-
I mrtvi vole trešnje
720 rsdI mrtvi vole trešnje
Bili su čudna skupina. Neko bi rekao ludaka. Istina je da su, pre svega, bili skupina mrtvaca.
E sad, šta tačno podrazumeva to „biti mrtav“. Koliko god se taj pojam činio nedvosmislen, binarno logičan, jesi ili nisi, živ ili mrtav, nula ili jedinica, stvari baš i ne stoje tako. Postoji čitav valer stepenovanja od „biti formalno živ a duša mi spava“, preko „telo mi se raspada al’ se držim postojanja ko pijan plota“ do, na primer „živ sam leš, ne smeta mi“.
Dobro, neko bi rekao da nema mesta proizvoljnosti onog trenutka kad se pređe crta i ispusti poslednji dah ali, ne bih da cepidlačim, samo kažem da postoji jedan broj nesrećnika, nedovoljno mrtvih da bi otpustili dušu da ide dalje, a opet, nedovoljno živih da bi pretekli u nama poznatoj realnosti. Ono što ih je održavalo u tom, uslovno rečeno, postojanju, bile su jake želje – nerealizovane dok su imali telo da nešto s njima urade, ali dovoljno imperativne da i dalje zaposedaju i traže svoje.
Jaka željnost činila je da i dalje postoji unutrašnja zgusnutost koja je čak pravila privid fizičkog oblika, istog kao kada su ih polagali u sanduk. Istina, vidljivi su bili samo međusobno, osim možda retkima koji su imali antene za onostrano. Ukoliko bi i došlo do takvih incidenata i do kratkotrajnih preklapanja planova, (ne)srećnik koji bi postao svestan njihovog prisustva bi ili najednom postao jako negativan, besan i neobjašnjivo zao, ili bi, u ekstremnim probijanjima svetova, čak mogao i da ih vidi kao posebne entitete i u tom slučaju bi ili trajno skrenuo ili preventivno proglasio svoje viđenje za snoviđenje.
Naša ekipa rojila se oko mesta koja su pulsirala patnjom i jakim nezadovoljstvima, tamo gde su se iznenada otvarale Kapije za prelazak, ili oko ljudi koje su porobljavale jake želje i impulsi. To su bile frekvencije koje su ih prirodno privlačile i bile neka vrsta hrane. Isto kao što se u automobil sipa gorivo kako bi mogao da se kreće, oni su bivali privučeni takvim energetskim dešavanjima.
Trenutak i mesto u kome se dešava ova priča (iako su te koordinate date samo uslovno jer za njih važe drugačije dimenzije) jeste jedno sparno popodne u grobljanskoj radnjici u malom mestu.
Milorad (čovek od ovog sveta) sedeo je nalakćen za rasklimatanim stolom gušeći se od omorine i psujući u sebi besparicu, dosadu i svoju gnjavežnu ženu s kojom se upravo posvađao. Ionako težak vazduh bio je ispunjen sladunjavim mirisom poluuvelog cveća, grančica čempresa koji se upliću u pogrebne vence i parafinskih sveća. Lenjo je mljacao trešnje koje je kupio u radnjici pored i nadrkano konstatovao kako trešnje, iako naizgled jedre i rumene, nemaju slatkoću, verovatno od kiše koja je tih dana svako malo padala. „Ove trešnje su podvala, deluju plastične u svojoj savršenosti, a nikakav ukus, baš kao i moj život“, pomislio je. Vrtlog nezadovoljstva koji se kao oblak pare nadvio nad njim privukao je naše junake poput mrava koji su osetili šećer. Nije ih, naravno, video, ali njegova klaustrofobična radnjica je namah postala krcata. Osetio se još teskobnije, ako je to uopšte moguće.
Trešnje! Unisono je odzvonila alavost mrtvih usta. Najesti se trešanja dok stomak ne zaboli. Dok prska sok, dok puca jedro meso voća koje drobe krezavim ustima. Orbitirali su u krugovima oko stola i roze najlon kese, sve brže i brže. Uplelo se jedno sladostrasno kolo. Kako nije moguće najesti se u fizičkoj realnosti a istovremeno boraviti u onostranosti, želja se ulila u sirotog Milorada koji je počeo da ih mahnito trpa u sebe iako mu nije bilo ni do čega, pa ni do trešanja. Bilo je nečeg mračno komičnog u tom prizoru. Jeo ih je kao da mu je zadnje. Nije se ni trudio da pljune svaku košticu. Nije mu bilo jasno da li pljuje koštice ili sopstvene zube. Ponesen neobjašnjivom gladi počeo je da ih jede, ne jednu po jednu, nego celim šakama. I koliko god je samom sebi bio besmislen, nije mogao da se zaustavi. Niz obraze su počele da mu cure suze, niz bradu crveni sok.
Zaposednutost koja ga je spopala kulminirala je u jak i temeljan osećaj tuge i promašenosti. Da mu je neko rekao da će danas, ni iz čega, doživeti ovakav duševni kolaps, ne bi mu verovao.
Napustiće ženu.
Zatvoriće radnju.
Vratiće se na selo.
Defetizam koji je osetio začudo mu je doneo olakšanje. Rasplakao se crvenim suzama.
Tanko staklo kandila je puklo.
Mrtvi su se razbežali.
-
Devet priča o gospođici Sit
720 rsdUvertira
09:00, 20.12.2019, petak
kafić „Crna mačka“, Beč
Spava mi se. Mnogo mi se spava. Rano je, jebô ga bog, mnogo je rano, naročito ako si na odmoru, pred Božić, u Beču. Još mi nije ni izvetrilo ono kuvano vino od noćas. Mrzim da radim kada sam na odmoru. A poslednjih godina nije bilo odmora na kom nisam radila. Treba da napišem nešto i o tome: Prokletstvo frilenserskog života.
Naručujem kafu. Kratki espreso. Ne „bečki melanž“ ili takvu neku budalaštinu. Espreso bez šećera, da brzo pokrene dan s mrtve tačke.
Otvaram laptop. Konobarica dolazi s kafom, tražim pasvord za bežični internet… Klasika, uvek ista rutina. Prelistavam imejlove. Evo ga – narudžbina za scenario s jučerašnjim dedlajnom. I to je klasika. U bilo koje drugo doba godine, ali sada, aman…? Pred Novu godinu? Neverovatno.
