• Beli, norveški čovek
    (0)

    Beli, norveški čovek

    školski fotograf u prvom razredu
    moli me da oči otvorim više
    školski fotograf u drugom razredu
    moli me da oči otvorim više
    školski fotograf u trećem razredu
    moli me da oči otvorim više

    nakon toga
    kad neko hoće da me slika
    otvaram oči
    koliko god mogu

    radim u nrk
    i nedavno sam kupio stan u ulevol hagebiju
    vratio sam se s posla
    s novinama pod miškom

    prvi sused koga sam sreo
    pita da li sam iznajmio stan od nekog

    drugi sused kog srećem
    pita da li sam novi raznosač novina

    moje korejsko ime
    suh, jung-su
    dato mi je
    jer niko nije znao
    kako sam se zvao
    moj datum rođenja
    15.11.80.
    dat mi je
    jer niko nije znao
    kada sam rođen
    moje norveško ime
    brinjulf jung tjen
    dato mi je
    jer je trebalo da postanem
    naslednik

    izgubio sam svoje korejske roditelje
    pa sam dobio norveške
    sad stvaram svoju porodicu

    kad sam dobio prvo dete
    nisam više bio sam na svetu
    po prvi put u životu
    imao sam nekog ko liči na mene

    gledati svoje prvenče
    bilo je kao povratak kroz vreme
    kao da posmatram sebe
    kao novorođenče
    kao da posmatram sebe
    ležim uvijen
    u ćebence

    gledam sebe gde ležim
    u naručju
    jedne bele žene

    ja i deda
    zovemo se skoro isto
    brinjulf tjen
    brinjulf jung tjen
    ali ta mala razlika
    srednje ime
    četiri mala slova
    stvaraju čitav svet
    između nas

    810 rsd
  • Zavetrina
    (0)

    Zavetrina

    Zavetina

    Igramo da ne bi uginuli,
    na putu
    do bagremovih šuma
    polažu se venci za stado,
    za mladunčad šaka zobi
    obolele kopita
    i
    ogrlica od lastavičijih zuba.
    Grebemo po zori da ne bi urlikala

    Dogled

    Pod mesečevim srpom,
    Adamovom jabučicom,
    moj narod spava.
    Žmuri na jedno oko.
    Baca novčić.
    Po jedna glava za svaki strah koji poznaje.
    Jer
    Ispod glave ne pada
    ništa
    i
    ne raste
    ništa
    samo
    ponekad
    razmišlja
    kiša

    Sveta

    U zemlji divlje jaradi
    i pitomih soli
    iznikao je moj
    sveže izbrijani otac.
    Tog dana smo
    zamesili četrdeset ptica
    i pritisli ih kamenom
    da ne bi nadošle.

    Na dan kada je umrla kraljica
    ova kuća je opasno počela da liči na mene
    U dnu vrata
    gde
    svako
    miriše na sebe.

    Senka

    Moja senka je umetnik.
    Pucam joj u koleno
    i ona mi mazi stopala
    noću.
    U naletima belih godina
    I rasnih pasa
    kalemim joj na koleno
    srnu.
    Polivam je hladnom vodom
    Nežno
    I ne po listovima
    Jer ona tada spava
    i u njoj besni majčino mleko.

    Legacy

    Baba je bezubim ustima žvakala pesmu
    i kostima podupirala nebo.
    Uspavljivala se na senu
    među smukovima
    i
    slušala tupi zveket svog drvenog pribora za jelo.
    Kada je umrla,
    te trice su pošle u brdo,
    vešale nam se oko vrata
    i
    terale šumu iz kuće.
    Kada je umrla za njom je ostao pas koji sanja lubenice

    720 rsd
  • Materija
    (0)

    Materija

    Ono što se svakodnevno događa među nama

    Rečenice nas guraju.
    Rečenice mudre kao životinjice.
    Pokazujući nam prstom,
    ostavljajući nas gole.
    Rečenice koje gube visinu,
    rečenice koje nas gaze.
    Infiltriraju se maskirane,
    rečenice koje žive od pozajmica.
    Napadaju nas sa leđa,
    prodaju nas kao trgovci.
    Tapšu nas po ramenima,
    pa nestanu kada se okrenemo.
    Obilaze nas sa strane.
    Udaraju.
    Izvode trikove.
    Započinju diplomatske karijere.
    Beže nam kao vozovi.
    Šakom i kapom.
    Neprestano kopaju rovove, a onda,
    nestaju.
    Pokrivaju nas.
    Postaju ćebe i topli čaj.
    Praveći se da ništa ne znaju,
    praveći se blesave.

    Dok se mi malo-pomalo požurujemo svakom rečenicom.

    Pesma o morskom trgovcu

    Moj otac je otišao na posao
    i vratio se nakon trideset godina.
    Vesla na njegovom satu
    otplovila su u suprotnom smeru.

    Koliko minuta bi trajalo
    destilovanje trgovačkog broda,
    kap po kap?
    Kako odbrojati kišu?
    U koje vreme zvone talasi?

    U strahu da će zakasniti,
    na sva mesta on dolazi juče.
    Vrhovi njegove srebrnaste kose
    golicaju ga tek sutradan.

    Zbog bojazni da će pozvoniti
    na zvonce u zao čas,
    oko njegovog zgloba visi
    loto bubanj.

    Stomak mog oca ne vari dobro vreme.
    Jednog dana je otišao na plovidbu,
    trideset godina je proveo u povratku.

    Ledeni breg

    Kako ponovo da gledam,
    čak i kad protrljam oči
    ponekad iz njih izlaze tvoje.

    Vilica horizonta puni se kao čaša.
    Rasti je značilo ići za tobom
    i kasnije doći po sebe.

    Tamna riba posećivala je našu kuću,
    mi je nikada nismo videli.
    Ti si je kuvao i jeo noću,
    sledećeg dana su ostajali samo otpaci.
    Sedefne harfe sa kojih smo čupali note.

    Naučio si me napamet
    ako se izbacim iz sebe,
    tvoja kuća je uvek otvorena.

    Tvoje usne mi se ne vide jer ih šminkam.
    Ponekad ih ocrtam neobičnim bojama
    da se sa njih ne mogu čuti iste stvari.
    Sedam oktava, permafrost.
    Ti si ja u gustoj tišini podzemlja.

    Baterijska lampa koja ka meni
    osvetljava sve dolaske i odlaske.
    I zato, kako osloniti stopala
    ako se nevidljivo istopi?
    Kako od konca koji kidam
    da ispletem neku novu priču?

    Sedam oktava, permafrost, mama.

    Moj dah je povezan sa tobom
    kao što su ovaj glas i jezik.

