-
-
Putnici kroz nestvarno
900 rsdБило је нешто мало после један после поноћи док сам возио уз кривудави пут ка Власинском језеру. Небо је било потпуно без звезда, као да је црна тканина прекривала све изнад мене. Мој стари, вечито неисправни пежо 407 дрхтао је као болесник, на ивици да се прегреје. Знао сам тај звук мотора, суво куцање, једва прикривени хук вентилатора, и сваког часа очекивао да казаљка температуре скочи у црвено.
Кратка светла већ месецима нису радила. Зато сам возио искључиво под дугим, не марећи што би то негде другде привукло полицију. Али овде, у овим пустим планинским пределима, патрола је била ретка као и сама светлост.
Ауто се већ неко време понашао све горе и горе. Због честих путовања поправка код мајстора, кога обично чекам месецима није била опција. Претпоследњи пут кад сам пролазио овим путем морао сам да станем једном у близини хидроцентрале Власина да се не би прегрејао. Сада сам морао два пута. Овим темпом идући пут нећу моћи уопште да идем за Ћустендил овим путем. Јежио сам се од помисли да ћу морати да идем за Куманово, затим за Криву Паланку, па одатле за Ћустендил, потпуно равним, али неупоредиво дужим путем, са два гранична прелаза. По равном путу Пежо је ишао нормално.
Иако сам се уз ово брдо пењао ко зна који пут, сваки пут сам подједнако помислио да оно уопште нема крај и да ћу се пењати у бесконачност, док се казаљка која показује температуру воде опасно пењала ка сто степени. Пут је водио из кривине у кривину до бесвести док се Пежо једва вукао уз њега. Али, као и сваки претходни пут, проклети успон је имао крај. Тај крај дошао је са првом кућом у селу Власинска Округлица. Прошао сам поред маркета у Округлици поред кога је умела да стоји патрола полиције, а које сада, срећом није било. Лево је пут водио поред језера ка неколико ресторана и прелепих вила на узвишењу са погледом на цело језеро. Ја сам продужио право. Искористио сам низбрдицу и одсуство полиције да прегрејани ауто возим на лер. Убрзо је достигао брзину од сто педесет километара на сат кроз насељено место. Али температура у хладњаку се спустила.
Напустио сам Округлицу овом застрашујућом брзином и кренуо ка одвајању путева од којих један води ка граничном прелазу Стрезимировци и граду Пернику, у коме сам провео студентске дане. Други пут води у Босилеград и даље ка Ђустендилу, Дупници и јужној Бугарској. Од овог одвајања почињала је област коју су моји пријатељи отуда називали „Постојебина“. Обухватала је цео пут и сва насељена места уз њега, као и нека места која нису баш уз пут, попут села Топли Дол, Горње и Доње Тламино, Радловци и Голеш. Постојебина се завршавала у улици Петар Берон у Ћустендилу, познатој по увек доступним бесплатним паркинзима. Ова необична улица чини да се човек, одмах по уласку у Ћустендил нађе у центру града.
У Ћустендилу сам први пут био пре неколико година када сам путовао преко Бугарске за Ставрос и био сам потпуно згрожен. Стигао сам тако око једанаест увече када није било живе дуже на улицама. Нигде није било ни путоказа. Имао сам утисак да сатима тражим излаз према Дупници. Лутајући тако по пустом граду улетео сам у двориште напуштене фабрике са једним или чак и више огромних црних димњака. Одмалена имам фобију од високих а уских објеката. Највише од топола, али и од таквих димњака. У том дворишту ме је ухватила таква паника да сам једва успео да изађем из круга фабрике. Занимљиво је било то да никада више нисам успео да пронађем ову фабрику, а пар пута сам покушавао.
Размишљајући о необичној фабрици прошао сам одвајање и нашао се у Постојебини. Наишао је последњи успон, па је казаљка опет кренула навише, али то ме више није забрињавало. Овај је трајао пар стотина метара, и после њега је до Босилеграда била је низбрдица и равница. Почев од велике низбрдице која је ишла све до села Божица, првог насељеног места у Постојебини. На почетку низбрдице поново сам пустио ауто на лер и поново достигао озбиљну брзину. Секао сам кривине и возио супротном страном пута као Енглез. Иако је од скретања почела невероватно густа магла, кроз коју су се дуга светла једва пробијала, вероватноћа да у ово доба неко наиђе овим путем из супротног правца била је чисто теоретска. Овај крај је био невероватно слабо насељен. Захваљујући готово свакодневном путовању овим крајем пут сам знао јако добро.
А онда, изненађење. На једној јако оштрој кривини испред које стоји знак црна тачка, отприлике на пола пута између одвајања и Божице стајао је човек. Висок, витак, сед, стар око педесетак година. Носио је одело и необичан сиви дуги капут који је изгледао као да је из осамнаестог века. Био је наслоњен на знак и гледао у мом правцу. Због густе магле сам га видео само пар метара пре него што бих ударио у њега.
-
Ogledala zamka Tananur
900 rsdУ замку Тананур време није текло као другде. Минут је могао бити вечност, а нека вечерања тишина могла је потрајати вековима.
Феликс Харт, четрдесетогодишњи чувар замка, одржавач, понекад и једини његов становник, није веровао у приче о духовима. Живео је у западном крилу, радио свој посао без много питања, и више се плашио рачуна за грејање него сенки у ходницима.
Све до тог дана.
Он је био и један од најновијих становника замка, обзиром на то да је у њему боравио тек нешто више од недељу дана. Никога од запослених још увек није ни познавао. Као адвокат коме је посао ишао јако лоше и већи део године му је у ствари био годишњи одмор, стално је био у потрази за додатним извором прихода. Покушавао је да се бави писањем, савлада вештачку интелигенцију, спортовима. А пре десетак дана му се појавила прилика да лето проведе чувајући и одржавајући Тананур и то уз своту коју није могао да одбије. Донео је са собом гомилу књига, лаптоп и у слободном времену, кога је иначе било јако пуно, покушавао да савлада основе вештачке интелигенције. Једног дана је одлучио да истражи подрумске просторије и тамнице замка. Идеју му је дао масивни старински кључ који је случајно пронашао у дневној соби… или бар оном што је сматрао дневном собом. Кључ је нашао потпуно случајно, није знао шта отвара, али је нешто у њему говорило да треба да крене.
Испробавајући браву за бравом у замку у коме никог од послуге није било, Феликс је обишао готово цео замак. Једино што је било остало су подруми, тамнице и друга кула. У првој, нижој, у коју се улазило из ходника на другом спрату замка налазила се Феликсова спаваћа соба. Поглед одозго је био божанствен, због чега је и изабрао ово место за спаваћу собу. Малене степенице водиле су из собе на кров куле који је био раван и са кога је такође имао прелеп поглед, Друга кула, виша, налазила се у вишем делу дворишта Била је такође прислоњена на зид замка, с тим што није имала никакав видљив улаз. Ово је збуњивало Феликса
„Како да одржавам нешто у шта не могу да уђем?“, запитао се једном приликом кружећи око куле.
Међутим, проучавање ове куле оставио је за неко друго време. Сада је сишао у тамницу, и испробао кључ… који се савршено уклопио и откључао врата.
Врата тамнице су шкрипала као да плачу. Била су дебела, гвоздена, са заковицама које је рђа јела као гладна звер. Тамница је била на крају спиралног степеништа, низ које је ходао само једном, из радозналости, али никада до краја. Сада је корачао с лампом у руци, дах му је пуштао облачиће у хладном ваздуху, а под ногама је пуцкетао камен.
Када су врата попустила и отворила се уз тресак, срце му је на трен стало.
Из мрака, два ока.
Није био пацов. Ни животиња. Ни дух.
Била је то девојчица.
Седела је у ћошку, леђима на зид, скврчених ногу, косе упетљане у чворове. Лице јој је било бледо, као под танким слојем прашине. Носила је прљаву белу хаљиницу и гледала га без речи.
„Хеј… ти си… стварна?“, изустио је, не верујући сопственим ушима.
Није одговорила.
Пришао је полако, устручавајући се као да би је дотицање могло уништити. Стао је на неколико корака.
„Ко си ти, дете? Како си дошла овде доле?“
„Овде сам… дуго.“ Глас јој је био тих, готово као шапат, као да није користила гласне жице годинама.
„Јеси… заробљена?“
Климнула је. Поглед јој није био испуњен страхом – више… мирноћом. Као да је прихватила све што јој је судбина доделила.
„Хајде. Идемо. Вадим те одавде.“
-
Pad
1.000 rsdНАУКА ЈЕ СТАЗА ЖИВОТА
– Невероватно – рече Хенри.
– Свашта – процеди Дејвид.
Леонтије није ништа рекао, ћутао је и размишљао. Био је један од министара императора Максимилијана XX, озбиљан и посвећен човек, веран себи и науци. Подаци у које је гледао били су такви да су од научника, правили будале, а од озбиљних људи, незрелу децу. Пре би поверовао у постојање вештица и чаробњака, него у ово што се налазило испред њега. Па ипак, извештај је био такав да је било тешко оспорити га. Поред тога, његова истинитост је била потврђена прошлим догађајима. Капетан Сол је био чудан, барем су га, као таквог посматрали, али, некада и чудаци говоре истину, а често баш њима, током историје, буде суђено да донесу најбитније вести и присуствују најбитнијим догађајима у историји људског рода. Уосталом, зар не постоји урбана легенда по којој је Цариград, 1453. године нове ере, спасао човек из будућности. Легенде су легенде, па ако исте већ постоје, ово што сада чита, свакако ће постати, управо то, легенда, али и истина.
– Драги пријатељи – коначно рече Леонтије – знам да смо сви ми научници, па, пошто сте прочитали извештај Научног директората Земаљске империје, занима ме шта мислите о њему? Завладала је тишина, нико није могао да поверује да постоји било шта, што би омогућило свемирском броду да за пет минута долети од Јупитера до Земље. Још невероватнија је чињеница да је то нешто, у ствари прашина, покупљена у атмосфери Јупитера. Пред непознатим, ум се отвара, срце се шири, али, речи не излазе, јер, ни срце ни ум, не могу да одгонетну загонетку несхватљивих факата.
Леонтије, почешавши браду, скрушено рече: – Тако сам и мислио. Дакле, одговоре за императора и сенат немамо, немамо ни теорије, ни идеје, немамо ништа. Стојимо на рубу највећег открића у историји човечанства, а испред нас је „tabula rasa“. У реду, разговараћу са императором, па ћемо видети шта даље да се чини. Огромном просторијом Министарства науке Земаљске империје ширила се непријатна тишина. Цариград, центар и главни град Земаљске империје одисао је раним пролећем, небо су парали прелети летећих бродова, док су се огромне зграде купале у јутарњем сунцу, али, у овој просторији, владало је нерасположење.Леонтије је затворио састанак и одлучним кораком кренуо ка свом летећем броду. Био је нервозан, морао је да се састане са императором, да му исприча шта се то десило са „Стазом“, како је могуће да је тај брод имао толико среће, како неко може да лети тако брзо. Није знао шта да каже, први пут у животу, пожелео је да буде неко други, да се човечанство врати у мрачно доба, у време пре „Велике битке“, у дане када се живело просто, без велике науке, великих научника и великих проблема. Са друге стране, Цариград је блистао. Град је у 2589. години нове ере изгледао неодољиво. Готово бесмртни људи живели су у апсолутно бесмртном граду. Свака зграда је практично лебдела у ваздуху, магнетни повези чинили су зграде неуништивим. Иако су исте поносно пркосиле висинама, њихова сигурност је била загарантована. Станови у њима су били паметни, а људи су уживали у луксузу који су сами стварали. Све што би пожелели, тродимензионални штампачи би им у тренутку направили, док би људски умови били ослобођени ситних брига, карактеристичних за прошлост. Ваздушни бродови су лагано лебдели изнад њихових зграда, величанствени, као и њихови власници. Улице су биле покретне и паметне. Могле су у тренутку да се издуже, скупе или рашире, све у складу са потребама. Културни живот је био богат, у најширем смислу, људи су живели како су желели и не, то никоме није сметало, јер начин живота ма ког човека, није угрожавао начин живот других људи. Град је имао тачно 35 милиона и 216 хиљада становника.
Овај број људи, опслуживало је на стотине милиона робота, различитих облика и дужности. Била је то, готово, утопија. Централни део града красила је палата названа „Златна палата цара Константина Драгаша“. Да, била је направљена од чистог злата, огромна, пркосна, као сунце у подне, као мачеви хероја из 1453. године. Та палата, била је седиште Императора Максимилијана XX, цара Земаљске империје, некога ко није одлучивао, али чија се реч слушала. Владала је демократија, законодавна власт је била у рукама Сената, али, реч цара је била битна, јер, ипак је он наследник једног Константина Драгаша, ипак је он неко ко повезује звукове прошлости са данима будућности. Цар, као паметан човек, увек је, поред себе, имао министре, као саветнике, као помоћ, као људе у које се уздао. Извршна власт је била такође у рукама Сената. Леонтије је то сматрао реликтом прошлости, али, прихватио је то као неспорну чињеницу и прилагодио јој се. Мучило га је то што ускоро мора да објасни цару шта се догодило, што треба да испуни царева очекивања, а то не уме. Пожелео је да буде судија, да врши судску власт, да буде капетан брода, део морнарице, било шта, само не министар. Пожелео је, али, жеље су некада само жеље.
– Како год – рече Леонтије, више себи у браду, – научник си, а научници никада не беже од одговорности.
Док је летећи брод лагано прилазио „Златној палати“, Леонтије је тражио трачак смирености. На крају, рећи ће истину и нема чега да се плаши и стиди.
-
Hronike Helma 4: Duhozver
1.600 rsdObala jezera Orestiada, proleće, 1384. godina
Kada su se, nakon nekoliko dana, našli nedaleko od grada Kostura, noć je skrila tamne vode jezera Orestiada. Jedino je blagi šum talasa i klobučanja vode odavao da se ispred Dragutina, koji je stajao na omanjoj uzvisini, nalazi jezero, a ne nekakav mračni ponor bez dna.
Da je kojim slučajem bio dan, pred Dragutinom bi se ukazao sasvim drugačiji prizor zeleno-plave vodene površine, okružene planinama. Da je bio dan, video bi poluostrvo koje se protezalo skoro do sredine jezera. Video bi i prevlaku, široku tek jedan strelomet, koja je poluostrvo povezala sa kopnom.
Na prevlaci se nalazio ulaz u tvrdinju, mada se on tek neznatno isticao, jer je celo poluostrvo bilo okruženo bedemom, iza kojeg su se uzdizale brojne kule. Da je bio dan, Dragutin bi prvi put u životu video veličanstveni grad Kostur.
Međutim, bila je noć, pa je video samo udaljena svetla, rasuta širom poluostrva i na bedemu oko grada. Pa ipak, ta svetla su bila dovoljna da shvati da će vojska gospodara Balše teško uzeti grad.
Sa zabrinutim izrazom na licu, okrenuo se od jezera i osmotrio tamnu, vlažnu šumu iz koje je maločas izašao. Ratnici iz čete su se skrivali u rastinju.
– Odmorićemo se u šumi. Postavi stražu i reci Risu da dođe. I pošalji nekoliko ljudi da nam pribave večeru. Ovde sigurno ima divljači – rekao je Jovani, koja je stajala nedaleko od njega.
Ona ode da izvrši zapovest, a on se ponovo okrenu ka jezeru i svetlima u daljini. Baklje koje su gorele na bedemu, te svetle tačkice koje su se protezale obodom poluostrva, ponovo mu dadoše nagoveštaj da će osvajanje Kostura biti tegobno i da će potrajati duže nego što bi trebalo. A možda ga čak ne uzmu, jer će, čim se pročuje za okršaj pod Kosturom, Marko Mrnjavčević i Agarjani poslati pomoć braniocima.
Dok se nosio sa takvim mislima, iza sebe je začuo korake, ali se nije okrenuo jer ih je poznavao. Zvuk Risovih koraka odavno je zapamtio.
– Povukli smo se dublje u šumu, da vatre ne privuku neželjenu pažnju – rekao je staroverac. – Jovana je rasporedila stražare i poslala je lovce, ali se ovi nisu dugo zadržali, jer u blizini ima mnogo divljači.
– Šta su ulovili? – upitao je Dragutin.
– Vidre. Ili kastore, kako ih Jelini zovu. Neki kažu da su grad i jezero po njima dobili ime.
– Po vidrama? – Dragutin se nasmešio.
– Neki tako kažu, ali ne svi – odgovorio je Ris. – Jer ima i onih koji tvrde da je ime nastalo od reči „oreiada“, kako Jelini zovu gorske vile. Kažu da ih ovde ima mnogo. Ali ti si hrišćanin, zaboravio sam da ne veruješ u vile.
– Ako je to istina, nadajmo se da noćas neće biti previše glasne, jer će nam trebati tišina – Dragutin se nasmešio Risovoj šali, a onda se uozbiljio. – Ovde ćemo se pritajiti dok gospodar Balša ne stigne sa vojskom. Kada dođe, udarićemo na Kostur i više neće biti mirnog spavanja. Zato ćeš, čim svane, odabrati ljude i krenućete u izviđanje.
Ris je, bez reči, klimnuo glavom, a onda je krenuo ka šumi.
– I pošalji nekoga da mi donese večeru. Ja ću biti na obali – Dragutin je dobacio za njim.
Kada je ostao sam, zaputio se ka obali. Oprezno je silazio niz obronak jer je bio mrak.
Nakratko je zastao kada je nešto pljusnulo u jezeru.
Riba, pomislio je.
Na obali je našao suvo mesto ispod krošnje drveta koje se nadvilo nad vodom. Seo je i pogledao uvis.
Krošnja mu je zaklonila pola neba, ali je zato na drugoj polovini video zvezde: bezbroj malih, svetlih tačkica koje su iskričavo sijale.
Jedna od njih je brzo proletela nebom, ostavljajući kratkotrajni svetlosni trag, a onda se naglo ugasila. Dragutin je pomislio na Mariju. Još malo, još koji dan je trebalo da vojska gospodara Balše stigne, pa će, uz pomoć božju, uzeti Kostur.
Onda će biti slobodan. Dug će biti otplaćen i vratiće se kući u Kotor. I biće daleko od ovog pakla.
Istovremeno je primetio da mu nekada, dok je bio mlađi, ovaj način života nije teško padao kao sada. U to vreme, dok je sa Vukanom i Stepošem služio kod velikog župana Nikole Altomanovića, sve mu se činilo lakšim.
Vukan… sa tugom se setio njegove nesrećne sudbine. Ni grob mu se nije znao.
A Stepoš… on je bio zauzet poslovima u Zvečanu.
Nedugo nakon propasti Nikole Altomanovića, Stepoš mu se javio, Dragutin je odgovorio, razmenili su nekoliko pisama, ali je vremenom i ta prepiska zamrla. Valjda ih je život odneo na različite strane, daljina je učinila svoje, pa ni prijateljstvo koje su nekada imali više nije bilo isto.
Dok je razmišljao o prošlosti i sadašnjoj tegobi, blagi povetarac mu je pomilovao lice. Istovremeno je čuo nežno šaputanje, koje se stopilo sa šuštanjem lišća u krošnji drveta. Oslušnuo je pažljivije, a onda se nasmejao samom sebi. Samo vetar, pomislio je.
Ipak, šapat se ponovo čuo. Neko je izgovarao njegovo ime. Odnekud… odnekud iz krošnje. Kao da se lišće na povetarcu usaglasilo pa šušteći izgovara njegovo ime.
U trenu se našao na nogama. Pažljivo je osmotrio krošnju velikog drveta, a šapat se ponovo čuo.
D r r r r a a a a a g u u u u t i i i i n e e e e e
U početku blag, povetarac se pretvarao u sve jači vetar, a šapat je bio sve glasniji.
D r r r r a a a a a g u u u u t i i i i n e e e e e
Lišće ga je dozivalo, sablasno šušteći.
Osećajući da mu jeza mili uz vrat, osvrnuo se oko sebe.
Osim baklji u daljini, što su na bedemu Kostura gorele kao treperave kresnice, sve je prekrio mrkli mrak.
D r r r r a a a a a g u u u u t i i i i n e e e e e
Šapat je bio snažniji, a ovog puta je došao tik iznad jezera.
Sa rukom na balčaku mača, Dragutin se naglo okrenuo u pravcu iz kog je šapat dopirao. Nalet vetra ga je zapahnuo i uskovitlao mu kosu, a on nagonski isuka mač. Na trenutak mu se učinilo da je u vodi ugledao odsjaj srebrne svetlosti, koja je blesnula i odmah se ugasila.
– Ko je to? – glasno je upitao. – Pokaži se!
Nešto u jezeru, nedaleko od njega, ponovo je zasijalo srebrnom svetlošću. Svetlost se ovog puta nije ugasila, pa je u vodi, ispod površine, ugledao dve devojke.
Bile su predivne, sa dugom, crnom kosom koja se lelujavo uvijala, zaplitala se, milujući im tela, da bi se potom, povinujući se vodenim strujama, razmotavala i talasala poput zastave na vetru. Na sebi su imale srebrno bele haljine koje su im, iako providne, skrivale tela.
Dragutin ih je netremice gledao, a one su se, videvši njegovu opčinjenost, nasmejale bezglasnim smehom. A onda se nedaleko od njih ispod površine jezera pojavila još jedna svetlost, koja se lagano približavala obali. Dragutin isprva nije mogao u njoj da razazna treću nimfu, sve dok se ova nije pridružila sestrama.
Mač mu je ispao iz ruke, a on, ne skidajući pogled sa njih, jednom nogom zagazi u vodu. Talasi koje je napravio uzburkaše likove nimfi u jezeru, pa je zamerio sebi što nije pažljiviji i što mora da sačeka da se voda smiri da bi ponovo uživao dok ih gleda.
Zato mu je drugi korak bio oprezniji. Kada ga je napravio, sa obe noge je stajao u jezeru. Vodene vile su ga rukom pozivale da im se pridruži, a on je osetio neodoljivi poriv da ih posluša. Napravio je još nekoliko koraka i voda mu je dosegla do pojasa. Ponovo je zastao, jer je nekakav unutrašnji glas u njemu vrištao da se vrati, da odmah izađe na obalu.
Videvši njegovu neodlučnost, one mu priđoše. Sve tri su izronile iz vode, koja je sada i njima dosezala do pojasa. Jedna mu je nežno pomilovala lice. Druga, kosu. Treća mu je stavila ruku na rame.
A onda su ga sve tri nadljudskom snagom gurnule ispod površine. Noge su mu poklekle i voda mu se sklopila iznad glave, dok su ga nimfe držale u čeličnom stisku. Nije stigao da udahne vazduh, pa je nagonski otvorio usta koja se odmah napuniše vodom. Oči su mu bile širom otvorene, ali u mraku nije video ništa. Samo je ispod ruku kojima je zamlatarao osećao njihove noge.
Kroz glavu mu sevnu misao da nije trebalo ovako da skonča. Proletela mu je i pomisao na Mariju.
Stisak nimfi je popustio sasvim neočekivano. Dok je još uvek klečao, glava mu se napokon našla iznad površine i on hriptavo udahnu. U magnovenju je primetio da su one još uvek tu, oko njega. Ruke su im još uvek bile na njegovim ramenima, ali su im glave bile okrenute ka obali.
