1.

STARA LJUBAV

Sia

I ponovo padam na njega.

Opet pravim istu grešku.

Ponovo sam slaba.

Svako ima slabu tačku, Lav Belov je moj kriptonit.

Bezobrazan, drzak, seksi, ubija osmehom od milion dolara i lomi ženska srca kao da su od najfinijeg porculana. Bila sam tamo, doživela sam to, preživela sam… Godine su prošle a ja želim još. Ne bi trebalo, znam šta mogu očekivati od njega, znam šta želi od mene, znam kakav je ali i pored svega toga ja želim onaj kraj za nas koji mi je jednom prilikom obećao.

On nije bivši dečko koji vam je slomio srce i nestao poput kretena, nije muškarac kojeg i dalje mrziš, on je bivši dečko koji ti je slomio srce ali ga ne možeš mrzeti zbog toga, takav je on, učini nešto loše i preobrati te tako da na to loše gledaš kao na buduće dobro. Naše loše je bilo zajedničko. Oboje smo se opredelili za karijere.

Nedostajao mi je.

Udahnem duboko i opustim svoje telo. Zabava koju je priredila Olga Belov u čast povratka svog najmlađeg sina Lava je raznolika. Svi znaju da su njena dva starija sina Dimitri i Boris oženjeni, ali najmlađi je slobodan. Naravno on je razlog ovog šarenolikog društva. Njeni sinovi su vlasnici noćnih klubova pod imenom Luks, porodica Belov je jedna od najmoćnijih u Rusiji i naravno svaka majka se potajno nada da će udati ćerku za poslednjeg slobodnog brata, brata koji je jednom obećao da će me oženiti. Pitam se da li se seća toga?

Znam puno toga o porodici Belov, Olga i moja majka su jako dobre prijateljice godinama se druže tako da je za mene bilo nemoguće da zaboravim svoju prvu ljubav. Da slomio mi je srce ali uz moju dozvolu, bili smo mladi, neiskusni, željni uspeha i dokazivanja… zato smo sklopili pakt i rastali se sa osmehom. Ostvarićemo sve što želimo u životu i venčaćemo se, ja sam ostvarila svoje ciljeve, da li je on?

Posmatram ga kako gipko i sa osmehom pozdravlja navalentne mame koje nude svoje ćerke otvoreno ali ne zavarava me taj osmeh, poznajem ga bolje od toga, ako Lav nešto mrzi to je žena koja se bezobrazno nudi. Njegovi stavovi o braku su jasni, porodica nema alternativu. Za nekog ko je prilično slobodan u životu ima tradicionalne stavove o porodici, ali prošla je decenija možda se promenio.

Otpijem gutljaj vode i posvetim se njegovom telu. Lav je trenirao fudbal u mladosti, bio je mršaviji od prosečne dece ali popunio se. Sva deca Ivana Belova su nasledila njegovu građu, građu zgodnih muškaraca.

Pozdravlja se sa mojim roditeljima, to je bio veliki osmeh, pita ih nešto a moja majka se okreće ka meni. Nasmešio se, poljubio moju majku u obraz i krenuo ka meni. Pa… definitivno me nije zaboravio.

– Sia – otkopčao je sako i smestio se pored mene.

– Ksenija – nasmešim mu se.

– Za mene ćeš uvek biti Sia. Šta piješ?

– Vodu.

– Još uvek? Koliko znam voliš belo vino.

– Da. Uživaš u zabavi? – pitam ga.

– Ovo je sačekuša, hvala Bogu što sam odbio da živim ovde.

– Slomio si srce majci.

– Preživeće ona. Pa… šta kažeš da pobegnemo odavde?

Glasno se nasmejem jer se setim našeg prvog sastanka. Tako je počeo. Šta kažeš da pobegnemo odavde?

– Da li to često pali?

– Iznenadila bi se.

– Ovo je zabava u tvoju čast, ne bi bilo dobro da pobegneš, izneverićeš silne majke i ćerke obučene po poslednjoj modi.

– Veoma sam potrešen zbog toga.

– Vidim – ne mogu prestati da se smejem.

– Čestitam ti na školi baleta.

– Odakle znaš za školu baleta… da, tvoja mama i moja mama – odmah se rasvestim.

– Znam sve o tebi, Sia.

– A je lʼ?

– Naravno, na kraju ti ćeš biti moja supruga.

Neka me đavo odnese. Nije zaboravio.

– Nisam mislila da ćeš se setiti toga – nasmejem se.

– Ozbiljno shvatam svoja obećanja – uozbiljio se.

– To je veoma slatko ali pošla je decenija.

– Rekli smo kad budemo spremni. Ja sam spreman, a ti?

– Ne misliš valjda ozbiljno?

– Da mislim. Vreme je da se venčamo.

