Pratim Aleksu pogledom dobro sakrivena u obližnjem šipražju. Još mi srce lupa od straha i uzbuđenja. Konačno počnem da dišem kako treba kada vidim da odlazi s mesta na kom smo stajali. Grlim Milija dok čučim i mazim ga da ostane miran.

Usta su mi suva, a čelo mokro od hladnog znoja. Rona me nije uplašila ni stoti deo koliko Aleksin hladan zeleni pogled. Čini mi se da i dalje jasno pred očima vidim njegovu čvrstu vilicu, široka ramena i čini mi se da i dalje mogu da čujem njegov grub glas. Stresem se u sekundi pokušavajući da ga izbrišem iz sećanja.

Sa mukom progutam i uspravim se. Pogledam oko sebe i kada se uverim da nikog nema krenem prema kući. Na svakom drugom koraku se osvrćem dok prolazim pored kapije kroz koju sam malo pre izašla i krenula desno umesto levo.

Zavarala sam trag i činjenicu da bi video kako je moja kuća tik do njegove livade. Pola godine sam već ovde, a nijednom ga nisam videla da obilazi svoj posed. Bila sam ubeđena da je to napuštena livada.

Čim uđem u kuću spuštam Milija na pod i pogledom ispratim kako ode u svoju ležaljku. Izvrne se umorno, uzdahne i sklopi crne očice. Tek tad se i ja opuštam ljuta na činjenicu da su neki strahovi ostali duboko ukorenjeni u meni.

Pola godine je kako sam u Beogradu i još uvek ne mogu normalno ulicom da hodam a da se ne osvrćem preko ramena. Ponižavajuće je takvo ponašanje za nekog moje krvi, vrele i borbene. Ponašam se kao kukavica brukajući poreklo.

Dok kuvam sebi kafu posmatram jednu šolju kako stoji i čeka da je napunim.

Samo jedna šolja…

Ni porodice, ni familije, ni druga, ni prijatelja više nemam. Ali baš nikoga. Niti smem da imam ako mislim da ostanem u životu. Jedino koga mogu sebi da priuštim je Mili. Psić koji me bezuslovno voli i koji je ravnopravan član ove porodice koju samo nas dvoje činimo.

Okrenem se i pogledam ga kako bezbrižno spava. „Tebe mogu da imam”, šapnem za sebe ogorčena na život. „Sve znaš o meni i to ti ništa ne znači. Od tebe niko neće saznati ko sam”, dodajem. Jer, on je jedino biće koje me neće prodati ili ubiti. Ujedno i sebe podsećam zašto ostajem sama s njim.

Sipam kafu u samačku šolju i duboko udahnem miris da oteram onaj koji mi se zadržao u nozdrvama. Međutim nemoćna je aroma vrele kafe da otera Aleksin miris koji mi se uvukao u sam um. To mi nakratko odvuče misli, pa pravim mali sanjalački predah od pravila po kojima moram da živim.

Ne vozim prema stanu, već prema kući u kojoj sam odrasla. Čim se parkiram, ugledam ujnu kako mi ide u susret.

„Gde je moja ljubav?“, brzo me zagrli i poljubi. „Taman na ručak stižeš“, osmehne mi se.

„Hvala, ujna“, uzdahnem. „Imaš li vremena da porazgovaramo?“

„Kakvo je to pitanje?“, lecne se. „Zar to treba da se pita? Naravno da imam vremena“, uvati me čvrsto za dlan kao da sam još uvek mala devojčica a ne devojka od dvadeset osam godina. „Šta god da je u pitanju, nas dve ćemo to srediti ili naći rešenje. Nemoj da brineš.“

„Veruj mi da više ne brinem, ali trebaće mi tvoja podrška“, zaista ne brinem. Ona je uvek bila i ostala majka, iako mi je ujna.

„Ne drži me u neizvesnosti. Bar mi nagovesti o čemu se radi“, zastane i pogleda me.