    Kuća mojih roditelja

    Neću braniti kuću mojih roditelja.
    Ni od vukova, ni od suše, ni od zelenaša.
    Rođena sam na proširenju gradskog potoka,
    pa ta kuća i nije bila njihova,
    sledila joj je prodaja.
    Nikada nisam imala stoku, ni vrtove ni borove šume,
    sva zemlja koju imam živi u plastičnoj saksiji.
    Moraću da plaćam kirije, pozajmice i dažbine,
    ali neću braniti kuću mojih roditelja.
    Oscilovaće na milost i nemilost špekulantima,
    Brojaće devet studenata
    tamo gde nas je nekada bilo pet.
    Skinuću sa sebe sidro koje nosi težinu
    ideje o klanu, krvne omče i moć pripadanja,
    i neću braniti kuću mojih roditelja,
    pratiću njihove korake gde god budu plaćali kirije.
    Ako postoji neka veza između
    materice i porodice, trebalo bi je
    razbiti o taj zid od cementa.
    Razviće se poslovi nakon mog odlaska,
    oduzeće nam kredit,
    razbaštiniće nas od vazduha,
    ali naša sećanja će ploviti ovim stranicama.
    Neće se izgubiti veliki deo onoga
    što je činilo nas, ali neću braniti kuću
    u kojoj smo se rodili, istu onu čiji temelj
    danas potcenjuje jedan parking
    za evro i sedamdeset pet centi na sat.

    Neću doživeti

    Neću doživeti da te držim za ruku
    niti ćeš se ti držati za moju.
    Neću ti razmaknuti zavese
    nedeljom u podne.
    Neće me trgnuti iz kreveta
    nijedan hitni slučaj sa tvojim likom.
    Nećeš stići da mi izboraš lice,
    nikada nećeš zaustaviti moje putovanje.
    Neću ti kupiti vrapca.
    Niti će biti tvoji ovi zidovi
    koje sam skupo platila.
    Nikada neću saznati ko si.
    Kako bi bilo voleti te.
    Neću doći do spoznaje
    da li bi bilo onako
    kako su govorili da će biti.
    Neću pogoditi šta,
    ni kako, ni koliko, nikada.
    Nećeš mi usisati vreme.
    Niko me neće tražiti u tebi.
    Neću biti niko drugi osim mene,
    zauvek.
    Neću te gledati kako radiš
    ono što tako pokorno voliš.
    Neću upoznati tvoju decu
    okupanu suncem
    nekad u avgustu.
    Nećeš mi se pridržavati za vrat.
    Nećeš mi ugasiti svetlo.

    810 rsd
  • Taljige
    (0)

    Taljige

    тихо тихо воз се креће
    воз иде за Владимир
    жене љускају семенке
    жене иду у Владимир
    крију зараду у кесе
    даче промичу и реке,
    шуме, доље и фабрике
    повртњаци, повртњаци
    Петушки су ускоро
    воз се креће споро, споро
    звече крилца полица
    смену тражи спроводница
    себи топли чај налива
    а Кљазма се разлива
    или Нерла рукавци
    тип на горњој полици
    новине је бацио
    наочари скинуо,
    ножице је обесио
    и у шуму погледао
    па сишао, и папуче натукао
    негде тамо црква сину
    преко реке, у даљину
    воз се креће једва једва
    вуче, тихо успорава
    станица је Владимир
    зар већ тако ‒ Владимир
    да, личи на Владимир
    цигарету гаси момче
    с папучице вешто скаче
    жене пипкају кесице
    вуку торбе на излаз
    напуштају стари воз
    алмазно му око сјаји
    у шиновоз иду људи
    у Ковров, у Вјазники

    у апсурдно широким прљавим плетеним дроњцима
    кроз натопљену земљу, пробијам се по јаругама
    по ведрим јагорчевинама, по отопљеном леду
    свуда радосно марљива, певајући у ходу

    нећу покварити, ни згужвати газећи ципелом
    пролеће ћу пронаћи у малом створењу сваком
    и бајат хлеб ћу јести, прострти у шуми постељу
    нека на тело са грана капи сузно прокапљу

    кад одахнем проверићу је ли сукња испрљана
    седим крај старе јеле, дуго је ватра наложена
    на распаднуто корење, на пањеве угљенисане
    ја непрестано налажем мартовске дугачке дане

    а када потпуно пламен топле ватре згасне
    стопићу се са неравном сенком око мене

    Вода дубока и ледена,
    Дружина ми је удаљена,
    И песма лута усамљена –
    Збогом, земљице рођена!

    Није касно да се сидро баци
    И старо једро да се поправи,
    Још ‒ за пријатеља по чашицу
    И курс на мапи да се постави.

    Брину се, пате моји вољени,
    И небо уништењем плаши,
    Но бело једро на пучини
    И мучи ме и привлачи.

    А ваљају се за мном таласи,
    И да се осврнем немам сила,
    Куда се то мој чамац заноси
    Без једара и без кормила?

    Успаванка

    нестаће бруј галаме, како би заспали на време
    кад заврше игру и раздор – Прохорил и Платонор

    ни за масу, ни висину, ни за меру, ни тежину,
    сан нам дај, на част нек буде, не походи он све људе

    што је на свету најјачи, од дубине мора мрачнији
    све у постељу обори хмељ на свету најпијанији

    до ивице јагодица навукао је ћебенца
    свет од јаве небрекао од себе је оградио

    спавајте очи, нос и уста, плећа, и стомак нек спава
    спавајте уши међу косом, спавај косо чупава

    не мале и не велике, две ноге и две руке
    две равне и две криве, а посред средине живе

    на све стране се раширили Платонор и Прохорил
    стигао их тврди сан, а ко не спава нек иде ван

    свеже, еластично, сјајно
    живим лишћем умотано
    а творац, да дода блесак
    умаче у зелен восак

    рјабина руди, лишће шарени
    опали жиреви ко насликани
    киша добује, ломи у светлу
    провлачи кроз шему црно-белу

    асфалт је опран сапуницом
    а преко, у сјају обилном,
    цвасти ужади падобранских
    у снежни брег прерастајућих

    на масно поквашеном тлу
    пупољци се ослобађају
    бучно буђење царстава
    крик птица и цврчање трава

    720 rsd
  • Kartonski čovek
    (0)

    Kartonski čovek

    * * *

    вечерас су донели свежег картонског мужа
    из фирме…
    врцкала је куковима уз звуке кубанске музике
    јер је прозор био отворен,
    а ноћ је била врућа и јачала жељу
    (може ли се желети танким уснама),
    понела је мужа до средине собе
    и заплесала с њим
    најпре лагано,
    а онда брже,
    колико се може с болом у куку.
    плесала је као да више никад неће
    ни плесати ни плакати
    (може ли се плакати ситним очима)
    а онда је клекнула
    пред његове ноге
    и почела папирнa
    стопала да љуби
    (може ли се кајати малим срцем).