Dok ukoso jurim kroz slova i reči u imejlu, one počnu da poskakuju, da se mešaju i da se grupišu, sve se nešto domunđavajući. Razume se, i njima je Božić, tȁ i oni imaju dušu.
Bezuspešno se trudim da ih dovedem u red, da se barem za tren smire pa da dočitam imejl. Badava, ne slušaju me. Njima je do zabave.
Uzdahnem.
…
Zavalim se u udobnoj stolici (uvek biram hipsterska mesta s udobnim stolicama). Misli mi lete unaokolo poput muvâ bez glave.
Naručujem drugu kafu. Bacam pogled prema konobarici. Crna kosa, šašava frizura, tetovaže, gotski fazon. Liči mi na nekoga, ne mogu da se setim na koga. Spava mi se, mozak mi ne funkcioniše.
Konobarica nosi kafu. Ispijam je na eks i vraćam se ekranu. Slova su polako počela da se smiruju, fala bogu.
Stavljam slušalice i puštam muziku da eliminišem zvuke koji mi smetaju.
Ovo će biti dug, naporan dan!
Fuga
„Frrrrr“, šapuće mi mačor i budi me iz sna u kome sam bila na bezbroj mesta, ali nijedno od njih nije bilo OVDE:
– Zašto me probudi, barabo jedna? – kažem mu. – Znaš li koliko je bilo lepo tamo gde sam putovala?!
Mačor samo nastavlja da prede i da trlja glavu o moju ruku: „Sledeći put da ne zaboraviš da povedeš i mene!“
U „Crnoj mački“
Otpije gutljaj kafe, pa se ponovo zagleda u laptop. Crna mačka s belom pegom na grudima, zaspala u njenom krilu, mrda brkovima, a potom pokrije njuškicu šapicama. Ne skrećući pogled s ekrana ona spusti ruku u krilo i dodirne meko, čudesno krzno. Znala je da treba da nastavi s radom, ali nije mogla da prestane s milovanjem. Zatvori laptop, zagleda se kroz velike, staklene izloge… I duboko uzdahnu.
…
Uzdah je bio dug, slojevit, uzdrhtao. U njemu je bilo sadržano više različitih misli, a svaka od njih je zvučala drugačije… Kao da je nekoliko brzih uzdisanja bilo spojeno u jednu simfoniju.
Simfonija je, pre svega, govorila o minutima i sekundama, o danu koji je brzo proticao i pritiskao, ne dozvoljavajući da se ni za trenutak ne zaboravi njegov neumitni prolazak. Prikazivala je osećaj koji imaš kada moraš da završiš mnogo posla, ali istovremeno ne želiš da završiš ništa, već samo da utoneš u misli, u nepodnošljivu lepotu dokolice… O onom nemiru govori ta simfonija, nemiru koji izazivaju odložene obaveze, planovi i ambicije, dok ti samo sediš i sanjariš.
Zatim, ona je sadržavala i čitavu melanholiju koja je proizvodila oblačne, kišne dane kao što je ovaj. Teški, niski oblaci, koji bacaju retke, izmučene kapi kiše na grad koji vri. Oblaci u planini, pak, pružaju sasvim drugi osećaj, drugi prizor. U planini, isti ti oblaci su veliki, moćni i zlokobno preteći, dolaze brzo s vetrom i nose snažnu buru, da bi se potom rasprsli na prolećnom suncu. Ali u gradu otežaju od isparenja, od mnogih nevolja i sudbina, pa postanu tromi i nepokretni. Muče se jednako kao i žitelji bučne metropole. O uzdahu nam pripoveda i ova povest.
A ovde, duboko isprepletena u simfoniji od silnih uzdaha, beše i ljubav. Ne neka konkretna ljubav, kao što najčešće biva, nego ljubav prema stvarima koje odavno već ne postoje, koje su odavno iščezle, propale i nepovratno se izgubile, ili su se, pak, toliko promenile da su postale izobličene i neprepoznatljive. Ljubav je ostala bez istinskog objekta kome bi se posvetila. Pusta, tužna i gladna kao tek okoćena kuja kojoj su oduzeli kučiće.
A na kraju, tu beše i bol u želucu, koji se samo pojačavao i postajao sve nepodnošljivija. Simfonija je bila najglasnija kada je dolazila do nje, budući da je to bio jedinstven, realan, fizički bol. Ili nije bio? Otkud je stizao taj bol? Iz kog razloga se javljao tako iznenadno i stezao, tištao i kopao bez prestanka?
Mobilni telefon zazvoni. Jako, prodorno, uznemirujuće. Bol u želucu se pojačao, razdirao ju je i razarao. Bilo je užasno. Očajnički je pružila ruku i zgrabila aparat. Stavila ga je na „mjut“ i još jednom duboko uzdahnula. Još duže, još teže nego prethodni put.
…
Mačka u njenom krilu okrenu glavu i pogleda je žutim očima kao da želi nešto da kaže, nešto mnogo važno i hitno. Poče da prede. To tiho umirujuće predenje koje stvara spokoj, ono joj bistri glavu i zrači jednom neobičnom, zaraznom energijom. Da, energija kao da je prelazila u nju, kao da joj je davala snagu, da bi joj na kraju u potpunosti razbistrila misli. U tom trenutku postalo joj je jasno. Jasnije nego ikada pre. Tačno je znala šta mora da uradi, sada, iz ovih stopa, da ne ostavi mesta za nešto što bi je obeshrabrilo… Grozničavo je otvorila laptop i brzo, gotovo bez daha, počela da piše poruku:
Poštovani uredniče,
Pišem vam da vam saopštim da danas ne dolazim na posao. Ni sutra. Ni prekosutra. Tačnije, ne računajte više na mene. Odlučila sam da se vratim životu koji sam izgubila davno, davno…
Predenje crne mačke postalo je veselije i energičnije, u ritmu kucanja po tastaturi. Istovremeno, bol u želucu polako se smirivao…
-
Pred mojim očima sunce
1.500 rsdRat ’99.