„Ne želim više da radim na radiju, želim da se posvetim knjigama. Hoću da odem na duži odmor u Šušanj i razmislim odakle želim da radim. London ili Njujork“, izgovorim.

„Dobro…“, izgubi joj se osmeh sa lica. „Podržavam te da se posvetiš recenziji knjiga, ali teško mi pada pomisao na to da razmišljaš o preseljenu. Ne želim da nam budeš daleko, a opet, želim da budeš srećna“, oči joj zasuze. „Zašto sam se ponadala da ćemo pričati o nekom dečku?“, našali se, međutim, suza iz oka joj krene.

„Možda i ostanem u Šušnju“, više to kažem kao utehu pre konačne odluke. „Dole su mi Bilja i Ema, pa…“

„Pa, Šušanj mi je prihvatljiv, ali London ili Njujork su predaleko“, momentalno bira najblažu varijantu. „I šta ćeš u Engleskoj ili Americi kad su ti njih dve u Crnoj Gori?“

„Ako mi veruješ, ne znam šta ću“, slegnem ramenima. „Zato mi i treba razgovor sa tobom.“

„Vidi, najgora stvar je da ti ja bilo šta odredim. Ne daj Bože da nešto ne bude kako treba, pa da bude, ujna mi rekla. Moj predlog je da odeš na odmor, da se psihički odmoriš od svega, a onda da doneseš odluku o preseljenju. Nemoj odlučivati kad si ljuta i besna, odlučuj hladne glave.“

„U pravu si.“ Zaista jeste, ne znam ženu mudriju od nje. „Danas mi je došlo da odem na drugi kraj planete“, ne krijem od nje koliko sam besna.

„Daco, svima nama dođe da odemo na drugi kraj sveta, ali problemi se tako ne rešavaju. Hajde da se suočimo sa onim što te muči i da rešimo bar nešto.“

„Muči me što sam ovde ostala bez prijateljica i što je radio potonuo. Zapravo, što nisam uspela da budem autoritet zaposlenima. Osećam se loše zbog posla koji je propao nakon toliko godina truda i rada.“

„Dušo, nisi ga ti uništila. Dala si sve od sebe i savest ti je mirna. Uostalom, i sama si mi rekla kako je sve krenulo nizbrdo kad je Emilijan oterao Emu. Tako da, jedini odgovoran je on!“, žustro naglasi. „Dalje, treba li da te podsetim koliko izdavačkih kuća te traži da radiš za njih?“

„Ne treba da me podsetiš, još dve su se javile“, napokon se od srca nasmejem.

„Radi ono što te čini srećnom!“, uzvikne. „Batali poslove koji te stresiraju. Jesam li se ja borila da budeš svoja ili tuđa?“

„Da budem svoja i nezavisna“, odgovorim joj. „Ne brini oko toga, uspela si“, zagrlim je, jer se zaista borila sve želje da mi ispuni.

Kad nikom nije bilo jasno šta je recenzent knjiga i kakvo je to zanimanje, ona je bila u prvim borbenim redovima da mi omogući sve moguće inostrane onlajn kurseve. Zahvaljujući njenoj požrtvovanosti i mom talentu, postala sam veoma cenjena u tom poslu. Bože, kad se setim koliko je noći osvanula sa mnom dok sam pisala prve recenzije i koliko je bila uporna kad ja posustanem, divim joj se. Jer, pored svoja tri sina i mene je gajila kao da sam njeno dete. Uvek mi je bila posebno naklonjena, napominjući da sam žensko koje mora biti sposobno i spremno za svet u kome živimo, a sa druge strane me je razmazila do te mere da njoj uvek trčim kad imam problem.

„Ognjen se ukakio!“, dovikne ujak iz kuće, prekidajući nam savršen trenutak.

Pusti me ujna, pa se žustro okrene. „Presvuci ga! Vidiš da mi je došla Danijela!“

„Vidim! Nego, ovaj mali smrducka i…“

„Čoveče, promeni mu pampers!“, drekne ujna. „Šta bi da su ostale pelene i široko povijanje? Ovako, tu mu samo skini i baci, a novu mu stavi!“

Smejem se.