Podignem obrve, otvorim usta i zatvorim ih. Zašto? Zato što gledam u ozbiljno lice Lava Belova.

***

– Ćao, Mašo – srećom ugledam svoju prijateljicu i kupim vreme.

– Ćao, Ksenija, Lave – nasmešila nam se.

– Maša… Vladimirova sestra? – muči se da se seti.

– Tako je, dobrodošao kući – nasmešila mu se. Mala je porasla.

– Hvala. Sia pokupim te sutra u devet? – ustaje i gleda u mene.

– Ovaj… možda.

– Zvaću te – namignuo mi je i ostavio me sa Mašom.

– Ali odakle mu moj broj? – pitam samu sebe.

– Šta je to bilo? – Maša me pita.

– To je bio Lav.

– Hoćete li vas dvoje obnoviti ljubav? – nasmešila se.

– Prošla je decenija.

– Pa? Ha! Sada imam vezu za ulazak u klubove, tebe – nasmešila mi se.

– Vidi stvarno – savršen izgovor za razgovor.

– Samo reci kad želiš da ideš.

– Ah… Prekrasan je zar ne? – buljila je u Lava.

Ne odgovorim na pitanje već se pridružim u buljenju.

***

Lav se galantno izvukao sa zabave, nije da sam pratila ali jesam, ali ono što me iznenađuje jeste poruka sa nepoznatog broja koju odmah otvorim. Znala sam.

Tvoja haljina me podseća na ono leto u vikendici tvojih roditelja. Sećaš li se?

Naravno da je on. Memorišem broj i nasmešim se.

Bilo je to jako davno ne sećam se baš… svega.

Pošaljem mu poruku i ugrizem se za usnu.

I više sam nego voljan da te podsetim.

Dođavola, dobar je.

Nisam zainteresovana. Otkucam i pošaljem.

Ali ja jesam. Večera u devet? Sutra?

Bićeš pristojan?

Da mi je namera da budem pristojan ne bih te vodio na večeru nego na ručak.

Kakav ludak.

Bićeš pristojan ili ništa od večere.

Nisam ja laka ženska.

Čisto da razjasnimo. Pristojan normalno ili pristojan za tebe?

Pristojan za mene.

Dogovoreno.

Dogovoreno.

I tek tako nakon decenije mi ponovo idemo na sastanak.

– Sranje – opsujem.

Šta da radim sa dečkom?

1. GREŠKA TINEJDŽERKI

Glava mi puca, ne volim noćne smene a osim toga ne mogu da radim kao ranije, ne volim što ostavljam Niki samu kod kuće, uvek sam zabrinuta. Nakon smrti naših roditelja ja sam postala njen staratelj, postala sam odgovornija osoba jer nije lako biti sestra, otac i majka mlađoj sestri koja je u buntovnoj fazi života.

– Doktorko Smit.

– Nikol Grejs, Nikol – nasmešim se glavnoj sestri. Radim u ovoj bolnici već mesec dana i upoznala sam svo osoblje.

– Nikol, tvoj telefon je zvonio kao lud – pruža mi mobilni.

– Da vidim – uzimam telefon.

Namrštim se kad ugledam sestrino ime na telefonu. Šta Niki radi budna u dva ujutru? Odmah je pozovem.

– Niki?

– Nikol, molim te pomozi nam! – paničila je.

– Niki! Šta se dogodilo? Jesi li dobro? – uplašila sam se.

– Ja jesam ali Ivet nije.

– Šta joj je? I odakle Ivet kod tebe? – Ivet je njena prijateljica.

– Mi smo… bile smo u klubu i ona se onesvestila.

– O Bože!!! Koji klub? Daj mi adresu! – viknem glasno. Ona bi trebalo da je kod kuće a ne u nekakvom klubu.

Umrla sam hiljadu puta na putu do kluba. Devojka je u nesvesti a moja sestra je pored nje. Šta radi u klubu? Ostavila sam je u krevetu. Sigurno im je neko sipao nešto u piće. I šta one rade u klubu?! Na hiljadu scenarija se vrti u mojoj glavi i svi su loši. Ma kakvi hiljadu, umrla sam milion puta.

Objasnim situaciju čuvaru koji stoji na ulazu, srećom čovek je bio razuman. Odveo nas je do toaleta, odmah sam potražila Niki, delovala je dobro, sa njom je bila i Maša i ona je delovala dobro ali Ivet koja leži na podu ne deluje dobro. Kleknem pored nje.

– Šta je pila? – pitam.

– Sok – odgovara moja sestra.

– Niki! – proderem se.

– Sve smo pile sok, kunem se – rasplakala se.

– Niki ne laže, samo smo pile sok – Maša potvrđuje njene reči takođe uplakano.

– Moramo joj ispumpati želudac, pomozite mi – kažem čuvaru koji mi pomaže.

