Shop

Default sorting
Prikaži
16
  • Sa druge strane staklaQuick View
    (0)
    Od : Ana Vušović Marković

    Sa druge strane stakla

    1.090 rsd

    TEODORA (12)
    KOJA JE POSTALA DETE NACIJE

    Ovo je priča o devojčici. Maloj, a velikoj ženi. Onoj, u koju se narod Srbije na prvi pogled zaljubio i u dahu je zavoleo, dao joj sve što je mogao i uz njenu nadljudsku snagu, uz njene roditelje i mlađeg brata, pomogao da ponovo raširi, naizgled slomljena krila.

    Dobar dan, ja sam Teodora. Imala sam težak oblik leukemije koju sam pobedila. Zato sam sad ovde i planiram da ostanem.

    MOJA PERSPEKTIVA
    ILI KAKO SAM VIDELA RAK

    Kažu da me ništa nije zaobišlo. Ipak, nešto jeste. Ono najgore. Zaobišlo me je ono od čega svi beže i misle da mogu da se sakriju. Zaobišla me je smrt. Ta brutalna i bezosećajna spodoba. Možda me i nije zaobišla, možda sam joj umakla, nasamarila je, nadmudrila, možda je naišla na lukaviju, pametniju i snažniju devojčicu nego što je očekivala. Ne bojim se više smrti. Ranije sam se plašila. Strah me je samo od odlaska. Ne volim da se selim, posebno kad ne znam kuda idem. Bojim se i ostavljanja. Ne želim nikoga da ostavim, niti želim da mene neko ostavi, a smrt je stalno tu, oko svih nas. Stigne pre ili kasnije na svačija vrata. Ne treba da se plašimo, treba samo što duže da je zavlačimo, ako ništa drugo, tako ćemo je nervirati, sigurno.

    Kod mene je sve bilo normalno i onda odjednom ništa više nije bilo normalno. Moram tako da počnem, jer tako je bilo. Nenormalno baš.

    Moje lečenje trajalo je ukupno nešto duže od dve godine. Da, dugo je trajalo, predugo možda. Ne mogu baš da kažem da sam sad skroz završila sa lekarima, terapijama, kontrolama i sličnim medicinskim „dragocenostima“, ali volim da mislim da je najgore prošlo. Bar što se tiče bolesti, odnosno lošeg stanja tela u kojem kontrolu nad organizmom preuzima neka glupa leukemija koja vam je nepozvana ušla u krv. Nepozvane goste niko ne voli, pa kada se uvale u kuću, mnogi ne prezaju da ih „na finjaka“ izbace napolje. Iako besprekorno lepo vaspitana, prema ovoj gošći nisam bila fina i nije mi žao. Zbog te posete i dalje imam probleme sa toksinima, sa teškim otrovima u svom malom telu koji me baš smaraju, pa moram još uvek da se družim sa onim sestrama što vole da nose bele mantile i da posećujem zgradu bolnice.

    Imala sam samo osam godina, bio je 11. maj i meni je dijagnostikovana „akutna mijeloidna leukemija“. Eto, rekla sam! Probajte i vi, izgovorite! Teško je, jelda? Reči su grube, hrapave, komplikovane za izgovor, ne znam ko ih je takve osmislio, ali svaka mu čast, baš se namučio. Moralo je valjda da zvuči ozbiljno. Ništa nisam razumela, u to vreme nije bilo ni potrebe, samo sam shvatala da se sve nekako izokrenulo, promenilo, izvrnulo naopačke, zbog tih nekoliko grubih reči.

    Znam da sam bila devojčica, kao i svaka druga. Nisam se razlikovala od svojih drugarica iz škole, niti od svojih sestara, sve smo bile iste. Onda se nešto desilo u mom životu, pa sam se ja – malo izmenila. Život se promenio. Iako sam bila dete, bez životnog iskustva, bez velikih planova za budućnost, bez obaveza i tereta raznih odgovornosti, moje vreme bilo je i ostalo dragoceno, a moj život bajka.

    Kako to obično ide, svaka bajka ima glavne junake, dobre i zle. Ima princezu, princa, dvorac, ali i zlikovca, negativca. Tu su veštice, zmajevi, zli čarobnjaci koje do kraja priče princ, uglavnom svojim mačem, izbriše sa lica zemlje. Tako se u moju bajku u kojoj smo glavni junaci bili tata, mama, brat i ja, i živeli srećno, misleći, do kraja života, jednog dana nečujno na prstima ušunjala tamna senka. Nepozvana gošća bila je zlikovac. Veštica. Ono što spodoba nije znala, je da u ovoj bajci nema naoružanog princa, već svi mi, junaci, za opasačem imamo po jedan oštar mač. Tako smo joj došli glave sa svih strana. Naravno, prošlo je neko vreme dok sam smogla snage da taj mač izvadim „iz kamena“ i njime zamahnem u pravcu izvora veštičje senke.

  • Istorijski azbučnik Savskog vencaQuick View
    (0)
    Od : Selena MilićVlada Milić

    Istorijski azbučnik Savskog venca

    5.000 rsd

    Александар Живановић Сања

    Рођен је 1890. године у Београду. Био је студент и четник, добровољац од 1912. године. Погинуо је приликом покушаја пребацивања на турску територију код места Лисице, 1912. године. Улица Сање Живановић на Сењаку носи његово име.

    Артиљеријска касарна
    Кнеза Милоша бр. 24

    Артиљеријска или Тобџијска касарна налазила се на углу Милоша Великог и Немањине. На том месту је касније изграђена зграда Министарства шума и руда и Министарства пољопривреде и вода а данас се у тој згради налази Министарство иностраних послова.

    Ватерполо клуб Север

    Спортски боб клуб Београд, основан је 1926. године да би промовисао зимске спортове. Да би „убили“ летњу паузу, чланови боб клуба су основали пливачку секцију и подигли пливалиште на Сави, на месту где се данас налази ресторан „Шест топола“. Пливалиште је имало клупску зграду, свлачионице, ресторан и др.

    На пливалишту су поред пливања игране и прве ватерполо утакмице. Убрзо је формиран и ВК „Север“, од кога је касније настао Пливачки и ватерполо клуб Црвена звезда.

    Велика касарна
    Кнеза Милоша бр. 31

    Преко пута дворца је у периоду 1834-1836. године подигнута Велика касарна. Зграда се зидала без обзира на протесте београдског паше. Имала је основу у облику слова „П“ и била је отворена према дворцу тј. према улици. То је била највећа касарна у ондашњој Србији. Претпоставља се да је грађена по пројекту Јохана Хенгстера из Земуна или Франца Јанкеа. У њој су се одржавала и скупштинска заседања краљевине СХС.

    Касарна постоји и данас и налази се у дворишту Генералштаба у улици Кнеза Милоша број 31.

    Лиман хан

    Лиман је био турски хан који се налазио на месту првог отвора моста краља Александра Ујединитеља. Назив хана (Лиман) потиче од турског назива за пристаниште а у непосредној близини је било Савско пристаниште по коме је и добио име.

    Кафана Лиман хан је била у власништву капетана Мише Анастасијевића, великог трговца и добротвора.

    Милошева чесма

    Чесма је подигнута у периоду 1831-1834. године истовремено са изградњом Конака кнеза Милоша. Милошева или чесма код Топчидерске цркве је најстарија уређена чесма у Топчидеру. Чесму је Управа Топчидерског парка обновила 1930. године. Чесма постоји и данас.

    Милутин Ивковић – Милутинац

    Рођен је 1906. године у улици Милоша Поцерца. Био је лекар и фудбалер, унук војводе Радомира Путника.

    Као лекар, дерматолог, имао је приватну праксу у Београду. Хуманиста, сиромашне је лечио бесплатно и куповао им је лекове из сопственог џепа.

    Ипак много је познатији као фудбалер. За ФК Југославија је одиграо 235 утакмица. После Југославије, пред крај каријере играо је за БАСК. Био је капитен репрезентације која је учествовала на Првом светском првентству у фудбалу у Уругвају 1930. године. Последњу утакмицу је одиграо 6. маја 1943. године, приликом прославе 40 година постојања БАСК-а.

    Гестапо га хапси због комунистичке прошлости, 24. маја 1943. године а већ сутрадан је стрељан у Јајинцима. Једна улица поред стадиона ФК Партизан носи његово име а у парку ипред истог стадиона постоји у његова биста.

