Presing
-
(0)Od : Pero Nestorović
Balkanske hronike I: Gospodari rata
1.200 rsdII
Dan je bio sunčan i veoma topao. Pravi julski ljetni dan koji je trebalo preživjeti na vrelom gradskom asfaltu.
Miloš Ivanović je oko deset časova ustao iz kreveta i sada, nešto prije podne, sjedio je na popularnom beogradskom splavu nedaleko od hotela „Jugoslavija“. Pio je kafu i posmatrao Dunav.
Kroz tamna stakla sunčanica zamišljeno je gledao u rijeku. Prethodne noći nije puno spavao. Ipak, navikao je na to. Na nekoliko sati sna. Takav mu je bio posao. I posebno vikendom se nije mogao nadati da će biti drugačije.
Razmišljao je o incidentu koji se sinoć desio ispred kluba. Nerviralo ga je to. Iako je navikao na problematične tipove, na pijanu i drogiranu omladinu, i na svakakve nabrijane likove sa kojima je dolazio u dodir u burnim prestoničkim noćima, to je uglavnom rješavao na drugi način. Verbalno. Zastrašivanjem. Ili, u krajnjem slučaju, sa nekoliko šamara.
Ali, ono sinoć je bilo dosta ozbiljnije i nimalo mu nije bilo prijatno što se našao u jednoj takvoj situaciji.
Prošlo je dosta vremena od kada je bio na nišanu i kada je on druge držao na nišanu. O tome sada nije volio ni da razmišlja. Samo bi se nepotrebno iznervirao. I sada mu je bilo krivo što ne može dovoljno da uživa u kafi i pogledu na rijeku, što se badava opterećuje glupostima i što jednostavno tu čitavu stvar ne ostavi iza sebe.
Ipak, sve je dobro ispalo. I nije bilo povrijeđenih. Poslije su mu u klubu mnogi prilazili i čestitali na hrabrosti.
I kada je na to pomislio, na trenutak mu je bilo lakše.
Dovršio je kafu i zatim zapalio cigaretu. Lagano je povukao dva dima. I tada je ugledao Stojana.
Stigao je. Njegov bivši šef. I prijatelj. Čovjek sa kojim se, nakon toliko vremena, sada trebao vidjeti.
Odmah je primijetio iskreni osmijeh na njegovom licu dok je žurnim koracima prilazio stolu. Ustao je sa stolice i takođe, smješkajući se, srdačno pozdravio starog prijatelja.
„Izvini što malo kasnim. Imao sam nekih obaveza čitavo jutro“, odmah je istakao Stojan, ne skidajući taj osmijeh sa lica.
„Ma nema veze. Ja svakako volim ovde da sedim i pijem kafu“, odvratio je Miloš, opušteno odmahujući rukom. „Danas nigde ne žurim.“
„E odlično. I htio sam da imamo vremena da se malo ispričamo. Dosta vremena je prošlo od onda.“
„Iz ovog ugla, to mi sve liči na neki drugi život.“
Stojan je na par trenutaka ućutao. Gladio je prstima prosijede brkove i gledao ga. Vjerovatno je i on razmišljao na sličan način. Zatim se opet osmijehnuo i opuštenim tonom upitao: „Jesi li doručkovao? Ja sam gladan, pa bismo nešto mogli naručiti.“
„Naravno! Samo sam kafu popio. Ovde je hrana odlična. Videćeš!“, rekao je. Potom je rukom dao znak konobaru da dođe do stola.
Naručili su omlete sa slaninom i sirom. I čim se konobar udaljio od stola, Stojan je nastavio: „Kako čujem, sinoć si imao burno veče.“
Miloš je istinski bio iznenađen. „Kako znaš za to? Ni policiju nismo obavestili.“
Na Stojanovom licu se pojavio zagonetni osmijeh i on je, ne obraćajući pažnju na prethodno pitanje, nastavio: „Momak kojeg si nokautirao ima jaka leđa. On je sin Vukašina Milanovića.“
„Milanović. Onaj biznismen sa Kosova?“
„Da, velika faca u privredi i politici. A kao mnogi drugi poput njega, ima problematičnog sina koji voli malo više da divlja. Mali Pavle više nije tako mali. Sada nosi pištolj. Ili bolje rečeno, nosio ga je do sinoć.“
„Pavle, tako se zove ona dileja?“
„Da, ali on nije bitan. Bitan je njegov stari koji je prilično jeben tip. On je narodni vođa na Kosovu, ugledni privrednik, dobrotvor, ma pravi patriota biznismen“, odgovorio je Stojan uz kiseli osmijeh na licu.
„Imam osećaj da baš previše ne gotiviš tog tipa, ili se varam?“, upitao je. Zatim je opušteno povukao dim cigarete.
„To sada nije bitno“, ozbiljan je bio Stojan. Izgleda da je želio da što prije okonča načetu temu o navedenom biznismenu. „Nije bitan Vukašin, niti njegov sin, bitno je da nisi ti za taj posao koji sada radiš, da se zajebavaš sa nekim drogiranim delikventima i da oni vade pištolj na tebe. Ti možeš mnogo više da postigneš, Miloše.“
Miloš ništa nije rekao na ove posljednje riječi svog bivšeg šefa iz policijskih dana. Čekao je da vidi šta još ima da mu kaže. Izgledalo je kao da ima nekakve posebne namjere prema njemu, kao da ovaj njihov današnji susret nije bio samo radi evociranja uspomena.
Bilo je tu još nečega. Osjećao je da je tako.
„Obezbjeđivanje lokala po gradu nije posao za čovjeka tvog kalibra“, nastavio je Stojan, ne skidajući ozbiljan izraz lica. „Ja znam tvoje potencijale, znam šta sve možeš i znam šta sve trebaš da postigneš. Možda bismo mogli ponovo da radimo zajedno, ako ti to želiš?“
Povukao je snažno jedan dim i zadržavajući ga par trenutaka u ustima, puhnuo je u stranu. Trudio se da prikrije radoznalost, ali to mu nije tako lako polazilo za rukom. „Ti meni nudiš nekakav posao ili šta već?
„Iskreno, da!“, bez ikakve dileme, odgovorio je Stojan. „Nisam te pozvao da se nađemo samo da bi ćaskali o starim danima, iako je, naravno, i to zadovoljstvo. Ovdje sam da ti ponudim nešto što neko kao ti nikako ne bi smio da odbije. Nešto što je tebi u krvi i što je dio tebe. Nešto što je tvoja sudbina.“
„Moja sudbina!“, uzviknuo je Miloš. „Nije valjda da si pod stare dane postao religiozan i uključio se u neku sektu, pa i mene hoćeš tako da zajebeš?“
Stojan se iskreno nasmijao na njegov prethodni komentar. „Ne druže, nije nikakva sekta. Samo sam se tako izrazio. Ono što hoću da kažem jeste da ti nudim mogućnost da ponovo radimo kao nekada. Za pravu stranu!“
„Zar i danas, posle svega, ima prave strane?“, podrugljivo je upitao. Namjerno je želio da naglasi sarkazam u svojim riječima.
„Danas je prava strana potrebnija nego ikad ranije. I danas nam na toj strani trebaju najbolji među najboljima. Najbolji pripadnici našeg naroda“, ozbiljnim tonom, odgovorio je Stojan. Napravio je kratku dramsku pauzu, da bi potom nastavio na isti način. „A ti, Miloše, ti si jedan od tih, jedan od najboljih!“
Miloš je, na trenutak, zastao. Bilo mu je krivo za određenu dozu neozbiljnosti koju je do sada ispoljio u razgovoru, ali istovremeno, bio je nepovjerljiv prema čitavoj ovoj nedefinisanoj i nepovezanoj priči. Sam sebi je postavljao milion pitanja. „Kakav posao? Zašto on govori o nekakvoj pravoj strani? Šta misli pod time? I u šta on želi da me uvuče?“ Pitanja su se u sekundama redala jedna za drugim i on je bio sve više znatiželjan. Ali, takođe, i sve više zbunjen.
