-
I mrtvi vole trešnje
720 rsdI mrtvi vole trešnje
Bili su čudna skupina. Neko bi rekao ludaka. Istina je da su, pre svega, bili skupina mrtvaca.
E sad, šta tačno podrazumeva to „biti mrtav“. Koliko god se taj pojam činio nedvosmislen, binarno logičan, jesi ili nisi, živ ili mrtav, nula ili jedinica, stvari baš i ne stoje tako. Postoji čitav valer stepenovanja od „biti formalno živ a duša mi spava“, preko „telo mi se raspada al’ se držim postojanja ko pijan plota“ do, na primer „živ sam leš, ne smeta mi“.
Dobro, neko bi rekao da nema mesta proizvoljnosti onog trenutka kad se pređe crta i ispusti poslednji dah ali, ne bih da cepidlačim, samo kažem da postoji jedan broj nesrećnika, nedovoljno mrtvih da bi otpustili dušu da ide dalje, a opet, nedovoljno živih da bi pretekli u nama poznatoj realnosti. Ono što ih je održavalo u tom, uslovno rečeno, postojanju, bile su jake želje – nerealizovane dok su imali telo da nešto s njima urade, ali dovoljno imperativne da i dalje zaposedaju i traže svoje.
Jaka željnost činila je da i dalje postoji unutrašnja zgusnutost koja je čak pravila privid fizičkog oblika, istog kao kada su ih polagali u sanduk. Istina, vidljivi su bili samo međusobno, osim možda retkima koji su imali antene za onostrano. Ukoliko bi i došlo do takvih incidenata i do kratkotrajnih preklapanja planova, (ne)srećnik koji bi postao svestan njihovog prisustva bi ili najednom postao jako negativan, besan i neobjašnjivo zao, ili bi, u ekstremnim probijanjima svetova, čak mogao i da ih vidi kao posebne entitete i u tom slučaju bi ili trajno skrenuo ili preventivno proglasio svoje viđenje za snoviđenje.
Naša ekipa rojila se oko mesta koja su pulsirala patnjom i jakim nezadovoljstvima, tamo gde su se iznenada otvarale Kapije za prelazak, ili oko ljudi koje su porobljavale jake želje i impulsi. To su bile frekvencije koje su ih prirodno privlačile i bile neka vrsta hrane. Isto kao što se u automobil sipa gorivo kako bi mogao da se kreće, oni su bivali privučeni takvim energetskim dešavanjima.
Trenutak i mesto u kome se dešava ova priča (iako su te koordinate date samo uslovno jer za njih važe drugačije dimenzije) jeste jedno sparno popodne u grobljanskoj radnjici u malom mestu.
Milorad (čovek od ovog sveta) sedeo je nalakćen za rasklimatanim stolom gušeći se od omorine i psujući u sebi besparicu, dosadu i svoju gnjavežnu ženu s kojom se upravo posvađao. Ionako težak vazduh bio je ispunjen sladunjavim mirisom poluuvelog cveća, grančica čempresa koji se upliću u pogrebne vence i parafinskih sveća. Lenjo je mljacao trešnje koje je kupio u radnjici pored i nadrkano konstatovao kako trešnje, iako naizgled jedre i rumene, nemaju slatkoću, verovatno od kiše koja je tih dana svako malo padala. „Ove trešnje su podvala, deluju plastične u svojoj savršenosti, a nikakav ukus, baš kao i moj život“, pomislio je. Vrtlog nezadovoljstva koji se kao oblak pare nadvio nad njim privukao je naše junake poput mrava koji su osetili šećer. Nije ih, naravno, video, ali njegova klaustrofobična radnjica je namah postala krcata. Osetio se još teskobnije, ako je to uopšte moguće.
Trešnje! Unisono je odzvonila alavost mrtvih usta. Najesti se trešanja dok stomak ne zaboli. Dok prska sok, dok puca jedro meso voća koje drobe krezavim ustima. Orbitirali su u krugovima oko stola i roze najlon kese, sve brže i brže. Uplelo se jedno sladostrasno kolo. Kako nije moguće najesti se u fizičkoj realnosti a istovremeno boraviti u onostranosti, želja se ulila u sirotog Milorada koji je počeo da ih mahnito trpa u sebe iako mu nije bilo ni do čega, pa ni do trešanja. Bilo je nečeg mračno komičnog u tom prizoru. Jeo ih je kao da mu je zadnje. Nije se ni trudio da pljune svaku košticu. Nije mu bilo jasno da li pljuje koštice ili sopstvene zube. Ponesen neobjašnjivom gladi počeo je da ih jede, ne jednu po jednu, nego celim šakama. I koliko god je samom sebi bio besmislen, nije mogao da se zaustavi. Niz obraze su počele da mu cure suze, niz bradu crveni sok.
Zaposednutost koja ga je spopala kulminirala je u jak i temeljan osećaj tuge i promašenosti. Da mu je neko rekao da će danas, ni iz čega, doživeti ovakav duševni kolaps, ne bi mu verovao.
Napustiće ženu.
Zatvoriće radnju.
Vratiće se na selo.
Defetizam koji je osetio začudo mu je doneo olakšanje. Rasplakao se crvenim suzama.
Tanko staklo kandila je puklo.
Mrtvi su se razbežali.
-
Devet priča o gospođici Sit
720 rsdUvertira
09:00, 20.12.2019, petak
kafić „Crna mačka“, Beč
Spava mi se. Mnogo mi se spava. Rano je, jebô ga bog, mnogo je rano, naročito ako si na odmoru, pred Božić, u Beču. Još mi nije ni izvetrilo ono kuvano vino od noćas. Mrzim da radim kada sam na odmoru. A poslednjih godina nije bilo odmora na kom nisam radila. Treba da napišem nešto i o tome: Prokletstvo frilenserskog života.
Naručujem kafu. Kratki espreso. Ne „bečki melanž“ ili takvu neku budalaštinu. Espreso bez šećera, da brzo pokrene dan s mrtve tačke.
Otvaram laptop. Konobarica dolazi s kafom, tražim pasvord za bežični internet… Klasika, uvek ista rutina. Prelistavam imejlove. Evo ga – narudžbina za scenario s jučerašnjim dedlajnom. I to je klasika. U bilo koje drugo doba godine, ali sada, aman…? Pred Novu godinu? Neverovatno.
Dok ukoso jurim kroz slova i reči u imejlu, one počnu da poskakuju, da se mešaju i da se grupišu, sve se nešto domunđavajući. Razume se, i njima je Božić, tȁ i oni imaju dušu.
Bezuspešno se trudim da ih dovedem u red, da se barem za tren smire pa da dočitam imejl. Badava, ne slušaju me. Njima je do zabave.
Uzdahnem.
…
Zavalim se u udobnoj stolici (uvek biram hipsterska mesta s udobnim stolicama). Misli mi lete unaokolo poput muvâ bez glave.
Naručujem drugu kafu. Bacam pogled prema konobarici. Crna kosa, šašava frizura, tetovaže, gotski fazon. Liči mi na nekoga, ne mogu da se setim na koga. Spava mi se, mozak mi ne funkcioniše.
Konobarica nosi kafu. Ispijam je na eks i vraćam se ekranu. Slova su polako počela da se smiruju, fala bogu.
Stavljam slušalice i puštam muziku da eliminišem zvuke koji mi smetaju.
Ovo će biti dug, naporan dan!
Fuga
„Frrrrr“, šapuće mi mačor i budi me iz sna u kome sam bila na bezbroj mesta, ali nijedno od njih nije bilo OVDE:
– Zašto me probudi, barabo jedna? – kažem mu. – Znaš li koliko je bilo lepo tamo gde sam putovala?!
Mačor samo nastavlja da prede i da trlja glavu o moju ruku: „Sledeći put da ne zaboraviš da povedeš i mene!“
U „Crnoj mački“
Otpije gutljaj kafe, pa se ponovo zagleda u laptop. Crna mačka s belom pegom na grudima, zaspala u njenom krilu, mrda brkovima, a potom pokrije njuškicu šapicama. Ne skrećući pogled s ekrana ona spusti ruku u krilo i dodirne meko, čudesno krzno. Znala je da treba da nastavi s radom, ali nije mogla da prestane s milovanjem. Zatvori laptop, zagleda se kroz velike, staklene izloge… I duboko uzdahnu.
…
Uzdah je bio dug, slojevit, uzdrhtao. U njemu je bilo sadržano više različitih misli, a svaka od njih je zvučala drugačije… Kao da je nekoliko brzih uzdisanja bilo spojeno u jednu simfoniju.
Simfonija je, pre svega, govorila o minutima i sekundama, o danu koji je brzo proticao i pritiskao, ne dozvoljavajući da se ni za trenutak ne zaboravi njegov neumitni prolazak. Prikazivala je osećaj koji imaš kada moraš da završiš mnogo posla, ali istovremeno ne želiš da završiš ništa, već samo da utoneš u misli, u nepodnošljivu lepotu dokolice… O onom nemiru govori ta simfonija, nemiru koji izazivaju odložene obaveze, planovi i ambicije, dok ti samo sediš i sanjariš.
