Poezija

Default sorting
Prikaži
16
  • Ošišano sunce
    Quick View
    (0)
    Od : Tatjana Venčelovski

    Ošišano sunce

    Ogled

    Razložiti bubamaru
    na crveno, tačke
    i krila.

    Podeliti kornjaču
    na oklop, trbuh
    i kretanje.

    Sklopiti ždrala
    od nogu
    i vernosti.

    Načiniti život
    od snova
    i ograda.

    Odjednom

    Negde, na nekoj traci
    zabeleženo je vreme
    zastalo
    u tvojim vežnjačama
    i tuga koju ćeš
    poneti u zubima
    kad budeš hteo da se nasmešiš.
    Negde u jednom sećanju
    upisana je noć
    rasuta
    kao plakati na zidovima
    moje samoće,
    a pašće kiša
    na jastuke oproštaja
    i sva ću se ulepiti.

    Nikog ovde više nema.
    Ni vrata na koja bi kucao.
    Ni svetla.
    Ni mene.
    Sam si na svojoj strani Meseca.

    Iznenada

    Sunce, rekao je vozač.
    Ja se poradovah toj jednostavnosti.
    Sneg je, prekrivajući sve vidljivo, doneo
    tišinu u kojoj je otkucavalo
    pitanje smisla.
    Magla je, snishodljivo, otpuzala uz reku.
    Skidoh naočari.
    Sunce, ponovio je.
    Više nije bilo isto.

    Intarzija

    da su mi ožiljci Fride Kalo
    i nemiri Lempicke
    da me posipaju pasuljem
    i ispraćaju ruzmarinom
    da brojim bisere
    a da svinje gledaju
    da bivam trešnjin cvet
    i krvarim u perju
    da sam Spartanka
    ili proročica
    da se u kiši kupam
    i gojim od ljubavi
    da sam jednima zmija
    a drugima zavet
    da poletim
    da se odmotam
    da vičem
    da me čuju
    da mi je svejedno

    Obična

    Nije se desilo ništa
    Jutro je i dalje plavo
    I kiša je i dalje mokra
    Laži i dalje bole
    Hrabrost je i dalje retka

    Nije se desilo ništa
    Reči su i dalje suvišne
    I snovi i dalje tek snovi
    Srce je samo srce
    I mir je nedostižan

    Nije se desilo ništa
    A ništa je veliko i prazno
    Ništa je teško i mračno
    Ništa je obično i glupo
    Ništa je odsutno nešto

    Nije se desilo ništa
    Ljubav je i dalje tu
    Nije se desilo ništa
    Samo je kraj

    500 rsd
  • Predeo s grobljem
    Quick View
    (0)
    Od : Slobodan Todorović

    Predeo s grobljem

    DOSTOJNOST

    Parije tumaraju ukrug planetom
    u potrazi za boljim svetom.

    I ko ne može da se snađe
    u Donjecku il’ Damasku se nađe.

    A kad u nevidni svet zaluta,
    ozari ga kraj životnoga puta.

    Paradizo, džennet ili raj
    – izaberi svih lutanja kraj.

    Kad namah napustiš Donjeck grad,
    ostaneš zauvek i mrtav i mlad.

    (leto 2014)

    NOĆNA VRATA

    Na vrata zakucaju ponoćni gosti
    s kapama od kose.

    U jagnjeće kože odeveni,
    vuci misliš da su.

    Kad ono jagnjad
    u jagnjećoj koži.

    Iz tvog su stada.

    Jednim bi ti
    mahom
    jezik
    iščupali.

    LEPOTA I ODLAZAK

    Bila je krotka, svetlucava crnka,
    što je doista retko.
    Uvek kada bih kročio u taj dućan
    u ulici Tavnih kestenova, posebno mi se
    dopadao način na koji je otvarala kutije
    vadeći sijalice iz duboke tmine,
    dok zvezde venu u prozoru, kao hrizanteme,
    u privatnom paklu oktobra.
    Lusteri su blještali kao stotine malih
    kandila – narova – tigrovih kandži:
    mutnožuto i purpurno.
    A ona je samo nežno
    u grla nizala žarulje, vrteći ih
    nehajnim pokretima.
    I sve bi blistalo, kao kad se dugo penješ
    na vrh piramide u pustinji,
    i dospevši gore, skoro bez daha,
    možeš da se suočiš sa sudbinom,
    neizrecivom iskrom,
    da spoznaš lavirinte u kojima caruju
    sumnja, radost ili isceljenje. Potom,
    dok njena senka bledih dlanova
    klizi ulicom Tavnih kestenova,
    ostaješ gore, posmatrajući pustinjsko sunce,
    ćilibar koji gotovo da ne postoji, u tami,
    negde, sam, u dalekoj praznini.
    I ne umeš, nikako ne možeš da siđeš,
    ostaješ tamo, zauvek.

    (Bajina Bašta, 28.2.2006)

    OMAMA

    Mirisi lipa, ko plašt,
    ogrnuli noć.

    Bezmerje
    tišine u tami,
    tame u tišini
    mami.
    Lebde bezglasne krošnje
    lahorom po platnu zida.

    Brižno mi spremaš
    gorko lice
    bezbrižno.

    POVLAČENJE

    Sačinivši plan putovanja
    kofere punimo dahom,
    odmah za oblacima palimo.

    Sa topola i klenova
    za nama požari lišće.

    Senka drveta pline u vodi,
    tik pored naših lica
    dogoreva stablo.

    Sopstvenu kuću niz reku
    ronimo
    uzvodno da se preživi.

    Listovi riju površ,
    potonulom senkom pokriveni
    su naši životi.

    Živom vodom beleg
    vrluda na tišaku.

    Raspadaju se sklopovi na kiši.
    Potop je otac sveta.

    (januar 2014)

    400 rsd
  • Quick View
    (0)
    Od : Jagoda Kljaić

    Vodeni žig

    2. satiranje

    voda satrla ljude
    u 2014. proljeću

    iako je satiranje
    najčešće
    proces koji ne liči
    na izgubljenu bitku
    jer u početku izgleda
    kako satirač i satirani
    dva ljudska bića
    imaju podjednake šanse
    da zamijene uloge
    do životnog finala

    pravilo ne vrijedi
    ako je satirač priroda

    ostaje samo jedna dilema
    kretati u bitku
    ili sjesti skrštenih ruku i nogu
    u lotos pozu
    indijskih mudraca
    i čekati