„Izgleda da sam te naveo na razmišljanje. Zar ne, druže?“, konstatovao je Stojan. Na licu mu se opet pojavio onaj zagonetni osmijeh koji je tako malo govorio, a pokretao tako mnoga pitanja.
„Mislio sam da radiš nešto privatno, imaš neku firmu ili tako nešto“, napokon je progovorio. „Nisam siguran kakve veze to što ti radiš ima sa prošlim danima, sa našim radom u policiji i sa ovim što sada govoriš.“
„Imam privatnu firmu, u pravu si, ali to nema veze sa ovim o čemu sada pričamo. Ja govorim o poslu vezanom za bezbijednost, za ono u čemu si najbolji.“
„O čemu se radi? Bezbednost čega ili koga?“
„Države“, odgovorio je njegov bivši šef. „Rekao sam ti, nudim ti posao za velike dječake, za one prave.“
U kratkim intervalima je povukao nekoliko dimova. Razmišljao je o tome kako ova priča postaje sve interesantnija. Ali, isto tako, i sve čudnija.
„Slušaj Miloše“, nastavio je Stojan, „ne želim ovdje da pričamo o ovoj stvari. Mislim da bi se trebali sutra vidjeti kod mene u kancelariji. U firmi koju si spominjao.“
Miloš ništa nije rekao, nego se samo osmijehnuo.
„Želim da upoznaš nekoga. On je prijatelj. Dobar čovjek, jedan od najboljih“, nastavio je Stojan. Očigledno je onu riječ „najbolji“ pokušavao da naglasi. „Ako možeš, sutra oko tri dođi kod mene, pa ćemo tada pričati o svemu. Detaljno.“
„U redu“, odvratio je. „Moram priznati da si me zainteresovao. I prilično zbunio.“
Stojan se osmijehnuo. Zatim je iz novčanika izvadio vizitkartu i pružio mu je. „Evo ti adresa firme. Tamo ćemo se sutra naći.“
U tom trenutku je došao konobar sa doručkom.
„Sutra!“, još jednom je naglasio Stojan dok je konobar postavljao hranu ispred njih. Napokon su mogli da doručkuju. Bilo je već krajnje vrijeme, a ovaj čudni razgovor o nekakvom misterioznom poslu, nastaviće sutra, u prilično diskretnijem okruženju.
-
(0)
Međučin
500 rsdПет минута пре поноћи
Немој ноћас да патиш за оним што немаш,
радуј се оном што имаш,
јер да је требало имати то што немаш,
то нешто некако би дошло.Загрли ближње
и опрости им неке ружне речи,
замоли да и они теби опросте,
јер они су ту и кад други оду – они су ту заувек.Сети се ноћас оних који гледају на тебе
као на богатог принца,
оних којима је камен јастук,
а ветар јорган.Да ли ћеш?
Кад ми коса добије сивило,
а артритис победи прсте,
кад ми ноћне море буду
покушај сећања на значење речи
које сам изговарао претходног дана,
кад ми тешка битка буде
сечење ноктију на ножним прстима,
мирис устајалог буде мирис моје пегаве коже,
кад ми корак буде дугачак колико и мисао,
а мисао кратка, да поред мене пролети,
кад више нису важне жеље,
кад нису битни снови,
кад је важна радост свитања јер још један дан сам ту.
Да ли ћеш ме и тад волети?Медитеран
За већину, смрт је излаз.
Али не и за мене.
Ја имам једну чемпресову шуму,
мирис рузмарина и мимоза,
галерију стена,
врт разнобојног камења,
белог песка и шкољки,
со(л) у ваздуху и со(л) на кожи,
дах живота у таласима.
Море.
У сновима који не умиру.Михољска
Када умрем,
нека буде михољско лето.
Топло, жуто, црвенкасто,
хладно јутро и диван дан,
негде успаван,
на песку,
поред мора, плавкастог од неба,
сјајног од сунца,
у очима да ми дрема
лето које пролази,
и да слушам таласе,
уроњених прстију дубоко у песак
и глава да ми почива на облутку.
Михољско.
Лето.
И ништа после.Дани
Дани су само бескорисно изговорене речи,
капи кише изгажене на улици,
дани су лото бројеви и угашена нада,
згужвани чаршави, несварени ручкови.Дани су само снови ноћи,
поређани кипови оронулости у парку,
дани су изговор за живот,
огуљена поморанџина кора.Дани су само пролаз преко ливаде,
бескрајни низ свега и свачега,
дани су нерешена теорија завере,
неопеглане кошуље, прљаве чарапе.Дани су само бесмислен судар светова.
Дани…промичу неухватљиви, као таласи. -
(0)Od : Vladimir Pavlović
Doći će pun snage
900 rsdDemnacio memoriem I
Odlomci iz Abdul Hasanovog putopisa po Herceg-Bosni i Crnoj Gori
Biševica, 14. jul 1632. godine
Evo nas u Biševici, mjestu koje okružuju visoke planine Golije. Kroz gradić teče rječica čudnog, ženskog imena, Živana. Askeri su odsjeli u hanu nadomak šume, a memuri, i ja s njima, smješteni smo u prelijepoj kući bega Amidžića, na kraju sela. Sutra ćemo krenuti u potragu za stokom, koju su Crnogorci oteli od ovdašnjih Turaka tokom proljećnih mjeseci. Ta „kavga za ovce“, kako je ovdje zovu, polagano je poprimila razmjere pravog rata. Na obje strane ima desetine mrtvih i ranjenih. Čini se, previše žrtava zbog ukradene marve. Da li se oni ubijaju zato ili iz nekih drugih razloga, samo Alah zna!
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _
Ovo je zemlja lijepih, visokih ljudi i još ljepših žena, ali ih rijetko možete susresti ili vidjeti na ulici. Uglavnom po kućama ili na poljima, oni svoje dane provode u radu i preživljavanju. Tek u večernjim časovima, kad sunce zađe za planine i žega prestane bivati nesnosna, gradić uzvri od glasova, priče, smijeha, pjesama… Stariji, oženjeni muškarci, sjede u grupama po trojica-četvorica, na klupama ispred kapija, ozbiljni i mrki, raspravljaju o važnim pitanjima od lokalnog, ali i svjetskog značaja, jer ovdje vijesti ne dolaze na vrijeme, zapravo kasne nedjeljama, ponekad i mjesecima, pa se uvijek ima o koječemu ćakulati. Od toga kojih sve kaura žene aga svakodnevno obilazi i kakve sve poslove pronalazi i izmišlja za njihove muževe, do izvora prihoda sultanovog brata Selima, izbjeglog na grčko ostrvo Hios prošle godine. Mladi se skupe ispod nekog drveta, obično hrasta, ili u nekom šljiviku, pa se druže, igraju i pjevaju do kasno u noć. Nakon toga odlaze svako svojoj kući, legnu spavati, odmoriti malo, a sutra ponovo na rad i tako ukrug, iz dana u dan. Gledajući ih i diveći im se, čovjek ne može a da ne pomisli kako je ovaj jednostavan život zapravo lijep u onom najčistijem, idiličnom vidu i kako bi mogao i on ovako živjeti i proživjeti život u mutluluku siromaštva, bez strasti koje ga uništavaju, razaraju mu grudi i zatamnjuju dušu. Ali ispod tog prekrasnog ćilima, ispod te šarene oblande, spava šejtan, zvijer koja čeka svoj vakat, svojih pet minuta i koja će ustat onda kada se budemo najmanje nadali. „Umjesto mednih usta zapjevaće puške, a umjesto šargija zasviraće sablje!“ Tako mi rekoše neki mudri starci, dolje na rijeci, dok smo lovili ribu, a ja im zanijet pričao o ljepoti njihovog mjesta.
