Задар, 1951

Нисам чезнуо за морем. Ни за путовањима. Нисам чезнуо ни за чим. Научио сам да будем задовољан оним што имам. Око мене је била градска сиротиња и све што она носи собом, почевши од телесне прљавштине до гадости борбе за опстанак у оквирима свог положаја: свађе, туче, оговарања, клетве, крађе, ухођења, лагања, равнодушности, нарицања, исмевања, тупости. Да, и тупост је део борбе за опстанак. Да нису тупи, не би поднели живот какав живе. Или би дигли руку на себе, или би се уздигли у сфере испуњене радошћу без повода, лебдењем попут перца које је у складу са свеукупношћу постојања, попут, на пример, песме чешљугара који се завуку у крошњу брезе иза мог прозора и славе сопствено постојање захваљујући Творцу. Лебдење и пријатна занесеност, то сам имао у себи. И ето, због тога се нисам ни обрадовао ни ражалостио кад је дошло лето, а са њим годишњи одмор моје мајке, ситне службенице за дактилографском машином, те њена одлука да одемо на море преко синдикалне организације предузећа у коме је била запослена. Путовање се отегло. Тунел за тунелом, кад смо зашли у неку недођију. У купеу су били неописиви људи. Један од неописивих је гуцкао ракију из флаше, купе је био све загушљивији. Пушио је смрдљиве цигарете, једну за другом. Од тог дима нисмо могли да видимо једни друге чак и да смо хтели. Онда се поднапио и почео да нуди остале неописиве, укључујући и мене. Гледао сам га и ништа нисам рекао. Он се тада навадио да ме нутка. Моја мајка је ћутала, затворених очију. Данас знам да је била млада и да је тај тип могао да постане опакији кад би се умешала. Терати дечака од тринаест година да пије ракију, па то може само неки болестан ум. Али, ја сам већ био навикао на ту врсту болесника – мада се заправо никад не навикнемо на таква створења, већ их се клонимо – те сам се попео у пртљажник изнад наших глава и ту покушао да заспим. Мислио сам да ћу на тај начин да скратим муке с гарежом који је упадао кроз недовољно затворене прозоре купеа кад год би воз ушао у тунел. Нисам успео да заспим, уместо мене заспао је тип који ми је нудио брљу. Сасвим је побрљавио и такав захркао с главом у сопственом крилу.

– Где је то море?

– Сад ће.

– Хајдемо кући!

Купе се претворило у канту за ђубре. Од изувених ципела и поцепаних чарапа, од непрекидне свађе око места за седење, занемоћао сам. И поред препрека ипак сам приметио да ту има људи. И то каквих људи! Таквих који се изувају дуго неопраних ногу. Воз је клопарао, заносио се на кривинама, шкрипао, крцкао, плашио сам се да ћу испасти из пртљажника. Ништа од моје занесености и лебдења. Све су ми покварили. Гледао сам сапутнике како једни другима отимају место чим неко устане да протегли ноге у ходнику, такође препуном сенки и смрада. Гледао сам их и невољно слушао свађе у којима је учествовао цео воз. После невероватно дугог времена Мајка је питала:

– Је л’ оно тамо море?

Не знам кога је питала, али неко је одговорио:

– Откуд знам да ли је море, нисам био.

– То је нека ливада е – рекао је други.

– Где си видео плаву ливаду! – рекао је први.

Било ми је свеједно да ли је то плава ливада или море, нисам могао да лежим, пртљажник се састојао од мреже с чворовима који су ми жуљали ребра. А нисам се усуђивао ни да сиђем доле, јер би ми неко заузео место. Дисао сам у тој канти за ђубре и најзад заспао. Пробудио ме кондуктер који је проверавао имамо ли возне карте. Питао сам га колико још има до мора. Није ме погледао. Питао сам га зашто се тај воз зове Ћира. Још мање ме погледао. Онда ни ја њега нисам погледао, него сам наставио да спавам гутајући дим који је куљао у мој сан.