    Обелиск у Топчидерском парку

    Налази се у непосредној близини Милошевог конака у Топчидерском парку. Подигнут је 1859. године у част повратка кнеза Милоша Обреновића у Србију. Аутор споменика је каменорезац Франц Лоран. Споменик је сачуван и данас.

    Парни млин кнеза Александра Карађорђевића
    Топчидерски друм

    Ово је био први парни млин у Београду. Подигнут је 1850. године. Млин је био у власништву кнеза Александра Карађорђевића па су га звали и „Књажевски парни млин“. После пада династије Карађорђевић, млин је продат 1869. године, а 1883. године га купује фирма „Игњат Бајлони и синови“.

    Пирамида

    Београд је имао четири пирамиде. Реч је о бункерима које су Немци подигли да би заштитили своје људе од бомбардовања. Пирамидалног су облика да би бомба која би погодила склоништа склизнула низ зидове пирамиде и тако штету свела на минимум. Основа је 27 x 14 метара а зидови су дебели три метра. У тренутку писања овог текста остала је само још једна у Савској улици.

    Сима Лозанић

    Рођен је 1847. године. Био је један од првих осам професора на Београдском универзитету, први ректор и први почасни доктор. Предавао је хемију на већини европских универзитета.

    Био је члан и председник Српске краљевске академије. У више наврата је био министар у Српској влади.

    Једна улица на Дедињу носи његово име.

    Скулптура Жетелица
    Топчидерски парк

    Скулптура „Жетелица” постављена је 1852. године и једини је сачувани и најстарији примерак украсне парковске скулптуре у Београду. Представља богињу земљорадње Цереру, ливена је у Бечу и рад је бечког вајара Фиделиса Кимела.

  • Sudsko čudoQuick View
    (0)
    Od : Dragi Tasić

    Sudsko čudo

    400 rsd

    ПРВИ ЧИН

    ПРВА СЦЕНА: ПОЈАВА СУДСКОГ ЧУДА

    (Канцеларија адвоката Антанасија. Улази Старац.)

    СТАРАЦ
    Добар дан.

    АНТАНАСИЋ
    Добар дан.

    СТАРАЦ
    Јесте ли чули да се у Зриковцу догодило судско чудо?

    АНТАНАСИЋ
    Чуда, па ни судска, не постоје. Какво чудо?

    (Старац зачуђен одлази, улази жена.)

    ЖЕНА
    Добар дан. Јесте ли чули да се у Зриковцу догодило судско чудо?

    АНТАНАСИЋ
    Какво чудо? Чуда, па ни судска, не постоје.

    (Жена одлази зачуђена, улази Веља.)

    ВЕЉА СНАЛАЖЉИВИ
    Добар дан. Јесте ли чули да се у Зриковцу догодило судско чудо?

    АНТАНАСИЋ
    Шта вам је с тим „чудом“?

    Господине Вељо, треба ли некоме Зриковчанину правни савет? Антанасије ме овласти да вам дајем савете. Не – да гатам о судским чудима.

    ВЕЉА СНАЛАЖЉИВИ
    Ма како само Ви, адвокатов приправник, популаран зриковачки саветник, не знате, а цео Зриковац зна, да се у селу догодило судско чудо?

    До јуче је скривано! Чак и од Влајка Карабаша! Јединог зриковачког несудничара, али, и јединог познаваоца свих судничара и свих њихових парница и кривица. Карабаш зна све наше судске вратоломије, које се годинама претресају пред судом.

    АНТАНАСИЋ
    Покуша да Вељи објасни неке ствари, али Веља наставља.

    ВЕЉА
    Добро, дајте ми савет. Хоће ли суд да протестује менице, дао сам их трговцу на велико за робу. Не иде ми продаја. Нисам му платио о року? Како да избегнем судску блокаду мог рачуна код банке?

    АНТАНАСИЋ
    Суд ће блокирати твој рачун и платиће менични дуг. Ако немаш пара на рачуну, заплениће ти робу у радњи и даће је у јавну продају.

    ВЕЉА СНАЛАЖЉИВИ
    Неће, млади адвокате. Меници је истекао рок наплате.

    АНТАНАСИЋ
    Поверилац подноси меницу на протест по истеку рока плаћања. А Ви сте га замајавали да протекне и уговорени рок протеста? Лукаво, лукаво, трговче Вељо.

    ВЕЉА СНАЛАЖЉИВИ
    То не радим лукаво, него пословно. Узмем робу, дам повериоцу орочену меницу, он верује да ћу му платити о року. Кад види да нећу, касно је да тражи наплату по меници. Престала је да важи.

    АНТАНАСИЋ
    Лепо. Али поверилац Вас тужи у парници И наплатиће од Вас главницу, камату и трошкове.

    ВЕЉА СНАЛАЖЉИВИ
    Док он покрене парницу, ја продам робу и убирам камату, а њему платим кад најави тужбу, да му не бих плаћао ни камату ни трошкове.

    АНТАНАСИЋ
    Ви не послујете савесно и поштено.

    ВЕЉА
    Не живи се од поштења, него од зараде.

    У послу сам успешан зато што сам сналажљив, Хвала Вам за савет којим сте ме подржали у послу.

  • Vesele trideseteQuick View
    (0)
    Od : Vladimir Krstović

    Vesele tridesete

    600 rsd

    IDEM LI JA ILI NE?

    Četvrtak uveče. Zadnjih pet meseci pijem anksiolitik ujutru i dobro sam. Serem na svoju književnost svih ovih pet meseci. Pijem. Pijem alkohol iz duše. Tačno osetim vreme kad treba da se nalijem, direktno u mladalačku dušu od 39 godina…

    Bio sam potpuno razbijen prošlog petka. Rođeni otac me je zamalo doveo do ludila. Napio sam se i nisam ceo vikend išao u stan kod njega i kod moje majke. Spasilo me piće. Piće iz duše i direktno u dušu.

    Nešto me zadnjih par dana bole krsta. Opet sam uveo kompjuter u stan, posle godinu i nešto pauze i odsustvovanja, pa sam stalno ustajao iz kreveta da promenim muziku, ili odsedim po dva-tri sata čitajući svoje neobjavljene zabeleške.

    Finansijska situacija je na mestu. Danas uzeo stanarinu od 170 evra i sutra bi trebalo da platim račune i dažbine za prethodna dva meseca. Plaćam to na svakih dva meseca, sve odjednom.

    Sutra je petak. Kompjuter je izgleda crkao. Radio je dobro cela tri dana. Jutros, posle prve kafe pustim „Gobline“ i sve zvoni u mom stanu. Praznim se i lepo mi je. Mogu da slušam muziku po tri-četiri sata, a da sam svestan da ona ne vredi ni pet para. Ali, zvoni mi u stanu, duša mi se leči i puni tom čarobnom stvari – muzikom.

    Tako već tri dana. Ono „samoubistvo“ i skok u alkohol potpuno sam zaboravio u ovih dva-tri dana. Bio sam negde. Posle godinu i nešto dana u tri dana čarobne zvonjave – u muziku.

    Imao sam super ortake tri dana, ali već trećeg dana, danas, kompjuter mi je posustao.

    Prethodna tri vikenda sam potrošio na rođenog oca. Bio je aktivan i preko nedelje. Jednom me je probudio u 8 ujutru i rekao da odem po onu drugu stanarinu. To me oduševilo i odlučio sam da mu oprostim prvi vikend, u kome me doveo u prvu komu. Tad sam se povukao u sebe, a onda, posle dva-tri dana probudio me je poslom, rano ujutru. Narednog vikenda, opet smo bili ortaci.

    Malo opasno druženje i ortakluk, ali to je bio drugi vikend rizika sa njim. A onda je udario opet. Optuživao me što nisam došao na neku sahranu, u Despotovac, zvao me i preko nedelje na sahranu i prošlog petka sam bukvalno bio na ivici. Piće. Prošlog petka, a onda opet ceo vikend nisam išao kod njega i majke u stan.

    Iz svega ovoga se vidi da mi je petnaest dana visio iznad glave. Pomislio sam da sam poludeo, da sam se pupčanom vrpcom vezao za tog morona, a onda skok u alkohol prošlog petka.

    I evo – zadnja tri dana sam zaboravio na tri spojena vikenda i apsolutnu saradnju sa svojim ocem i preko nedelje.

    Čak sam u jednom trenutku bio u neverici. Da ovo stvarno nije postalo prijateljstvo, pomislio sam. A onda me je zadnjeg petka optužio što nisam došao na sahranu. Hteo sam da pozovem svog psihijatra, da prvi put upadnem kod njega prevremeno, a onda mi sinu da prenesem monitor i zvučnike iz kevinog stana u moj stan.

