HONORAR

Prošle nedelje moja supruga Lidija došla je kući odlično raspoložena. Bacila je stvari na kauč, digla ruke pobednički i uskliknula:

– To, napokon!

– Šta se dogodilo? Što si tako dobre volje? – zapitao sam je.

– Napokon da i meni uleti neki poslić, a da ne moram da se preznojim. Ugovorila sam odličnu tezgu. Svaki dan ću raditi sa nekim „gastosima“ i to za dobre pare. Pri tom oni pojma nemaju, čak ni osnove gramatike. Shvataš, skoro da nema nikakve odgovornosti: nisu školarci, nemaju testove, kontrolni, ništa. Sve što ih naučim njima je plus, a mene niko ne kontroliše. Mali trud, a odlična para. Čoveče, kako sam gladna – kopala je po frižideru – A da vidiš samo kakvi su ono buržuji – dobacivala je preko zalogaja – Da im vidiš samo stan, salonac, ne znam gde počinje, gde se završava, ko veliki lavirint. A kako je uređen, Elle decor, Maria Claire in vivo! Jeste da je nameštaj malo kičast, al’ se vidi da je sve skupoceno: mermer, italijanski parket, vrata, kvake, tepisi, sve najkvalitetnije. Dobro, ja nikad ne bih onako šljašteće delove, i one boje, ali sve je skupo, preskupo! Kuhinja – Villeroy&Bosh. Osetiš žeđ, a voda sama kreće na slavini, ko da čita misli – dodala je pomalo zavidljivim tonom – Ma, baš me briga odakle im, važno da ja imam od njih mesečno skoro celu prosečnu platu, a trud mali. Radim u lepom ambijentu, u centru. Blizu mi, kud ćeš više – razdragana skočila mi je u krilo – Konačno ćemo ići na skijanje!

I tako je moja Lidija cele nedelje dolazila raspoložena sa posla, puna utisaka u kojima se divljenje najčešće preplitalo sa zavišću. Naravno, trudila se da poslodavci to ne primete. Marljivo se posvetila svom zadatku. Strpljivo je pokušavala da nekoliko lenjih antitalenata za jezike nauči osnovama francuskog pravopisa i gramatike. Smešili su joj se izgledi za dobru zaradu i dugotrajan aranžman.

A onda je jedno popodne uletela u stan kao furija. Sa vrata je počela da se skida i histerično trči po sobama. Odeću koju je svukla ugurala je u veš mašinu. Skinula je prekrivače sa kreveta i fotelja, zgrabila posteljinu, pokupila jakne i džempere i bacila sve u kupatilo.

– Šta radiš? Hej, šta ti je!? – vikao sam za njom.

– Peri sve! Peri sve! Skidaj to! – trčala je unezvereno po stanu i vitlala usisivačem.

Onda ga je naglo odbacila, svukla odeću i uletela pod tuš.

– Vaške!!! – zaurlala je iz kupatila – Vaškeeeeee!!!

– Šta ti je? Šta pričaš? – zgranuo sam se. Moja žena je inače temperamentna, ali ovakav napad panike još nisam video kod nje. Izbezumljeno je trljala glavu i daveći se od šampona i vode grgoljala:

– Imaju vaške, čoveče, vaške!

– Ko? Vladini klinci? – pomislio sam na njene bratance.

– Ma jok bre, ovi buržuji, da ne poveruješ!

– Ajde, sredi se, šta ti je. Nije revolucija, polako – pokušavao sam da je umirim.

– Ovo je gore od revolucije – odgovorila je sad već plačnim glasom – Čekaj da isperem kosu, pa ću ti pričati. Ne sme da mi uđe u oči, ovo je neki otrovni šampon.

Pristavio sam kafu i čvrsto rešen da smirim ženu, zauzeo poverljiv i pribrani stav.

Nateraću je da sedne i sve mi natenane ispriča.

– Sad i ti ima da opereš glavu sa ovim – reče dok je izlazila iz kupatila – Čoveče, ovi likovi imaju vaške. Ma dal’ je to moguće?!

– Aj, polako – smirivao sam je – odakle znaš?

– Ma, klinac se izlanuo. Kazao mi – Dođite da vidite nešto – i poveo me u kupatilo. Ajoj, da vidiš samo to kupatilo!!! Braon mermer, pozlaćena slavina, a veliko ko ceo naš stan. I tako gledam ja ono čudo, a meni klinac:

– Nastavnice, šta je ovo? – i pokazuje na četku koja stoji kraj lavaboa.

– Šta? – pitam ja – Mislim da je Armani/Casa – Ma, ne to – kaže on – nego ovo, dođite bliže, pogledajte – i nagne se nad četku. Nagnem se i ja, a kad tamo, iz četke, kroz one dlaketine, nešto se probija, gamiže i šetka po lavabou. Ma, bilo ih je bogami bar trideset, neke mrvice se kreću, nagnem se ja da vidim bolje, a ono…

– Nastavnice, to je mamina četka, da li su to vaške? – pita me klinac mrtav hladan. – Ja sam rekao kevi da su to vaške, jer ona se cele nedelje češe ko luda. I vidi sad ovo – kaže on i počne da se smeje. Umire ti on od smeha. A ja u šoku. Srce mi se popelo u grlo. – Jeste, vaške, to su vaške! – dreknem i izletim iz kupatila otresajući se. Došlo mi da zovem hitnu pomoć, milicuju, vatrogasce! Pa znaš li ti, na ovu moju kosu ovako gustu i dugu, to bi bila propast, to, to…– buncala je moja draga sa izrazom ludila u očima – Pogledam ja i klinca u teme, onako sa pristojne daljine. On nosi frizuru „na keca“, pa se lako vidi da nema ništa u kosi. Tu ti malo odahnem.

– Mene ništa ne svrbi – kaže on kroz smeh, to se samo keva češe.

Sva sreća da je bio kraj časa, inače bih pobegla – završi moja Lidija tužnu storiju – Ja ne idem više tamo. Džaba pare, kad dobiješ vaške. Drži ovo – idi i peri kosu.

Naredni dan imali smo veliku dezinfekciju stana. Nema šta moja draga nije oprala, ispeglala, pomela i istresla. Kakav vikend, popadali smo na nos. Još dva puta smo prali kosu i špricali neki sprej. Bilo je kao u horor filmu o epidemiji. Čuo sam ženu kako telefonira:

– Izvinite, al’ imam grip, neću moći da dođem nikako – otkazivala je časove za narednu nedelju. Pravdala mi se pokunjeno – Ne mogu ja ovo. Ne mogu vaške – pravdala se i sama sebi – Ej, to ti je moja sreća, zalud sam se radovala, baš će meni laka para. Sad ću ih kulturno otkačiti, da ne bude, znaš…Ma ko bi rekao! Ona njena bunda i sve one robne marke, a ovamo, vaške. A ne, to bi bilo suviše.

Nakon dva dana, dok sam ulazio u stan, čuo sam Lidiju kako telefonira:

– Dobar dan, bolje mi je, možemo se videti danas u 18.00 č.

Pogledala me je i slegnula ramenima.: – Čuj, sedeću samo na kraju stolice, neću se kretati, neću čak ni laktove staviti na sto, pokupiću kosu u punđu, i istrešću jaknu čim izađem iz kuće – duboko je uzdahnula – Treba nam novac, nije to zanemarljiva suma.