Zatim, ona je sadržavala i čitavu melanholiju koja je proizvodila oblačne, kišne dane kao što je ovaj. Teški, niski oblaci, koji bacaju retke, izmučene kapi kiše na grad koji vri. Oblaci u planini, pak, pružaju sasvim drugi osećaj, drugi prizor. U planini, isti ti oblaci su veliki, moćni i zlokobno preteći, dolaze brzo s vetrom i nose snažnu buru, da bi se potom rasprsli na prolećnom suncu. Ali u gradu otežaju od isparenja, od mnogih nevolja i sudbina, pa postanu tromi i nepokretni. Muče se jednako kao i žitelji bučne metropole. O uzdahu nam pripoveda i ova povest.
A ovde, duboko isprepletena u simfoniji od silnih uzdaha, beše i ljubav. Ne neka konkretna ljubav, kao što najčešće biva, nego ljubav prema stvarima koje odavno već ne postoje, koje su odavno iščezle, propale i nepovratno se izgubile, ili su se, pak, toliko promenile da su postale izobličene i neprepoznatljive. Ljubav je ostala bez istinskog objekta kome bi se posvetila. Pusta, tužna i gladna kao tek okoćena kuja kojoj su oduzeli kučiće.
A na kraju, tu beše i bol u želucu, koji se samo pojačavao i postajao sve nepodnošljivija. Simfonija je bila najglasnija kada je dolazila do nje, budući da je to bio jedinstven, realan, fizički bol. Ili nije bio? Otkud je stizao taj bol? Iz kog razloga se javljao tako iznenadno i stezao, tištao i kopao bez prestanka?
Mobilni telefon zazvoni. Jako, prodorno, uznemirujuće. Bol u želucu se pojačao, razdirao ju je i razarao. Bilo je užasno. Očajnički je pružila ruku i zgrabila aparat. Stavila ga je na „mjut“ i još jednom duboko uzdahnula. Još duže, još teže nego prethodni put.
…
Mačka u njenom krilu okrenu glavu i pogleda je žutim očima kao da želi nešto da kaže, nešto mnogo važno i hitno. Poče da prede. To tiho umirujuće predenje koje stvara spokoj, ono joj bistri glavu i zrači jednom neobičnom, zaraznom energijom. Da, energija kao da je prelazila u nju, kao da joj je davala snagu, da bi joj na kraju u potpunosti razbistrila misli. U tom trenutku postalo joj je jasno. Jasnije nego ikada pre. Tačno je znala šta mora da uradi, sada, iz ovih stopa, da ne ostavi mesta za nešto što bi je obeshrabrilo… Grozničavo je otvorila laptop i brzo, gotovo bez daha, počela da piše poruku:
Poštovani uredniče,
Pišem vam da vam saopštim da danas ne dolazim na posao. Ni sutra. Ni prekosutra. Tačnije, ne računajte više na mene. Odlučila sam da se vratim životu koji sam izgubila davno, davno…
Predenje crne mačke postalo je veselije i energičnije, u ritmu kucanja po tastaturi. Istovremeno, bol u želucu polako se smirivao…
-
Pred mojim očima sunce
1.500 rsdRat ’99.
Kada sam bila dete,
tata mi je pričao priče –
okrutan je, sine, svet.
Ružne priče,
mračna mesta
Crvenkapa i vuk,
nisam se plašila,
bila sam hrabro dete.
Sve dok nije bio rat,
mart i jun,
rat ’99.
Nisam znala šta da radim.
Bio je rat, rat ’99.
Strašne noći,
bombe padaju,
nisam znala šta da radim,
bila sam samo dete.
Tata je nazvao,
bila sam ljuto dete.
Prokleti bili,
rat ne donosi mir,
pustite me da spavam,
ja sam samo dete.
Tata je otišao sa
tužnim pozdravom,
reče – ne plači, dete.
Rat je izgubljen.
Izgubljena sam i ja.
Pokušaj da spavaš,
ne plači, rekoh sebi.
Ti si samo dete.Ljubav
Kada ljubav pokuca na vrata,
ja se dvoumim da li da ih otvorim.
Bojim se da je pustim da uđe.
Nekad samo se pravim da ne čujem,
pa onda ona ode.
Odustane.
Kada odlučim da je pustim,
dočekam je raširenih ruku,
ne dam joj da ode.
Zagrlim je čvrsto,
i onda je zauvek moja.
Učim je da hoda,
da laje, da leti,
napravim joj krila.
Krenem sa njom u poteru za svetom.
Na planine, na reke, na mora.
Hvatamo mesečeve mene,
mirišemo lavandu.
Ona je moja.
Nekad je vatrena,
a nekad poput mirnog mora.Majka
Lepo mi stoji tvoja bol.
Tako boli, a tako leči.
A da boli, nikad ne smeš reći.
Samo ćeš osmeh da mi pružiš
i ruku da mi držiš,
da me od zlih sila braniš.
Zauzvrat nećeš ništa da mi tražiš.
Uvek si bila posebna,
večito ponosna.
Tako mala,
a tako ogromna.
Kao stena
jaka, moja majka.Vera
Poklonili smo se nebu.
Zauvek.
Dostigli smo visine
i proširili smo vidike zemlje.
Rođeni smo s njom.
Uspomene su samo ostale,
postale pepeo koji se rasprši udarom vetra.
Postali smo Bog.
Dostigli smo visinu,
a ubili smo slobodu.
Jedno je biti slobodan,
a drugo je biti srećan.
Jedno je voleti,
a drugo je biti voljen.
Jedno je videti Boga,
drugo je verovati.Osmeh
Osmeh na lice,
i šibaj kroz ulice,
šume,
planine.
Živi život
punim dahom,
oči u oči sa strahom.
Da mi je slobode
i krila,
preletela bih ceo svet.
Popela se na Himalaje,
plivala sa ajkulama,
pela se na drveće.
Jer život treba živeti istinski.
Sa osmehom. -
Osmeh optuženika
1.100 rsdПрво поглавље
Ниш, пролеће 2019. године
Било је кишовито мартовско јутро када је у канцеларији препуној докумената, комплета научне литературе, разних рукописа и једним старим рачунаром, седео доктор историјских наука, господин Витомир Велиновић. Неколико сати он је марљиво припремао своје предавање трудећи се да посао обави темељно и потпуно. Уосталом, он сам је био такав. Професор Велиновић је имао скоро четрдесет година, а већ према његовом изгледу могло се закључити да се ради о човеку од пера и науке. Никада није тренирао. Његова леђа била су благо искривљена од честог седења, а изглед „књишког мољца” наглашавали су дуга разбарушена коса, неуредна брада и наочаре високе диоптрије. Он се још као студент трудио да буде најбољи у чему је и успео. Завршивши основне студије као студент генерације, дипломирао је са десетком, уписао магистратуру, затим докторат. По окончању основних студија, запослио се и радио на факултету као асистент на предметима савремене историје. Међутим, његова каријера се ту зауставила. Стална улагања у нова истраживања, објављивање радова, посете иностраним научним сипозијумима били су изузетно скупи за примања асистента. Витомирова жеља била је бављење науком на највишем нивоу што је изискивало не само посвећеност науци и истраживањима, већ и стабилну финансијску подлогу. Он је сањао о својој катедри на предметима из области којом се бавио, чланству у САНУ, а највећи циљ било му је оснивање Института за савремену историју у Нишу. Међутим, жеља за напредовањем у научном свету, амбициозност и недостатак скрупула учинили су да Витомир Велиновић постане део организације која је финансијски могла помоћи његово напредовање, али која га је неприметно одвукла далеко од безбедне академске уштогљености и сигурности.
Још од својих студентских дана био је активиста омладинских организација које су повезивале студенте читаве Србије, али биле под будним оком свих власти које су се мењале. Својим способностима и ангажманом наметнуо се као лидер Студентског савеза Филозофског факултета у Нишу, а потом и Савеза младих на нивоу читавог града. Истичући се као успешан студент, добар говорник са упечатљивим политичким мислима о стању државе и народа, аутор бројних радова за неколико студентских часописа, Велиновић се допао институцијама које су желеле да имају такав кадар у својим редовима. Веома рано је врбован од стране полицијских обавештајних служби јер су финансијски помагале његово напредовање. Заузврат, он је смиривао евентуалне студентске побуне и дојављивао намере које би штетиле безбедности и угледу државе. Те везе господин Велиновић никада није прекинуо и посао за обавештајце Србије обављао је читавог живота.
Последњих годину дана помагао је полицији на расветљавању случајева спаљених аутомобила. Како се испоставило, то су биле криминалне акције иностране организације која је своје огранке имала и у Србији. Велиновић је, као човек који свакодневно контактира са људима, поготово студентима, могао да буде упознат са бар неким делићем овог хаотичног мозаика. Наиме, када је успостављен болоњски систем образовања на факултетима у Србији, блискост и честа сарадња студената и професора, нарочито асистената, постала је израженија. Обавезна предавања, вежбе, консултације, многобројни колоквијуми и испити зближавали су студенте и предаваче као да похађају средњу школу. Тесна сарадња и Витомирова пријатност у опхођењу са студентима олакшавала му је прикупљање информација о догађањима у граду. Међутим, тек понека вест о људима из нишког „подземља” била је недовољна да се активније укључи у истрагу и чинило му се да полако испада из игре. То му није одговарало јер је његова потреба за новцем постајала све већа и када се ради о приватном животу.
