Платон (427–347. п. н. е. ), Грчка

ЕПИГРАМ

Злата нађе ти један, а остави коноп, – кад онај
Злата не нађе свог, конопом стегне си врат.

Превео са старогрчког Коломан Рац

Едвин Арлингтон Робинсон (1869–1935), САД

РИЧАРД КОРИ

Кад год Ричард Кори сишо би у град,
ми, полусвет, зорно гледасмо за њим.
Од главе до пете господин, још млад,
са империјалним шеширом, сав фин.

Увек чист, опеглан, дотеран,
а када прозбори срце би нам тукло:
сасвим другачији био би тај дан
кад он, у пролазу, каже: „Добро јутро“.

Био је и богат ко неки краљ докон,
одмерен, ко кретњом да заступа трон:
свако је потајно желео, напокон,
да замени место с њим, да буде он.

Ринтали смо с надом да ће бити боље,
о хлебу и води, без меса за јело;
а Ричард Кори је, сам себи, пиштољем,
једне летње ноћи просвирао чело.

Превео с енглеског Владимир Јагличић

Иван Буњин (1870–1953), Русија

ПЕСМА

Проста сам цура на имању,
он – морнар ведри, ту, из прека.
Плови му једро по Лиману,
виде он много мора, река.

Знам, Гркиње су на Босфору
згодне… Ја, црнка сам, без среће.
Једро му неста, већ, у мору,
вратити ми се можда неће.

Чекаћу кад све друге оду…
Дочекат нећу – са литице,
бацићу прстен му у воду,
обесићу се о витице.

Превео с руског Владимир Јагличић

Рајнер Марија Рилке (1875–1926), Немачка

ПЕСМА САМОУБИЦЕ

Још само тренутак овај
и конопац би изнова
пресекао неко.
Бејах добро спреман, предан
и вечности већ део један
у утроби се стек`о.

Кашику ми пружише
тај живот – кашику тада
не не желим, не желим више
пустите ме, нек ме свлада.

Знам, живот се чини сређеним
свет као препун казан ту је
ал` не стиже у крв мени
до главе тек путује.

Мени је мука док храни друге
схватите да презирем све то
и најмање хиљаду година дуго
жудим за дијетом.

Превео са немачког Бојан Белка

Сима Пандуровић (1883–1960)

САМОУБИЦА

Успомени давнашње пријатељице

Гле, то је дакле њен последњи стан…

Како сам болно и суморно пренут!
Јер јуче, у мутан и променљив дан
Пролећа хладног, одједном, за тренут,
То срце што се дуго борило,
То срце, пуно бола и шимера,
Сурово је, ето, с праском разорило
Челично зрно из малог револвера.

А оно ме је некад волело,
Давно, у доба што у таму бежи…
Данас је, најзад, за свагда преболело
Вечите ране од судбине штуре,
И непомично и вољно, друже, лежи
На простом столу хладне просектуре
У пролећни, кишан и туробан дан.

Миран јој вечит, неменљиви стан!

Едит Седергран (1892–1923), Шведска

НИШТА

Где је тишина, моје дете, нема је нигде,
а све је што видиш: шума, дим и лет шина.
Некада веома далеко у страној земљи
налазило се плаво небо и зид ружа
или палма и благи ветар
и то је све.

Не налази се ништа више него снег на гранама борова.
Ништа више него пољупци на врелим уснама,
а све усне су временом увеле.
Али ти видиш, моје дете, да је твоје срце снажно
а живети узалудно је мање него умрети.
Смрти, шта би хтела?
Осећаш ли, како се њена одвратна хаљина шири?
А ништа није одвратније од смрти сопственом руком.
Треба да волимо и дуге сате у болници
и тескобне године чежње
као што тренутно у пустињи процвета цвеће.

Превeлa са шведског Бранка Ивковић

Дороти Паркер (1893–1967), САД

РИМА ПРОТИВ ЖИВЉЕЊА

Необузданих груди и рањеним поносом,
Грејем се у сну самоубиством;
Охлађеног срца, а у глави врла,
Мислим: „Како срећна су бића умрла!“

Превела са енглеског Гордана Смуђа

Сергеј Јесењин (1895–1925), Русија

ДО ВИЂЕЊА…

До виђења, драги, до виђења;
ти ми, пријатељу, једном бјеше све.
Уречен растанак без нашег хтијења
обећава и састанак, зар не?

До виђења, драги, без руке, без слова,
немој да ти бол обрве повије –
умријети није ништа на овом свијету нова,
ал ни живјети баш није новије.

Превео с руског Владимир Герић

Хорхе Луис Борхес (1899–1986), Аргентина

САМОУБИЦА

Неће остати у ноћи ниједна звезда.
Неће остати ноћ.
Умрећу и са мном збир
Неподношљиве васионе.
Избрисаћу пирамиде, медаље,
Континенте и лица.
Избрисаћу нагомилану прошлост.
У прах ћу претворити историју, у прах праха.
Посматрам последњи залазак сунца.
Чујем последњу птицу.
Никоме ништа завештавам.

Превео с шпанског Радивоје Константиновић

Чезаре Павезе (1908–1950), Италија

ДОЋИ ЋЕ СМРТ И ИМАЋЕ ТВОЈЕ ОЧИ…

Доћи ће смрт и имаће твоје очи –
та смрт што нас салеће
од јутра до вечери, бесана
и глува, као стара грижа савести
или бесмислена мана. Твоје очи
биће узалудна реч,
пригушен крик, мук.
Видиш их тако сваког јутра
када се надносиш над собом
у огледалу. О драга надо,
тога дана и ми ћемо знати
да јеси живот и ништавило.

За свакога смрт има поглед.
Доћи ће смрт и имаће твоје очи.
Биће попут исправљања мане,
као зурење у огледало
из кога израња мртво лице,
као слушање затворених уста.
Сићи ћемо у бездане неми.

Превео с италијанског Милан Комненић