    * * *

    јутрос сам спаковала кофере
    са планом да одем у мароко,
    у пулу, на дунав,
    у лепу…
    негде да одем
    где нећу морати да се трудим
    да престанеш
    да ме игноришеш.
    па распаковала,
    јер нигде ја, драги, не идем
    опрости ми
    ево, сад ћу стварно
    више да се трудим
    да научим
    како да те
    раскартоним

    * * *

    једном кад те раскартоним,
    бљеснуће твој осмех,
    а испод очију ће ти се
    намрешкати оне
    лепе борице
    и појурићеш ме по соби
    да ме грицнеш за образ
    а ја ћу заврискати
    нееемој
    уз кикот,
    и запеће ми сукња о ћошак
    нашег сточића
    у дневној соби.
    па ћу пасти на под,
    уз кикот
    а ти се нећеш
    љутити.
    ти се тада нећеш љутити,
    јер ти ја ништа нећу замерати

    * * *

    слушај, слушај ову,
    говорила му је, а он
    је ћутао и гледао сенке:

    шта могу да ти
    пружим ја
    кад немам ништа,
    имала сам једну
    баш лепу кутијицу,
    за ситнице,
    алʼ без ситница,
    онако на цветове,
    алʼ сам неком дала,
    имала сам једну половну
    доста читану
    танку збирку песама
    алʼ ми је негде остала
    можда на клупи
    у малом парку,
    имала сам топли
    шал од кашмира
    алʼ с малом рупом,
    добро би те угрејао,
    остаде у старом стану,
    имала сам половно
    чекање на прозору,
    испало кроз прозор,
    имала сам веру

    …

    сад немам ништа
    да ти дам

    * * *

    деси се
    понекад,
    што је врло
    ретко,
    да се
    кадар замрзне
    и он се окрене
    ка њој,
    пa je погледа
    директно у очи
    својим дубоко плавим
    широм отвореним,
    нежно,
    а некад и руку пружи
    а она прогута све
    што добије, и још
    олиже тањир
    да не
    огладни брзо

    720 rsd
  • Sva ta raskršća
    (0)

    Sva ta raskršća

    ЛЕТОВАЊЕ

    Неко је на ливади
    оставио олупину чамца.

    Деца трче кроз високу траву
    и вичу: море, море, море!

    МАЛО МЕСТО

    Преко беживотних брда и голих шума
    уплакани ветрови силазе у мало место
    слепих улица, тихих колевки убица.

    Ваздух који удишемо једе нас изнутра,
    продужава живот клетви, греху дедова
    и немирним сновима.

    Не престаје, не престаје врисак наших корака.

    Овде, у малом месту сунчев зрак
    никад не пада на лица умрлица –
    деце нацртане на школским фасадама.

    Над нама у ноћима бди тамна страна месеца.
    У свакој кући по један црни анђео
    на врху стола седи и ћути.

    ПРОСТА ПЕСМА О ПРОСТОЈ ТАЈНИ

    Може ли бити самоће игде ако
    након сваког растанка на улици
    сретнеш дрво и очи животиња.

    Има ли патње у вечности ако је
    онај слепи живео у свету
    који ми видни не познајемо.

    Знаш ли једну просту тајну
    што не умире над нашим тлом –

    облак се са облаком растаје
    и одмах од другог бива прихваћен
    зарад постојаности неба целог.

    СВА ТА РАСКРШЋА

    Сва та раскршћа – састајалишта лица
    самоубица, немих корака, закључаних
    срца, и громогласних клетви.

    Сва та раскршћа на којима чучи
    мачак што је сутра пас а прекосутра врана,
    вражији љубимац поноћника.

    Тамо живе и анђели који смртнике
    нису сачували, под крилима им
    змијска јаја, у очима грозд отровни.

    ПОУКА

    Бог те чека да му се вратиш
    оног дана када останеш сасвим сам
    ожалошћеног срца и мутног погледа.

    Чека те Бог, лебди на хладном зиду
    његове куће, гледа те, не трепуће.
    Пије твоје сузе и шапуће:

    Да си од рођења у углу своје собе
    без људи тиховао анђеоски лик би придобио –
    онај строги, што јуриша ветровима.

    720 rsd
  • Persefonin dušebol
    (0)

    Persefonin dušebol

    Tvrđava

    Majka zemlja krvari ispod kamena.
    Nema ko da liže njene rane.

    Kamen na kamenu,
    Tvrđava se izdiže da zaštiti ono „Ništa“ unutar.
    „Ništa“ od „Šta ti je?“

    Nebo plače nad kamenom.
    Nema ko da rastera oblake.

    Kamen na kamenu,
    Tvrđava se izdiže da zaštiti ono „Dobro“ unutra.
    „Dobro“ od „Kako si?“

    Vazduh umire u sivilu. Lepi se za kamen.
    Više nije nevidljiv.

    Kamen na kamenu,
    Tvrđava se izdiže da zaštiti ono „Da“ unutra.
    „Da“ od „Držiš li se?“

    Žena plače nad tvrđavom.
    Ništa joj ne može vratiti suze koje tope kamen.

    Kamen na kamenu,
    Tvrđava se izdiže da zaštiti ono „Uvek“ unutra.
    „Uvek“ od „Da li ćeš ostati?“

    Tvrđava štiti kamen na kamenu, dok u njoj lutaju nemani reči koje prete da progutaju.
    Jel‘ tvrđava štiti njih ili oni nju?

    Zašto bi iko želeo da bude ja?!

    Mala sam i poludivlja,
    Skrivam se uplašeno ispod opalog jesenjeg lišća,
    Nadajući se da me kapljice jesenje tuge tamo neće pronaći.

    Uplašena sam i nepoverljiva,
    Širom otvorenih zenica svaki put kad košava donese nova osećanja,
    Ljude i mladosti.

    Krhka sam i lomljiva.
    Moj odraz u ogledalu slomi se u paramparčad,
    Svaki put kad mi neko da svoje naočare da se pogledam.

    Rođena sam stara i nikada se nisam igrala sa svojom devojčicom,
    Jer to nije bilo za mene, nego za neke druge, srećnije ljude.

    Ćerka sam svoje majke i sin svoga oca,
    Svakome ono što mu je potrebno, a sebi teška crna zemlja koja treperi.

    Pesak sam, more i sunce na platnu, pod četkicom slikara,
    Sjedinjena i razjedinjena akvarelom koji prodire u pore duše.

    Da li bih odabrala da budem ja kada bih mogla da biram…
    Zašto bih ja uopšte želela da budem ja?!

    Putuju ljubavi moje

    Putuju ljubavi moje vozovima večnosti.
    Putuju krivudavim merdevinama nevinosti,
    Putuju ostavljajući ožiljke metalnog ukusa,
    Putuju putevima duše satkane od šećerne vune.