Витомир Велиновић је на кредит купио простран и добро опремљен стан у новоизграђеном делу града, нов аутомобил марке хјундаи соната, такође на кредит. Поврх тога, свој свакодневни живот трудио се да учини лепим и лагодним. Био је особењак који није марио за друштво више од онога што му је било неопходно за посао и напредовање. Није се женио, живео је сам. Бавио се науком, а у томе је неизмерно уживао.
-
Slučajna ljubav
1.000 rsdPROLOG
Brzo silazim niz stepenice suda. Razmišljam o još jednoj dobijenoj parnici, ko zna kojoj u nizu pobeda. Bacam pogled na ručni zglob gledajući koliko je sati. Zaključujem da na vreme stižem na sastanak sa klijentom, a onda ustaljeno prebiram ostale obaveze koje me čekaju. Imaću pauzu za kasni ručak i dok sve završim u kancelariji, kući stižem oko ponoći.
Kako izađem iz zgrade suda, žurno koračam prema parkingu. Mrštim se na vreo julski dan i predstavu nemam zašto mi odjednom sve smeta. Stajem pored auta i dok tražim ključeve u tašni, odjednom imam utisak kako mi po telu mile mravi. Naglo pogledam niz noge i ne vidim da išta ima. Udahnem duboko i u tom trenutku imam osećaj kao da sam u mravinjaku. Milion mrava besno šeta po mom telu. Opsedaju me. Grickaju me. Panično skidam sako i trljam dlanovima po telu, po kosi, po licu, ali užas ne prestaje. Koža počinje da me pecka. Vazduh mi ponestaje. Borim se da dišem. A onda mrak…
„Gospođo Dedinac, otvorite oči.“
Žmirkam zbog jakog svetla, pa ugledam čoveka u belom mantilu.
„Nalazite se u bolnici. Doživeli ste šok“, uljudno saopšti.
„Šta sam uradila?“, u neverici pitam.
„Doživeli ste šok na parkingu pored svog auta“, mirno objasni.
„Kakav šok?“, osim umora, ja ništa drugo ne osećam.
„Srećom, bezopasan je za sada. Ovo Vam je upozorenje i opomena.“
„Molim“, progutam knedlu. „Kakvo upozorenje? Opomena za šta? Ne shvatam gde sam pogrešila i šta sam skrivila“, pa sad sam stvarno u šoku.
„Gospođo, Adelina Dedinac… Ili gospođice, kako god. Imali ste jak i upozoravajući šok od strane Vašeg tela praćen gušenjem“, nervozno govori. „To nije dobro i može biti opasno“, naglasi. „Uostalom, tu su Vam roditelji, možda ćete bolje njih razumeti“, okrene se i izađe iz bolničke sobe.
Tad ušetaju moj otac i maćeha prilično uznemireni i dobro uzdrmani. Govore ono što su im lekari rekli, a ja jedino uspevam da razumem kako moram obaviti razgovor sa psihijatrom.
Bože, jesam li poludela tek tako?
Ni ne stižem sebi da odgovorim na pitanje, a roditelji izađu i zameni ih gospođa psihijatar.
„Kako se zovete?“, bezlično pita.
„Adelina Dedinac.“
„Koliko godina imate?“
„Trideset.“
„Šta ste po zanimanju?“
„Advokat.“
„Koja je ovo godina?“
„Dve hiljade dvanaesta.“
„Mesec?“
„Jul.“
„Da li ste udati?“
„Ne.“
„Imate li dece?“
„Ne.“
„Imate li dečka?“
„Da.“
„Dobro, svesni ste svega. To je bitno“, osmehne se. „Možemo li da nastavimo dalje?“
„Naravno“, kažem, pa pročistim grlo.
„Vaši roditelji su mi sve ispričali o Vašem životu. Međutim, ja želim da sve to čujem od Vas. Opustite se i pričajte mi sve što Vam padne na pamet od detinjstva pa do sada.“
Dok ležim na bolničkom krevetu, zagledam se u beo plafon. Sklapam oči i počinjem svoju priču. Moj život ionako nema nikakvih pikanterija koje bih skrivala.
„Moja mama je umrla na porođaju. Tata je odlučio da se zovem kao ona – Adelina. Kasnije se oženio Olgom. Ona je dobra i pažljiva prema meni. Rodila mi je dva brata, Najdana koji sad ima dvadeset dve godine i Mavrena koji ima dvadeset godina. Tata, Ljuban, je ugledan advokat i od malih nogu me usmeravao da idem njegovim stopama. Uvek sam ga slušala i nikada nisam pravila probleme. Sve svoje obaveze sam odgovorno završavala. Govorim tri strana jezika. Svu školu sam u roku završila. Umem i klavir da sviram. Rekreativno ponekad odem na plivanje. Povremeno idem na časove plesa…“, pričam joj svoj život. Taksativno sve nabrajam i koliko god se trudim da budem kratka i jasna, čini mi se da satima govorim.
„Draga moja, da budem razumljiva i kratka. Vi niste prošli kroz pubertet i to sada uzima svoj danak. Svako živo ljudsko biće mora da prođe kroz lude godine da bi sazrelo. Vi ste sazreli bez oduška.“
„Kako?“, zaprepastim se. „Šta sam pogrešno uradila?“
„Ne postoji pogrešno ili ispravno, postoji redosled. Od osnovne škole ste imali obaveze koje su oduzele dečije dane. Zatim, srednja škola i privatni časovi, kao i vannastavne aktivnosti, uskratile su fazu puberteta. Onda je fakultet pratilo svakodnevno usavršavanje u očevoj kancelariji. Vi ne znate za diskoteku, ludovanje, kasne izlaske u grad i poneko opijanje. Ne znate za dobar ljubavni roman, za provod, opuštanje i relaksaciju. Vaš životni tempo će Vas ubiti ako ovako nastavite.“
„Ubiti?“, ohladim se.
„Da, ubiće Vas. Mislite li da je u ljudskoj prirodi da radite minimum osamnaest, a maksimu dvadeset sati bez predaha? Mislite li da je normalno da ustanete svako jutro u šest i da odete u kancelariju, zatim u sud, pa na sastanke i vratite se kući da bi pristojno ručali i ponovo se vratili u kancelariju kako biste radili do ponoći. Onda, subotu provodite radno pripremajući parnice da bi nakratko u nedelju predahnuli sa dečkom ako nije odsutan. Posao i takav život Vam dolaze glave. Vi jeste ćerka za primer i ponos, ali po koju cenu? Da li ste zadovoljni svojim životom? Jeste li srećni?“
„Jesam li zadovoljna i srećna?“, ponavljam njeno pitanje. „Ne znam… Valjda sam…“
„Uživate li u nečemu iz svog života?“
„Ne znam…“, kopam po mozgu pokušavajući bilo čega da se setim.
„Čini li Vas išta od ovoga što radite srećnom?“
„Ne znam…“
„O tome Vam govorim. Niste imali ni sata puberteta, a to nije normalno. Vi nemate nijednu anegdotu iz života. Nijedno sećanje koga biste se postideli ili mu se nasmejali. Vaš život je pun diploma i zahvalnica, i ničega više.“
„Moj život je… On je… Ja ne znam… Želim da živim…“, suze mi se sliju niz obraze dok se i sama pitam – Šta je moj život?
„Ostaćete u bolnici par dana kako biste se mentalno i psihički odmorili od Vašeg dosadašnjeg života“, sa tim rečima ona napušta sobu.
Brišem suze i pokušavam da shvatim šta se desilo danas.
-
Zamka za Deda Mraza
720 rsdЗАМКА ЗА ДЕДА МРАЗА
Спрема замку мали Лаза
да ухвати Деда Мраза,
крај оџака канап стеже
да Деду на делу веже.Прошле зиме кад је био
поново је погрешио,
па му место мале секе
увалио коцке неке.Намере му нису часне,
не поштује жеље јасне:
руке мале секу траже
не пластичне да коцке слаже.Љутио се дуго Лаза
због те грешке Деда Мраза.
Док се Божић ноћас слави,
грешку он ће да исправи.Јер тај Деда образ нема,
годину он дана дрема
те му једне радне ноћи
нова грешка неће проћи.Зло би било да још једном
играчком га части бедном,
да под јелком, кô и лане,
поклон неки глупи стане.Спремио је Деди чеку
да сам узме себи секу –
опције му нема треће
узеће је сам из вреће!ЂАЧКИ РАНАЦ
Кад погледам ђаке ове
и то што се ранац зове,
ништа мени јасно није –
ђак са ранцем битку бије.С разумом се здравим коси
ко ту кога сада носи,
по тежини, рекло би се
ђачке ноге с ранца висе.Здрави разум то ми вређа!
Чему служе ђачка леђа?
Очи моје сузе кваре,
је ли ђак то ил’ магаре?СИЗИФОВ ПОСАО
Беше једном јунак знамен
што узбрдо гура камен.
Без икаквог циља знана
гурао је сваког дана.Све до врха јунак срља
ал’ се камен откотрља,
па камена тога тврда
опет гура са дна брда.Тај се јунак Сизиф зове,
по њем’ зову и послове.