    što će i koliko
    od onoga što je
    još prije nekoliko sati
    bilo životno važno
    na svome
    ili nekom drugom
    mjestu
    ostati

    postajući nikad postojeće
    uzaludno ispunjena želja
    životno prevareni san
    lažna potreba

    bez kojih je moguće
    dalje preplivavati
    između
    potopljenih stvari
    kroz rastavljene zidove

    i život
    cijediti i cijediti

    4. ritam doboša

    kiša je počela ples
    tananih udaraljki
    skladni orkestar dječjih ruku
    daje ritam dobošima
    a prvi put su
    vidjeli instrument

    svirači smješteni u oblake
    odavno zauzetih mjesta
    galerije raspoređene
    po godinama starosti
    kako se jedni umore
    drugi nastavljaju

    osjete kad nailazi njihovo vrijeme
    takt se promijeni u jednoj kapi
    svemoć njima zavlada
    otpuste dio sebe da postanu lakši
    tonovi poznati i usklađeni

    udaraju
    i varaju
    da sviraju

    djevojčica u sobi
    sa dva prozora
    počinje plakati

    voda će je opet okružiti

    Za sestru Mirjanu

    7. najveća nesreća

    najnesretniji je čovjek nemoćan

    pred događajima i situacijama
    neizabranima i neželjenima
    ostavljanja i oproštaja
    oduzimanja i gubitaka
    rastajanja i zaborava

    nemoć
    koja nema olakšanje
    u ljutnji na nekoga
    il’ na sebe sama
    čini čovjeka sićušnim
    tiješti ga u okviru
    u kome je donedavno
    bio vladar

    12. bez vatre

    sunce suši izvana
    vatra iznutra

    sakriveno iza oblaka
    njegova moć
    noću postaje nemoć

    vatra traje
    ne smetaju joj
    mjesečeve mijene

    drva potonula
    iz složenih dvorišta
    otplovila

    neće koristiti mokra
    ni onome
    u čijem se zaustave

    19. duga na njivi

    i na kraju
    duga
    spuštena
    niza brazde
    kukuruza
    pšenice
    raži
    ječma
    duhana
    uljane repice
    suncokreta
    obojena
    makovima
    njima voda
    ništa ne može
    ljudi mile
    tragom duge
    pogleda uprtog
    u zemlju od blata
    dok im se noge
    o dugu oslanjaju

    300 rsd
  • Dve zbirke pesama Jagode Kljaić
    Quick View
    (0)
    Od : Jagoda Kljaić

    Mimoze u moru

    Zvonjenje

    Ogledalo razvonilo u paramparčad.
    Na zidu.
    Zna da nam više neće trebati.
    Usitnila ga duga.
    Kroz zatvoren prozor.

    Tabane grijem na vratašcima rola.
    Samo da ne planem od nožnih prstiju.
    Predugo bi trajalo.
    Uvlačim se u vatru
    koja se odjednom rashlađuje
    dok žeravicu zalijeva voda
    iz suhe cjepanice.

    Govorenje

    Govori mi muškarac.
    Gleda, bez treptaja,
    deset minuta u jarko sunce
    na udaljenom otoku Mediterana.

    U Njoj je samo tama.
    Crnilo.
    Sve je u Božjim rukama.

    Uzdam se u njih,
    vjerujem da nije prekasno.
    Neću moći.
    Ali, moram, nema tko,
    samo sam ja sada i majka, i otac,
    i sestra, i brat,
    i prijateljica, i voljeni muškarac,
    i sva ljubav ovoga svijeta.
    Oni su predaleko,
    zakovani strahom viđenoga
    i slutnjom neviđenoga,
    oslobođeni vlastitih života
    pokorni robovi onih koje su rodili
    nemoćni sveci njihovog propadanja.

    Polijetanje

    Odjednom, samo odjednom,
    kao bujica iz osušenog tla,
    potres na pustom grebenu – otoku,
    erupcija u zrakopraznom prostoru,
    eto meni ukazanja. O važnom i nevažnom.
    Shvatih veličinu i sićušnost.
    Da sam bar ranije bilo što o tome naučila!
    Vjerojatno bih bolje gledala oko sebe i bliže sebi.
    Zaštićena sa svih strana,
    s krilima što su nadastrla cijeli svijet,
    samo sam čekala da poletim
    sa pticama selicama tamo i natrag.
    Gurala sam i vukla
    i sve one što su se našli u blizini.
    Misleći da im činim dobro,
    kao da oni sami nisu znali kome jatu pripadaju.
    Tako sam utjecala i na Njene planove, izbore, odluke.
    Ne razmišljajući o utvrđenim rokovima.
    Bio mi je znan Početak,
    kao važnija točka putanje,
    jer Kraj ionako nije naš,
    toliko sam naučila.

    Bušenje

    Našle smo se odjednom
    u bestežinskom stanju,
    u balonu što lebdi bez vjetra,
    a koga su počeli bušiti,
    najprije sitnim,
    pa sve debljim iglama,
    napunjenim otrovnim pogledima i riječima.
    Sama sam opet nekako na vrijeme
    iskočila iz balona, sakrila se,
    izmakla s vidika, izbrisala tragove,
    pokušavajući i Nju povesti
    u nesigurno sklonište.
    Bilo je prekasno.

    Njen balon je prečesto i prejako ubadan,
    dok se nije sasvim,
    po svim stjenkama cjelovitosti,
    rasprsnuo.

    Zazivanje

    Nakon …
    samo se pomiriti
    sa jednostavnom činjenicom
    Djetetovoga nepostojanja.
    Otac Mladen nije mogao,
    bila je njegova ljubimica,
    – sine tatin –
    teško je reći
    da li je brzi odlazak izabrao njega
    ili je on izabrao odlazak za Njom.
    Majka Zorka
    ostade na nogama duže.
    Kako bi mogla svaku večer,
    prije usnivanja,
    zazvati Dijete
    i ponekad se tješiti da je čula odgovor.
    Samo nijemi tutanj iz podzemlja.

    300 rsd
  • Iz apartmana 303
    Quick View
    (0)
    Od : Dušan Opačić

    Iz apartmana 303

    * * *

    КАО и обично
    Када су ноћи покривене облацима
    Оним истим што сметају звездама
    И онда не могу да те видим
    Да те сретнем
    Некако покушавам
    Али никад до краја
    Длановима да облаке уклоним
    Оне проклете што те од мене крију
    Кад бих могао да те угледам
    Бар као ужарену тачку на небеском пространству
    Онда бих знао да под њом дишеш
    Мени познато миришеш
    Да си ипак стварна
    Божанство које моје очи не виде
    Али бар да чујем
    Шапат или тиху реч
    Коју таласи по стенама избацују
    И оног Посејдона чекам сваке ноћи
    Да једним потезом избрише облак
    Да ми покаже
    На којој планети твоја стопала стоје
    Да и њу волим као и тебе
    Дивна је сигуран сам
    Та планета што боли
    Што ме мами и тера да воли
    Опрости ми
    На мојој слободи
    Што те не питах а ставих у стих
    Те облаке морим и гоним
    Јер не знам ти лик

    ОСУЂЕН

    Утамничен, испирам своје ране
    Под шкртом славином
    На кап воде, три капи моје крви
    Човек у мени далеко је
    Слободан под сунцем опаљен
    Над мојом главом страх и патња
    Око њега рајски врт у тајни загрљен
    Два света неспојива
    Два човека у једном телу
    Да, тело које не зна
    И пут који их једино саставља
    Онај судњи само у једном правцу
    Тамо где повратна карта не важи
    Отићи ћемо заједно
    У смрт
    На неко боље место
    Човеку у мени, добро знано