Kada sam bila dete,
tata mi je pričao priče –
okrutan je, sine, svet.
Ružne priče,
mračna mesta
Crvenkapa i vuk,
nisam se plašila,
bila sam hrabro dete.
Sve dok nije bio rat,
mart i jun,
rat ’99.
Nisam znala šta da radim.
Bio je rat, rat ’99.
Strašne noći,
bombe padaju,
nisam znala šta da radim,
bila sam samo dete.
Tata je nazvao,
bila sam ljuto dete.
Prokleti bili,
rat ne donosi mir,
pustite me da spavam,
ja sam samo dete.
Tata je otišao sa
tužnim pozdravom,
reče – ne plači, dete.
Rat je izgubljen.
Izgubljena sam i ja.
Pokušaj da spavaš,
ne plači, rekoh sebi.
Ti si samo dete.Ljubav
Kada ljubav pokuca na vrata,
ja se dvoumim da li da ih otvorim.
Bojim se da je pustim da uđe.
Nekad samo se pravim da ne čujem,
pa onda ona ode.
Odustane.
Kada odlučim da je pustim,
dočekam je raširenih ruku,
ne dam joj da ode.
Zagrlim je čvrsto,
i onda je zauvek moja.
Učim je da hoda,
da laje, da leti,
napravim joj krila.
Krenem sa njom u poteru za svetom.
Na planine, na reke, na mora.
Hvatamo mesečeve mene,
mirišemo lavandu.
Ona je moja.
Nekad je vatrena,
a nekad poput mirnog mora.Majka
Lepo mi stoji tvoja bol.
Tako boli, a tako leči.
A da boli, nikad ne smeš reći.
Samo ćeš osmeh da mi pružiš
i ruku da mi držiš,
da me od zlih sila braniš.
Zauzvrat nećeš ništa da mi tražiš.
Uvek si bila posebna,
večito ponosna.
Tako mala,
a tako ogromna.
Kao stena
jaka, moja majka.Vera
Poklonili smo se nebu.
Zauvek.
Dostigli smo visine
i proširili smo vidike zemlje.
Rođeni smo s njom.
Uspomene su samo ostale,
postale pepeo koji se rasprši udarom vetra.
Postali smo Bog.
Dostigli smo visinu,
a ubili smo slobodu.
Jedno je biti slobodan,
a drugo je biti srećan.
Jedno je voleti,
a drugo je biti voljen.
Jedno je videti Boga,
drugo je verovati.Osmeh
Osmeh na lice,
i šibaj kroz ulice,
šume,
planine.
Živi život
punim dahom,
oči u oči sa strahom.
Da mi je slobode
i krila,
preletela bih ceo svet.
Popela se na Himalaje,
plivala sa ajkulama,
pela se na drveće.
Jer život treba živeti istinski.
Sa osmehom. -
Osmeh optuženika
1.100 rsdПрво поглавље
Ниш, пролеће 2019. године
Било је кишовито мартовско јутро када је у канцеларији препуној докумената, комплета научне литературе, разних рукописа и једним старим рачунаром, седео доктор историјских наука, господин Витомир Велиновић. Неколико сати он је марљиво припремао своје предавање трудећи се да посао обави темељно и потпуно. Уосталом, он сам је био такав. Професор Велиновић је имао скоро четрдесет година, а већ према његовом изгледу могло се закључити да се ради о човеку од пера и науке. Никада није тренирао. Његова леђа била су благо искривљена од честог седења, а изглед „књишког мољца” наглашавали су дуга разбарушена коса, неуредна брада и наочаре високе диоптрије. Он се још као студент трудио да буде најбољи у чему је и успео. Завршивши основне студије као студент генерације, дипломирао је са десетком, уписао магистратуру, затим докторат. По окончању основних студија, запослио се и радио на факултету као асистент на предметима савремене историје. Међутим, његова каријера се ту зауставила. Стална улагања у нова истраживања, објављивање радова, посете иностраним научним сипозијумима били су изузетно скупи за примања асистента. Витомирова жеља била је бављење науком на највишем нивоу што је изискивало не само посвећеност науци и истраживањима, већ и стабилну финансијску подлогу. Он је сањао о својој катедри на предметима из области којом се бавио, чланству у САНУ, а највећи циљ било му је оснивање Института за савремену историју у Нишу. Међутим, жеља за напредовањем у научном свету, амбициозност и недостатак скрупула учинили су да Витомир Велиновић постане део организације која је финансијски могла помоћи његово напредовање, али која га је неприметно одвукла далеко од безбедне академске уштогљености и сигурности.
Још од својих студентских дана био је активиста омладинских организација које су повезивале студенте читаве Србије, али биле под будним оком свих власти које су се мењале. Својим способностима и ангажманом наметнуо се као лидер Студентског савеза Филозофског факултета у Нишу, а потом и Савеза младих на нивоу читавог града. Истичући се као успешан студент, добар говорник са упечатљивим политичким мислима о стању државе и народа, аутор бројних радова за неколико студентских часописа, Велиновић се допао институцијама које су желеле да имају такав кадар у својим редовима. Веома рано је врбован од стране полицијских обавештајних служби јер су финансијски помагале његово напредовање. Заузврат, он је смиривао евентуалне студентске побуне и дојављивао намере које би штетиле безбедности и угледу државе. Те везе господин Велиновић никада није прекинуо и посао за обавештајце Србије обављао је читавог живота.
Последњих годину дана помагао је полицији на расветљавању случајева спаљених аутомобила. Како се испоставило, то су биле криминалне акције иностране организације која је своје огранке имала и у Србији. Велиновић је, као човек који свакодневно контактира са људима, поготово студентима, могао да буде упознат са бар неким делићем овог хаотичног мозаика. Наиме, када је успостављен болоњски систем образовања на факултетима у Србији, блискост и честа сарадња студената и професора, нарочито асистената, постала је израженија. Обавезна предавања, вежбе, консултације, многобројни колоквијуми и испити зближавали су студенте и предаваче као да похађају средњу школу. Тесна сарадња и Витомирова пријатност у опхођењу са студентима олакшавала му је прикупљање информација о догађањима у граду. Међутим, тек понека вест о људима из нишког „подземља” била је недовољна да се активније укључи у истрагу и чинило му се да полако испада из игре. То му није одговарало јер је његова потреба за новцем постајала све већа и када се ради о приватном животу.