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _
Pitaju me ovi dobri ljudi o čemu ja to povazdan pišem i što će mi sve to!? Ja im pokažem svoje ’artije, a oni zvjeraju u njih ko bene. Nema ovdje pismenog čovjeka, čak je i hodža, jedan drčan i nepristojan cüce, skoro sasvim nepismen. Juče baš, objašnjavao sam jednom kaurinu: „Treba ostaviti za sobom nešto, neki znak da si postojao, hodao, uživao, ljubio život, jer kad nas nestane, čitav svijet nestaje sa nama. Isto tako, nije ga bilo sve dok se nismo rodili. Tek s našim nastankom nastao je i svijet oko nas, jer on je samo slika koju smo mi, u svojoj glavi, stvorili o njemu.“ Sagoh se i ubrah maslačak. „Pogledaj ovaj cvijet“, rekoh. „On je ovakav kakav je zato što ga ja takvog vidim.“ „Ali, i ja ga vidim istog takvog!“, pobuni se mladić. Nasmijah se i dunuh u maslačak. Desetine bjeličastih trunčica razleteše se zrakom. U mojoj ruci osta samo gola stabljika. „A sada, kako ga sada vidiš?“ upitah. „Nikako, jer ga više nema“, odgovori on. „Griješiš“, rekoh mu, „ima ga, samo više ne izgleda onako kao prije, ali, ako zatvoriš oči, možeš ga još uvijek vidjeti.“ On čvrsto stisnu okice i povika: „U pravu si! Vidim ga, vidim, isti je kao što je bio!“ „Tako je i s čovjekom i knjigom. Zato ja pišem“, zaključih.
-
(0)Od : Radmilo Petrović
Poreklo i koreni familija
1.000 rsdКовачевац од деспотовине до кнежевине
Ковачевац припада категорији великих насеља новог постанка. Већи део атара је раван са блажим падинама, изузев Маковице, солидног природног потенцијала. Ковачевац нема стариначких родова, а серију интензивног групног досељавања отворили су „Маринковићи“, насељавањем у „Лађевац“ у другој половини 18. века, где су им били кованлуци (пчелињаци) напуштајући своју сабраћу „Кнежевиће“, старинце Кусатка. До краја 18. века доселиће се још 6 великих родова који ће формирати језгро будућег насеља. Није познато да ли је у прошлости постојало насеље под именом Ковачевац, јер скоро сви турски пописи 16. и 17. века нису објављени ни преведени. У попису из 1476. године у атару данашњег Ковачевца, пописано је насеље Црквеница, које се према објављеној карти Еме Миљковић, налазило у источном делу атара на или у близини локалитета „Смрдак“. Највероватније да је ово насеље имало своје гробље 50м северно од рачве локалног пута за „Маковицу“ са регионалним путем Младеновац – Смедерево чији остаци су се до скоро ископавали. Тај попис региструје и насеље Баташевац (Баташић) (1-181- 2-161) у долини Баташевског потока на локалитету Баташево поље које је некад припадао Ковачевцу, потом селу Границе, а данас је ту део младеновачког насеља Баташево. За оба насеља није познат број домова, а ни када су замрла, највероватније се то догодило после 1530. године. Оно што изненађује је да се назив Ковачевац не јавља ни у првој половини 18. века, прецизније ни на попису 1741. године. Тада су пописана насељена и пуста села чији заратни простор је био у фискалној функцији јер су села представљала тимаре и зеамете који су додељивани турским спахијама на коришћење. Ако је неко насеље имало велику вредност, дељено је међу спахијама. Нажалост, овде нема Ковачевца ни међу пустим насељима. Оно што је највероватније и што може бити прихваћено је да се испод високе вредности насеља Лесковац, које је идентично данашњем локалитету „Лесковац“ у Кусатку у граничном појасу према Ковачевцу и „Лађевцу“ крије добар део атара данашњег Ковачевца. Лесковац је проглашен за тимар са укупном вредношћу 23100 акчи и подељен између 7 турских спахија (3- 63.и 64.), као насеље са највишом вредношћу међу тематским јасеначким селима. Будући да је Кусадак исказан као посебан тимар, основано је веровање да је простор Лесковца највећим делом био у атару Ковачевцa.
Што се тиче самог назива Ковачевац, ако га не садрже необјављени пописи из времена турске окупације, он је продукт предака данашњих фамилија и као такав новијег датума. Предање у селу каже да су „Маринковићи“, као оснивачи донели наковањ и чекић са Косова и на њему ковали те по томе се насеље прозове Ковачевац. Ова легенда делује наивно и неуверљиво. „Маринковићи“ могу бити ти који су допринели оживотворењу назвања Ковачевац, али не у вези са ковачким занатом већ у вези са пчеларењем. Напред је речену да су у „Лађевцу“ били КОВАНЛУЦИ „Маринковића“, одакле су се они иселили на данашњи простор. Кованлук је назив занимања, јако распрострањен у средњовековној Србији и односи се на пчеларење. Међутим, само место где су се налазиле кошнице (кованице) могло је бити прозвано „КОВАН-ЧЕВАЦ“, а имаоци кованлука „КОВАН-ЧЕВЦИ“.
Временом због отежаног изговора назално „н“ испред „ч“ као африката (сложеног гласа) изгубило се па је остао данашњи назив да означи место у свакодневној комуникацији („Идем у Ковачевац“) , односно житеље са тог простора „Ковачевци“, или у једнини Ковачевац („Он је Ковачевац“). У селу није забележена појава више ковача у ранијој прошлости по чему би настало име Ковачевац. Учвршћењу имена Ковачевац по свој прилици допринео је род „Соскићи“ који су у Ковачевац досељени из села Ковачи у Херцеговини те као велики род од суседа прозвани „Ковачевци“, а поједници из рода „Ковачевац“ када је требало означити географско порекло. Зато не треба бежати од тога да заслуге за данашње име Ковачевац имају оба рода. Сам појам Ковачевац, у том случају, топономастички је ојконим.
За време Првог устанка у Ковачевац су досељена два рода, а после устанка 24 рода искључиво мала, што значи да је реч о појединачном досељавању који ће дати коначну физиономију насеља. Према географском и етничком пореклу досељеничка композиција је: 3 рода су из Херцеговине, 1 род из Црне Горе, 9 родова је са Косова, 4 из Рашке, 2 из Босне, 1 из северне Грчке, 2 од Пирота, 1 од Ужица, 2 из Тимочке Крајине и Видина, 1 из Војводине, а 6 родова је непознатог порекла. Непознате су углавном замрле, одсељене или фамилије настале призећем и од пасторака. До 1823. године Ковачевац је село које има заселак по имену Границе, када се оно издваја у посебно насеље. Има нечег специфичног у настанку насеља Границе. У време кад су Границе била заселак, насеље су чинили родови директно досељени на тај простор за време Првог устанка у „сјеничком таласу“ 1809. године. Дакле, Границе нису настале, како је то било уобичајено путем раселице од ковачевачких и делова фамилија ковачевачких родова, већ од становништва ван Ковачевца. Када је уследило одвајање и оне фамилије које су се доселиле на ковачевачки рубни простор из сјеничког простора напустили су Ковачевац и одселиле се у Границе, формирајући тако посебно насеље. Границе ће 1863. године бити не само село већ село са општинском влашћу, иако је припадало категорији малих насеља. Доћи ће, чак, до исељавања неких фамилија из Граница, пре и после пописа 1863. године у Ковачевац (Новићи, Нешићи, Милетићи, Бошковићи и др.). Све досељене граничке фамилије у Ковачевац и данас се сахрањују на малограничком гробљу. Искакање из колоточине трасираних појава у прошлости дало је посебан печат овом насељу. Попис 1863. године бележи Ковачевац као велико насеље са 217 кућа са општинском влашћу. Међу пописаним домаћинствима било је 13 богатих, 32 солидног имовног стања, сиромашних 36, а највише задовољавајућег имовног стања чак 136. или 65%, док изузетно богатих није било. Доминирале су инокосне породице, док је задруга још било, али мало великих што је указивало на велику раслојеност. Највећа задруга ( Марка Максимовића – Ћераши) је имала 18 чланова, а било је и три задруге са по 16 чланова. Податак да нема изузетно богатих домаћинстава сведочи да је број домаћинстава био велики у односу на расположиво земљиште. Поређење са Великом Крсном која има само 4 домаћинства мање али скоро трећину више површине и више изузетно богатих, само потврђује већ изречену констатацију.
