topila se na suncu kao pahuljica. Osećaj za jezike pomogao mi je da se uklopim i skoro niko nije primetio da sam sa juga. Na nastavi smo imali uniforme. Nasmejana lica srednjoškolaca upijala su svaku reč dragih profesora. Za vreme odmora bilo je malo slobode i nestašluka. Iz starijeg razreda pažnju mi je privukao mladić plavih očiju i plave kose, a na putu od škole do rođakove kuće, stalno je ispred kapije sedeo drugi mladić, koji je ličio na Džemsa Dina. Jednog sam gledala u školi, a drugog van nje.
Grad je bio divan. Ne znam šta bih prvo opisala: glavnu ulicu, izlog fotografske radnje u kome je tada bila moja slika, izletište u okolini ili… Bio je to grad moje mladosti. Obrenovac.
Kakvo je to vreme bilo! Samo sanjaš o nekom godinama; s njim si, a nisi, ljubiš ga, a on nije pored tebe.
Na nekoj svadbi srela sam prvo mladića koji je ličio na glumca. Taman smo progovorili reč-dve kada se pojavila stroga rođaka:
– Polazi! Došla si da završiš školu i fakultet, a ne da vodiš ljubav!
Ovi stariji nemaju obzira. U stanju su da ti unište sve za sekundu, a godinama si gajio nadu da će biti kako želiš. Ljubav je ostala u duši, ali je prepreka do nje nepremostiva. Bol se ponekad taloži kao nasip pored reke. I dalje je moju pažnju privlačio mladić plavih očiju. Uvek je bio u mojoj blizini – u dvorištu, na izletu, na radnoj akciji… Da li postoji dan za susret? Želim da mu dodirnem ruke. Mislim da je najlepši na planeti. I to se desilo u bioskopu. Nakon odgledanog filma, otpratio me do rođakove kapije i za divno čudo poljubio. Neprestano sam mislila o njemu. To se proteglo kroz vreme koje je donosilo nešto novo. Završili smo srednju školu i svakog je čekao neki novi put. On je iz Obrenovca vodio pored Save i krivudao prema Beogradu, a odatle na četiri strane sveta. Ne znam kako sam otišla, niti gde je on – nekada najlepši mladić.
Nakon nekoliko godina svratila sam u grad moje mladosti. Kod rođake je frizerka. Pitam kojim povodom se sprema i frizira. Ona se smeje i kaže:
– Idemo na svadbu. Oženio se on – tvoja ljubav!
Tada sam već radila u daljini, imala dom i decu i bolnu uspomenu. “Oženio se”, mislim. Tek sada. Videla sam ga u nekoj seriji. Čudi me što ne odigra nekada glavnu ulogu. Rođaci odlaze na svadbu, a ja ostajem u kući. Muzika trešti u komšiluku. Plačem kao da sam poremećene pameti. Svadbe postoje da se ljudi vesele. Još jednu kap bola nosim iz Obrenovca. Od tog dana do početka maja ove godine, potekla je reka suza iz mojih očiju. Potop suza. Prve suze bile su zbog ljubavi, zatim zbog rođakovog sina i unuka koji su tuđom nepažnjom poginuli nedaleko od Umke u saobraćaju. Za vreme poslednjeg rata, od ratnog sindroma pogrešno je lečen moj stariji sin. Niški lekari su mu dali kobni lek ne utvrdivši dijagnozu. Bolje da su uzeli indeks i upisali ponovo medicinu ili da upute mladića na VMA, gde se poštuje Hipokratova zakletva. Opet suze. Sve što mi je toliko drago, ispada iz ruke kao kristal. Ne mogu da odgonetnem o čemu se radi. Valjda nisam maler ili je to neko iz ove priče.
Početkom maja palo mi je na pamet da ni jednu pesmu nisam posvetila izgubljenoj ljubavi u Obrenovcu. Napisala sam je tada pod nazivom Ti si odsanjan. Nakon stihova, stavila sam tačku na sve što je u vezi sa gradom iz mojih školskih dana. Stvarno sam mislila da je tako i da nema ništa više da se kaže. Sve je gotovo. Kraj.
Odjednom. Prolomilo se nebo nad gradom. Obrenovac je potopljen, ljudi evakuisani, neki su nestali, imovina uništena, nešto se užasno zbivalo, neka sila je pretila, pretila, pretila… Pitam se zašto je kiša bila nemilosrdna i razljutila moje reke, zašto je neko želeo da izbriše sa geografske karte upravo grad koji sam volela? Valjda nisam maler!