– Dragutine!! – nečiji glas ga je dozivao.
Jovana, to je bila Jovana, sevnulo mu je kroz glavu. To je njen glas dopirao odnekud sa obronka iznad jezera.
Nimfe razmeniše neodlučan pogled, a onda sve tri, kao da su jedna, izviše tela u graciozan luk i glatko zaroniše u jezero.
Još uvek hriptavo dišući, Dragutin je zabatrgao ka obali. Pljuskao je oko sebe i rukama razmicao vodu, koja je bila čudnovato gusta, kao da želi da ga zadrži. Kada se napokon našao na suvom, nemoćno se stropoštao na zemlju.
– Dragutine, jesi li tu? – ponovo je začuo Jovanu.
Glas je ovog puta bio bliži. Sada je čuo i njene korake, a onda je naspram zvezdanog neba spazio i njenu senku.
– Ovde… ovde sam – oglasio se jedva čujnim glasom.
– Pretpostavila sam da si zaspao – reče ona, prilazeći mu. – Zato sam te potražila. Dođi gore, u bivak. I tamo je vlažno, ali ćeš barem spavati kraj vatre.
Videvši da on još uvek leži i da mu je dah hriptav, čučnula je kraj njega.
– Jesi li bolestan? – upitala je brižno.
– Nisam bolestan… – prodahtao je. – Ali sam maločas bio u jezeru… davio sam se.
– U jezeru? – ponovila je, začuđeno ga gledajući.
Isprva nije znao zašto se iznenadila, a onda je seo i rukom prešao preko ratne spreme i odeće koju je nosio. Sve na njemu bilo je potpuno suvo.
– Sanjao si – nasmejala se Jovana, videvši njegovu nevericu. – Sanjao si da se daviš.
Dragutin je ćutao. Zar je moguće da je sve bio san? A izgleda da jeste. Verovatno je umor učinio svoje. Umor i tama koja se spustila na jezero.
Zato je, bez reči, krenuo u bivak.
Nekoliko dana kasnije, gospodar Balša je stigao sa vojskom i napad na Kostur je počeo.
-
Zarobljena svetlost
1.000 rsdStela u zemlji čuda
Stela je išla kroz šumu i staza se sužavala i Stela je shvatila da se izgubila. Taman je mislila da se vrati kada ugleda putokaz od drvene table na kojoj je pisalo „Farma“ i strelica na desno. Sa zaprepašćenjem primeti čudno drvo na kome je raslo više vrsta voća na istoj grani. A onda ugleda slona koji je išao prema njoj. Pa još jednog i još jednog, celo krdo. Stela je stala u šoku.
„Ne boj se“ neko reče. Stela se u strahu okrenu i ugleda neku staru ženu.
Žena se nasmeja:
„Ne boj se, neće ti ništa. Tako su programirani da ne diraju ljude. Pazi samo da ih ne zgaziš.“
Slonovi su bili mali kao pudlice.
„Ja sam Dobra vila.“
„A ja sam Stela.“
Sada Stela ugleda krdo zebri kako ide ispod velike guste trave. Zebre su bile kao mali mačići.
„Ovde živi Merlin, on voli genetski modifikovane afričke životinje da drži u svom vrtu. Ti si se izgubila, idemo do farme, mora da si gladna i žedna. Rekla bi da si ti iz Starog Sela.“
„Jeste, htela sam prečicom kroz šumu, jer put od Starog Sela do Novog Sela je lep i uređen ali je veoma dug.“
„A ti si bila znatiželjna da vidiš kako izgleda Novo Selo?“
„Jesam“, reče Stela.
„Ovo nije Novo Selo.“
„Nego?“
„Ovo je Moderno Selo.“
Stigli su na farmu i Dobra vila i Stela su potražili vlasnika farme Ota.
Našli su farmera Ota u velikoj štali i umesto stoke Stela ugleda ogromne crve koje Oto gaji. Crvi su bili veliki kao konji. Kad je videla crve Stela je počela da vrišti od straha.
„Odakle je ona?“ upita farmer Oto.
„Iz Starog Sela.“
„Au, čuo sam da su tamo veoma primitivni. Još uvek gaje krave i ovce. Šta će ona ovde?“
„Zalutala je, krenula je u Novo Selo, izgubila se u Velikoj Šumi i pogrešno stigla kod nas u Moderno Selo.“
„Kakvo je to nekulturno ponašanje da ne kontroliše svoja osećanja. Da tako vrišti, uplašiće crve. Neka uključi uređaj za kontrolu emocija.“
„Nema ga.“
„Zašto?“
„Nema implant u mozgu za kontrolu emocija.“
„Bože, kakvi divljaci žive u Starom Selu“, začudi se Oto.
A onda se pojavila proročica Sibila i reče:
„Vrati je u Novo Selo tamo je njena budućnost. Mi nismo njena budućnost. Mi smo budućnost za Novo Selo.“
„Znači njena budućnost je naša prošlost. Pa Sibila lako je tebi proricati budućnost u Starom Selu jer je to naša prošlost u Novom Selu“, shvatila je Dobra vila.
„Tako nekako. Ona je bila znatiželjna da vidi budućnost ali i budućnost ima svoju budućnost“, nasmeja se Sibila i ode
„Da joj pokažemo skakavce koje gajimo?“ predloži Oto.
„Nemoj, opet će da vrišti. U njenom selu skakavci se ne jedu i mali su jako“, reče Dobra vila.
„Da zovemo Paracelzusa seoskog lekara da joj da neki lek protiv vrištanja.“
„Ne možemo, nemamo njen genom. Ne možemo da napravimo lek za nju.“
„Pa ne možemo da joj pokažemo ni ribnjak sa zlatnim ribicama. Deca iz sela vole da gledaju kako hranimo zlatne ribice malim ajkulama.“
„Nećemo, kod nje su zlatne ribice male i drže ih u staklenim posudama i ne služe im za ishranu. Ove naše su velike kao kombi.“
Onda dođe Merlin sav zadihan i reče:
„Danas sečemo papriku.“
„Stvarno, je l’ stigla ekipa?“ upita Oto.
„Da, doneli su kran i motorne testere i kamione. Ovi roboti su iskusni, naučeni su da seku papriku na idealne komade i tovare u kamion“, odgovori Merlin pa objasni Steli.
„Papriku sečemo na velike komade radi lakšeg transporta do fabrike za preradu.“
„Koliko je stiglo kamiona?“ upita farmer Oto.
„Dva.“
„Dovoljno za jednu papriku.“
A onda Oto primeti prljavu Stelinu odeću:
„Kako joj je odeća prljava. Pomisliće neko da je odbegli klon.“
„Ona nema odeću koja se sama čisti, njena odeća mora da se pere“, objasnila je Dobra vila.
„Bože, kakvi divljaci. Misliće neko da je klon lutalica koga je gazda izbacio iz kuće. Mnogo ima neodgovornih ljudi, dosadi im klon i umesto da ga daju u azil za čuvanje oni ga izbace na ulicu.“
„Kažu da u severnom delu Modernog Sela ima mnogo klonova lutalica“, reče Merlin.
„Da, zato što tamo mogu da se dobro kriju, tamo stanuju ljudi koji žive u metaverzumu. Virtuelci. Koriste samo stvarni svet da obave malu i veliku nuždu i onda nazad u virtuelni svet. I nešto da pojedu“, objasni Dobra vila.
„Ne mogu da shvatim da nauka nije u stanju da pronađe rešenje da se mala i velika nužda obavljaju u metaverzumu, nego moraju da prekidaju svoj život radi toga“, začudi se Oto.
Policija je prošla vodeći jednog odbeglog klona. Stela pogleda u klona pa u robote koji su sekli papriku, pa upita:
„Kako razlikujete robote i klone od ljudi? Meni su svi isti.“
„Vrlo prosto. Roboti nemaju otiske prstiju a svi klonovi imaju krvnu grupu C. Ljudi imaju otiske prstiju i nemaju krvnu grupu C. Ljudi nose narukvicu na levoj ruci sa čipom u kome je lični genom te osobe i ostali podaci. Jedino tako se ljudi razlikuju kod identifikacije od klonova i robota.“
Dok su oni razgovarali dolazi Sveštenik i strogo upita:
„Čuo sam da koristite robote koji nisu kršteni u crkvi?“
Stela zaprepašćeno pogleda u Dobru vilu a ona joj objasni:
„Samo crkva ima pravo po zakonu da ugrađuje implante robotima u mozak. Krštenjem roboti dobijaju nekoliko implanta u mozak, jedan od tih implanta je senzor da prepoznaju odbegle klonove. Neki odbegli klonovi neće u azil nego hoće da žive slobodno kao roboti, pa se pretvaraju da su roboti i tako se kriju.“
Petar Pan i Robin Hud su se vraćali sa zasedanja Kongresa i sreli su Dobru vilu i Stelu.
„Šta ima novo u Kongresu?“ upita ih Dobra vila.
„Uglavnom glasanje o novim zakonima. Ništa zanimljivo. Zakon o novom kreditu Velikoj Britaniji na molbu njihovog kralja Abdul Hamida Drugog“, reče Edvard Pan.
„Otkad je Edvard Deseti prešao u islam da bi sačuvao bogatstvo Engleska se stalno zadužuje“, reče Dobra vila pa upita:
„Što im ne pomogne Republika Londonska Imperija nego traže od nas?“
„Kod njih su velike kamate“, objasni Robin Hud.
„Postrepublikanska stranka je predložila Zakon o podizanju ograde prema Kanadi i Meksiku da se zaštitimo od izbeglica iz Evrope. Multidemokratska stranka je protiv, imaju većinu u Predstavničkom domu ali nemaju u Senatu, tako da se još o tome pregovara“, reče Edvard Pan.
„Sramota da ta ograda već nije podignuta. Te izbeglice iz Evrope nas ugrožavaju, uzimaju našim ljudima radna mesta a neki dolaze samo zbog socijalne pomoći“, reče Dobra vila.
„Lider Postrepublikanske stranke Velaskez se veoma zalaže da taj zakon prođe ali spiker kongresa Lopez i lider multidemokratske stranke Martinez su protiv. Sve zavisi kakav će stav zauzeti kongresmeni iz belačke manjine sa kongresmenom Edvardsom, njihovi malobrojni glasovi će odlučiti o većini“, objasnio je Petar Pan.
„Završena je i kongresna istraga oko rušenja kula bliznakinja 9/11. Utvrđeno je da su to CIA i Mosad organizovali, belačka manjina snosi krivicu za tu katastrofu“, reče važno Robin Hud.
„Šta to beše kule bliznakinje?“ upita Dobra vila.
„Nisam ni ja siguran, ali se kaže u izveštaju da su to bile neke zgrade nekad u Njujorku pa su ih neki oteti avioni srušili. Niko se više ni ne seća tog slučaja ali evo vuče se po administraciji Kongresa.“
„Kongresmen Naomo je predložio zakon koji bi zaštitio ugrožena prava ljudi koji imaju riđu kosu. U istom predlogu je i zakon koji dozvoljava da možete držati za kućnog ljubimca novu generaciju klonova koji predstavljaju istorijske ličnosti“, obavestio ih je Petar Pan.
„Ja sam protiv novog zakona koji dozvoljava da možete držati za kućnog ljubimca novu generaciju klonova koji predstavljaju istorijske ličnosti“, reče odsečno Robin Hud.
„Pa je l’ počela rasprava u Kongresu da li je moralno i etički držati svog klona kao kućnog ljubimca koji je likom neka istorijska ličnost?“ upita Dobra vila.
„Jeste, počela je rasprava pre donošenja zakona. I vrlo je burno“, odgovori Robin Hud pa nastavi:
„To je nedopustivo. Zamislite da na putu sretnete odbegle klonove Hemingveja, Dostojevskog i Šekspira, kako se vucaraju odrpani i gladni?“
„To ne smemo dozvoliti. Borićemo se da takav zakon ne prođe u Kongresu“, reče Dobra vila.
„Vidim da je i dosadašnja borba u Kongresu bila uspešna. Imate robote. Imate klonove. Imate uređaje za kontrolu osećanja. Celo predgrađe živi u virtuelnom svetu. Imate crve kao krave a slonove kao mačke. E sada je veoma važno i presudno kako će klonovi izgledati i na šta će ličiti“, primeti Stela.
Čarobnjak Merlin i Alhemičar su bili pripiti, pili su neku zelenu rakiju i proslavljali su nešto.
„Otkrili smo Kamen mudrosti. Uskoro ćemo moći da prebacujemo dušu iz tela u telo. Moći ćemo da biramo tela“, reče radosno Merlin.
„Stvarno genijalno“, reče Dobra vila.
„Menjaćemo tela kao garderobu“, reče Alhemičar pripito.
„Koliko vam je mudar taj kamen?“ upita Stela.
„Veoma mudar, eliksir besmrtnosti, čudesna formula koja spaja sve oblike uma. Imaćemo više klasa uma. Klasno društvo ne ljudi nego uma“, reče Alhemičar ponosno.
„Imaćemo stvarni um u stvarnom svetu, to je najniža klasa uma. Pa stvarni um u virtuelnom svetu metaverzuma, to je srednja klasa uma“, dodao je Merlin.
„Pa ćemo imati virtuelni um u stvarnosti, upload svesti, telo se baca, srednja viša klasa uma. I na kraju, najvišu klasu uma: virtuelni um u virtuelnom svetu, upload svest u metaverzumu“, ponosno izjavi Alhemičar.
„Fantastično. Vi ste pravi geniji. Daj i nama po piće da proslavimo“, reče oduševljeno Dobra vila.
„To je naša neizbežna budućnost o kojoj sanjamo. Izgradićemo novo selo, zvaće se Selo Novog Uma“, reče čarobnjak Merlin ponosno.
„Ja mislim da ste vi svi sišli sa uma“, reče Stela i prosu čašu zelene rakije koju joj je dao Alhemičar.
Onda Stela upita Dobru vilu:
„Kako ste uspeli da napravite robote koji tako verno izgledaju kao ljudi?“
„Prvo smo pravili robote od metala, plastike i elektronike. To je bilo mukotrpno, glupo i ružno. Onda smo genetskim inženjeringom počeli da gajimo robote.“
„Napravili ste od ljudi robote?“
„Da, genijalno, zar ne? Umesto da napravimo robote koji liče na ljude, daleko je jednostavnije i jeftinije napraviti od ljudi robote. Genetski ih veštački odgajamo i izaberemo gene za određenu vrstu posla za koju ih planiramo. Mnogo je jeftinije i ne treba posle nikakvo tehničko održavanje niti energetski izvori, kompjuteri, senzori, skupi rezervni delovi i trista čuda.“
„Pa to mu dođe kao robovi nekad davno“, zaključi Stela.
„Robovlasnički sistem se stalno usavršava i nikad ne nestaje, to nas uči istorija“, reče Mudra Sova.
„Znači ako zamislim i vašu budućnost i u njoj će biti robova?“ upita Stela.
„Naravno. Nove tehnologije prave nove ljude ali i nove robove“, reče Dobra vila pa nastavi:
„Evo stigli smo. Sad idi ovom stazom levo do Svetionika, da izbegneš Novo Selo, i onda desno pa pravo do Starog Sela.
Stela uđe u gustu šumu prateći usku stazu prema Svetioniku.
Onda oseti da je neko budi.
„Stela, je li ti dobro?“ upita Maks zabrinuto.
„Dobro sam… sanjala sam nešto mnogo ružno…“
„Pričala si mnogo u snu i nešto si se ljutila i vikala, pa sam se uplašio.“
„Sanjala sam budućnost… i budućnost naše budućnosti… Bilo je… kao stvarno… zato je bilo… strašno.“
-
Svetitelj
1.090 rsdМоравски крокодил
Звони ми телефон. Од када сам се вратио са мора, променио сам грчку мелодију за примеренију овом тренутку у коме живимо. Pump it up, упоран је телефон. Исидора!
„Оче, сад сам се чула са Светланом. Је л’ те звала?“
„Није! По обичају, мени се последњем јави.“
„Преживећеш! Докле си стигао?“
„Ево ме код скретања за Крагујевац. Јавићу се када стигнем.“
„Важи, ћао!“
„Ћао!“
На путу сам за Параћин. Тамо ме води новинарски посао. Извештавам за „Правду“ са економског форума који се одржава у том граду у организацији Регионалне агенције за економски развој Шумадије и Поморавља. Ови вишедневни форуми су идеална места да видите колеге из других градова и околних држава и мало се подружите, што подразумева пуно регионалних трачева и многооо алкохола.
Преко дана се дружимо на форумским паузама. Ту смо сви релативно нормално обучени, прилагођено дневним и пословним активностима, али када увече одемо на заједничку вечеру или коктел, неке колеге, а нарочито колегинице, не можеш да препознаш. Прилази ми Весна, колегиница са једне београдске телевизије.
„Је л’ се ми познајемо?“
„Брате, да сам те срео на улици, не бих те препознао и прошао бих поред тебе!“
Заједно смо седели данас, обоје у фармеркама и мајици, она у патикама, мислим, ненашминкана. А сада испред мене стоји жена у елегантној вечерњој тоалети, са доообрим шлицом и нешто блажим деколтеом, лепо нашминкана, миришљава, високе штикле… Иначе, њене анализе економских кретања су права поезија. Уживам пратећи их. Оштрог ума и бритког језика… или обрнуто, тек жена зна посао!
„Била сам и код фризера после предавања, видиш каква ми је фризура! А!“
„Феноменална је!“
„Ма немаш ти појма! Битно да ми студираш сисе!“
Тек сам тада приметио да јој стварно бленем у груди. Нисам ни био свестан тога.
„Е, извини, није било намерно.“
„Ма ок је, наши смо, само ми реци ако ми је деколте дегуте?“
„Чуј дегуте! Таман је како треба. Ја слабије видим, па што је већи деколте, веће су и шансе да га приметим!“
„Знаш шта ми је пало на памет, зашто смо на економском форуму баш у Параћину?“
„Немам појма.“
Мислим се да је вероватно због седишта те регионалне организације или главног финансијера, али верујем да Весна има неку другу идеју у глави.
„Па види, Параћин је вероватно добио име по парама, а паре имају везе са економијом, па где ћеш логичније решење за избор града домаћина економског форума!“
„Вау, јеси сама то смислила?“
„Нисам ја баш толико паметна, помогла ми је моја сестричина која иде у први разред!“
„Добро је, већ сам се уплашио за твоје ментално стање!“
Параћин наравно нема никакве везе са парама. На том месту су Римљани подигли мало насеље Сарматес у коме су се путници намерници одмарали и мењали коње на овом познатом Војном путу или Виа Милитарис, како се тада звао. Ту се налазио и средњовековни град Петрус.
Име Параћина се везује за човека, вероватно грчког порекла, по имену Паракин, који је био скелеџија на реци Црници. Име села се први пут помиње у повељи кнеза Лазара из 14. века, где се спомиње „Трг Паракинов брод“. Временом се име променило у Параћин.
„Него да те питам нешто озбиљно. Читала сам твоју анализу, тј. више прогнозу за биткоин и друге криптовалуте у наредном периоду. Нисам видела сличну, а пратим добар део доступних стручних процена из целог света. Мање-више се сви слажу да ће његова вредност на тржишту да расте, али си ти до тог резултата дошао на неки чудан начин. Допало ми се.“
„Имам пријатеље у другој димензији, па ме извештавају о кретањима у будућности!“
„Ма да, могу да ти кажу бројеве за лото, али си ти изнад тога, па информације из будућности користиш само посла ради!“
Ето, логично! Свако прво помисли на лото као и ја што сам. Али неће да каже онај кнез Пера. Глуми неку моралну вертикалу! Мада у сваком случају њему је лако кад је дух!
„Ај их, молим те, питај за мене када их будеш видео следећи пут. Је л’ има неки делија за мене на овој планети или сам цео живот осуђена на будале? Како их уопште призиваш, имаш ону таблу за призивање духова? Ај, немој ме, мајке ти, лепо сам те питала којом си анализом дошао до резултата раста биткоина. Само ме прескочи са другим димензијама!“
„Лутко, то је тајна. Ако ти кажем, мораћу да те убијем!“
„Јбт, Ацо, како отрцано! Је л’ пада нека на те глупости из средњег века?“
„Не могу да се одбраним! Није све до глупости, нешто је и до мог урођеног шарма!“
„Доооброоо… ајмо сада један озбиљан одговор на моје озбиљно питање!“
„Имам биткоине, па ми не одговара да им вредност пада. Зато сам написао мало оптимистичнију прогнозу, како бих мотивисао инвеститоре да улажу у биткоин.“
Завалила се у наслон фотеље, прекрстила дуге голе ноге (а било би чудно да поред оноликог шлица нису голе) и гледа ме. Фиксира! Узме гутљај белог вина и гледа. На крају проговара, чини ми се искрено.
„Знаш шта, најгоре је што верујем да си стварно способан да урадиш тако нешто. Мада ти не верујем ни реч. Прво ти и биткоини, нема шансе. До јуче си писао за криминалну хронику и дружио се са људима који лако пуцају, а тешко сричу слова. Од њих ниси могао да научиш да улажеш у криптовалуте. Друго, не личиш ми на човека који штеди. Значи, Ацо фацо, лажеш своју другарицу!“
„Лутко, нема ту много тајновитости. Криптовалуте нису старе, лако се сагледа њихово кретање кроз кратку историју, како реагују на разне друштвене промене, на ратове, земљотресе, економске кризе… Онда сабереш два и два и то је то.“
„Ако немаш ништа против, цитираћу у свом тексту један део те анализе?“
„Слободно, но проблемо!“
„Е, сутра ујутру, пре почетка форума, ишла бих до Раванице да запалим свећу. Хоћеш са мном?“
„Радо. Дефиниши ми ујутру?“
„У седам да се нађемоооо… може овде на улазу?“
„Може.“
„Још само једно питање и нећу више о послу. Како коментаришеш економску кризу у земљи?“
„У Србији нема економске кризе… тек ће је бити!“
„Паметница си ти, Александре! Одох ја на спавање. Видимо се сутра у седам.“
„Хоћеш да те отпратим?“
„Нећу, могла бих да дођем у искушење да те позовем у собу, а онда бих морала да те убијем да се не прочује!“
„Отрцано! Пази се крокодила!“
„Каквих, бре, крокодила, шта лупаш?“
„Моравских, најгори су!“
„Лаку ноћ, Ацо, и промени пиће! Други виде беле мишеве, а ти крокодиле!“
Пољубила ме у образ и отишла у ноћ! Гледам је како одлази и песма Рибље чорбе се сама намеће:
Вече не мирише на ракове и шкољке
Месец је бледа флека боје цимета
Узимаш ципеле за шетање кроз снове
Улица воли ритам твојих корака
…
Кад ходаш, не застајкујеш
И земљу не додирујеш…
Окрећем се и одлазим у свој хотел. Машу ми колеге из једне кафане да им се придружим и ја, ајде, да попијем још једно пиће. Нисмо се дуго видели.
Моравски крокодил, нисам то измислио. Волим да прочитам понешто везано за људе или градове са којима долазим у контакт. Елем, крокодил, моравски, стварно је постојао и то сигурно не само један. Пронађени су фосилни остаци крокодила који је живео на овом простору пре неких 15–20 милиона година. Тешко да је неки преживео до данас, па колегиница Весна нема чега да се плаши.