    Putuju bezvremenski, kotrljajući se na stranicama beskrajne bajke.
    Putuju put srca koje atomskom snagom stvara ljubavne napitke koji daju život.

    Putuju ljubavi moje do novih avantura,
    Putuju. Puštam ih, jer znam tajnu…

    Nikada ne stižu.
    Nigde ne idu…
    Samo imaju slabo pamćenje,
    Pa im se svaki put čini da je putovanje novo…
    Perpetuum mobile…

    Buket…

    Svaki cvet – jedno sećanje,
    Boje koje polako blede.

    Sve što je moje u tebi,
    Tvoje u meni.

    Ulice za hodanje u crvenim štiklama,
    Sećanje na drhtave jagodice u čežnji.

    Žal zbog nedostatka hrabrosti,
    Ubistvo ljubavi, koja je mogla da živi.

    Pričaš o krivici dok slušam bluz,
    „Ništa te neće povrediti, dušo…“

    Ne čujem te. Daleko si.
    Ja ostajem u svojoj kuli.
    Neću odseći zlatnu kosu,
    Napraviću merdevine za princa…

    Razumem zašto se neko plaši (sreće),
    Ne umem da se ne plašim (sreće).

    Tražim u tebi nešto čega nema, ponovo.
    Luckasto, zar ne? Znam, ali tako je.

    Strah. Samoća. Bol.
    Rast. Zagrljaj. Ljubav.

    Dok nisi smeo, mislila sam da nisi hteo.
    To što ćeš sanjati mogao si da živiš.

    Šteta, divan je bio buket.
    Bacam ga…

    Zima i cvet

    Ušunjala se smrtna zima u moje disanje,
    Dahće, preti, urlajući ruši moje stene.
    Krećem iznova da vratim svoje pisanje,
    Dok ona ledi, gazi, pritiska i guši mene.

    Ne razaznajem da li je Kosač došao po moje,
    Ili strah boji doživljaje crnom dok traje.
    Ono što znam jeste da ne dam ono što je Tvoje,
    Po cenu života koji dah mi daje.

    Onda mi neko uzme i to malo, jer nema svoje,
    Ne umem da branim damare koji se muče.
    I dok se pitam u grudima šta je i ko je,
    Taj neko uzme, otme, pregazi i razvuče.

    Avaj, zima ne traje večno,
    Čak ni kad se u grudi zavuče.
    Sve što guši postaće tečno,
    Porašće cvet ponovo za mene poručen.

    Pomozi mi, Svemogući, da čujem tugu,
    Da isplačem suze kojih mislila sam nema.
    Pomozi, najdraži Oče, da vidim dugu,
    Da ona oboji ponovo ove pesme boema.

    Predajem se volji tvojoj, a uzdam se u svoju snagu,
    Jer besmisao vreba kad nam nestane dodira i mira.
    Stavi sve moje grehove na svoju nebesku vagu,
    I pusti da mi spokoj i blagostanje dušu dira.

    900 rsd
  • (0)

    Živi i dalje, stvore – Antologija sovjetske i ruske socijalne i angažovane poezije

    Осип Мандељштам (1891–1938)

    [ПУСТИ МЕ, ВОРОЊЕЖУ]

    Пусти ме Вороњежу, и слободан ћу бити:
    Спустићеш ме, ил’ ћеш ме сломити,
    Испустићеш ме, ил’ повратити скроз,
    Вороњеж – настраност – Вороњеж, врана, нож.

    Април 1935.

    Николај Мајоров (1919–1942)

    [БЕШЕ ПРОЛЕЋЕ ТАДА]

    Беше пролеће тада. И поред
    Јаме за смеће, на дворишту,
    У простом строју, ко кућа ред,
    Постројавала се деца, ко на бојишту
    И тукла се часно. Руке су знале
    Тући у груди, леђа или бокове,
    Ал’ лица се нису дотицале
    Те мршаве руке њихове.
    А иза реке предели зијали.
    Тамо су се збијени војници прости,
    Жестоко у рововима тукли. И убијали
    Људе исте као они, без милости.
    А ми смо расли не схватајући,
    Зашто су се пукови нашли тамо:
    Зар се и одрасли тако играјући
    Туку међусобно, песницама само.
    Прошао рат. Ал је нама остала
    Истина проста, коју смо сазнали:
    Да су деца више жалости имала,
    Него што су их одрасли имали.
    И сада опет рат препун зала.
    Већ су и велики градови пали.
    И права крв је сада капала,
    Које смо се некада бојали.

    Борис Смоленски (1921–1941)

    [ЈА ЋУ СЕ ВЕЧЕРАС ГУШИТИ У ДИМУ]

    Ја ћу се вечерас гушити у диму
    Оштром, дуванском, што кади,
    И мислићу о непознатим људима
    Који су умрли одвећ млади.

    Који ће јутрос ил’ ноћи ове
    Неочекивано или несрећно павши,
    Умрети, не дописавши неравне редове,
    Не волевши, не доказавши, не дочекавши.

    1939.

    Александар Ривин (1915–1942)

    [ЕВО]

    Ево, и рат ће велики наступити.
    У подруму наћи ћемо места.
    Тишина ће се са душом слити
    И на под ћемо лећи сместа.

    Мени, безруком, суђено биће
    Да са дечацима останем сам,
    Да под бомбама крадомице
    Јурим безглаво на кино журнал.

    Ко листић неки године лете
    А смрт се поново са дна диже.
    Ти си, ко и ја, природе дете,
    Лепа као она, и још више.

    Топола, у чистом пољу висока дама.
    Шта она о рату може знати?
    Крвљу је заједничком заливана,
    Сад ће је до земље одрезати.

    И мене ће у чистом пољу
    Тане у чело пољубити. Великодушни
    Ветар поменуће порочност моју,
    А опело ће одржати поп ваздушни.

    Већ су за тебе и гроб нашли.
    Ох, мртве будити никако нећу.
    Само, у подруму све ме плаши,
    Док, још жив, седим уз свећу.

    О, Сева, Сева, мили Сева,
    Плавошапа ти си свиња.
    Лешеви с десна, лешеви с лева,
    Одозго врана, са стране ја.

    Јан Сатуновски (1913–1982)

    [МАМА, МАМА]

    Мама, мама,
    кад ћемо стићи својим
    кућама,
    кад ћемо видети
    дворишта у крају
    и слушати
    како суседи разговарају:

    – Боже, тако смо се бојали,
    тако смо бежали,
    а ви?
    – Ми смо живели у Андижали,
    а ви?
    – Ми смо у Сибиру били,
    а ви?
    – А нас су убили.

    Мама,
    тако бих већ кући хтео,
    и да све што је било прође
    и да све што је добро дође.