Gde su sada moji rođaci? Gde su prijatelji? Gde su dragi Obrenovčani? Gde je on?
-
Dva puta se ne možeš okupati u istoj reci
300 rsdSavršena Lena
Lena me posetila u kasno leto, kada se pšenica zarumeni i rastopi u žućkastocrvenkastoj nijansi, bude suva i topla poput peska u pustinji. Meni je svako jutro bilo isto, valjda jer me posao gnjavio, a pamćenje izdavalo. Sve mi je smetalo, čak i doručak na stolu. Osećam da će me uskoro napustiti, ne samo porodica i prijatelji, nego i snovi. A šta ću onda?
Znao sam Lenu sa slika iz novina: crna, visoka, vitka, mlada, puna dinamike, stabilna, ali i prevrtljiva u društvu. Samo mi je javila: “Marko, predomislila sam se, dolazim da snimimo pesmu!” Nisam otkrio razlog njenog nepredvidljivog razmišljanja, ali mi je bilo drago. Konačno će u moj studio ući mlada gospođica, puna života, zapevaće svojim gromkim glasom, kao da je to radila stolećima, a ja ću se opustiti na stolici i uživati. Zaboraviću na uličnu gužvu, semafore, nervozne glasove, dosadne ljude i kiše. Lena će me oživeti. Nestrpljivo sam čekao momenat.
“Dobar dan, gospodine! Kako ste?”
“Lena!? Uđi, raskomoti se! Tačna si!”
Ona je ušla bezbrižna, još mlađa i zagonetnija nego na slici. Kosa joj je bila duga, prava i sjajna poput snopa sunčevih zraka. Prstima je prešla kroz nju i ona se zatalasa kao more u podne.
“Hoćeš li nešto da popiješ?”
“Ako može čašu vode – biću ti zahvalna.”
Dok sam prinosio vodu, razmišljao sam kako je Lenina majka morala biti umetnica, prvoklasna vajarka, a ne zubarka po struci, kada je stvorila ovako iskreno i savršeno biće, preciznih i pravilnih linija. A odakle joj uz sve to i glas? Takvo savršenstvo se retko uklapa – ne verujem u slučajnosti. Bez obzira koliko su ljudi genetski predodređeni da su lepi, uvek nešto omane, bar negde, i to ostane tako da čoveka prati kroz život, da se kaje zbog sitnice koja mu smeta. A ovde, na moje oči stoji savršenstvo – Lena. Setih se kada sam pre mesec dana uzaludno pokušavao da dovršim tekst jedne pesme. Inspiracija kao da je otputovala na grčko ostrvo zajedno sa svim mojim tada jadnim mislima. Ponašao sam se i kao matematičar samo da sastavim jedan red, a redovi su mi izmicali. Nije u proporciji, razmišljao sam, što se više trudim, manje znam. A onda se nebo zamračilo, koje je, inače, bilo vedrije i od najsrećnijeg čoveka; kiša je dobovala po mojim prozorima, a grmljavina je nadjačala sve prisutne. Podgorica je drhtala. Gledao sam munje koje su blistale na nebu kao da slave svoj rođendan. Jedna drugu sustižu u neodoljivom plesu. Iako je sve fascinantno, ipak sam se stresao zbog prizora – godilo mi je, i nije. Neočekivano je udarilo ispred praga kuće, te sam odskočio sa stolice dok je srce nepodnošljivo lupalo, ovoga puta nadjačavajući i nevreme i svetlost. Čovek sam u godinama. Osetim svačiju prisutnost, kontrolišem postupke pred svima, ne uzbuđujem se često, a toga dana sam skoro oslepeo, najviše zbog mojih usplahirenih misli. Kiša je počela da se stišava, munje su se udaljavale, sve se razvedrilo – čak i moje skučene vizije. To je bio savršen momenat, koji me pomakao sa mesta ustajalosti i dao more ideja. Pisao sam kao mahnit, kao da moram zapisati istoriju sveta. Eto kako je jedna nepogoda probudila sve u meni, najpre strah, a onda emocije i inspiraciju. Pesma je snimljena i uskoro će na radiju.
“Lena, hoćemo li da krenemo sa poslom?”