Smejem se toliko da mi suze udaraju na oči.

„Mogla ga je tetka presvući kad je već tu“, ujak za mene kaže.

„Pusti ti njegovu tetku. Nije došla usrana dupeta da briše, nego svojim poslom. Menjaj im pelene i čuvaj ih dok postavim ručak“, izbifla svoje, ponovo me uhvati za dlan i povede u kuću.

„Postaviću ja ručak“, namignem joj.

„Nećeš, boga mi. To radi kad se udaš za onog koji zaslužuje da mu se sto postavi“, uzvrati na svoj blesav način. „I kad smo kod toga, ima li neki da ti je zapao za oko?“

„Još uvek nema takvog. Čim se pojavi, tebi prvoj javljam“, svaki put joj isto odgovorim.

„Možda u Šušnju neki naleti“, više kaže za sebe.

„Ujna, tamo idem na odmor, ne idem da tražim dečka.“

„Tako sam i ja otišla u Budvu na letovanje sa drugaricama, pa naletela na tvog ujaka i udala se. Bože sačuvaj, odem kao devojka na more, a vratim se zaljubljena i luda. On me pozvao telefonom nakon dva dana i pitao me da se udam za njega“, odmahne glavom i zasmeje se.

„Jesi li se ikad pokajala?“, nikad je to nisam pitala. Dobro znam kako se udala u svoje dvadeset dve godine. Ujak ju je ukrao od roditelja, zapravo, to je bio dogovor da je ukrade.

„Uistinu, nisam nikada. Mada, svake godine mi dođe pet puta na spavanju da ga ubijem. To ti je ljubav, nervirate jedno drugo, volite se, mrzite se, ali se ne rastavljate.“

„Volim te, mrzim te, ali nikom ne dam te“, prasnem u smeh.

„Bukvalno!“, usklikne kao devojčica iako je žena od pedeset pet godina.

Čim uđemo u kuću, prvo mi ujak pada u vidno polje kako nosi Ognjena u kupatilo. Imam utisak da bi ga bacio kroz prozor.

„Do pola leđa se usrao!“, viče gadljivo. „Jebote, Lela, čime si ga nahranila?“, gunđa ujni.

„Miroslave, ne psuj!“, uzvrati mu. „Hranom sam ga nahranila.“

„Eboteeeee!“, ciči mali Aleksej idući pravo prema meni. „Tetaa, ebo teee!“

„Eto“, pokazuje ona na malog kog uzimam u naručje. „Odmah psovku nauči. I posle neko pita, što nam unuci psuju. Kako da ne psuju, kad ovaj moj samo drobi!“

„Jebem ti dan, smiri se!“, urla ujak iz kupatila. „Ognjene, ne mlati nogama!“

„Miroslave, šta radiš sa tim detetom?“, otrči ujna u kupatilo.

„Šta radim? Pokušavam dupe usrano da mu operem!“

„Pobogu čoveče, daj mi ga, ispašće ti!“

„Jebem li mu babu nemirnu“, tera ujak svoje i pride se smeje. Kad izađe i ugleda me, pruži pesnicu koju udarim svojom. „Ti kod tvoje ujne, je li?“

„Da, došla sam kod moje ujne“, potvrdim mu.

„Lepo, ja ću da čuvam ove napasti dok vas dve pijete kafu“, teatralno uzdahne.

„Ništa ti neće faliti malo da ih pričuvaš“, nasmešim mu se, pa jače stegnem Alekseja.

„Ni tebi ništa neće faliti da rodiš koje dok smo u formi da ih čuvamo“, ne propušta priliku da me podseti šta očekuje.

„Čekam da malo ove odgajite, pa da vam dostavim i moje tad. Greh bi bio da ispadnete iz forme kad vam ovako dobro ide.“

„Ide nam tako da od sutra obdanište zavodimo“, zasmeje se. „Njih šestoro i još dvoje na putu, šta je još i tvojih dvoje da uglavimo ovde“, pokaže oko sebe.