-
(0)Od : Boris Mišić
Nebeska zvona
900 rsdIgra krvi i prašine
Alvarez je nervozno žmirkao posmatrajući sunce kako zalazi iza Siera Madre. Vatrena narandžastocrvena kugla topila je zrnca prašine, šaljući mu toplotu kroz čelo direktno do mozga. Ponovo je žmirnuo, proverio pištolj i opremu, pogledao niz put. Dvojica lokalnih alkosa dremala su ispred bara; na sredini ulice, u prašini, igrala su se čupava i bosonoga deca. Tri dečaka i devojčica. Bili su prljavi i u ritama. Alvarez je ipak zapazio tople i blistave smeđe oči devojčice, njen dugi vrat i slap neuredne, divlje smeđe kose. Nesvesno se obliznu a ruka mu pomilova nož. Biće vremena da se pozabavi devojčicom, pomisli, biće nakon što obavi ono zbog čega je i došao u ovu zabit.
Tada ju je ugledao. Gde su mu bile oči? Mora da ga je vrućina prevarila, pomisli. Sedela je na verandi ispred bara; zakleo bi se da sekund ranije nije bila tu. Posmatrala ga je očima beskrajne noći. Pune, čulne usne izviše joj se u prezriv osmeh kada mu uhvati pogled koji joj je šarao po bluzi. Jednu sandalu je izula i bosom nogom se igrala po prašini. Alvarezu je taj gest izgledao pun skrivenog, erotskog značenja; nije umeo tačno da kaže zbog čega, ali u tom pokretu, u toj igri, bilo je nečeg neobično izazovnog. Gotovo smrtonosnog.
Pomisli kako ima simbolike u tome što će poslednjoj iz njene vrste presuditi u novogodišnjoj večeri, na razmeđi dva veka i milenijuma. Deca noći su brza, ali meci su bili brži. Nikada nije promašio metu. Kada ju je pogledao ponovo, želeo je da još samo tren uživa u njenoj lepoti, pre nego što joj prosvira metak kroz glavu. Taj tren ga je koštao… svega. Pogledi su im se sreli, paralisala mu je udove. Nije mogao da pokrene ni mali prst na ruci, i panika je već plivala u njegovom umu, a zajedno sa njom na površinu je izbijalo i nešto drugo. Prihvatanje, pomirenost, želja da se potraga okonča i da se prepusti bezumnom talasu kojeg se plašio i za kojim je očajnički žudeo. Devojka se pokrenu. Alvarez je skamenjen posmatrao njen ples. Izvodila je pokrete koji su odudarali od svakog standarda i tradicije. Deca su oduševljeno pljeskala. Pitao se da li će njegova smrt označiti kraj ovog neobičnog pozorišta na otvorenom. Nakon svakog pokreta devojke u prašini je ostajao mali crtež. Alvarez shvati da crtež predstavlja dve prilike, mušku i žensku, koje zajedno odlaze ka zalasku sunca. Grlo mu je bilo suvo od straha, ali osećao je istovremeno i čudno zadovoljstvo. Kao da mu čita misli, devojka stade sa plesom. Na licima dece Alvarez ugleda razočarenje, ali ona se ubrzo opustiše i vratiše se igri.
Devojka mu je polako prilazila. Alvarezu zastade dah. Zaista je lepa, pomisli. Nije osetio bol kada ga je ugrizla, niti kada je ugledao sopstvenu krv kako kaplje na prašnjavo tlo. Posmatrao je kao hipnotisan, bez reči, kako se devojka smeši i stopalom razmazuje njegovu krv po prašini. Nervi počeše da mu se bude, udovi da se pokreću.
Gledala ga je mirno, a u njenim očima su plivale zvezde i Mesec. Kroz njene usne Alvarez je čuo šapat drevnih, davno zaboravljenih bogova i duhova. Osetio je da je vreme na trenutak stalo, da se prostor raširio u beskrajnu pukotinu koja se pružala od zvezde do zvezde, u kojoj su nestali svi njegovi snovi i želje. Osim jedne. Da lovi. Beskonačno, bezumno, da lovi na dve noge i na četiri, lovi i ubija, zauvek, do kraja vremena, da mu sveža krv kaplje iz čeljusti dok još topao plen spušta pred njene noge. Da mu zvuk njenog biča, dok mu u zahvalnost za ulovljenu večeru para kožu, bude najlepša muzika. Večna melodija, koja nikada neće prestati. Nikada. Dok je otkopčavao opremu, spuštao pištolj i nož u prašinu, boja tla se pod plaštom vrele tropske večeri menjala; od sive i braon, do nijansi narandžaste i crvene. Deca pogledaše u nebo, kao da očekuju kišu. Za to vreme, devojka pruži Alvarezu ruku, a on je bez reči prihvati i pođe za njom. Deca okrenuše glave u njihovom pravcu, ali za sekund prekasno. Neobični par već je nestao u noći. U tom trenutku, bez najave, niotkuda, počela je padati kiša. Smeđokosa devojčica zaplaka. Njeni drugovi je upitno pogledaše, a ona prstom pokaza na mesto gde se nalazio crtež u prašini.
Kiša je potpuno izbrisala crtež.
-
(0)Od : Dejan Bogojević
Granični prevoji pesme
450 rsdСедељка
Моји прсти поигравају
По граничним превојима песме
Убио сам јутро у оку
Срушио сам планине и равнице
Док је по пропису
Моја љубав просипала речи
Које нисам записао
На седељци сам немКао риме
У погледу птице касне
Прелети малокрвних пахуљица
Под снегом пањ
Сјајна кратка зима
Твоја мелодија лута
Пратећи гареж и дим
Орахов лист сушим на прозору
Да не изађу римеДо нове туре
Бају Џаковићу, песнику по рођењу
Напусти ту болесничку собу у јагодинској болници
Побратиме по стиху и духу
Искључи инфузију разбуцај брауниле
И крочи у варљиви октобар
„Цепај Каталински!“
Дошао сам да те водим у кафану „Легенда“
Да смишљамо звездоснове
Да пијемо рујно вино
И гледамо крчмарице младе
Доћи ће и Џуди, Рексон и Енџи
Банџа не може на другом је свету
Да наздравимо невољи и самоћи
И туга није могла без нас
Да у кафанском диму
Окадимо наша живописна лицаИзађи са нама побратиме
Рецитуј своје песме пијаној певаљки
И нама
То је најбоља публика
Слушају и гости у кафани
Књижевно вече траје песниче
Твоји стихови су изнад нас
Наздравимо побратиме
Проспимо мало вина за Банџу
За сан сновиђење сновоспев
У коме живиш до нове туре
Без мрље на души као детеПостојимо у древним митовима
за Tim Roth-a
У стиху што ороси песму
Пливају реке из нашег сна
Стварне и нестварне као наш ум
Барку поринимо
Проналазимо одговоре на непостављена питања
Упијамо светлост
Упијамо мукУ крику раскриљујемо
Звук осаме
И постојимо
У древним митовима
У наслагама воска
У окнима са погледом старца
Ка црвеном путу
Ка далеким умирањимаЈедном облутак
Једном пријатељОцу
за најбољег човека
Теби сам посветио прегршт песама
А ни једну нисам записаоИзмеђу очева и синова
Постоји причљива тишинаРазумемо се оче од првог дана
И сва неспокојства
Борбе
Падове и победе
Спаковали смо у наш сан
Који и даље снивамоПокушавам да кажем
Нешто велико
Али то се не записује речимаНаше сенке су истоветне
Наше мисли широке -
-
-
(0)Od : Verica Žugić
Bitka za Sorb
500 rsdGodinu dana ranije
Tog dana su se delile uloge za pozorišnu predstavu koja će na Dan škole biti postavljena u velikoj sali. Priča se da je u pitanju „Petar Pan“. Svaka uloga Vasi bi bila prihvatljiva, izuzev možda krokodila koji Kuki odgriza ruku sa satom. – Ali, teško da će mi i to zapasti – razmišljao je dečak. Ne zato što nije dobar glumac. Nikako. Bolji je od mnogih, siguran je u to. Ipak, samo je petak, a oni nemaju nikakve šanse.