    I evo – tri dana trajalo je to. Posle godinu i nešto dana pauze. Danas otkaza moj novi ekran. Ne mogu da pustim čarobnu zvonjavu, ortake – muziku. Opet se vraćam pisanju priča.

    Raskoljnikov je posle izvršenog čina shvatio da je pogrešio u svojim procenama. Umesto moći dobio je apsurd. Student – Raskoljnikov. Kad sam ja bio student i odlučio se da napustim fakultet sve sa računicom da imam moć, dospeo sam na Filozofski fakultet. I tu, kao i Raskoljnikov, dobijem saznanje o apsurdu. E, tad sam prvi put samostalno otišao i javio se psihijatru:

    „Nešto ovde nije mnogo u redu“, rekao sam joj. Bila je žena.

    Raskoljnikova je spasla Sonja posle zatvora a mene je posle ludnice spasla Sofija ili moja zaljubljenost u nju. I evo, sad sam u 40. godini života, postao sam pisac, književnik odavno i čitao sam ovih dana jednu studiju o Dostojevskom.

    Sa farmacije skok u psihologiju na Filozofskom fakultetu, da bih jednog divnog dana, pre desetak godina, izašla moja prva knjiga iz štampe.

    Oko 35. godine sam opet upao u neki psihički čabar da bih se izvadio prvom kirijom, koju sam uzeo od oca.

    Ali da me zove preko nedelje, ugovara poslove, naređuje, optužuje što ne idem u rodni Despotovac, a da vikendom mlatara po mojoj nepostojećoj krivici, to je stvarno prevršilo svaku normalnu meru. Što reče onaj mamlaz, Kinaski:

    „Piće je bilo Bog.“

    Drugačije pijem zadnjih pet meseci, nego u dvadesetim godinama svog života. Ali je filing isti. Leči dušu taj napitak. Taj čarobni napitak, koji će jedino da te radi u dušu kad si normalan i srećan. A zadnjih pet meseci sam normalan, srećan i pijem.

    Zašto sam pominjao Raskoljnikova, moć, prelazak crte i apsurd kao rezultat? Zato što se u ovih pet meseci stalno pitam – šta je to bilo sa mnom nekada, pre dvadesetak godina?

    Sad imam svoj stan, mesečna primanja, književnik sam i cirkam kao što je Moskri radio dop.

    I eto – dolazi još jedan vikend. Planirao sam da se u petak veče uradim u dušu, uz muziku i kompjuter posle godinu i nešto dana pauze, ali kao što sam rekao – posle tri dana, ekran je otkazao.

    A baš sam se ovih tri dana osećao kao da imam 17-18 godina, kad je uz ovu istu muziku sevnula raskoljnikovljevska ideja moći u meni i sa mnom. Baš kao kada sam prvi put čuo pravi pank rok. A bio sam treći razred gimnazije. Večeras nisam loše, zvoni književnost u meni tonight.

    Da li sam dospeo do sebe, konačno, da li sam sada na pravom putu? Da li se vraćam u život? Da li opet postajem ono što jesam, ili su ovih tri dana svemirskog broda bili jedna mala iluzija? Kao piće, kao kratka priča, kao Raskoljnikov i ja? Kao ushićenje kad mi neka lepotica izjavi oduševljenje što ćemo se uskoro videti? Ne znam.

    Sve govori da idem. Idem sigurno i uvek negde, ali gde sada idem? Ili je ovih pet meseci jedna laž, laž čoveka kome sat iskucava poslednje mesece njegove četrdesete godine života. Golgota je prošla. Počinje nešto. Šta?

  • Povratak šampionaQuick View
    (0)
    Od : Žarko Dapčević Daba

    Povratak šampiona

    600 rsd

    POČETAK

    Nakon što se završila sezona 2017-18. trebalo je smoći snage i okrenuti novi list i početi sve ispočetka. Prava na grešku nije bilo, trebalo je sesti dobro razmisliti šta i kako dalje. Za početak je trebalo dovesti trenera koji bi vratio Zvezdu na put kojim idu šampioni.

    Iz kluba su otišli Milko Bjelica, Dilan Enis, Alen Omić, Tejlor Ročesti, Džejms Feldin, Matijas Lesor, Pero Antić, Stefan Janković, Nemanja Dangubić, i Nikola Jovanović koji je otišao na pozajmicu u Trento. Ostali su Branko Lazić, Dejan Davidovac, Filip Čović, Marko Kešelj, Ognjen Dobrić i Aleksa Radanov. Trebalo je dovesti trenera koji bi zajedno sa upravom i stručnim štabom stvorio tim kadar da vrati Zvezdi titulu i plasman u Evroligu.

    Rukovodstvo kluba svesno da nema vremena za gubljenje, odmah se dalo na posao, pa je ono što joj iz objektivnih razloga nije pošlo za rukom prošle sezone sada je uradilo i 13.07.2018. godine i ozvaničilo saradnju sa Milanom Tomićem kao novim trenerom Crvene zvezde na tri godine. Milan Tomić, inače nekadašnji košarkaš Radničkog i Olimpijakosa a potom dugo godina i pomoćni trener u stručnom štabu Olimpijakosa (dva puta kratko i prvi trener Olimpijakosa), prihvatio se veoma odgovornog zadatka da vrati Zvezdi tron.

    Samo dan nakon što je Milan Tomić postao trener Crvene zvezde stiglo je i prvo pojačanje. Bili Beron, američki bek šuter je 14.07.2018. godine potpisao za Crvenu zvezdu, i ispostaviće se kasnije da je to bio odličan potez trenera i uprave kluba.

    16.07.2018, nakon što je završio sa školovanjem u SAD-u, u Crvenu zvezdu se vratio i centar Dušan Ristić, Zvezdina budućnost u narednom periodu. U naredna dva dana Crvena zvezda je završila sa pojačanjima kada je centarska pozicija u pitanju, prvo se nakon što je ostavio veliki trag u Zvezdi 17.07.2018. vratio Maik Cirbes da bi sutradan 18.07.2018. iz FMP-a u Zvezdu prešao Majkl Odžo, gorostasni dobroćudni div (koji neverovatno podseća na Džona Kofija lika iz filma Zelena milja).

    03.08.2018. godine novi član je postao i Stratos Perperoglu koji je i te kako poznato košarkaško ime i koji je već radio sa Tomićem u Olimpijakosu, i on će takođe biti odlično pojačanje i postati ljubimac zvezdinih navijača ali i autora ovih redova koji će ga nazivati doktorom košarke jer to zaista i jeste.

    Samo dan kasnije 04.08.2018. godine u Zvezdu stiže i Muhamed Faje, široj javnosti ovde nepoznat košarkaš koji je prethodno igrao u Grčkoj ligi, ali dobro je bio poznat Milanu Tomiću koji će takođe biti pun pogodak.

    Iz FMP-a je vraćen Boriša Simanić koji će u ovoj sezoni pod dirigentskom palicom Milana Tomića eksplodirati i potvrditi svoj esktra košarkaški talenat koji je posedovao kao i Nemanja Nenadić koji je imao iza sebe odličnu sezonu u FMP-u.

    10.08.2018. godine Crvena zvezda je dovođenjem plejmejkera Džoa Reglanda završila prelazni rok i mogla je da krene sa pripremama i prijateljskim susretima i polako da sprema tim za predstojeću sezonu. Uglavnom, ovaj tim će izneti celu sezonu do kraja će 11.02.2019. godine dovesti još samo K.C Riversa za razliku od ostalih timova a pogotovu najljućih rivala za trofej, ekipa Cedevite, Partizana i Budućnosti koji su promenili po trenera u sezoni i dovodili veliki broj igrača pre i tokom sezone. Zato je i ova sezona Crvene zvezde i te kako dobila na težini i važnosti.