Наравно, загинуло се те ноћи. Толико познатих људи на једном месту, са сваким да прозбориш по коју, па упознаш и неке нове људе, па са сваким по гутљај-два, по минут-два, и време пролети.
-
Apokrif
900 rsdSrpski svemirski program
Ok, da se vratim onome zbog čega sam došao. Trebalo je već da završim jer me Marko, kolega iz drugih novina čeka u obližnjoj kafani „Nišava“ da popijemo piće. To je stara kafana, otvorena daleke 1933. godine, kao mesto u koje su svraćali i tu se družili ljudi koji su radili na Belom Dvoru u vreme Kraljevine Jugoslavije. Nekada smo Marko i ja zajedno pisali za kriminalnu rubriku pa sam se ja povukao u drugu rubriku a on u druge novine. Uključujem kameru na telefonu i počinjem priču.
„Naučna fantastika ili…?“
Gospodina Kostu Protića za Savski venac veže radno mesto (ministar) i jedna ulica. Posebno je zanimljiva priča vezana za putovanja svemirom i za srpsku zastavu na Marsu…znatiželjni!
Pa da krenemo redom… Kosta je rođen 1831. godine u Požarevcu, gde je završio osnovnu školu. Gimnaziju je pohađao u Beogradu a zatim i Artiljerijsku školu 1855. godine. Nakon toga u Berlinu završava dvogodišnju Artiljerijsko inženjersku školu.
Po povratku sa školovanja obavlja mnoge vojne dužnosti, ađutant kneza Mihaila Obrenovića, profesor Artiljerijske škole, komandant Pontonirskog bataljona u Ćupriji, komandant Pionirskog bataljona u Beogradu, inspektor inženjerijskih trupa Stajaće vojske, komandant Pešadijske brigade Stajaće vojske, bio je i ministar ali i predsednik Vlade
Kralj Milan Obrenović 1889. godine imenuje Namesništvo, do punoletstva njegovog sina, kralja Aleksandra. Kosta Protić je određen za trećeg člana, pored Jovana Ristića i Jovana Belimarkovića. Na toj dužnosti ostao do svoje smrti, 4. juna 1892.
Iz poštovanja prema ovom čoveku, posle njegove smrti, 9. pešadijski puk 1. poziva Narodne vojske 1899. godine dobija naziv puk Đenerala Protića.
Ulica Namesnika Protića na Savskom vencu je dobila ime po ovom čoveku.
Pomenuo sam svemirska putovanja pa evo jedne neverovatne priče, to je ona naučna fantastika sa početka priče. Ili možda i nije naučna fantastika. Sa Teslom se nikada ne zna.
Zvanično, Nikola Tesla dolazi u Beograd 1892. godine da bi promovisao naizmeničnu struju. Međutim, nezvanična verzija je malo zanimljivija. Tesla je po dolasku u Beograd, zakazao sastanak sa namesnicima maloletnog Aleksandra Obrenovića, Jovanom Ristićem, Kostom Protićem i Jovanom Belimarkovićem. Osim namesnika, sastanku su prisustvovali i ministar prosvete Andra Nikolić i fizičar Đorđe Stanojević. Tema sastanka je bio „Srpski svemirski program!“ Tesla je imao ideju da njegov narod bude prvi koji će otići na okolne planete. Na tom sastanku, Tesla je predstavio plan za izgradnju međuplanetarnog broda. Belimarković je bio pesimista ali je posle kraćeg ubeđivanja i on popustio i ideja je bila prihvaćena.
Početkom juna Tesla napušta Beograd. Dan posle njegovog odlaska 4. juna umire Kosta Protić, jedan od najvećih pristalica Srpskog svemirskog programa, a Belimarković menja mišljenje.
Bez obzira na to, na Adi Ciganliji se gradi laboratorija prema Teslinim nacrtima. Kada je proradila ka nebu su leteli zraci zelenog, plavog i crvenog svetla.
Rad je obustavljen 1893. godine a novi predsednik vlade Lazar Dokić potpisao je dokument o obustavljanju „Srpskog svemirskog programa“. Laboratorija kasnije postaje zatvor. Taj zatvor je trajao od 1920. pa sve do 1956. godine. Prema nepotvrđenim informacijama u dvorištu ovog zatvora je 17. 7. 1946. godine streljan Dragoljub Draža Mihailović.
Ja sam u nekim svojim istraživanjima došao do zaključka da je mesto večnog počinka, ubijenog srpskog generala verovatno dvorište dvorskog kompleksa na Dedinju. Ali ko mene pita!
Srpski svemirski program, je bio najstariji svemirski program na ovoj planeti. Nije zaboravljen pa čak nije ni propao, jer ga je Tito, komunistički autokrata, mnogo decenija kasnije, prodao Amerikancima.
Pa da završim kako sam i započeo, naučna fantastika ili…?
Kada sam završio snimanje, otišao sam do kafane „Nišava“. Taman imam vremena da pogledam kako izgleda snimak pre nego što dođe Marko na ranije dogovoreno piće. Snimak je ispao dobro, priča je zanimljiva. Još da je kasnije dopunim starim fotografijama i biće bombonica.
Kao po dogovoru, Marko i hladna domaća rakija od dunje stižu u isto vreme. Ispričam mu za razgovor koji sam vodio sa Petrom.
„Ma pusti Aco, pacijent neki sto odsto. Nećeš ga sigurno više videti.“
Nešto mislim, samo da ne bude po onoj staroj „pustio bih ja njega…“. Posle par pića i malo muških razgovora o politici, sportu i ženama, odlazimo svako na svoju stranu.
-
Priče iz mećave i tmine
1.000 rsdВојник
Горан је, узнемирен, зурио у чинило се, непомичну таму.
Ово место је било сабласно и дању, помисли, а камоли ноћу. А још сабласније деловало је зими, чинило се да се већ око пет поподне спустио потпуни децембарски мрак. Горан уздахну. Зажалио је што је уопште дошао овде. Дан после завршетка боловања, већ су га одредили за стражу. У рушевној кући, у којој нису постојали ни прозори, ни врата, само степенице и жалостан простор на првом спрату који је некада био соба, у који је убачен импровизовани кревет са ћебадима која су изгледала као да су надживела генерације тифуса и других болести. Долазио је повремено у собу, да се згреје под прљавим ћебадима, кад би напољу постало превише хладно. Требало је да мотри на пут између кухиње и касарне, и даље према рампи. Да мотри на шта? Није знао. Као да би се било ко кретао овуда, кроз разорено и опустошено село, по мрклом мраку, осим оних који су ту по дужности и морању, који из разних разлога нису на фронту и у рову, већ их је запало да на сигурном држе непотребну и бесмислену стражу.
Мада Горан више није био сигуран да ли је заиста добро прошао у тој подели карата. Чинило му се да би чак и на Грабежу био безбеднији, него овде. Тамо бар знаш ко ти је непријатељ. И где је. Твоји другови су свуда око тебе. Упркос близини смрти, постоји и неки осећај сигурности. Овде га нема. Само тишина. Пустош. Зјапеће рупе од кућа кроз које хуји, вришти и цвили децембарски ветар, сврдлајући ти по мозгу и доносећи необјашњив страх у сваки кутак тела и душе. На моменте тај ветар личи на гласове, који вриште и дозивају из таме. Овде си изгубљен, препуштен мрклом мраку и непознатој сили коју не можеш ни да именујеш, нити објасниш.
Све је то због ових проклетих рушевина, помислио је. Напросто су неподношљиве ноћу, само то је у питању, тешио се, нема ту ничег натприродног ни необјашњивог.
Ипак, чуо је и приче, сви су их чули, и од ранијих регрута, и од садашњих.
Приче о необичним звуцима који се чују ноћу. О бледој сени која плаче и цвили, док у рукама држи нешто у наручју – мајка са бебом. О гласовима који су долазили са кошева са некадашњег школског стадиона, и јези који је изазивао осећај да те неко…да те нешто гледа са њих. О погледима које осећаш на себи док касно ноћу излазиш из касарне да се олакшаш, иако никога нигде не видиш. Много је прича било, све их је већ знао напамет, али није их, барем на површинском нивоу, узимао за озбиљно. Делом их је сматрао као последицу претераног страха, а у страху су велике очи (место је, уистину, тако разорено и лишено живота, поседовало туробну и злокобну атмосферу), а делом као настојања појединаца да се просто извуку из војске, симулирајући лудило или неки психички поремећај причом о привиђењима.
Негде дубоко, дубоко у себи, испод површине, тамо где је закључано за све друге, па и најближе, наслућивао је, не, не наслућивао, знао је, да у свим тим причама ипак има нечега.
Покајао се што није кренуо са Момиром, који му је био додељен на стражи. Момир му је јасно ставио до знања да не намерава да проведе ту ноћ, нити да обавља тако бесмислену стражу. Горану није било јасно како Момир мисли да по ноћи, уз толико пунктова војне полиције стигне кући, али сад није вредело више о томе мислити. Горан помисли да је боље да је кренуо са пријатељем. Па шта и ако их ухапсе? Преноћили би пар вечери у војном затвору у Каменици, и ништа више. И то је боље него зурити у помрчину, трзати се на сваки фијук ветра размишљајући да ли исти производи природне звукове или не, да ли се иза пахуља које густо падају кроз ноћ крију неки незамисливи и смртоносни облици…
Затресао је главом да одагна такве црне мисли, и поново уздахнуо. Кад је већ остао овде, погрешио је што се слепо држао правила. Зашто је морао да остане сам у овој одвратној кућетини? Митар га је звао да стражари с њима. Изговорио се да су му мрски Дамир и Славиша (што и јесте било истина) и да не може да замисли да са њима проведе ноћ. Права истина је била да никад није смео да ризикује, и да се увек строго придржавао правила. Плашио се санкција. Сада је увидео колико је то било бесмислено. Ко ће од официра сад да напушта топли кревет, шољу кафе и чашицу ракије, добро мезе, да би бауљао по снежној помрчини проверавајући стражу. Можда једино Торбица, он је био довољно суров и напаљен на све ово, али сумњао је да и он највероватније негде већ лежи припит. А и шта да га ухвате да није на свом стражарском месту? Шта би му урадили? Стрељали га? Сигурно не. Највероватније би добио неколико додатних стража или пожарстава за казну, или рибање клозета. Јака ствар.
Сишао је низ степенице, и вани га запухну већ полумећава, која је фијукала из помрчине. Погледао је низ пут. Отприлике две стотине метара делило га је од стражарске куће где су били Митар, Дамир, Славиша и Поп. Тамо имају и пећ. А хладно је. Баш би му добро дошло да се загреје. Али тих двеста метара сада су му се чинила као два километра. Коракнуо је у таму, и помислио, невољно, наједном очајан, шта би све могло у њој да му се нађе на путу.
Шта би могло да ти се нађе на путу, идиоте, сам је себе прекоревао. Можда једино какав пас луталица, или лисица. Курјак, ако га зима и глад истерају из шуме. Шта би друго могло? Вампир? Вукодлак? Дух?
Можда мртва мајка са бебом у наручју, која цвили из мрака, шапну му неки злобни глас из подсвести.
Застао је, буљећи кроз таму и снег који га је већ штипао за очи. Донео је одлуку, и тешка корака се вратио у кућу. Већ ће наћи неки бедни изговор, мислио је. Мрак, хладноћу, лошу видљивост, не сме се напуштати стражарско место, можда баш сад изненада наиђе Торбица, итд. Питао се да ли су сви ти изговори довољни да пред собом сакрије праву истину – био га је страх да пређе сам тих двеста метара, иако је имао пушку на рамену.
Одложио је пушку поред кревета, устао са прљавих ћебади и поново кроз прозоре (тј. кроз оно што су некад били прозори) зурио у таму и ослушкивао звукове које је правио ветар. Зимска ноћ је ваљда по природи ствари нагонила на размишљање и преиспитивање, и поново се, по милионити пут, запитао зашто је он уопште ту. Не само у овој рушевини од куће, на овој конкретној стражи, већ зашто је уопште ту, у војсци, у рату, зашто уопште учествује у свему томе.
Није имао ни пуних двадесет година, ни много животног искуства, али није био глуп и многе ствари су му биле јасне. За кога се бори? За отаџбину? Та га отаџбина, ако преживи, неће сутра ни погледати. Уделиће му неку цркавицу, а они који нису били нигде, владаће, стицати богатство, ведрити и облачити. Тако је било одувек. Већ се гомила његових другова из разреда на овај или онај начин ослободила војске. Ко ће сутра, осим породице, пријатеља и сабораца, помињати погинуле, рањене, и оне који преживе а остану истраумирани и болесни? Нико, знао је. Кога брани? Кућу? Једном, када се рат заврши и дођу преговори, неко ће се договарати и потезом пера повући границу. Ако његова кућа остане на другој страни границе, никаква његова борба и воља, нити борба других, ништа ту неће моћи учинити. За шта се бори? За оне флоскуле у које не верују ни они који их измишљају и изговарају, типа „боримо се да наша деца сутра одрастају у миру, да више никад не буде рата?“ Ратова је увек било, и биће их поново. Наравно да ће се и овде кад тад поново ратовати. Па шта онда ради овде, зашто бесмислено троши своју младост, свој живот, најлепше године? Зато што се плашио санкција? Зато што је тако васпитан? Зато што је нека трансгенерацијска вредност ићи у војску? Зато што је очекивао да ће имати среће и да ће баш његово село остати са праве стране границе?
Ниједан од тих разлога није му се чинио исправан, ни довољно јак. Изненада, ветар као да се нагло појачао и он се стресе од хладноће. Постојао је још један разлог, барем су га старији наводили – учиниће те војска човеком, ред, рад, дисциплина…Добри људи које је упознао у војсци, остаће такви увек, мислио је. Али исто тако, није срео ниједног лудака који се поправио у војсци, а сумњао је да ће из ње изаћи још луђи него што су били кад су дошли у војску.
Није дакле било ниједног разлога да се пријавим, помисли. Каква сам ја будала.
Гласно се насмејао, али му се изненада талас хладног ваздуха осу по леђима и он се окрену, а тада му смех замре у грлу.
На вратима, поред степеница (тачније тамо где су некада стајала врата) стајао је војник. Није могао најбоље да га види – било је већ доста мрачно, али деловао је висок, мршав и блед. Униформа му је готово избледела, боје су се једва препознавале. Горана у једном тренутку ухвати налет панике, да то није неки муџос, ко зна откуд се привукао, али онда препозна боју траке око руке и схвати да то ипак није непријатељски војник.
„Извини“, једва је чуо војников глас, који је био тек нешто више од шапата. „Нисам хтео да те препаднем.“
„Не мари“, рече Горан, иако му је срце још узбуђено лупало. „Нисам чуо кад си се пењао. Долазиш са смене? Одакле си? Из Кључа, Мркоњића? Немаш превоз за даље, па ћеш ноћити у касарни?“ Горан се угризе за усну, и постиди. Млео је као млин, као да се трудио да речима растера страх. Осетио је да је већ почео да рационализује војникову појаву и склапа разлоге како се одједном могао створити овде. Али страх није попуштао, као ни осећај хладноће који је просто у таласима допирао од војника.
„Да, да…са смене“, промрсио је војник. И даље је стајао код степеница, а Горан се помало посрами што га не зове да уђе у просторију – што не жели да га зове.
„Слушај“', поче Горан. „Имам воде ако си жедан. Имам нешто и хлеба и сланине у торби. Није баш храна за ноћ, али ако си гладан…“'Војник одмахну руком. „Не треба.“
„Можеш преноћити у касарни, има места. Скоро сви су на линији“, рече Горан. Покушао је да боље разазна како војник изгледа, али црте лица као да су му измицале и губиле се у помрчини. Чинило му се да је имао сиве, хладне очи. Упитао га је где су му ствари, војничка торба, пушка. Војник својим тихим гласом одговори да их је оставио испред куће. Горан је знао да не говори истину. Био је потпуно сигуран у то. На ум му паде још једна помисао: зашто није одмах са пута свратио у касарну, на преноћиште? Зашто је дошао овде? Није ме питао ни за име. Ни ја нисам питао њега, помисли. Из неког чудног разлога, пожелео је и да га не пита – мислио је да је боље да војник не сазна његово име.
Ти си потпуно полудео, помисли. Ово грозно место ће ти изјести душу. Зашто тај чудни ноћни посетилац само стоји у довратку, и буквално ништа не говори, све клештима морам чупати из њега?
„Био си на Грабежу?“, упита Горан, тек да нешто говори. „Да“, сањиво одговори војник. Горану се чинило да му се усне једва покрећу. „На Грабежу. А после су нас пребацили…“ Ово је била најдужа реченица коју је досад изговорио, помисли Горан.
„Пребацили?“, упита Горан. „Где?“
Војник га погледа у очи, и Горан занеме, осећајући неку безвременост, силну патњу и бол иза тих ледено сивих очију. Као да је кроз њих дувала мећава и гризао мраз, а из даљине допирали тужни, вриштећи ноћни гласови. „На Бараковац“, доби одговор. Горан одмери погледом војников положај и процени његову удаљеност до кревета на који је прислонио пушку. Горан је стајао ближе кревету, помислио је да би свакако брже стигао до пушке него војник. Али чему уопште такве мисли? Зашто би му он и како могао наудити? Изгледао је уморан, исцрпљен, блед, тако некако као болестан, као… „Бараковац?“, потврди Горан, тек да нешто каже и прекине навалу тих сулудих мисли.
„Бараковац“, потврди војник, и испружи руку, као да показује на Бараковац у даљини. „Тамо сам…и…“ Он не доврши реченицу, пусти руку низ тело, глава као да му клону.
Горан осети изненадни налет језе, сав претрну од хладноће, од ножног прста па све до чела. Грло му се стегло, није могао да дође до речи, да их уобличи, а срце је опет почело да му тутњи као локомотива. Само се смири, мислио је, само се смири, решиће се ово некако, можда ти се само привиђа, чудно је ово место, зима је, мрачна зима децембра деведесет и треће, али све ће се решити, мора постојати неко разумно објашњење, свет је стваран, постоје у њему правила и законитости.
„Сад си био на смени на Бараковцу?“, коначно протисну глас кроз грло. „У новембру?“
„Не у новембру. У јануару“, одговори војник. Горан се поново угризе за усну. Чинило му се да ће му срце експлодирати. „У јануару“, успео је да понови Горан, процедивши кроз зубе.
„И дошао си овде да преноћиш?“, некако се Горану оте са усана.
„Тако је“, проговори војник. Као да му је глас сада био за нијансу јачи, чујнији. „Дошао сам…у нашу базу. Одавде су нас послали. У…“, али ту стаде, не доврши реченицу.
У смрт, помисли Горан. Прво на Грабеж, а онда су вас пребацили на Бараковац, вероватно као испомоћ. Можда је био и неки напад, наш или њихов. Јануара деведесет треће, на Бараковцу. Тамо где си погинуо.
Горан осети како му се коче прсти, руке, срце, хладноћа му се ширила целим телом. Зашто је дошао баш мени, зашто побогу, али знао је, осећао је, дошао је на место где се обучавао и одакле су га послали у смрт, и можда је само желео да нађе оне, или бар неког од њих, који су га тог јануара одредили за…
Мора да је све повезано, у налету луцидности помисли Горан. Оно овде, са оним горе, Грабежом и Бараковцем. Мора да те силне смрти и патња утичу на само устројство живота, да криве простор-време, јер другачијег објашњења нема, јер ако почне поново да размишља рационално, полудеће, јер свет, сада је знао, не стоји на рационалним темељима.
„Идем ја сад“, проговори војник после дужег ћутања. „Преноћићу у касарни.“ Окренуо је леђа Горану и кренуо тромо корачајући низ степенице. Горану се чинило као да му уопште не чује кораке. Питао се кроз колико је олуја и мећава, жега, планина и поља, стаза и путева војник месецима прошао да би дошао довде, и каква је то челична воља га покретала после…
Може бити само једно помисли. Само један разлог. Освета..
Војник изненада застаде, као да је чуо његове мисли. Горан претрну. Војник се окрену према њему и упита: „Има ли официра у касарни?“ „Само водник Торбица“, рече Горан. „Остали су у граду…и кући.“ „Торбица“, рече војник. По први пут његове усне се извише у нешто налик осмеху. „Био је и он кад су нас послали горе…на Бараковац…и мене…“ Тада се помније загледа у Горана. „Нису нас послали као испомоћ“, рече коначно и Горан схвати да је он чуо све његове мисли, укључујући и ону последњу, свест о томе да је Торбици, споменувши га војнику управо потписао смртну пресуду. „Послали су нас по казни горе. За неке, у суштини неважне прекршаје. Кашњење са допуста, ситне крађе. Послали су нас горе и…“, војник поново одмахну руком и сиђе низ степенице. Горан није имао снаге да погледа да ли га доле заиста чека торба и оружје. Није имао снаге ни да погледа за њим.
Страха је међутим нестало. Остале су само сузе, које су му сада текле низ лице, док је плакао у тишини порушене куће, ситан и шћућурен, немоћан пред патњом и окрутношћу света.
Није знао колико дуго је тако тихо јецао у тами, одсечен од сваке мисли, од сваког плана и разума. Можда је прошло пола сата, можда сат. Можда и сати. Могуће и свега десетак, петнаестак минута. Није знао. Устао је када је поново схватио да је једно људско биће управо осудио на смрт. Истрчао је напоље, у таму и снег, право према касарни.
Торбицу је затекао на поду, у његовој соби, очију исколачених, које су заувек остале у паничном страху. Такав утисак му је одавало и лице – оно што је остало од лица. Руке су му остале склопљене око огромног комада оштрог стакла које му је било заривено у гркљан. Крв је била посвуда. Горан врисну и истрча из касарне. Повратио је код чесме.
Угледао је војника код клозета, изгледа је кренуо према цести ка граду, војник му је без речи отпоздравио руком, а онда једноставно нестао. Више није био ту.
Горан је кренуо назад према стражарском месту, посрћући, поново одсутан од сваког разума и логике, а онда на путу примети ситну, црнокосу девојчицу, без зимске јакне или капута на себи. Први порив му је био да је заштити, да јој обуче неку топлу одећу, али му онда из дубина свести проради разум, изби на површину. Однекуд је знао да јој не сме прилазити, нипошто, да се догодило нешто страшно и коначно, да мора побећи одавде, што пре.
Није више мислио ни на шта, ни на мртвог војника, ни на искасапљеног водника Торбицу, ни на Митра, Дамира, Попа, Славишу, ни на Ренату коју је потајно волео а коју су сигурно довели вечерас у стражарску кућицу да се мало забаве, није мислио на другове, породицу, желео је само да побегне од овог места, од ових проклетих рушевина у којима се сажима сва ратна патња и бол, да побегне заувек, од рата, од света, од свега. Пресекао је преко игралишта где су одржавали смотре, трчао је и трчао кроз ноћ све док није пао од умора.
Нашли су га сутра вече, патрола војне полиције пронашла га је десетак километара од касарне, полусмрзнутог, погледа као у бесне животиње, док је бунцао неразумљиве речи о мртвима, правди и казни. Месеце је провео у затвору, а затим године у душевној болници. Рат је за њега био завршен.