Dunjus i Vasa obožavaju pozorišne predstave. Zajedno s mamom, na dečijem igralištu, leti izvode lutkarske predstave. Celo pozorište stane im u dve kutije cipela, koje je Dunja ukrasila šljokicama, komadima tkanine, fluorescentnim flomasterima i čimegod je stigla. Lutke napravi mama od rasparenih čarapa i puno mašte. Tekst smišljaju i menjaju zajedno, u hodu, pripremajući se za nastup. Vasa bude zadužen da po komšiluku izlepi plakate, koje takođe zajedno dekorišu. Dunja, Dunjus ili Duki je Vasina mlađa sestra. Najveća faca ikada. Ima toliko krupne kestenjaste oči da sve upija njima, hipnotiše čoveka i pridobija ga za sebe. Biće opasna čarobnica kad poraste, Vasa je siguran u to! Za nju ne postoji problem sa uklapanjem, a i kako bi – ona je savršena! Doduše, ona je i prvi razred, a tada je sve malo lakše. Iako i ona kuka da sada ima manje vremena za igru sa zecom Svikom i Tučkom, njihovim psom koga povremeno ostavljaju i kod bake na selu. To je u stvari bio njegov, pseći izbor – nekad bi, čim bi počeli da se spremaju nazad za Novi Sad uskakao u kola na svoje mesto, pozadi ispod Dunjinih nogu, a nekad virio iza kuće i mahao repom umesto pozdrava. Dunja je to u početku teško prihvatala, a onda shvatila da je Tučko, pored toga što je njena maza i ljubimac, i pravi Koceljevac, i da ne može dugo bez lunjanja po ovoj brežuljkastoj varošici. Tata Žuga mu je nadenuo ime Smrda i ludeo bi kada bi se ovaj, umoran posle višečasovne šetnje sa decom, izvrnuo baš na njegovoj odeći. A ona mu je, iskreno rečeno, bila omiljena za popodnevnu dremku. Mama je govorila da je sam kriv što ne skloni svoje stvari u ormar, što je imalo smisla, pa su svi gledali gde šta ostavljaju, jer Tučkov miris na odeći, nikom nije bio baš neophodan…
Ali sve je to neka druga priča. Kraj je časa. Vasa nema pojma o čemu je nastavnica srpskog pričala. Audicija će upravo početi. Pola ga nema. Ni da ide, ni da ne ide. Vrti razne filmove u glavi, ne zna šta da radi. Svi su već istrčali iz učionice, a on još uvek pakuje stvari u torbu. Doduše, to je redovna situacija – još je učiteljica Brana u prvom razredu izjavila da se vuče kao ranjeni puž. Prošetaće do učionice predviđene za probu, pa šta bude, bude.
Pola škole je tu. Seo je u zadnju klupu i sad iščekuju nastavnicu. Blizu je vrata, pa još uvek može da zbriše. Kraj njega sede jedna sedmakinja, znaju se sa velikog odmora. – Loša procena – razmišljao je. – Trebô sam sesti na stolicu do vrata, ovako mi je zagradila prolaz.
Utom stiže i nastavnica. – Deco, mir! Počinjemo! Ove godine izvodićemo „Petra Pana“. Davaću svakome da pročita po jedan dijalog! Tišina, rekla sam! Zatvorite vrata! Ko nema mesta da sedne, nek stane sa strane, jedno iza drugog, ne gurajte se! Tišina, rekla sam! Tamara, Teodora, podelite tekst. Ajdʼ barem vama dvema ne moram ništa da govorim, prošle ste sve ovo!
Mlada visoka mršava žena, tršave puštene kose i prilično visokog glasa utišavala je graju u učionici, isuviše maloj da primi sve zainteresovane.
Dve devojčice, sedmakinje, svesne svoje važnosti laganim uvijajućim pokretima delile su tekst. Bile su skoro identično obučene – crne majice, iscepane farmerke, i obavezne starke. Kosa puštena, i kod jedne i kod druge, sakrivala je pola lica.
– Ugasio sam – Vasin mozak radi sto na sat. – Ostati ili pobeći glavom bez obzira?
Deca izlaze u parovima i čitaju dodeljene dijaloge. Vasa je u paru sa visokom devojčicom iz prvog reda. Dobra je. Noga mu se nekontrolisano trese, ne može da je smiri. Boji se da to neko ne primeti, jedva se i koncentriše na tekst. Knedla mu je u grlu, ne može da pusti glas. Devojčicu koja je čitala sa njim, zadržava, daje joj još jedan tekst da pročita. Ništa od mene, misli dečak. Iskreno, bio sam grozan. Još jače mu se steže grlo. Izleće napolje. Ne zna kuda bi. Stan je preko puta škole, ali ne ide mu se kući.
– Prošetaću da me prođe taj grozan osećaj – razmišlja. Mada, trebaće malo više od šetnje. – Baš mi je krivo, mogô sam bolje. – Čuje bat koraka, ali se ne okreće.
– Ej, Vaso, gde si pobegô? – sedmakinja se zadihala trčeći, a lice joj je postalo bordocrveno.
– Šta da čekam? – kratko će dečak.
– Nastavnica te je prozvala, sad će uslediti podela uloga, prošao si.
– Šta? – Vasa je stvarno bio iskreno iznenađen. – Prošao? – ponovio je dok su oboje trčali prema učionici.
– Bio si super, znala sam odmah da prolaziš. Ne mogu da verujem da nisi imao uopšte tremu, ja sam umrla na sceni, a ovo mi nije prva uloga.
Vasa je zastao da doda, ali ona ga povuče za ruku. – Ajdʼ, brže malo! – posle pričamo.
-
(0)Od : Vlasta Mladenović
Pravac
400 rsdПовратак у осамдесете
(у Крупари, са Ђорђем Кубурићем)
Прошлост је једино извесна,
враћам се у осамдесете,
у пределе белог сна,
исписан црвено-црном бојом сете.„Најлепше певају заблуде“,
пристао бих да се врате,
„пристао бих све што хоће“,
само да ме се љубави сете.Шта не бих дао за сећање,
што би рекао Борхес,
на Итаку да се вратим,
али Итаке више нема,о сновима да сведочи
остала је само од песка песма.Лирика јужних Карпата
Тамо нећу, а овде ме не желе,
куд да се денем,
ој, планино, старино, леле,
по тебʼ ходим, на врх се пењем.Стрма је узбрдица,
а крила немам да полетим,
не мари, не мари,
к мени силази соко птица.Још се снег бели
на Карпатима јужним,
завијају вукови моји верни,
зову ме гласом тужним.Упркос свему, опстаје песма,
дух места никад се не сели,
да слободно певају
могу само усамљени и смели.На Стражилову
Звезда Данице, звездо рана,
у овој суморној јесењој ноћи,
изведи ме на пут старих дана,
спаси ме тишине, речи немоћи.Ти си звезда мога данка,
што сијаш изнад Стражилова,
поздрави, поздрави ми Бранка,
мога брата злаћаних слова,који вечно бди у тишини.
Ој, звездо, сестро на висини,
пробуди сунце, песму у мени,
нек ме обасја ове тавне јесени.(Стражилово, 3.11. 2019.)
