Moma Dimić hrupio je u srpsku poeziju hajdučki navlas onako kao što je, u Balzakovom Čiča Goriu, Votren savetovao mladom Eženu de Rastinjaku: u visoko francusko društvo uleti poput topovskog đuleta!

Dimić je, mlad i obestan, nalik na – ranije – isto tako mladog i obesnog Rastka Petrovića, vihorno „upao“ u našu liriku, sa svim svojim mladalačkim strastima i drskostima. Njegova poezija je, poput poetskog đuleta, i ranjavala, i izazivala pometnju, i budila reakcije uspavanih i učmalih „po dužnosti“ čitalaca, treznila ih, sablažnjavala.

Moma Dimić je, da parafraziramo Predraga Palavestru (ovaj to veli za Ivu Andrića), „skriveni pesnik“. Iako je kritičarima, zavedenim dokumentarnošću, ili – pre – „dokumentarnošću“ Dimićeva prvenca Živeo život Tola Manojlović, to ostajalo skriveno i neuočeno, Dimić u srži jeste lirik. Lirskoje kičma, koštanik (izraz Laze Kostića) čitavog njegovog književnog opusa.

Varka je i prividna potpuna različitost dveju faza u Dimićevom stvaralaštvu. Prva bi bila avangardna. Druga bi faza bila, tobože, bliža klasičnijim poetičkim postavkama.

Dimić je vrlo specifičan avangardni pisac. Avangardan pomalo i protiv svoje volje. Avangardnost njegove literature tiha je i svetlucava. Ona kao da je pisca na samim njegovim literarnim počecima uzela pod svoje.

KOLE

To je onaj Kole
što mu tri
mačke
dosadiše.

Kole, Kole,
ti li si taj Kole što si
ubio tri šarene, bože, mačke
na mesečini?

Zar si, bre, imao srce, Kole, srce,
da skotnim mačkama izbušiš stomake?
Zar si, bre, imao srce, Kole, srce,
da izbušiš zidarskim keserom stomake?
Zar si imao, bre, srce, Kole, srce,
da utreš, bre, male mačenčiće,
da im glave polupaš ko ništa,
Crni Kole.

I ti si mi neki vojnik,
jebem te u glavu blesavu!
I ti si mi neki momak
što se sastaje sa devojkama.
Dabogda te šašavog u svet vodili,
takav ti je isti otac bio!
Zar u ovo mirno vreme
da se ratiš sa mačkama,
bože me sačuvaj gospode!

CIGANSKA MAJKA

Mleko ti je iz grudi izvađeno, majko.
Sto litara mleka.
Deca su ti iz stomaka izvađena, majko.
Dva kamiona dece.

Ali ti si naša majka,
nas koji putujemo,
nas koji robujemo.

Žile su ti na nogama plavi prutovi, majko;
lice ti je meko kao sudžuk,
u šumu više ne možeš da ideš veselo.
Majmun si majko, majmun.

Ali ti si naša majka,
nas koji putujemo,
nas koji robujemo.

DEOBA

Daj da podelimo ovo pile.
Daj da vidimo kako ćemo!

Belima belo meso,
Ciganima crno meso,
to zna se!

Domaćinu daćemo – sve daćemo,
nama ostalo.
Domaćici daćemo – sve daćemo,
nama ostalo.
Domaćinovoj deci daćemo – sve daćemo,
nama ostalo.

Dabogda domaćina zaboleo zub-kutnjak,
dabogda mu pile u usta
ne moglo ući.
Dabogda domaćica zatrudnela
i od trudova je muke spopale,
dabogda joj pile na usta
ne moglo ući.
Dabogda se domaćinova deca čorbe najela,
dabogda pile nikad ne poželela.

LJUDI

Šta su ljudi nego svinje?
I mi i svinje jedemo dud, bre.
Samo što svinje jedu dud dole,
a mi na granama gore, bre.

Šta su ljudi nego svinje?
Kad pojedemo svinje, bre,
duša im bar svinjska ide gore,
a mi bez duše ostajemo dole, bre.

Pa šta smo mi, bre?