У хладној и влажној каменој кући, у којој смо мајка и ја одсели, није било никога, или их је било, али ја сам се већ извежбао да људе не примећујем. Кад одрастате у свету насиља и невољености, опремите се за свакојаке неугодности. Моја опрема је била узлетање изнад тог света. Показало се и ту, на мору, да сам се добро извежбао. Стигли смо ујутро. У тој хладној и влажној кући близу озидане обале сместили смо се у соби са некада розе окреченим зидовима. Влага је изјела зидове, остале су само флеке. Од намештаја смо имали брачни кревет, улегнут до дашчаног патоса, гломазни орман и једну столицу. Имали смо и комарце. О, колико комараца је чекало од почетка лета синдикалце да би нагрнули на своју омиљену храну – крв. Оне већ омлитавеле од чекања, и у предсмртном стању, лако сам поубијао, али неки се нису дали те сам се доста намучио док у соби није уведен ред што се тога тиче. Мајка је извадила по сендвич које је спремила пре два дана у Београду, појели смо то и спремили се за сусрет с морем.

Први сусрет са морем је као први пољубац. И као што је први пољубац последњи први пољубац, тако је и први сусрет са морем последњи. У мом случају то се десило чим сам се пробудио и погледао кроз прозор. Онда смо отишли на бродић који нас је одвезао на Пунтамику.

О, та нетакнута пешчана увала уоквирена боровима, донела ми је небо на земљи! Томе је највише допринела морска звезда, а на неки начин и шкољке на песку које су се још сијале. Звезда је била смештена између шкољки и као да је била намењена мени. Ноћни таласи избацили су из мора траву какву дотле нисам видео. Личила је на маглине какве смо имали у уџбенику из географије. Било је и рачића. Кроз водени кристал спокојно су се шетале рибице. О, колико смирености! Тамо, у Београду, асфалт се топи под ногама, овде, мирисаве борове иглице простиру се попут тепиха, лепећи се за наше табане. Чуо сам и кресове каквих нема на континенту. Они су употпунили небо које ме дочекало. Али, људи све покваре. Та групица с којом смо мајка и ја дошли на плажу одмах се бацила на шкољке, трпали су их у кесе, моју звезду је ухватила за крак једна позамашна жена с кратком косом, носила је све до своје торбе у коју је убацила, уз извесно мрштење као да ју је звезда ујела, или тако нешто. Можда ју је звезда опсовала. Не, не, звезде не псују, рекох себи одмах пошто је из мене излетела та помисао. Као одговор на све то што се издешавало, отпливао сам тако далеко да је моја глава била као чиода, рекла ми је мајка кад сам допливао натраг, јер сам чуо њене позиве налик на вриску. Да је нисам чуо, можда бих препливао Јадранско море, да сперем са себе јад зато што су ми разрушили небо. Сео сам на покретљиви спој мора и песка, гледао те људе који нису знали да пливају. Моја мајка је била у плићаку дубоком један педаљ, вриштала је ако би се обрнула, те би запретила опасност да се дави. Било ми је непријатно, стидео сам се њене вриске. Чему путовање, воз на угаљ, соба пуна комараца, море у власти неосетљивих купача који не знају да пливају? Постављао сам себи и друга питања, загледан у воду где су се и надаље појављивале ситне рибе, неке дугуљасте као игле, друге пљоснате, с црном шаром преко трбуха. Такве рибе нисам дотле видео. Само речне. Десило се и то да се однекуд залетела једна врло крупна, оно јато сићушних је прхнуло, било ми је јасно да би неку прогутала, само да јој се дало. И, шта би се десило тој малецкој да је прогутана? Све би нестало за њу, прекид за који она не би ни знала. Слично ће се десити тој већој риби, ако је упеца онај пецарош на стени. Гушиће се неко време у мередову, и још више док је буде носио кући кроз ваздух, на крају, ставиће је на тигањ, тада ће настати споменути прекид. Настаће прекид и пецарошу једнога дана, и свима нама који смо на плажи Пунтамика. Ипак, да ли ће се тако десити и са нама? То је немогуће. Вечност коју имамо у себи не може да се уништи. Она ће се преселити на Небо које нико не може да разруши. Па ако се некоме појави звезда, нема те руке која ће је зграбити и бацити у своју торбу. Тако сам мислио тих сати док сам чекао бродић да нас врати у град.