    * * *

    ЈЕДИНИ дом који имаш
    То су пропланци крај друма
    Тамо где расте пољско цвеће
    Оно што ништа не кошта
    Када дарујеш
    Онај мали гест пажње
    Њој коју волиш
    Када те прате боје сиромаштва
    Та позната слика што никад не бледи
    Поглед на завичај
    Видиш и пољско цвеће
    Зар не?
    Не трпиш сажаљење
    Не прилазиш богатој трпези
    Увек си сам
    Крај путева у недоглед
    Дом!
    И када су снегови и кише
    Дивљи цвет живи
    И када је берба болних стихова
    Венеш на њеном столу док га чека
    Она те једина има
    У погледу сузних очију
    На врелим уснама
    У песми коју воли
    Може се и сатима смејати
    Ја венем па венем
    Не жалим, радујем се
    Чујем само звиждук ветра
    Опало лишће које не боли
    У јутро јесење
    Одлазим, венем
    Пре него што ће облаци залајати
    Покривен земљом

    НА ВРАТИМА

    НЕКО куца на врата
    Је л’ смрт?
    Или случајник који грешком звони
    На погрешна врата?
    Можда је она досадна
    Људска патња
    Гласник несреће
    Ослобођен од бесмислице
    Тишина је над буком тријумфовала
    – Ах, стари добри мој! –
    Поздравља ме стари знанац
    Страх
    Од милоште назван
    Александар Блок
    Вирус у прогресу
    Узалудни жал
    Невакцинисаног меког гласа
    Сједињен у полету
    Бирократског стиха
    Отварам врата
    Са погледом у празнину
    Нигде никог
    Само мирис њене коже
    У пратњи опалог жутог листа
    На прагу мога дома
    Затварам очи на трен
    Страх ме напушта и поздравља
    Милостиво ми опрашта
    Молећи прошлост
    Да ме украде назад
    Свакако одлазим и ја
    Са бесплатном картом
    У једном правцу
    Опијен сурогатом
    Доброг вина
    Зајахаћу распевану звезду
    Ону из сећања
    Да, ону из погледа нашег

    300 rsd
  • Mrtvi albatrosi
    Quick View
    (0)
    Od : Tomica Ćirić

    Mrtvi albatrosi

    glasnik

    ne ubijajte glasnika
    koji vam donosi smešno ogledalo

    nije na njemu da presuđuje
    čiji je odraz raskalašniji od opela

    niko nije postao prorok u zavičaju
    jurodivog su komesari terali motkama

    nije na njemu da predskazuje
    čija je istina krvoločnija od čopora

    nema mesta gde izgnanstva ne bole
    begunac će se uplesti u sopstvene tragove

    nije na njemu da predvodi hajku
    čija je svrha davno zapisana u bukvaru

    ne odustajte od svog poraza
    bolesnik će strgati postelju izlečenog uma

    dokle kod žari kamenica u grudima
    nije na njima da procenjuju vašu bolest

    ne verujte onome koji veruje
    svodnik će izjavljivati ljubav svakome

    nije na njemu da moli za vaše spasenje
    dokle god život visi o krojačevom koncu

    svet se nikad neće oprostiti od raskalašne igre
    mađioničar nikad neće otkrivati svoj poslednji trik

    nije na nama da znamo

    prorok će uvek omađijati svodnika
    begunac će uvek postati novi jurodivi

    samo glasnik večno živi u izgnanstvu

    ne sumnjam, gledam

    kad bi filozofi zaista tumačili svet
    u svoj svojoj oskudici opšteg
    kada bi razumeli grč pojmova
    stomačna nadimanja istine

    videli prostor i vreme kao tela
    okružena bodljikavom žicom
    svoje teorije samo kao kukice
    žičanih peteljki zarobljenog uma

    kada bi čovek zaista spoznao sebe
    rasporio sopstvenu utrobu saznanja
    rasplamsao ugasla ognjišta sinapsi
    pocepao kožurinu vlastitog bitka

    oslušnuo pravi život u komešanju
    bez kilavih utopija i izveštačenih babica
    razgrnuo busen zemlje po kojoj sam hoda
    i zasadio seme svog iskrenog sunovrata

    možda bi i svet razumeo poraz filozofa
    u svoj svojoj oskudici nasušnog hleba
    možda bi se čovek zaista spasao ako bi
    bar jedna klica dobrote ostala u zemlji

    ako bi iz nje iznikla bar jedna gljiva

    sa slatkim ukusom sumnje

    sa otrovnim ukusom nade

    kubisti

    vrebaju iz potaje

    u srcu grada koje ima
    oblik makadamske
    kocke

    piju samo iz tetrapaka
    odrasli na branku
    kockici

    imaju
    fizionomiju superheroja
    iz akcionih stripova

    geometrijsku pravilnost
    šturog ophođenja

    inteligenciju begunaca
    iz filmskog serijala kocka

    jedan živi i u mojoj
    zgradi

    svakog jutra
    kad krene u kafanu
    kaže ženi –

    kocka je bačena!

    žena ga pošalje u materinu

    ludnica

    ova nema zidova,
    košulja svezanih rukava,
    od istog materijala sašiveni su
    radnički kombinezoni,
    nema rešetaka na oknima,
    od istog metala sliveni su
    službeni automobili,
    nema dežurnih sestara i doktora,
    sada su to šalterske službenice i
    neoliberalni agenti osiguranja,
    nema terapija i elektro-šokova,
    sada su to kladionice i rijaliti,
    nema halucinacija i opsena,
    stvarnost je senka virtuelnog bota,
    nema dijagnoza i anamneza,
    bolest je banalnost umirućeg baga,
    nema istine u komunikaciji,
    mreža je omaž enciklopediji mrtvih,
    nema osećanja u leksičkim čiodama,
    korisnik je za sva vremena odsutan,
    nema ni sećanja na nepočinstva duha,
    ni metafizike u zaumnoj praznini tela,

    ovde,

    nijedan klovn vas neće zasmejati,
    nijedan rapsod vas neće razuveriti,
    nijedan bard nanovo zamađijati,

    nema ničega, u stvari,

    sem civilizovanih ludaka-konvertita

    dok sečiva ne otupe

    dok oštrica ne proklizi
    slatkastom nutrinom jabuke
    zejtinjavom posteljom testa
    hrskavom korom ispečenog hleba

    godovima stoletnog hrasta
    tupim udarima kljuna sekire
    dok se bleštavi nokti lovačkog noža
    ne zariju pod krzno ranjene zveri

    u vodeno meso svinje dok ne urone
    krvavim zamasima satare domaćina
    pod trudnom keceljom vremena
    dok se sečiva ne postide vonja

    iznutrica u kofi
    odsečenog jezika na tanjiru
    telovog pogotka u sinovljevu glavu

    dok sečiva ne zarđaju i otupe
    prigodnim presekom rođendanskih torti
    orlovog paperja na krilima vetra
    dok se u oganj kovačnice ne pretope

    u poprsja krotke heraldike
    u pustoš produvane kupole neba
    dok se ne speru tragovi poniznosti
    u ništavilu ravnodušnog sunca

    i ohlade u tami podruma
    gde im je oduvek i bilo mesto

    400 rsd
  • Urlik iz tetrapaka
    Quick View
    (0)
    Od : Dušan Opačić

    Urlik iz tetrapaka

    ПОВРАТАК

    Сваки дан, будан и у сну
    Враћам се у далеки очев дом
    Понекад јутром, понекад и кад мрак пада
    Као увек нечујно
    Отварам врата
    Далеког очевог дома
    Легнем на кауч
    Са сетом за својим невиним сновима
    А онда идем дубље и даље
    Са аромом црног вина на уснама
    Кроз прозор гледам снег
    Који тихо крупним пахуљама
    Покрива детињство моје
    У малом очевом дому
    Раскошној алеји тишине
    Окружен центром
    Немира и буке данашњег дана
    Враћам се назад
    Ходом на прстима
    Тихо и нечујно
    Откључавам врата
    Далеког очевог дома.

