ПОВОДОМ СМРТИ МАРСЕЛА ПРУСТА

Један од скорашњих француских књижевника који је више година свога живота провео у „трагању за изгубљеним временом“, пишући роман под сличним насловом, завршивши дотични роман, престао је да живи. Тако се налазимо пред губитком једног моћног настављача психолошког романа; његово, беспримерно у тој врсти, замашно дело, у основи потпуно оригинално, надовезује његову уметност управо на Стендалову, допуном нових проблема и метода. Угао Прустовог посматрања живота баш је онај који се добија продужењем зракова Стендаловог угла гледања и преко њиховог пресека: исто тако широког отвора, а у зрелом захватању. Кад је Стендал почео у роману да рукује чињеницом наше немогућности да дамо себи тачан суд о стварности коју преживљујемо све док ова не пређе у област прошлости, те према томе и нов однос између радње и аутокритике, тек је онда постављен први принцип психолошког романа, који је дотле био непомичан, као што је постављен принцип преношења енергије проналаском ексцентричних витлова. Аутокритика и радња немају више исти центар, премда имају исту осовину, две најудаљеније тачке на њиховим обимима час су у већем, час у мањем размаку: психолошки живот је у роману том несиметријом стављен у покрет. Фабриције није ни појма имао да је оно чему је он присуствовао била највећа и пресудна битка његовога доба. Човеку је, дакле, немогућно да се хвата укоштац са животом, пошто му овај пружа једначину, једну, а са две непознате: стварношћу и његовим карактером који и сам живи, то јест у промени је и неосигуран од непредвиђеног; према томе, он ће се ослободити једне бар непознате ако се не ослони на своје наклоности и страсти, већ узме себи за углед какав тип који самим тим што је шаблон аутоматски ће се снаћи у свакој новој околности. Јунак је нужно хипокрит.

Марсел Пруст, опет, не само да би волео да зна на који ће се начин неко борити у животу већ и који су покретачи те борбе. Својим интересовањем свакако он још не надмаша Стендала, који се такође то пита, али је несумњиво да га надмаша избором животних покретача које он узима за најважније. Ако жеља да достигне Наполеона води дечка у животу, постоји можда много важнија жеља која учини да у пресудном тренутку између неколиких избере један покрет. Човек потпада непрестано под велике страсти, човек је издизан, као поклопац паром, снажним импулсима; човек мисли, срачунава; човек сања (неостварљиве ситуације), али за Пруста је најважније што човек замишља, својим замишљањем човек ће себи кројити живот, и деформирати тако одећу која је нужна његовим основним страстима. У тој деформацији лежи прустовска ексцснтричност животних витлова.

Употребљавајући најобјективнију анализу, не жртвујући ниједан податак било да се тиче животних елемената, било промена тих елемената, Пруст ставља у своје личности, интегрално, и сву првобитну материју из које је састављен њихов физички живот и њихови снови. Тако, његове личности нису изграђене ни као успели хероји, ни као промашени: имају и сувише квалитета за хероја; и сувише мали део њихових ситничарења успева да би животни лук био сасвим пребијен. Одета, Сван, јесу ли хероји? У најпатетичнијим тренуцима, њихове главе носе велики низ ништавних и ситних мисли. Сами они тиме не постају недостојним одмах, јер се чистоћа њиховог карактера баш огледа у избору између тих ситних мисли при остваривању. Они су жива могућност и основна материја херојства чије је остварење увек негде пројектовано, унапред ношено као застава на литијама, испод живога меса људи а у њиховим рукама самим. Херој романсијерски, који је рођен у једној херојској атмосфери, и скоро апстракција, има врло мало заједничког са људима прустовским из којих се сваки час може образовати херојство, прво уз велики напор, после неосетно као и њихов сан. Људи зраче своју личност на чудан начин око себе; они се крећу у компактном животу задирући у њ својим диференцираностима, захватајући га скоро као зупчасти точкови остале делове у каквој механичкој средини. У зависности од величине прилива виталне енергије њихове, од изненадних унутарњих лудила, инстинктивних и дубоких, они час обрћу живот око себе, деформирају га гонећи га у супротном правцу почетног елана; час су обртани сами неумитно и као засвагда. Ти интервали су често врло кратки, дневни и приближне вредности, али резултат животне надмоћности је увек тако известан да је смрт Берготова раздвојена од нас само страницама.

