-
Svi eseji Momčila Nastasijevića
1.000 rsdБЕЛЕШКЕ ЗА СТВАРНУ МИСАО (I)
Одсудно почети. И плуг учини земљи насиље. И клица семену. Нема рођења ако се тиме није ма у чему умрло. Почетак је тада суштински што и крај, све буде у свему, и ни краја ни почетка. Од великог хоћу тада настане још веће морам. Тада и мисао из мозга суштински није друго до бризгање биљке из земље.
Те духовну јаву, као легитимно даљу стварност у себи, тек осетим одакле престаје обмана моје мисаоне слободе.
И назрем ту ванличну јаву духа: као геометрија је, али жива, али несамерљива. И за колико се усудим, ипак, у мерење, сигуран је знак, за толико још нисам изишао из себе.
У чему је критеријум мојих лутања и обмана? Са ове окуке или оне, наједном јасно ми се отвори сазнању: управо кроз та лутања и обмане, несхватљивом неком систематичношћу, нешто се у мени све даље и даље изаткива. Као ко је слеп, а ипак налази себи пута. И ето, у тој јави, која је са све већим остварењем све мање моја, тек у њој назрем себи оправдање.
Тиме што постојим у кретању, тиме што расуђујући одлучује мозак хоћу ли овуда или онуда, не претерам ли врло често у нецелисходност, крећући се само ради кретања, мислећи ради мисли. У томе је самообмана слободе (читај: произвољности) мисли. Као точак који је на зупце, а независно се окреће, не изазива собом никакав даљи покрет.
Јер има стварна мисао. Она је чудесно (а зар то није исто као кад бих рекао природно) продужење, као у даље некуд стање, целокупнога кроз човека оствареног постојања.
Али, понављам: зубац мозга врло често не хвата претешки точак стварности. Часовник се усцактао, и никад боље, али сказаљке не показују време. Зауставити тада мозак, безмало, па је исто тако немогуће као зауставити желудац или срце.
Јер чему ма и појам, ма и суд више преко телесне, преко животне неопходности. И назрем: само се кроз тај минимум достигне до максимума.
Тешкоћа коју обиђем у ствари ослаби ме, за колико бих ојачао да је савладах: никад ни у чему себе обманути. До самоуништења. До свесмислене чистине. До духа.
И, ако сам у току заиста, онда за чим било покренут, уложити се сав. (А зар у понечему и тотално мировање не значи то?) И ништа, буквално ништа, не сачувати за себе.
Јер се распада животна уштеда, таложи се, затвара излазе у чистину. И јер потрошити се ради другог, ради свачега што није своје ја, назрем, само је нужна припрема, олакшање себи страшног суда преласка у даље стање.
Шта бива са неутрошеним? Шта бива са чврстим кад му је тренутак само још остао да је гасовито, а још није било течно?
Кад највише, и од свачега, стрепим за себе, наједном, и као нехотице, неизрецима нека тишина завлада у мени. Зовем то, из агоније свог ја уструјати у биће. За драгоцени тада тренутак, све ми толико исто буде значајно колико до малочас самом себи ја. Страх ме је кочио, страх предодређивао моје кораке, страх од личног престанка. А гле, животиња и биљка и свака у Бога твар, јер су поштеђене од самообмане престанка, јер су својим постојањем истовремено и ја и не ја, само су оне у потпуности, само оне у лепоти бивања. А ја, коме је дужи пут досуђен, и патништво на том путу, све донде не докле кроз све завојице свога ја не измождим себе до ванличне свести.
Тек одатле све јесте и све је моје, јер ни ја више нисам свој. И тек одатле, пропевати, а то се дубље може ћутањем него гласом, једини је одзив на све призиве. И јасније но икад осетим, само сам смерна струна: затреперим под неким моћним гудалом.
Тако и звоно: не одаје звука, мукао му буде трептај, ако не лебди у простору.
Тако и Шекспир: мукао чвор себе (а то је свега страдалничког у човеку) раздрешује у Хамлета, у Лира, у Ричарда III. Отпевава кроз њих што би, затворено у тврде зидине Шекспира јединке, да затрује себе сумњичавом мисли; да је од доброте оболео, слепо себе у ништавило расточи; да силу Ероса изопачи у насладу убијања. Отпевава, а то значи ништа мање него: чега се год човек ослободи кроз дух, најдрагоценији је дар свима за бескрај појединачних ослобођења.
Порођајни бол тада је суштински што и радост стварања.