Чим се неко с послом мучи,
Кажу: „У њем’ Сизиф чучи“. -
Žitije Hajnriha Kramera, Inkunabula
500 rsdРазишли смо се негде око маја. Лежала је постранце шаком подбивши свој крај јастука. Гледала је у мене не видећи ме. Веридбу смо закључили и раскинули у размаку од недељу-две, све то уочи нашег трећег неуспелог покушаја вантелесне оплодње. У блејзеру који иде уз сваку блузу и ташну сачекала је трамвај, а ја сам исто био ту поред. Стоји преда мном накежена под кухињском плафоњером и глава јој се цепа на полутке по линији раздељка. Од неке родбине из унутрашњости примио сам СМС честитку: „Чули смо новости, љубимо вас много обоје. Дођите обавезно чим будете могли. Јуца је спремила мању кућу да се не жалите после као прошле године.“ Гура се на трамвајским вратима, враћам мобилни у џеп јакне, узимам дим тик до филтера, трамвај се удаљује. Кухињска плафоњера лоше светли због много угинулих буба накупљених у њој. Биповање дигиталног будилника с наткасне почиње док се обувам за посао чучећи у довратку. Гасим га пред излазак и на зидовима примећујем потезе молерског ваљка у неједнаким наносима беле фарбе. На једном од њих и нашу урамљену фотографију с неког од летовања, а одмах изнад њено лице у фацијалису приљубљено уз плафоњеру чије зенице кроз матирано стакло прате моје кретање по стану. Поглед укочен и туђински. Будим се око по око и на истом будилнику видим датум померен шест дана унапред у односу на датум последњег буђења. „Остало ти је од боловања, нема зашто да се силиш. Ионако завршавамо квартал.“ „Видећу, хвала Вам свакако“, говорим у слушалицу док мимо мене, четвороношке, у ставу моста, с трудничким трбухом ка плафону, као у убрзаном снимку гегају и промичу гола тела с њеним ликом на ћелавим главама. „Остало ти је од боловања, нема зашто да се силиш. Ионако завршавамо квартал“, понављају какофонично и непрестано, свако за себе, гласом човека код кога сам запослен, окренута ми анфасом независно од места у просторији које у свом трку тренутно заузимају. Ходају испрекидано, препарирано и неприродно, као играчке на навијање. „Видећу, хвала вам свакако“, изнова и изнова у слушалицу, кроз подочњаке, сузе и лепљиве бале седећи наслоњен уз улазна врата стана закључана кључем из свежња који никако не налазим. „Нема смисла у себи тражити кривца, такав поступак никад не гарантује зачеће“, са обрвама извијеним нагоре објаснила нам је ботоксом и руменилом пластифицирана радница при психолошком саветовалишту клинике. На будилнику је једноцифрен број сати а на прозору мрак и млечна магла. Мобилни ми вибрира у џепу, позив са скривеног броја. Увек ме назове са скривеног када се предомисли, када пожели да ми се врати, то је наш мали ритуал.
„Добро вече господине, имамо сјајне вести за Вас и госпођицу. РФЗО је одобрио нови правилник по коме се сваком пару-кориснику одобрава неограничен број покушаја.“
„Не, не, дошло је до забуне, наш картон је затворен пре више месеци.“
„Нови правилник не предвиђа затварање картона барем све до прве успешно изведене оплодње. Откључајте врата, испред смо“, зачуло се кроз шакалско смејање које као да је долазило из више грла, али свеједно пролазило кроз једна, заједничка уста. Покушао је да прекине везу али екран телефона није реаговао на додир. „Док чекамо да откључате приказаћемо Вам целокупну процедуру од пријема у клинику до издавања отпусне листе.“ Свака равна и усправна површина у стану, прозори, огледала, врата, монитори, почела је да уз звук емитује следећи снимак из првог лица: по испуцалој подној керамици посвуда у барама црне крви и бензина котрљају се точкови покретног болничког лежаја међу операционим салама у којима вереница, у бљештању цевастих неонки, порађа управо њега самог секући га од слабине до слабине и вадећи му распореном трометарске пантљичаре. Невелики застакљени излози с тим пантљичарама су између сала одакле допире њихово нежно бебеће кењкање. Из озвучења по ћошковима плафона излази снажна тутњава трамваја. „Ускоро ћете добити своју принову“, надвија се над лежајем фигура с хируршком маском и кецељом безизражајног погледа. Буди се у седам и двадесет ујутру. Љуби жену у чело и одводи сина у вртић. „Васпитачица је рекла да данас идете на оне највеће љуље и тобогане. А, који ће то делија данас тати да се прави важан пред цурицама?“, осмехује с рукама на волану. Пантљичарин реп извија се навише са задњег седишта. Живот о каквом је одувек сањао.
-
Raul
1.200 rsdPoglavlje 1.
Sa velikog trema u panamskom stilu pružao se umirujući pogled na korito LaVile koja je vijugala između nepreglednih plantaža kafe, šećerne trske i banana. Bila je sezona suše pa je reka bila čista i neboplava, na površini vode kupao se još jedan letnji dan na smiraju. Na obodu negovanih polja, levo od trema, nalazila se Emanuela, odnosno njena glavna građevina sa pomoćnim objektima, a sve dokle pogled seže pripadalo je hacijendi.
Raul Ignjasio stajao je na tremu svoje novoizgrađene kuće zagledan u prizor u kojem bi mogao uživati bilo koji čovek na ovoj planeti, bilo koji sem njega. Gušila ga je usamljenost, čak i topao letnji vazduh mirisao je na samoću. S čežnjom je gledao u Emanueline crvene krovove u daljini koji su počeli poprimati tamniju boju zbog sumraka koji je nadirao s planinskih vrhova Kordiljera. Na tren je zatvorio oči vraćajući u sećanje dane i večeri koje je proveo tamo. Nije sve bilo med i mleko, ali je bio srećan onoliko koliko mu je dozvoljavao život koji mu je podario Bog.
Seta mu je zaposela srce zbog sećanja na sve ono što je ostavio iza sebe… svojom voljom. Oseti tupu bol koja mu na tren prože grudi. Na Emanueli se sada spremaju za večeru… Valdina, kuvarica koja je zamenila ostarelu Marisol, užurbano postavlja sto za obedovanje, brojeći po sto puta pribor i čaše za vodu, za sok, za vino… i okreće nagore salvete sa amblemom hacijende jer zna da tako voli dona Tesa. Ne plaši se ona mlade gazdarice, ali želi da joj udovolji jer ona to zaslužuje, a i kada svi nagrnu u trpezariju, biće nemoguće uraditi bilo šta drugo sem izneti hranu. Prvo će utrčati dvanaestogodišnji blizanci Lukas i Markos, a odmah za njima devetogodišnje bliznakinje Nero i Bruna. I… svađaće se oko mesta za stolom jer devojčice ne daju za pravo svojoj braći da samo oni mogu sedeti u čelu, odmah do Magnusa, svog oca. Potom će ući Tesa, još lepa i vitka uprkos dvema blizanačkim trudnoćama, neprospavanim noćima i radu u kome je učestvovala rame uz rame sa Magnusom kako bi Emanuela bila to što sada jeste, vodeća hacijenda u Ereri, i počeće da smiruje uzavrele strasti svoje dece pre nego što u trpezariju uđe don Magnus Holton. A onda će ući on, njegov stariji brat, polubrat, i nekoliko trenutaka s ponosom gledaće u svoju dečurliju zajapurenu od svađe, skrivati osmeh i praviti se strog… Termiš… I izgovoriće ono čuveno: „Dosta više, kazniću vas! Sekirate majku…”
Nesvesno i tužno se osmehnuo. Koliko mu je sve to nedostajalo! Kako bi voleo da je večeras tamo i da sedne u čelo, odmah do brata, a prekoputa Kruza… i da za stolom sva mesta budu popunjena. Kruz, gde si sada?, kroz glavu mu prođe pitanje, još jedna bol sa kojom živi i sa kojom ne zna kako da se nosi. Uzdahnuo je i ušao u kuću. Dočekala ga je hladnoća, ali ne od rashladnih uređaja već od mrtve tišine, grobne. Ponovo je osetio probadanje u grudima. Ušao je u trpezariju i brzo pogledom preleteo preko praznog stola, ta praznina ga je bolela mnogostruko više od onih praznih stolica na Emanueli.
Sipao je čašu čistog viskija i ponovo se uputio u svoju radnu sobu. Tu se osećao najprijatnije, među svojim knjigama, kodovima i algoritmima. Tu je jedino mogao da ćuti a opet da priča, programskim jezikom, i bio je maher za oboje – najveći ćutolog među ljudima i najpoznatija pričalica među programerima. Među ljudima je ćutao jer posle svega što se dogodilo smatrao je da nema prava da se oglašava, a vezao je na programskim jezicima kako bi svojim blistavim umom, znanjem, nadomestio ono što je uskratio sebi i svojim bližnjima. A uskratio je sebe sebi, braći, Tesi… a učinio je to… vrag će ga znati zašto. Tako se priča na hacijendi, tako misli većina, a razloga je mnogo, možda i neosnovanih, a među njima i pravi – koji zna samo on.