“Može! Ja sam zagrejala glas u autu. Moj momak je nastavio dalje – do firme. Danas ga čekaju obaveze. Duguje mi uslugu, ali nema veze…”
“Uslugu?”
“Nije važno! Snaći ću se.”
Pustio sam muziku dok je Lena nameštala slušalice; jednim pokretom prsta potvrđuje da je spremna.
“Zapevaj sa muzikom! Da li se čuješ dovoljno?”
Glas je poneo i mogao sam primetiti da je bila spremna. Vibracije su krenule prema cilju i to me veselilo, naročito, jer sam očekivao mnogo od današnjeg snimanja. I ne samo glas – Lena je zaigrala kao profesionalka, te sam se začudio odakle joj velika energija.
“Vesela sam danas! Juče smo spasili psa lutalicu. Našli smo mu dom.”
“Molim!?”
“Da, Marko! Ti možda ne znaš, ali ja sam postala zaštitnik nemoćnih životinja. Zar nisi čitao?”
“Ne. Pogledaću večeras…”
Snimanje je bilo u toku kada je zazvonio Lenin mobilni telefon.
“Izvini, hitno je!” pravda se.
Zaključio sam da je bila u neprilici, ali nisam znao kojoj. Pokušao sam da ignorišem njen razgovor i gledao kroz zatvoreni prozor. Da, leto je na izmaku, deca su krenula u školu, a to znači više tišine u kući i manje nereda. Mene posao čeka kao i hrpa nerešenih stvari. Krenuo sam sa izgradnjom garaže. Sve je stalo zbog nagle bolesti moje majke, kojoj sam pomagao i danju i noću; žena me slabo shvata i gleda samo svoj posao dok me depresija tera na prazna razmišljanja – a to nisam ja. Ja sam ozaren i pozitivan čovek, zadovoljan i smeo, lovac na sreću i sigurnost. Gde nestadoše svi ti lepi momenti iz života?
“Marko, moramo prekinuti snimanje! U nezgodi sam! Možeš li mi pomoći? Hitno je!”
U trenutku sam se zbunio, a onda upitao: “Kako ti mogu pomoći?”
“Odvezi me do veterinara u centru! Moram preuzeti psa i predati ga novoj familiji. Stari gazda ga je tukao i naneo mu rane.”
Još više sam se zbunio nego što sam bio. Nisam stigao da razmislim, samo sam rekao: “Hajdemo!”
Sedimo u autu, a Lena se zahvaljuje:
“Hvala ti, Marko! Dobar si ti čovek, a kada ugledaš lice psa, biće ti jasno da nisi proveo vreme u besposlici. Auto je kod mog momka. Prijateljica koja je pristala da pomogne morala je naglo da otputuje. Samo mi ti možeš pomoći.”
Ja i dalje ne znam šta da kažem. Skroz sam zbunjen. Samo vozim. Toliko sam se nadao da ću snimiti Lenin glas, da ću konačno početi da oblikujem kreaciju koja će me nadahnuti i oživeti, međutim, sedim u autu i ne znam gde vozim.
Od pridošle radosti Lena se otvara kao knjiga: “Ne bih te mučila! Automobil je trenutno kod Vasilija. Eh, Marko! Godinu dana se zabavljamo on i ja. Pokloniću mu dnevnik koji sam pisala od prvog trenutka našeg susreta do danas. Sve moje misli, sva moja osećanja upućena su tom dragom biću. On i ne zna da sam vodila dnevnik. Iznenadiće se. Jedva čekam da vidim njegovo nasmejano lice. Volim ga više od svega…”
Pričala je u zanosu, a ja više nisam slušao, nego počeh da plutam maglovitim sećanjem, koje mi je upravo pridošlo. Zar je moguće zapisati jednogodišnja osećanja o voljenom biću!? Zašto sam propustio da imam svoj dnevnik kada sam upoznao moju ljubljenu Saru? Gledam je, kao da se juče desilo, u beloj letnjoj haljini, nasmejana lica, sa tašnom u ruci oblika pravougaonika. Puna osmeha, strpljivo me čekala, nije ni pitala zašto kasnim, bacila mi se u zagrljaj i ljubila dok sam upravljao autom. U restoranu smo se gledali kao deca, sa distance i veselog lica. Bilo je varnica i te večeti i svake sledeće, upijali smo se, ljubili, grlili, odlazili, nije bilo pravila, ali ni