Икаре, не лети високо
Икаре, не лети високо,
не узвисуј се превише,
ниси ти птица, ниси соко,
ни анђео што крилима маше.Не иди дело од земље,
нема нигде слободе,
нека те снови, пусте жеље,
у бездан небески не воде.Врати се своме роду, Икаре,
не узноси се у заблуди,
довољно је што летиш изнад шикаре,
буди близу, нема поезије без људи.Не удаљуј се, о, Икаре, брате клети,
не остављај ме самог,
јер само сунце може да лети,
нама је земља дата, земљу дао нам Бог.Ноћ је. Баш лепа ноћ
Ноћ је. Баш лепа ноћ.
И месечина, бела светлост,
и киша сипи блага.
Лепа је моја драга
док безбрижно спава.Ноћ је. Баш лепа ноћ.
Тишина, само срца било
бубња у ушима.
Док читам, у себи
препознајем Толстојево лудило.
Кајем се због сваке речи
коју сам изрекао.
Жао ми је непријатеља својих.Ноћ је. Баш лепа ноћ.
Мирише земља после кише,
тихо бесаница испарава.
Бдим. Зурим у даљину,
можда још неко не спава. -
(0)Od : Radmilo Petrović
Kosmajski vilajet od despotovine do kneževine
800 rsdОсврт на становништво државе Немањића
Иако на први поглед излази из тематског оквира, овај осврти треба да читаоцу приближи време које претходи времену које је предмет списатељства, да буде уводник у све токове долазећег времена, кључ за разумевање појава и догађаја.
Средњевековна моћна држава Немањића, по историји, имала је угледајући се на Византију, моћне владаре и још моћнији савез властеле и свештенства који је Немањићима гарантовао наследну владарску титулу, а владаре бирао сам као својеврсни српски парламент још од доласка Немање на власт. Племство је било носилац материјалног, а свештенство духовног благостања и напретка као владајућа класа. Зависно становништво је тежиште овог осврта, а чинили су га потчињени слојеви оличени у меропсима (себри, земљоделци) и власима сточарима. Повеље српских владара о додељивању села и катуна манастиру Хиландару дају свеобухватну слику о делатности, занимању, друштвеном положају и обавезама, етничкој композицији становништва, пореклу имена и презимена, топономастици, ојконимима и др. Оно што посебно импресионира је постојање и пре Душановог законика писаног закона о обавезама и правима потчињеног становништва, како у односу према држави, тако и у односу на цркву као стуб у немањићкој држави. Ти закони су насловљени као „Закон Србљима“ и „Закон Власима“. Становништво Срба на који се односио „Закон Србљима“ бавило се земљорадњом: ратарством, повртарством, занатством, пчеларством, риболовом и ловом, а сточарством су се бавили Власи, на које се примењивао „Закон Власима“. Њихова занимања су: овчари, козари, говедари, коњари, свињари, мазгари и бивољари. Од култура земљоделци су гајили јару и озиму пшеницу, просо, винову лозу, разно воће и поврће, лан и хмељ за справљање пива („Слад Стефану дне која метохија прави та да га донесе и оточи“ [1-42.] … „Меропах да цеди слад, трипут годишње да га охмељи“) [1-59.] Међу земљоделцима посебно занимање је било сенари (косачи). Доста је било пчелара, а риба се ловила на Плаву и Скадарском језеру, а касније и на Сави. Занатлије су оличење у млинарима, ковачима, топионичарима (руда), мачарима, златарима, зидарима, седларима, уздарима, ткачима, кројачима и грнчарима. Посебна занимања била су соколари, псари и солари (радници у соланама Зете). Интересантно је напоменути да је био заступљен и лов на зечеве као групни лов без оружја – хајком. Не може се рећи да је подела на меропсе и сточаре била само подела по основу занимања, већ и по основу етничке припадности која их је диктирала. Посебни закони за оба слоја становништва, правописно назначење имена великим словом децидно (…. Ни Влаху ни Србину …“ „Србин да се не жени у Власима …“ [1-117.] недвосмислено указује на етничку слојевитост потчињеног становништва. Позивајући у помоћ историју, знамо да су Срби, како је то забележио византијски цар Константин Порфирогенет још у 10. веку (око 960. године), дошли из западне Чешке и Лужница у 7. веку и заузели област централног Балкана, а да су Власи романизовано староседелачко становништво Балкана које се под притиском придошлица населило у градове ли је прихватило сточарење у планинским областима. [38-40; 39-181.]
Многе области добиле су називе по њима: Власина, Стари Влах, у Грчкој Тесалија се звала Велика Влашка, а на Косову област између Пећи, Приштине, Ораховца и Звечана звала се Влашка земља. [1-133.] По историји средишњи и источни део Балкана, пре доласка Римљана у Старом веку, живели су Трибали, на простору данашње централне Србије, Мези источно од Трибала до Црног мора, Одризи – јужно од планине Хем (Балкан) и источно од Софије и Серди – у западној Бугарској и граничном појасу Србије јужно од Старе планине. Дакле, Власи су углавном остаци наведених и др. племена, сврстаних под јединствен појам – Власи [38-15.] За назив Трачани многи историчари тврде да је погрчени назив за Рашане (у данашњој Тракији река Расе, притока Марице, стара област Рашка као и имена градова – развалине у тој области, али и српска средњовековна држава Рашка са главним градом Расом). У немањићкој држави Власи као посебна категорија становништва представљају снажан фактор. Иако су класа потчињених, због своје бројности пресудно су утицали на економски развој друштва. Но само сазнање да су Власи кохезиони фактор у тој друштвеној заједници, снажне биолошке репродукције, само уз пажљиву опсервацију могу дати одговор зашто је то тако.
Одсуство конфликата између ове две друштвене заједнице, као дестабилизујућег друштвеног фактора, упућује на блискост по језику, култури и традицији. Поглед на лична имена Влаха открива подударност са српским именима, именима земљоделаца како по пореклу основа тако и по префиксима и суфиксима за творбу личних имена. То је још један прилог да је постојао сроднички однос у далекој прошлости који у новим околностима још увек није ишчезао. Као и код Срба – ратара преовлађују типична народна имена српске-свесловенске номенклатуре са две основе, с тим што код Влаха постоји нешто већа заступљеност библијских имена као Петар, Димитрије, Константин, Михаило. То само открива њихово дуже постојање на овом простору и већи утицај Византије. Како се дата имена очева и дедова Влаха битније не разликују од најмлађе генерације, то нема места теорији да су Срби као млађи народ, али бројнији, извршили словенизацију Влаха те тако Власи изгубили идентитет. Таквом поимању противуречи чињеница да су једни од других живели одвојено – Власи на планини, Срби земљоделци у равници, а закон им је забрањивао мешовите бракове како се равнотежа занимања не би нарушила. У таквим околностима, ако је неко био приморан да призна господареву власт, није морао прихватити номенклатуру српских имена и језик. Очито да је блискост, односно сродност била пресудна за зближавање до егализма што потврђује њихов суживот у потоњим временима када се бришу ове разлике. Са данашње дистанце тешко може неко неверовати да имена Драгослав, Десимир, Владимир, Милош, Младен, Костадин, Дарко, Дејан, Бранко, Витомир и др. нису српска и да су била у употреби пре пет-шест векова у народу који није сродан са Србима. [1-144] Када говоримо о именима ваља додати да има и код Срба (земљоделаца) и код Влаха необичних имена, данас ишчезлих, као: Драјко, Његош, Пријатељ, Љубав, Сумња, Друг, Невад, Добросрд, Дом, Питомац, Њежило, Прељуб, Хлап, Калођурађ, калојан, Гороцвет, Модра Гора, Лисица, Медвед, Паук, Ушоје, Срамко, Капил, Грубер, Шишман, Голозло, Костило, Балдовин, Хрс, Дабоје, Котор, Богреш, Глават, а код дедова доста погрдних: Лажимир, Бабота, Бач (чобанин), Бан, Шорић, Дружило, Ирша, Репина, Мамило, Грднос, Нерад, Јеж, Чепрња, Курикућа, Баташ, Неорица, Дудал, Сестроња, Копрц, Буљан, Зуб, Радооча, Мекооча и др. Презимена на –ић била су ређа, а била су извођена од имена очева, надимака, занимања, етникума по месту географског порекла као: Богдановић, Војиславић, Балшић, Гурибрадић, Прчибрадић, Кршибабић, Мачар, Златар, Ковачевић, Татарин, Бугарин, Грковић, Русиновић, Влахист, Сремчевић, Штимљанин и др. Од посебног је значаја да су се на челу катуна (сточарско насеље) налазили примићури, као старешине, а над више катуна стајао је кнез чији назив и надлежности ће се задржати и након пада Србије под турску власт. Преглед богате топономатике и ојконима нуди велики број селишта (давно опустела насеља) насталих за време, а многа и пре настанка немањићке државе. Већи број могила (хумки) ка омеђе дарованих села манастиру Хиландару сведочи о начинима сахрањивања мртвих староседелачког становништва у давној прошлости. Будући да се неки називи насеља, катуна, топонима, јављају наравно знатно касније, и у широј околини Космаја и Јасенице неизмењеног облика или од њега изведеног, то их наводимо јер су вредни помена као спона међу просторима и временима: Орашац, Ковачевац, Прилеп, Гунцати, Губавча. Средњевековна имена која бележе поменуте косовске повеље основа су за даривање имена насељима у каснијем периоду. Тако је данашње насеље Раниловић у Поткосмају забележено у 16. Веку под именом „Хрсовац“, дакле изведено од имена Хрс које је краћи облик имена Хранислав-Хранило [1-144].