-
Književnik
700 rsdpoglavlje prvo
dobili ste redakciju izdavačke kuće serendipia na vezi je urednik dugalić s kim imam čast da razgovaram? gospodine uredniče ovde kajganić blagi bože u pola glasa procedi patnik gospodine uredniče kolebljivo će kajganić slušam vas potišteno odgovori čovek samo vas unapred molim da budete što koncizniji čeka me zbilja toliko posla da verujte ne znam hoću li se uopšte izvući živ gospodine uredniče i dalje sam u šoku slušate svraku kradljivicu alal vera pređite na stvar kajganiću prosto ne mogu da verujem da moj novi roman nije ispunio vaša očekivanja nije smak sveta milune vama možda nije glavu gore dragi čoveče! pa sa nekim novim projektom ćete zacelo imati kudikamo više uspeha samo je važno da ovakve situacije ne shvatate lično onda… šta mogu da učinim za vas? mogli biste o uveravam vas da biste i te kako mogli mogli biste recimo da mi pružite priliku da vam za mesec dana ponovo pošaljem rukopis koji će u međuvremenu pretrpeti značajne dorade ah to! nažalost bojim se da nisam u mogućnosti da izađem u susret vašim zahtevima moja je odluka konačna i neopoziva zaista mi je žao ali ovoga puta zbilja nisam voljan da objavim vaše delo. gospodine uredniče produži romansijer glasom drhtavim od bola zar je moguće da tako puno tražim ako vas molim da mi date drugu šansu? čujte kajganiću ovaj razgovor polako počinje da gubi svaki smisao pa majka mu stara lepo sam vam rekao da je moje diskreciono pravo diskreciono pravo? možete to nazvati i prigovorom savesti osim toga mi nismo jedina izdavačka kuća u ovoj zemlji stvarno ne razumem zbog čega vam je toliko stalo da ga baš mi… znate, nema tog urednika koji nije donekle pristrasan baš kao što nema tog književnog kritičara koji u nekoj meri nije sujetan to što mi u ovom času nismo radi da objavimo nostalgiju ni u kom slučaju ne znači da neka druga kuća neće pokazati nezanemarivo interesovanje za vaše prozno stvaralaštvo sada je dakle i zvanično! kao iz topa uvređeno uskliknu spisatelj vama se moje delo definitivno ne dopada nisam to rekao samo sam sagledavajući aktuelne potrebe tržišta došao do zaključka da neću moći da ga prodam e moj dobri čoveče! kako ne shvatate da se nalazim između čekića i nakovnja jedno su naše želje a nešto posve drugo naše skromne skromne mogućnosti zar zaboravljate da smo već decenijama u nemilosti države kojoj je kultura ne trinaesta već trista trinaesta rupa na svirali? sve i da prenebregnemo činjenicu da smrtonosni virus hara planetom smeši nam se ekonomska kriza sa svih strana stizaće pretnje novim stezanjem kaiša ljudi uskoro neće imati hleba da jedu a režije će ipak morati da plate deci će krčati creva plakaće ne samo za bakama i dekama plakaće usled očevidno narušenog komfora iste će patike morati nositi i po nekoliko godina bez obzira što su im đonovi progledali i što voda nemilice ulazi to im uveravam vas neće smetati pošto će stopala držati zavučena u kese za zamrzivač cene će divljati naša nejaka privreda sve strašnije posrtati dok najzad ne dođe do potpunog raspada sistema odakle vam ideja da će neko u jednom do te mere opustošenom ambijentu uopšte i pomisliti da izdvoji novac kako bi kupio vašu knjigu? ili bilo čiju knjigu? imućni ljudi ne čitaju žive punim plućima i nemaju potrebu da zveraju u tuđe dvorište kad već u svom mogu imati sve što požele i mada će čitalaca biti sve manje sa stanovišta kamijevskog apsurda sasvim je razumno da će pisaca biti sve više stvaralačka potreba umetnika bila je i ostaće intrinzična a žeđ za duševnim nemirom takva da se ne može utoliti novcem dobro razmišljate: katarza samomasakriranja najčešće je jedini put do ekstaze sa jedne strane dakle imamo kiosk literaturu kojoj vi nažalost ne gravitirate sa druge je lepa književnost koju maltene niko ne uzima u šake računica je jasna kao dan tragamo za pravom merom i samo takav filigranski brižljivo upriličeni potpuri krajnosti može iznedriti bestseler svako ko ima nesreću da se bavi ovim poslom pomalo je s godinama postao akrobata pomalo mazohista međutim čak i takvi kakvi smo možemo da skačemo samo onoliko koliki nam je odraz ne bi ovo društvo imalo razumevanja za vaše delo na momente ono poprima obrise sušte apstrakcije filozofska razmatranja koja sežu daleko ispred svog vremena piknik u onostrano morali biste uložiti napor da se približite običnom čoveku da se saživite sa njihovim sirotim malim košmarima jamačno bez pribegavanja patosu a da pritom ipak ostanete akademski neosvojivi. kao kilimandžaro? uzeste mi reč iz usta. džaba. nalazite? ovaj narod uspeh ne oprašta ako sam dobro razumeo vas u ovoj fazi jedino interesuje komercijalni momenat recimo da je tako mada i nije baš vidite ja sam taj koji će morati da izmiri troškove lekture korekture katalogizacije preloma štampe vašeg honorara poreza državi dalje da ne nabrajam ovo dalje vas se ne tiče sve mogu da razumem dugaliću sve ali odakle vam ta skaredna pomisao da će se roman slabo prodavati? smem li znati na čemu temeljite svoje crne prognoze? toliko je relevantnih pokazatelja da ovo nikako neće biti bestseler eto recimo naslov koješta genijalniji naslov verovatno niko nije izmislio drugo sama fabula je iznimno problematična prepuna mesta neodređenosti nesuvislih obrta logičkih rupa nekoherentnosti postmoderna. i sami znate da tu ne može biti govora o nekoj klasičnoj fabuli nema veze nastavite i molim vas nemajte dlake na jeziku.
-
Kad zatvorim oči vidim modro
500 rsdMANDARANCINI
osamdesetih smo posadili
titove mandarine sa otoka vange
u naš vrt
devedesetih se njegov portret
zajedno s knjigama na ćirilici
razglednicama iz jugoslavije
i fotografijama školskih prijatelja
preko noći izbrisanih iz naših života
preselio iz dnevne sobe u ormar
iz ormara u konobu
konobe u ostavu
promatrao nas je sad bivši život
kroz naočale i osmijeh
sa najudaljenije police
pod koju smo odlagali kašete
kilogram za kolače
četiri za džem
jedna za mandarancine
brojala je savjest
gdje su se nastanili
jesu li našli nove simpatije
sjećaju li se
kucalo je sve glasnije
ispod debelog sloja prašine
iz ostavine utrobeTATA PIŠE DNEVNIK
umjesto dvije kruške koje ne rađaju
posadili četiri nove voćke
limun mjesečar prezimio plodove
smokvi podrezali korijenje
prijetilo je da će podići temelj kuće
suho se ljeto pretočilo u blagu jesen
bademi rodili obilato biće mandulata
obitelj na okupu
berba 320 kilograma maslina
ulja četrdeset litara
jednoj kćeri petnaest drugoj petnaest
babi i meni deset
priveli zimske radove kraju
sve pokrili zaštitili od mraza
valja i nama i vrtu
otpočiti pred proljećerokovnik sa zelenim koricama
umjesto poslovnih sastanaka
i užurbanih dana
okreće listove polako
prema višem planu mog tate
gospodara vremenaMAJKA MIRIŠE NA JASMIN
u kosi joj je paličnjak svio gnijezdo
izlegao se praznik kiše
hrani ga malinovim lišćem
iz džepova prosipa sjemenje
tjerajući loše vijesti
ruke su joj lijehe
iz kojih rastu rajčice bosiljak
i polijeću leptiri
mirna kao trbuh zemlje
jasnoća je svim stvarima
u oku joj počiva sunce
mandarina sa najvišeg stablaMOJ DRAGI JE GROUPIE
iz zadnjeg reda promatra
pomakne se tu i tamo
šapuće mi stihove na uho
dok vreba
u pravom trenutku nabaci gard
nasloni se na šank
bendu nudi pivo
iz rukava sipa muzičku kritiku
sav sjaji načitan i odvažanevo nas u bekstejdžu
pričamo s pjevačem
motamo s basistom
grlimo se s menadžerom
pletu nam se jezici
svi gorimo isto istovremeno
gutljaj za gutljajem
dim za dimom
frontmen kaže
idete s nama na after
pa se nagne povjerljivo
znate li pjevati
trebamo bekvokale na turnejiuto napetost pocijepa dječji glas
mama, mama, probudi se,
mogu li leći kraj tebe
sanjala sam ružno
mene je strahKOLOVOZ
podešeni na frekvenciju cvrčanja
ležimo na trbuhu zemlje ti i ja
razmičemo dvanaest pari rebara
istiskujemo tijela turista
u slast kasnih smokava
sunce visoko
golica nam stopala
bura na nas polaže obloge
majčinu dušicu smilje
sitne klobuke gospinih trava
čigre nad kamenjarom nose vodu
kaplje im iz kljunova
u ljetne oči
četiri tamne kupine
zrak s kraja kolovoza
dok mjesec brazda more
hrapavi ga kao voda tvoje prste
bježimo unutra
ventrikuli pozdravljaju
i ja kažem dobro došli kući
i ti povjerljivo zatvaraš oči
dok se ispod šipraga
na nas
polako vali rujan -
Doktor Metuzalem
810 rsd1. ЗМИЈА И ДУГА
Смрт нам је донео Човек Без Лица. Тада сам први пут видео смрт какву је доноси Човек Без Лица. Бојим се док ово причам, верујте ми. Сви се ми плашимо мрака; некад са разлогом.