    ПОСЛЕДЊА СТАНИЦА

    НА МАГЛОВИТОМ перону
    Чекамо
    Воз који одавно касни
    Препун живота наших
    У вагону смеха, суза момената драгих
    Комешају се гласови нама добро знани

    Чекамо ћутке
    Све смо одавно већ рекли и изрекли
    Свака реч биће сувишна
    Узбуђено и нервозно чекамо
    Воз на последњој станици

    Проклето зар не?
    Воз ће стићи али окренути неће
    Почетне станице су далеко иза нас
    Остаје пред нама пут у једном правцу
    Дуги пут без повратка

    Кроз маглу Он пристиже
    Без буке и најаве, на време
    Погледасмо се по последњи пут
    Гледам Твој осмех са нашег почетка
    Који изабрах за живота свог
    Стискам Твоју увек нежну руку
    Хајдемо драга заједно у воз.

    * * *

    У ХОТЕЛСКОЈ соби незнаног града
    Хватам свој корак од зида до зида
    Километри очаја… али и наде
    Дајући све за један трен са Тобом
    Прогнан од самог себе
    У соби јефтиног хотела
    Кап горчине укуса знаног
    Добро ми дошла аристократкињо моја
    И Бог Свети зна још чија
    Чекам те крај догореле свеће
    Да ме спржиш лагано
    Уз последњи гутљај свевишње крви.

    * * *

    САКРИО сам у џепу
    Једну ружу од шећера
    Поносно ходајући по коридорима
    Великог црвеног Октобра
    Била је то 1917.
    Када је мој дух побегао у прошлост
    Да нам врати срећу у садашњост
    Успут да исправи неке грешке
    Начињене за све ове године
    Да нам донесе подсећај
    На крв и животе
    Које смо одавно заборавили
    Да нам врати успомену
    На наше драге
    Који су мислили на нас
    Док су се тихо одвајали од земље
    Поносно са осмехом на уснама

    * * *

    ШАПАТ листа у опадању
    Испраћен капљицом кише
    Пушта ноту, коју слеп само чује
    Разапет међу чулима
    Који раздражују сан, тугу и љубав
    Тихом језом преобучен
    Омамљен музиком и кишом
    Препуштен паду
    И бледом праскозорју

    300 rsd
  • Ljubičaste pesme
    Quick View
    (0)
    Od : Duška Kisin

    Ljubičaste pesme

    ПТИЦА

    Толико мало топлине
    Толико много
    гађења,
    мржње,
    осећања…
    и због свега тога
    људи које волим,
    Измичу ми
    Из страха
    да ћу их оставити
    и због тог истог страха
    ових кишних поподнева
    самујем и плачем
    и тек понекад
    бацим поглед
    на птицу,
    Која пролети,
    а ја пожелим
    да сам она.

    ЗЕЛЕНИ ЗРАК

    Желим да на тихом морском валу
    бар на кратко
    заборавим прошлост.
    Желим да садашњост буде једина
    која ће заокупити моја стварања
    желим да само данас
    будем та
    која ће држати сидро на
    великом плавом пространству
    да плачем ноћас због среће
    Мирноће обале и зеленог зрака.

    ЛИСАБОН

    Облак над океаном
    Додирује руком песак.

    Атлански ветар
    Разбацује успомене,
    Гледајући у будућмост.

    Талас прекрива сенке
    И утишава плач уз фадо,

    Алфама и Баиро
    Живе ноћ.

    ЈЕЗЕРО

    Загледана у језеро,
    Нисам приметила
    Да време
    Пролази.
    Загледана у језеро,
    Нисам приметила
    Да су сви
    Отишли.
    Загледана у језеро,
    Нисам приметила
    Да сам
    заспала.
    Загледана у језеро.

    ЈЕСЕН?

    Док купа се сунце
    неки лист
    Јесењи
    први
    отпада

    Док купа се сунце
    неки камен
    летњи
    последњи
    котрља се

    Док купа се сунце
    нека прича
    Чека
    неиспричана

    Док купа се сунце
    Још.

    300 rsd
  • Bez kondoma
    Quick View
    (0)
    Od : Miloš Stojanović

    Bez kondoma

    PUT

    da mogu ponovo
    na put
    znao bih sve
    svaku rupu
    bih zaobišao
    gde god sam pao
    tu ne bih išao
    sve što nisam onda tražio
    sada bih sam
    uzimao
    sve greške bih
    ispravio

    ali
    taj put me je
    do tebe doveo

    ako je put bio pogrešan
    ipak me je do pravog cilja
    doveo.

    DRVO

    bože
    ako postoji drugi život
    kad umrem
    i moja duša počne da luta
    daj mi da budem drvo

    ne dozvoli da ponovo budem čovek
    molim te
    nikako nemoj

    nek budem drvo
    debelo i jako
    da me tri žene ne mogu obgrliti
    kad se uhvate za ruke

    da me stotine žena mogu
    grepsti noktima
    ubadati šnalama i prstenovima
    a ja da ne osetim

    da mi hiljade žena mogu
    kidati listove
    lomiti grančice
    a ja da ih obnovim

    da mi sve žene sveta mogu
    bušiti koru
    i stablo
    da dođu do srca moga

    koga pronaći nikad neće.

    TETKA

    devedeset i tri godine
    dugačke
    kao
    devedeset i tri veka
    toliki ljudi
    ratovi
    smrti dragih ljudi
    bolesti
    toliko reči
    izgovorenih i neizgovorenih
    ljubavi
    svega

    i sad šta
    krevet
    zid
    prozor u nebo
    bube što gmižu svud okolo
    i miris mokraće

    nema više para
    ni poštovanja
    još koji dan
    možda mesec godina
    sve isto
    svaki dan
    nema ni sećanja

    ima samo oblaka
    koji prolaze nebom
    oni su ceo život.

    MOJA MAJKA

    plovim kroz život
    obavijen
    dobrotom i blagošću
    moje majke
    njenom ljubavlju
    i potpuno sam miran
    potpuno siguran u sebe
    u skladu sa svetom
    i samim sobom
    jer znam da me je moja majka
    volela
    i pun sam
    njene ljubavi
    i ne treba mi više u životu
    ništa
    ništa
    srećan sam
    i miran
    živim
    i mrtav sam
    kao ona.