„E, ujko, ajde mani me te priče i drži Alekseja. Idem da postavim ručak“, tutnem mu malog u ruke.

Sa setnim osmehom postavljam sto uživajući u mirisu doma. Ujnin ručak i dalje miriše najlepše na svetu, a znam da je i najukusniji na planeti. Svakom su svoji najbolji.

Damirovi momci su u jednoj turi preneli moju garderobu u Reljinu kuću i otišli.

Nervozna sam toliko da mi se dlanovi znoje dok otvaram garderober koji je bio namenjen meni. Onda ostanem u blagom šoku. Moje stvari, koje su ostale kod njega, još uvek su tu. Usta mi se suše dok dopunjavam deo.

Obilazim kuću i gledam. Sve je netaknuto i sve je ostalo isto kao i kada sam otišla. Pregledam ramove sa našim fotografijama i ujedam se za usnu da suze ne krenu. Zvono se oglasi i trgne me. Neko je došao kod Relje.

Lagano prilazim vratima i sporo ih otvaram.

„Dobro veče, Bojana.”

„Dobro veče”, gledam u visokog crnokosog momka. Poznat mi je, ali ne mogu da se setim odakle ga znam. „Relja nije ovde”, kažem mu.

„Znam da Relja nije ovde, a znam i gde je”, osmehne se.

Klimam glavom. Međutim, ne mogu da se setim odakle mi je njegov lik poznat.

„Bojana”, momak me zagleda. „Ovde smo se upoznali”, pokazuje prstom na predsoblje iza mene. „Ja sam Nikola”, izdigne obrve.

„O Bože!”, setim ga se. „Izvini, sad se sećam”, gotovo me je sramota.

„Inače, ja sam Reljin prijatelj. Meni je poverio tvoju bezbednost dok se ne vrati, pa… Trebalo bi da popričamo.”

„Naravno”, sklanjam se sa vrata. „Izvoli, uđi”, zbunjena sam i ne znam kud ću sa sobom. Onda se priberem i Nikolu uvedem u dnevni boravak.

Seda on u fotelju i posmatra me sa blagim osmehom.

„Neko piće? Kafa?”, gutam knedlu, faktički sam bez pitanja upala u Reljinu kuću.

„Ne mogu ništa”, tiho kaže. „Sedi”, pokaže rukom na trosed.

Sednem, a sedim kao na iglama.

„Moj posao je da te čuvam dok se Relja ne vrati, to sam ti već rekao. Moji momci su mi javili da si došla ovde u pratnji Damirovih momaka. Morao sam da dođem kako bih ti rekao da će u dvorištu biti obezbeđenje, koliko da znaš.”

„Dobro”, gutam knedlu i ne znam šta da ga pitam.

„Uzgred, drago mi je da si ovde”, opiše prstom krug u vazduhu. „I još mi je draže što ti vidim taj prsten na ruci. Samo mi reci, zna li Relja da si se preselila kod njega?”, smeška se i samo me posmatra.

„Ovaj… Mi smo imali malo problema”, udahnem vazduh da se ne bih onesvestila od neprijatnosti. „On zapravo ne zna da sam ovde. Želim da ga iznenadim”, utihnem skroz.

„Ooo, pa to će biti veliko iznenađenje za njega, s obzirom da misli kako ste završili svaku priču”, Nikola se uporno smeška, a ja se pržim kao na žaru.

„Možda nije pametno što sam došla ovde”, u trenu me zaboli glava od saznanja šta Relja misli. „Ako on misli da smo završili, onda…”

„Bojana”, Nikola me prekine. „Ostani ovde i sačekaj svog verenika”, ustaje. „Nisi mogla bolju stvar da uradiš, veruj mi”, kreće lagano.

„Pa… Valjda će se obradovati kada me vidi”, dodajem sluđeno.