dnevnika. Za godinu dana našeg zabavljanja ništa joj nisam poklonio, što mi je zamerila: “Ti samo svojoj sestri kupuješ cveće! Gde je moj buket?” Iskreno, prepao sam se više nego ikada, iako me i dalje milo gledala, te nestrpljivo dočekah novogodišnje praznike da joj kupim dugo željeni buket. “Hvala ti! Mogao si spretnije da ga uručiš, ne kao da ga daješ strancu!” Gledala me pravo u oči. “Dobro znaš da ne volim sve te ceremonije – uruči ovo, uruči ono! Ja sam običan muškarac. Sviđa li ti se?” Potvrdno je klimnula glavom i hodom gazele otišla do kuhinje da potraži vazu. Drugom prilikom je dobila prsten. I to mi je zamerila rečima da nisam prisan, da ne klečim na kolena, nego kao strancu uručujem predmet koji će je radovati i na mene podsećati. “Sara, ja te volim! Najviše! Ali, nisam ja čovek koji kleči! Ne znam ja to! Ja sam po prirodi jednostavan.” Ona me samo gledala dok je isprobavala prsten. “Ah, ti si samo ukočen. Mora da ti to potiče iz detinjstva. Idi na gimnastiku! Zašto ne krenemo na ples? Volela bih da naučimo sambu”, zadirkivla me do besvesti. Svaka žena je jedinstvena – bila ona skromna, elegantna, vitka, bucmasta, pametna, ljuta, nesigurna, zamišljena, obmanuta, nesretna. Svaka! Jedna će voditi jednostavne razgovore, druga komplikovane, treća će biti izvrsna kuvarica… Ma, ima sve svoje! Nego, mene golica najviše gde je dnevnik – nismo ga ni žena ni ja pisali. A Lena – ona je oduševljena svojim…
“Marko, gde si? Slušaš li ti mene?”
“Pričaj, slušam i vozim!”
“I tako, uđem ja u auto, sednem sva sretna, jer je operacija uspela. Čak se i uspavam, kad hoćeš… Samo sam se naglo pomerila – zbog iznenadnog udara, umalo svi ne izletesmo iz auta. Prepali smo se, a ja sam se zapanjila pred mlazom krvi u krilu. Udarila sam glavom u sedište ispred mene i polomila tek operisani nos. Idiot nije gledao gde vozi! Moja mama se prepala najviše zbog nas dece, otac se ljutio. On je doktor po struci, ukazao nam je pomoć, čak i manijaku koji se kasnije izvinjavao. Meni njegovo izvinjenje ne treba – neka ide što dalje od mene!”
Tek sada sam počeo da se smejem, da se radujem, da gledam ispred sebe, čemu se Lena veoma čudila.
“Lena, ti si prava inspiracija! Ma, savršena si i bez tog nosa koji priželjkuješ! Toliko si mlada, a toliko toga sam naučio od tebe i uvideo za samo pola sata. Požurimo do psa, uradimo to što pre, a onda ćeš mi pomoći da kupim najlepši buket mojoj ženi Sari! Planiram nešto veliko večeras s njom.”
“Izvinjavam se zbog svih ovih neprilika, nadam se da nisam poremetila sve tvoje današnje planove!? Snimićemo pesmu drugi put.”
“Da”, kratko sam odgovorio.
Upravo sam naučio vrlo bitnu stvar: savršenstvo su, u stvari, i mane koje posedujemo uz naš karakter, vrline i izgled.
-
Rascvjetana trpeza
400 rsdRascvjetana trpeza
Dok sjedim na dotrajalim stepenicama dotrajale kućice u kojoj sam i sama dotrajala, nitko ne može pretpostaviti, ni približno, nema ni “vruće – hladno – mlako”, sigurna sam da nikada i nitko ne bi pogodio što to radim, sjedeći na stepenicama, dok radim – apsolutno ništa.
Oprostite, nemojte smetati, upravo gledam i razgledam što ću skuhati za ručak. Lakše mi je dok gledam i sve vidim, nego da iz zatvorene kuće napamet pogađam. Iznutra ne mogu vidjeti baš sve: da li su se rascvjetale tratinčice, raširile male cvjetne glavice nevena, ima li dosta ružinih latica za obrok, koji mi se cvijet maslačka čini najsvježijim, ima li još negdje sakrivena koja ljubičica.