    Владимир Бурич (1932–1994)

    ХАРКОВ. ПРОЛЕЋЕ 1940.

    Моја школска другарица и ја
    седимо на ивици провалије

    Она ме задиркује
    показујући ми језик
    на коме је
    прилепљена чаура малокалибарског метка

    Гледамо удаљени дим фабрика
    бело окречене кућице
    цркву
    пијачни трг
    сељанку која је зашла у шталу из ограде
    и мокри стојећи
    малене фигуре студената
    што леже на стрелишту

    Влажни ветар
    доноси
    мирис барута и свежег хлеба

    Георгиј Иванов (1894–1958)

    [РУСИЈА-СРЕЋА]

    Русија-срећа. Русија, светлост која сија.
    А можда, уопште, не постоји Русија.
    И над Невом залазак горети престао,
    И Пушкин на снегу није умирао.
    И нема Петербурга и Кремља нема –
    Само снег, снег, снег и поља снена.
    Снег, снег, снег. А ноћ ће дуга бити
    И снегови се никад неће истопити.
    Снег, снег, снег. И тамне су ноћи
    И оне такве никад неће проћи.
    Русија-тишина. Русија је прах.
    А можда је Русија само – страх.
    Конопац, метак и хладна шума
    И музика од које силазиш са ума.
    Конопац, метак и затворске зидине,
    Над оним што на свету нема име.

    Јевгениј Кропивницки (1893–1979)

    [У КРАЈУ]

    У крају кога кућице
    Бедне красе,
    Двојица просјака, на крају улице,
    Потукла се.

    Тукли штакама, са пуно воље,
    Један другог по носу.
    Онда су мирно отишли пољем
    Кроз свежу росу.

    Ишли су, ишли, убоги безмерно,
    И зауставили се пред храмом,
    На прагу светилишта, смерно.
    Стајали дуго тамо.

    Николај Глазков (1919–1979)

    [УХВАТИЛИ КРАДЉИВИЦУ]

    Ухватили крадљивицу
    Што је украла узицу.
    Кривични органи, радознали
    На суду је упитали:

    „Кажи нам крадљивице
    што ти је стало до те узице?“
    Одговорила је, зашто крити:
    „Хтела сам се обесити.“

    Игор Хољин (1920–1999)

    [ОГРАДЕ]

    Ограде. Плакати.
    Рекламе. Вешернице.
    Шупе – разног отпада
    гробнице.
    Светли небеска плава дубина.
    Бараке. У њима пријатно. Тишина.
    Огледала. Комоде. Понеко канабе.
    У тапетама стенице. На столу бубашвабе.
    Висе абажури. Таванице замагљене.
    У предсобљу леже лењиве жене.
    Мужеви на послу. У кухињи старице суве.
    Свуда наоколо врте се досадне муве.

    1.360 rsd
  • Pas, kurva, mrak, zima
    (0)

    Pas, kurva, mrak, zima

    НЕПРИСТАЈАЊЕ

    Сузе су пљунути живот који је
    одавно пренаглио, па, и недодирнутом
    планетом. У очима познати мрак влада и
    отвара врата раја, отвара никада споменуте
    прозоре пакла и храни неке душе
    негде између. То између раздире
    опустошени постојећи свет, светску
    трагедију… непристајања!

    ВИДИ СЕ

    Није да се нико не боји неког, страх
    влада покретима своје змије отровнице и
    тада зенице нису равнодушне.

    Мир, тај кристални мир своје огромности, мир
    тај колорит личног челика излази на светлост
    сунца чија топлота ублажава претходно и
    накнадно стање страшног страха.

    Виде ли се крајеви? Виде се крајеви торња,
    неизанђале кости вилице, филтрирана нафта, види
    се и осећа се новац свега, пре и после страха
    и језе, то је стање изнад и испод свих стања
    слутњи и смрти.

    И као да се ништа није догодило…

    РОМАН О РАСКРСНИЦАМА

    М. Ш. Мићку!

    На непредвидљивој раскрсници гомилају се
    сабласти, на никада познатој раскрсници
    избезумљене очи, далеко испред себе
    гледају у ноћ заклетог сна и знају зашто чекају
    дан који осваја као непревазиђени освајач.

    Праскозорје је пола сваког ока, такво
    праскозорје чин је који никада не може да
    ишчезне! То је тако, то је трајно магновење, јесте,
    заиста, јесте то тако и никако другачије.
    Магновење, магла у близини, невиделица, коначан
    усуд, пре усуда план да то није случајно већ
    разбарушена потреба светлости која греје и
    прочишћава на свакој раскрсници.

    На свакој раскрсници непознате провалије и
    њени најмање плашљиви пролазници, доносиоци и
    протагонисти.

    СПОСОБНА ЉУДСКА БИЋА

    Загрљај, тај загрљај чак и када сруши све
    зидове и када се као тек рођено младунче
    проналази се тако што додирује кошчате руке
    вољене особе.

    Такво догађање усмерено је ка шумском атељеу,
    граду пуном сенки а на улици где пролазници
    протестују, носе пароле рукама исписане и пуне
    умом сцртаних хаотичних цртежа и тако
    (неприродно?) дочекују крај нечега или било чега.

    Али млади а богме и стари се грле, сви се
    грле као способна људска бића.

    О МИРНОМ, ПРЕМИРНОМ МИРУ

    Као да свака кућа потребном суштином у средини
    имања не доминира белином дебелих зидова
    и сигурношћу трновитог темеља и
    стаситог крова.

    Негде испред ње ров а прилично иза пролистала
    шума, њене очи звери трепере
    као правоверници и вребају
    неком, њима знаном, смелошћу. Неко управо
    гази (прошлогодишње) лишће док
    проблематични ветар дува и на својим
    крилима носи незнани терет окова
    нужне слободе, нешто тако…

    У кући једра жена и њена дубоко људски
    човек, њихова Богом даривана деца и
    немушти, о, тако искуствени родитељи. Сви
    ослушкују нешто и ништа, о, нешто ослушкују,
    задах мира, задах мира, задах мира ослушкују,
    задах мира који им не да мирног, премирног
    мира, мирног и премирног мира којег у себи
    носи миротворац, незнани и знани од
    памтивека неочекивани путник, њега треба
    (само!) дочекати.

    720 rsd
  • Nekoj sreći
    (0)

    Nekoj sreći

    NEŠTO DRUGO

    Nije li svet mašina za tugu,
    more suza,
    sa povremenim ostrvima
    nečeg drugog.

    I tako,
    plivam,
    od jednog,
    do drugog
    ostrva.

    Tražim to,
    nešto drugo.

    SOBNI TIP

    Nutrina sobnog tipa
    ne trpi paradokse
    takozvanog stvarnog sveta.

    Uspomene na izlaske
    žive još samo na slikama.

