ŠTRAUSOV SOLILOKVIJ

REALISTIČKA NOVELA U KRLEŽIJANSKOM MANIRU

„Čovek je ono u šta veruje.”

Anton P. Čehov

„Kada ljudi ne znaju koju će ti etiketu zalepiti, kažu: To je čudan čovek.”

Anton P. Čehov

Na radiju čuli su se krčajući i prigušeni početni zvuci filharmonijske melodije Štrausovog Radetzky Marcha. Filharmonijski bubnjevi potmulo su brujali kroz zagušeni zvučnik starog, prašnjavog drvenog „Filipsovog 930A” radio aparata iz godine 1931, na kome je bilo „dva prsta” gustog sloja ustajale prašine:

„Tam-tam, tam-tam-tam! Tam-tam, tam-tam-tam…”

Dve omanje ljudske kreature, nalik pingvinskim – zdepaste i dežmekaste, voštanih lica, u iznošenim bež, odnosno sivom odelu, stoje leđima okrenute jedna naspram druge. Nalaze se, dakle, u biblioteci čiji krov, kap po kap, obilato prokišnjava, kaplje i topi višedecenijski staru novinsku hartiju (podmetnutu da upija vlagu i kišnicu umesto kakvog dubokog suda) u ćošku velike memljive bibliotečke prostorije, u kojoj se oseća miris stare hartije i težak vonj vlage, buđi i ustajalosti… Napolju, već tri puna časa studena kiša polako lije – kap po kap – dobujući glasno po krovištu i uz napuklo staklo prozorskog okna.

Dva debeljka prevrću, zagledaju i listaju požutele i prašnjave stranice poluraspadnutih knjiga, koje odavno više niko ne čita…

Dežmekasti čovek sa šiljatom bradicom, iz poslednje, gornje stalaže, prve i najveće police, izvlači podeblju zelenu knjigu osobito tvrdoga, kožnog uveza, s dve poveće crne fleke na prednjoj korici, očevidno od davno, davno prosute kafe. Počeo je polako i očevidno pažljivo listati ovu knjižurinu, neprekidno pazeći da se odveć loše uvezeni listovi potpuno ne odvale i ne rasuju po zamrljanom i trulom parketu ove, skoro u potpunosti ruinirane zgradurine građene još na koncu evropskog baroka, a koja je davala utiska da bi se cela srušila od krova do temelja ukoliko bi dunula osobito jača košava… a koja zna biti vrlo surova i gadna koncem svake jeseni i u zimu.

Na knjizi, pisalo je: Izabrane pripovetke Antona Pavloviča Čehova.

Drugi, dežmekasti čovek – sa naočarima, u istom trenu okrenuo se, te istodobno bacio oštar pogled na knjigu koju je držao u ruci Debeljko sa šiljatom bradicom. Primetio je on na licu Debeljka šiljate bradice jedan majušni, suptilni, ugodni osmeh.

… No, tišina je odveć morala biti prekinuta, neko se morao oglasiti, te je Debeljko sa cvikerima zapitao Debeljka jareće bradice sledeće pitanjce:

„Volite li Čehova?”

„A koga ne voli, gospodine?”, odvratio je kao iz topa, vispreno i žurno Debeljko šiljate bradice kao da je samo čekao ovo postavljeno mu pitanje.

„Da, doista, nenadmašan je”

„Genij kratke proze!”

„Da… Bez dvojbe se slažem!”

Potom, na nekoliko trenutaka ućutaše se, obojica, čak i ponovo okrenuše leđa jedan drugome. Baš tako da je neko treći sa strane slobodno mogao pomisliti da je došlo do neke tihe međusobne i iznenadne zavade, psovke, možebiti razmene prezrivih pogleda iliti uvreda, ili nečeg još goreg, jer nastupila je tako studeno, brzo i neočekivano kratka i ozbiljna tišina i stanka. Razgovor je bio prekinut među njima kao da ga je neko presekao makazama, cap! Ponovo su dva dežmekasta i simpatična čovečuljka uronila u more prelistavanja i zagledanja svih tih knjiga i knjiga…

Ali, Debeljko sa naočarima, ničim izazvan, prozborio je nanovo, vrlo ozbiljno i naglašeno kao da saopštava kakvu zvaničnu vest korisnu za opšte saznanje:

„Znate… znate… Čehov je svoju priču Kameleon napisao po mom životu…”

Debeljko šiljate bradice (očevidno da je čitao ovu pripovetku velikog literate Čehova) pogledao je Debeljka sa cvikerima te se – nasmešio blago, sitno i dakako primetljivo: naivno-pakosno. Debeljko sa cvikerima ugledavši, njemu, osobito čudan osmeh na licu Debeljka šiljate bradice, uozbiljio se naglo, podigao glavu te mu kazao razgovetno i glasno, pokušavši da mu pojasni što hitrije, šta je to hteo reći malopre:

„Moj je život, dragi gospodine… toliko sličan onom hrtu kome svaka šuša gasi pikavce po njušc…”

Dežmekasti čovek šiljate bradice, maknuo je toga časa skromni kez sa svoga lica, na trenutak se ućutao, umudrio, te nakon nekoliko trenutaka zamišljenosti progovorio:

„Ooo, pa zastanite malo, zaboga! Gospodine… kada već idemo u takve detalje… u priči nije napisano niti je podrobno ispisano da li je psa neko pekao po njušci cigaretom ili čim drugim, to je ipak… shvatite, samo i jedino nagađanje… da, nagađanje, možebiti i potpuno netačno, krivo. Vidite, to pseto u priči i ne svršava svoj pseći život osobito loše i odurno, pseto na koncu vodi kuhar, ono odlazi kod Generalovoga brata, što bi imalo značiti: u udobnost, u obilje hrane i topline… Zašto ste, bogamu, takav pesimist, i u ime čega?”