-
(0)Od : Radoje Domanović
Sabrana dela Radoja Domanovića
3.000 rsdСлика са улице
Погледајте само ову шарену, непрегледну масу на улици што се повија тамо-амо. Шта мислите из чега је састављена? Кога ту нема: ту су вам државни великодостојници са лаганим ходом; трговци; чиновници; амали са тешким теретима на леђима; беспосличари са лаким штапићима; слуге са издрпаним оделом и лепим корпама на рукама; лепотице са гиздавим оделом и бајним осмејцима; просјаци са тужним лицем, или сузним очима; дебели беспосличари што се брину о „апетиту“ и здрављу, и мршава сиротиња са бригом „шта ће јести“; књижевници; Чивути што шеткају тамо-амо пред својим дућанима, трљају руке и вичу купце…
Све пролази једно поред другог и свако има свога циља и својих мисли. Боже мој, да чудних мисли и осећања!
Послушајте само оно потмуло, неразговетно брујање што постаје од разних речи и гласова још разноврснијих личности што склапају ову масу.
Свака изговорена реч, сваки глас, ма чији био, као да пада у море речи и гласова и одмах престаје бити целина за се, већ само служи да подржава општу вреву и брујање. Понека реч искочи јаче на површину, и тек да је уочиш, а она се већ изгубила у оном општем шуму, што га ветар односи ко зна куда? Неки се смеју и шале; неки се туже и уздишу; неки се здраве и разговарају пријатељски; други се опет свађају. Ту се хвали, куди, оговара, довикује, виче, шапуће, нуди, одбија, мами… „Чега још нема у свету?!“
Има готово већ више од десет минута како један млад човек, од својих двадесет година, стоји на једном истом месту, у крају улице, и оборене главе лупка штапићем по камену. Са лица му се чита туга и нека тешка брига у коју је запао. С времена на време подигао би главу и тужно погледао по гомили света што врви улицом на све стране; уздахнуо би, оборио наново главу и продужио даље, готово механички, лупкати штапом по оном камену.
Сви људи, и уопште све што је очима гледао, изгледаше му досадно, лудо и глупо. Од толиких речи и гласова што допираху до његових ушију, он није чуо ни једног јединог гласа, ни речи што би се на његову тугу и јад односила. Нико неће његов бол да разуме, ни утехе да пружи, или бар да обрати пажње на њега. Сви му људи изгледају као какве фигуре на дроту, створене само зато да га муче и киње, да буду на досади и онда када му треба саучешћа, помоћи и утехе.
– Шта се овај разјапио као бесомучан? – прогунђа љутито гледајући једног пекара који, пролазећи покрај њега, викну својим јаким гласом: „кифле“, и свирну у рог.
„Ах, свете, свете, како сам те мало познавао“, мишљаше у себи. „Сада тек видим у правој боји… Зар нико од оволиких људи не може разумети овако тежак положај, па да ме бар теши, ако ништа друго, а и то би ми било доста?… Гле, колико се дигла врева, чисто да ми уши заглуну па ипак… ала су људи без срца и осећања… Ено, како се они смеју безбрижно и весело!… Како бих ја разумео тугу свакога човека и притекао му у помоћ.“
Из таквих мисли трже га један човек у издрпаном, масном оделу, са тужним лицем и чисто молећим погледом.
У рукама је држао две саксије са цвећем што изнесе да прода да би могао купити јела својој деци.
– Узмите, господине, цвеће, ако је по вољи – рече му тај човек скромним и понизним гласом…
Овај га погледа, па љутито одмахну главом. Тиме је хтео рећи да му не треба цвеће.
– Али врло јефтино ћу дати, господине, узмите, јер ми је врло потребан новац! – продужи онај са саксијама, нижим и тужнијим гласом.
– Не треба ми! Разумеш ли? Шта ми сад вазда причаш? – одврати љутито младић и, окренувши се на другу страну, пође улицом оборене главе, занет својим јадом.
– Узмите, молим вас, јер ми је велика нужда; севап ћете учинити – опет ће продавац, пристајући за њим.
– Та иди бестрага, шта си ме се наврз’о са тим цвећем?… Кад ти кажем: не треба ми, не треба!… Шта ми ту вазда досађујеш?! – одговори му младић опоро, и оде даље.
Онај са саксијама застаде, па уздахнувши помисли у себи: „Баш су данас људи без срца и осећања“, а сузе му заблисташе у очима.
Београд, 1893.
-
(0)Od : Darko Radović
Sidro u srcu
400 rsdVečernja
Nemoj mi reći ništa o sreći,
poznajem je dobro sa druge strane
moji su snovi o njoj veći,
čuvam je za neke bolje dane.Ostavi priču kad drugi viču,
oni su stvoreni za takve stvari
siromasi jadni što vičući sriču
i Bogu je smešno, al’ neće da kvari.Ko je još stao kiši za vrat?
Ko je još skrenuo reku sa toka?
Ne staje vreme kad stane sat,
ni tuga ne istekne sa suzom iz oka.Noć
Kad snovi putuju noću do zvezda,
ostaju sećanja u kosi granja.
Padaju tiho u ptičija gnezda,
padaju noću svud gde se sanja.I meseca eno, sa staze snova
na zemlju toči beskrajno plavu
svetlost pozadi svakoga krova
i nežno pada na tvoju glavu.Pola je na mene
Koliko smo bose očuvali dece,
prstiju je malo da pokaže broj.
Pravili smo redom đavole i svece
pola je na mene, pola na tvoj soj.Delili smo s njima zauške i plač,
čekali od svakog da postane svoj.
Terazije svi su dobili i mač,
pola je na mene, pola na tvoj soj.Delili ih redom govoreći svakom:
„Ovo je na mene, neka bude moj“.
Učili ih sve smo ljubavlju i šakom,
pola je na mene, pola na tvoj soj.Sada smo sami, vidim izdaleka,
vodi se sa smrću zadnji, teški boj.
Svi su zdravi, živi, nek su duga veka,
pola je na mene, pola na tvoj soj.Šešir
Crni šešir, prastara java,
na njemu fina patina stara.
Koliko je raznih pokrivao glava,
a sada bačen na dno ormara.Devetsto peta, prošlo doba,
na slikama brkata neka gospoda.