    Letnjim danima
    ponekad misli:
    izađe li na svetlo
    zacvrčaće i nestati kao vampir.

    Zato se umiva
    dobrim starim
    zagušljivim vazduhom.

    Od zida do zida:
    miluje meku tamu
    i pogledom češka
    dimenzije sobe.

    A najlepše je sa kreveta.

    NOĆU NE MORA DA SE SPAVA

    Bila je noć.
    Možda kasna zima.
    Možda rano proleće.

    Posmatrao sam:
    zemlja, nebo,
    između.

    Zvezde,
    koje tako sjaje,
    a jednom će umreti.

    Plač, smeh.
    Ljudi, ja.

    Kao da mi je
    snaga, i slabost,
    svega toga
    ušla kroz prozor.

    Te noći sam shvatio
    da noću ne mora
    da se spava.

    KOD „PELIVANA“

    Prijatelj,
    koga još nisam upoznao,
    i ja,

    sretnemo se,
    ponekad,
    kod poslastičarnice „Pelivan“.

    Tu odlažemo instrumente,
    sviramo u reči.

    Smejemo se:
    opljačkana srca.

    NJIH DVOJICA

    Dok se svet rašiva po šavovima,
    njih dvojica gaze beton napukao
    od besnog cveća,
    a zatim sedaju u kafić,
    pored reke.

    Možda bi trebalo porazgovarati
    o aktuelnoj situaciji,
    žaliti,
    te usmeriti gnev,
    ka svim ružnim pojavama
    ovog vremena.

    No, danas,
    njih dvojica,
    nekako nisu ljuti,
    ispijaju svoje voćne sokove,
    (prvi višnju, drugi kajsiju),
    gledaju požutele,
    jesenje krošnje,
    i smeju se
    nekim sasvim sporednim
    stvarima.

    500 rsd
  • Novi leptiri
    (0)

    Novi leptiri

    * * *

    u zen baštici
    jedna žaba i lokvanj
    slave trenutak

    * * *

    još uvek spava
    zrikavac sa međice
    adino dete

    * * *

    zagrli drvo
    ne haj što već je veče
    svici dolaze

    * * *

    prošetaj parkom
    ofarbanim mirisom
    kišnoga svoda

    * * *

    devedesete
    proleteli jeleni
    naših mladosti

    * * *

    šopenova kći
    koncertni klavir svira
    crni leptiri

    * * *

    pusta ulica
    samo beskućnik šeta
    slobodan čovek

    * * *

    mesec je juli
    u parku na klupama
    spavaju ljudi

    * * *

    miris lavande
    sa beskrajnih poljana
    opčini nas sve

    * * *

    novi leptiri
    odoše drugim putem
    u galaksiju

    500 rsd
  • Montaža anonimnih dojava
    (0)

    Montaža anonimnih dojava

    МОЖДА ЈЕ ДОБРО

    Можда је добро
    што су наши возови прастари,
    што су заборавни
    и није поуздано
    да ће набасати на шине.
    Сигурно је утешно
    што нам се распали аутобуси тркају
    са времешним корњачама,
    тако постоји могућност
    да добрано закаснимо
    где се мора.
    Наша кожа данима
    без карте путује,
    увоштена од црно-сивих смогова,
    ретро фотографије ћемо
    скупље продати,
    бићемо сачувани,
    као светитељи,
    нико неће трошити
    на новокомпоноване мумије,
    црви ће одложити журку
    до даљњега,
    поверљиве податке о року трајања
    чуваћемо у Винчи,
    повремено ћемо се димити
    од среће.

    ИОНАКО

    Наше речи су се без дозволе
    сусретале са лакомисленим бескрајима
    у необележеним тишинама.
    Добро су знале
    да сам ти за песму
    поклањала Њујорк,
    а ти мени своје обријане браде.
    Свет је свакако био
    на другој страни
    јужних мостова слободе,
    где су легализоване
    миграције сећања.
    Ревносно сам претражила,
    до последњег милиметра,
    твоје забораве.
    Натоварила сам ти на врат
    рације, инсајдере и потказиваче,
    „утиске недеље“ и скупе цинкароше,
    петоколонаше и квислинге,
    тајне службе Варшавскога пакта,
    винарије и подруме пића.
    И не нађосмо ни трептај,
    ни подметнуту варку оптичке варке.
    На нашим мрежњачама
    слике су касниле
    вечност пута 0,2 делића свакога трена
    и веруј, сунца ми,
    ни Ејзенштајн ни Мендез
    не могу саставити такав филм,
    на чијем ће крају,
    на белој застави,
    писати само – ионако.

    МАЈСКИ

    Привиђало ми се презиме,
    тек онако изречено,
    заиста случајно пригодно,
    о самом концу маја.
    После слатког смеха,
    учинило ми се нежније и тише
    непосвећено мени.
    Безнадежно прерушена нам исповест
    џепарила је прошла времена.
    У себи сам, по старом обичају,
    бездушно немо, па у сто гласова,
    брже и брже,
    изговарала истрошену реч
    да би засвагда изгубила смисао
    и само напразно одјекивала.
    Једино њу сам слушала
    и не могу да те замолим
    да поновиш причу:
    „Неко га је дозивао,
    бацао потпетице, модрице,
    пивнице и кључаонице
    према умиљатим крововима.
    Било је сијасета и света
    као у помахниталим мегаполисима
    на почецима лета.
    Окретао сам се око себе даномице,
    није ми помогло
    нити моје нити његово лице.
    Нестајао је у милиметрима
    притворних близина,
    докле сам ослушкивао топоте
    негдањих трулих кобила.“

    НА СИГУРНОМ

    Док сам померала памећу,
    оставила сам те на сигурном,
    као да си кључ од куће,
    као да си лична карта,
    аутобиографија познате ми
    расејаности,
    што ме води
    до чизама од моје коже,
    да будем што тиша
    када те тражим
    где сигурно ниси,
    где из свих даљина
    можемо да волимо
    само Морине и оморине.

    ПОДСЕЋАШ МЕ

    Опет нисам рекла
    да ме подсећаш на магловите
    планинске зоре у непознатим крајевима,
    гледане са прозора
    наших прљавих јужњачких возова,
    подсећаш ме на ничије
    урамљене породичне слике,
    на мађарске царинике
    поред којих годинама не могу
    да прошверцујем ниједну љубав,
    на мртваје којима сам кришом
    и без поклона
    долазила на рођендане,
    подсећаш ме на песму
    „Бамбина, бамбина, тако сам сам“…

    720 rsd
  • Zgužvana sećanja u čaši vina
    (0)

    Zgužvana sećanja u čaši vina

    MAJCI

    Prelila se kap preko čaše,
    klizi kao suza iz majčinog oka,
    u zoru ko najveća tajna,
    bol neka razdire dušu duboka.
    Nema više te tople ruke
    da nežno kroz kosu mi prođe,
    jednim pogledom otera sve muke,
    nema, ni u snove da dođe.
    U starom kaputu ko da je vidim,
    ulicom pognuta prolazi stara,
    boemskog života svog se stidim,
    dok ja lumpujem, ima li para?
    Samo je ona znala da vrati osmeh,
    da dirke duše pogledom naštima,
    majka koje više nema,
    majka zalutalog poezije sina.