  • Quick View
    (0)
    Od : Dušan Stojković

    DADA KROKODARIJUM – Antologija francuske dadaističke poezije

    810 rsd

    Пјер Албер-Биро (1876–1967)

    ИЗА ПРОЗОРА

    Киша сивило кише.
    Рикавртлогтрљаноггвожђа
    Камењештодрхти
    Трамвајскрећенауглу
    Електрицитет
    Жезломотора
    Жезлосветлости
    Жезлољудсконосилацвоље
    Земљаморењиховдубокмир

    Ноћдан
    Кишасунце
    Бесконачност
    Потпуна
    Ко-њ-скре-ће-на-углу

    Стара механика
    Кишасивилокише

    Трамвајелектрични

    Луј Арагон (1897–1982)

    СТАТУА

    Сласт Ручак сунца
    Умирем Слина Сан

    Звоните Јутрење
    Маска са хлороформом Љубав

    ваљам се читавом својом дужином
    Понор Углавном

    Тепих пред постељом није мртав
    Она се креће певајући веома тихо
    Пантер Пантер
    Моје тело не умире зато под наборима завесе
    Човек у мору Мастило
    За скретање

    Селин Арно (1885–1952)

    ЛИКОВИ-ЗАГОНЕТКЕ

    Није много тајанствен за воланом твојих кола
    Никада нећеш наћи кључ
    Д у наопакој слагалици у аутобусу М
    Поново за звезду окачене лестве преврнуте
    Тумарање бицикла дурбини отмено подигнути
    Очигледно није довољно
    Дада ће пристићи
    Засешће на ивицу путева уз луцкасту ватру
    На смех дечијег бунцања
    И пут подругљивог гвожђа
    Показује нове зубе
    Последњем возу

    Жан Арп (1887–1966)

    СТАРОСТ ЖИВИ ОД ДЛАКЕ У ДЛАЦИ

    старост живи од длаке у длаци
    преко ваздуха сироче постаје
    живи као јаје
    из којег се излеже воће
    на ужету разапетом између два крила
    ваздух је стар колико и крила
    воће крила рађа
    лишће крила крвари
    на поткама ваздуха

    Жак Барон (1905–1986)

    НЕПОЗНАТИ

    Рекао је моје усне јесу чудовишно грожђе
    пантери који певају
    тише од најтиших птица у долини
    и бикова окрвављених великим тамним облацима
    Рекао је
    Носим у својим грудима
    таласе огромне жестоке
    усред лепог цвећа великих дана
    Звао је Марију
    малу девојчицу што носила је поврће
    Рекао је рекао је још
    Мак сам
    који буди ујутро плаветнило бледих животиња

    Андре Бретон (1896–1966)

    ЗЕМЉАНИ КЉУЧ

    Пјеру Ревердију

    Може се следити на завеси
    Љубав одлази
    То је сигурно
    Концертни клавир
    Све се губи
    У помоћ
    Прецизно оружје
    Цвеће
    У глави ће се излећи
    Неочекиван преокрет
    Врата попуштају
    То врата су музике

    Пол Дерме (1886–1951)

    ШТАП

    Десно крило шешира
    Процветао штап Духови
    И светлост пљускова
    Под стрехом
    немарно звижди Лето има задригло лице пијанца
    Траже се у сенци наше главе Пљачкаш који кркља на стрњици
    окончала се твоја успешна сезона
    Ружин језик на грахорки
    COQ челични дрмуса твоју кресту
    Ево јаја диљем пута

    Покривена двоколица јури на челу

    Сећање…
    Све јутарње муве Срушиле ми се на руке
    Јесам ли доживео већ нешто слично Удар ветра
    Ех свадба
    Сезона ружа
    је прошла

    Робер Деснос (1900–1945)

    КУВАН ЈЕЗИК II

    црним гласом
    мршавим гласом
    заводи ме
    у танкој ноћи
    у дану времена.
    Оденути се у вео косе
    музе са умирућим грудима.

    И округао глас
    каже како је пут поробљен.

    Каква печена светлост тог дана!

    Пјер Дрије ла Рошел (1893–1945)

    ТВОРНИЦА = ТВОРНИЦА

    Као трансмисаони каишеви у породичној творници
    Гранате
    мимоилазе индустријска постројења на својим путањама
    под главом Људи –
    Људи,
    вековима извештеним за рад који,
    у видицима и годинама,
    врти се у круг,
    пресецајући Земљу редом поигравајућим пијуцима.
    И жеља власника сикће међу њима, налик на фијук бича.

    Пол Елијар (1895–1952)

    БЕЗ МУЗИКЕ

    Неми су лажови, говоре.
    И ја у бесу одиста говорим сам себи
    И моја реч
    Заблуде буди,

    Мало моје срце.

  • Bijes dalekih moraQuick View
    (0)
    Od : Enesa Mahmić

    Bijes dalekih mora

    500 rsd

    RIJEČI

    Vjerovala sam u moć riječi
    Kao što pagan vjeruje mjesečevim mijenama
    Sve dok nisam pronašla mačku sa spaljenim repom –
    Bezazlena dječija igra

    Unijela sam je u kuću
    Stavila na rukopise
    Cviljenjem je rekla sve ono što sam propustila napisati.

    VARNASI

    Noći su najljepše u Varnasiju
    Dok moćne vatre proždiru splavove

    Željela bih da imam hiljadu ruku i usana
    Da postanem savršen konkavan oblik
    Preko tvog tijela
    Bez ijednog međuprostora

    Pokazat ću ti grad sa pokretnim udovima
    Kad mjesec preliva srebrom sirotinjske krovove
    I majke dozivaju djecu na počinak
    Pokazat ću ti pepeo koji sam sačuvala u dlanovima.

    PRALJE NA GANGU

    Išla sam ulicom sve do mosta koji vodi u Haridvar
    Ništa se nije čulo osim žubora vode
    I prigušenih glasova pralja
    U jednom trenutku
    Činilo se kao da tečem
    U istom ritmu sa vodom
    I da voda teče kroz cijelo moje biće

    Zatim
    Pralje su ugasile fenjere
    Voda je postala crna i smolasta
    Kali – cijeli život u kruženju svjetla i Tame.

    ISTRA

    Žene na prozorima kamenih kuća
    Vise ko saksije
    Žale se na buru i kostobolju
    Raspredaju o događajima iz života drugih
    O sebi nikad ne govore.

    MOSKVA

    Šareni krov crkve
    Poznata ta slika reproducirana na hiljadu razglednica
    Poznajem miris zime
    Miris se najteže zaboravlja
    Urlik vjetra, struganje lopate po zaleđenom betonu

    Vidjela sam sveštenstvo
    Oltar u oblaku tamjana
    Odore od brokata i svile
    Господи помилуй

    Sanjam kako stojim u muzeju ogledala
    Beskonačne refleksije
    Iza svakog lika u ogledalu otkrivao se drugi lik
    Koji me posmatrao preko ramena.
    I ne mogu otkriti da li im je izraz
    Upitan, tužan ili pun nade.
    Svi su iščezli
    U bjeličastoj magli.

  • Zidovi i pismoQuick View
    (0)
    Od : Borivoj Vezmar

    Zidovi i pismo

    500 rsd

    VIŠNJE

    Pre podne sam sadio višnje
    a od podneva pio votku spuštao sidra
    u paučinu ostataka dana
    zatim
    u šapat predvečerja
    uđe mačkasta
    orleana
    prebirući o ljudima
    u svetlosti što potire
    zapise krvavih fleka
    dok su se u njenim mrežama mreškale
    ribe
    i zvezde
    kroz san se moje telo stapalo sa svojim ljubičastim
    odsjajem

    SNEG I PLAMEN

    Sneg je materijalizovana svetlost
    nepropadljivih odora –
    plamen u njima čisti
    od nestajanja
    dok to čime sijamo i gorimo
    prelazi u
    bljuzgu i u
    pepeo

    PILIĆI

    Što više rastu ka nebu,
    noge pilića sve su duže i nezgrapnije
    nauštrb krila koja kržljaju.
    Paperje sve je ređe, po telima se množe vatreni pečati.
    Sve se okreće prema zemlji
    a slutnja leta
    ne jenjava.

    KNJIGE

    Pisaćemo knjige – za po jednog čitaoca.
    Objavljivaćemo ih u najviše tri primerka.
    Zapravo, nećemo ih ni objavljivati.
    Učićemo ih sa telefona, naizust, i recitovati ih po napuštenim stratištima.
    Sami sebi.
    Svak za sebe.
    Cepteći.

    ZIDOVI I PISMO

    Bolje objavi knjigu, besmisleno je piskarati po zidovima. Skoro da je jednako besmisleno objaviti knjigu, kao i piskarati po zidovima. Čak je i manje besmisleno piskarati po zidovima, nego li objaviti knjigu. Bolje piskaraj po zidovima. Ili još bolje: zidove sruši, a knjigu spali.

  • Quick View
    (0)
    Od : Dušan Stojković

    ČITATI: VOLETI – antologija savremene slovenačke poezije

    720 rsd

    Томаж Шаламун (1941–2014)

    СВЕТЛОСТ СУ ТАЧКИЦЕ С ТАМНИМ БАМБИЈИМА

    Штапићи су шишали кићанке на хаљинама,
    заборавивши да се сложе на огњиште.