Витомир Велиновић је на кредит купио простран и добро опремљен стан у новоизграђеном делу града, нов аутомобил марке хјундаи соната, такође на кредит. Поврх тога, свој свакодневни живот трудио се да учини лепим и лагодним. Био је особењак који није марио за друштво више од онога што му је било неопходно за посао и напредовање. Није се женио, живео је сам. Бавио се науком, а у томе је неизмерно уживао.
-
Slučajna ljubav
1.000 rsdPROLOG
Brzo silazim niz stepenice suda. Razmišljam o još jednoj dobijenoj parnici, ko zna kojoj u nizu pobeda. Bacam pogled na ručni zglob gledajući koliko je sati. Zaključujem da na vreme stižem na sastanak sa klijentom, a onda ustaljeno prebiram ostale obaveze koje me čekaju. Imaću pauzu za kasni ručak i dok sve završim u kancelariji, kući stižem oko ponoći.
Kako izađem iz zgrade suda, žurno koračam prema parkingu. Mrštim se na vreo julski dan i predstavu nemam zašto mi odjednom sve smeta. Stajem pored auta i dok tražim ključeve u tašni, odjednom imam utisak kako mi po telu mile mravi. Naglo pogledam niz noge i ne vidim da išta ima. Udahnem duboko i u tom trenutku imam osećaj kao da sam u mravinjaku. Milion mrava besno šeta po mom telu. Opsedaju me. Grickaju me. Panično skidam sako i trljam dlanovima po telu, po kosi, po licu, ali užas ne prestaje. Koža počinje da me pecka. Vazduh mi ponestaje. Borim se da dišem. A onda mrak…
„Gospođo Dedinac, otvorite oči.“
Žmirkam zbog jakog svetla, pa ugledam čoveka u belom mantilu.
„Nalazite se u bolnici. Doživeli ste šok“, uljudno saopšti.
„Šta sam uradila?“, u neverici pitam.
„Doživeli ste šok na parkingu pored svog auta“, mirno objasni.
„Kakav šok?“, osim umora, ja ništa drugo ne osećam.
„Srećom, bezopasan je za sada. Ovo Vam je upozorenje i opomena.“
„Molim“, progutam knedlu. „Kakvo upozorenje? Opomena za šta? Ne shvatam gde sam pogrešila i šta sam skrivila“, pa sad sam stvarno u šoku.
„Gospođo, Adelina Dedinac… Ili gospođice, kako god. Imali ste jak i upozoravajući šok od strane Vašeg tela praćen gušenjem“, nervozno govori. „To nije dobro i može biti opasno“, naglasi. „Uostalom, tu su Vam roditelji, možda ćete bolje njih razumeti“, okrene se i izađe iz bolničke sobe.
Tad ušetaju moj otac i maćeha prilično uznemireni i dobro uzdrmani. Govore ono što su im lekari rekli, a ja jedino uspevam da razumem kako moram obaviti razgovor sa psihijatrom.
Bože, jesam li poludela tek tako?
Ni ne stižem sebi da odgovorim na pitanje, a roditelji izađu i zameni ih gospođa psihijatar.
„Kako se zovete?“, bezlično pita.
„Adelina Dedinac.“
„Koliko godina imate?“
„Trideset.“
„Šta ste po zanimanju?“
„Advokat.“
„Koja je ovo godina?“
„Dve hiljade dvanaesta.“
„Mesec?“
„Jul.“
„Da li ste udati?“
„Ne.“
„Imate li dece?“
„Ne.“
„Imate li dečka?“
„Da.“
„Dobro, svesni ste svega. To je bitno“, osmehne se. „Možemo li da nastavimo dalje?“
„Naravno“, kažem, pa pročistim grlo.
„Vaši roditelji su mi sve ispričali o Vašem životu. Međutim, ja želim da sve to čujem od Vas. Opustite se i pričajte mi sve što Vam padne na pamet od detinjstva pa do sada.“
Dok ležim na bolničkom krevetu, zagledam se u beo plafon. Sklapam oči i počinjem svoju priču. Moj život ionako nema nikakvih pikanterija koje bih skrivala.
„Moja mama je umrla na porođaju. Tata je odlučio da se zovem kao ona – Adelina. Kasnije se oženio Olgom. Ona je dobra i pažljiva prema meni. Rodila mi je dva brata, Najdana koji sad ima dvadeset dve godine i Mavrena koji ima dvadeset godina. Tata, Ljuban, je ugledan advokat i od malih nogu me usmeravao da idem njegovim stopama. Uvek sam ga slušala i nikada nisam pravila probleme. Sve svoje obaveze sam odgovorno završavala. Govorim tri strana jezika. Svu školu sam u roku završila. Umem i klavir da sviram. Rekreativno ponekad odem na plivanje. Povremeno idem na časove plesa…“, pričam joj svoj život. Taksativno sve nabrajam i koliko god se trudim da budem kratka i jasna, čini mi se da satima govorim.
„Draga moja, da budem razumljiva i kratka. Vi niste prošli kroz pubertet i to sada uzima svoj danak. Svako živo ljudsko biće mora da prođe kroz lude godine da bi sazrelo. Vi ste sazreli bez oduška.“
„Kako?“, zaprepastim se. „Šta sam pogrešno uradila?“
„Ne postoji pogrešno ili ispravno, postoji redosled. Od osnovne škole ste imali obaveze koje su oduzele dečije dane. Zatim, srednja škola i privatni časovi, kao i vannastavne aktivnosti, uskratile su fazu puberteta. Onda je fakultet pratilo svakodnevno usavršavanje u očevoj kancelariji. Vi ne znate za diskoteku, ludovanje, kasne izlaske u grad i poneko opijanje. Ne znate za dobar ljubavni roman, za provod, opuštanje i relaksaciju. Vaš životni tempo će Vas ubiti ako ovako nastavite.“
„Ubiti?“, ohladim se.