Volim te svoje rascvjetane obroke. Ma ne zavaravam se, ta tko bi to još jeo, kome bih mogla ponuditi, kakva bi to bila ljubav koja dolazi kroz želudac, ima li na svijetu ijedna osoba kojoj bih mogla povjeriti svoju tajnu. Odgovor na sva ta pitanja je čista i nesumnjiva negacija. Pa kad je već tako, zašto svoju maštu ne iskoristiti za sebe.
Slučajnom posjetiocu moje skromne kuhinje, u prijepodnevno vrijeme, uvijek nešto fino miriši. Kao u cvjetnoj bašči. Bar nešto fino kod mene. Ponudim da proba – nitko neće. Svi su upravo jeli. Baš čudno kako se uvijek podudara. Ne trudim se objašnjavati, samo pokažem. Ne šire se iz moje kuće mirisi prženih krumpirića, prepohanog mesa, zagorjelog ulja, iskipjelog mlijeka, svi oni mirisi domaćinstva, obitelji, zajedničkog ručka, skladnog života. Sve je to ostalo daleko iza mene i ne želim glumiti i pretvarati se.
Da, čujem vaše pitanje: pametnjakovićko, a što jedeš zimi, kad nema latica. Ima, ima, suhih, puna soba, sve ravne površine. Uostalom:
Suve šljive i orasi
Mi smo diko siromasi
Siromasi diko bela
Voda te odnela…Sve vezano uz hranu zapravo je vrlo jednostavno, samo nas zbunjuje ponuda. Vuče nas i povlači za sve rukave i džepove koje imamo na sebi, a mi se ne znamo ili ne želimo otimati. Uzalud nas psiholozi, doktori i nutricionisti upozoravaju, i među njima, dakle, ima nepotkupljivih. Znam u šali, ali misleći ozbiljno, poznanicima reći: kad bih bila liječnica, pola pacijenata ne bi smjelo ući u moju ordinaciju. Morali bi se najprije potruditi da sami sebi pomognu.
A to bi značilo: nije hrana za naše zavaravanje. Ne služi ona da nam uljepšava život. Ne može ona biti nadoknada za sve što mislimo da bismo trebali imati, a nemamo. Onda i sama ne bih ništa radila nego se hranila i hranila. Zamjenjivala sve ono što sam imala a više nemam ili što nisam imala uopće. Nije hrana ljubavnik ili prijatelj, a može biti neprijatelj, nije brat ili sestra, roditelj. Nije neispunjena želja.
Zato samo što jednostavnije. Jedna izreka kaže:
Više je uzalud, kad je i manje dovoljno, jer priroda je zadovoljna jednostavnošću…
Sa hranom je kao s ljudima. Ili obrnuto. Mislimo da bi trebalo biti onako kako nije. Nije nam dobro kad je pretvrdo, nije dobro premekano, ne odgovara žestoko, a još manje bljutavo, ne sviđa nam se kad prevladava jedna aroma, htjeli bismo osjetiti pomalo od svih mirisa i okusa, ne prihvaćamo više samo sezonsku hranu, nema sezona, cijela godina mora imati sve, ljepše nam je fino pakiranje, sjaj koji govori o bogatstvu, usrećuje nas umjetni miris od kojeg ne osjetimo pravi, izvorni.
Ipak, probajte spomenute cvjetne latice, svakako uz vaša omiljena jela, možda vam se učini lijepo i fino. A možda ispadne ujednačeno i idealno. Najprije u hrani, a onda se rascvjetana trpeza proširi i na život.
-
Zavičajne priče
300 rsdЗадушнице
Бомбардују сваке ноћи голорук народ, боје се да неко не преживи. Почеше и дању да бомбардују, како би све уништили.
Задушнице летње, крај маја, народ се окупио, пале се свеће. Опрезнији и они који нису отишли да чувају мостове, говоре како треба да се што пре обави ред, па да се народ разилази.
Гробље је на узвишици изнад школе, па авиони у ниском лету надлећу, круже и бесомучно урлају, заглушујући кукњаву мајке која је оплакивала јединца сина. Изгубила га је почетком бомбардовања. Једино она кука, главу к небу не диже, свеједно јој је да ли ће погинути или ће преживети. Кад су јој узели сина, живот је за њу изгубио смисао.