    SA REZERVOM

    o bože
    kad dođe vreme da umrem
    učini mi to
    da ne umrem bez snage
    istrošen
    jadan
    slab i nikakav
    potpuno mrtav
    još pre nego što sam stvarno umro
    daj mi da crknem
    pun snage
    nepotrošen
    neiživljen
    sa još dosta rezerve u sebi
    da kažem eto
    mogao sam još
    ali nisam
    da znam da još mnogo toga
    nisam uradio

    to želim
    a ne znam zašto
    možda
    da bih imao pravo
    da tražim
    i čekam
    još jedan
    neki novi život

    da sve to uradim
    što nisam stigao.

    400 rsd
  • Do zuba u vremenu – zbornik poezije socijalne tematike
    Quick View
    (0)

    Do zuba u vremenu – zbornik poezije socijalne tematike

    Stevan Šarčević

    HODAŠ

    Izranjaš iz magle kao duh,
    rođen tamo, u tamnim dubinama
    najcrnjih močvara.

    Odrastao si u prljavim kućercima,
    dolaziš krvavih ruku
    iz nevidljivih, surovih ratova.

    Stižeš i slamaš laži;
    udomljen u izgubljenim zabitima
    njihove sveže oribane savesti.

    Marina Jovanović

    ZASTAVINI OČEVI

    38 godina kasnije
    prvi put bez propusnice
    oprane nekoliko puta u džepu iznošenih farmerica.
    Fotografija crno-bela na zelenom kartonu
    u fioci administratora
    više neće pozdravljati portira.
    Kapija sve češće ćuti.
    Godinama ne sreće nova lica,
    a stara se proredila. Crno-bela.

    38 godina kasnije
    na novom protestu. Bez propusnice.
    Sindikat: ne, ti nisi radnik.
    Ne bez propusnice.
    Protest ne priznajemo.
    Ignorišemo.

    Viktor Radonjić

    DUŽNIČKA SAGA

    Ispililo jagnje u gnezdu jastreba
    Papak se podučava letu
    Prve lekcije o mirisu krvi
    Zapis lovljenih vukova
    Busanje u grudi
    Kocka je bačena
    Kotrljanje groteski
    Srce koje otkucava
    Buđenje drugog para nogu
    Zaglušujuća pauza
    Nebesko podzemlje kao večna slava
    Nadzemnoj spomenici zlatnog runa
    Dužnička saga milionske manjine

    Ivan Marinković

    U ROVU, MEĐU CEVIMA

    Radnici u rovu
    piju kafu
    gledaju pocrnele žuljeve
    ima još dobra
    4 sata da se guli
    sunce je ogromno
    nezgodno
    psuju cevi i toplifikaciju

    ulicom se kotrljaju
    dva točka i na njima kolica
    invalidska
    iza njih se kotrljaju 2 noge
    umorne
    to su noge
    iz časopisa o lepoti
    obnažene
    glatke
    15-o im je leto
    kao i onim,
    što su u kolicima,
    muškim
    nepokretnim

    majstori obustavljaju rad
    glume kako piju vodu i brišu znoj
    gledaju
    gledaju 2 para nogu
    gledaju u oči mladića
    gledaju u zadnjicu devojke

    jedan je majstor zazviždao
    drugi je pustio suzu
    devojka je progutala knedlu

    mladić bi dao sve
    da je sa njima
    dole u rovu

    među cevima.

    Nenad Glišić

    RADNICI I RUDARI TUZLE

    osamdesetih godina dvadesetog veka
    radnici i rudari Tuzle
    svojim rukama pakovali su
    u plastične kese
    solidarnu pomoć britanskim rudarima u štrajku

    devedesetih su izgladneli
    radnici i rudari Tuzle
    otvarali plastične kese
    humanitarne pomoći

    zato
    sa radnicima i rudarima Tuzle
    nema šale
    oni imaju značajna iskustva
    sa plastičnim kesama

    Mirjana Stefanović

    ŽENA PLAČE POSLE RATA

    raskidali ste moju zemlju
    na podivljale ponjavice
    sakate

    vuku se ko psi uličari
    po svetu tražeći gospodara
    sa repom među nogama

    dete ste mi moje izagnali
    u ravnodušni beli svet

    veru u moj narod oduzeli
    rođenog me roda postideli
    strašno

    skladan život
    spokoj
    dostojanstvo
    ponos

    ko da ih do juče nije bilo
    nikad

    samo beda laž grabež i leševi
    ram su za moju sliku

    (1994.)

    Milovan Marčetić

    JUTRO

    U zemlju polako
    ulaze sive straćare.
    Pod mrazom, iz daljine
    sijaju kao srebrni grad.

    Krpe na ogradama
    zastave su odbačenih.

    Plav kamion na trotoaru
    čeka farbanje.

    Između raspoređenog
    raspoređuje se neraspoređeno.

    Deca preturaju
    po kontejneru za otpatke.

    Ciganin tovari papir na kolica.

    S praznom flašom za vino
    pijanac ode ka samoposluzi.

    Fizikalci prođoše
    na biciklama ka ciglani.

    Poput Sunčeve površine
    Ispod prozora pulsira ludilo.

    Prognan iz pejzaža
    ludak pretura po suštinama.

    (Iz knjige Bez imena, bez lica, 1990)

    Željko Mitić

    BLED ALI NE I MRTAV

    Kroz staklo
    gledam
    kako pada kiša.
    Još samo 40 dana ovde:
    dobro je –
    preživeo sam rat.

    Telefon ne zvoni
    radijator perfektno greje,
    dok se igram
    službenim pištoljem
    gledam muve kako
    umiru od starosti.

    One nisu preživele.

    Marko Car

    MI VIŠE NE POSTOJIMO

    Mi više ne postojimo,
    kao što je rekao
    onaj major,
    u zoru,
    pred
    poslednji juriš.

    Mi više ne postojimo,
    ne vredi
    da rezerviseš
    jeftine karte
    za London ili Beč,
    ako budemo otišli,
    tamo će samo naše
    senke plašiti gospodu.

    Mi više ne postojimo,
    postojiš ti i ja i ona
    i on
    i on i opet ja,
    ali nas
    više nema,
    zaboravio sam kako
    da nas osetim.
    Zaboravio sam da se smejem.

    Nika Dušanov

    DOĆI ĆE SMRT

    Šta je za ručak?
    – Vilijem Katler Jejts –

    Počelo je.
    Stolice su prerezale vene.
    Umivaonik je progutao tablete.
    Krevet je skočio kroz prozor.

    Opet radoznala privatna i Službena lica
    zaviruju u naš stan,
    tobože – probajte štrudlu, ili… možda neka enciklopedijica…

    Iz zapaljenog voza izlazi orkestar pacova
    i pilji.
    tobože – u kišu asteroida!
    nikako u crni lelujavi plašt u našem domu…
    nikako!

    Ovde je.
    Zatvori oči.
    Pravi se da ne čuješ njene koščate pete
    kako stružu tek stavljeni laminat.
    Koštao je bogatstvo za naše bedne uslove
    sećaš se?