„Da, ubiće Vas. Mislite li da je u ljudskoj prirodi da radite minimum osamnaest, a maksimu dvadeset sati bez predaha? Mislite li da je normalno da ustanete svako jutro u šest i da odete u kancelariju, zatim u sud, pa na sastanke i vratite se kući da bi pristojno ručali i ponovo se vratili u kancelariju kako biste radili do ponoći. Onda, subotu provodite radno pripremajući parnice da bi nakratko u nedelju predahnuli sa dečkom ako nije odsutan. Posao i takav život Vam dolaze glave. Vi jeste ćerka za primer i ponos, ali po koju cenu? Da li ste zadovoljni svojim životom? Jeste li srećni?“
„Jesam li zadovoljna i srećna?“, ponavljam njeno pitanje. „Ne znam… Valjda sam…“
„Uživate li u nečemu iz svog života?“
„Ne znam…“, kopam po mozgu pokušavajući bilo čega da se setim.
„Čini li Vas išta od ovoga što radite srećnom?“
„Ne znam…“
„O tome Vam govorim. Niste imali ni sata puberteta, a to nije normalno. Vi nemate nijednu anegdotu iz života. Nijedno sećanje koga biste se postideli ili mu se nasmejali. Vaš život je pun diploma i zahvalnica, i ničega više.“
„Moj život je… On je… Ja ne znam… Želim da živim…“, suze mi se sliju niz obraze dok se i sama pitam – Šta je moj život?
„Ostaćete u bolnici par dana kako biste se mentalno i psihički odmorili od Vašeg dosadašnjeg života“, sa tim rečima ona napušta sobu.
Brišem suze i pokušavam da shvatim šta se desilo danas.
-
Zamka za Deda Mraza
720 rsdЗАМКА ЗА ДЕДА МРАЗА
Спрема замку мали Лаза
да ухвати Деда Мраза,
крај оџака канап стеже
да Деду на делу веже.Прошле зиме кад је био
поново је погрешио,
па му место мале секе
увалио коцке неке.Намере му нису часне,
не поштује жеље јасне:
руке мале секу траже
не пластичне да коцке слаже.Љутио се дуго Лаза
због те грешке Деда Мраза.
Док се Божић ноћас слави,
грешку он ће да исправи.Јер тај Деда образ нема,
годину он дана дрема
те му једне радне ноћи
нова грешка неће проћи.Зло би било да још једном
играчком га части бедном,
да под јелком, кô и лане,
поклон неки глупи стане.Спремио је Деди чеку
да сам узме себи секу –
опције му нема треће
узеће је сам из вреће!ЂАЧКИ РАНАЦ
Кад погледам ђаке ове
и то што се ранац зове,
ништа мени јасно није –
ђак са ранцем битку бије.С разумом се здравим коси
ко ту кога сада носи,
по тежини, рекло би се
ђачке ноге с ранца висе.Здрави разум то ми вређа!
Чему служе ђачка леђа?
Очи моје сузе кваре,
је ли ђак то ил’ магаре?СИЗИФОВ ПОСАО
Беше једном јунак знамен
што узбрдо гура камен.
Без икаквог циља знана
гурао је сваког дана.Све до врха јунак срља
ал’ се камен откотрља,
па камена тога тврда
опет гура са дна брда.Тај се јунак Сизиф зове,
по њем’ зову и послове.
Чим се неко с послом мучи,
Кажу: „У њем’ Сизиф чучи“. -
Žitije Hajnriha Kramera, Inkunabula
500 rsdРазишли смо се негде око маја. Лежала је постранце шаком подбивши свој крај јастука. Гледала је у мене не видећи ме. Веридбу смо закључили и раскинули у размаку од недељу-две, све то уочи нашег трећег неуспелог покушаја вантелесне оплодње. У блејзеру који иде уз сваку блузу и ташну сачекала је трамвај, а ја сам исто био ту поред. Стоји преда мном накежена под кухињском плафоњером и глава јој се цепа на полутке по линији раздељка. Од неке родбине из унутрашњости примио сам СМС честитку: „Чули смо новости, љубимо вас много обоје. Дођите обавезно чим будете могли. Јуца је спремила мању кућу да се не жалите после као прошле године.“ Гура се на трамвајским вратима, враћам мобилни у џеп јакне, узимам дим тик до филтера, трамвај се удаљује. Кухињска плафоњера лоше светли због много угинулих буба накупљених у њој. Биповање дигиталног будилника с наткасне почиње док се обувам за посао чучећи у довратку. Гасим га пред излазак и на зидовима примећујем потезе молерског ваљка у неједнаким наносима беле фарбе. На једном од њих и нашу урамљену фотографију с неког од летовања, а одмах изнад њено лице у фацијалису приљубљено уз плафоњеру чије зенице кроз матирано стакло прате моје кретање по стану. Поглед укочен и туђински. Будим се око по око и на истом будилнику видим датум померен шест дана унапред у односу на датум последњег буђења. „Остало ти је од боловања, нема зашто да се силиш. Ионако завршавамо квартал.“ „Видећу, хвала Вам свакако“, говорим у слушалицу док мимо мене, четвороношке, у ставу моста, с трудничким трбухом ка плафону, као у убрзаном снимку гегају и промичу гола тела с њеним ликом на ћелавим главама. „Остало ти је од боловања, нема зашто да се силиш. Ионако завршавамо квартал“, понављају какофонично и непрестано, свако за себе, гласом човека код кога сам запослен, окренута ми анфасом независно од места у просторији које у свом трку тренутно заузимају. Ходају испрекидано, препарирано и неприродно, као играчке на навијање. „Видећу, хвала вам свакако“, изнова и изнова у слушалицу, кроз подочњаке, сузе и лепљиве бале седећи наслоњен уз улазна врата стана закључана кључем из свежња који никако не налазим. „Нема смисла у себи тражити кривца, такав поступак никад не гарантује зачеће“, са обрвама извијеним нагоре објаснила нам је ботоксом и руменилом пластифицирана радница при психолошком саветовалишту клинике. На будилнику је једноцифрен број сати а на прозору мрак и млечна магла. Мобилни ми вибрира у џепу, позив са скривеног броја. Увек ме назове са скривеног када се предомисли, када пожели да ми се врати, то је наш мали ритуал.