Тридесет година касније
Тридесет година, помисли Горан. Довољно година за цео један живот. Довољно година да стекне и растури породицу, да заради много и да изгуби све, да оболи и оздрави, испуни све жудње и снове младости и да већ добије старачку смиреност и одсуство сваког надања. Тридесет година да се опише пун круг, круг живота и смрти, постојања и нестанка. Зачудо, није више осећао никакав страх од овог места. Више се осећао као да се коначно враћа кући.
Додуше, ни само место, барем на површини, више није било исто. Куће су биле обновљене. Више није било ниједне рушевине (осим старе стражарске кућице, која је необјашњиво измицала обнови). Улична расвета је радила, ноћи више нису биле непријатне и језиве као пре. На први утисак, све је било потпуно другачије, изгледало је као да рат није ни дотакао ово место, као да се никада ништа лоше ту није ни догодило.
Али Горан је знао да је то само варка. Као што се енергија и материја нису могле изгубити, већ су само прелазиле из једног облика у други, тако ни време није могло да се изгуби, оно није било линеарно, већ се преплитало и сажимало у разним тачкама, и оно што се овде догодило, и горе на Грабежу, Бараковцу и на осталим тачкама Зоне, не може нестати ни изгубити се, нити може бити отерано у таму струјом и уличним светиљкама.
Тако да је Горан, док је кроз ноћ ходао селом, место видео потпуно исто као што је било пре тридесет година; пуно црних, одурних рушевина, изгубљених у својој самоћи и пропасти.
Планирао је пажљиво. Распитао се. Власници куће живели су у Аустрији, долазили су само лети. За тридесет година је научио много талената. Један од њих био је и да бешумно улази у куће и станове. Сачекао је глуве часове, у којима више није било сељана на улици. Отворио је бешумно прозоре, без да их оштети, и ушао у кућу. Откључао је врата, мада помислио је, то и није било потребно, онај ко треба вечерас да дође, могао је, слутио је, да прође и кроз врата ако затреба.
Затим је скинуо своју одећу, из торбе извукао униформу и обукао је. Ипак, мислио је, треба отићи достојанствено, као оно што је било часно и што је можда једино и вредело у његовом животу. Као војник.
Пушио је у тишини сатима, гледајући кроз прозор мрачну децембарску ноћ, ноћ у којој се мешало ово и оно време, садашње и прошло, време живота и време смрти, и изнова и изнова је схватао колико је погрешно живео, уверен да све зна, да за све постоји разумно објашњење, да свет стоји на чврстим темељима, али сада више није важно, помисли, нестало је сваког страха, стрепње, боли и патње. Остало је само чекање.
Кораке уз степенице није чуо, као што их није чуо ни пре тридесет година. Само је нагли талас хладног ваздуха који је нахрупио у собу, дао знак да је посетилац стигао. Горан га је пажљиво осмотрио. Стајао је код врата, висок, блед, испијен, хладних, сивих очију, у избледелој униформи, униформи која је видела много више терена него војничких соба. Није остарио ни за трен, остао је потпуно исти као и пре тридесет година. Горан је то и очекивао.
„Време је, зар не?“, упита Горан. „Време је“, климну војник главом. И глас му је био исти; шапат, удаљен, безбојан, као да допире са неког другог света.
„Торбица“, проговори Горан. „Његов живот за мој. Његових тридесет година дато је мени зар не? Сачувао сам се од Грабежа захваљујући оној ноћи?“
Војник климну главом, без речи. „Сад је време за наплату стигло?“, осетио је одједном бес што говори очигледно, али га то осећање брзо напусти. Није било више никакве потребе ни за бесом, ни за другим овоземаљским, људским осећањима. Тамо где иде, људски закони не важе, већ само закони времена, а време је изнад сваког добра и зла, правде и неправде, живота и смрти.
Војник поново климну главом. Горан угаси цигарету и пође за њим. Гледао је у његова леђа. Све је исто, помисли, само нема оног кревета и прљавих ћебади, нити аутоматске пушке поред кревета. Могуће је да се чак и у тако сложеном и непојмљивом механизму какав је време, помисли, неки детаљ ипак изгуби. Да слика не буде баш у потпуности у свему иста.
„Тамо…је ли хладно?“, упита Горан. Осмех му се прошири лицем. Ипак још није изгубио све људске страхове, помисли. Одувек се плашио хладноће.
„Не осећаш хладноћу…тамо…“, рече војник. „Само овде. Кад пређеш.“ Погледао је у Горана тим сивим, безвременим очима вечног леда, и Горан по први пут у тим очима угледа нешто што је изгледало као наклоност и саосећање, као подршка. „Биће ти лепо тамо…Митар је тамо. Дамир, Славиша, Поп. Многи које знаш. Не брини…о хладноћи. Тамо нема… ничег што би те више икад болело.“
Напустили су кућу и кренули поред школе, бивше касарне, ка цести. У једној кући се упалило светло, један човек је отворио прозоре и погледавши у ноћ, спазио две прилике, два мушкарца како ходају према цести. Осетио је нелагоду упитавши се какви то људи у ова доба бауљају селом. Пијанци, наркомани који се враћају из града?
Пратио их је дуго погледом, све док нису једноставно – нестали. Није имао другу реч ни објашњење за оно што је видео. У једном моменту су били јасно видљиви испод уличног осветљења, а онда су нестали. Више их није било, и никад их више није видео.
Ујутру ће сазнати за провалу у кућу богатих гастарбајтера, несумњиво веома чудну провалу коју нису могле да објасне ни полиција ни мештани. Из куће ништа није украдено, а од трагова провалника нашли су само попушене цигарете и одећу одбачену на под. Човек је мудро одлучио да никоме не спомиње двојац који је приметио претходне ноћи и који је мистериозно ишчезнуо.
То је било ујутро, али јутро је било већ потпуно другачије време у односу на ноћ.
Те ноћи он је затворио прозор, ушушкао се поред уснуле супруге и решио да потпуно заборави оно што је видео.
А над селом се поново надвила хладна, безвремена, децембарска црна ноћ, ноћ у којој се више није могло одредити да ли су те велике куће заиста раскошне и живе, или су мртве, зјапеће рупе кроз које хучи стравични ветар, да ли су ти људи који у њима спавају заиста стварни и живи, или су само сенке, одрази неких других људи, одрази неког другог, потпуно другачијег времена.
-
Hronike Helma: Igre starih bogova
1.500 rsdPrvi deo: MALE TAJNE I VELIKE ZAVERE
Meseca KOLEDARA, leta Svarogovog 6843. od NASTANKA sveta, Ili MESECA decembra, leta Gospodnjeg 1335. od ROŽDESTVA Hristova
Kraljevstvo srpsko, SKOPIE
Dušan Nemanjić, Voljom Božijom Blagoverni i Hristoljubivi Kralj Sve Srpske Zemlje i Pomorske, sedeo je sam u prostranoj dvorani velikog dvora u Skopiu. Zamišljeno je gledao senke koje su nemirno igrale dok je vatra pucketavo gorela u velikom kaminu. Lice srpskog vladara bilo je potišteno. Na njemu nije bilo ni traga od osmeha koji ga je do maločas krasio. Taj osmeh, kojim je iskazivao veru u sebe i svoju moć i sa kojim je Dušan istupao pred vlastelom Kraljevstva srpskog, povukao se čim je plemstvo pre nekoliko trenutaka napustilo dvoranu. Sada, kada je ostao sam, Dušan je mogao da se prepusti pravim osećanjima a to su bili briga i nesigurnost. Zabrinutog izraza na licu, pogledom je prešao preko zasenčenih zastava koje su krasile zidove dvorane. Bile su to zastave zemalja i oblasti nad kojima je vladao. Neke je nasledio od oca, kralja Stefana Dečanskog, kojeg je pre pet godina naterao da mu preda upravu nad zemljom i narodom. Druge je stekao vojevanjem sa Romejskim carstvom na jugu ili sa Ugarima na severu. Takvih je zastava bilo popriličan broj. One su bile nemi svedoci i podsetnici na pobede za koje se izborio od kada je seo na kraljevski tron. A čak je i taj tron na kome je sada sedeo bio podsetnik na moć koju je imao. Istovremeno, presto mu je bio podsetnik na sve opasnosti i pogibelji kojima je pre samo pet leta bio izložen.
Dušan se tog vremena nerado sećao. U tim danima se njegov otac, kralj Stefan Dečanski, našao pod uticajem strige koja je došla sa Prokletija. Podstaknut mađijom zle veštice i zluradim savetima Dušanove maćehe i sopstvenog tepdžije, začarani stari kralj se zavadio sa najstarijim sinom. Povod za omrazu bila je Ana, devojka prostog roda sa kojom je Dušan bio u ljubavi.
Brojne pogibelji su tada iskrsle pred Anom, Dušanom i njegovim prijateljima, Pribcem Hrebeljanovićem i Jovanom Oliverom. Bežanje pred kraljevom vojskom, bežanje pred vrkodlacima koje je striga dovela u službu Stefana Dečanskog, zatočeništvo, podmukli pokušaji ubistva, izgnanstvo u Konstantinopolj, opsada, bojevi… Svakakve su nedaće tada preturili preko glave.
I ništa ih nije slomilo. Njih četvoro su smogli snage da se izbore sa svim nevoljama koje su ih zadesile da bi, naposletku, Dušan postao kralj. Doduše, srećnom ishodu za mladog Nemanjića su, osim prijatelja, umnogome doprineli Tihana i Dejan, brat i sestra koji su se igrom sudbine upleli u tadašnja zbivanja.
Nažalost, sve te nevolje nisu mogle da prođu bez žrtava. Jedna je bio Dušanov otac. Stari kralj Stefan Dečanski pao je pod usud vrkodlaka i skončao je u moćnoj tvrdinji po imenu Zvečan.
Ni striga, koja je zamađijala Stefana Dečanskog, nije bolje prošla mada je nju snašla zaslužena sudbina. Ona je svoje kosti ostavila na dnu provalije, u koju je skočila dok je bežala pred Dušanovim vojnicima koje je predvodio Jovan Oliver.
Međutim, kraljevski tron Dušanu nije bio podsetnik samo na moć koju je imao i na opasnosti kroz koje je prošao da bi na njega seo. Niti ga je tron podsećao samo na ljude koji su izginuli da bi on na glavu stavio krunu. Jer kada se sve razrešilo i kada je na glavu stavio krunu Svetog Stefana i tako postao od Boga dati gospodar svome narodu, mladi Nemanjić je morao da podnese još jednu žrtvu.
Naime, Ana, kći užara iz Novog Brda, znala je da ljubav između nje i novog srpskog kralja narodu može da donese samo nove nevolje. Zbog toga je odlučila da se povuče iz Dušanovog života iako ga je volela najvećom ljubavlju kojom se neko može voleti. Zbog toga je, nedugo nakon krunisanja mladog Nemanjića, otišla na sever, u oblast braničevsku, u najudaljeniji deo kraljevstva.
Tako su oboje žrtvovali svoju ljubav da bi narod i kruna na Dušanovoj glavi bili sigurniji. I daleko jedan od drugoga započeli su nove živote. Pa ipak, nije Dušan tek tako iz srca istisnuo najveću ljubav svoga života. Želeći da joj pruži udobnost, zapovedio je prijatelju, Pribcu Hrebeljanoviću, da jednom u godini obilazi Anu.
Pribac, koji se oženio Tihanom, sestrom Dejanovom, revnosno je obavljao poverenu mu dužnost i svakog proleća je odlazio u braničevski kraj.
Tako je život krenuo dalje. Nedugo nakon Aninog odlaska, Dušan se oženio Jelenom, sestrom bugarskog cara Jovana Aleksandra. Beše to brak iz računa. Tim brakom je novi srpski kralj učvrstio dobre odnose sa Bugarima i tako se osigurao da ga oni ne napadaju dok on ratuje u drugim krajevima.
Od tada je Nemanjić nizao pobedu za pobedom. Nove oblasti su padale jedna za drugom, kako na severu prema Ugarskoj tako i na jugu, ka Romejskom carstvu. Srpsko plemstvo, obilno darivano posedima u novoosvojenim zemljama, bilo je verno kralju i složno kao nikada pre i Kraljevstvo srpsko je u svakom pogledu napredovalo i jačalo, a Dušan je polako ali sigurno išao putem koji će ga jednoga dana učiniti najmoćnijim vladarom na Helmu.
Pa ipak, srpski kralj nije bio srećan. Sada, u gluvo doba noći, dok je sedeo sam u prestonoj dvorani uz vatru u kaminu koja se polako gasila, njegovo lice se još više smračilo dok se prisećao svih pobeda koje je izvojevao. Jer sve je to, možda, bilo uzalud.
Naime, sve oblasti koje je osvojio i sva vojna sila koju je stvorio, a koja ne beše mala, nisu mogli kraljevstvu da pruže sigurnu, mirnu budućnost. Za takvu budućnost Dušanu Nemanjiću je bio potreban sin koji će ga naslediti. Jer ako ne bude imao naslednika, mnogi će se nakon njegove smrti drznuti da polože pravo na krunu Svetog Stefana, a to bi dovelo do unutrašnjeg rata u zemlji i, naposletku, do raspada kraljevstva. Nažalost, on naslednika još uvek nije imao. Tri leta je bio u braku sa Jelenom i tokom te tri godine zajedno su mnogo puta pokušali ali sve beše uzalud. Kraljica nije ostala u blagoslovenom stanju.
Da nevolja bude veća, uporedo sa neuspešnim pokušajima kraljevskih supružnika i plemstvo je postajalo sve nestrpljivije jer su i oni, zarad mirne budućnosti, očekivali da se Dušanu i Jeleni rodi sin. Iz tog razloga je najviđenija i najmoćnija vlastela već nakon prve godine braka Dušanu predložila da se oženi sa drugom ženom.
– Gospodaru, sada je naša snaga u usponu. Ta snaga potiče iz naše sloge jer smo se svi sjatili oko tebe – govorili su mu. – Ali se, ipak, ne smemo zavaravati i uznositi da smo moćni i silni već treba misliti na budućnost. Kada jednoga dana u dubokoj starosti dušu predstaviš Gospodu, iza tebe mora ostati sin oko koga će se naši sinovi sjatiti kao što mi to učinismo oko tebe. Ako takvog naslednika ne bude bilo, nesloga će ponovo zavladati među vlastelom jer će nakon tvoje smrti svako vući na svoju stranu, svi će raditi samo za sopstvenu dobrobit i kraljevstvo će propasti.
Zbog toga bi na korist kraljevstva bilo da brak sa Jelenom proglasiš nevažećim i da se oženiš nekom drugom ženom plemenite krvi, koja će moći da ti rodi sina. To nam neće teško pasti jer bi mnogi kraljevi rado dočekali da se orode sa plemenitom lozom Nemanjića.
Ako ne učiniš tako, znaj da će nemir među vlastelom biti sve veći sa svakom godinom koja bude prolazila.
Tako su mu govorili. Dušan je takve savete odbijao. Nije se slagao sa njima. Iako je njegovo srce još uvek pripadalo Ani, Jelenu je poštovao. Ako bi je vratio u Bugarsku, ona bi bila osramoćena, savez sa bugarskim carem bio bi raskinut i šteta bi bila obostrana. Zbog toga je plemstvu govorio da bi svi trebalo da imaju strpljenja jer će kraljica, pre ili kasnije, ostati u blagoslovenom stanju.
Nažalost, vreme je pokazalo da je nada srpskog kralja bila uzaludna. Jelena nije zanela a vlastela je bila sve nasrtljivija i usrdnija u nagovaranju.
Naposletku, Dušan je ove večeri popustio i pristao je da svoj brak proglasi nevažećim. Predlog velmoža je prihvatio ponajviše da bi udovoljio velikom vojvodi, Jovanu Oliveru, kome je bezrezervno verovao i za koga je znao da mu je dobrobit kraljevstva na prvom mestu.
Istovremeno je na večerašnjem savetovanju dogovoreno da se već sledećeg dana u daleku Bavariju pošalje poklisar koji će sa tamošnjim vladarom, Ludvigom Četvrtim Bavarskim, ugovoriti novi brak srpskog kralja, ovog puta sa Ludvigovom ćerkom. Izbor za čoveka koji će svršiti taj posao pao je na Palmana Brahta, zapovednika alemanskih najamnika koji su se nalazili u službi Nemanjića.
Iz tog razloga je Dušan sada potišteno sedeo u prestonoj dvorani, u skopskoj tvrdinji. Griža savesti ga je izjedala a on joj se prepustio, jer je znao da nema mnogo časti u onome što je večeras dogovoreno.
Naravno, njegov sadašnji brak nije bio savršen. On se sa Jelenom oženio da bi Kraljevstvu srpskom pribavio korist i na bugarsku princezu nije gledao sa ljubavlju. Pa ipak, tokom proteklih nekoliko leta srodio se sa njom te mu sada nije bilo lako da je otera od sebe. Pogotovo jer će Jelena, nakon Ane, biti druga žena od koje će morati da se odrekne da bi svoju zemlju zaštitio od nedaća koje budućnost donosi.
Možda je sve ovo božija kazna, pomislio je dok je gledao u zamračene uglove dvorane u kojima su igrale varljive senke. Možda me Gospod kažnjava i ne daje mi potomstvo jer sam izneverio Anu. Između ljubavi i kraljevstva ja sam izabrao kraljevstvo, a njoj sam dopustio da ode iako sam joj obećao da ćemo ceo život proživeti zajedno. Dopustio sam, a mogao sam da je sprečim. Samo da sam hteo. Jer da sam samo zatražio, da sam je uverio, znam da bi ona ostala kraj mene.
Uz takve misli, kroz glavu mu je proleteo njen lik. U sećanju, ona mu se uvek smešila. Ili je, možda, on voleo da je se takvom seća jer mu je griža savesti zbog rastanka tada bila manja.
-
Tales of Fear and Superstition
1.090 rsdAll Souls’ Day
The house of Ninković in B. used to be a prosperous one. However, out of nowhere, the family began dying out and, in a few years, none remained save Stojan Ninković, the sole male heir to once a grand and virtuous family. To save the household from oblivion, Stojan married a fine and honest girl with neither property nor family of her own. All their friends and acquaintances used to say: “No people love each other more or have a better life than Stojan and Nera!” But the good life lasted for a short time – less than two years. A severe and unanticipated illness struck Stojan down, and, after a week, he closed his eyes forever! Poor Nera remained a widowed mother of a baby boy in the cradle.
She raised her son and cherished him dearly, like the apple of her eye. He had already completed his third year. The child grew up like a golden fruit: sturdy, healthy, and so cheerful, talkative, lively, and sensible. For poor Nera, he was all she talked about, all her joy, her entire world. Out of humility, she gave him a beautiful name: Rade.
She is preoccupied with him all day long, dressing him up, cuddling, amusing him – one might say, she has entered her second childhood.
The poor woman often thinks: “Dear Lord, I beg you, let my only son outlive me, may he throw earth over my grave!” Then she would sigh and take a look at her Rade with a shudder.
The little Rade would embrace her and hang round her neck, hugging her, kissing her, babbling to her. His tiny voice, like a chime, gets her talking and lightens her up, so she returns to laughing and playing with him.
Kind women from the neighbouring houses often visit her. They cannot get enough of caressing and kissing this beautiful child.
Nera would complain of her solace, about feeling lonely and unhappy. She would mention the brief happy days she used to spend with Stojan, and tears would begin flowing down her cheeks.
The neighbouring women comforted her, saying: “Pray to God, Nera, for the long life of this child! God help you!”
* * *
Palm Sunday arrived. Nera dressed the little Rade – like a dandy. He was so cheerful, to the point of not knowing what to do. Having run around with the other children, laughing, playing, he rushed into the house, like a butterfly – nestling around his mother, caressing, cuddling, then again – out with the children.
Noon passed. Nera had her acquaintances, Mara and Pava, as guests – it was the holiday, so they had a little chat. They asked:
– Where is our little Rade?
– He is playing with the children.
– Let him play, bless him – Pava said.
– Good for you, Nera, – Mara said – God has given you someone to talk about! Poor Milja, our godmother, she had had such a beautiful child, almost as old as your Rade, but the sun struck it, and God took it away . . .
– God’s will! – Pava said and sighed.
– This year, the wretched heat did away with a lot of children! – Mara added – As if it there was a list . . .
Suddenly, little Rade ran inside with a flushed face. He started running around the room, then around the table at the centre of the room – rushing, running, one might say, he would bump into something.
– Calm down, Rade! – Nera attempted to quiet him down since he was disturbing their conversation.
The child kept on running, one might say, without even hearing it.
– Well, calm down, son! Why are you running so much? – Nera told him again.
– I want to go to papa, mother! I want to go to papa! – Rade replied while rushing around the table.
– Enough, Rade! Stop it already! You have had enough of running in the field!
– I want to go to papa, mommy! . . .
– God help you, child! What papa? – Nera said while feeling a cold sensation around her heart.
– What day is it today, mommy? – Rade asked her suddenly and stopped for a moment.
– It’s Sunday, son.
– And tomorrow?
– Monday.
– And the day after tomorrow?
– Tuesday.
– And then?
– Wednesday.
– And then?
– Thursday.
– And after that?
– Friday.
– Ha, ha, ha! – little Rade started laughing, so strangely, so peculiarly, that they looked at each other in amazement.
He was laughing, laughing – he burst out, and then he continued running around the table, saying “I want to go to papa! I want to go to papa!”
The neighbours ceased their conversation and watched him closely. He was running, rushing, then, once again, he stopped and asked:
– What day is it today, mummy?
– Tuesday, son – Pava jocularly said.
– And tomorrow?
– Wednesday.
– And the day after?
– Thursday.
– And then?
– Friday.
Little Rade burst out laughing again and continued rushing around the table.
– God in heaven! What is wrong with him today? – Nera said while a foreboding feeling overwhelmed her.
The neighbourhood women remained silent. They frighteningly got up and left while whispering amongst themselves: “May God help her!”
* * *
Little Rade was constantly restless until sunset. However, his restlessness was not the same as before, but rather strange, peculiar.
Twilight was falling.
Little Rade fell into his mother’s lap, then, with his tired, almost hoarse voice, he quietly said:
– Mommy, my head hurts so much!
– It will pass, my hero! – Nera said and held him close to her. Indeed, he was burning up with a fever and breathing heavily.
– And my back hurts, mother!
– Well, you were running around so much, my dear child. You were outside all day . . .
– But, sweet mother, my head hurts so much! – Rade whispered and leaned his tiny head on Nera’s arm.
– Son, do you want mommy to put you to sleep, and then it will pass?
– Not yet, mommy! I am not sleepy . . . Is it Friday tomorrow?
– No, son, it is much later. Tomorrow is Monday, there are three more days after, and then – Friday.
Little Rade smiled again.
– And why, my dear, do you ask about Friday?
– Mommy dearest, don’t be cross with me! Friday is beautiful, a really beautiful day . . . Papa will come too, and take me away . . .
– Where to, son? – Nera inquired and her voice quavered.
– Far, far away . . . Far away . . . – little Rade said quieter and quieter.
– Rade, my son! – Nera called him and raised his little feverish head. – You see, you are sleepy. Do you want to sleep?
– Yes, I do, mommy! . . . Ow, my head hurts, it hurts so much! . . .