Али рецимо да је овако све почело…
Кревет је био прекривен ружама и свилом и целу просторију је удвостручавало огромно огледало што је стајало уместо зида. На винским чашама отискивао се траг зеленог и црног ружа са усана синоћних лепотица. Усне су биле крупне и сласне и радо сам их призивао у мислима, проучавајући отиске и миришући још неишчезли мирис најбољих вина што су миловала усне лепотица и љубила њихове сочне језике. Поглед ми прелете и преко остатка корњачиног меса и нојевих јаја у сосу од купина, и заустави се на огледалу, на одразу мог бледог лика. Сетих се Доктора Метузалема у другој соби; сласти је био крај.
Таписерија на вратима приказивала је голуба са великим пурпурним, копљем прободеним срцем, испод њега три снежна планинска врха, и у долини, плавокосог јахача на црном коњу како слави победу, лицем ка небесима. Отворих врата и у фотељи затекох Доктора Метузалема, у уобичајеном положају, усправних леђа, како једе јагоде са медом и гледа кроз велике прозоре, напоље, у јутро и у кипове.
,,Био је овде“, рекао је, не погледавши ме. Тишина је била омамљујућа.
,,Идемо у врт, Горски“, додао је, појео највећу јагоду и кренуо ка великим француским прозорима.
Трава је била мекша од сваког тепиха и ми смо ходали кроз читав лавиринт Милосних Венера и Аполона Белведерских у десетинама идентичних копија. Било је све хладније и задрхтао сам.
,,Синоћ је овде почела уобичајена седељка, готово академска“, почео је Доктор Метузалем, ,,али није се завршило као седељка. Завршило се баханалијама. Нико не зна ко је довео све те жене. Видели сте таписерију?“
Потврдио сам.
,,Нико не зна откуд она тамо. И нико пре није видео кипове. Нико не зна како су могли да се створе преко ноћи. Као да су израсли из земље.“
,,Или спуштени са неба“, додао сам.
,,Не бих ишао тако далеко, Горски. Професоров леш је пронађен овде. Пронашла га је служавка, јутрос. Револвер је био његов, позлаћени гасер, трофејни. Нема сумње да је сам све урадио.“
,,Ни ви немате сумње?“
,,Сумња није увек на првом месту, Горски. Овде постоје много важније ствари. Ови кипови, на пример.“
,,Уверени сте да је професор био толико чист колико се верује?“
,,У чистоту се бар разумем и то вам је јасно, Горски.“
,,Извињавам се“, рекао сам.
,,Правите уобичајену грешку. Полазите од претпоставке о кривици жртве. А онда, следствено, о кривици детета у њој. Значи да кривице нема. Ни кривца.“
,,Мислите да је то он?“
,,Сви се бојимо мрака. Некада са разлогом.“
,,Докторе.“
Поскочио сам. Доктор је био миран. Никад нисам видео већу змију. И никад нисам сазнао која је то змија била, није личила ни на једну од постојећих. Спуштала се низ груди Аполона Белведерског и пресијавала се на јутарњем сунцу, као дуга.
,,Видите“, рекао је Доктор и гледао ме, са благим осмехом. Ја сам имао снаге да гледам само у змију.
,,Идемо одавде. Са овог проклетог места.“
,,Да, проклето место. Мислим да сте овај пут у праву, добри мој Горски.“
Инспектор Медени нас је у својој канцеларији понудио необично добрим вискијем, густим и мирисним, као ружино уље. Ја сам, наравно, прихватио, Доктор не.
,,Кад сам ја стигао, тамо ничега није било. Као сведоци необичних појава у кући професора Орлика остали сте само служавка, госпођица Передес, наредник Густавсон, који је први стигао по позиву, и вас двојица. Нико није пријавио нестанак неколико десетина античких статуа. Нити одбеглу змију. Да нисам уверен у веродостојност већине сведока, све бих вас већ стрпао у лудницу, будите уверени.“
Били смо уверени. Инспектор Медени већ је раније имао прилике да се увери у тешко разумљиве способности Доктора Метузалема, иако готово ништа није знао о њему, као уосталом ни ја, Докторов лични Вотсон. Како је Париз неретко био место Докторовог загонетног деловања, инспектор Медени је свакако уложио максимални напор да прокине у душу и у курикулум вите свог повременог саборца у борби против ни-сам-више-не-зна-чега.
Инспектор Медени се одлично сналазио у најсложенијим лавиринтима и у најтананијој кабали читавог тог бриселског Левијатана, те Куле Вавилонске којој је овај пут наденуто име достојно најсамозадовољније чиновничке свести – Еуропол. Али пред тајнама Метузалемовог ума, и он је, као и сви (скоро сви), био потпуно немоћан. За све је то била потребна, мислио је инспектор, далеко савршенија алхемичарска техника од оне полицијско-бирократско-психоаналитичке у којој је он, по сопственом поузданом уверењу, био ненадмашан.
Госпођица Передес, Делија, била је исто тако ненадмашна служавка. Годинама је радила као професора Орлика пошто је емигрирала из Колумбије, и ништа јој се није могло приговорити. Инспектор Медени зна да је, као уосталом и многе служавке-избеглице, исто толико година радила и за Еуропол, и ни ту јој се није имало шта приговорити. Рођени брат јој је умро од претеране дозе кокаина, а остатак породице су јој побили амерички командоси. Тако није имала ниједан разлог да не буде лојалан грађанин Европе, па се тако понашала и сад, ћутећи о свему ономе о чему јој није одобрено да говори. Била је непробојан зид за новинаре и – додуше прелепа – сфинга за шпијуне и радозналце које је, као и увек, било немогуће разликовати.
Млади наредник Густавсон био је син Отмара Густавсона, потпредседника Асоцијације синдиката независних пољопривредних произвођача, са центром у Бриселу, па његова оданост није ни довођена у питање.
,,Поштујем вашу потребу да чувате анонимност клијента“, инспектор се обратио Доктору Метузалему, „али можда би било од интереса за истрагу да макар наслутите природу везе између вашег поштованог клијента и професора Орлика. Можда је природа те везе укључивала и још неко заинтересовано лице.“
,,Не“, рекао је Доктор, ,,за вас природа те везе не би била ни од каквог интереса. А особа која нас је ангажовала много је више од клијента.“
,,Хоћете да кажете да се високо котира у структурама Слободне Европе?“
,,Много више од тога, инспекторе.“
,,У реду. Поштујем вашу жељу за дискрецијом. Закон је на вашој страни. Али реците ми, молим вас, ко данас краде књиге? Све је било нормално кад сам дошао, није било ни статуа, ни змија, ни таписерија, ни трагова блуда, једино књиге и даље нису биле тамо. Све те књиге, читава Александријска библиотека. Тај Човек Без Лица је можда луд, али шта ће му све те књиге? Мислим ако нема лица, зар није природно да је и без очију? Како онда чита?“
Доктору није било смешно. Дуго је гледао у инспектора коме је очито постајало непријатно, а онда изненада проговорио, необично благим гласом.
,,На Човека Без Лица упућује и природа везе између мог клијента и професора Златорога Орлика. Толико вам дугујем. Били сте коректни. Сада бих волео да се растанемо. И да се опет пронађемо, када дође време. Ако се слажете.“
Не сачекавши одговор, Доктор је устао, и ја за њим. Инспектор је само расејано махнуо главом и испио остатак вискија из чаше. Оставили смо га загледаног у њено дно.
-
Oliver kao brat za brata
810 rsdУНУТРАШЊИ ДИЈАЛОГ
Волим песму мујезина у први сумрак, то једино време када сам заиста миран у ових неколико разрованих улица које су сада град и дом. Она каже Доста је са тиме што радиш, или покушаваш. Доста за данас, или заувек. Дечаци са средине моста довикују ми на албанском, а Ибар хладан и брз, ћути као гроб. Ћутим и ја. Велико је знање умети да ћутиш тако да те то не убије. Сећања и речи о прошлости сада су само известан губитак.