    Херман Вогел (1941–1989)

    ЛОКВАЊ, СРЦЕ

    Отишли су у неку туђу државу
    и знали нису да ли је то добро или зло,
    све дубље пузили су у лепљиво тесто,
    питали се потом: шта је то?
    Под глежњевима расли су им црви,
    под косом локвањ се расцветао,
    посред груди, тамо, где срце је,
    мудрац је тихо запевао:

    Не идите где не треба,
    тамо ћемо стићи без путовања.
    С душом у руци, са срцем на пладњу,
    рећи ћемо: тако нам се сања.

    Марко Кравос (1943)

    ТАМНО

    Дан дан за даном
    отиче у тамна уста.

    Страх, самозвани војвода
    чврсто у седлу.

    Ласте на небу
    кап су у мору.

    Александер Першоља (1944)

    КРОВОВИ

    Прелетећу сва настајања.
    Прелетећу све часове,
    све будуће сате.
    Прелетећу себе,
    Прелетећу космос,
    прелетећу све кровове,
    прелетећу све прозоре,
    све очи,
    све душе.
    Прелетећу непокретност.

    Кровови плачу док падају.

    Јосип Ости (1945)

    ЉУБАВ ВИДИ ОНО ШТО НИТКО НЕ ВИДИ, А НЕ ВИДИ ОНО ШТО СВИ ВИДЕ

    огласило се звонце
    и отворио сам врата
    и никога нисам видио

    пришла си
    питајући
    тко је

    рекао сам
    нитко
    и затворио врата

    ти си рекла
    како нитко
    на вратима је стајао слијепац

    слијеп од љубави
    ништа нисам видио

    Исток Гајстер Пламен (1945)

    ОКРЕНУТО СУНЦЕ…

    окренуто сунце
    кишовита обрва

    уморни пупољци
    семење карата

    Матјаж Коцбек (1946–2013)

    НЕВИНЕ РЕЧИ

    Невине речи умирују,
    као кљун лађе авантуристе,
    као радар услед неочекиваног ударца,
    као мртва мора у бити ветра,
    невине речи умирују.

    И увек имају речи своја предграђа,
    предграђа старих изрека пуна,
    имају своје метеоролошке карте постојања,
    свој начин тихога ткања,
    свој марципан раширен над дечјом постељом,
    над постељом глухонемог детета,
    којем мелодија бежи
    кроз бесконачне ходнике ткива.

    Милан Деклева (1946)

    АНАКСИМАНДЕР ПИШЕ

    Логос је божја ситнина.
    Сваки бесмртник који у пролеће приспе
    придода му значење.
    Човек му смисао дода,
    дужину краткоћом замени.
    Кад песма заштити дотече,
    недотицано заћути.
    Разлике ту нема. На ивицама смртних речи,
    у беседи смрти.

    У белом, безвременом шуму,
    споју свих гласова
    пуштених у свет
    који – једино – знамо ћути.

    Денис Пониж (1948)

    НЕ ЗНАМ ГДЕ САМ ТЕ ИЗГУБИО…

    не знам где сам те изгубио, прозирни
    анапесту младости. није то слово, ни мука
    пробдевених сати, ни смрзла стаза ка јутру
    ћутања. није то. забраздаш у њега, па ти се
    на граници лутања, светлости, тело претвара
    у лед и зид. у мастиљав свод. грејеш га
    лудом страшћу. није то. и расте у смрзлу
    чипку, у ткање што знак је и мирна вода.

    Милан Јесих (1950)

    ДЕТЕ ЈЕ ПЛАКАЛО…

    Дете је плакало
    од драгости, сада има
    птице
    на трепавицама, сада
    полеће
    за вечерњим возом

  • Na tvojim grudimaQuick View
    (0)
    Od : Višnja Belić

    Na tvojim grudima

    500 rsd

    13.

    Iz sna ga je trgla neka užasna neprijatnost koju je osetio. Kao da ga neko guši ili davi. Imao je neki čudan san koga nije mogao u potpunosti da se seti. Srce mu je lupalo. Sa nekim se pobio u snu i sad ga je taj neko jurio. Otvorio je oči, i nije mogao odmah da pomeri desnu ruku koja mu je utrnula ležala preko glave. Ako sada ustane, neće posle moći da zaspi, zato se namestio bolje u krevetu i zaspao, malo teže, ali zaspao.

    Kada se ujutru probudio, čuo je poštara kako ostavlja nešto u sanduče. Nabrzinu se obukao i strčao do kapije. Osim uobičajenih računa i promo-ponuda, u sandučetu je stajala i razglednica iz Pariza. Njegovo ime i adresa bili su ispisani čitkim besprekornim rukopisom. Na mestu predviđenom za pisanje poruke, nije bilo ničega. Znao je od koga je razglednica. Periodično mu je stizala dopisna karta iz nekog većeg grada širom Evrope. Javljala mu se Sabina na taj način, evo već petnaestak godina. „Znači, još uvek je u službi“, pomislio bi zadovoljno.

    Tu ženu upoznao je pre tačno 14 godina. Bili su zajedno na jednom zadatku, prvom većem zadatku na koji su ga poslali. Ostali su sve do danas dobri dopisni prijatelji. On je njoj povremeno slao poruke preko mejla, najčešće neku fotografiju koju bi napravio za tu priliku. Slikao je sebe sa razglednicom koju je upravo dobio. I tako već godinama održavala se ova neobična veza dvoje ljudi.

    Stavio je razglednicu na grudi i slikao se. A zatim poslao na imejl adresu, jedinu koju je imao. Nikada mu nije odgovarala. Nikada nije znao kad će i odakle da se javi. Ali je znao da je sve u redu, dokle god šalje slike gradova u kojima boravi, službeno ili „just for fun“. Iliti „iz ćefa“, kako je to volela da kaže.

    Ukucao je i poruku na mobilni telefon: „Javi se čim stigneš u Beograd.“ Kao odgovor na Aninu da će uskoro krenuti.

    Mateja je oko pola deset došla da sredi kuću. Iako je imala najraznovrsnije poslodavce kojima je održavala kuću, ovakvu zapuštenost nije skoro videla. Ipak je rekla:

    – Sada ćemo to sve srediti, ništa se ti ne sekiraj – ali ni sama nije bila ubeđena da će očistiti kuću u sledećih pola sata, kako je inače zvučala dok je pregledala paučinu koja se bila uhvatila po ćoškovima plafona.

    Ostalo mu je samo da čeka. Dokle će čekati uzeo je okvirno. Moguće je da dođu oko 15 časova po lokalnom vremenu, a moguće je da će doći oko 18, ako se računaju gužve na granicama. U tom periodu najverovatnije je da će se vratiti. Dakle oko pola pet, da računamo srednju vrednost.

    Da ne bi sedeo zaludan, pomogao je Mateji da pomeri nameštaj i iščuđavao se kako se tolika prašinčina nakupi iza tih delova.

    – Ništa se ne brini, viđala sam i mnogo gore slučajeve – rekla mu je iskusno i odsečno, upućujući ga rukom šta sledeće treba da pomera.

    Tokarići su se najsrdačnije ispozdravljali sa osobljem hotela koje im je predalo sendviče za usput, u ekološkoj kesi, potrpali svoj prtljag u kola i krenuli na put.

    Pustili su muziku sa usb-a i zaplovili dugim i laganim auto-putem.

    – Samo petsto kilometara, brzo će to – reče joj Nenad.

    – Naravno, dragi, šta je to – pola sata putovanja.

    – Reci mi sada pošteno – ko je ona? – upita ga Mateja zajapurena i prašnjava, dok je pušila cigaretu na terasi i pila kafu koju joj je predusretljivi i nestrpljivi Kosta skuvao.

    – Zašto mislite da je ona? – upita je šaljivo. – Otkud znate da nije on.

    – I to što kažeš. Znači, nećeš da odaješ tajnu?

    Ćutao je kao kad je bio klinac pa ga pitaju da li ima simpatiju.

    – Nemoj opet da napraviš neko sranje.

    – Naravno, teta Mateja, naravno.

    – Šalim se ja sa tobom. Šta te briga, more, uživaj u životu. Ionako, danas jesi sutra ko zna gde si.

    – Već sam napravio sranje.

    – Šališ se?

    Odmahivao je glavom.

    – Opet čekamo bebu? Pa to onda nije sranje, to je baš lepo!