Nera sighed . . . She lay him on the bed and put him to sleep.
– Oh, mother, I am so tired! . . . – Rade whispered, barely audible. – I shall get up on Friday . . . Go far away with papa . . . Far away . . . Far away . . . – and he sank into some sort of delirium.
* * *
Three days had passed.
Little Rade kept getting worse and worse. He was so delirious that he could not even recognise his mother. Every so often, one might say, he came round a little, and barely whispered: “My head, ow, my head hurts”.
Poor Nera did not move from his side, she neither had any sleep nor moved her eyes away from him.
Out of intense fear for her only child, she had almost lost her voice, so she barely spoke.
Mara and Pava were constantly with her. They encouraged her and tried to keep her company, but – all in vain. Rade was growing ever worse, and she was growing ever sadder.
Neither the medications nor the treatment seemed to be working.
On Thursday night, the doctor came to visit the little patient again. Nera looked at him with desperate hope in her eyes, like a god, like a saint. The doctor examined him and dubiously shrugged his shoulders.
– What is it, sir? – the poor soul barely uttered.
– It’s quite serious! Take good care of him! – the doctor quietly said.
At that moment, the poor mother saw the image of the kind and tender doctor turning – darker and more terrible than the devil himself. She covered her face and sobbed loudly . . .
It was the third cockcrow. The Morning Star rose – it was almost dawn. Little Rade was in agony. Poor Nera, tucked him in different ways, trying to calm him down. Finally, she took him in her arms. Rade recollected and began talking:
– Mommy, dearest, I am leaving you now. Papa is here, can you see him?
Nera’s face became covered in tears.
– Do you see that star over there, mommy? – the troubled child pointed with its finger, as yellow as wax. – I am going up there . . . Look how far away it is!
– What will your mother do, my dear child? – Nera barely uttered.
– Don’t cry, sweet mommy! – Rade comforted her so eloquently, so intelligently, that his mother felt even sadder. – One day we all must go there. I shall pray to dear God, to take care of you . . . – then he embraced her and drew close to her. – Papa is calling me! . . . I am coming, papa, I am coming! – Rade’s voice faded into silence, while his hands were already ice-cold.
His poor mother lay him down to bed once again. It seemed that he attempted to reach out and embrace her once again. His head fell upon his chest, and a faint smile spread across his tiny lips . . .
A few moments later, the candlelight shone over the little one’s mortal remains, conjoining itself with the light of a new day. And a sorrowful voice of the lamenting mother mourned with an even more sorrowful song . . .
* * *
There is no greater mourning than that of a mother for her child.
Poor Nera remained all alone – like a solitary stone.
Kind women visit her, keeping her company, comforting her. But there is no one apt to soothe a grieving mother.
For the entire day, she would sit like a statue, without uttering a single word. One might say, she neither sees nor hears anything.
As soon as the sun comes out, and even before sunrise – she is at the graveyard. She falls on her Rade’s grave with such passion, as if she would gladly lay her bones there. It is the only place where she loosens her tongue, wailing and shrieking like a banshee. The people passing by, even with the coldest of hearts, turn their heads away with tears in their eyes.
She shrieks there until she gets exhausted and loses her voice, then, she returns home, slowly and silently, like a shadow. On her way home, she gives Rade’s food offerings to the poor.
* * *
It was the eve of All Souls’ Day.
For the whole day, poor Nera was making food offerings for her Rade. She intended to have everything prepared in the evening, tomorrow she will go early to the graveyard, many people will be there. She had arranged all the mourning items on the table in the room where Rade used to run around peculiarly.
It was well past sunset. The night was quiet – not a gust of wind. The moon would reveal itself every so often through the pale thin cloudlings. The censer in front of the icon had long burned out. The room was well-lit by the moonlight. Clouds were still stretching, but they were thin and pale, so it was quite well illuminated.
Poor Nera, all dressed up and prepared for tomorrow, drooped by the bedside. Fatigue got the best of her, yet, she refused to close her eyes. One might say ‒ she is wide awake . . . She sees her Rade dancing, running towards her, cuddling, hugging her, he is merry and smiling at her. She takes him in her lap, kissing him, stroking his beautiful raven-black hair . . . But lo, he is ill, so ill. She is trying to humour him, trying to find medicine, calling the doctor, tending to him ‒ saving him from death. Alas, all in vain . . . Eventually, the funeral procession accompanies him to the chapel with the mournful “Holy God”. Oh, how dark is that detestable chapel! . . . Her eyes are filled with tears. She cannot see anything. Intense and heavy darkness came upon her. She could barely breathe. How long did it last, she could not tell . . . All of a sudden, she saw a beautiful field, full of all kinds of flowers and a plethora of children, in countless numbers! My God, they are as amiable as little chicks and as cheerful as butterflies. Her Rade is standing in one corner with his head bent down, feeling mirthless . . . “What is the matter, son, my dear child?”, she asked him. „Where are you, mommy?”, Rade replied with tears glimmering in his eyes. “Can’t you see that all the mothers have come to visit their children, and you are still not here!”. . .
‒ Oh, dear! ‒ Nera moaned and twitched. ‒ It is almost daybreak! Woe is me, I am late!
She swiftly collected everything she had prepared and rushed to the graveyard.
* * *
Nera hastily arrived at the graveyard. She rushed without ever looking around herself.
Upon entering the churchyard, she made haste straight to her Rade’s grave, so that the sad woman could pay her respect on All Soul’s Day. Later, she would go to church to the commemoration service.
She fell on the grave and started lamenting so sadly that the tombstone itself would crumble. She had been wailing for quite a long time, then she slowly got to her feet and looked around . . . There was not a living soul at the graveyard! “Look, there is no one here!”, a thought slipped through her mind. “Isn’t it daytime already!?” . . .
Indeed, it was not daytime yet, but the moonlight shone through the pale thin cloudlings making it seem almost as if it was the light of day.
All of a sudden, the poor mother felt a chill running through her. All alone at the graveyard in the middle of the night! It almost seemed unfathomable to her. She slowly turned around and began walking towards the church, as there might be some people inside. Upon arriving ‒ the church was closed! Silence, dead silence.
A shudder ran through Nera.
She slowly walked through the churchyard. But the yard itself looked somewhat different. Suddenly, she looked down at the church gate and saw ‒ a funeral procession entering. She took a closer look ‒ it was indeed a funeral procession. Deacons walked forward with candlesticks, then the priests dressed in their robes, then the pallbearers with the casket covered in black pall, then the congregation . . . women, men, one could not tell the number. An incomprehensible hum came to her ears as if they were singing the mournful “Holy God” . . . She stepped aside from the path and stood still while they were passing. She watched them ‒ unknown priests, unknown deacons, men, women . . . She could not recognise anyone, they were all strange, unfamiliar faces!
Nera was struck by a hot gust of wind, she broke out in cold sweat, and an odd whirring sound filled her ears.
She rushed towards the gate while tottering along the way. No sooner had she intended to exit the churchyard than an old man appeared out of nowhere ‒ his beard was white and down to his waist ‒ and he said in a quiet, barely audible voice: “Halt!” She inadvertently stopped. “I know what it means for a mother to mourn her only child,” the old man said. “But excessive sorrow is not convenient. Calm yourself down and go . . . Once you reach the side-street ‒ keep your footsteps quiet! My old lady is sleeping there, and she went to rest in an angry mood . . .” Then, the old man vanished.
Nera’s head started bowing down as if she was about to faint. She gathered her all the remaining strength she could muster and rushed forward as quickly as possible. Having reached the side-street, indeed, she saw an old lady, all clad in white, sleeping on the ground. Nera felt numb from fear. Tiptoeing, almost breathlessly, she sneaked away and ran home without ever looking back.
* * *
Upon arriving ‒ she fell on the bed like a log.
She had been suffering from an intense fever for a long time. There was little hope for her survival.
Barely did she manage to revive and somewhat recover herself, but ‒ she has not been in her right mind ever since.
-
Hronike Helma
Raspon cena: od 1.500 rsd do 1.800 rsdPrvi deo: TRAGOM ČOPORA
Meseca ŽETVARA, dan dvadeset sedmi, petak, godina 6838, INDIKTA 13tog od postanja SVETA, Ili MESECA JULA, 27og, LETA GOSPODNJEG 1330. OD ROŽDESTVA HRISTOVA
okolina VELBUŽDA
Veliki sivi vuk zastao je na ivici guste šume, nedaleko od vrha uzvišenja. Očima koje su sijale u mraku pogledao je u bledi Mesec na nebu. Oblizavši jezikom čeljusti, još uvek vlažne od krvi plena kojim se upravo nahranio, seo je na travu i ispustio dug i žaloban zov.
Kao odgovor, nedaleko od sebe začuo je zov svog brata, vođe čopora. Ohrabren tim zovom, koji mu je pokazao da nije sam u ovoj noći, vuk je radosno pretrčao kratko rastojanje do vrha uzvišenja gde je iznenađeno zastao. Daleko u dolini, tamo gde su reke proticale i natapale zemlju i gde je trava mirisala na vodu i život; tamo daleko u ravnici ugledao je brojne vatre. Te male, treperave kresnice gorele su iskričavo i svojim mnoštvom besramno su oponašale zvezde na nebu.
Planinska zver je tiho zarežala. U nozdrvama je osetila izmešane mirise ljudi i konja. I dim od vojničkih vatri. Vekovni neprijatelj vučije vrste bio je tu, u podnožju planine koja mu je bila dom. I bio je brojan. Zbog toga se vuk ponovo oglasio. Još jednom se kroz planinu prolomio otegnuti, tužni zov. Ovog puta odgovorilo mu je mnoštvo njegove braće. Iz šume, iz jaruga i klisura, sa obronaka i vrleti njihovo zavijanje rascepilo je noć. Dok je slušao njihovu noćnu pesmu, vuk je zadovoljno frknuo jer je čopor bio upozoren na dvonožne uljeze, koji su se u dolini razmileli poput mrava.
A onda je zadovoljstvo u njegovom vučijem srcu iznenada usahnulo. U mnoštvu različitih mirisa koji su do njega dopirali iz doline vuk je osetio poseban miris, koji ga je naterao da razgrne čeljusti i da besno zareži. Dlaka na vratu mu se nakostrešila a oči mu dobiše divlji sjaj.
Iskonski neprijatelj njegovog soja, mnogo krvoločniji i jači od čoveka, nalazio se u ravnici, skriven među vatrama koje su veselo treperile. Onjušivši vazduh još jednom, gadljivo je zafrktao kao da je od sebe želeo da odagna tu mirisnu nit, koja je stigla do njega protežući se duž strmog planinskog obronka, vijugajući između stabala i grmlja, uzdižući se iznad krošnji drveća i zaobilazeći stene. Već sledećeg trena, planinska zver je silovito potrčala što dalje od šatora koji su prekrili dolinu. Ispred jednog od tih šatora, koji je po svom izgledu bio raskošniji od ostalih, zastao je Pribac Hrebeljanović. Mladi ratnik nije mogao da oseti miris koji se provlačio kroz ratni tabor kralja svih srpskih zemalja, Stefana Uroša Trećeg Nemanjića, i koji je u beg naterao jednu od najopasnijih divljih zveri. Tom dvadesetpetoletnom vitezu na umu su bile neke sasvim druge stvari. Njegov prijatelj od malih nogu, mladi kraljević Dušan, bio je u nevolji. Pribac je to dokučio čim ga je mladi Nemanjić pozvao u svoj šator.
Inače vesele prirode i neposredne naravi, Dušan je tog dana prišao Pribcu odmah po njihovom dolasku u tabor srpske vojske, koji se nalazio na severnoj strani od Velbužda, na obali reke Kamenča. Ovog puta mladi Nemanjić je bio neobično tih i potišten.
– Večeras ćemo se naći u mome šatoru. Ali pripazi da te niko ne vidi – kratko je rekao i odmah se udaljio.
Dušanova tajnovitost je bila dovoljna da bi Pribac shvatio da se njegov gospodar našao u nekakvim neprilikama. Zbog toga je sada zastao jer je želeo da se uveri da nije privukao ničiju pažnju. Tek što se obazreo oko sebe, pred njim se razmakoše zastori gospodskog, crvenog šatora. Dobro poznato, nasmešeno lice mladog Nemanjića poželelo mu je dobrodošlicu.
– Uđi, Pribac – pozvao ga je Dušan.
– Došao sam kao što si mi rekao, moj gospodaru. Niko me nije video. Mada se pitam, čemu tolika tajnovitost – reče Pribac kada se našao u šatoru.
Kao da nije čuo njegove reči, mladi kraljević Dušan ga je nekoliko dugih trenutaka netremice posmatrao svojim krupnim očima, a onda je dvadesetdvogodišnji naslednik srpskog trona prišao zastoru. Tu je zastao kao da osluškuje da li se neko nalazi sa druge strane.
– Ti znaš, Hrebeljanoviću, da si mi najbolji prijatelj – rekao je, vidno zadovoljan jer u blizini šatora nije bilo nikoga. – U tebe imam najveće poverenje koje jedan čovek može imati prema nekome. Doduše, tome se ne treba čuditi jer nas dvojica drugujemo od malih nogu. To ti govorim jer želim da naglasim da je naše prijateljstvo veliko i da će ono…
– …uvek postojati između nas. – dovršio je Pribac – Sve ja to dobro znam, gospodaru. Isto tako znam da na ovom svetu ne postoji nešto što bi u meni moglo da poljulja vernost koju osećam prema tebi. Zbog toga mi je neobično tvoje sadašnje okolišanje, jer ti to nikada nisi činio. Zato te molim, gospodaru, da mi jasno kažeš kakva te je muka pritisla i zašto sam u tajnosti došao kod tebe, kad sva srpska vojska zna da smo nas dvojica drugovi od malena.
Poslednje Pribčeve reči izmamiše osmeh na Dušanovom licu, jer se mladi kralj prisetio dana kada su se njih dvojica prvi put sreli…
… Tada, pre četrnaest leta, on je napustio očev dvor. Ponesen pričama o junačkim delima svojih hrabrih predaka, otišao je u šumu da bi tamo vodio zamišljene borbe sa vrkodlacima. Igrom sudbine, naišao je na pravu zver. Pred njim je iz gustog rastinja iskrsnuo veliki medved. Ne gubeći prisebnost, Dušan je našao spas na najbližem drvetu. Neko vreme se skrivao u krošnjama, nadajući se da će zver otići svojim putem.
Nažalost, medved nije žurio. Seo je kraj stabla i strpljivo čekao. U neko doba, kada mu je strpljenje, napokon, bilo na izmaku, šapama je počeo da udara u stablo pokušavajući da strese dečaka na zemlju. Dušan je iz sveg glasa dozivao pomoć dok se stablo ljuljalo.
A onda se pojavio Pribac. U to vreme mladi Hrebeljanović je imao jedanaest leta. Međutim, to ga nije sprečilo da sa običnim štapom nasrne na medveda.
Isprva, životinja je ustuknula. Kada se pribrala od iznenađenja i kada je videla da mu novi protivnik nije dorastao, zver je iznova krenula u napad, ovog puta na Hrebeljanovića.
Za to vreme ni Dušan nije sedeo skrštenih ruku. Čim je video u kakvoj se opasnosti našao nepoznati dečak, koji mu je pritekao u pomoć, skočio je sa drveta. Odlomio je prvu granu koja mu se našla pri ruci da mu posluži kao oružje.
Tog dana su njih dvojica, Dušan i Pribac, stojeći jedan drugome rame uz rame, oterali zver i time udarili temelj prijateljstva koje je među njima raslo tokom narednih godina.
-
Hronike Helma: Poslednji lov
1.600 rsdPrvi deo: TRAGOM ČOPORA
Meseca ŽETVARA, dan dvadeset sedmi, petak, godina 6838, INDIKTA 13tog od postanja SVETA, Ili MESECA JULA, 27og, LETA GOSPODNJEG 1330. OD ROŽDESTVA HRISTOVA
okolina VELBUŽDA
Veliki sivi vuk zastao je na ivici guste šume, nedaleko od vrha uzvišenja. Očima koje su sijale u mraku pogledao je u bledi Mesec na nebu. Oblizavši jezikom čeljusti, još uvek vlažne od krvi plena kojim se upravo nahranio, seo je na travu i ispustio dug i žaloban zov.
Kao odgovor, nedaleko od sebe začuo je zov svog brata, vođe čopora. Ohrabren tim zovom, koji mu je pokazao da nije sam u ovoj noći, vuk je radosno pretrčao kratko rastojanje do vrha uzvišenja gde je iznenađeno zastao. Daleko u dolini, tamo gde su reke proticale i natapale zemlju i gde je trava mirisala na vodu i život; tamo daleko u ravnici ugledao je brojne vatre. Te male, treperave kresnice gorele su iskričavo i svojim mnoštvom besramno su oponašale zvezde na nebu.
Planinska zver je tiho zarežala. U nozdrvama je osetila izmešane mirise ljudi i konja. I dim od vojničkih vatri. Vekovni neprijatelj vučije vrste bio je tu, u podnožju planine koja mu je bila dom. I bio je brojan. Zbog toga se vuk ponovo oglasio. Još jednom se kroz planinu prolomio otegnuti, tužni zov. Ovog puta odgovorilo mu je mnoštvo njegove braće. Iz šume, iz jaruga i klisura, sa obronaka i vrleti njihovo zavijanje rascepilo je noć. Dok je slušao njihovu noćnu pesmu, vuk je zadovoljno frknuo jer je čopor bio upozoren na dvonožne uljeze, koji su se u dolini razmileli poput mrava.
A onda je zadovoljstvo u njegovom vučijem srcu iznenada usahnulo. U mnoštvu različitih mirisa koji su do njega dopirali iz doline vuk je osetio poseban miris, koji ga je naterao da razgrne čeljusti i da besno zareži. Dlaka na vratu mu se nakostrešila a oči mu dobiše divlji sjaj.
Iskonski neprijatelj njegovog soja, mnogo krvoločniji i jači od čoveka, nalazio se u ravnici, skriven među vatrama koje su veselo treperile. Onjušivši vazduh još jednom, gadljivo je zafrktao kao da je od sebe želeo da odagna tu mirisnu nit, koja je stigla do njega protežući se duž strmog planinskog obronka, vijugajući između stabala i grmlja, uzdižući se iznad krošnji drveća i zaobilazeći stene. Već sledećeg trena, planinska zver je silovito potrčala što dalje od šatora koji su prekrili dolinu.
Ispred jednog od tih šatora, koji je po svom izgledu bio raskošniji od ostalih, zastao je Pribac Hrebeljanović. Mladi ratnik nije mogao da oseti miris koji se provlačio kroz ratni tabor kralja svih srpskih zemalja, Stefana Uroša Trećeg Nemanjića, i koji je u beg naterao jednu od najopasnijih divljih zveri. Tom dvadesetpetoletnom vitezu na umu su bile neke sasvim druge stvari. Njegov prijatelj od malih nogu, mladi kraljević Dušan, bio je u nevolji. Pribac je to dokučio čim ga je mladi Nemanjić pozvao u svoj šator.
Inače vesele prirode i neposredne naravi, Dušan je tog dana prišao Pribcu odmah po njihovom dolasku u tabor srpske vojske, koji se nalazio na severnoj strani od Velbužda, na obali reke Kamenča. Ovog puta mladi Nemanjić je bio neobično tih i potišten.
– Večeras ćemo se naći u mome šatoru. Ali pripazi da te niko ne vidi – kratko je rekao i odmah se udaljio.
Dušanova tajnovitost je bila dovoljna da bi Pribac shvatio da se njegov gospodar našao u nekakvim neprilikama. Zbog toga je sada zastao jer je želeo da se uveri da nije privukao ničiju pažnju. Tek što se obazreo oko sebe, pred njim se razmakoše zastori gospodskog, crvenog šatora. Dobro poznato, nasmešeno lice mladog Nemanjića poželelo mu je dobrodošlicu.
– Uđi, Pribac – pozvao ga je Dušan.
– Došao sam kao što si mi rekao, moj gospodaru. Niko me nije video. Mada se pitam, čemu tolika tajnovitost – reče Pribac kada se našao u šatoru.
Kao da nije čuo njegove reči, mladi kraljević Dušan ga je nekoliko dugih trenutaka netremice posmatrao svojim krupnim očima, a onda je dvadesetdvogodišnji naslednik srpskog trona prišao zastoru. Tu je zastao kao da osluškuje da li se neko nalazi sa druge strane.
– Ti znaš, Hrebeljanoviću, da si mi najbolji prijatelj – rekao je, vidno zadovoljan jer u blizini šatora nije bilo nikoga. – U tebe imam najveće poverenje koje jedan čovek može imati prema nekome. Doduše, tome se ne treba čuditi jer nas dvojica drugujemo od malih nogu. To ti govorim jer želim da naglasim da je naše prijateljstvo veliko i da će ono…
– …uvek postojati između nas. – dovršio je Pribac – Sve ja to dobro znam, gospodaru. Isto tako znam da na ovom svetu ne postoji nešto što bi u meni moglo da poljulja vernost koju osećam prema tebi. Zbog toga mi je neobično tvoje sadašnje okolišanje, jer ti to nikada nisi činio. Zato te molim, gospodaru, da mi jasno kažeš kakva te je muka pritisla i zašto sam u tajnosti došao kod tebe, kad sva srpska vojska zna da smo nas dvojica drugovi od malena.
Poslednje Pribčeve reči izmamiše osmeh na Dušanovom licu, jer se mladi kralj prisetio dana kada su se njih dvojica prvi put sreli…
… Tada, pre četrnaest leta, on je napustio očev dvor. Ponesen pričama o junačkim delima svojih hrabrih predaka, otišao je u šumu da bi tamo vodio zamišljene borbe sa vrkodlacima. Igrom sudbine, naišao je na pravu zver. Pred njim je iz gustog rastinja iskrsnuo veliki medved. Ne gubeći prisebnost, Dušan je našao spas na najbližem drvetu. Neko vreme se skrivao u krošnjama, nadajući se da će zver otići svojim putem.
Nažalost, medved nije žurio. Seo je kraj stabla i strpljivo čekao. U neko doba, kada mu je strpljenje, napokon, bilo na izmaku, šapama je počeo da udara u stablo pokušavajući da strese dečaka na zemlju. Dušan je iz sveg glasa dozivao pomoć dok se stablo ljuljalo.
A onda se pojavio Pribac. U to vreme mladi Hrebeljanović je imao jedanaest leta. Međutim, to ga nije sprečilo da sa običnim štapom nasrne na medveda.
Isprva, životinja je ustuknula. Kada se pribrala od iznenađenja i kada je videla da mu novi protivnik nije dorastao, zver je iznova krenula u napad, ovog puta na Hrebeljanovića.
Za to vreme ni Dušan nije sedeo skrštenih ruku. Čim je video u kakvoj se opasnosti našao nepoznati dečak, koji mu je pritekao u pomoć, skočio je sa drveta. Odlomio je prvu granu koja mu se našla pri ruci da mu posluži kao oružje.
Tog dana su njih dvojica, Dušan i Pribac, stojeći jedan drugome rame uz rame, oterali zver i time udarili temelj prijateljstva koje je među njima raslo tokom narednih godina.