    SELO SPAVA

    Kao rosa što klizi s lista
    mladog kukuruza
    iznad naše stare kuće,
    niz moje lice kotrlja se suza
    vrela kao gutljaj rakije vruće.
    A selo spava, tamo daleko,
    u oku mome tuga i seta,
    da li me možda još čeka neko
    kome treba boem i poeta?
    Kad prvi petli najave zoru
    i lavež pasa probudi selo,
    kao da vidim majku na prozoru,
    s rukom naslonjenom na umorno čelo.
    A nema stare odavno više,
    ni oca nema da rakiju natoči,
    iz oka mog klize tople kiše,
    oblaka sećanja, pune su oči.
    Selo spava tamo daleko,
    da li mene tamo još čeka neko?

    SUTON JESENI

    Dok prvi sneg polako pada,
    mesečina obasjala put,
    na čokote starih vinograda,
    okačio mesec jesenji kaput.
    U smiraju dana drema selo,
    vetar s breza poslednju haljinu skida,
    bagremu skinuo svečano odelo,
    vetar bez morala, bez trunke stida.
    Sve ovde kao da je noćas stalo,
    dok prvi sneg polako pada,
    okačio mesec jesenji kaput,
    na čokote starih vinograda.

    KO ZNA… MOŽDA SE VRATIM

    Čeka Srbija,
    zavičaj čeka,
    majka na prozoru,
    Kolubara reka…
    Stari Žuća,
    dotrajala ograda od pruća,
    na stolu rakija vruća,
    oronula očeva kuća
    čeka…

    Čudna ova sudbina neka
    čeka…
    A ja se možda nikad vratiti neću
    izdaleka…

    VRBOVICA POTOK

    U daljini senke drveća se njišu,
    mesec do kolena zagazio stidljivo u plićak,
    veče miriše na prolećnu kišu,
    niz stepenice beskraja tiho silazi mrak.

    Kupaju se gole želje u zenici oka,
    sećanja na vreme dok smo bili mali,
    pored bistrog seoskog potoka.

    Siromašni bili smo, ne znajući
    da sva bogatstva ovog sveta,
    sva bogatstva mi smo imali.

    Vrbovica potok,
    u detinjstvu beše naša reka,
    beše more naše,
    došla druga, sad, vremena neka,
    uspomene samo nam ostaše.

    Potok na mesečini,
    što u rodnom kraju na nas čeka…

    720 rsd
  • Dete prašnjavih puteva
    (0)

    Dete prašnjavih puteva

    Lepljiv dan

    Jednom nam je nestalo vode
    Suton se sređivao za jutro
    Misli su zvučale kao uzaludan posao
    Na njivi gde je već sve uveliko propalo.
    Udovi više od dvoje dece visili su
    Iz jednih kolica.
    Sve je to delovalo tako jednog lepljivog dana,
    A nit je dan bio lepljiv
    Niti odeća, niti su to bila deca.
    Nego si ti, dragi moj,
    Taj dan bio nepodnošljiv.

    Kolevka

    Putujem autobusom i gledam te.
    Gledam te kako poskakuješ sa svog sedišta
    I hvataš nove predele.
    Kuće lišće drveće.
    Gledam te ja sa živim očima
    A ti ćeš iskočiti iz njih
    I pokoriti svet.
    Otići ćeš
    U neki prestižni košarkaški klub
    U brilijantnog ekologa,
    Šarmantnog enologa sa ukusom za
    Svaku trunčicu prašine
    U beloj košulji sa plavom mašnom.
    Znaćeš i tad
    Da si nekad udisao ceo oblak prašine
    Na prozoru u autobusu za Gospodarsku mehanu.
    A ja sam te gledala.

    Pukotine

    Prokuvano mleko kipti preko ivice džezve,
    To su svilene suze unesrećenih.
    Sukrvica boje pozorišnih stolica doleće kroz prozor
    I lepi se na šake.
    Precizno volimo,
    Precizno meci preleću preko stepa.
    Sivi lažnjaci unose se u lice devojčicama
    U staklenim košuljama,
    Hvataju ih za guše i ljube.
    Bitisanje je ljubičasta vrpca
    Na vrhu koloseuma prosečnih mrtvaca.
    Sudi se cvetu, sudi se suzi.
    Koren je presečen, pore su prezasićene
    Smradom, uskoro će pući.

    Nemoj se ljuljati ako ti je hladno

    Nemoj se ljuljati ako ti je hladno,
    Nemoj trčati oko besmisla krugove
    Koji se prelivaju jedan u drugi.
    Pazi nemoj stajati na svojim pertlama!
    Ne vuci gurtne ka sebi!
    Puštaj kosu, gaji stas.

    Neću osetiti ništa, znaš.
    Neće me dotaći kvrgava ruka sudbine
    Na kojoj su nanizani zvečeći dragulji večnosti
    Koji uvek imaju bar još jedan skriveni trik za svoju decu.

    Neću se nikada iznenaditi
    Ako se ne provučem ispod prljave školske ograde,
    Ako ne obučem mrežaste čarape
    I tatine cipele
    I igram pod nebom.

    I zapamti!
    Nemoj se ljuljati ako ti je hladno,
    Možda ti se isuviše svidi.

    Kičmo

    Opterećena si okatim moljcima
    Nervnim prečagama, nasleđenim falinkama.
    Na gredi, plafonu ili podu
    Visim ja, moje grudi i pecaljka mog dede.
    Ovde su hvatači snova, odlučuju sudbine
    Plamtećom igrom drvenih simbola
    Nad mrtvom lutkom zamršenih udova.

    500 rsd
  • Pesme o ljudima
    (0)

    Pesme o ljudima

    Paradoks SSSR

    Možda i ponajveća
    paradoksija sistema
    koji je nosio ime SSSR,
    konvergencija ekstrema
    u slavu Života i Smrti
    ogleda se u tome
    što su se na jednom kraju
    velike zemlje
    monumenti Tanatosu
    podizali u kolhozima i gulazima
    uz vapaj i ropac
    a na drugom
    monumenti Erosu
    na fudbalskim stadionima
    u ekstatičnosti sroka i pljeska dlanova

    Znate li da je SSSR bila jedina država
    u kojoj je isplativije bilo biti pesnik
    a ne fudbaler
    Znate li da je Jevtušenko
    svoju poeziju čitao
    pred sto hiljada ljudi

    U magnovenju slika i rime
    klicalo se pesničko prezime
    Voznesenski!
    Okudžava!
    Roždestvenski!
    Ahmadulina!