    – Ne čekamo bebu. Barem koliko ja znam ne može tako brzo da se utvrdi…

    Nasmejao se. Sažalio se na sebe glupavog i naivnog. I bilo mu je smešno. Sa teta-Matejom još smešnije.

    – Pazi kako ćeš da saopštiš Slavici. Nemoj da ti se opet šlogira.

    – Nije to bio baš šlog.

    – Znači, ipak je ona. A vidim ja ti mi nešto sijaš, pa se smeškaš, pa si nešto procvetao, sve zviždućeš k’o seoski lola.

    Ćutao je.

    – Pa šta je problem, sada? Jel maloletna? Jel ima petoro dece?

    – Nema, samo jedno.

    – Udata?

    Ćutao je.

    – Jao, moj Kole, jao, jao!

    I dalje je ćutao, ali bilo mu je za nijansu lakše.

    Sada je i zvanično zaljubljen.

    Prvu granicu prošli su za desetak minuta. Nije bila gužva, iako je bio petak. Službenik na carini skoro da se izvinjavao što mora da im pogleda gepek, na šta je Nenad reagovao kao i obično i krajnje civilizovano rekao da svako treba da obavlja svoj posao. Otvorio je zadnji deo automobila i okrenuo glavu da ne gleda krš i nered nezatvorenih kesa, torbi i kofera.

    – I da je hteo nešto da traži po ovim stvarima, mislim da bi odmah odustao. Kad vidi naš krš, svako se zgrane.

    Nastavljali su putem dalje. Kada bi stigli pre vrućine, bilo bi baš dobro. Vreme je bilo malo oblačno, ali u prognozi nije najavljivana kiša.

  • Otisci svetlostiQuick View
    (0)
    Od : Tasos Falkos

    Otisci svetlosti

    500 rsd

    NEKOM KO PITA ŠTA JE SVETLOST

    Prijatelju, ne znam, ti reci šta je svetlost,
    Ukoliko nisi video opijene zvezde,
    Sunce da se osmehuje
    I mesec da ti zaklapa oči.
    Ne znaš, očigledno, šta je svetlost
    Ako nisi bio duboko povređen,
    Ukoliko se nikad nisi našao u potpunoj tami.

    Ne govori mi o sudbinama.
    Ako se tama čini večnom,
    Večna je i sudbina svetlosti.

    METEORA

    Između crvene i plave
    Video sam sive džinove
    Njihova lica obrisana vremenom
    Njihove ruke – šta bi još one mogle držati? –
    Otpale su i pretvorile se u prašinu.
    Nalaze se jedan do drugog
    Ali su svejedno sami
    Kao kada dovršavamo rečenicu
    I pre no što je završimo
    Ona je već beskorisna.

    GRČKA SVETLOST

    Svetlost koju su sazdali ovde
    Kamen po kamen
    Srušili su naši preci a potom opustošili
    Napuni se nebo crnim dimovima.

    I jednog dana
    Jedan najtananiji sunčev zrak
    Pada odozgo na napukli kamen
    Otkrivajući nepodnošljivu lepotu
    Koja nalikuje da dolazi sa neviđenih strana
    Sveta.

    Tada dvoje-troje osećaju
    Ujed krivice.

    KAFA

    Ponekad uveče
    Moja preminula majka
    Spravlja mi kafu kako bi me utešila
    Zbog snova umrlih i nestalih
    „Kakva ironija, kaže ona,
    „Da ja, koja sam toliko volela svetlost,
    Trebalo bi da tešim nekoga
    ko više voli tamu!“
    „Majko“, kažem, „pomozi mi,
    Ne sputavaj me.
    Ja sam takođe voleo svetlost,
    Ali u očajanju.“

    OD DNA

    Kada ribe sa dna
    Čuše za svetlost
    Popeše se sve zajedno
    Da ga pozdrave.

    Pele su se i pele
    I ne nalazeći svetlost
    Duše su im izlazile na usta
    Pucajući.

    Pre no što će umreti
    Izdigle su se i videle
    Nekakve svetle otpatke:
    Zar smo se za ovo borili?

  • Quick View
    (0)
    Od : Zoran Škodrić

    Otisci

    1.000 rsd

    – Zdravo, Anil. pozdravi ga čovek srednje visine, crne kose i punih crvenih usana.

    – Zdravo, Erone. Izvini što te uznemiravam. Ti znaš da te ja izuzetno poštujem kao specijalistu i želeo bih da te pitam za neka profesionalna objašnjenja – zamoli Anil.

    Ovo je stvarno jako nekulturno. Mi nismo registrovani prijatelji i ovo vreme nije zabeleženo, pomisli Eron. On je samo moj registrovani poznanik sa Zabave.

    – Da, svakako, vrlo rado, ali nažalost žurim na sastanak, reče Eron trudeći se da mu glas bude neljubazan. Radio je kao Viši Ekspert u Centralnom Institutu za Mozak, specijalizacija: emocije, subspecijalizacija: emocionalna stvarnost. Zeon ga je već upozorio na Anila.

    – Za bilo kakvu stručnu pomoć treba da odeš na Kliniku, Anil.

    – Ali molim te, ti znaš tu oblast vrlo dobro, to je tvoja specijalizacija. Za tebe su moja pitanja laka i neću ti oduzeti mnogo vremena. Interesuje me da znam, da li ima razlike između našeg ličnog iskustva i iskustva u PiBiSu?

    Nismo na Zabavi. Ovo vreme nije uopšte registrovano, pomisli opet Eron, ali sujeta je bila jača, i on objasni kratko:

    – Znaš po sebi, da PiBiS kreira stvarnost koju naša svest ne može da razlikuje od, kako ti kažeš, ličnog iskustva. Oba su u stvari lično iskustvo, samo je razlika u metodu i čulima, i naravno u kvalitetu.

    – Koje iskustvo je više stvarno? – upita Anil.

    – PiBiS iskustvo je ‘više stvarno’ kako bi ti to rekao. Ja bih rekao da je PiBiS iskustvo više kompletno, potpunije, jer ne pravi nove vrtloge koji uskomešaju našu svest sa novom serijom pitanja i zahteva za novim nepotrebnim iskustvima. PiBiS angažuje sve tvoje mentalne sposobnosti i potencijale, tvoj pun kapacitet, bez ikakvih prepreka i smetnji tvoje podsvesti ili izobličenja od strane tvojih čula, gradeći PiBiS iskustvo. Prema tome PiBiS iskustvo je stabilno i daleko lakše se povezuje i dopunjuje sa tvojim prethodnim iskustvima bez velikih konflikta u svesti koja nova iskustva redovno izazivaju. PiBiS iskustvo nikad ne pokušava da bude dominantno zbog toga što je najnovije, PiBiS iskustvo je kooperativno sa prethodnim iskustvima jer je kompletno, već ih sadrži u sebi – završi Eron i pomisli: – Kakav bezobrazluk. Ovo vreme nije uopšte registrovano. Moram da prekinem ovaj razgovor.

    – Ali nije prirodno, pobuni se Anil.

    – U tom slučaju, odbaci svoju odeću, jer nije prirodna, odbaci veštačke zube, veštačke organe iz svog tela, i oni nisu prirodni. Možda je isto neprirodno što PiBiS daje starim ljudima sreću umesto hladne samoće, što nam omogućuje da prenesemo iskustva i znanje novoj generaciji deset puta brže sa PiBiSom nego bez njega. Možda je isto tako neprirodno da nam PiBiS daje pet puta veći kvalitet života, jer imamo pet puta više ZeDeMa nego na primer osoba iz Emo Perioda, kada nije bilo PiBiSa.

    – Znam šta je Značajan Događaj za Mozak, ZeDeM, ali šta je Emo Period? – uporno nastavi Anil.

    – Moram da idem, žao mi je – odgovori Eron ignorišući Anilovo pitanje.

    – Erone molim te, samo trenutak. Da li je s-ljubav ZeDeM?

    Eron zastade ali želja da drži predavanje bila je za nijansu jača. Reče prepotentno:

    – S-ljubav, kao sve jake emocije, stvara lažni ZeDeM u našoj svesti, i po svojoj prirodi s-ljubav je destruktivna, jer sprečava druge ZeDeMe da se pojave. Sasvim suprotno nego kod normalne u-ljubavi. Samo kompletno ispunjena želja, emocija, žudnja ili kombinacija, proživljena kroz PiBiS stvara stabilno iskustvo i Mentalnu Stabilnost koja omogućava da se novi ZeDeMi jave. Izvini ali sada stvarno moram da idem.