„Добро вече господине, имамо сјајне вести за Вас и госпођицу. РФЗО је одобрио нови правилник по коме се сваком пару-кориснику одобрава неограничен број покушаја.“
„Не, не, дошло је до забуне, наш картон је затворен пре више месеци.“
„Нови правилник не предвиђа затварање картона барем све до прве успешно изведене оплодње. Откључајте врата, испред смо“, зачуло се кроз шакалско смејање које као да је долазило из више грла, али свеједно пролазило кроз једна, заједничка уста. Покушао је да прекине везу али екран телефона није реаговао на додир. „Док чекамо да откључате приказаћемо Вам целокупну процедуру од пријема у клинику до издавања отпусне листе.“ Свака равна и усправна површина у стану, прозори, огледала, врата, монитори, почела је да уз звук емитује следећи снимак из првог лица: по испуцалој подној керамици посвуда у барама црне крви и бензина котрљају се точкови покретног болничког лежаја међу операционим салама у којима вереница, у бљештању цевастих неонки, порађа управо њега самог секући га од слабине до слабине и вадећи му распореном трометарске пантљичаре. Невелики застакљени излози с тим пантљичарама су између сала одакле допире њихово нежно бебеће кењкање. Из озвучења по ћошковима плафона излази снажна тутњава трамваја. „Ускоро ћете добити своју принову“, надвија се над лежајем фигура с хируршком маском и кецељом безизражајног погледа. Буди се у седам и двадесет ујутру. Љуби жену у чело и одводи сина у вртић. „Васпитачица је рекла да данас идете на оне највеће љуље и тобогане. А, који ће то делија данас тати да се прави важан пред цурицама?“, осмехује с рукама на волану. Пантљичарин реп извија се навише са задњег седишта. Живот о каквом је одувек сањао.
-
Raul
1.200 rsdPoglavlje 1.
Sa velikog trema u panamskom stilu pružao se umirujući pogled na korito LaVile koja je vijugala između nepreglednih plantaža kafe, šećerne trske i banana. Bila je sezona suše pa je reka bila čista i neboplava, na površini vode kupao se još jedan letnji dan na smiraju. Na obodu negovanih polja, levo od trema, nalazila se Emanuela, odnosno njena glavna građevina sa pomoćnim objektima, a sve dokle pogled seže pripadalo je hacijendi.
Raul Ignjasio stajao je na tremu svoje novoizgrađene kuće zagledan u prizor u kojem bi mogao uživati bilo koji čovek na ovoj planeti, bilo koji sem njega. Gušila ga je usamljenost, čak i topao letnji vazduh mirisao je na samoću. S čežnjom je gledao u Emanueline crvene krovove u daljini koji su počeli poprimati tamniju boju zbog sumraka koji je nadirao s planinskih vrhova Kordiljera. Na tren je zatvorio oči vraćajući u sećanje dane i večeri koje je proveo tamo. Nije sve bilo med i mleko, ali je bio srećan onoliko koliko mu je dozvoljavao život koji mu je podario Bog.
Seta mu je zaposela srce zbog sećanja na sve ono što je ostavio iza sebe… svojom voljom. Oseti tupu bol koja mu na tren prože grudi. Na Emanueli se sada spremaju za večeru… Valdina, kuvarica koja je zamenila ostarelu Marisol, užurbano postavlja sto za obedovanje, brojeći po sto puta pribor i čaše za vodu, za sok, za vino… i okreće nagore salvete sa amblemom hacijende jer zna da tako voli dona Tesa. Ne plaši se ona mlade gazdarice, ali želi da joj udovolji jer ona to zaslužuje, a i kada svi nagrnu u trpezariju, biće nemoguće uraditi bilo šta drugo sem izneti hranu. Prvo će utrčati dvanaestogodišnji blizanci Lukas i Markos, a odmah za njima devetogodišnje bliznakinje Nero i Bruna. I… svađaće se oko mesta za stolom jer devojčice ne daju za pravo svojoj braći da samo oni mogu sedeti u čelu, odmah do Magnusa, svog oca. Potom će ući Tesa, još lepa i vitka uprkos dvema blizanačkim trudnoćama, neprospavanim noćima i radu u kome je učestvovala rame uz rame sa Magnusom kako bi Emanuela bila to što sada jeste, vodeća hacijenda u Ereri, i počeće da smiruje uzavrele strasti svoje dece pre nego što u trpezariju uđe don Magnus Holton. A onda će ući on, njegov stariji brat, polubrat, i nekoliko trenutaka s ponosom gledaće u svoju dečurliju zajapurenu od svađe, skrivati osmeh i praviti se strog… Termiš… I izgovoriće ono čuveno: „Dosta više, kazniću vas! Sekirate majku…”
Nesvesno i tužno se osmehnuo. Koliko mu je sve to nedostajalo! Kako bi voleo da je večeras tamo i da sedne u čelo, odmah do brata, a prekoputa Kruza… i da za stolom sva mesta budu popunjena. Kruz, gde si sada?, kroz glavu mu prođe pitanje, još jedna bol sa kojom živi i sa kojom ne zna kako da se nosi. Uzdahnuo je i ušao u kuću. Dočekala ga je hladnoća, ali ne od rashladnih uređaja već od mrtve tišine, grobne. Ponovo je osetio probadanje u grudima. Ušao je u trpezariju i brzo pogledom preleteo preko praznog stola, ta praznina ga je bolela mnogostruko više od onih praznih stolica na Emanueli.
Sipao je čašu čistog viskija i ponovo se uputio u svoju radnu sobu. Tu se osećao najprijatnije, među svojim knjigama, kodovima i algoritmima. Tu je jedino mogao da ćuti a opet da priča, programskim jezikom, i bio je maher za oboje – najveći ćutolog među ljudima i najpoznatija pričalica među programerima. Među ljudima je ćutao jer posle svega što se dogodilo smatrao je da nema prava da se oglašava, a vezao je na programskim jezicima kako bi svojim blistavim umom, znanjem, nadomestio ono što je uskratio sebi i svojim bližnjima. A uskratio je sebe sebi, braći, Tesi… a učinio je to… vrag će ga znati zašto. Tako se priča na hacijendi, tako misli većina, a razloga je mnogo, možda i neosnovanih, a među njima i pravi – koji zna samo on.