„Nego šta će!”, okrene se pre nego što izađe. „Evo ti moj broj. Slobodno me pozovi za šta god da ti zatreba”, daje mi vizitku.

„Dobro”, uzmem je. „Znaš li gde je Relja?”, pitam napokon. Vidim da Nikola mnogo toga zna.

„Stvarno ne znam lokaciju, ali znam da su otišli da obave zadatak”, otvara vrata da izađe, ali zastane. „Niko osim njih ne zna gde odlaze i kada se vraćaju.”

„Sutra popodne bi trebalo da se vrate, tako mi je Tanja rekla”, kažem uz veliku nadu da će tako i biti.

„Onda je moguće da će sutra uveče biti najsrećniji čovek na svetu”, namigne mi i izađe napolje.

Gledam kako Nikola odlazi i kako je u dvorištu par momaka. Od čega me čuvaju, dođavola, zapitam se?

Vratim se u kuću. Ma, jebe mi se od koga ili čega me čuvaju. Molim se za Relju i ostale momke da se vrate živi i zdravi. Meni se ovde ništa neće desiti.

PROLOG

Dejana…

Najlepši osećaj na svetu je kada se nađete na mestu gde želite da budete. Mestu kome pripadate dušom i srcem. Gradu u kome ste se rodili.

Iako nisam dugo živela u rodnom mestu, jer su se moji roditelji odselili u Hjuston, rado sam svakog leta dolazila u Srbiju. Tačnije, u svoj rodni grad. Nije da mi je jasno šta me je vuklo praznoj roditeljskoj kući, ali znam da je se nikada neću odreći. Zapravo, to je bila kuća očevih roditelja, a onda je došla meni u nasleđe. Nije to bila velika kuća, već ona starogradska prizemna, sa dušom mojih predaka. Nalazila se u centru, a opet je zidanom ogradom i živopisnim rastinjem to bila ušuškana oaza mira.

Za razliku od Hjustona, ovaj grad je disao punim plućima i sunce nisu zaklanjali neboderi. Saobraćaj je bio smešnog intenziteta, barem je meni tako izgledalo. Ovde je zapravo bilo suvišno koristiti automobil, sve je bilo nadohvat ruke. Za ovaj grad su govorili da je osrednji ali za mene je bio savršen.

Kako sam svake godine ovde provodila bar mesec dana, imala sam nekoliko dragih poznanika, kao i familiju. Ove godine je jedna poznanica bila odsutna sa sinoćne večere prijateljstva, a razlog je bio divan. Primljena je u bolnicu, prekjuče, pošto očekuje svoju prvu bebu.

Nakon brzog tuširanja, i još bržeg oblačenja, napustila sam kuću i krenula da je obiđem. Tačno sam stigla kada su posete puštene i ušla sam na odeljenje patologije trudnoće. U prvi mah sam bila neprijatno iznenađenja. Klime nisu radile u avgustu 6LJUBAV NA LEPOM MESTU mesecu. Kada sam malo bolje pogledala, klime nisu ni imali već prastari sistem ventilacije.

Zar je moguće?

Sledeće što sam primetila su bili zidovi zreli za krečenje, a zatim sam videla da im trpezarija služi i za posete… Da i sama nisam medicinski radnik možda ne bih osetila neprijatnu jezu duž cele kičme, ali iz moje perspektive ovo nisu humani uslovi ni za jednu stranu.

Na sve to, trpezarija je bila puna posetilaca i trudnica, par otvorenih prozora nije bilo dovoljno a svežeg vazduha nije ni bilo, već onog vrelog i sparnog.

„Dejana!“, glas moje drugarice me trgže iz razmišljanja i pogledah u desno.

„Biljo…“, u trenu se nasmejem kada je vidim i brzo joj priđem, pa je jako zagrlim. „Kako si?“, prvo je što pitam.

„Dobro sam. Imam bolove na deset minuta ali se sporo otvaram“, uprkos svemu široko se osmehne. „Kako si putovala?“, preusmeri se na mene.