Живећи у сржи сам, па био или не био свестан ње. Ако иоле јесам, онда још и живећи ријем по животу за том сржи.
Што истинитије сазнајем, то дубље заборављам себе. И гле, дође тренутак кад при најчистијој свести човек се насмеши и оном, и тим дубље, што њега најличније погађа. Насмеши се од сазнања, од радости сазнања.
Исто тако, и бол још из материне утробе, зар би се икад преболео, да са чудном упорношћу тражећи се, не продре најзад израз: родни тај бол је, у свему наћи себе, свему се саопштити, до заборава свог извора, до расплинућа твари у истоветност бивања. А тек одатле настане феномен певања: родни бол се изокрене у радосног остваритеља надстварности.
Квари ме, домогнути се већег него што подноси сопствена снага. Јер обманув се да могу више него што ми је дано, оно недовољно моћи оде на изградњу привида надмоћи. Сигуран пут у наказност.
А напротив, необично порастем у моћи ако ми се мањи делокруг одреди него што заслужујем. Осетим се претекао. А од претека тек настане истинска делатност.
Исто тако, имати ван стварне потребе, опасност је да се скучим у грамжљивца, или распаднем у сладострасника. И делио бих људе према томе колико који без личне штете може поднети злата. А највећем броју дао бих за длаку мање од насушног.
На штакама појма и суда гегуцам кроз суру привидност спореднога. Полазећи у главно, са штакама нестане и сакатости: без иједног средства са крилатом лакоћом тамо се улеће.
Јер расуђивати, већ је почетак пораза пред суштином. Изразити суд, суштински је пораз.
(1932)
-
Sve drame Momčila Nastasijevića
1.090 rsdI ЧИН
Николина соба за рад. Завесе спуштене, јер је напољу сунчан дан. Бранкица нешто преписује за столом. Неко време тако.
СТАНОЈКА (уђе опрезно): Ама, један овамо наврзô се. Ја му кажем, нема никог, отишли!… А он, ако су, каже, добро је мени и овде, док је јабука!… Брз неки, ено га шетка по башти!
БРАНКИЦА: О, брате, па како ћемо сад?
СТАНОЈКА: Баш те брига! Гледај ти ту лепо своја посла, а њега нека!… Будала где се залепи, шале га не отера!… Мањ да зовем жандара!…
БРАНКИЦА: Ех ти, одмах жандара!… Незгодно је то, оставити напољу човека, ко зна ко је!… Ништа, зови га нек уђе. Реци, госпојица је ту, само је нисам приметила!
СТАНОЈКА: Кô да си плетића игла, па да те не приметим!
БРАНКИЦА: Не, не, пусти га да уђе!… Незгодно је!…
СТАНОЈКА: Добро де, кад теби подноси, ја могу и то! (Оде.)
БРАНКИЦА (доводи у ред хартије по столу, мада је све у реду).
МАЗУЛИНО (упадне, тргне се изненађен): Е!… Ти ли си та госпођица! Пази ти ње колика је порасла, ко би се надао!… Не познајеш ме, Бранкице?
БРАНКИЦА (збуњена): Опростите, тако глупа!…
МАЗУЈШНО (слика по ваздуху): А сад?
БРАНКИЦА (слеже раменима).
МАЗУЛИНО: А сад? (Учини покрет као да би да пође на рукама.)
БРАНКИЦА: Мазулино!… Тако ми је мило!… Али… (Збуни се.)
МАЗУЛИНО: Шта, кус ти овако изгледам?
БРАНКИЦА: А не!… Па да, збиља!… Камо коса, камо брада, Мазулино?
МАЗУЛИНО (тобож снужден): Тужно је, не питај!… Из Европе идем, празни ми џепови очевине, такви се ми враћамо. Поткуси нас матора, очерупа, повише узме, помање да. И што да, тек ту нам узме… Хајд’ сад!… А ми, добри синови мајци, толико нам још претекне крила да долетимо… Тај сам, Бранкице!
БРАНКИЦА (весело): А мачкама још правите чизме?
МАЗУЛИНО: Још, Бранкице.
БРАНКИЦА: И прекидате петла?…
МАЗУЛИНО: И петла, Бранкице, кад запева. И котрљам се с ногу на руке, и зеца правим од марамчета, и… Све још умем! (У поверењу.) Само још не умем сликати!…
БРАНКИЦА (запљеска рукама): Дивно, дивно! По ту цену вреди бити сликар!… Златни сте, Мазулино!
МАЗУЛИНО: Теби још и мојој мајци, колико да се и ви разочарате… Беше му моје злато!… (Гледа је испитујући.) А ти, а ти, знаш ли ти да си дивна?