    Čuješ li kako je nespretna, prokletnica!
    Tek što smo otplatili kuhinju!
    Mogla je poneti manju kosu
    u ovih 30 kvadrata!

    Ako ovako nastavi,
    Pozdravi se sa letovanjem………

    Gotovo je…
    Kupatilo je u suzama.
    Stolice su nekako preživele.
    Krevet je ponovo skočio kroz prozor.

    Ne brini.
    Uzećemo kredit, pristojan stan
    I na prstima, lakonogo

    SMRT ĆE DOĆI.

    400 rsd
  • Ako dugo držiš usta otvorena
    Quick View
    (0)
    Od : Petra Rosandić

    Ako dugo držiš usta otvorena

    SELO

    Zemlja bubri. U jedan od vrhova makije
    vrućina će zabiti požar. Pamti li Sunce?
    Taloži li početak u svoje duboko ulje
    kao crnci tugu u očima?

    Nebo se odvaja. Šapćem želje.
    Koža se vrijeđa na dodir kao suho lišće.
    Svoja lica vidim u trzajima
    i priroda me ne želi.
    Majke rađaju iz reda, dosade ili slučajnosti.

    Potražujem ničiju kuću. Divlju, kvrgavu i oštru kuću
    bez vode. Odgovarat ću za sve smrti.
    Dugo zatvorenu bez svjetla. Snalaziti se u njoj
    milujući pravocrtno i bez strasti.
    Glatke površine ne stvaraju sjećanja.

    BIT ĆEŠ DOBRO

    Pogledat ću te u oči i naučiti te
    da je jesen samo proljeće unatraške
    da ću se ja još toliko puta promijeniti
    da su naše bake uvijek bile ružnije od nas
    da na našem mjestu može biti bilo tko
    da se nema smisla skrivati
    da smo sami dok god smo brojevi potencirani nulom
    da su brisači na vjetrobranskom staklu
    metronom na sedamdeset i šest
    da polovicu Fjodorovih cigli
    niti ne trebaš čitati
    da zavoliš ljude koji hodaju bosi
    i s tim prljavim nogama ponekad zaspu
    da nekad treba udarati kartonske kutije od televizije
    leći se na sestru koja ti krade cijedeći sladoled
    tražiti susjede koji još uvijek imaju antene
    da nikoga ne poznaješ
    da su tek nedavno otkrili novi
    križni ligament u koljenu
    da nikad ne smiješ prestati trčati
    da su flasteri za dekubitus vraški skupi
    i da najviše boli tren prije nego prokrvariš

    OSTAVITE KONTAKTNE LEĆE KOD KUĆE

    Slabovidni ljudi najbolje od svih
    mogu tumačiti impresioniste
    stvari su im meke i lelujaju
    kao polimeri po rivi za vjetrovita dana
    ne može ih omesti nikakva svinjarija
    koju ljudi nasade na sebe
    ili je nasađena prirodno

    Slabovidni ljudi ne znaju što je detalj
    ali će te prepoznati jer su prvaci
    u detektiranju načina hoda

    Slabovidni ljudi ne pamte
    računsku operaciju
    samo rezultat
    i nitko ih nikad ne pita
    sjećaju li se

    Slabovidni ljudi nemaju koga
    uzimati u obzir ipak
    slabovidni ljudi će se pokušati
    dovući u photofinish s tobom
    bez sijedih čira na želucu
    raka psorijaze
    samo ako im kažeš je li autobus
    3 ili 8

    ISPRAVAN

    Oni pokušavaju unijeti
    u zgradu frižider
    taj svemir jedini nudi
    imploziju organa
    koji se onda
    tako sitni da ih
    zametneš u teglu
    među poriluk
    listove salate
    oblikuješ za grlo boce i
    zanjišeš u ljusku jajeta
    u mraku došaptavaju
    ugodno podnose
    uspavljuju deklaracijama
    da im bol postane
    samo ples
    nekog od živaca

    Mudri tvoji susjedi
    uvijek kupuju
    ispravan život

    UZ MENE

    bolje da umreš uz mene
    iza prozora je grad
    a grad je pretpostavka
    nije ono što vidiš nego
    ono što možeš napipati na sebi
    nakon što se osmjehneš čovjeku na ulici
    a on te ne prepozna

    530 rsd
  • Beogradska pošta
    Quick View
    (0)
    Od : Vladimir Krstović

    Beogradska pošta

    san

    i ne mož’ da se nosiš
    s tolikom količinom istine
    i ne mož’ da se nosiš
    s tolikom patnjom,
    promenom i srećom.

    zapamti dobro
    sve te tripove,

    kad prođe bura
    doći će i odron,
    kad prođe odron
    doći će strah,
    kad prođe strah,
    doći će dan,
    počeće život
    iznova k’o san.

    na kraju krajeva

    ostao sam sam.
    i jutra su dobra,
    nebo je nebo,
    a ptice su ptice.

    ko još može
    da bude živ i nasmejan
    a da ne umre
    u zoru.

    otkad mrtvilo
    dolazi u talasima
    ja se rađam
    uveče.

    ko još ustaje u podne
    nahrani ptice
    i ode u krevet?

    ostao sam sam.
    na kraju krajeva,
    nebo je nebo,
    a ptice su ptice.

    oče naš

    znaš ono
    kad si u kolektivu,
    nekoj grupi,
    na poslu i slično,
    gde svi kao u kokošinjcu,
    urlaju na sav glas
    i oče naš koji si na nebesima,
    svi imaju svoje mišljenje
    i svako ima pravo na svoje mišljenje.

    oče naš,
    koji si na nebesima,
    znaš li kako je to?

    ya

    jednom nogom sam u despotovcu
    a živim u gradu
    hodam sporo, ne žurim nigde.

    kad pomislim na mamu
    furam se na pank
    kad pomislim na ćaleta
    furam se na faks.

    jednom nogom sam u despotovcu,
    a živim u gradu,
    hodam sporo, ne žurim nigde.

    pomirenje

    doći će po tebe
    u pola 5, u 8 i 2
    zašto onda da se otimam.

    mrtav, kul i opušten
    radim što se mora
    srećan, sam i slobodan
    uz sigurni ćorak.

    300 rsd
  • Zagrizi život
    Quick View
    (0)
    Od : Snežana Petronijević

    Zagrizi život

    ЖИВЕТИ ЛАКО

    Хоћу да загризем живот
    као лубеницу сочну,
    у врелом летњем дану.
    (Понеку семенку испљунем.)
    Ужици прави,
    у слатки укус стану.

    Хоћу да грлим ветар
    и кад удара смело.
    Његов загрљај не боли.
    Шта зна о томе тело?
    Свежином ветар воли.

    Хоћу да плешем разиграно,
    док ме купају музике звуци.
    Тело да је игри предано.
    Нећу да стојим у општој буци.

    И кад ме живот заболи јако,
    хоћу да знам зашто.
    (Ништа није без смисла.)
    Хоћу да научим
    како живети лако!