– A vas dve, za mnom – naredim.

Maša je nazvala oca a Niki Ivetinu majku, Ivet je devojka koja će izvući deblji kraj.

* * *

Na sreću, Ivet će biti dobro. Ispumpali smo joj stomak, sve vreme mi je kroz glavu prolazila misao da je ovo mogla biti moja sestra a tek kada sam videla rezultate…

Izađem iz sale i devojke krenu ka meni, kao i jedan par.

– Seko, kako je Ivet? – pita me Niki.

– Mi smo Ivetini roditelji, Sonja i Karl. Kako nam je ćerka? – predstavlja mi se starija žena.

– Zdravo, Sonja, ja sam doktorka Smit, Ivet će biti dobro – umirim ih.

– Hvala Bogu, hvala vam – zagrlila me.

– Stigli smo na vreme, nažalost to nije sve – moram obavestiti roditelje o situaciji.

– Rekli ste da će biti dobro – počinje da paniči.

– Biće. Ivet je neko sipao drogu u piće – kažem.

– Kakvu drugu? – pita njen otac.

– Drogu za silovanje – objasnim.

Sonja je vrisnula.

– Ispumpali smo joj stomak ali ima drogu u krvi, trebaće nekoliko dana da se iščisti, nakon toga biće dobro – želim da ih malo utešim jer su ljudi van sebe.

– Možemo li da je vidimo?

– Naravno, sestra će vas odvesti.

– Ovuda – Grejs, sestra, im se nasmeši.

– A vas dve… – pogledam u Niki i Mašu ljuto.

– U moju kancelariju – ošinem ih pogledom i krenem ka kancelariji. Nisam ni pogledala da li idu za mnom.

Uđem besno u kancelariju i udahnem duboko.

– Počnite da pričate.

– Seko…

– Odmah! – proderem se.

– Želele smo da odemo u klub – Niki počinje.

– Ivet je nabavila lažne lične karte i iskrale smo se iz kuće – Maša nastavlja.

– Naručili smo piće i igrale smo – nastavlja Niki.

– Zatim je Ivet rekla da se oseća loše, odvele smo je do toaleta i… – moja sestra je napravila pauzu.

– Onesvestila se – Maša kaže tiho.

– Uplašile smo se, nismo znale šta da radimo – Niki je počela da plače.

– Mislile smo da je mrtva – plače i Maša.

– Prestanite da plačete! Da li ste svesne u kakvu ste opasnosti bile? – vičem na njih i ne interesuje me ako ću im povrediti osećanja.

– Iskrale ste se iz kuće, otišle u klub i neko vam je sipao drogu u piće! Možda ste drogirane!

– Molim? – neko je grunuo iza mene.

Okrenem se i ugledam visokog muškarca iza sebe, ljutog muškarca.

– Tata – Maša je izgovorila plačno, ali nije se pomakla sa mesta.

– Mašo – prišao joj je a ona je nabila lice u šake.

– Vas dve idete kod Grejs da proveri da li ste drogirane, a nakon toga bolje bi vam bilo da se saberete jer nas očekujte dug razgovor – izađem i potražim Grejs.

Devojke su ćutale, kao i Mašin otac, mogu da zamislim kako mu je.

– Zvali ste, doktorka? – Grejs nas prekida.

– Testiraj ih na drogu a nakon toga neka se vrate kod mene – kažem tiho.

– U redu.

Niki se odmah pomakla a Maša je pogledala uplašeno u oca.

– Poslušaj doktorku – rekao je hladno.

Nakon što su devojke otišle, udahnula sam duboko da se smirim.

– Molim te, reci mi šta se dogodilo – progovara glas iza mene.

Okrenem se polako jer je i meni bio potreban trenutak da se smirim.

– Iskrale su se iz kuće, nabavile lične karte i otišle u klub. Sa Mašom i Niki je bila još jedna devojka, njihova prijateljica Ivet – krenem sa pričom.

– Poznajem je.

– Onesvestila se i pozvale su me. Devojka je drogirana – kažem tiho.

– Hoće li biti dobro?

– Da, ispumpala sam joj stomak, trebaće neko vreme da se droga povuče iz organizma, ali biće dobro. Isuse, to je mogla da bude Niki. Ili Maša – poražena sam.

– Odakle im lične karte?

– Izgleda da ih je Ivet nabavila. Izašla je iz kuće bez mog znanja – srušim se u stolicu poraženo.

– Ovo nije dobro – kaže mi muškarac.

– Ne znaju ko je sipao Ivet drogu u piće? – pita me dok se mršti.

– Ne, igrale su. Moram da obavestim policiju.

– Ne mogu da verujem da se iskrala iz kuće – tip prolazi rukom kroz kosu. Izgleda da ni on nije ovo očekivao od Maše.