Треба бити нем, и хитар. Као хрт, као арабер. На потпуно пустом, новом кеју седео сам на клупи и у паузама читања преписке свог уредника из једне од давно упокојених редакција, са својом бившом ученицом јоге, сећао се Париза… Бициклом од Пигала, низ Булевар Магента све до Републике и даље уз канал…
Обоје су били везани за овај мали град на граници, у неком тренутку својих живота. Он тражећи храброст и славу. Она, новац и моћ. Показали су нешто стила у јавном вређању. А код нас је стил увек дефицитарна роба. Поново цигарете, после 15 година. То је вероватно једино глупље него два пута се венчавати истом особом. Оном која те воли када одлазиш и када си далеко. Поново Blackbird field, жртвовање, пораз и слава. Небеско краљевство, on demand. Река је иста, град је другачији. Нешто је у њему и нама умрло, тог уторка ујутро 16. дана јануара 2018, када су пуцали у срце човека који је знао оба лица храбрости и оба језика људи што живе на овом тлу, где је суђење пречесто двобој, а правда – освета. Једно је озарено лице јунака кога никада не води страх, друго човека мира, који разуме оног наспрам себе и искрено и дубоко воли ту тешку земљу која их је обојицу родила. Сада га више нема. Ту су мајке у црнини које на улици проклињу једна другу, ту су деца, чија рођења подлаци у скупим оделима најављују као да броје стоку, ту је претња скривене оштрице, ту су клеветници и издајице најбољих пријатеља, ту је изненадна тама, страх који крши леђа, ту је осмех насилника и скривани дрхтај живота у ванредном стању које траје више од 20 година.
Укупно гледано, идеја покретања дописништва у Митровици, укоченој у новој трауми и ишчекивању неизвесне ближе будућности, била је прилично немогућа. И истински узбудљива.
– Ти разговараш са људима – рекла је Мадам Уредница прихватајући мој предлог плате за ту мисију лоцирану негде између непојамног и апсурдног.
Веровала је, на темељу свог искуства, да бих ја тамо ипак могао нешто да урадим, упркос килавом прогресу са безобалном причом о унутрашњем дијалогу о Косову, коју ми је претходно дала као велику тему, о којој опет нико није имао да каже ишта вредно медијског простора. Мишљења су била подељена на она која су захтевала: Одмах, и она која су викала: Никада. Била је то она тема која није допуштала да се заиста мисли ни о једној другој, говорила о вечности, и увек само о себи, гласом давно пале и нестале империје. Била је унутрашњи владалац који своје домаћине користи по жељи као посуде у које се налива њен бестелесни дух. Императорка изгубљеног царства, свега онога што је требало да буде али није. Тежак задатак, анализа теме која никада није напуштала периферни вид нације која убрзано нестаје. Као сонет дворског песника у тврђави око које махнита епидемија куге.
Цео тај раштимовани оркестар истраживача јавног мњења, страначких лидера, црквених филозофа, слободних мислилаца и пијачних продаваца звучао је као ветар преко празне пивске флаше. Исти шупљи једнолични тон мојих саговорника оптерећивао је тај све обимнији и нечитљивији наратив. Била је то дуга шетња по гробљу колективних надања на чијем је крају чекало једно отворено место, у Алеји заслужних грађана.
Морало се дакле умрети за један живот да би се могло родити у неком другом, али као да ни то више никога није превише занимало. Чак ни они којих се то директно тицало нису имали превише тога да кажу на тему како су потрошили двадесет година од рата. Требало је да направим репортажу о српским повратницима и да тамо на терену покушам да заокружим своју велику анализу.
Уводни разговор имао сам са министром у косовској влади, задуженим управо за тај посао. Иако су Балканци одавно усавршили англосаксонски модел, где ако нешто нећеш да урадиш, оснуј за тај проблем анкетни одбор, и подигли га на ниво министарства, овај човек је говорио мало другачије. Његова основна порука била је живот испред политике, мале победе у великом поразу, контрола штете и рационалност. Можда није био сасвим нов, вероватно ни аутентичан, али свакако – живот. Оно што смо пропустили да научимо. Проналазио сам у његовим речима рефлексе онога што је било ново у српској косовској политици, а што још није имало имена, јер није смело да га има. Долазио је из малог града, ван Косова, скромног порекла и без политичког педигреа, а носио неко уверење, поуздање као да долази из будућности, повезаност са оним што долази. Да ли због природног, случајем откривеног талента, или искуства у камповима Blackwater-а и Academi-ја у Авганистану и Ираку и проширивањем хоризоната које су те организације дискретно обећавале, није било битно. Поред њега, тај исти победнички менталитет у новој косовској политици гајила су и два брата из Штрпца, један градоначелник, други саветник косовског председника, који су се први међу Србима са Шаре спустили до Бондстила и тамо схватили да су много бољи него што су иначе мислили.
Правећи се мртвима све ове године, допустили смо да нас заобиђе много тога важног, на првом месту будућност. Нисам био сигуран да ће тај човек успети у свом новом политичком оквиру, али није било сумње да ће постићи оно што је наумио, као и многи други на Косову. То је било оно што се променило од моје последње drive-through посете Косову на путу за Тирану новом, брзом саобраћајницом кроз планине.
Неки обични момци почели су да бивају позивани на неке озбиљне журке. Свет је отишао даље, са нама, без нас или најчешће са једним нашим делом. Можда тај унутрашњи дијалог и није био сасвим бесмислен. Нова моћ и поредак у глави. Али шта са срцем, ко ће призвати музе?
Репортажа о повратницима испала је, међутим, одлично. Добио сам много на том путу, између осталог, неколико чистих осмеха, мало суза и ручно израђену свиралу од једног честитог старца из малог, чудесног села у срцу Дренице. И његову поруку владарима земље да је живот драг и мраву и човеку. Он се није одрекао своје песме, ни за новац, ни из очајања.
-
Pitanje oblika
630 rsdЗИДАЊЕ НЕГОТИНА
Неповратна је повест та сада
ено града повикаше какав сањамо
градитељи његови неимари га под Златним брдом
откопаше попут љутог корена к Дунаву гледа
тишину отераше звекет метала жагор трговаца
исковаше фуније вргове за толико рујно грожђе
некад славан Неготин име му беше.УВЕК ИЗНОВА
Док седимо за овом раскошном трпезом
изнад нас Дамоклов мач виси.Домаћин нас тера да се рукујемо
проверавајући држимо ли бодеж.Након обилне вечере са специјалитетима
и посластицама l’ Alexander Borgiesкоју нисмо пробали
нуде нам још топлу Прокрустову постељу.Изјутра када се увере
да смо још живи и здрави,већ уморни од нас
бацају нас гладним лавовимаи другим зверима
увек изнова.МУЧЕЊА
Блејк је видео (ваљда у Паклу)
огромног лава.Борхес је сањао древног тигра,
затвореног у још древнијој пирамиди.Мене не муче, не гоне,
тако крупне егзотичне мачке.Једна љупка вучица
мира ми не да.CURRICULUM VITAE
Хоће ли Цезар ноћас умрети
хоће ли Лепенци уловити плен
хоће ли султан Мурат дићи свој чадор
хоће ли инквизиција на Цветном тргу
спалити Ђордана Бруна
хоће ли Вожда у немирном сну прекрити сенка
хоће ли бесни Угри прећи реку
хоће ли мој предак угледати врх Проклетија
(чине му се непрегледне попут Дунава)
хоће ли у априлу горети књиге
хоћу ли те препознати у велеградском шпицу
хоће ли се Хиландар запалити
хоће ли са стрепњом 78 дана гледати у ведро небо
све што се догађа данас
догодило се јуче
бесконачно
у свим световима
у свим сновима
у свим огледалима
понавља
хоће ли Цезар ноћас умрети
хоће ли Кијев вечерас пастиГОЛООТОЧАНИ
Постоје мушмуле и кедар
постоје меки миришљави кревети и постеље
постоји обли камен који не мрзим
постоји море које није тако слано
постоји осмех који не боли
постоји загрљај који није шпанска крагна
постоји жеђ коју је могуће утолити
постоји смрт која је пожељна
постоји постоји постоји
много тога на овом проклетом свету
постоји далеко од нас -
Udarci iz kuka
900 rsdODMOR
Jedva smo se uspeli
i gledam daidžu kako blijed sjedi na kamenu
pored djedovog mezara.
Kao da je djed sam
izašao na trenutak
da se odmori od smrtiTRŽNI CENTAR
Poslije duge šetnje kroz veliki tržni centar shvatiš
da ti ne treba ništa od svega što imaju.
Izađeš napolje
i novac iz svih džepova daš sviračima na stepeništu
da odsviraju nešto što sami najviše vole.
Dok sjedaš u auto, čuješ da su tiho počeli svirati
pjesmu tvog života.KAD NEKO OD NAS KAŽE BILO KOJU RIJEČ
Na primjer, zvijezda.
To je početak razgovora.
I to je početak nesporazuma.
Ne zato što na nebu ima nekoliko milijardi zvijezda.
Nego zato što ima nekoliko milijardi ljudi.
Zato što je jedna zvijezda nekoliko milijardi zvijezda.SIROMAH I RUŽA
Strašan je ovo
svijet
i zato treba pjevati
prije svanuća
i presvisnuća.
Onako kako
siromah kupuje
ružu svojoj dragoj.
Velikom
novčanicom
i bez kusura.ODLAZAK
Voz je podjetinjio mnome jer ja nisam starac
koji odlazi i nikad se više neće vratiti.
Sunce je balon.
Ždrijebe koje trči za vozom jer mu nedostaje majka.
Pastuh mlad koji u trku prestiže svoju čežnju
i njišti od sreće.
Ptica koja spava u letu
i sanja nebo viđeno iz kafeza.
Putujemo ptica, ždrijebe i ja
i slušamo muziku koja plavi polja ispred nas.