БРАНКИЦА (збуни се): Исмевате простоту!… Зар је то лепо!…
МАЗУЛИНО: Ето видиш да си дивна!… Како то, на пример, слушкиња не примети госпођицу код куће, а?
БРАНКИЦА: Немојте то!… Неспоразум, у послу сам била!…
МАЗУЛИНО: А, у послу!… Да видимо ми тај посао! (Пође столу.)
БРАНКИЦА: Немојте, забога! Не воле они да им се дира!
МАЗУЛИНО: А, не воле! (Стане превртати листове по столу.) Е, кад је нешто глупо, чисто ме срамота што сам жив!
БРАНКИЦА: Па, брате, шта сам ја ту крива?
МАЗУЛИНО: Крива си!… И они нашли твоју доброту!… Дакле тако, је ли? Госпа Мирјана, како ли је крстише, навија сад овако, сад онако; а венчани муж, Никола, мамлаз, пева на њен глас; а сирота Бранкица…
БРАНКИЦА (прекине га): Нећу, забога, најбољем другу, па такве речи!… Зар је то лепо!
МАЗУЛИНО: Дабогме да није лепо! Камо среће да је лепо!
БРАНКИЦА: Кад ви слушате свет!
МАЗУЛИНО: КО, ја да слушам свет, код овако красног мозга?… Ама, до словца знам све како је било, а нико ми не каза, а лепо би се и провео!… Слушај само!
БРАНКИЦА: Нећу, не слушам те!
МАЗУЛИНО: Рецимо, живи такав и такав Никола, завезана врећа, трунтов…
БРАНКИЦА: Мазулино, наљутићу се!
МАЗУЛИНО: Како те Бог учи!… (Настави причати.) И, рецимо, Мирјана девојка. А већ, све су Мирјане паљевине и полетуше. Али ова твоја снаха, Бранкице, кожа ми се унапред јежи, кад се од ње и завезана врећа одрешила, и још пропева из ње, и да се бар на песми свршило, и лудост младост, него тај мамлаз Никола још узе чудо за руку, и паки паки приведе попу на венчање!…
БРАНКИЦА (одахне): Страшан си, Мазулино!
МАЗУЛИНО (наједном унесе се погледом у њу): А ти, Бранкице, а ти, зар збиља не увиђаш колико си дивна?… И ја, будала, ломим се којекуда, Бог би ме знао за чим; могао сам негде забасати, врат сломити; а ти, ето, живела ту и расла, милина погледати…
БРАНКИЦА (док је говорио, нашла се код отвореног прозора, збуњена, оборене главе, у предвечерњој светлости. Тајац. Хтеде се склонити).
МАЗУЛИНО: Не! Не мичи се! Писано је да овако буде, сад се испуњава! За живу главу, Бранкице; иначе, пропала ствар, и могу ме бацити у старо гвожђе!… Тако ми Бога, имам талента!
БРАНКИЦА (у чуду): Па зар си сумњао?
МАЗУЛИНО: НИ речи!… Знаш ли шта је дављеник, шта је сламка! Ако ме и ово мимоиђе, онда свршено, и нема ништа од мене!… (Гледа је усхићен.) Насликаћу, ето тако, смеђокоса, оборила очи, и да не знаш је ли сетна, или се смеши моја Мадоница… (Промени глас.) А седећеш ми док не сазри ствар, месец, два, годину… Довека ја могу!
БРАНКИЦА: А ТИ не питаш, могу ли ја?
МАЗУЛИНО: Не пита се кад мораш!
БРАНКИЦА: Толики посао што је на мени овде, главе не дижем…
МАЗУЛИНО: А зар ово није посао?… Видиш ти ње, преписује тамо неке шкработине, па мисли… Не, не, свршена ствар!
БРАНКИЦА: Ма, брате, важније ту има!
МАЗУЛИНО: А, важније! Да чујем?
БРАНКИЦА: Не могу, смејаћеш ми се.
МАЗУЛИНО: Дабогме да ћу се смејати ако је смешно. Дакле? Дакле?
БРАНКИЦА: О, брате, зар све морам?… (Преломи се казати.) Па ето, он ту пише, а ја тамо свирам му на клавиру, он друкше не може.
МАЗУЛИНО: Шта, наопако!… Зар и то?… Још само да те место јастучета потури, да га не жуљи столица!
БРАНКИЦА (увређена): С тобом се не може говорити!… (Окрене му леђа. Оде прозору.)