У то време лета су била дуга, топла и без кише. Мало ко је ишао на море. Нити би неко са мора дошао у Београд. Ако би се то и догодило, таквога бисмо сматрали неком врстом странца, иако смо говорили истим језиком. Један од њих био је неки пријатељ моје мајке, телеграфиста, који се врзмао око ње кад би дошао са неког трансокеанског путовања. Нисам приметио да су у нежним односима, мада су обоје били довољно млади за тако нешто. Овде, у Задру, моја мајка ничим није показала интересовање за провод и за познанства. Време смо проводили на Пунтамики, без разговора, ћутке. Нисам ни са ким проговорио реч током целог тог летовања. Увече, шетња на риви. Те шетње су ми огадиле море. Рива је била под снажним утицајем градске канализације која се изливала поред шеталишта. Уз бетонски док били су укотвљени зарђали бродови око чијих елиса су пливале дебеле, на неки начин такође зарђале рибе. Чудио сам се том призору. Питао сам мајку зашто нико не хвата те рибе. Није одговорила. Можда је наслутила да бих ја радо појео мало пржене рибе чији се мирис осећао из баште хотелског ресторана, али такав мој прохтев би превазишао њене могућности. И њој се јела риба, сигуран сам. Да, тако је то било у вези са зарђалим рибама и мирисима на риви. Једину радост приређивао ми је пијаниста у тој истој башти где се јело и пило без нас. Нарочито сам волео песму I’m in the mood for love, чију сам арију запамтио, а назив дознао тек много касније, кад сам одрастао и научио понешто од страних језика. Та песма је обележила моје летовање много дубље но што би то наизглед могла једна композиција забавне музике. Јер, лоше сам спавао тих ноћи препуних комараца, влаге, а понекад и месечине. Понекад, усред ноћи, кад би се неки брод кретао, држао сам се за ивицу кревета јер ми се чинило да наша соба плови. Како су дани на плажи били једнолични, престао сам тамо да идем. Остајао сам у соби.

Повремено би по напуштеном кеју шетала девојка, чупава, прекрштених руку преко крупних груди. Сатима сам чекао да наиђе. Једном није дошла, па сам замолио мајку да одемо у град да тамо прошетамо. Надао сам се да ћу је срести. Мајка није знала шта мене занима. Кад смо стигли у центар града стигли смо заправо у центар рушевина. Толико срушених зграда, толико трагова рата подсетило ме на дане у Београду који је био руиниран теписима бомби, што немачких, што америчких. Чупаве није било ту. Вратио сам се у нашу собу и док је мајка спавала гледао сам кроз прозор. И раније сам је сатима чекао. Кад бих је приметио у уском пролазу између барки, са лаком хаљином коју ветар увлачи међу њене ноге, уздрхтао бих. Увек је ишла погнуте главе, прилазила светионику, додирнула би га, а затим се враћала истом линијом, ветар би јој страга сатерао хаљину, док се она смањивала међу баркама. Чим би нестала, отрчао бих до светионика и дотакао место које је пре тога додиривала њена рука. У мени је струјала мелодија I’m in the mood for love.

По повратку, нисам био онај од пре месец дана. Тих година школски распусти су ми омогућили да уочавам своје промене. Чудио сам се неразумевању мојих другова кад бих покушао да их наведем на разговор о томе. Нису ни покушали да схвате шта нам се дешава, ни шта говорим. Како да им кажем да се нисам променио само ја, већ и цео тај наш град. Каћа се преселила на Лабудово брдо. О, какав је то био ударац! Променио ме и њен одлазак из нашег краја. Али, расцветала младост поништава све возове на угаљ и задимљене тунеле, чупаве девојке које се не појаве крај светионика, Каћин одлазак и све остало што нас не чини срећним. Остаје звезда на нетакнутом песку, и мале шкољке које нам је донео ноћни ветар. И непозната чежња за бескрајем и лепотом.