ФРУЛА

Фруло, што дах мој радосни
жално у дољи разлеже?

Да л’ што пастири помрли
тобом призиваху драгу?

Ил’ жал се стани у мени:
с неба ме стрела ранила,
тамна ме земља печила,
те песма ми је сузицом
и капљом крви кићена?

Ил’ дах мој кад протече,
жал те за одбеглом тајном?

ЈАСИКЕ

Шта шуме јасике беле,
пречисте горске деве,
сребрне кад им стреле
јутарње сунце хитне,
и зраком кликну шеве?

Хладне кад капље, кад ситне,
низ тела им се слију,
зеленим пропланком магле
кад млечно коло вију?

Зашто су главе нагле,
и косе смешале благе,
и дршћу наге?

Од зиме се не јеже,
страх срца им не стеже,
јер на планини одрасле су саме.

Но иза сна – ведре таме,
трепет их чило што сниле,
па сунцу, магли, па пропланку
ћућоре белу тајну на уранку.

ЂУРЂЕВЦИ

Сета ме у чедни дан,
кад улицама продају ђурђевке.

Не враголи ми,
не смеј се, враголанко.
То у родини она
болује сету без лека.

Занаго росне у јутра
црвеном врвцом везивала.
Занаго свеле у вечери
сузама заливала.

Туђини умом ја гинуо,
Бога ни осмеха њој.

Прости ме, родино блага.

ВЕЧЕРЊА

Клоне дан
горама у руј.
Самотна уздрхти бреза
и твоје тело.
Приклони главу рамену мом,
горама у руј.

Страх, осама ме,
уза ме ти.
Заспала травка,
сен из незнани,
самотну ме о чуј.

Клоне о клоне,
све самља она
домаку океана
песма ова лагана.

Бона, кад клоне дан,
приклони главу рамену мом,
горама у руј.

ПРЕДВЕЧЕРЈЕ

Жаром затамни у предвечерје твар,
и очи: блуду ли, пагуби на руб
ил’ скрушењу.

Исполин анђео
силовито над крововима затруби.

И не виде га, жарки стуб,
и не чују.

Он труби, труби
у предвечерје страхобни руб.

И видим,
само што пагубом не букне
кужна олуја.

И чујем,
само што страхобно у складу не захори
Алилуја.