„Super sam prošla, letovi nisu kasnili, ali pusti sada mene“, dlanom joj pomazim obli stomak i osmehnem se. „Kako ti je ovde?“, ne mogu da ne pitam. Nisam smela ni da pomislim da uporedim američka porodilišta sa ovima kojim sam u Srbiji videla.

„Dobro je. Vode računa o nama, redovno nas obilaze i pregledaju. Doktor je rekao da očekuje u toku večeri da se porodim… Uhhhh!“, namršti se i protrlja stomak.

A ja kao po komandi gledam u ručni sat i brojim sekunde i kad odahne, kažem: „Ravno trideset sekundi.“

„I šta kaže tvoja prognoza? Možda se ranije porodim?“, nasmeje se Bilja i obriše znoj sa čela.

„Nisam ginekolog i stvarno ne znam tajming. Sad mi je žao što tu oblast nisam malo bolje proučila.“

„Ma, ko je to nama doleteo?“, iza leđa začujem muški brundav glas i naglo se okrenem ka Biljinom suprugu.

Najpre se zagrlim sa njim, a zatim malo popričamo i kada čujem da je uzeo izlaznicu sa posla da bi došao ženi u posetu, zabezeknem se. Zar, zaboga, nije mogao dobiti slobodne dane? Kako mi je to pitanje palo na pamet tako sam ga i izgovorila, a onda dobila i odgovor. Kada mu se supruga porodi uzeće odmor i par dana koji mu sleduju kako bi spojio dve nedelje odsustva da joj pomogne.

Kroz dalju priču shvatim da žene nemaju svoje sobe, već njih šest ili tri dele jednu sobu, dok su im dva kupatila zajednička. Progutam sa teškom mukom knedlu od novostečenih informacija. Onda osluškujem druge žene. Jedne su bile mrzovoljne i žalile se na bolničke uslove. Druge su bile zadovoljne jer bolje od ovoga ne može. Treće su ćutale… Zapravo te treće su bile na održavanju trudnoća ili sa problemima u trudnoći. I dođavola, sve su delile jedno odeljenje. I one što očekuju bebu i one što očekuju pobačaj.

Da bih se uverila u istinitost onoga što vidim, upitam Bilju da li mi je zapažanje tačno? I moje zapažanje je dobilo dopunsku informaciju da nisu samo delile odeljenje već i istu sobu. Do nje je bila trudnica kojoj je plod uginuo i kojoj će kasnije uraditi kiretažu.

Nisam imala reči, niti sam mogla da pojmim da je ovo moguće. Nisam ni mogla da zamislim u kojim uslovima ovi lekari rade i kako uopšte uspevaju da rade?

Ostala sam do kraja posete i poslednja napustila trpezariju. Kako sam zakoračila u hodnik tako sam se ukopala u mestu jer sam videla doktora kako trči sa telefonom na uhu, a onda je zastao.

„Samo mi reci da je električar uspeo da osposobi transportnu izoletu?“, namrštio se slušajući sagovornika. „Ne znam da li 8LJUBAV NA LEPOM MESTU će blizanci morati na Institut za neonatologiju… Morala je na hitan carski“, par trenutaka je ćutao, prekinuo vezu i pogledao me.

„Nemate transportnu izoletu?“, u šoku sam pitala čoveka smeđe kose i zabrinutih plavih očiju.

„Imamo jednu i moraće da izdrži ako nam zatreba“, odlučno je rekao.

„Kako znate da će izdržati?“, nisam mogla da se zaustavim.

„Izvinite, ali ko ste Vi?“, ljubazno je pitao. „Posete su završene i…“

„Izvinite Vi“, posramila sam se zbog pitanja koja sam postavljala. „Medicinski sam radnik ali nismo kolege“, jedva sam prevalila preko usana.

„I po naglasku bih rekao da niste odavde“, dodao je.

Samo sam klimnula glavom da je to tačno ali nisam rekla odakle dolazim. Jer, naši uslovi rada se nisu mogli porediti sa njihovim uslovima i bilo šta da kažem bilo bi suvišno u ovom trenutku.