    ЧАРОБНЕ РЕЧИ

    Рекао си – „Не дам те”,
    и – стала је летња олуја.
    Поново срећна, сањам те,
    а у зору – стих ми буја.

    Рекао си – „Не дам те”
    и – нестаје све што нас дели.
    Верујем… и ледене велике санте
    истопе зраци смели.

    Хоћу да речи ,,Не дам те”
    у мени заувек трају.
    И кад се друге не памте,
    у самоћи, да снагу ми дају.

    Јер,
    знам да твоје ,,Не дам те”
    више је од ,,волим те” сваког.
    Више од себичног ,,требам те”
    и више од додира кратког.

    Уз те чаробне речи
    постајем опет дете,
    које се срећно смеши
    кад тата каже ,,Не дам те”
    и страхове дечије реши…

    Остаће тајна за мене
    откуд ти те чаробне речи,
    остале у детињству давном?
    Како сад ову нежност да спречим
    и сету у оку плавом?

    КОШАВА НА КЕЈУ

    Млад Месец, ноћ и мој пас
    на Кеју од ветра траже спас.
    Зима и кошава преплићу прсте.
    Играју страствено, звезде се мрште.

    Од романтике нема ни трага.
    Уз Дунав, фале сва лица драга,
    a дивље патке кроз таласе луде
    сањиве плутају, с крицима буде.

    Кошава пева, борови шуште.
    Публике нема, обале пусте.
    Ко да ужива уз кошаве хук?
    На небу мрзне и Млечни пут.

    ГРЛИ МЕ ВЕТАР

    По тепиху лишћа кораци нам шуште
    и срце ми лудо некуд опет хрли.
    Хладне, тужне кише још увек не пљуште,
    a мене уз Дунав топли ветар грли.

    Земун, ко „Титаник” у даљини блиста.
    У њему сви наивни, срећни и ,,врли”.
    Eех, да сам тамо, ал да нисам иста,
    можда ме још неко уз ветар загрли.

    А звезде се врте на сомоту неба
    и ћутање њихово наду ми мрви.
    Зашто још мислим да ми љубав треба?
    Лепо је овако – кад ме ветар грли.

    ЈЕСЕЊИ ФАДО

    Дан је био сасвим обичан.
    Сив, ветровит. Тужан град.
    Сутон љубичаст и какофоничан.
    A Кеј мој празан и Месец млад.

    Ноћ је стигла брзо. Облачна,
    звездана, шушкава, с њом ветар топли.
    Мрешкање Дунава – песма мелодична и
    мирис лишћа увелог ме опи.

    А онда , у вртоглавој концертној гужви,
    звуци сетни ме понеше далеко,
    (за мене нису били тужни),
    са фадом у Лисабон – чаробном реком.

    Мирише океан и слан ветар,
    Алфама опет сија у тами.
    Пече се лосос, трамвај шета,
    сетна песма на порто мами.

    Понека суза ми клизне сама.
    Не, није фадо за мене тужан.
    Крива је киша и јесења тама,
    океан блиста, а сутра – дан ружан.

    А онда, опет пловим кроз ноћ.
    Поспаност долази, не знам како.
    Чудни снови вребају у тами,
    сазнати одакле, није лако,
    одговор, често, кријемо и сами.

    300 rsd
  • Ogledala
    Quick View
    (0)
    Od : Đorđe Bogojević

    Ogledala

    ШЕТАЧ

    Ноћ је моје време, свих радости ода;
    ћутање, лутање, без циља и трага.
    Вечно неспокојство, потпуна слобода,
    од које се бежи к’о од црног врага.

    Јер ја, заборављен, лутам око зграда,
    гробница људскости, судбина и нада,
    чекајући време коначнога пада
    једнога одавно полумртвог града.

    А док то не дође, сећаћу се хлада
    свих кишних улица и мога детињства.
    Да! На тим местима ја стојим и сада,
    као срећни кривац на месту злочинства.

    И можда ћу, једном, смелошћу амебе,
    пролазнику неком дотакнути раме,
    и тиме, коначно, оправдати себе,
    сумњив и непоштен, попут ноћи саме.

    АЉАСКА

    Ноћ и дан у теби баш ништа не значе;
    све је тако дивно, узбудљиво, сиво.
    Умногоме мртво, тек помало живо,
    јер се твоји дани ноћима облаче.

    Ја бих ти дошао, путник из далека,
    да само једанпут угледам лепоту
    сунца, које поноћ држи у животу,
    месеца, што подне нестрпљиво чека.

    Мени само треба, о земљо нестварна,
    парабола бекства (к’о наш живот дуга;
    да бих изашао из тог лажног круга
    светлости и таме), једна ноћ поларна.

    Или дан поларни, бео као туга,
    сунце све у ињу заувек нестало,
    сунце, у твом небу, кроз маглу пропало,
    да се такво свакој ноћобдији руга.

    НОРМАЛНОСТ

    Он је, попут многих, рођен у предграђу,
    где су мисли строге, а погледи крути,
    комшијски односи врло затегнути,
    па и ситне чарке прерасту у свађу.

    И рекоше њему да буде нормалан,
    ал’ без објашњења садржине појма,
    те га оставише, непотпуног дојма,
    да му више ништа не буде потаман.

    И онда, одједном, наслути опасност
    да не ради исто што и околина,
    уместо светлости обасја га тмина,
    и поче да стрепи за своју нормалност.

    И док се над градом ново вече рађа
    њега само једно мучи и нервира –
    да ли ће икада, зарад личног мира,
    схватити смисао норми из предграђа?

    ОГЛЕДАЛА

    Огледала, зашто ви лажете њега?
    Говорите стално да је све у реду;
    а он види пропаст и сирову беду
    живота, који се топи попут снега.

    Ваше површине дају илузију
    једног глатког света, правилног система,
    у којем никада брљотина нема,
    и сви срећни стреме у своју мисију.

    А он је гледао разбијене главе,
    идеје, згажене у дебелом блату.
    Да сви против сваког грцају у рату,
    а онда и пораз, к’о победу, славе.

    А како то може, и са којим правом,
    зар се бело црним сутра може звати?
    Постоји ли ишта што се да сазнати,
    или ће и снове називати јавом?

    Има ли истина само једно лице,
    или безброј разних гледишта и страна?
    О, прошлости људска, како немаш мана,
    када као свеци прођоше убице?

    Зато огледала, као све целине,
    не могу да појме његову страхоту.
    Разбијена – можда, јер су, на срамоту,
    истине постале стакла крхотине.