    – Znači bez Mentalne Stabilnosti biću idiot, ili sam to već sada? – Anil zastade malo, a onda pokaza medicinski izveštaj Eronu.

    – Jesam li ja idiot, Erone?

    Eron pogleda medicinski izveštaj:

    – Koeficijent Inteligencije 8.9, Koeficijent Znanja 9.1, Koeficijent Veštine 7.9, Koeficijent Korisnosti 8.1, Koeficijent Emotivnosti 8.3! EQ je jako visok – reče Eron, a onda zaključi profesionalno:

    – Da, Anile. Ti si emocionalni idiot.

  • Quick View
    (0)
    Od : Amelia Stewart

    Divlji

    900 rsd

    Kada sam se udala za Džeka, iako nije bilo svadbe već smo napravili samo simbolično venčanje, mislila sam da sam sa njim osvojila svet. Uhvatiti jednog takvog tipa bilo je za sve pojam, misaona imenica, ali ne za mene. Majka je oduvek govorila da sam toliko lepa da ću zasigurno pobediti na izboru za mis Amerike. Odmalena me je spremala za to. Njena agencija, Beauty’s, svakodnevno je rađala nove lepotice a ja sam bila izvan vremena. Kad sam pronašla Džeka i „upecala“ ga, shvatila sam da baš sve mogu. Rouz je bila totalno neočekivana prinova, zato i tolika razlika u godinama, skoro deset. Ali volim je i bliska mi je kao da i nema te razlike. A onda se sve sunovratilo. Majka je umrla, ja sam preuzela agenciju i možda bih i nastavila njenim stopama da me nije zadesila nesreća. Nesreća koja me je zauvek odvojila od modelinga, svetlosti velegrada i… muža.

    „Sem…“

    Sedela sam u omiljenoj ležaljci i ljuljala se. Ovo imanje me je smirivalo i davalo mi snagu. Kada se tata povukao iz firme i došao ovde, nisam znala zbog čega, ali sada znam. I njemu je trebalo mesto za beg, mesto za preboljevanje, mesto za samoću.

    „Hej, tata.“

    „Dušo, šta se dešava?“

    „Ah, tata…“

    „Semi, hajde da prošetamo. Možeš li?“

    „Mogu.“

    Još uvek sam po imanju šetala sa štapom koji mi je pružao kakav-takav oslonac. Odbacila sam ga i uhvatila tatu pod ruku.

    „Dušo, pričaj sa mnom. Znam da nije sve tako kakvim ga predstavljaš.“

    „Nije.“

    „Vidi, zahvaljujem se Bogu svaki dan jer si živa. Ne bih podneo da sam i tebe izgubio. A samim tim što si živa želim da budeš sretna.“

    „Joj…“

    „Da. Nemam ništa protiv Džeka lično. Ispravan je, ali način na koji se ponaša prema tebi, to nije u redu. Ne, nakon nesreće. Mislio sam da će se promeniti, jebiga, žena mu je bila vezana za postelju a on je jurio tamo vamo kô muva bez glave. Šta bih dao da je Meri u krevetu, samo da je živa.“

    „O tata, nemoj.“

    „Moram. Ti i Rouz ste mi sve. Sve što sam stvorio u životu, jeste za vas dve. Rouz je dobro na univerzitetu i za nju ne brinem, ali ti Semi… pokazala si izuzetnu hrabrost i volju, ali si i dalje ranjiva. I mislim da je dobro što si pustila Džeka. Bolje je za oboje.“

    „Znam tata. Ja više nisam ono što mu treba.“

    „Ti si, dušo moja, baš ono što čoveku treba, ali Džek više nije taj čovek.“

    „Tata, hoću da odem odavde. Vreme je. Osećam se dobro.“

    „U redu. Da krenem sa tobom, za prvo vreme?“

    „Ne treba. Znam koga ću da pozovem.“

    „Koga?“

    „Silviju.“

    „U redu, zovi je, nek dođe, ali ne idete dok sve ne organizujem.“

    Zagrlila sam tatu i poljubila u obraz. „Hvala ti.“

    „Zapamti, Semi, sreća te čeka. Nije važno kad i gde, nije važno da li ima smisla ili ne, bitno da je prepoznaš kad ti se desi. I ljubav… još si mlada i volećeš ponovo.“

    Nisam mislila na ljubav. Iako sam bila udata, podrazumevalo se da volim svog muža. I jesam, dok nije počela borba, dok nije počela drama. Dok svako od nas nije pokazao pravo lice.

  • Cvrkut u magli (haiku)Quick View
    (0)
    Od : Zoran Antonijević

    Cvrkut u magli (haiku)

    300 rsd

    * * *

    Slomljena grana.
    Pod olujnim oblakom
    prosuto gnezdo.

    * * *

    Slavuj cvrkuće.
    Zorom budi udovicu
    u praznom gnezdu.

    * * *

    Suvim lavežom
    i jecajem iza ugla
    govori magla.

    * * *

    Vrisak se stopio
    sa škripanjem vagona.
    Prolazi život.

    * * *

    Veju latice
    razgolićene ruže.
    Prolećna oluja.

    * * *

    Na noćnom nebu
    slepi miš hvata svica.
    Izdahnu zvezda.

    * * *

    Crvlja se voće.
    Rakijski kazan zarđao.
    Pusto je selo.

    * * *

    Omamljeni svetlošću
    oko sobne lampe
    plešu komarci.

    * * *

    Sunce je zašlo
    a vrelina ostala.
    Nesnosna je noć.

    * * *

    Noć se povlači.
    Na krilima Pegaza
    Sunce dolazi.

  • Plastična AleksandrijaQuick View
    (0)
    Od : Saša Skalušević Skala

    Plastična Aleksandrija

    400 rsd

    ТРЕЋИ

    Ако је Адам први човек
    Први песник
    Ако је Ева начињена од
    Његовог уснулог ребра
    Друга
    Нисам ли ја који сам рођен
    Трећег дана априла
    Трећи
    И јесам ли онда ја
    Од бронзе

    ПОДАВАЊА

    Стојимо чела неравна
    Наборана у огромној Нули

    Два вешто издељена
    Иако не баш бистра чувара
    Држе нас заточене
    У огромној Нули

    Због наше ћутљивости
    Тако несхватљиве равнодушности
    Све оно што нас заокупља
    Неки случајни пролазник
    Добро дошли путник
    Странац или само
    Бегунац пред мраком
    Могао би помислити
    Да неког чекамо

    Чекамо у огромној Нули
    Огромној Нули

    НЕЗАБОРАВ

    Све ме и сада подсећа на то
    (готово две деценије касније
    или је већ прошло више)
    Петао који кукуриче у поноћ
    Мирис палежи у ваздуху
    Твоје модре шаке што просипају
    По дворишту воду
    Док около свеже
    Покошена трава дрема
    И мљацка
    Сласт првих јагода
    Испод Сунца
    Један глас из даљине који
    Као да виче
    Бежите
    Иду звери

    ПАРАДОКС

    Кажу да деца могу видети
    Прошлост других
    Док људи на самрти
    Посматрају будућност оних
    Крај њих у свом ропцу
    Немају снаге да им је саопште

    Живот је ироничан и диван
    Он измиче и бежи
    Ма колико га вукао за рукав

    ГРАД У МАМУРЛУКУ

    Звече ланци и тешке речи напољу
    Пробијам се у голој води свог тела
    Кроз конфузију и разлоге створене некуд
    Споља од сила немерљивих

    По том опoмињућем звуку
    Знам да је данас петак
    Комуналци у наранџастом односе
    Кородирале металне контејнере
    Дар европске или неке друге уније
    У које пет околних улица
    (и још неке које се шверцују
    обично ноћу)
    Сипају остатке свог распадања
    Самоће немоћи и непроцветалих глагола

    Радници уз псовке лупу и галаму
    Одлазе мрзовољно и равнодушно
    На бурек и јогурт трежњење смс предах
    Ширећи мирис и сећање
    На казамате Турке и епску поезију

    Толико је хаоса толико смећа
    У нама напољу око нас
    У граду на Балкану
    Да се радостан препуштам
    Свом ужасном мамурлуку

  • HronikeQuick View
    (0)
    Od : Ivana Jovanović

    Hronike

    400 rsd

    ОЧЕ

    Од праха
    Од честица
    Што спадају са зидова Суводола
    Направљен си ти
    Љубљен од звезда
    Вољен од небеса
    Љуљан рукама Богородице
    Штићен српским вуком
    Световидом вођен
    Крстом благословљен
    Створен си
    Као чудо
    Привиђење
    Мистерија
    Као снага природе
    Као новонастали мир у манастирима
    Као занемели пред истином
    Као понизан пред Богом
    Створен си
    Оче,
    Са дубоким коренима
    Који путују земљом
    Посађен си као
    Семе које проклија
    У највеће дрво
    У разгранати храст
    Који се савија пред налетима ветра
    Али никад не пуца
    Створен си
    Оче,
    Као најмоћније царство
    Као Силни
    Као цар у борби са животом
    Створен си
    Да се уздижеш
    Расплињујеш
    Нарасташ
    Простиреш
    Сакупљаш и шириш
    Створен си
    Оче,
    Да у твом скуту седимо
    У њему се љуљамо
    Још као мали
    Уз твоје се тело
    Као уз Јулијске Алпе
    Пењемо
    Врх твога врата освајамо
    Чело ти целивамо.
    Од праха
    Од честица
    Одобравања икона и фресака
    Од златне прашине
    Направљен си
    Створен си
    Да те поштујемо
    Створен си
    Оче,
    Да те као светост волимо
    И за тебе молимо.