„Doktore!“, ženski glas sa pola hodnika nas je oboje naterao da se okrenemo prema sestri koja je prstom pokazala na jednu sobu i utrčala u nju.

„Nemoj to sad da nam radiš, pregurali smo noć, zaboga“, doktor je tiho zarežao i otrčao.

Ostala sam još jedan tren i čula kako nabraja koje medikamente da daju pacijentkinji, a onda vidim besnu trudnicu kako lupa vratima od kupatila i psuje jer joj se ono ne dopada.

Moja sledeća misao je bila – pa i ja sam se rodila na ovom mestu pre trideset i pet godina.

Tuga me momentalno savladala. Razočaranje me je udarilo kao brzi voz. Progutala sam otrovnu gorčinu i napustila bolnicu.

PROLOG

Brzo silazim niz stepenice suda. Razmišljam o još jednoj dobijenoj parnici, ko zna kojoj u nizu pobeda. Bacam pogled na ručni zglob gledajući koliko je sati. Zaključujem da na vreme stižem na sastanak sa klijentom, a onda ustaljeno prebiram ostale obaveze koje me čekaju. Imaću pauzu za kasni ručak i dok sve završim u kancelariji, kući stižem oko ponoći.

Kako izađem iz zgrade suda, žurno koračam prema parkingu. Mrštim se na vreo julski dan i predstavu nemam zašto mi odjednom sve smeta. Stajem pored auta i dok tražim ključeve u tašni, odjednom imam utisak kako mi po telu mile mravi. Naglo pogledam niz noge i ne vidim da išta ima. Udahnem duboko i u tom trenutku imam osećaj kao da sam u mravinjaku. Milion mrava besno šeta po mom telu. Opsedaju me. Grickaju me. Panično skidam sako i trljam dlanovima po telu, po kosi, po licu, ali užas ne prestaje. Koža počinje da me pecka. Vazduh mi ponestaje. Borim se da dišem. A onda mrak…

„Gospođo Dedinac, otvorite oči.“

Žmirkam zbog jakog svetla, pa ugledam čoveka u belom mantilu.

„Nalazite se u bolnici. Doživeli ste šok“, uljudno saopšti.

„Šta sam uradila?“, u neverici pitam.

„Doživeli ste šok na parkingu pored svog auta“, mirno objasni.

„Kakav šok?“, osim umora, ja ništa drugo ne osećam.

„Srećom, bezopasan je za sada. Ovo Vam je upozorenje i opomena.“

„Molim“, progutam knedlu. „Kakvo upozorenje? Opomena za šta? Ne shvatam gde sam pogrešila i šta sam skrivila“, pa sad sam stvarno u šoku.

„Gospođo, Adelina Dedinac… Ili gospođice, kako god. Imali ste jak i upozoravajući šok od strane Vašeg tela praćen gušenjem“, nervozno govori. „To nije dobro i može biti opasno“, naglasi. „Uostalom, tu su Vam roditelji, možda ćete bolje njih razumeti“, okrene se i izađe iz bolničke sobe.

Tad ušetaju moj otac i maćeha prilično uznemireni i dobro uzdrmani. Govore ono što su im lekari rekli, a ja jedino uspevam da razumem kako moram obaviti razgovor sa psihijatrom.

Bože, jesam li poludela tek tako?

Ni ne stižem sebi da odgovorim na pitanje, a roditelji izađu i zameni ih gospođa psihijatar.

„Kako se zovete?“, bezlično pita.

„Adelina Dedinac.“

„Koliko godina imate?“

„Trideset.“

„Šta ste po zanimanju?“

„Advokat.“

„Koja je ovo godina?“

„Dve hiljade dvanaesta.“

„Mesec?“

„Jul.“

„Da li ste udati?“

„Ne.“

„Imate li dece?“

„Ne.“

„Imate li dečka?“

„Da.“

„Dobro, svesni ste svega. To je bitno“, osmehne se. „Možemo li da nastavimo dalje?“

„Naravno“, kažem, pa pročistim grlo.