    300 rsd
  • Razgovori
    Quick View
    (0)
    Od : Predrag Milojević

    Razgovori

    TROVAČ

    trovo kerove
    a ćale mu prodavo
    nekakve kožne kape
    na pijaci
    sedeo po čitav dan
    na tronošcu
    gledao strogo
    ali ipak odozdo
    prosto ti neprijatno
    kad prođeš
    praviš se da ga ne vidiš

    a taj bilmez
    voleo da truje kerove
    nabavljo kumarin
    iz fabrike u kojoj mu radila žena
    kad ker umre
    on ti priđe
    pa pita
    komšo kako je

    dobro je kažeš
    kako si ti
    čisto da ne vidi
    koliko te boli
    i vidiš uspeva
    grči mu se vilica
    svi zlikovci su ustvari tupani
    nemaš dokaz
    a opet znaš da je on
    jer drugi ti prilaze i kažu
    nisam ja brate
    ne bi ja to nikad
    i reko bi ti da znam ko je

    i svi misle da je to bio
    taj kapokrojački sin
    i svi sad čekaju osvetu
    pala je jedna šteta
    pa mora i druga
    ne valja kad se ne drži
    ravnoteža

    ULICA

    misliš da je ulica
    za božić
    lišena onog odmeravanja
    kad zahvaljuješ bogu
    što si tako krupne građe
    i teških kostiju
    jer kako je onima
    koji nisu te sreće
    onima koji sklanjaju
    tela u stranu
    da prođe fukara
    s obzirom da je to malo mesa
    jedino što u životu imaju
    i treba im neoštećeno

    sve drugo je ili sultanovo
    ili se na njega plaća pdv

    onda vidiš
    da je toga
    i na božić
    ali u nešto manjem obimu
    samo je nekad sneg
    a nekad nije
    za žućkasto ulično svetlo
    očekuješ da je posebno
    kao na televiziji
    ali nije
    i ljudi su nadrndani
    pljuju ispred sebe dok hodaju
    gledaju svoja posla
    niko se ne smeška
    niti je opsednut praznikom

    ne znam za one u crkvi
    nisam bio
    možda se na liturgiji čeka
    tračak nade sa neba
    možda tamo kad zagrebeš površinu
    ne zatekneš ovo očajanje
    mada sumnjam
    jer gde nestanu svi oni
    kad izađu iz crkve

    i uopšte
    ulica kojom promiču automobili
    opasana trotoarima sa obe strane
    ratno je okruženje
    a ljudi se plaše
    da podignu metalne novčiće
    jer se veruje da ih za božić
    na raskrsnice bacaju
    babe vračare
    lično

    TESLA

    nema tesle
    disa
    bore
    vele novine
    nadiru samo
    bela kuga
    crni prišt
    i žuta rasa
    a godišnje se
    izvrši u srbiji
    220.000 abortusa

    šta biva sa leševima
    nerođene dece
    ne znam
    nisam išao na to
    groblje ili đubrište
    kako se uzme
    i neću
    ali se pitam
    da nije novi tesla
    slučajno
    na njemu završio

    ilija fekalija

    kada bi ilija fekalija
    ušao u kafanu
    stizale bi ture
    za njegov sto
    evo ga ika
    zlatna sajla našeg kraja
    dobacivali su
    dajte čoveku još pića
    a baja je radio
    na otpušavanju
    začepljenih wc šolja
    kanalizacije
    i svega drugog
    kuda teku govna
    uvek je vukao tu svoju
    umazanu sajlu
    oko ramena
    donosio nam je sreću
    umesto dimničara
    koga nismo imali
    radio sam ja
    reče jednom
    kad su mu već dojadili
    i sa većim govnima od vas

    posle bola od tog prvog muka
    nisu mu više dosađivali

    MORANJE

    jel još radiš sa domcima
    beskućnicima
    i sirotinjom
    pitaju kad me sretnu
    na ulici

    da
    kažem

    šta ćeš
    setnu se
    mora i to neko da radi

    mora
    kažem

    da ih čuva
    nastave oni
    da ih obilazi
    pazi i pokriva
    nije ti lako

    aha
    kažem
    nego
    nešto si se mnogo zadržao
    oko tog moranja
    zaglavio si se u blatu
    pa šlajfuješ

    zine da bekne začuđen
    kako ti to starijem
    i slično sranje
    udarim ga po sapima
    on počne da njišti
    a ja opet
    preko leđa
    stoku treba češće
    preko leđa
    da se ne opusti

    i da vidiš
    brajko
    kako brzo odgalopira
    niz ulicu

    300 rsd
  • Izvan komunikacije
    Quick View
    (0)
    Od : Ivana Maksić

    Izvan komunikacije

    ILUMINACIJE

    Njihovi užasi nisu se mogli raspričati.
    Ona je sedela na vlaknima uzaludnosti.
    Ja sam ono čega se ne mogu osloboditi.
    Ja sam ono s čim ne znam šta ću.
    Treba mi samo podsticaj,
    nisam kriva ako nekog iskoristim.
    Treba mi samo pomisao,
    Nikako ne misli, ponajmanje razmišljanje.
    Kao da mi je potrebna ta suvišnost,
    kao da ne mogu odabrati da ne vidim.
    Tlocrt kao proizvod magnovenja.
    Na osnovu kog ne nastaje ništa,
    usled moje ne-želje. Neželja kao uzrok,
    Kao negativan pol.
    Izvan komunikacije, izvan odredišta,
    Udesišta, nezauzdana nepotpunost
    Od koje bolujem: površna potraga.
    Konflikt bez razrešenja, smisla.
    Pokret uperen spolja – pucanj u prazno.
    Govor o nečemu – pucanj u prazno.
    Sve je promašeno, govornik je iskrvario.
    Epilog: Krvarenje je izlišno.

    ON (MISLIM: TI)

    Ne znam ko je on.
    On je ludak.
    Čak mu ni ime ne znam.
    Njegovo ime. Ništa više ne predstavlja.
    Ne poznajem ga. Nije ludak, on je stranac.
    Čak ni ludak.
    Ludak bi me uznemirio.
    Stranac to ne uspeva.

    ČUDOVIŠTE IZ OGLEDALA

    Ja sam čudovište.
    To znači da sam ti majka.
    Ali ja nisam majka.

    Ja sam otac.
    Ali ja dece nemam.

    To znači da sam ti brat.
    Onda sam čovek.
    Ali ja sam isprva i uvek žena.

    Životinja i duh.

    Majka i telo.
    Telo je žrtvovano tobom.
    To znači da sam otac jer zavisiš od mene.

    Našla sam grešku.
    Prokrvarilo je.
    To znači da više ne boli.

    Ja sam besno čudovište.
    Nisam majka, ni žrtva, brat, ni otac.
    To znači da nisam niko ko bi tobom bio izazvan.

    Tvoja sam sestra.

    Skrcano ogledalo.

    KAD SAM BILA REMBO

    upregnuću konje crne kao smrt/ stropoštati se sa strme planine/ ležeći u svojoj prikolici/ stisnuta između grumenja papirnih zmajeva/ plaziću se prvom prolazniku/ a nebo će namignuti/ rani na mom levom ramenu/ pobeda/ vašar klovnova/ od laži otupela giljotina.

    SAUČESNIK

    Da li je vaše ime bitno
    Oslikava li ono vaše poreklo, neku
    može biti skrivenu osobinu, načelo
    zbog kog postojite
    Kazuje li mi vaše ime o strahu
    koji je samo vaš O zlodelima
    koje ste počinili O navici
    da sve važno zaboravljate
    a nevažno ponavljate

    Je li makar jezik na kom pišete to ime neotuđiv
    Možete li s pravom reći da ste njegov saučesnik

    300 rsd