Народ у страху напушта гробље и бежи, али где да побегне, ни сам не зна, једино под земљу да нестане. Преостали људи не могу да говоре, страх им заледио срца и заковао усне. Разгорачене очи упрте к небу, модре усне шапућу: „Господе помози, спаси нас зла“.
Одједном уз хук ниског авиона зачу се детонација с друге стране брда, подиже се црна печурка а неки повикаше: „Гађају репетитор, сигурно је погођен!“
Нико не остаде за совром која беше постављена, сви се, бледи, разбежасмо са гробља. Не пољубисмо ни мајчин крст при одласку.
И наши преци су престрашени у гробовима који су умирали од старости, а многи и од непријатељских пушака. Упокојени су страховали да им на следећим зимским задушницама неће имати ко да упали свећу.
Страх претвори све у гробну тишину. Авиони се умирише на тренутак, одоше заправо у суседне земље (у којима су имали базе и одакле су, пуни смртног терета, уз урлање над нашим главама, сејали смрт) по нове бомбе.
Памти Србија многе ратове, али у тим ратовима јунаци су се борили сабљама и пушкама, а у овом, деведесет девете, као да су сви наплаћивали подвиге наших ратника. Није било одбране, само је могла да нас спаси добра воља нападача да престану са бомбардовањем.
Тог дана гађали су репетитор на Копаонику. Мој отац је на секундари сата пратио колико је времена прошло од детонације до грозне црне печурке на небу.
– Једанаест секунди, ова је брже експлодирала, оној претходној је требало четрнаест секунди – а неки мир на његовом лицу. Јесте да је рођен четрдесет прве у вихору рата, али је по природи био разложан.
Питам га:
– Тата, како се ти не плашиш?
– Чега да се плашим, па ове њине бомбе су много скупе да би их бацали на овај наш брег – одговори тата као да је потпуно сигуран да је рекао истину.
Та очева изјава умањи и мој страх, престадох да сузама заливам тромесечну бебу коју сам дојила, која је с чуђењем гледала како ми се влажи лице. Посматрала сам децу како безбрижно спавају и помислила:
– Ко има право да их овако мале и невине убија и ускраћује им живот?
По прави пут после пет месеци од кад ми се мајка упокојила ракла сам:
– Благо њој, она сад не брине хоће ли се сви вратити живи са стражарских места. Да је жива знам да би јој се срце распукло од бриге. Тешка су и претешка времена кад живи завиде упокојенима.
-
Faktotum i priče
300 rsdSAJAM KNJIGA 2011.
Ovogodišnji sajam knjiga otvorili su glumci. Oni su poznati po tome da puno čitaju pa je i logično da otvore sajam knjiga u Beogradu.
Bili su to Vjera Mujović i Goran Sultanović. Kasnije je i glavni mučenik među srpskim piscima, Svetislav Basara morao da kaže reč, dve o ovoj gala-izvedbi.
Skoro sam negde pročitao izjavu trenutno najprevođenijeg srpskog pisca, Zorana Živkovića. Govorio je o sajmu knjiga. Rekao je nešto ovako: “Sajam knjiga je odlična prilika za izdavače da utaje porez ne plaćajući fiskalne račune.“
To bi otprilike bio uvod za ono što želim da kažem.
Pošto smo jasno videli kakvo je stanje u srpskoj kulturi i ako znamo činjenicu da prosečni čitalac u autoru bilo koje knjige, kao što je na primer “Kuvar za 2011“, vidi isto što i u Jeleni Karleuši, nekom tajkunu, učesniku “Farme“ ili “Velikog brata“, onda nam je jasno koji je stepen svesti čitalačke publike napaljene na pljeskavice i ćevape, koji se koliko znam svake godine u ogromnim količinama prodaju ispred hale. I naravno, postavljam pitanje smisla prošlog, preprošlog, ovogodišnjeg i sledećeg sajma knjiga u Beogradu.
Da sam srednjoškolac, vozili bi me autobusom iz provincije u Beograd na sajam i to bi bilo super. Ovako, nisam odavno u srednjoj školi tako da ne mogu da u ovoj gala-izvedbi ne vidim vašarski, seljački i malograđanski mentalitet koji na Balkanu vekovima vlada.
Tako stoje stvari sa čitalačkom publikom, sa glavnim posetiocima sajma. Šta je sa piscima bez kojih ne bi bilo ni književnosti, ni umetnosti, ni publike, ni izdavača, ni kulture, ni sajma knjiga? To vrlo lako može da se pretpostavi.