-
Lemniskat
810 rsdjedan
Bio je to čudesan završetak zime. Iako je ustao veoma rano, nije imao baš mnogo vremena na raspolaganju za uživanje u stajanju bosim stopalima na pločicama raskošno nameštene kuhinje. Polovina zida iznad mermerom popločanih elemenata bila je, u stvari, veliki prozor, zastakljen najsavremenijim italijanskim staklom, nežno zatamnjenim, i ono je bilo dovoljno prozirno da se uživa u pogledu na horizont koji je bledeo iznad ivice ograde zadnjeg dvorišta. Okućnica beše poslednja u nizu bogataških. Iza nje u početku puca pogled na livade, a kasnije se širi na tamnu šumu koja vrhovima stabala potpomaže taj isti horizont, sprečavajući ga da ne zagrebe o zemlju. Prelepa severna zemlja u kojoj je ostao posle završetka studija, mesto u kome je upoznao suprugu i sa njom dobio prelepog sina (nadali su se još nekoj bebi, ali priroda je odlučila da će njihova porodica biti tročlana), delom je bila zarobljena u prikazu uokvirenog prozorskim oknom.
Čekao je da provri voda u džezvi u koju će dodati prepunu kašičicu kafe i sve će to zasladiti do tačke kada lekar pada u nesvest zbog spoznaje o jutarnjim navikama pacijenta…! Džezvu čuva još iz studentskih dana pošto je i nju spakovao u sportsku torbu, uz nešto knjiga i garderobe koju je poneo za prvo vreme, koliko da pregura, dok očevi radnici ne donesu sve ostale stvari u studentski dom. Od tada, pa sve do danas, do ove veoma opremljene kuhinje, nikada nije kod kuće popio kafu koja je bila spremljena na neki drugi način. Na poslu, u gradu, pio je kao i svi ostali razne kafe, ali ovde u kući, isključivo je bila „pečena“, turska, kako se veli u njegovom kraju…
Prelio je zadimljeni napitak ključalom vodom, dodajući šećer i uz lagano srkanje, krenuo ka garderoberu gde mu je žena još sinoć poslagala odeću koju će ujutru obući. Nije bio vernik, još manje hrišćanin, ali ga je nerviralo to što će morati na Badnje veče da obavi pozive sa zaštićenog telefona u firmi, do koje će morati da vozi nekoliko sati. Firmu je posećivao tek nekoliko puta mesečno. Zahvaljujući načinu poslovanja, sav posao mogao je da se obavi od kuće sa računara. Žena je, kao i svi ostali u zemlji, bila nekoliko dana slobodna zbog božićnih praznika i sada je čvrsto spavala, izgurana do ivice velikog kreveta. Dečak se, primetio je, u toku noći prebacio između njih, pozicionirajući se mic-po-mic dijagonalo, terajući ih oštrim petama kao kakvim „ubojitim oružjem“, zaposedajući celu teritoriju sapetog čaršava… On, otac, hvala bogu, ustao je veoma rano, tako da nije morao da „proglasi predaju“ i padne sa ivice kreveta.
Kako je ušao u dnevnu sobu, pravo je otišao do velikog prozora koji gleda na uske staze auto prilaza kuće. Sinoć je automobil ostavio napolju, tik pred vratima garaže, ne uterujući ga, pošto je vremenska prognostičarka obećavala vedru noć bez padavina. Podešen tajmer računara automobila, uključio je motor pre nekoliko minuta. Na do malopre vlažnoj haubi njegove teget zveri pojavila se suva mrlja zagrejanog dela, lagano dobijajući na veličini. Voleo je svoj auto i pored ubeđivanja kolega da je najbolje držati se lokal-patriotskog „volvoa“. Mercedes je pak bio automobil koji je u njegovom starom kraju značio više od pukog statusa. Otac je vozio model 123 godinama, iako je u kasnijim danima mogao oldtajmera menjati za bilo koji noviji, moderniji model.
Voleo je tišinu kabine, muziku koju sluša dok se vozi sam samotnim putevima severa. Predgrađe izgrađeno na obodu divljine, sa bliskim uključenjem na auto-put, omogućavalo mu je da uživa u osami granice urbanog dela i brz pristup firmi u kojoj je nekoliko godina radio, grabeći krupnim koracima ka vrhu piramide koju su izgradili osnivači korporacije. Dali su mu stipendiju, godinama ga usmeravajući u pravcu u kojem su želeli da se razvija, suptilno gradeći osobu koja zbog svog porekla, mentaliteta, odgoja, po njihovom mišljenju, može firmi najviše pružiti. Ta firma mu je omogućila status u društvu, konto u banci koji je odavno premašio hipoteku kuće, kola, garderobu… Prihodi su mu dali priliku da, nežno se smešeći službenici banke, posle dve godine isplate rata za porodično gnezdo, u kancelariji direktora, u negovane ruke sa manikiranim noktima tutne platinastu karticu uz pomoć koje će kuća promeniti vlasnika… Službenici su ga oslobodili stege kredita, sećao se, dok je on sa direktorom ispijao viski, gazeći po debelom tepihu njegove kancelarije, držeći kristalnu čašu u ruci i gledajući na užurbanu raskrsnicu poslovnog centra grada.
Sinu je školovanje već bilo plaćeno, a da on još uvek nije dostigao potrebnu visinu da sam sa police dohvati slikovnicu! Ženi je omogućio da bude zaposlena majka bez sekiracije oko budžeta, otmeno obučena po poslednjoj modi, opuštena u razgovoru sa poslodavcima, jednaka njima po statusu. Ma, kašika mu je upala u med, lizao ju je plazeći jezik koliko god je mogao!
Nije prošlo mnogo i savest, uz one duboko urezane dečačke razgovore sa dedom, nadneli su senku nad sređenim, bezbrižnim životom koji je vodio. Potiskivao je te misli koje su grčile stomak u trenucima kada je slušao muziku u dnevnoj sobi, sa čašom pića u ruci, sa najmilijima usnulim u drugoj prostoriji. Odbleske plamena dalekog istoka, miris prosutih utroba, pokušao je da maskira tim pićem, krijući se i u zagrljaju žene. Nikada joj nije pomenuo ova tegobna razmišljanja. Zapravo, taj njegov „koljački posao“ mu je i omogućio život kakav su vodili. Nije lično držao kamu, ali obezbeđivao je da se objedini poslovanje njegove firme i firmi koje se bave komponentama koje, sjedinjene u paletu njihovih proizvoda, čine te noževe, koji u rukama njihovih klijenata prolivaju krv, vlaže kamen dečijim suzama…
Završio je kafu; okončao kovitlac misli koje su ga u poslednje vreme sve češće pohodile. Obukao se na brzinu, na kraju stavljajući oko zgloba skupoceni sat, automatik, „švajcarac“. Prolazeći kraj velikog ogledala, samo je ovlaš bacio pogled na mušku figuru obučenu kao da ide na humanitarni događaj najvišeg ranga, gde se novac skuplja za nesrećne, ujedno i prezentujući sebe u najvećoj raskoši skupe a jednostavne odeće. U njegovom današnjem slučaju, ugovaranja nekoliko stotina miliona razloga da se u ime bogova prolije krv nevinih. Izašao je iz kuće i, odzvanjujući đonovima svojih skupih cipela, prišao kolima, rutinskim pokretom otvarajući teška vrata.
Koža udobnih sedišta bila je zagrejana, škripava i prilagođavala se njegovom telu ne dozvoljavajući da njegove konture nadvladaju klasični nemački dizajn. Automatik se pokrenuo bez šuma, naprosto se poklonivši kućama preko puta kada je izašao na kolovoz. Skrenuo je desno nišaneći zvezdom ka samo dva kilometra udaljenoj petlji, odakle će ubrzati ka malom gradu koji se nalazio tri stotine kilometara severnije i modernoj zgradi firme koja je na periferiji malog naseljenog mesta, obezbeđena kao tvrđava, bljeskala fasadom od modrog italijanskog zatamnjenog stakla. Sa desne strane mu ostade benzinska pumpa koju nije morao da poseti, okrećući vozilo na petlji i usmeravajući ga pravo ka severu. Odmah je ubrzao do limita i prepustio tempomatu da održava brzinu. „Suv kolovoz“, koji je prognozirala mlada meteorološkinja, trebalo bi da bude garancija za ćutanje bezbedonosnih sistema automobila, zaključi. Opustio se u koži sedišta i otpoče da potiskuje one prethodne teške misli, dozvolivši sebi povratak nekim drugim, setnijim sećanjima…
-
Srce Dinare
900 rsdЕСХАФАНСКИ МОЗАИК
Иза палата и зидина древног града Есхафана, далеко у пустињи испод сивих и браонкастих планинских литица, у склепаној колиби у највећем сиромаштву живео је Мајстор. Сељани и сточари-номади који су понекад наилазили и свраћали у његов дом, тврдили су да је Мајстор стар више хиљада година, да памти славу персијских великана и да се сећа Есхафана из времена када је тај град био центар постојећег света. Кажу, није га хтела ни болест ни непогода, а мач великаша, силника, освајача и разбојника, волшебно би се зауставио над његовом главом, иако већ исукан из канија. Смрт га није узимала, јер Мајстор просто није желео да умре, барем не док не заврши свој Мозаик, за који је сматрао да му неће бити премца не само у Есхафану, већ на целом свету.
Иако није имао, нити желео материјално богатство, Мајстор је ипак могао несметано да ствара. Вести о његовој великој вештини и умећу, посебно у прављењу минијатура, годинама, деценијама и вековима проносиле су се низ пустињски песак и стизале су до ушију оних који су му могли помоћи. Тако су стизали ученици које је Мајстор подучавао у изради минијатура и других уметничких форми, а заузврат су му они и њихови покровитељи остављали храну, воду и алатке потребне за његову уметност. То је прихватао, одећу и обућу је одбијао; ходао је бос, умотан у дроњаву, искрзану прашњавосиву одору. Његов спољашњи изглед није га занимао, није му придавао никаквог значаја.
Ученици у Есхафан пронесоше глас о његовом великом таленту, али и необичним склоностима. Мајстор је наиме, подучавао друге, али сам није волео да ствара по религијским и друштвено општеприхваћеним мотивима. Није сликао ни птице, псе, мачке, стоку, камиле, козе, антилопе, ништа од људима потребног и омиљеног им животињског света којег су волели. Моћници из Есхафана у чуду су гледали Мајсторове минијатуре. Иза вишеслојне димензионалности његових слика, испод наизглед светлог тона и јасних плавих боја окупаних сунцем, указивало се сивило пустиње и у њему безбројни, ситни, од човека презрени организми. Мајстор је наиме, сликао шкорпије, пауке, црве, стоноге, инсекте, глисте, мале сисаре, пужеве, жабе, змије, гуштере и друга убога и људима углавном одвратна створења. На стотине таквих дела је стварао и у свакоме су биле заступљене само те животиње са руба људског света. Моћни покровитељи убрзо одлучише да његова опсесија тим најнижим облицима живота није добродошла на двору, и да може ученике одвести на криви пут. И тако га вратише у самоћу његове пустињске колибе, али он се није жалио. Пустињи је и припадао. Дворова и палата се грозио. А ученици, сматрао је, нису истински ни били привржени уметности. Тежили су пролазној слави и површности. Истинска уметност, сматрао је Мајстор, може бити само стварање живота, живих организама, јер је само божанска креација која се оваплоћује у живим бићима – уметност. Све минијатуре које је стварао, биле су само пут до спознаје; све оне треба једног дана да се уклопе у савршену целину, која ће представљати Мозаик живота, а када се то догоди, мислио је, онда може коначно умрети, и допустити својим костима да се претворе у прах.
Једном су га питали, неки образовани службеници из власти, зашто слика та ситна, убога створења, створења без разума, мисли и осећања, кога то занима и шта они представљају уопште, осим досадне сметње која може убости и ујести, и коју је најбоље згазити ногом. Мајсторове обрве су се извиле у презрив лук док је храпавим гласом старим вековима, одговарао: ,,Та убога створења, како их називате… насељавала су овај свет давно пре нас. И биће овде и када нас одавно више не буде. Шкорпије су овде биле милионима година пре људи. Преживеће и атомски рат, када на површини све буде спржено и мртво од зрачења, када људи више не буде, оне ће и даље бити ту. Па ко је онда убог, они или ми?“
Током векова у којима су његове кости одбијале да се претворе у прах, Мајстор је пуштао створењима која је волео да насељавају његову колибу. Повремено су долазила и одлазила, служећи му као модели. Последњих дана његовог живота, било их је, међутим, све више. Долазили су у бескрајним колонама, мрави, пауци, шкорпије, црви, змије, као да желе да му одају пошту, да искажу поштовање ономе који их је одувек и једини волео. Од малих ногу Мајстор је био опчињен овим створењима нижег реда – само наизглед нижег, мислио је. У само једном мравињаку или пчелињаку владала је хармонија и организованост какве није било ни у најсавршенијим људским друштвима. Бројност тих сићушних животиња у старту је надомештавала сваки њихов губитак. У свему томе Мајстор је видео руку стварања, јер нешто тако савршено створено и оспособљено за вечито обнављање било је најближе искри вечности за којом је трагао. У тим је створењима несумњиво и била та искра, мислио је, али људи нису били у стању да је уоче, јер њихове очи нису могле да продру даље од најпростије физичке појавности. Све што није било лепо, у старту су одбацивали.
Ноћ пред своју смрт, Мајстор је исту и сањао. Сањао је како му се растачу кости, мишићи, нерви, како га полако и постепено разлажу црви и бактерије. И могао је да их види и голим оком, могао је да проникне у суштину стварања, јер и смрт је била само нови почетак, и открио је да сада коначно поседује највећи дар. Дар да види и она најситнија створења, створења без облика која се не могу видети голим оком, све те сићушне црве, бактерије и вирусе који сваким даном нашег постојања невидљиви пролазе кроз нас, сва та етерична, вилинска бића атома, сада су се отварала пред њим и више се нису скривала, и Мајстору је дошло да крикне од радости, јер је схватио да је куцнуо час да коначно створи свој Мозаик, и да све своје безбројне минијатуре уклопи у једну, вечну целину. Више се није плашио смртног часа.
Ујутру је прионуо на рад.
Мозаик је завршио предвече. У њега су стале милијарде, трилиони најситнијих и на еволутивном ланцу формално најпростијих, најнижих облика живота. Бактерије, вируси , црви, гусенице, пауци, шкорпије, мрави, змије, глодари, све је то заузело своје место, гмизало кроз сиву пустињу, копало подземне канале, трчкарало и ходило песком, струјало кроз хладни и блистави пустињски ваздух, и никад уистину, у целој људској историји не беше таквог Мозаика, са толико димензија, облика и живота који је бујао испод преламајућих површина. Мајстор је био свестан да је коначно завршио своје животно дело, оно због кога је и рођен, јер сврха његовог рођења, знао је, и није ништа друго него да за вечност оваплоти стварање. А снага стварања је била највећа управо у тим, за људе најнижим створењима, управо они су били савршени систем и неуништиви поредак који је надживео и надживеће свако људско дело и царство.
Увече је Мајстор спокојно испустио душу, а процес његовог растакања временом ће се уткати у Мозаик, и тако ће Мајстор остварити највећи сан сваког уметника, постаће део властитог дела.
Не зна се ко је пронашао Мозаик. Неки тврде да су га украли, и касније препродали разбојници, и да је завршио на црном тржишту уметнина. Други кажу да се налази негде у древним палатама и музејима Есхафана, али да се не излаже јавно, већ да га могу видети само очи моћних. Неки се куну да су га видели у Лувру. Постоје чак и тврдње да га има на више места, да је Мајстор лудачки упорно радио последњег дана свог живота, те да је начинио неколико савршених копија, у потпуности истоветних са оригиналом. Ипак нема поузданог доказа да је ико уистину видео Мозаик. Нема доказа ни да је Мајстор уопште живео, нити где је, и да ли је сахрањен, нити да је постојало његово тело, нити се може утврдити да ли је заиста памтио Персеполис, Перзију, Александра Македонског, Рим, Вавилон и древни град Ур. Али сви који тврде да су видели Есхафански мозаик који је начинио Мајстор, ипак се слажу у једном.
Ништа лепше ни савршеније од Есхафанског мозаика на овом свету не постоји, није постојало, нити ће постојати.
-
Anomalija
1.360 rsd1. BORBA MOKRIH TITANA
Matični brod; 19. novembar 1979. godine zemaljske
Pales je naslonio glavu na hladno okno, iza kojeg se poput disko kugle na kraju žurke umorno okretala Plava planeta. Koja rasa je toliko nepromišljena, da je nazove Zemljom? Uglavnom je bila prekrivena vodom, videlo se lepo sa svemirskog broda. Zemlja zauzima tek 29,4% njene površine, proverio je pre polaska, i logično se nameće pitanje preimenovanja…
Pulsirajuća glavobolja ga je naterala da se tu zaustavi. Od umora nije mogao jasno da sledi misaoni tok, ali nije ni bilo važno. Vanzemaljci se po pravilu ne mešaju u poslove ispitivanih rasa.
Osvrnuo se po prostoriji, a krupne crne oči blesnule su poput moriona, najtraženijeg minerala kvarca iz rudnika planete Aspanisus. Morali su i na to ozloglašeno mesto da svrate, pošto im je bilo usput, kako mu onomad reče Vrhovni starešina. Trebalo je da pokupe odatle nakit za njegovu suprugu pre nego što Matični brod konačno parkiraju u Zemljinoj atmosferi. Zaista banalno objašnjenje za takvo veliko skretanje sa kursa.
Glavobolja mu se pojačavala, možda kao posledica delovanja vremenske razlike na mozak… Zaista, koliko li je dugo spavao? Iz njegove kapsule za hibernaciju još je kuljao dim sterilizatora, uklanjajući telesne izlučevine i zaostali vonj od međugalaktičkog putovanja. Pogled mu se spustio na identifikacionu pločicu na grudima: Pales – Posmatrač.
Dobro je, barem nije morao da napreže vijuge da se seti ko je.
Dok se magla povlačila kroz ventilacione rešetke na podu, pred očima su mu se pojavili obrisi radnog stola sa mermernom površinom, kao i ivice visokog plakara u uglu. Hm. Činilo se da je pre samo nekoliko trenutaka u njega ubacivao stvari za put… Uobičajen osećaj dezorijentacije nakon jednomesečnog putovanja kroz hiperprostor. A svakako mu nije pomagalo ni to što su ga odmah po završetku Akademije strpali u brod i poslali na ovako važnu misiju.
Vrlo živopisno su se vraćala sećanja, uz mučan pritisak u ušima. Taj prekorni očev pogled, recimo, nakon što mu se Pales pred polazak poverio i izrazio sumnju oko celog projekta. Zašto ne pošalju nekog sa više iskustva, tata? Ili da makar odlože poletanje… Taman se spremao za žurku, kada mu je on zazvonio na vrata sa uputstvima za misiju. Bez reči ga je ubacio u automobil i odvezao do kosmičke stanice. Zar nisam uvek bio primeran đak, dobar i uzoran sin, zar nisam zaslužio da makar popijem par pića sa drugarima, da jedno veče dam sebi oduška pre nego što se zaposlim?
Ovo poslednje, doduše, nije izgovorio naglas.
Otac ga je samo uštinuo za obraz i ostavio ga samog na lansirnoj rampi kako bi stigao na vreme za partiju vazdušnog golfa sa prijateljima.
Sterilizator u njegovoj sobi se isključio, a muk koji je zavladao prostorijom vratio ga je u sadašnjost. Izgleda da je mašina dobro odradila posao i opravdala svoje ime, pomislio je, jer mu je enterijer doista delovao sterilno. Ovo mesto će mu u godinama koje slede biti jedini dom, s obzirom na to da na Plavu planetu neće sigurno ni silaziti.
Noge su mu se tresle, jezik mu se lepio za nepce, ali to ga nije brinulo. Verovatno samo posledica manjka šećera u krvi. Lakoća sa kojom je celo svoje postojanje smestio u jednu sobu i otisnuo se u nepoznato… To je već zahtevalo dublju psihoanalizu.
I pored nepodnošljive telesne slabosti usled atrofije mišića, i dalje nije hteo da sedne. Pokupivši sa stola uputstva za misiju koja mu je predao otac, vratio se do okna broda. Hm, barem se potrudio da budu odštampana na hartiji. Nešto je i znao o meni, nasmejao se novajlija Posmatrač.
Pales je voleo da sve podatke čuva u duploj formi, i na kompjuteru i na papiru, za šta su ga često nazivali čudakom. Međutim, ako znaš da je elektromagnetni talas prouzrokovao da u jednom trenutku sve u digitalnom obliku na planeti bude izbrisano, da otad započinje novo merenje vremena tvoje rase, čak da je to razlog zašto je planeta dobila novo ime – Matična, jer naprosto nisu imali gde da potraže u arhivi prethodni naziv… Njemu je svakako bilo čudno što nakon katastrofe takvih razmera nije uvedeno pravilo za sve Matičare da podatke skladište kako na hard disku, tako i na papiru.
Rešen da se fokusira na trenutnu situaciju, uzeo je da čita uputstva:
Dobro došli na Matični brod – Zemlja. Sa velikim zadovoljstvom primili smo vest da ste kao Posmatrač dodeljeni projektu Anomalija.
Najinteligentnija rasa koja naseljava Zemlju, u relativnom sistemu pojmova, jesu ljudi. Matični brod je u atmosferi planete, a kako ne bismo menjali prirodni razvoj živih bića i njihovu istoriju, trudimo se da naša istraživanja i naše prisustvo bude neprimećeno, što je bliže određeno Pravilnikom.
Na Matičnom brodu – Zemlja hijerarhija je sledeća: najviši položaj imaju Starešine, trojica njih. Od istraživača imamo Posmatrače i Integrisane. Posmatrači su naučnici poput Vas, dovedeni sa Matične planete da bi proučavali ljude i Anomaliju, koordinisali akcije na Zemlji i organizovali eksperimente. Integrisani su operativci koji sakupljaju podatke sa terena, uzimajući pritom ljudski oblik. Oni su u neposrednom i stalnom kontaktu sa ljudima, te najveći deo vremena provode na Zemlji. Svakom Posmatraču je dodeljen po jedan Integrisani.
Izveštaji se podnose na sastancima Centralne planetarne komande (popularno nazvane CPK), koja je sačinjena od sedmorice članova. CPK je najviši organ odlučivanja, i u stalnom je kontaktu sa Matičnom planetom. Ovim Vas, ujedno, obaveštavamo da ste na prošlom sastanku, direktnom odlukom Vrhovnog starešine sa Matične planete, bez uobičajene procedure izbora, postavljeni za člana CPK. Ostali članovi komande su: Glavni starešina, Starešina prvog reda, Starešina drugog reda, Posmatrač Avin, General i Integrisani Iked…
Morao je da protrlja oči, jer su ga sve jače pekle. Podigao je glavu prema prozoru gde se nazirala Zemlja, sve dok mu se vid nije razbistrio, i tada je ugledao svoj odraz u staklu. Prizor ga je ostavio u još većem čudu od nelogične nomenklature te vodene planete.