-
Književnik
700 rsdpoglavlje prvo
dobili ste redakciju izdavačke kuće serendipia na vezi je urednik dugalić s kim imam čast da razgovaram? gospodine uredniče ovde kajganić blagi bože u pola glasa procedi patnik gospodine uredniče kolebljivo će kajganić slušam vas potišteno odgovori čovek samo vas unapred molim da budete što koncizniji čeka me zbilja toliko posla da verujte ne znam hoću li se uopšte izvući živ gospodine uredniče i dalje sam u šoku slušate svraku kradljivicu alal vera pređite na stvar kajganiću prosto ne mogu da verujem da moj novi roman nije ispunio vaša očekivanja nije smak sveta milune vama možda nije glavu gore dragi čoveče! pa sa nekim novim projektom ćete zacelo imati kudikamo više uspeha samo je važno da ovakve situacije ne shvatate lično onda… šta mogu da učinim za vas? mogli biste o uveravam vas da biste i te kako mogli mogli biste recimo da mi pružite priliku da vam za mesec dana ponovo pošaljem rukopis koji će u međuvremenu pretrpeti značajne dorade ah to! nažalost bojim se da nisam u mogućnosti da izađem u susret vašim zahtevima moja je odluka konačna i neopoziva zaista mi je žao ali ovoga puta zbilja nisam voljan da objavim vaše delo. gospodine uredniče produži romansijer glasom drhtavim od bola zar je moguće da tako puno tražim ako vas molim da mi date drugu šansu? čujte kajganiću ovaj razgovor polako počinje da gubi svaki smisao pa majka mu stara lepo sam vam rekao da je moje diskreciono pravo diskreciono pravo? možete to nazvati i prigovorom savesti osim toga mi nismo jedina izdavačka kuća u ovoj zemlji stvarno ne razumem zbog čega vam je toliko stalo da ga baš mi… znate, nema tog urednika koji nije donekle pristrasan baš kao što nema tog književnog kritičara koji u nekoj meri nije sujetan to što mi u ovom času nismo radi da objavimo nostalgiju ni u kom slučaju ne znači da neka druga kuća neće pokazati nezanemarivo interesovanje za vaše prozno stvaralaštvo sada je dakle i zvanično! kao iz topa uvređeno uskliknu spisatelj vama se moje delo definitivno ne dopada nisam to rekao samo sam sagledavajući aktuelne potrebe tržišta došao do zaključka da neću moći da ga prodam e moj dobri čoveče! kako ne shvatate da se nalazim između čekića i nakovnja jedno su naše želje a nešto posve drugo naše skromne skromne mogućnosti zar zaboravljate da smo već decenijama u nemilosti države kojoj je kultura ne trinaesta već trista trinaesta rupa na svirali? sve i da prenebregnemo činjenicu da smrtonosni virus hara planetom smeši nam se ekonomska kriza sa svih strana stizaće pretnje novim stezanjem kaiša ljudi uskoro neće imati hleba da jedu a režije će ipak morati da plate deci će krčati creva plakaće ne samo za bakama i dekama plakaće usled očevidno narušenog komfora iste će patike morati nositi i po nekoliko godina bez obzira što su im đonovi progledali i što voda nemilice ulazi to im uveravam vas neće smetati pošto će stopala držati zavučena u kese za zamrzivač cene će divljati naša nejaka privreda sve strašnije posrtati dok najzad ne dođe do potpunog raspada sistema odakle vam ideja da će neko u jednom do te mere opustošenom ambijentu uopšte i pomisliti da izdvoji novac kako bi kupio vašu knjigu? ili bilo čiju knjigu? imućni ljudi ne čitaju žive punim plućima i nemaju potrebu da zveraju u tuđe dvorište kad već u svom mogu imati sve što požele i mada će čitalaca biti sve manje sa stanovišta kamijevskog apsurda sasvim je razumno da će pisaca biti sve više stvaralačka potreba umetnika bila je i ostaće intrinzična a žeđ za duševnim nemirom takva da se ne može utoliti novcem dobro razmišljate: katarza samomasakriranja najčešće je jedini put do ekstaze sa jedne strane dakle imamo kiosk literaturu kojoj vi nažalost ne gravitirate sa druge je lepa književnost koju maltene niko ne uzima u šake računica je jasna kao dan tragamo za pravom merom i samo takav filigranski brižljivo upriličeni potpuri krajnosti može iznedriti bestseler svako ko ima nesreću da se bavi ovim poslom pomalo je s godinama postao akrobata pomalo mazohista međutim čak i takvi kakvi smo možemo da skačemo samo onoliko koliki nam je odraz ne bi ovo društvo imalo razumevanja za vaše delo na momente ono poprima obrise sušte apstrakcije filozofska razmatranja koja sežu daleko ispred svog vremena piknik u onostrano morali biste uložiti napor da se približite običnom čoveku da se saživite sa njihovim sirotim malim košmarima jamačno bez pribegavanja patosu a da pritom ipak ostanete akademski neosvojivi. kao kilimandžaro? uzeste mi reč iz usta. džaba. nalazite? ovaj narod uspeh ne oprašta ako sam dobro razumeo vas u ovoj fazi jedino interesuje komercijalni momenat recimo da je tako mada i nije baš vidite ja sam taj koji će morati da izmiri troškove lekture korekture katalogizacije preloma štampe vašeg honorara poreza državi dalje da ne nabrajam ovo dalje vas se ne tiče sve mogu da razumem dugaliću sve ali odakle vam ta skaredna pomisao da će se roman slabo prodavati? smem li znati na čemu temeljite svoje crne prognoze? toliko je relevantnih pokazatelja da ovo nikako neće biti bestseler eto recimo naslov koješta genijalniji naslov verovatno niko nije izmislio drugo sama fabula je iznimno problematična prepuna mesta neodređenosti nesuvislih obrta logičkih rupa nekoherentnosti postmoderna. i sami znate da tu ne može biti govora o nekoj klasičnoj fabuli nema veze nastavite i molim vas nemajte dlake na jeziku.