„Vaši roditelji su mi sve ispričali o Vašem životu. Međutim, ja želim da sve to čujem od Vas. Opustite se i pričajte mi sve što Vam padne na pamet od detinjstva pa do sada.“

Dok ležim na bolničkom krevetu, zagledam se u beo plafon. Sklapam oči i počinjem svoju priču. Moj život ionako nema nikakvih pikanterija koje bih skrivala.

„Moja mama je umrla na porođaju. Tata je odlučio da se zovem kao ona – Adelina. Kasnije se oženio Olgom. Ona je dobra i pažljiva prema meni. Rodila mi je dva brata, Najdana koji sad ima dvadeset dve godine i Mavrena koji ima dvadeset godina. Tata, Ljuban, je ugledan advokat i od malih nogu me usmeravao da idem njegovim stopama. Uvek sam ga slušala i nikada nisam pravila probleme. Sve svoje obaveze sam odgovorno završavala. Govorim tri strana jezika. Svu školu sam u roku završila. Umem i klavir da sviram. Rekreativno ponekad odem na plivanje. Povremeno idem na časove plesa…“, pričam joj svoj život. Taksativno sve nabrajam i koliko god se trudim da budem kratka i jasna, čini mi se da satima govorim.

„Draga moja, da budem razumljiva i kratka. Vi niste prošli kroz pubertet i to sada uzima svoj danak. Svako živo ljudsko biće mora da prođe kroz lude godine da bi sazrelo. Vi ste sazreli bez oduška.“

„Kako?“, zaprepastim se. „Šta sam pogrešno uradila?“

„Ne postoji pogrešno ili ispravno, postoji redosled. Od osnovne škole ste imali obaveze koje su oduzele dečije dane. Zatim, srednja škola i privatni časovi, kao i vannastavne aktivnosti, uskratile su fazu puberteta. Onda je fakultet pratilo svakodnevno usavršavanje u očevoj kancelariji. Vi ne znate za diskoteku, ludovanje, kasne izlaske u grad i poneko opijanje. Ne znate za dobar ljubavni roman, za provod, opuštanje i relaksaciju. Vaš životni tempo će Vas ubiti ako ovako nastavite.“

„Ubiti?“, ohladim se.

„Da, ubiće Vas. Mislite li da je u ljudskoj prirodi da radite minimum osamnaest, a maksimu dvadeset sati bez predaha? Mislite li da je normalno da ustanete svako jutro u šest i da odete u kancelariju, zatim u sud, pa na sastanke i vratite se kući da bi pristojno ručali i ponovo se vratili u kancelariju kako biste radili do ponoći. Onda, subotu provodite radno pripremajući parnice da bi nakratko u nedelju predahnuli sa dečkom ako nije odsutan. Posao i takav život Vam dolaze glave. Vi jeste ćerka za primer i ponos, ali po koju cenu? Da li ste zadovoljni svojim životom? Jeste li srećni?“

„Jesam li zadovoljna i srećna?“, ponavljam njeno pitanje. „Ne znam… Valjda sam…“

„Uživate li u nečemu iz svog života?“

„Ne znam…“, kopam po mozgu pokušavajući bilo čega da se setim.

„Čini li Vas išta od ovoga što radite srećnom?“

„Ne znam…“

„O tome Vam govorim. Niste imali ni sata puberteta, a to nije normalno. Vi nemate nijednu anegdotu iz života. Nijedno sećanje koga biste se postideli ili mu se nasmejali. Vaš život je pun diploma i zahvalnica, i ničega više.“

„Moj život je… On je… Ja ne znam… Želim da živim…“, suze mi se sliju niz obraze dok se i sama pitam – Šta je moj život?

„Ostaćete u bolnici par dana kako biste se mentalno i psihički odmorili od Vašeg dosadašnjeg života“, sa tim rečima ona napušta sobu.

Brišem suze i pokušavam da shvatim šta se desilo danas.