Један тип потребује овакву и овакву жену, али он стално замишља шта ће рећи та и та, дотична госпођа, маркиза Н., ако он њој представи, на пример, као своју жену госпођицу М. Та његова ситничарска амбиција да буде похваљен од маркизе Н. биће пресуднија од постојања његових тежњи и ожениће га девојком коју он иначе презире. И доцније чак, целог живота, одлучиваће се према претпостављеном мишљењу које може тиме изазвати код горње маркизе, а ако се догоди да маркиза умре, онда према мишљењу које би се код маркизе пробудило да је још жива. Занимљивије је још ако он маркизу и саму презире. Овај, код других психолога романсијера заборављени, због ништавности, животни покретач, у све замршенијем ширењу животног угла, добија значајни изглед Јавног Мнења, у овом случају бар који сам навео, али онда не целог јавног мнења, но једног његовог дела који се дотиче нашега живота. Тај незнатан покретач може бити такође какав психолошки лик, или потреба да се погоди известан случај, итд.

У своме начину проматрања и испитивања, Пруст, за покретом каквим било који је извршен, улази у бескрајно ситно рашчлањавање психолошке ситуације која је за њим настала; али не у потреби за прочишћавањем и долажењем до примитивних јединица (за неком атомистиком), већ ради стварања неког као интуитивног сазнања о свему што је могло бити и што још може произићи, да би нас изненадио избором једног јединог зрака у будућности – и једног у прошлости – од целог снопа пројектованих из датог покрета, који значи промену (вредности) у природи. Клизећи лагано низ огроман број чисто биографских података и детаља, резултата бескрајних анализа, Марсел Пруст се неумитно гњура у човечанску животворност, и зачас ће се наћи у средишту још хаотичне активности разних нагона и страсти. Ипак нешто смета овоме великом писцу и спречава га да се може пробити кроз еластичност испитаног ткања, стално изнутра тканог; надирући стално он га угиње толико док, уистину, не допре у центар животни, али налазећи се увек с ове стране живота, још и тад окружен материјом кроз коју је намеравао да се провуче. Достојевски је, на пример, брутално најпре улазио у живот, поневши собом мање-више погодне методе, те су отуда његова психолошка освојења као мачем из живота чупана, још пушећа, крвава и одвојена од тела. Пруст, напротив, ништа није од живота откинуо, ништа покварио, ни ножем зарезао. Целог живота, као што сам вели, био је болестан и неурастеничан; зато можда није имао довољно храбрости.

Па ипак, слично прогутаној игли која излази на врх прста, његово истраживање нађе се одједном с оне стране вештачке коре чињеница, кроз коју је продрло као неком врстом осмозе. У једном разговору, један мој познаник обратио ми је пажњу на начин којим је Пруст стварао своје карактере. Дуж романа, кад год бих их срео, давао је понова у новој боји њихов портрет; низ таквих портрета, као обојене литографске плоче отиснуте једна преко друге, дао би једног човека који се креће, реагује и учествује, то јест живи и упућен је на смрт. Само та његова књижевна особина начинила би од њега значајног писца.

У оних неколико хиљада страница свога романа, чији сам ја мали део прочитао, а све нису још ни штампане, Марсел Пруст је ипак затворио и заробио читав један живот, па ако је и немогућно пробити у њега кроз Прустове редове, он ипак буја и удара испод густих страница. То није само роман већ читава аутобиографија, све оно што се видело, чуло, сазнало, замислило и преживело, до романа и даље, за време писања романа. Читава психолошка енциклопедија, која тешко да би се могла још једном обновити у стваралачком животу Марсела Пруста па да и није умро данас, већ у четрдесет деветој години свога живота.