Dežmekasti čovek sa cvikerima zacrveneo se u obrazima od besa, kao bulka. Čuvši ovo – ne beše mu sasvim pravo, te povika prasećim, skičavim glasom ljuto uvređene persone:

„Čujte vi… ali ja… ja to vidim tako… i to, zapravo i jeste tako! Kako uopšte i… može biti drugačije?!”

Dežmekasti čovek šiljate bradice, na ove reči – uzmače korak unazad. Kao da se prenu iz sna, iz trena zbunjenosti. Čudno se izbuljio u ovoga, odmeravao ga je nekoliko trenutaka kao da gleda u duha, a potom se nekako naglo smirio, spustio ramena, izdahnuo, povratio pređašnju staloženost i mir, te se nakratko zamislio, pa ga u oči oštro pogledao i kazao mu osobito izveštačeno-srdačno:

„Oh, da, svakako! Bilo mi je vrlo, vrlo drago…”

Okrenuo se zatim i žurno pobegao iza druge police, te se docnije zavukao iza poslednje bibliotečke police, čak na kraju prostorije, tačnije – do zida – gde su miševi i pacovi svoj odavno osušeni, požuteli, smežurani i sićušni izmet zatrpali novim, krupnijim i svežijim. Tamo je ovaj gospodin nastavio nervozno prevrtati, tražiti i zagledati požutele i stare časopise te zastarele atlase i ostalu iscepanu, požutelu i vlažnu hartiju odavno predviđenu za uništenje kao „stari papir”. A sve to, kako se dalo razumeti – samo da bi utekao od ovoga čudnog Dežmekastog čovečuljka sa cvikerima, koji – kao da ga je na smrt želeo preplašiti svojim životnim pogledom i pređašnjim sumanutim rečima o Čehovljevoj priči.

Dežmekasti čovečuljak sa cvikerima bio je fatalno zbunjen.

Oči su mu utonule ispod podočnjaka. Kao da mu se čitav svet srušio na glavu nakon ovog kratkog razgovora o Čehovljevom Kameleonu, sa ovim Dežmekastim čovečuljkom šiljate bradice koji mu na početku delovaše vrlo finim i ljubaznim strancem.

Na koncu svega, Debeljko sa cvikerima izazvao je pravi skandal u biblioteci kada je od gospođe bibliotekarke zatražio da ga ne gleda „tako”, to jest „ispod oka”, što je začuđena bibliotekarka, u čudu, negirala – fatalno uvređeno razrogačivši svoje piljarske i izazivačke oči u ovoga, dakako – jer je sve vreme čvrsto i udobno spavala u svojoj fotelji kao generalica, da – grunjala je i hrkala celo vreme kao da je „zaklana”.

Štrausova kompozicija i dalje je tekla, glasnije i krčavije. Taj uporni Štrausov neprekinuti kompozicioni „solilokvij” koji nikako nije prestajao sa svojom bučnom feldmaršalskom melodijom tekao je „sam za sebe”… kao da je melodija ovog marša – koja je izlazila iz starog radija – uzvišeno odzvanjala na kakvoj vojnoj K. und. K svečanosti ili u kakvoj prostranoj Sali belvederske, švarcenberške ili budimske palate, i kao da je bila godina istorijska i revolucionarna 1848!

Debeljko sa cvikerima zapretio je narednih momenata bibliotekarki da će joj sledeći put, „bude li ga tako podlački sve vreme odmeravala, pljunuti u kafu” i „razbiti joj nos!”

Potom je izašao van, osobito jako zalupnuvši vratima za sobom. Sirota bibliotekarka pred penzijom nagutala se bensedina (ukupno je progutala tri komada), i potresena – pohitala je docnije kući, sat i pol pre kraja radnog vremena, da se umiri u osami svoga toplog doma – prethodno, dakako, svrativši u obližnju poslastičarnicu gde je zarad „smirenja” svog „potresenog stanja” proždrala osam šampita, šest krempita i porciju od trinaest velikih tulumbi s limunom. Naravno, pametni Debeljko šiljate bradice odavno je već bio utekao iz biblioteke – kao da je predosetio kakav skandal ili težak incident. Otišao je hitro ne uzevši niti jednu jedinu knjigu, iako je toga dana pošao u biblioteku da uzme četiri ili pet (po već sastavljenom spisku prioriteta).

Vani negde u daljini, začuo se gromoglasan prasak groma.

Radio je crkao, melodija utihnula.

Krovište biblioteke prokišnjavalo je sve obimnije. Više nije kapalo „kap po kap”, sada je kišnica počela curiti u dugim i tankim valovima, poput vode iz slabo zavrnute slavine.

Potom se na zemaljsku blatnu koru sručio tako vraški jak ledeni pljusak da su ulicama i bulevarima kišni potoci nosili sve pred sobom: od poplašenih mačaka i bolesnih, besnih kerova lutalica, kanti za smeće, omanjih nepričvršćenih klupa, preko valova gustoga i opaloga lišća, do starih cipela, ljudskih šešira, raznih kišobrana, izgubljenih rukavica, satova, prljavih torbi i pocepanih zembilja, hartije, novina… Da, odista – bejaše to strahovita novembarska oluja.

Štraus je zaćutao, a otpočeo je tihi, olujni novembarski nokturno.

2019–2022.