Tokom priprema za misiju, listajući po literaturi naišao je na životinju koja je bila u stanju da čitavu zimu prespava u svojoj pećini. Analogija nije mogla biti očiglednija. Medveđi lik u staklu ga i nije toliko iznenadio, koliko guste lokne žute kose koje su mu se prosule po licu… Odavno ih nije video. Tačnije, još otkad mu ih je otac pre polaska u vrtić prvi put odsekao. Lokne su nešto poput ženskog mišljenja u braku – potpuno nepotrebne, govorio bi mu on dok se pripremao da krene na još jedan poslovni put.
Pokušao je da dohvati čašu sa vodom, ali ruke su mu bile teške, utrnule. Setio se brucoških vežbi u hipergravitacionoj komori, gde je trik bio da ne radiš protiv sebe i bespotrebno gubiš snagu, već da sporim i ujednačenim pokretima izvršavaš zadatke. Odložio je papire i pridržavajući jednu ruku drugom, da mu se kažiprst ne bi tresao, pritisnuo je automatsko podešavanje kalendara. Nakon par sekundi pokazao je na 19. novembar, 1979. godine zemaljske.
Stao je ispred lavaboa sa mašinicom u rukama. Iskoristiće da popije vodu sa tuša dok se bude kupao, rešio je u trenutku kada je prva odsečena lokna pala na pod. Jedan za drugim, žuti uvojci kose nestajali su u vrtlogu slivnika. Kada su mu visoki zalisci zasijali na čelu prešao je mašinicom na bradu, a zatim se svukao i zakoračio u tuš kabinu.
Dok su se vrele kapi slivale niz njegovo atletsko sivo telo, razmišljao je o principu uniformnog oblačenja. Jutarnje isprobavanje kombinacija za odevanje, koje su žene uzimale zdravo za gotovo, smatrao je bespotrebnim utroškom vremena, koje negativno utiče na efikasnost pojedinca. Kao i šoping, uostalom. Imao je običaj da kupuje po nekoliko komada istih košulja, pantalona, cipela, kada bi mu se jednom dopale, kako bi smanjio broj daljih odlazaka u tržni centar…
To bi moglo da predstavlja problem sa donjim vešom, palo mu je na pamet. Hipotetički, njegova devojka bi bila pod konstantnim utiskom da on, zapravo, nikad ne menja gaće.
Prekinuo je mlaz vode iz tuša, da bi u podsetnik ubacio stavku: kupovina različitih modela donjeg veša, ukoliko budem našao devojku. Još par kapi mu se slivalo niz lice, i on ih je jezikom uhvatio. Preplavio ga je bizarni osećaj ponosa, zbog novootkrivene rutine spajanja kupanja i unošenja tečnosti… Uštedeće svakako dva minuta dnevno, što je po zemljaskom računanju vremena čak jedan sat mesečno.
-
Imaju me tvoje misli
1.360 rsdTog dana…
Sebastijan Katano užurbano je zatvarao drvene žaluzine na prozorima svoje kuće, mrmljajući ljutito sebi u bradu. Nije voleo loše vreme, pogotovo ne vetar, on ga je činio nervoznim i lenjim. Tamni, skoro crni oblaci približavali su se strahovitom brzinom sa pučine kopnu, vukući za sobom kišu. Olujni vetar brisao je sve pred sobom i valjao more praveći ogromne talase koji su udarali u okomite litice i sa velikom bukom ponovo se stropoštavali u nemirno more.
U tom delu Kalabrije, tačnije u okolini Pelara, retko su nailazile takve oluje jer ga je štitila Sicilija koja se nalazi tačno prekoputa, ali ovog puta to nije bio slučaj. Sve je obećavalo jedno olujno popodne sa jakim padavinama nad celim najjužnijim poluostrvom Italije. Počinjale su prve krupne kapi kiše kada je izašao poslednji put na verandu da dozove svog psa.
„Kalo!”, uzviknuo je ljutito, tražeći pogledom crnog labradora. „Kalo!”
Obradovao se začuvši njegov lavež koji je dopirao iz daljine pokušavajući da nadjača fijukanje vetra i zvuk gromova koji je uveliko parao uši. Ubrzo ga je i video kako se velikom brzinom spušta niz padinu. Sebastijan je čekao na ulaznim vratima kako bi ga pustio u kuću. Kalo je znao da odluta, čak i da lovi, ali nikada se nije udaljavao tako daleko od Sebastijana, posebno ne po nevremenu. Jako dobro je predosećao loše vreme i uvek bi pre početka kiše zauzeo svoje mesto na verandi i sa bezbedne udaljenosti posmatrao dobovanje kišnih kapi.
Brzo se našao ispred, ali nije se popeo na verandu niti pokušao da uđe u kuću. Stao je ispred Sebastijana i nastavio da laje i to veoma glasno. Gledao ga je pravo u oči, kao da želi nešto da mu kaže.
„Šta je bilo, druže? Plaši te grmljavina? Hajde u kuću!” Sebastijan se okrenuo da uđe unutra, a pas je još jače zalajao ne pomerajući se s mesta. „Šta je sa tobom danas?”, upitao je gospodin Katano. „Kalo?!”
Na njegove reči pas se okrenuo i ponovo se počeo udaljavati od kuće, stazom prema liticama.
Nešto nije u redu, prošlo je Sebastijanu kroz glavu. Brzo je obuo gumene čizme, navukao kišnu kabanicu i pošao za Kalom savijene glave, jedva zadržavajući kapu koja ga je koliko-toliko štitila od naleta kiše. Da se neko nije nasukao? Najavili su nevreme, niko ne bi ribario po ovakvom vremenu. Mora da je more izbacilo neku olupinu i on radoznalac laje! Kalo, iščupaću ti uši za ovu šetnju!
Pas je stajao na vrhu i čekao da se Sebastijan približi, a zatim nastavio da trči prema stenama. Već je padala veoma jaka kiša. Popevši se na brdo i pogledavši u pravcu psa, Sebastijan je primetio ljudsku figuru na samoj obali, na samim hridima iznad klifa. Zastao je za trenutak posmatrajući figuru koja je stajala zagledana u pobesnelo more. Kada se još malo približio, video je da je to žena. Buka mora, udaranja talasa o obalu, vetra i kiše, zaista je bila zaglušujuća, tako da nepoznata osoba nije ni čula lavež psa niti njihovo približavanje. Odakle si se ti stvorila i šta li tražiš ovde?, pomislio je Sebastijan Katano.
„Hej! Hej…Vi!”, povikao je glasno, pokušavajući da nadjača huk vetra i mora, veoma ljut što se po takvom nevremenu našao na tom mestu. „Hej!”, uzviknuo je još jednom približivši se nepoznatoj osobi na svega dvadesetak koraka.
Njegov uzvik je bio propraćen Kalovim lavežom. Žena je odskočila u stranu i okrenula se prema njima.
„Šta radite? Š-šta raaaditeee?”, vikao je Sebastijan veoma glasno, ljutito osmotrivši ženu, pokušavajući da zadrži kapu na glavi.
Vetar je nemilosrdno šibao, nanoseći kišu skoro u mlazevima. Muškarac i pas su se približili ženi još korak-dva. Bila je mlada, duge kose vezane u rep. Kiša joj je šibala lice, tako da se nije primećivalo da plače. Suze su se mešale sa kišom. Svetloplava haljina natopljena vodom i slepljena uz telo pokazivala je mršavu figuru. Uprkos kiši i tome što joj nije mogao osmotriti lice, po držanju tela shvatio je da se radi o nekome ko želi da naudi sebi. Ispružila je ruku prema njemu, kao da želi da ga zaustavi i povikala:
„Ne prilazi!”
Drhtavi glas ugušila je buka izazvana igrom mora i vetra. Stajala je skoro na samoj ivici ambisa. Sebastijan se uplašio da bi je sledeći nalet bure mogao oboriti u pomahnitalo more puno hridi i oštrog kamenja. Znao je, ako se to dogodi, pad će biti smrtonosan. Koraknuo je prema njoj, ali ostao je ukopan u mestu kada se i ona pomerila korak unazad.
„Ne! Ne prilazi!”, vrisnula je.
Jedva je razaznao reči koje je vetar nosio u etar.
„Neću, neću!”, doviknuo je panično. Nikada nije bio u takvoj situaciji. „Stani! Pomeriiii se od iviceee!”, vikao je, pokušavajući da nadjača oluju. „Vetaaar…oboriće teee… u more!” Misli Katano, misli!, ponavljao je u sebi.
Do nje je dopirao ispresecan glas nepoznatog muškarca. Drhtala je od hladnoće, ali više od nemoći i bezizlaznosti u kojoj se našla. Želela je to da učini, samo da sklopi oči i nestane.
„Tooo… To…i žeeelim! Kad…k-kad već nemam…hrabrosti da sama skočim!”, stizao je na mahove njen glas do Sebastijana.
Nije čuo šta je tačno rekla, ali mu je bilo kristalno jasno šta joj je namera. Cela njena figura odavala je utisak rastrojenosti, ali i nesigurnosti. Osvrtala se. Čas je gledala u njega, čas u more iza sebe. Unezvereni pokreti glave, opuštena ramena, ruke koje vise niz telo, šake stisnute u pesnice… O, moj Bože! Sledio se.
Primakao se još jedan korak bliže u momentu kada je pogledala iza sebe, munjevito razmišljajući šta da radi i kako da je spreči u onome što je namerila. Od nje ga je delilo, možda još devet-deset koraka, ali to je bilo jako dugačko za datu situaciju. Čak i da potrči, ne bi stigao da je uhvati, ako odluči da skoči.
„Heeej!”, viknuo je ponovo, pokušavajući da nadjača buku mora. „Nee…Hej! Hajde, dođi!”, ispružio je ruku prema njoj. Isuse Hriste, skočiće! „Ne, ne, ne… ”, ni sam nije znao koliko je puta izgovorio tu reč. Ništa mu drugo nije padalo na pamet, a i da jeste, sigurno ga ne bi čula, vetar i kiša su se pojačavali.
„Želim da umrem!”, viknula je.
Opet je nije dobro čuo, ali je nekako sklopio glasove koji su doprli do njega. Naježio se, svaka dlaka na telu mu je stajala dupke. Kalo je nemirno trčakarao tamo-vamo, krenuo bi prema ženi, pa se vratio i motao oko Sebastijanovih nogu. I životinja je osećala ozbiljnost situacije. A ona kao da je u bunilu, kao da je u transu, samo se tresla, vikala, mrmljala, osvrtala se… kao da joj je um razdvojen od tela.
„…da umreeem!”, počelo je odzvanjati u Sebastijanovoj glavi, a on se počeo moliti: Bože, molim ti se, imaj milosti! Molim ti se, ne dozvoli…
Tog trenutka svetlost munje na kratko je obasjala stenje. Vatrena strelica rasporila je modro nebo i spustila se u nemirno i skoro crno more. Prolomio se još jedan snažan udar groma, žena je refleksno zatvorila oči i rukama prekrila uši. Taj trenutak je bio dovoljan da se Sebastijan u dva skoka nađe pored nje i uhvati je za ramena. Odvukao ju je na bezbednu udaljenost i dobro prodrmusao.
„Šta je teeebi, ludačooo?!”, vikao je na sav glas.
Nije ga gledala, osetio je kako se trese kao prut pre nego što će početi lagano da klizi iz njegovih ruku. Onesvestila se. Podigao ju je u naručje i brzim koracima pošao ka kući, Kalo ga je pratio u stopu, ali više nije lajao.
-
Doći će pun snage
900 rsdDemnacio memoriem I
Odlomci iz Abdul Hasanovog putopisa po Herceg-Bosni i Crnoj Gori
Biševica, 14. jul 1632. godine
Evo nas u Biševici, mjestu koje okružuju visoke planine Golije. Kroz gradić teče rječica čudnog, ženskog imena, Živana. Askeri su odsjeli u hanu nadomak šume, a memuri, i ja s njima, smješteni smo u prelijepoj kući bega Amidžića, na kraju sela. Sutra ćemo krenuti u potragu za stokom, koju su Crnogorci oteli od ovdašnjih Turaka tokom proljećnih mjeseci. Ta „kavga za ovce“, kako je ovdje zovu, polagano je poprimila razmjere pravog rata. Na obje strane ima desetine mrtvih i ranjenih. Čini se, previše žrtava zbog ukradene marve. Da li se oni ubijaju zato ili iz nekih drugih razloga, samo Alah zna!
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _
Ovo je zemlja lijepih, visokih ljudi i još ljepših žena, ali ih rijetko možete susresti ili vidjeti na ulici. Uglavnom po kućama ili na poljima, oni svoje dane provode u radu i preživljavanju. Tek u večernjim časovima, kad sunce zađe za planine i žega prestane bivati nesnosna, gradić uzvri od glasova, priče, smijeha, pjesama… Stariji, oženjeni muškarci, sjede u grupama po trojica-četvorica, na klupama ispred kapija, ozbiljni i mrki, raspravljaju o važnim pitanjima od lokalnog, ali i svjetskog značaja, jer ovdje vijesti ne dolaze na vrijeme, zapravo kasne nedjeljama, ponekad i mjesecima, pa se uvijek ima o koječemu ćakulati. Od toga kojih sve kaura žene aga svakodnevno obilazi i kakve sve poslove pronalazi i izmišlja za njihove muževe, do izvora prihoda sultanovog brata Selima, izbjeglog na grčko ostrvo Hios prošle godine. Mladi se skupe ispod nekog drveta, obično hrasta, ili u nekom šljiviku, pa se druže, igraju i pjevaju do kasno u noć. Nakon toga odlaze svako svojoj kući, legnu spavati, odmoriti malo, a sutra ponovo na rad i tako ukrug, iz dana u dan. Gledajući ih i diveći im se, čovjek ne može a da ne pomisli kako je ovaj jednostavan život zapravo lijep u onom najčistijem, idiličnom vidu i kako bi mogao i on ovako živjeti i proživjeti život u mutluluku siromaštva, bez strasti koje ga uništavaju, razaraju mu grudi i zatamnjuju dušu. Ali ispod tog prekrasnog ćilima, ispod te šarene oblande, spava šejtan, zvijer koja čeka svoj vakat, svojih pet minuta i koja će ustat onda kada se budemo najmanje nadali. „Umjesto mednih usta zapjevaće puške, a umjesto šargija zasviraće sablje!“ Tako mi rekoše neki mudri starci, dolje na rijeci, dok smo lovili ribu, a ja im zanijet pričao o ljepoti njihovog mjesta.
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _
Pitaju me ovi dobri ljudi o čemu ja to povazdan pišem i što će mi sve to!? Ja im pokažem svoje ’artije, a oni zvjeraju u njih ko bene. Nema ovdje pismenog čovjeka, čak je i hodža, jedan drčan i nepristojan cüce, skoro sasvim nepismen. Juče baš, objašnjavao sam jednom kaurinu: „Treba ostaviti za sobom nešto, neki znak da si postojao, hodao, uživao, ljubio život, jer kad nas nestane, čitav svijet nestaje sa nama. Isto tako, nije ga bilo sve dok se nismo rodili. Tek s našim nastankom nastao je i svijet oko nas, jer on je samo slika koju smo mi, u svojoj glavi, stvorili o njemu.“ Sagoh se i ubrah maslačak. „Pogledaj ovaj cvijet“, rekoh. „On je ovakav kakav je zato što ga ja takvog vidim.“ „Ali, i ja ga vidim istog takvog!“, pobuni se mladić. Nasmijah se i dunuh u maslačak. Desetine bjeličastih trunčica razleteše se zrakom. U mojoj ruci osta samo gola stabljika. „A sada, kako ga sada vidiš?“ upitah. „Nikako, jer ga više nema“, odgovori on. „Griješiš“, rekoh mu, „ima ga, samo više ne izgleda onako kao prije, ali, ako zatvoriš oči, možeš ga još uvijek vidjeti.“ On čvrsto stisnu okice i povika: „U pravu si! Vidim ga, vidim, isti je kao što je bio!“ „Tako je i s čovjekom i knjigom. Zato ja pišem“, zaključih.
-
Nebeska zvona
900 rsdIgra krvi i prašine
Alvarez je nervozno žmirkao posmatrajući sunce kako zalazi iza Siera Madre. Vatrena narandžastocrvena kugla topila je zrnca prašine, šaljući mu toplotu kroz čelo direktno do mozga. Ponovo je žmirnuo, proverio pištolj i opremu, pogledao niz put. Dvojica lokalnih alkosa dremala su ispred bara; na sredini ulice, u prašini, igrala su se čupava i bosonoga deca. Tri dečaka i devojčica. Bili su prljavi i u ritama. Alvarez je ipak zapazio tople i blistave smeđe oči devojčice, njen dugi vrat i slap neuredne, divlje smeđe kose. Nesvesno se obliznu a ruka mu pomilova nož. Biće vremena da se pozabavi devojčicom, pomisli, biće nakon što obavi ono zbog čega je i došao u ovu zabit.
Tada ju je ugledao. Gde su mu bile oči? Mora da ga je vrućina prevarila, pomisli. Sedela je na verandi ispred bara; zakleo bi se da sekund ranije nije bila tu. Posmatrala ga je očima beskrajne noći. Pune, čulne usne izviše joj se u prezriv osmeh kada mu uhvati pogled koji joj je šarao po bluzi. Jednu sandalu je izula i bosom nogom se igrala po prašini. Alvarezu je taj gest izgledao pun skrivenog, erotskog značenja; nije umeo tačno da kaže zbog čega, ali u tom pokretu, u toj igri, bilo je nečeg neobično izazovnog. Gotovo smrtonosnog.
Pomisli kako ima simbolike u tome što će poslednjoj iz njene vrste presuditi u novogodišnjoj večeri, na razmeđi dva veka i milenijuma. Deca noći su brza, ali meci su bili brži. Nikada nije promašio metu. Kada ju je pogledao ponovo, želeo je da još samo tren uživa u njenoj lepoti, pre nego što joj prosvira metak kroz glavu. Taj tren ga je koštao… svega. Pogledi su im se sreli, paralisala mu je udove. Nije mogao da pokrene ni mali prst na ruci, i panika je već plivala u njegovom umu, a zajedno sa njom na površinu je izbijalo i nešto drugo. Prihvatanje, pomirenost, želja da se potraga okonča i da se prepusti bezumnom talasu kojeg se plašio i za kojim je očajnički žudeo. Devojka se pokrenu. Alvarez je skamenjen posmatrao njen ples. Izvodila je pokrete koji su odudarali od svakog standarda i tradicije. Deca su oduševljeno pljeskala. Pitao se da li će njegova smrt označiti kraj ovog neobičnog pozorišta na otvorenom. Nakon svakog pokreta devojke u prašini je ostajao mali crtež. Alvarez shvati da crtež predstavlja dve prilike, mušku i žensku, koje zajedno odlaze ka zalasku sunca. Grlo mu je bilo suvo od straha, ali osećao je istovremeno i čudno zadovoljstvo. Kao da mu čita misli, devojka stade sa plesom. Na licima dece Alvarez ugleda razočarenje, ali ona se ubrzo opustiše i vratiše se igri.
Devojka mu je polako prilazila. Alvarezu zastade dah. Zaista je lepa, pomisli. Nije osetio bol kada ga je ugrizla, niti kada je ugledao sopstvenu krv kako kaplje na prašnjavo tlo. Posmatrao je kao hipnotisan, bez reči, kako se devojka smeši i stopalom razmazuje njegovu krv po prašini. Nervi počeše da mu se bude, udovi da se pokreću.
Gledala ga je mirno, a u njenim očima su plivale zvezde i Mesec. Kroz njene usne Alvarez je čuo šapat drevnih, davno zaboravljenih bogova i duhova. Osetio je da je vreme na trenutak stalo, da se prostor raširio u beskrajnu pukotinu koja se pružala od zvezde do zvezde, u kojoj su nestali svi njegovi snovi i želje. Osim jedne. Da lovi. Beskonačno, bezumno, da lovi na dve noge i na četiri, lovi i ubija, zauvek, do kraja vremena, da mu sveža krv kaplje iz čeljusti dok još topao plen spušta pred njene noge. Da mu zvuk njenog biča, dok mu u zahvalnost za ulovljenu večeru para kožu, bude najlepša muzika. Večna melodija, koja nikada neće prestati. Nikada. Dok je otkopčavao opremu, spuštao pištolj i nož u prašinu, boja tla se pod plaštom vrele tropske večeri menjala; od sive i braon, do nijansi narandžaste i crvene. Deca pogledaše u nebo, kao da očekuju kišu. Za to vreme, devojka pruži Alvarezu ruku, a on je bez reči prihvati i pođe za njom. Deca okrenuše glave u njihovom pravcu, ali za sekund prekasno. Neobični par već je nestao u noći. U tom trenutku, bez najave, niotkuda, počela je padati kiša. Smeđokosa devojčica zaplaka. Njeni drugovi je upitno pogledaše, a ona prstom pokaza na mesto gde se nalazio crtež u prašini.
Kiša je potpuno izbrisala crtež.
-
Otpadija
540 rsdKRATKA ISTORIJA OTPADIJE
Pre ovih vremena bila su neka druga, veoma različita, ali, opet, kada se pogledaju pojedinosti, začuđujuće slična vremena. I kao što reče onaj poznati antropolog, Milovan Krleža: Nikad nije bilo da nekako nije bilo i nikada neće biti da nekako ne bude.
U suštini, istorija Otpadije je naličje goblena. To je, naime, zidni ukras sa utkanim ili izvezenim slikovnim scenama. Od 1662. godine Luj XIV stavlja svoju osunčanu šapu na radionicu porodice Goblen, iako se, paradoksalno, u Francuskoj goblen zove tapiserija. To nam ukazuje da niko nije prorok u svom selu; tako ni stari majstor Goblen po čijem imenu se ova slika naziva, u svojoj zemlji nije mogao svom izumu da nadene svoje ime. Eto tako, kod tih goblena, ili tapiserija ako ste Francuz, postoje dve strane – jedna koja se vidi, a druga koja je naslonjena na zid. Isto to je i Otpadija – naličje goblena koje je okrenuto ka zidu, bez koga, naravno ne bilo ni lica, s tim što lice treba da se gleda. Tako, kada su napisane prve stranice bilo koje istorije, one mrlje koje je ostavio pisac, oni redovi koji su precrtavani, prvo grubim potezima kamena ili kakvog metalnog predmeta, posle toga makazama, sve do, bogme i lobotomije – eto, to je ta istorija.
To štivo mora biti malo po svom obimu, ali je bremenito višeznačjima, skrivenim porukama, naznakama i skraćenicama koje govore više od reči. Stvar je u tome da nije potrebno pisati istoriju Otpadije, ona je zbir zvaničnih istorija, njihova senka, njihovo unutrašnje značenje i njihov smisao. Takođe, kao što je zbir, ona može biti i razlika. U prevodu: istorija nečega kao što je Otpadija uopšte ne postoji, jer je ona sama ideja istorije, ishodište svih postojećih u kome se one, kao u sokovniku, izmućkaju, prestaju da budu ono što jesu i postaju svoja suština.
Nemoguće je setiti se svih onih koji su pokušavali da napišu svoju verziju; vrlo uzaludan posao. U učenim krugovima smatra se da je samo pominjanje postojanja ovog toponima pouzdan pokazatelj teškog oblika nervne labilnosti i uznapredovalih mentalnih poremećaja. Ove stvari se, kao što je poznato, ponekada odražavaju i na digestivni trakt, dakle na varenje i na protok hranljivih materija u prirodi. Zato se dešavalo da istoričare Otpadije povremeno nazivaju seronjama. U krajnjoj liniji, njihov najveći problem bio je u tome što nisu shvatili da rade uzaludan posao.