Honorari za koje pisci na glasu krvare svoj um i dušu na štampanu hartiju su toliko bedni da bi za posetioce sajma bilo najbolje da ne daju nikakve pare za knjige, već da prstima ulepljenim od senfa, kečapa, kupusa i majoneza malo prelistaju svu tu krv koja se nudi na štandovima.
To je najbolje za pisce jer ih zarada od prodaje svojih umetničkih dela ne bi ni malo unizila.
Tako bi i srpska kultura sa sajmom knjiga kao njegovim ogledalom bila ono što jeste. Jedna velika prazna stomačina sa pljeskavicama i prilozima po želji.
-
I more sigurno ima snove
900 rsdИ МОРЕ СИГУРНО ИМА СНОВЕ
Седели су на обали мора. Дечак и девојчица. Брат и сестра. Сами, слани од воде, осунчани, тамног тена. Загледани у, чинило им се, бескрајно море. Ноге су им биле у води. Таласи их мазили и понекад, мангупски, запљускивали. А када би повремено наишли прави мангупи међу таласима покушали би да их отму и одвуку у дубину. Брат и сестра су се тада само смејали и лако би се одупрели канџама прождрљивих таласа који би се разбеснели што нису успели у свом науму. Деца се нису дала. Нису показивала никакав страх од тих мангупа и остајала су на ивици мора чекајући њихов нови удар и своју нову борбу с водом. Било им је забавно то што су их неуспешно гутали таласи и миловало милион најситнијих каменчића у којима је било разних дрангулија: остаци шкољки, потпуно углачаних и неодољиво разнобојних облутака, понеки део несрећно скончале морске звезде, разне травчице, шарени стаклићи, чак се ту и тамо појављивала понека рибица, толико ситна да се једва примећивала у свом том џумбусу непрестано центрифугираном у ковитлацу таласа. Али ти су таласи били нејаки, неискусни, морски аматери. Деца, можда, као и њих двоје. Њихови вршњаци. Нису могли једни другима ништа. Па су се заједно играли. Нема сумње да су дечак и девојчица једнако били забавни таласима колико и они њима. Бацали су каменчиће назад чим би их запењена вода пљуцнула напоље, што је брату и сестри било баш интересантно. Повремено би устајали и трагали за оним идеално пљоснатим каменчићима како би с њима правили жабице. Такмичили су се чији ће камен више скочити по површини воде пре него што га море прогута. Дечак је увек побеђивао и био је веома поносан због тога.
– Шта мислиш – упитала је она свог брата шампиона жабицарења, тако, изненада, без неког разлога – да ли море има снове?
Дечак се замислио. Питање му је испрва деловало глупаво и потпуно незанимљиво. Типична она, како ли само смишља оваква питања: да ли море сања? То може само њој да падне на памет, помислио је.
– Баш без везе – рече узевши каменчић у руку проверавајући његов изглед и употребљивост за жабице. Како вода може да сања?
– Зашто не би могла? – узвратила је пркосно и скоро љутито. Откуд знаш да вода, у овом случају море, не може да има снове?
– Па, не знам – рече помирљиво. Сада је већ био поколебан њеним тврдоглавим ставом.
– Ко, заиста, може да каже да море не сања? – питао се наглас. То није могуће утврдити, зар не? Море не говори па…
– Али оно прича – вриснула је девојчица. Ено, слушај (показала је прстом према пучини), слушај, чује се, прича нам!
Дечак је чуо само уобичајени звук таласа.
– Не чујем ништа – рече. Чују се само таласи и ови каменчићи које вода котрља…
– Тако прича море! – рече професорка морског језика свом брату као да је изашла на таблу да незналици одржи лекцију. Слушај! Лако се разазнају речи. Ево, питај море да ли сања.
– Ма, питај ти! – одбрусио је сада већ озбиљно изнервиран сестриним трабуњањем.
– Питаћу! Ево, питам.
Брат, наравно, није чуо то сестрино питање нити одговор намрешканог мора.
– И шта ти је одговорило то твоје море?
– Ништа. Сада ћути. Наљутио си га! Увредио га, јер си неваспитан!
– Извини му се у моје име – рече дечак. Тебе ће разумети. И реци му да сам сигуран да сваке ноћи сања најлепше снове!