    ТО ЈЕ ЖИВОТ

    Радим лоше ствари
    Опрости
    У Хавани су ми два дугмета откопчана на кошуљи
    Имам свог Харлија
    Кожу ми пржи врелина Сунца
    И добра сам
    Али помало дивља
    Док се увијам попут змије на путевима
    Бежећи
    Лутајући
    Тражећи
    Неки знак
    Симбол
    Да је ово што радим забрањено или погрешно.
    Радим лоше ствари
    Опрости мојој бахатости
    Непримерености
    Што не марим за твоја и туђа мишљења
    За похвале, одобравања или критике
    Док плешем танго грешним улицама Аргентине
    Што не желим никог другог
    Већ само живот
    Да уђе испод моје коже
    Да брзо јури не марећи за ограничења
    Да ме доведе до лудила
    До „La petite mort”.
    Опрости
    Што се осећам овако добро
    Потпуно сама, слободна и млада
    Што ми се снови не поклапају са већином
    Радим лоше ствари
    У томе и уживам
    Опрости
    Што желим свој дом
    Испуњен књигама, сликама, плочама
    Што видим себе у белој фотељи и једног шарпланинца крај мојих ногу –
    Опрости што не видим тебе.
    Радим лоше ствари
    После поноћи сам у пустињи Руб ел Хали
    Бела тачка у пространом црвенилу
    Остављам трагове песка на теби ујутру
    Није ме страх да изговорим
    Да се не молим на твој начин
    Да не волим и не љубим као ти –
    Нећу доћи када ме позовеш
    Када ме желиш,
    Већ када или ако
    Ја то хоћу.
    Опрости,
    Када сам сама тек тада дишем
    Људи ми узимају дах из плућа
    Гуше ме
    Имају своја правила, савете и мишљења
    А никад нисам умела да слушам или радим
    Оно што неко захтева од мене
    Зато
    Имам своју кожну јакну,
    Харлија
    Градове
    Државе
    Мир;
    Одлазим.
    Опрости,
    Волим себе, потом тебе
    Радим лошу ствар
    Опрости
    А и ако не успеш,
    Нисам сигурна да ћу марити,
    Јер на мене чека нешто много важније –
    Мој живот.

    ИМЕ

    Данас су поменули твоје име
    И моје срце је стало.
    Изгубило је ритам свакодневице
    И кривим те
    Јер је твоје име
    Натерало моје биће
    Да се изједначи са леопардовом брзином
    И лављим урликом.
    Данас су поменули твоје име
    И дан је почео да сиви.
    Моја реалност се исецкала
    Попут слика кубиста
    И попримила облик
    Мункових слика.
    Крик.
    И ја у њему.
    Данас су поменули твоје име
    И ја сам се изгубила у нотама.
    Слогови твога имена
    Миловали су моју ушну шкољку
    Попут најфиније Вивалдијеве композиције.
    Јер је твоје име дело.
    Молитва.
    Чудо.
    Ругање.
    Подсмехивање.
    Само за мене.
    Данас су поменули твоје име
    И посекла сам се од тог имена
    Јер се крхке ствари ломе
    Ако их јако стегнеш.
    Крвљу црвенијом од наше љубави
    Теку грехови
    И страст
    Наших дана
    Одсечене стварности
    И сакривених година.
    И ја се сечем о твоје име
    Али не због тебе
    Већ због беле руже наше љубави
    Која губи понешто од своје невиности.
    Данас су поменули твоје име
    И заронила сам дубоко
    Задржавши ваздух
    Пуштајући шум других људи
    Да допре до мене
    И била сам обична клинка
    Којој би рекао да је вечито неозбиљна.
    Данас су поменули твоје име
    И не желим да га спомињу више.
    Подсећа ме да сам имала неког
    Са вером у мене
    Већом од планине
    И надом
    јачој од кутије у којој се крила од Пандоре.
    Подсећа ме да те имам
    И када те не желим
    И када те немам.
    Подсећа ме на заувек.
    Данас су поменули твоје име.
    И пашћу попут Еуридике
    Дубоко у свој Хад
    Јер мој Орфеј
    Није овде.
    А једино што чујем је његово име.

    КО ЈЕ ТВОЈ ДОМ

    Да ли желим да знам
    Коме идеш
    Уморан и сам
    Отежалих ногу
    Главе препуне сећања
    Тела продатог немарним женама
    У ноћи
    Осветљеној уличним фењерима,
    Коме идеш
    Након што нахраниш жудњу мојом кожом
    Опијеш его мојом патњом
    Ускликнеш радошћу над мојим добровољним одустајањем од себе –
    Зарад тебе,
    Коме идеш
    После мирно упаљене цигарете
    Док остајеш равнодушан на мој јецај,
    На маглу што прекрива моје тело
    Учинивши да се изгубим под њеним наборима,
    На хладноћу која ме тресе јер не видим пламен у твојим грудима,
    На твоју одсутност
    Онда када највише требаш.
    Коме идеш,
    А мени кажеш да те чекам
    Да се лепо обучем
    Наместим фризуру
    Припремим вечеру
    Наспем бурбон
    Да ћеш ми певати
    „Један човек, једна жена”,
    Где си,
    Јер је соба утонула у мрак,
    Јер још седим правих леђа на столици
    Јер су се локне распале под тежином издаје
    Јер шминка није могла одржати лепу срећу
    Јер је једна жена ту,
    Само правог човека нема.
    Коме идеш,
    Постојим ли у твојим мислима
    Или одавно седим на перону чекајући мој ред за заборав,
    Чуваш ли ме или дајеш делове моје душе различитим длановима
    Да ме носе даље од тебе
    Скидаш ли маску
    Пред мојом крхкошћу,
    Јер си одвећ нем на моју бол.
    Да ли стварно желим да знам
    Коме идеш,
    Ко је твој дом?

    КАДА ОДЕШ, ТАМО ОСТАНИ

    Пошто си отишао,
    Узалуд би било да се враћаш.
    Не поседујеш више ову обећану земљу
    Ниси узрок бујања трешњиног цвета у мојим венама
    Не можеш опет лећи,
    Остварити снове
    На мојој трави
    Не можеш да захтеваш да те још једном додирну моје влати,
    Отпузи назад у своју рупу
    Изгнаниче,
    Љуби праг који никада више нећеш прећи,
    Запамти оквир врата која нећеш више отварати,
    Не спомињи дом,
    Не спомињи моје име –
    Ми нисмо ту.
    Не тражи небо на мојим грудима
    Не играј се маслачком испод мојих ребара
    Не можеш склонити гране са мог лица
    Не пипај лишће на мојим ногама;
    Ја сам скинула ципеле,
    Ја остајем,
    Ти идеш.
    Ударај данима,
    Вичи ноћима
    Нећеш уклонити бедем
    Нећеш срушити тврђаву
    Архитекто,
    То више није твоја грађевина
    Не познајеш ове одаје
    Нећеш се попети на врх куле
    Нећеш ме наћи обасјану месечином
    Јер,
    Немаш права
    Гледати обрисе испод лагане хаљине,
    Престани,
    Не кради моје погледе,
    Нису твоји за чување
    Не тражи моје речи,
    Нису твоје за памћење,
    Немој ме желети
    Жеља је варљива,
    Помислићеш да ћеш ме поново имати.
    Пошто си отишао
    Све је узалуд,
    Рекао би излизано „волим те”,
    А ја одавно нисам твоја за вољење.