Stari čiviluk, mirisna soba,
na stolu bokal, u njemu voda.Štajnic Jozef, na klobuku mekom,
na svili šešira iz Beča piše:
„Zaboravljen u prošlom veku nekom
na glavu ga niko ne stavlja više“.Druga su mora i druge luke
Kad prođemo nekada stazama starim,
i vetri belinu počnu da tope,
negde u nekom snegu na putu,
lagano kopne naše stope.Kako da kažem: „Sve je prošlo,
godine duge i duge zime“,
kad negde u meni ti još postojiš
kô reka puna mesečine?Sećam se nekih prošlih zima,
u jednom džepu stisnute ruke.
Sada smo samo dva strana broda,
druga su mora i druge luke. -
(0)Od : Zoran Krstić
Voćnjak na obali tjeskobe
400 rsdSONATA BABLJEG LJETA
selo se utapa
u jednoglasju cvrčaka
mjesec se valja
po zvijezdama
ko magarac po prašiniiz kuta
svog ništavila
žmirkam kroz paučinu
iživljeno djetinjstvo
taj obrazac vječnostii ovo je ljeto
protrčalo
s udvostručenim oprezom
kao jednooki štakor
preko dvorištasmrt
uronjena u život
istisnut će
onoliko smisla
koliko je život
bio buranPOPUTBINA KROZ DVA STOLJEĆA
poljubili smo se
slučajno
kao mirisi nošeni vjetrom
grajom djece
u dvorištu školeneuredno proljeće
nasumce je razbacalo
svoje materijale
zbunilo nas
gazeći prašinu kišomsvijet je za me bio
trgovac čudima
što podiže gradove
kao cirkuske šatore
a u sela dovozi sladoled
i balone
napunjene helijemti već bijaše pomislila
da ti je tijelo
muzička kutijica
odjevena u
plašt od bjelokostizato nas je
kao neskladan par
dodir prognao u noć
mene u mistiku parkova
tebe u proživljavanje
pjesama s terasaljubio sam te
kao da se opraštam
na brzinu
a poljubac mi bio
prvi u životuizabrao me za
povjerljivu misiju
osudio me
na vječnu mladost
kao nesretnog vampiraMIMOHOD
snuždeni pješaci
polaze na posao
a mi se vraćamo kućipahuljice
hladni žmarci
i njene čizme
do iznad koljena
sve baš kao
još jedan izazovsvi oko nas
gunđaju i psuju
mašu i
užurbano nose
svoje teretea ona
polako
skida rukavicu
i otresa mi
snijeg s brkovaZA UPRAVLJAČEM
sjedam za upravljač kamiona
obavezno palim cigaretu
imam jasnu predodžbu
kako treba izgledati
prevareni mužjak što se liječiuspomene skreću pažnju s vožnje
kao fazani pored ceste
ili muhe koje ubijam
vjetrobranom svoga vozila
tim štitom od glasova i zimesendvič sa ”čim više svega”
i vadim novac za plaćanje
iz džepa kožne vjetrovke
ona mi služi da naglasi nemar
kojim nosim svoju samoćuzaključavam tihu kabinu
pa nevoljko odlazim kući
stroj je prepun opranog rublja
još jučer sam ga morao
objesiti da se vani sušiTAJNI RADNI DAN
svi su u uredu
danas nujni
oči su
mutne i prazneopet bježimo
jedni k drugima
također
jedni od drugihradio pjeva
kava miriše
može se
i bez ljubavicure će kititi
prozor pred božić
a ja ću
zaliti cvijeće -
(0)Od : Goran Lončarević
Istočno od pakla cigareta
400 rsdODRASTANJE
I dalje su osamdeset i neke
Odavno više ne pre 20 godina
Rano jutro
Kada mi mama prstom pokaže
Na oko 200 metara udaljeno obdanište
Sada si veliki
Odavde možeš sam
I to je značilo odrastanje
Shvatao sam to
Baš kao i sada
Odlazak na posao
Laoshi Gordon
Ranac na leđima
Sada skuterom
Dvorac (iz bajke) sa 300 dece
Gde podetinjim
Smanjim se
Ručam iz dečijih tanjira
Preležavam dečije bolesti
Sve uz onaj miris flomastera
Kao pre trideset godinaExcept no home to turn back home
Pola šest poslepodne
Dvadesetominutni povratak
With some thoughts on the way
And a music on the lips
Natrag u starost
Cigarete & misli
Igračke za odrasleSUN(ČANICA)
U snatrenju
Prosute po vrelom pesku
Prosto proširene Misli
O vetru koji me raznosi
Po plaži na sve strane
Zrnce po zrnce
Stopim se sa njim
Gde sam u tom trenutku?
A znam da sam i dalje prisutan
Da me ima
Samo gde?
I šta me to može sabrati
A da to nije
Zrno po zrno
Nazad u taj isti pesak?ČUVAR PLAŽE U LETNJEM PERIODU
Oblak se kreće brže
Od broda na pučini
A sporije od dima
Izvan sezone
Na polupustoj plaži
Yalong Bay-a
Staring at the sea
U polupustoj vodi
Po koji nevešti plivač
Staring at the sand
Fali ubistvo neko
Na litici scenic spot-a
Natpis
Danger, keep distance
Ali me niko ne upozori
To keep emotional one, too
Možeš da gledaš
Ali ne i da diraš u nestvarne stvari
Ili kako je keva govorila
Na jednom drugom moru
U jeku sezone
Nemoj u dubokoKONCERT ZA NIKOGA
Počeo je vikend
Subota prepodne
Ali moram da skoknem do obdaništa
Zaboravio sam Nešto
Pusta zgrada
Od 500 kvadrata
Nema dece
Tišina i promaja po hodnicima
Kada čujem klavir
Kako dopire
Iz neke od dvadesetak učionica
Pokušam da pronađem
Odakle dolazi taj zvuk
Popnem se na treći sprat
Ali svi klaviri stoje pokriveni
Krenem po zaboravljene stvari
Ka kuhinji
Kada muzika krene da se pojačava
Prepuna grešaka
Ali to uporno ponavljanje
Me hipnotički zadrži
Prikovanog za stolicu
Baletske sale
Koncert za Nikoga
Ili nju samu
Posle pola sata
Pijanista ostane još koji minut nepomično
Protegne se
A ja pobegnem
Kasnije saznam da su to bile
Kompizicije Xiaobang-a
(u prevodu Šopena)
I nisam siguran da li je sve ovo
Samo doživljaj
A da se u stvari ništa
Nije dogodiloOKEANSKO OSEĆANJE
Love is a feeling I just can’t lose
Pogrešno otpevam Van Zandt-ovo
Fall is a feeling I just can’t lose
Odakle to dolazi?
Iz okeana preda mnom?
Ili u meni?
Šta to želi da mi poruči?
Šta to izbacuje na površinu?
Kompenzaciju za usamljenost?
Utehu neku?
Možda se priseća
Čega ja ne mogu
Tada On potamni
Krene da baca talase
Uzburka me
Batrga
Preplavi
Razbija o stene
Zato čekam noć da ga prekrije
Da nestane
Ali mesečina…
Ali snovi…
Izjutra po mirnoj pučini sunce blista
Na usnama pogrešan stih
Love is a feeling I just can’t lose -
(0)Od : Miroljub Todorović
Nisam zašnirao njokalicu (šatro priče)
500 rsdДРУГАР ИЗ ЛЕЛЕЈСКЕ ГОРЕ
Уђаних га код Метропола. Шибао је према Вуку. Мој стари другар из лелејске горе.
Били смо најбољи пајтоси у школи. Заједно смо гамбали на ћаге. Џоњали у буварама. Барили рибе. Пикали фуцу. Кошкали се.
Затабанах за њим и брзо га стигох. Чвокнух га по офингеру. Он се окрете и препозна ме.
– Где си другар!? – узвикну ошошољен – Јеси ли жив?
– Жив сам Лазо! Жив још како! – аблендовах и чврсто га навукох на плућа.