МАЗУЛИНО (приђе јој): Бранкице, тржем реч. И што сам рекао, дабогда се на мени самом испунило!
БРАНКИЦА (насмеје се): О, брате, па како ћу ја с тобом?
МАЗУЛИНО: Врло лако, врло лако!… Ево, пристајем, свирај коме хоћеш и како умеш, мада ја лично зазирем од свирке горе но који било пас. Али то је чисто моја брига, како ћу се снаћи!… И пристајем, нека се ствар зове Музикална Мадоница. А могу и клавир насликати!…
БРАНКИЦА (смешећи се): А могло би, и да ме не сликаш.
МАЗУЛИНО: Па дабогме, па дабогме, нека смо ми живи и здрави мајци!…
БРАНКИЦА: Е, онда ћеш ме сликати!
МАЗУЛИНО (усхићено): Ето видиш да си дивна!
БРАНКИЦА: Само, мораш ми обећати… Лепо да се владаш кад они дођу… Према Мири нарочито… Бојим се…
МАЗУЛИНО: Шта, према Мири!… Нема од тог посла ништа! Главу бих дао, трипут је гора него што је замишљам! У том случају, знаш, место једног, два ми ђавола уђу под кожу!
БРАНКИЦА (снужди се): Онда боље да ниси ни долазио.
МАЗУЛИНО: Ко, ја да не дођем?… Па у томе и јесте сва сласт Мазулину, баш да дођем кад не треба!… Чекај, чекај, растурићу ја ту бруку!
БРАНКИЦА (препадне се): Нећеш ти то, је л’ да нећеш, за моју љубав!
МАЗУЛИНО: За твоју љубав!… Понови, понови!
БРАНКИЦА (збуњена): Ти све изокренеш!… (Повлачи се прозору.)
МАЗУЛИНО (за њом): Кунем ти се, Бранкице, све ћу ја за твоју љубав! Одавде до неба, од неба довде!
-
Sabrana dela Momčila Nastasijevića
Originalna cena je bila: 4.270 rsd.3.000 rsdTrenutna cena je: 3.000 rsd.ФРУЛА
Фруло, што дах мој радосни
жално у дољи разлеже?Да л’ што пастири помрли
тобом призиваху драгу?Ил’ жал се стани у мени:
с неба ме стрела ранила,
тамна ме земља печила,
те песма ми је сузицом
и капљом крви кићена?Ил’ дах мој кад протече,
жал те за одбеглом тајном?ЈАСИКЕ
Шта шуме јасике беле,
пречисте горске деве,
сребрне кад им стреле
јутарње сунце хитне,
и зраком кликну шеве?Хладне кад капље, кад ситне,
низ тела им се слију,
зеленим пропланком магле
кад млечно коло вију?Зашто су главе нагле,
и косе смешале благе,
и дршћу наге?Од зиме се не јеже,
страх срца им не стеже,
јер на планини одрасле су саме.Но иза сна – ведре таме,
трепет их чило што сниле,
па сунцу, магли, па пропланку
ћућоре белу тајну на уранку.ЂУРЂЕВЦИ
Сета ме у чедни дан,
кад улицама продају ђурђевке.Не враголи ми,
не смеј се, враголанко.
То у родини она
болује сету без лека.Занаго росне у јутра
црвеном врвцом везивала.
Занаго свеле у вечери
сузама заливала.Туђини умом ја гинуо,
Бога ни осмеха њој.Прости ме, родино блага.
ВЕЧЕРЊА
Клоне дан
горама у руј.
Самотна уздрхти бреза
и твоје тело.
Приклони главу рамену мом,
горама у руј.Страх, осама ме,
уза ме ти.
