Pratim Aleksu pogledom dobro sakrivena u obližnjem šipražju. Još mi srce lupa od straha i uzbuđenja. Konačno počnem da dišem kako treba kada vidim da odlazi s mesta na kom smo stajali. Grlim Milija dok čučim i mazim ga da ostane miran.

Usta su mi suva, a čelo mokro od hladnog znoja. Rona me nije uplašila ni stoti deo koliko Aleksin hladan zeleni pogled. Čini mi se da i dalje jasno pred očima vidim njegovu čvrstu vilicu, široka ramena i čini mi se da i dalje mogu da čujem njegov grub glas. Stresem se u sekundi pokušavajući da ga izbrišem iz sećanja.

Sa mukom progutam i uspravim se. Pogledam oko sebe i kada se uverim da nikog nema krenem prema kući. Na svakom drugom koraku se osvrćem dok prolazim pored kapije kroz koju sam malo pre izašla i krenula desno umesto levo.

Zavarala sam trag i činjenicu da bi video kako je moja kuća tik do njegove livade. Pola godine sam već ovde, a nijednom ga nisam videla da obilazi svoj posed. Bila sam ubeđena da je to napuštena livada.

Čim uđem u kuću spuštam Milija na pod i pogledom ispratim kako ode u svoju ležaljku. Izvrne se umorno, uzdahne i sklopi crne očice. Tek tad se i ja opuštam ljuta na činjenicu da su neki strahovi ostali duboko ukorenjeni u meni.

Pola godine je kako sam u Beogradu i još uvek ne mogu normalno ulicom da hodam a da se ne osvrćem preko ramena. Ponižavajuće je takvo ponašanje za nekog moje krvi, vrele i borbene. Ponašam se kao kukavica brukajući poreklo.

Dok kuvam sebi kafu posmatram jednu šolju kako stoji i čeka da je napunim.

Samo jedna šolja…

Ni porodice, ni familije, ni druga, ni prijatelja više nemam. Ali baš nikoga. Niti smem da imam ako mislim da ostanem u životu. Jedino koga mogu sebi da priuštim je Mili. Psić koji me bezuslovno voli i koji je ravnopravan član ove porodice koju samo nas dvoje činimo.

Okrenem se i pogledam ga kako bezbrižno spava. „Tebe mogu da imam”, šapnem za sebe ogorčena na život. „Sve znaš o meni i to ti ništa ne znači. Od tebe niko neće saznati ko sam”, dodajem. Jer, on je jedino biće koje me neće prodati ili ubiti. Ujedno i sebe podsećam zašto ostajem sama s njim.

Sipam kafu u samačku šolju i duboko udahnem miris da oteram onaj koji mi se zadržao u nozdrvama. Međutim nemoćna je aroma vrele kafe da otera Aleksin miris koji mi se uvukao u sam um. To mi nakratko odvuče misli, pa pravim mali sanjalački predah od pravila po kojima moram da živim.