    Danas se pesničko veče
    koje je posetilo desetak ljudi
    smatra veledogađajem

    U društvu spektakla
    kakvo danas poznajemo
    gde su fudbaleri
    servilni pajaci
    kao u delu Leonkavalea
    pokušajmo da zamislimo
    jednog Jevtušenka
    kako sa zbirkom svojom u rukama
    stoji pod reflektorom
    ispred sto hiljada duša –
    lakše je zamisliti
    sletanje svemiraca

    …
    Od ekstrema Tanatosa
    do ekstrema Erosa
    zaista nije bilo zemlje
    kao što je SSSR

    Tin i Rembo

    O Augustinu Tinu Ujeviću
    mnogo toga se zna –
    raspredaju se anegdote
    o njegovoj boemiji, erudiciji, kozeriji
    Znaju mnogi
    i da mu je Artur Rembo
    bio omiljeni pesnik
    Veruju da je to
    zbog krasnoga stiha,
    metrike ili pesničke imaginacije
    ovog francuskog simboliste

    U krivu su svi ti
    teoretičari književnosti
    kad se daju u raspre

    Stvar je posve drugačija

    Tin je najviše voleo Remboa
    jer se ovaj kao mlad čovek
    odrekao poezije

    A kad se dao u bestragije
    po belom svetu
    počeo da švercuje
    drogu i oružje

    Čovek od smrti stvâran

    Princu Dade, Arturu Kravanu

    Krokodili dadaju
    a Kravani prolaze
    u frakovima gavrani
    cilindrom ga ko humkom
    strujama morskim i rečnim
    dodolama dadaiču

    Uhvatih ga Dunavom
    rukavicama bokserskim
    dadarektom!
    dadrošeom!
    dadperkatom!
    U šestoj rundi
    pada dada
    al’ se padaizmom
    ne prekrsti

    Samo je dadaist
    iščašen
    ko u kičmi stršljen
    na crtu smeo
    šampionu sveta

    Čujem, jedrilica njegova
    zadadila Suec
    izazvala trgovinski krizu
    Hejerdalu Toru
    razdadila splav Kon Tiki
    a ovaj
    držeći se
    za balvan
    još uvek čeka spas
    u Tihom okeanu

    Jedrilicom Artur jedrdada
    i mala mu je
    vasiona beskonačna

    Redak čovek, Artur
    u životu stvaran

    Redak čovek, Kravan
    i u smrti stvâran

    Povratak otpisanog

    Strahinja se vratio u kraj
    Vodio je razgovor sa
    blokatorom na telefonu
    i jeo pomfrit
    Obrijao je bradu
    da bi ga teže prepoznali
    Pričalo se da se krio po
    kosovskim i crnogorskim
    gudurama
    Od Slaveta je pokušao
    da kupi identitet
    Uskoro će se vratiti na ćošak
    da izvršava sumnjive
    primopredaje

    …
    To između
    odlazaka i povrataka

    to se
    Životom zove

    Miša i haski

    Miša ima psa
    plavookog haskija
    jako nestabilne naravi
    reklo bi se neurotičarske
    ali ipak neagresivne

    Međutim, dok sa prozora posmatra Mišu
    koji uvek nešto čačka oko kola i to,
    dok je bradom nasađen na svoju šapu
    baš poput čoveka kada se nalakti
    pomisli bi ste da se radi o najstabilnijem psu
    kojega ste ikada videli

    Miša nema posao
    Ima majku i bolesnog dedu kojeg pazi
    Otac je otišao iz doma netragom
    Po kraju uglavnom gluvari
    ali nije razbojnik
    I danju i noću šeta svog haskija
    Znam ga otkada je bio klinja
    nerazdvojan od svoga dede koji je voleo da pljucka
    poput fudbalskog trenera kojega smo poznavali
    – on ga je i naučio da voli automobile

    Komšinica Vera
    koja je Mišinih godina
    na nekoj žurki
    pitala je Mišu zašto ništa ne radi

    Miša se brecnuo i grubo joj odgovorio
    „A šta ti radiš?“

    Vera je do skoro
    takođe po kraju gluvarila
    U međuvremenu
    udala se vrlo mlada
    za nekog tatinog sina
    koji je Veru često po kraju
    vozio u skupim kolima
    Tatin sin,
    ili bolje rečeno
    njegov tata
    zaposlio je Veru u nekoj radnji
    te Vera sada
    kao prava udarnička brigada
    drži lekcije onima koji gluvarenjem
    vrše svoje lične subverzije

    Miša nikada neće imati
    neku Veru za devojku

    A i šta će mu
    kada ima neuravnoteženog haskija
    sa plavim očima
    koji ga voli najviše na svetu

    600 rsd
  • Tmina, zver i pesnik
    (0)

    Tmina, zver i pesnik

    Фатаморгана

    Неће доћи наше јато.
    Узалуд верујемо у избављење,
    у цвркут са неба.

    То је само одјек,
    смех фатаморгане.

    Ми смо љубимци илузије,
    две слепе птице у кавезу,
    дар црвеног сунца
    девојци без лица.

    Слепи анђео

    Лежим на дну куле.
    Са распукле таванице
    на усне ми капље
    умирући облак.

    Ослушкујем речи пророка,
    непрестани говор зидова.

    Утамничен,
    већ опевам смрт
    оних који ће се тек родити.

    Луцифер

    Нема звезда у твојим очима,
    нема океана,
    нема пшеничних поља,
    воћњака и њива,
    нема неба.

    Низ образе ти
    цури тама
    као сузе што клизе
    низ лице сирочета у ритама,
    тужног, али страшног
    попут тебе анђеле.

    Повратак у завичај

    На крововима
    напуштених кућа
    вране у гнездима
    греју изданке злослута.

    Између решетака
    прозора без стакла
    чуче мачке,
    из очију им
    покојници гвире.

    Киша залива црне барјаке
    из отпалих облака проклијале.

    Вечна кућа

    Иза жутог облака је моја вечна кућа.
    Тамо је дрвеће црно, црно му је лишће.
    Шума сва црна је, а опет сјајна.

    Сваки цвет плам је сам и крзна леопарда
    сјајнија су од звезда. Шаре на зверима
    упиле су сву светлост космоса.
    У мојој вечној кући ноћи нема.

    У њеном средишту је безвремени храм
    Од крилатих лица саздан што шире се лептирасто
    као пламени језици анђела, као лепезе од
    оштрица у шакама многоруког Бога.

    Стојим на прозору своје смртне куће.
    Жути облак све ми је ближи.
    Прсти ветра ми додирују образе.
    Селидба може да почне.

    630 rsd