Заспала травка,
сен из незнани,
самотну ме о чуј.Клоне о клоне,
све самља она
домаку океана
песма ова лагана.Бона, кад клоне дан,
приклони главу рамену мом,
горама у руј.ПРЕДВЕЧЕРЈЕ
Жаром затамни у предвечерје твар,
и очи: блуду ли, пагуби на руб
ил’ скрушењу.Исполин анђео
силовито над крововима затруби.И не виде га, жарки стуб,
и не чују.Он труби, труби
у предвечерје страхобни руб.И видим,
само што пагубом не букне
кужна олуја.И чујем,
само што страхобно у складу не захори
Алилуја. -
Sve pesme – Momčilo Nastasijević
1.090 rsdФРУЛА
Фруло, што дах мој радосни
жално у дољи разлеже?Да л’ што пастири помрли
тобом призиваху драгу?Ил’ жал се стани у мени:
с неба ме стрела ранила,
тамна ме земља печила,
те песма ми је сузицом
и капљом крви кићена?Ил’ дах мој кад протече,
жал те за одбеглом тајном?ЈАСИКЕ
Шта шуме јасике беле,
пречисте горске деве,
сребрне кад им стреле
јутарње сунце хитне,
и зраком кликну шеве?Хладне кад капље, кад ситне,
низ тела им се слију,
зеленим пропланком магле
кад млечно коло вију?Зашто су главе нагле,
и косе смешале благе,
и дршћу наге?Од зиме се не јеже,
страх срца им не стеже,
јер на планини одрасле су саме.Но иза сна – ведре таме,
трепет их чило што сниле,
па сунцу, магли, па пропланку
ћућоре белу тајну на уранку.ВЕЧЕРЊА
Клоне дан
горама у руј.
Самотна уздрхти бреза
и твоје тело.
Приклони главу рамену мом,
горама у руј.Страх, осама ме,
уза ме ти.
Заспала травка,
сен из незнани,
самотну ме о чуј.Клоне о клоне,
све самља она
домаку океана
песма ова лагана.Бона, кад клоне дан,
приклони главу рамену мом,
горама у руј.ВРБЕ
Вазда кад шумом враголили,
поведи с вечери на воду.Да не целујем усне
но чело невеселој,
текло нам текло на вале.Сетно ти прамен косе
залелуја кô врби,
где нам се дели целови?Кад умрем, чекај ме
на води међу врбамаи оне тако
сане од сете на веки
чекају неке жуборе из незнани.Да не целујем усне
но чело невеселој,
текло нам текло на вале.СУТОН
Крила ли то?
Ненадно махну на таму.
Или црвено јато потону за брег?Бреза ли то,
ил’ бледи прамен дана?
Беласа твоје тело у сутон.Болно је заплазило низ ове стране,
песма се не допевала.Ил’ недољубљено заболује низ твој лик,
ил’ мути сутон душу.Бреза ли то,
ил’ бледи прамен дана?
Беласа твоје тело у сутон. -
Sve priče Momčila Nastasijevića
1.090 rsdО ЗАРОБЉЕНИМ ТАЈНАМА
У свету оваком какав око себе видимо и осећамо и међу људима, изврсним занатлијама пређе сплетки, рођен је један који је умео чувати тајне; и баш због те особине њега су тражили сви, и ишли му као на ћабу. – Није ту требало велике памети: свак је волео олакшати терет своје тајне, предав је у сигурне руке.
Искрено и предано вршио је ту мучну дужност која му је некако додељена сама од себе, – мучну, јер није лако чувати у себи кô у зверињаку каквом најразнородније и најнепријатељскије тајне, а јака ће ограда пре разбеснети него умирити лавове и пантере, коње и бикове.
Мученички је он живео, и јасно увидео да је најтежа дужност која сама од себе дође.
Најзад се с њиме морало десити оно што се десило свима који су се потпуно предавали једној ствари.
Може зид бити од најтврђег челика, од платине, од метала који не подлежу ничему, густо збијено звериње, после дугога крвављења и клања, почеће проваљивати; – нагомилане и стешњене тајне најзад су га победиле, почевши избијати из њега, али не из његових уста и његовом вољом.
Два црна глатка рошчића, нешто мања него у ђавољег сина, стала су му се помаљати на челу.
Лакоумна и неограничена деца стала су грајати за човеком коме су рогови никли, но су се људи правили да ништа не примећују, и престрављене погледе обарали земљи.
То је била рогата, најбешња тајна која је много зала починила по њему.
Затим стао му ницати из повија један струк босиока, биљка повучена у себе, чију доброту одаје мирис и коју девојке задену за појас кад пођу цркви.
То је била љубавна тајна која се много напатила у њему.
Деца су грајила за човеком коме је босиок никао између рогова, но су се људи правили да ништа не виде, и престрављене погледе обарали земљи.
Али на томе није стало: гљиве, водоземци, паразити, биље, цвеће и још много којечега питомог, дивљег, слатког, отровног стало је избијати из њега.
Чуђење деце претворило се у бес, преплашеност људи у окамењеност.
А добром не слути бес деце и окамењеност људи.
Мученичким кораком пробијао се кроз ројеве тих несносних малих створења. А, кад му је успело искрасти се из њихова домашаја, затворио се у напуштену кулу пустога краја, и тамо умро заједно са тајнама.
[1918]