Kao bistra voda. -
Lepo selo – Vražje selo
400 rsdОграда
Школа има велико и равно двориште. Камиони су често улазили приликом довоза робе у продавницу, која је била ту у близини. Иза себе су остављали велика улегнућа, која је киша натапала и претварала у баре. Ограде није било.
Сваке вечери, до дубоко у ноћ, Жарко седи за столом и прави план уређења дворишта. Ради заштите деце и њихових живота, мора се оградити. Сазива родитељски састанак. Излаже план и позива их да помогну у радној снази, колико ко може.
У матичној школи у граду добија материјалну и моралну подршку. Стиже материјал: оплата, цемент, ризла, песак и др. Шаље обавештење преко ученика да сутра, у суботу, радови почињу. Директор из матичне школе шаље, за сваки случај, два помоћна радника.
Рано изјутра, њих двојица и Жарко крећу на посао. Из села нико не долази. Дан одмиче, надамо се, али узалуд. Неки мештани пролазе и добацују. За неколико дана урадили су бетонску цоклу и поставили металне стубове. Журе. Ближи се новембар, снег већ провејава. Из оближње фабрике добија на поклон цеви од којих ће заваривањем добити оквире. И мреже су послали. Два вредна вариоца из околине обавила су послове заваривања и фарбања.
Баш тих дана догодило се следеће: Улазим у учионицу. Затичем Стојана уплаканог. Устаје и каже: „Учитељице, мој тата неће доћи, каже „Имам ја преча посла.”
Наставља да плаче. Ја му прилазим. Помиловах га по коси и рекох: „Немој ти да плачеш. Ниси ти ништа крив.” Уздржавам се да и ја не заплачем. „Деца су често боља од родитеља”, помислих.
Из оближњег расадника добијамо на поклон саднице. Било је ту: борова, јела, смрча, бреза, јасмина, јоргована, форзиција и др. Колико је ту било одушевљења и радости! Заједно са ученицима смо ископали јаме, засадили саднице и залили. Сваки ученик је имао своје задужење.
Комшиница Л. пролази и добацује: „Учитељице, зар си за то учила школу, да копаш?”
„И то, свакако”, одговарам.
Капија је велика и лепа, а од ње до уласка у школу бетонирали су две стазе. Између њих је земља у коју ћемо на пролеће засејати пркос.
Стижу хладни дани. Акција ће се наставити на пролеће следеће године. Биле су то седамдесете.
Срећни смо и захвални. Добили смо село поред саобраћајница: пруге и аутопута. Веза са градом је одлична због школовања деце. Претходно село је било у планини удаљено око 25 км од града. То је нарочито мени, тешко падало. А сада смо ту и срећни смо.
Уопште узевши, живот просветних радника у селу је врло тежак, али и леп, поготово за оног ко воли децу и природу.
Стигло је пролеће. Са ученицама сам посејала у стазу пркос. Дечаци су доносили воду и заливали. Ускоро ће се претворити у диван шарени ћилим. Привлачи пажњу пролазника. Прозоре у учионицама украсили смо саксијама са мушкатлама. Редари их редовно заливају (најчешће понедељком). Једном седмично ученици чисте двориште, затим перу руке на чесми у дворишту, а као награду добијају један и по час игре. Дечаци играју фудбал, а девојчице „Између две ватре”. Надалеко одзвања њихов весели смех, да је милина слушати.
Једног дана долази „интелектуалка” и рече ми: „Слушај учитељице, мени се не свиђа што мој син (иначе добар ученик) мора да прља руке чистећи двориште. Није то његов посао. Нисам га за то послала у школу.”
„Ово је друштвено-користан рад, а твој син је највреднији међу децом”, мирно одговорих.
Успешно се завршава школска година. Задовољни су ученици, а и ми учитељи, и поред тешких услова. Наиме, ради се у тзв. комбинованом одељењу: два разреда у једној учионици. ради се истовремено. Обично се комбинују први и трећи, и други и четврти разред. Ако се правилно примењује активан рад и тихо занимање, успех је осигуран. Концентришемо се максимално на рад са децом, притом занемарујући непријатељско понашање неких личности у селу.
„Зашто? У чему је проблем?” често смо се питали Жарко и ја. Ускоро смо добили одговор.
Чика Пера је једног дана свратио у школу да узме књигу из школске библиотеке за своју унуку Тању. Није могла доћи због болести. Иначе, то је најбоља ученица. Обрати се мени: „Рећи ћу ти, Анђо, нешто у поверењу. Видим шта се ради. Пред ваш долазак у село имали смо овде у месној заједници партијски састанак. Јоксо је устао и рекао: „Долази нам учитељица Анђа. А знате ли ко је она? Она је ћерка нашег непријатеља из рата. Нећете, ваљда, дозволити да нам непријатељско дете учи нашу децу?” Милутин га је гласно подржао. Остали су ћутали. Онда устаде Јово. Сав узбуђен повика: „Срам те било, Јоксо! Како можеш тако говорити? Ниси је ни упознао, а бацаш љагу на њу. Ја сам се лично распитао. Анђа је била у школи добар ђак. Завршила је пет разреда учитељске школе на време. Одана је овом нашем новом друштву. Са целокупним разредом отишла је, по завршетку школе, на изградњу 59.-е год. Градили су Ауто-пут братства и јединства на деоници Параћин – Ниш. Бригадирско насеље им је било стационирано код Алексинца. Ту је било бригада из свих наших братских република. Отуд је донела похвалницу, зато што је била вредна бригадирка. Била је предложена за члана Партије, али је то одбила, јер, како је рекла: „Нисам томе дорасла.” А њен отац је био частан и вредан човек. Нажалост, рано је преминуо.
Јоксо и Милутин су први напустили састанак.”
„Дакле, у томе је ствар”, захвалих се чика Пери.
Када бих срела Јокса или Милутина, увек бих их учтиво поздравила. Није ми промицао њихов поглед пун мржње, као да је говорио: „Бићеш ти бржа одовуд него отуд. Нећеш ти дуго овде опстати.” У себи сам мислила: „То ћемо још видети.” Остала сам до пензије.
Провокације су се наставиле.
-
Kroz zatvorena vrata
1.000 rsdZauvek
Ko mi krade ova jutra? – pita se, jedva odlepljujući kapke i mrzeći jutarnje svetlo koje ulazi kroz prljavi prozor prepunog autobusa.
Na podlaktici vozačeve ruke piše „Goca forever“. Sa nekog audio medija stiže „čovek ćutalica“. Majstore, naplaćuješ li muzički dinar, reži starija žena. Mladića na sredini autobusa to ne zanima – ima bele slušalice, žmuri naslonjene glave na staklo, sa očima izvan svakog zla. Autobus i glava će odskočiti na nekoj od rupa; oči će se vratiti u zlo, u javu. Punačka ženica i njena mršava nebliznakinja su juče sve ispričale, danas ćute i ćutaće narednih mesec dana. Ništa im se ne dešava; za priču mora nešto da se nakupi, neka svađa s komšijama, neki bezobrazluk nezahvalne dece. Njena poznanica, koja s vremena na vreme baci pogled nade u njenom pravcu, ima providnu belu haljinu. Lutko, tu si zavesu mogla na prozor da okačiš. Ne pričaju o novostima na poslu; poznanica srećom sve vreme razgovara telefonom. U sedam ujutro, njen je sagovornik pun životne snage kakvu mnogi ni do deset ne nakupe. Ja sam boem lutalica, kaže boem iz audio medija. Poznanica u zavesi voli da pozajmljuje novac od drugih; jednom je pozajmila čak i od vozača autobusa. Ova mrzovoljna, neodlepljenih kapaka, dobro zna za tu njenu pasiju: od nje bogami neće izvući ni prebijenu paru. Pogled joj kruži oko napadne poznanice, a pomalo i kroz nju i njenu zavesu: vreba izraze lica – ko će prvi sići da sedne na njegovo mesto? Brzo seda, gleda kroz prozor. Ne zanima je reka umornih radnika na ulici, nedospavanih i krmeljivih, ali to je ono što nudi pokretna slika u prozoru, film koji nijedan režiser neće snimiti. Zašto su utegnute? Zašto posrću na platformama? Zašto su bezvoljni? Zašto su ostareli? Zašto nigde nema poleta? Zašto su oljuštene fasade?
Majstore, znaš li ti šta je forever? Koliko ih je bilo posle Goce, kaži?
Silazi potom s platforme koja se kreće na platformu koja se ne kreće. Ne, ne, i ona se ipak okreće, ali jako sporo. Hvata ritam koraka onog koji pored nje nevidljiv ide i šapuće joj sva ta pitanja. Al’ nikako se ne usklađuju, jer on stalno menja tempo. Ispraća očima krntiju koja kao zadihana životinja nastavlja ka železničkoj stanici, sa koje gotovo niko više ne odlazi, i na koju se retko ko vraća.
Nespremna na promaju poslovne zgrade, na još jedan besmislen dan i ponovno ostavljanje sebe na ulazu, da bi se kao kišobran pokupila na kraju radnog dana, baca urokljivim okom još jedan pozdrav vozaču: Majstore, molim te, samo nemoj o forever.