– Ni ja.

– U kom klubu su bile?

– Ne znam, imam adresu ovde negde – promešam po džepovima i izvučem papir.

– Izvoli – pružim mu.

– Hvala – uzima papir i vadi telefon.

– U koliko sati si otišla po njih? – pita me.

– Pre sat vremena.

– Dimitri, zovi Luija, trebaju mi snimci iz njegovog kluba od noćas – razgovarao je sa nekim.

– Ne. Objasniću ti kasnije. Hitno je – prekinuo je vezu.

Bacio je papir i okrenuo se ka meni.

– Ja sam Boris Belov, Mašin otac – pruža mi ruku predstavljajući se.

– Izvini, Nikol Smit, Nikina sestra – prihvatim njegovu ruku. Sad kad je sve sleglo pažljivije sam ga pogledala. Maša nije ličila na oca. Boris Belov je očigledno Rus, visok, naočit, prodornog pogleda i mističnog stava.

– Doktorka – prekida nas Grejs.

– Grejs? – odmah ustanem.

– Testovi su negativni za obe devojke.

– Hvala Bogu, neka uđu – izdahnem jer mi je pao kamen sa srca.

Devojke su ušle pokunjeno.

– Sedite – imam obavezu kao sestra, staratelj i kao doktor.

– Mogu li? – pogledam u Borisa.

– Naravno – klimnuo je potvrdno glavom.

– Da li znate koliko sreće ste imale? – pitam ih.

Klimnule su glavama.

– Ne, ne znate. Da li znate šta bi vam se dogodilo da ste bile drogirane? Prvo od količine droge zavisi kakve posledice ostaju, drugo tip koji je podmetnuo drogu vašoj prijateljici nije hteo da igra karte sa vama, već da je siluje. Da li znate šta se dobija silovanjem? Dobijaju se vaginalne povrede, neženjena trudnoća, milion vaginalnih bolesti, HIV… Dakle, ne, nemate pojma koliko sreće ste imale! – povisim ton. Zahvalna sam Borisu jer me ne prekida.

– Vaša prijateljica neće biti dobro neko vreme, bolnica je dužna da obavesti policiju o ovom incidentu, ispitivaće vas. To ste same sebi priredile, a šta je sa onim što ste priredile Ivetinim roditeljima? Mašo, tvojim roditeljima? A ti, Niki, meni? Ta devojka je mogla da umre! A to je ladno mogla da bude i jedna od vas dve. Neodgovorno, glupo i razočaravajuće. Imate po sedamnaest godina, niste više deca, svaka odluka koju donesete za sobom ostavlja posledice.

– Nismo želele da se ovo dogodi – Niki je šmrcnula.

– Samo smo htele da izađemo malo – Maša dodaje.

– Znam da sigurno niste želele ovo. Niste vi krive što vam je neko sipao drogu u piće, ali niste ni nevine. Nabavile ste lažne lične karte. Gde su? – ispružila sam ruku. Devojke su mi dale lične karte.

– Mogu li? – Boris mi pruža ruku.

– Naravno – odmah ih predam njemu.

– Odakle vam? – pita Boris.

– Ivet ima brata, Klark, a on poznaje nekog tipa…

– Roki – dodaje Niki.

– Oni su nam napravili lične karte.

– Vidim. Nemam šta da dodam na ovo što je rekla Nikol, osim da sam veoma razočaran – stavio je lične karte u džep.

– Znam – Maša je šmrcnula.

– Možemo li da vidimo Ivet? – pita me Niki.

– Pođite za mnom – spustim loptu.

Devojke su ušle unutra a Boris i ja smo ostali ispred sa Ivetinim roditeljima.

– Ovo su Ivetini roditelji, Mašin otac – upoznam ih.

– Ne brinite, saznaću ko je uradio ovo – obećao je Boris.

– Zvali ste policiju? – pita me Ivetin otac.

– Da, to je procedura – objasnim.

– Još jednom hvala vam što ste joj spasili život – Sonja mi se zahvaljuje.

– Imale su veliku sreću, ludu sreću, da me nisu nazvale…

– Saznaću ko je ovo učinio – Boris je stavio ruku na moje rame.

Okrenem se ka njemu i po prvi put vidim blag pogled. Sve vreme je bio suzdržan ali sada saoseća sa mnom.

– Nemoj večeras da vičeš na nju, preplašene su, svesne su da su pogrešile i neka same upiju ovo – savetujem ga.

– Neću, večeras planiram da se pozabavim tipom koji je devojkama podmetnuo drogu – rekao je mirno.

– Molim te, obaveštavaj me.

– Naravno.

Svi smo razmenili brojeve telefona.

Devojke su izašle, Maša je otišla sa ocem a Niki je ostala sa mnom.