Sve što postoji jednom će završiti u Otpadiji. Neko će biti u upravljačkim strukturama, a mnogi u upravljanim strukturama. Nema tu prostora za mnogo teksta, to su samo lične priče. Svaka lična priča je kratka istorija.
Za sada istorija ima karakter tragedije sa elementima trilera i natruhama burleske. Ko zna, možda se, nekim čudom pretvori vino ili vodu, mada ni luk i voda nisu isključeni. U tome i jeste čitava draž: ima tu puno vode – što u krvi, što u znoju, što u suzama.
Naličja se čitaju uz pomoć krivih ogledala. Ako je odraz lep – nešto sa vidom čitača nije u redu. Na ogledalo postavljeno iznad teksta ako se uhvati para od daha, onda je vreme za bekstvo. Ako u ogledalu piše: popalismo, poharasmo, poubijasmo, onda proveriti lice teksta. Ako isto tako piše, onda mora da tako i jeste bilo. Ako piše nešto drugo, onda je bilo onako kako ne piše.
Među čitačima nećemo naći ni srećne, ni nesrećne. Ko spozna Otpadiju naći će se u prostoru iznad dobra i iznad zla, iznad sreće i iznad nesreće. Ko se nađe u Otpadiji, naći će se i ispod dobra i ispod zla i ispod svake nesreće. Definisati sreću je teško ili nemoguće. Nesreću je mnogo lakše opisati, ali je teže nositi. Otpadija je mesto na kome su se sva proročanstva već ostvarila.
Istorija Optadije kroji se makazama. Oštrim. Toliko o tome.
-
Otisci
1.000 rsd– Zdravo, Anil. pozdravi ga čovek srednje visine, crne kose i punih crvenih usana.
– Zdravo, Erone. Izvini što te uznemiravam. Ti znaš da te ja izuzetno poštujem kao specijalistu i želeo bih da te pitam za neka profesionalna objašnjenja – zamoli Anil.
Ovo je stvarno jako nekulturno. Mi nismo registrovani prijatelji i ovo vreme nije zabeleženo, pomisli Eron. On je samo moj registrovani poznanik sa Zabave.
– Da, svakako, vrlo rado, ali nažalost žurim na sastanak, reče Eron trudeći se da mu glas bude neljubazan. Radio je kao Viši Ekspert u Centralnom Institutu za Mozak, specijalizacija: emocije, subspecijalizacija: emocionalna stvarnost. Zeon ga je već upozorio na Anila.
– Za bilo kakvu stručnu pomoć treba da odeš na Kliniku, Anil.
– Ali molim te, ti znaš tu oblast vrlo dobro, to je tvoja specijalizacija. Za tebe su moja pitanja laka i neću ti oduzeti mnogo vremena. Interesuje me da znam, da li ima razlike između našeg ličnog iskustva i iskustva u PiBiSu?
Nismo na Zabavi. Ovo vreme nije uopšte registrovano, pomisli opet Eron, ali sujeta je bila jača, i on objasni kratko:
– Znaš po sebi, da PiBiS kreira stvarnost koju naša svest ne može da razlikuje od, kako ti kažeš, ličnog iskustva. Oba su u stvari lično iskustvo, samo je razlika u metodu i čulima, i naravno u kvalitetu.
– Koje iskustvo je više stvarno? – upita Anil.
– PiBiS iskustvo je ‘više stvarno’ kako bi ti to rekao. Ja bih rekao da je PiBiS iskustvo više kompletno, potpunije, jer ne pravi nove vrtloge koji uskomešaju našu svest sa novom serijom pitanja i zahteva za novim nepotrebnim iskustvima. PiBiS angažuje sve tvoje mentalne sposobnosti i potencijale, tvoj pun kapacitet, bez ikakvih prepreka i smetnji tvoje podsvesti ili izobličenja od strane tvojih čula, gradeći PiBiS iskustvo. Prema tome PiBiS iskustvo je stabilno i daleko lakše se povezuje i dopunjuje sa tvojim prethodnim iskustvima bez velikih konflikta u svesti koja nova iskustva redovno izazivaju. PiBiS iskustvo nikad ne pokušava da bude dominantno zbog toga što je najnovije, PiBiS iskustvo je kooperativno sa prethodnim iskustvima jer je kompletno, već ih sadrži u sebi – završi Eron i pomisli: – Kakav bezobrazluk. Ovo vreme nije uopšte registrovano. Moram da prekinem ovaj razgovor.
– Ali nije prirodno, pobuni se Anil.
– U tom slučaju, odbaci svoju odeću, jer nije prirodna, odbaci veštačke zube, veštačke organe iz svog tela, i oni nisu prirodni. Možda je isto neprirodno što PiBiS daje starim ljudima sreću umesto hladne samoće, što nam omogućuje da prenesemo iskustva i znanje novoj generaciji deset puta brže sa PiBiSom nego bez njega. Možda je isto tako neprirodno da nam PiBiS daje pet puta veći kvalitet života, jer imamo pet puta više ZeDeMa nego na primer osoba iz Emo Perioda, kada nije bilo PiBiSa.
– Znam šta je Značajan Događaj za Mozak, ZeDeM, ali šta je Emo Period? – uporno nastavi Anil.
– Moram da idem, žao mi je – odgovori Eron ignorišući Anilovo pitanje.
– Erone molim te, samo trenutak. Da li je s-ljubav ZeDeM?
Eron zastade ali želja da drži predavanje bila je za nijansu jača. Reče prepotentno:
– S-ljubav, kao sve jake emocije, stvara lažni ZeDeM u našoj svesti, i po svojoj prirodi s-ljubav je destruktivna, jer sprečava druge ZeDeMe da se pojave. Sasvim suprotno nego kod normalne u-ljubavi. Samo kompletno ispunjena želja, emocija, žudnja ili kombinacija, proživljena kroz PiBiS stvara stabilno iskustvo i Mentalnu Stabilnost koja omogućava da se novi ZeDeMi jave. Izvini ali sada stvarno moram da idem.
– Znači bez Mentalne Stabilnosti biću idiot, ili sam to već sada? – Anil zastade malo, a onda pokaza medicinski izveštaj Eronu.
– Jesam li ja idiot, Erone?
Eron pogleda medicinski izveštaj:
– Koeficijent Inteligencije 8.9, Koeficijent Znanja 9.1, Koeficijent Veštine 7.9, Koeficijent Korisnosti 8.1, Koeficijent Emotivnosti 8.3! EQ je jako visok – reče Eron, a onda zaključi profesionalno:
– Da, Anile. Ti si emocionalni idiot.
-
Grad ukletih
630 rsdBiljana Obradović
KLINIKA U GRADU
Godina 2025. Duboka jesen.
Mali, miran grad u ranu zoru, prepun ljudi koji žure na posao, neočekivano se nađe na glavnim državnim vestima. Spiker je govorio:
– Otvorena je nova klinika za sve ljude koji su zainteresovani da tokom vikenda provedu prijatan odmor. Zainteresovani mogu da se jave na telefon 909-707-…
Danima se o tome priča. Svi iz grada znaju da se klinika otvara već godinama. Međutim, nije sve tako sjajno kao što se predstavlja. Radnici koji su radili na velelepnoj zgradi, a koja se nalazi na periferiji grada, pričaju o odeljenjima ispod zgrade koja su blindirana. Niko od njih ne zna njihovu namenu. Ne žele da o tome mnogo govore. Dobili su novac da ćute.
Isprva je klinika bila oaza za sve ljubitelje masaža, raznih pilinga, sauna. Kako su meseci odmicali, tako se širila i ponuda. Razne sportske aktivnosti donosile su veći profit glavnoj upravi zgrade. U to vreme počeli su i nestanci ljudi. Ništa nije ukazivalo da klinika za odmor ima udela u tome. Dve godine posle otvaranja desio se incindent koji ju je zatvorio. Nekoliko medicinskih sestara je surovo ubijeno na radnom mestu. Istraga je tapkala u mestu. Špekulisalo se da se u tajnosti rade eksperimenti nad ljudima i da se sve otrglo kontroli. Zgrada je vrlo brzo postala prazna i sablasna.
U idućim mesecima u noći bi se čuli krici koji su odzvanjali praznim hodnicima napuštene zgrade. Mnogi iz okoline počeli su da napuštaju grad. Oni koji su ostali, trpeli su priviđanja i sve češća nestajanja suseda. Pripisivalo se to seobi. Ali, daleko je od toga bilo.
Godina 2099. Rano proleće.
Grad je već odavno poput senki. Proleće nije umanjivalo priče koje su kružile o gradu koji je naterao većinu stanovnika u beg. Rađene su analize zgrade, ispitivanja pojedinaca koji su posle razgovora sa nadležnima nestajali. Kako su godine prolazile, tako se i problem zaboravljao. Svi su bežali od odgovornosti i polagano doprineli da grad odumre. Retki stanovnici su se okupljali u grupe i krili od crnih ljudi koji su se šetali. Njihovi krici ledili su krv u žilama. Korov se širio po gradu i počeo da misli. Svoj plen su hvatali brzo i tiho.
Stanovnicima grada niko nije verovao, ili se neko trudio da sve zataška. Postojali su snimci, ali nikada nisu obelodanjeni. Ljudi su sve češće nestajali. Tada su shvatili da stara klinika za odmor ima udela u tome, ali nisu mogli to i da dokažu.
Godina 2177. Zimsko vreme.
Došla sam da snimim grad pod opsadom mutiranih ljudi nad kojima su pre skoro dvesta godina rađeni surovi eksperimenti – politika zemlje bila je takva – zarad milijarde dolara. Miran, lep gradić postao je uklet i svi ga već odavno zaobilaze.
Tišina, tišina i samo tišina. Sneg je padao u lopticama. Intuicija mi je govorila da nas neko prati. Čula sam priče o raskomadanim ljudima i odranim životinjama. Zatvorila sam oči i u sebi izrekla molitvu za spasenje. Tada, moj prijatelj kamerman kriknu i pruži mi ruku, ali je ja ne uhvatih. Mutirano zelenilo ga obuhvati oko gležnjeva i uvuče u sebe. Nisam verovala svojim očima! Potrčah prema kolima, ali motor nije davao znake da će upaliti. U zamci sam ukletog mesta i samo se njegovom milošću mogu spasiti od sigurne smrti. Sneg i dalje pada. U kolima je hladno. Uskoro će noć. Strah me parališe, dok gledam ljude u crnom i korov koji diše, kako mi se približava.
Iščekivanje boli. Kraj.
-
Vila šatorica
630 rsdCRVENA, PLAVA, ŽUTA
Vilen je posmatrao more. Prijala mu je Azurna obala. Modri talasi, topli sunčevi zraci, mirisi leta i mladosti. Prijalo je i Lari. Kćerka mu je pocrnela, dobila lepu boju. Konačno su počeli da se malo bolje razumeju…
Gospođa Brižit Vilen je zurila u sliku mršteći se. Nije uspevala da uhvati lepotu u kasnijim Van Lojtovim radovima. U onim ranim, još i nekako – tada je slikao realne pejzaže: planine, sela, drveće, zamkove, a onda je iznenada poludeo za De Stijlom, Mondrijanom. Od pejzaža prešao je na dosadne i monotone vertikalne i horizontalne linije, pravougaonike, kvadrate i rombove. Van Lojt je stekao svetsku slavu sa slikom ,,Crvena, plava, žutaˮ. Baš kada je bio na vrhuncu slave, odlučio je da… Brižit se strese.
Crvena, plava, žuta… zašto joj je suprug poklonio tako skupu sliku? Nesumnjivo je znao za Rubi. Da li je stvarno očekivao da se pomire ?
Vilen… taj dosadni, netalentovani, neambiciozni nazovi slikar, potrčko reklamnih agencija, pomisli Brižit. Nikada nije ni verovao u boemski i umetnički duh slikara. O njima je zapravo mislio sve najgore. Većina tih nazovi umetnika bili su obični proizvođači koji su radili za pare. Ni najmanje nisu verovali u ono što su radili. Živeli su boemski samo zato što je to bilo u funkciji profita. Publika, tj. kupci želeli su da čuju da oni tako žive. Radili su ono što se od njih očekivalo da rade. Tako joj je govorio. Pa ipak… Brižit se ponovo strese. Da li je Van Lojt želeo večnu slavu, mesto u istoriji, možda je zato završio obešen o luster, u jeftinom hotelu u portugalskoj provinciji ?
Brižit je pomno posmatrala sliku, Van Lojtovo poslednje delo. Besmislena slika. Nikakve lepote, ni smisla. Crne linije, crveni, plavi i žuti pravougaonici i kvadrati, i sve to prekriveno žutim rešetkastim linijama. Van Lojt je na kraju, ipak bio samo ludak, doduše nadareni ludak, za razliku od Vilena. Znala je za njihovo prijateljstvo iz studentskih dana, ali putevi su im se kasnije razišli. Vilen nije bio blizu ni njenog talenta, a kamoli Van Lojtovog… što je više razmišljala o njemu, sve više se čudila kako su uopšte završili u braku.
Davno je prestala da oseća bilo šta prema njemu, osim prezira. Jedino što ih je još spajalo bila je kćerka Lara. U ovom momentu mislila je samo na Rubi.
Rubi… kože meke i glatke kao svila, čarobnih prstiju i usana. Bilo je čudno razmišljati o Rubi, pred ovom hladnom i besmislenom slikom, koja je bila totalna suprotnost Rubinoj životnoj energiji i vatri koju je posedovala.
Namrštila se. Nešto se pomerilo u strukturi slike. Nešto sitno, tek kao mrlja na ivici vidnosti. Kao da su tri boje u geometrijskim telima postale punije, jasnije.
A onda se sve promenilo, u deliću sekunde svet je izgubio oslonac koji je poznavala, Kapija se otvorila, sa druge strane zapljusnuo ju je užas koji je stizao u talasima boja i oblika i više nije bilo povratka.
Brižit je shvatila sve. Mogla je da razume Van Lojtov bol. Van Lojt je tragao za savršenstvom, za jedinstvom pojedinačnog i opšteg. Za univerzalnim. Pronašao je to za čime je tragao. Brižit je sa nevericom posmatrala kako se struktura slike menja. Nije imala pri sebi nikakav alat. Slikala je umom, bez trošenja ruku, bez trošenja alata. Crvene, plave, žute geometrijske figure ređale su se u beskrajnim nizovima. Horizontalne i vertikalne linije. Praznina. Odsutnost. Beskraj. Saznanje je Brižit pogodilo kao malj. Van Lojt je pronašao ono za čime su tragali Mondrijan i družina. Savršenstvo. Univerzalnost. Ono što se prostim, narodskim jezikom nazivalo PAKAO. Van Lojt je našao Kapiju. Suprotno uvreženom verovanju, pakao nisu činili sumpor i oganj. Pakao je bio savršenstvo – red, harmonija, savršena geometrija oblika u neprestanom kretanju. Van Lojt je shvatio šta je učinio, i pokušao je popraviti štetu. Rešetkaste žute linije predstavljale su poslednju odbranu, simbol Haosa koji je trebao da zatvori taj užasavajući, plamteći Red crvenog, žutog i plavog. Prekasno.
Brižit su našli tri sata kasnije. Buncala je ležeći naga na podu. Čitav zid je bio prekriven crtežima. Svi su predstavljali isto. Beskrajne nizove žutih, rešetkastih linija. Brižit više nije mogla da govori, samo je tupim pogledom zurila u jednu tačku na slici. Odveli su je u duševnu bolnicu.
Rubi se lenjo protegnu, zaklanjajući svojom vatrenocrvenom kosom Vilenove grudi. ,,Šta si joj to učinio? Kako si sredio matoru kučku ?ˮ, upita.
,,Tajna”, osmehnu se Vilen.
Rubi ljutito napući usne. ,,Mislila sam da nemamo tajni. No, dobro, nije ni važno, važno je da je matora završila u ludari. Hej, ona je stvarno umislila da sam zaljubljena u nju. Hvala dragi što si mi je skinuo sa vrata i pomogao da dobijem njenu katedru.ˮ
,,Imam još jedno iznenađenje za tebe ljubaviˮ, osmehnu se Vilen. ,,Kupio sam ti jednu jako skupu sliku. Tvoj omiljeni pravac. U dnevnoj sobi je.”
Rubi ciknu od radosti, i skoči na noge. Vilen je isprati pogledom, i sa osmehom na licu dohvati telefon da rezerviše dve avio karte za Nicu. Osmeh mu nije nestao ni kada se, nekoliko minuta kasnije, stanom prolomio jezivi krik.
Sada, godinu dana kasnije, i nekoliko stotina kilometara daleko, Vilen je razmišljao o slici.
Kako je lepo slikati umom. Ne trošiš ni alat, ni ruke. Nanosiš boje kako želiš, brišeš, eksperimentišeš, bez straha da ćeš pogrešiti. Šta i ako pogrešiš? U nanosekundi već imaš hiljade novih slika, hiljadu savršenih oblika. Geometrija pakla je beskrajna.
Van Lojta i ostale je upropastio talenat. Kreativnost koju su nosili u sebi nije mogla da izdrži savršenost Reda, apsolut Pakla, njegovu beskrajnu preciznost, tačnost i formu. To je bilo previše za istinske umetnike. Srušilo je sve u šta su verovali i obesmislilo njihovo stvaranje. Kapija ih je progutala. Vilen se nasmeši. On nije imao tih problema. Bolelo ga je uvo i za umetnost, i za Red i Haos. Interesovao ga je bankovni konto. A slutio je da će mu ga Kapija značajno uvećati.
Lara mu dobaci loptu. Vilen se osmehnu. Lopta je bila trobojna, i to su bile boje koje je obožavao.
Crvena, plava, žuta.
-
Hronike Helma: Dok tama nailazi
1.800 rsdHomoljske planine, nekoliko nedelja kasnije
Knez Višeslav, koga su podanici u odavno minulim danima nazvali „Dugovečni“, jer ga je smrt toliko volela te ga je u širokom luku zaobilazila, zastao je na ulazu u selo. Pokušao je da duboko udahne svež homoljski vazduh, ali nije mogao jer mu je bol stegla grudi. Umesto dubokog udaha, disanje mu je bilo drhtavo i isprekidano, što beše znak da mu nije preostalo mnogo vremena. Zapravo, ova noć mu je po svemu sudeći bila poslednja. Zbog toga je Višeslav svim bogovima uputio nemu molitvu u nadi da Gvozdana živi u ovom selu. Potom je podbo konja, koji je lenjim korakom zašao između kuća. Već kod prvih, pred Višeslavom je iz tame istupio stražar.
– Ko si ti, neznanče, i šta tražiš ovde? – glas vojnika je bio miran i pun uverenosti u sopstvenu nadmoćnost, što je Višeslavu ukazalo da ratnik nije sam i da ima još očiju koje su ga motrile iz tame.
– Tražim Gvozdanu. Travarku – odgovorio je slabašnim glasom. Zbog te slabosti, koju Višeslav nije mogao da prikrije ni da je hteo, stražar je shvatio da je stranac bolestan i da mu je travarka zaista potrebna. Makar neko dobro od otrova koji mi je kolao telom, pomislio je stari knez. Ako uopšte može biti nekog dobra od te prokletinje koja će mi doći glave.
Istovremeno je osetio tugu, jer neće imati dovoljno vremena da razotkrije ko je napravio otrov koji zasigurno nije bio ovozemaljski, jer njemu nijedan otrov pod kapom nebeskom nije mogao da naškodi. Taj dar, da mu otrovi načinjeni ljudskom rukom budu neškodljivi, dobio je pre mnogo vremena, pre nego što su se brojni naraštaji rodili i iščezli, u vreme kada je gospodario nad ovim narodom i kada je bio proklet kletvom Smertaninom da svetom hoda kao vrkodlak. U to vreme, kada je sa njega skinuo usud vrkodlaka, Stari Bog Svetovid dao je Višeslavu, koji beše u obličju zverskom, komad svog mesa. Višeslav ga je pojeo i sa tim komadom je u sebe uneo Iskru božanstvenosti, koja mu je uz druge darove podarila dobro zdravlje i nadnaravnu dugovečnost. I otpornost na sve otrove ljudske.
Pa ipak, otrovu koji mu je sada kolao kroz vene Višeslav nije mogao da se odupre, što beše znak da ga nije spravila ljudska ruka.
– Onda si na dobrom mestu – odgovorio je stražar. – Gvozdana živi u trećoj kući sa leve strane.
Knez je ponovo podbo konja, a ovaj, kao da je i on otrovan poput gospodara mu, napravio je tridesetak koraka vukući nogu pred nogu, sve dok ga Višeslav nije zaustavio pred Gvozdaninom kućom. Kada je stari knez sjahao, umalo nije pao. Noge su ga jedva držale te nije gubio vreme. Prišao je vratima kuće i zakucao je.
– Ko je? – začulo se iz kolibe.
– Otvori. Ja sam – jedva je procedio kroz zube. Beše očigledno da mu je prepoznala glas iako ga dugo nije čula, jer su se u sobi začuli koraci a onda su se vrata otvorila. Na pragu se pojavila ona. Više nije bila devojčica kakvom je pamtio, odrasla je i sada je bila žena. Pa ipak je prema njoj još uvek imao ista osećanja. Još uvek je ona bila njegova mala vila. I sada je na licu imala onaj isti prkosni, ljutiti izraz, koji je imala kada je pre mnogo godina otišao od nje.
Doduše, taj izraz se sada samo na trenutak pojavio, a onda ga je pozvala da uđe.
Tek kada je stupio u osvetljenu sobu, primetila je da mu je lice bilo bledo.
– Bolestan si – usplahireno je rekla.
– Nisam bolestan već otrovan ali to više nije važno. Važno je da sam te pronašao – odgovorio je.
– Mogu da te izlečim – glas joj je bio odlučan. A onda ga je, uprkos njegovom protivljenju, polegla na jedan od dva kreveta koji su se nalazili u odaji.
Višeslav je primetio da na drugom krevetu spava dečak. Već na prvi pogled je shvatio da dečak u sebi nosi Iskru božanstvenosti.
– Kako si me pronašao? – upitala je dok je pripremala melem.
– Najpre sam otišao kod novog srpskog cara… Iznenadio sam se kada u njemu nisam spazio Iskru bogova – prodahtao je. – Potom sam otišao kod Hrebeljanovića… ali tebe tamo nije bilo… a onda sam oslušnuo priče koje su se pronosile kroz narod… Čuo sam šta se pre nekoliko leta zbilo na Homolju… i znao sam da to nije moglo da prođe bez tebe… potom sam došao na Homolje… i raspitao sam se za najbolju travarku na planini. Tako sam te pronašao… Sada umirem a ipak… sam srećan jer vidim da si… u ljudskom soju sačuvala božanski dar Svetovidov… Loza Nemanjića je opstala… moja loza.
Knez je zaćutao da bi došao do daha i značajno je pogledao ka dečaku koji je spavao.
– To je Dušanov sin. Zove se Miloš – Gvozdana mu je na grudi stavila oblogu.
A onda je počela da priča o svemu šta se desilo od kada ga nije bilo.