-
Kad zatvorim oči vidim modro
500 rsdMANDARANCINI
osamdesetih smo posadili
titove mandarine sa otoka vange
u naš vrt
devedesetih se njegov portret
zajedno s knjigama na ćirilici
razglednicama iz jugoslavije
i fotografijama školskih prijatelja
preko noći izbrisanih iz naših života
preselio iz dnevne sobe u ormar
iz ormara u konobu
konobe u ostavu
promatrao nas je sad bivši život
kroz naočale i osmijeh
sa najudaljenije police
pod koju smo odlagali kašete
kilogram za kolače
četiri za džem
jedna za mandarancine
brojala je savjest
gdje su se nastanili
jesu li našli nove simpatije
sjećaju li se
kucalo je sve glasnije
ispod debelog sloja prašine
iz ostavine utrobeTATA PIŠE DNEVNIK
umjesto dvije kruške koje ne rađaju
posadili četiri nove voćke
limun mjesečar prezimio plodove
smokvi podrezali korijenje
prijetilo je da će podići temelj kuće
suho se ljeto pretočilo u blagu jesen
bademi rodili obilato biće mandulata
obitelj na okupu
berba 320 kilograma maslina
ulja četrdeset litara
jednoj kćeri petnaest drugoj petnaest
babi i meni deset
priveli zimske radove kraju
sve pokrili zaštitili od mraza
valja i nama i vrtu
otpočiti pred proljećerokovnik sa zelenim koricama
umjesto poslovnih sastanaka
i užurbanih dana
okreće listove polako
prema višem planu mog tate
gospodara vremenaMAJKA MIRIŠE NA JASMIN
u kosi joj je paličnjak svio gnijezdo
izlegao se praznik kiše
hrani ga malinovim lišćem
iz džepova prosipa sjemenje
tjerajući loše vijesti
ruke su joj lijehe
iz kojih rastu rajčice bosiljak
i polijeću leptiri
mirna kao trbuh zemlje
jasnoća je svim stvarima
u oku joj počiva sunce
mandarina sa najvišeg stablaMOJ DRAGI JE GROUPIE
iz zadnjeg reda promatra
pomakne se tu i tamo
šapuće mi stihove na uho
dok vreba
u pravom trenutku nabaci gard
nasloni se na šank
bendu nudi pivo
iz rukava sipa muzičku kritiku
sav sjaji načitan i odvažanevo nas u bekstejdžu
pričamo s pjevačem
motamo s basistom
grlimo se s menadžerom
pletu nam se jezici
svi gorimo isto istovremeno
gutljaj za gutljajem
dim za dimom
frontmen kaže
idete s nama na after
pa se nagne povjerljivo
znate li pjevati
trebamo bekvokale na turnejiuto napetost pocijepa dječji glas
mama, mama, probudi se,
mogu li leći kraj tebe
sanjala sam ružno
mene je strahKOLOVOZ
podešeni na frekvenciju cvrčanja
ležimo na trbuhu zemlje ti i ja
razmičemo dvanaest pari rebara
istiskujemo tijela turista
u slast kasnih smokava
sunce visoko
golica nam stopala
bura na nas polaže obloge
majčinu dušicu smilje
sitne klobuke gospinih trava
čigre nad kamenjarom nose vodu
kaplje im iz kljunova
u ljetne oči
četiri tamne kupine
zrak s kraja kolovoza
dok mjesec brazda more
hrapavi ga kao voda tvoje prste
bježimo unutra
ventrikuli pozdravljaju
i ja kažem dobro došli kući
i ti povjerljivo zatvaraš oči
dok se ispod šipraga
na nas
polako vali rujan -
Doktor Metuzalem
810 rsd1. ЗМИЈА И ДУГА
Смрт нам је донео Човек Без Лица. Тада сам први пут видео смрт какву је доноси Човек Без Лица. Бојим се док ово причам, верујте ми. Сви се ми плашимо мрака; некад са разлогом.
Али рецимо да је овако све почело…
Кревет је био прекривен ружама и свилом и целу просторију је удвостручавало огромно огледало што је стајало уместо зида. На винским чашама отискивао се траг зеленог и црног ружа са усана синоћних лепотица. Усне су биле крупне и сласне и радо сам их призивао у мислима, проучавајући отиске и миришући још неишчезли мирис најбољих вина што су миловала усне лепотица и љубила њихове сочне језике. Поглед ми прелете и преко остатка корњачиног меса и нојевих јаја у сосу од купина, и заустави се на огледалу, на одразу мог бледог лика. Сетих се Доктора Метузалема у другој соби; сласти је био крај.
Таписерија на вратима приказивала је голуба са великим пурпурним, копљем прободеним срцем, испод њега три снежна планинска врха, и у долини, плавокосог јахача на црном коњу како слави победу, лицем ка небесима. Отворих врата и у фотељи затекох Доктора Метузалема, у уобичајеном положају, усправних леђа, како једе јагоде са медом и гледа кроз велике прозоре, напоље, у јутро и у кипове.
,,Био је овде“, рекао је, не погледавши ме. Тишина је била омамљујућа.
,,Идемо у врт, Горски“, додао је, појео највећу јагоду и кренуо ка великим француским прозорима.
Трава је била мекша од сваког тепиха и ми смо ходали кроз читав лавиринт Милосних Венера и Аполона Белведерских у десетинама идентичних копија. Било је све хладније и задрхтао сам.
,,Синоћ је овде почела уобичајена седељка, готово академска“, почео је Доктор Метузалем, ,,али није се завршило као седељка. Завршило се баханалијама. Нико не зна ко је довео све те жене. Видели сте таписерију?“
Потврдио сам.
,,Нико не зна откуд она тамо. И нико пре није видео кипове. Нико не зна како су могли да се створе преко ноћи. Као да су израсли из земље.“
,,Или спуштени са неба“, додао сам.
,,Не бих ишао тако далеко, Горски. Професоров леш је пронађен овде. Пронашла га је служавка, јутрос. Револвер је био његов, позлаћени гасер, трофејни. Нема сумње да је сам све урадио.“
,,Ни ви немате сумње?“
,,Сумња није увек на првом месту, Горски. Овде постоје много важније ствари. Ови кипови, на пример.“
,,Уверени сте да је професор био толико чист колико се верује?“
,,У чистоту се бар разумем и то вам је јасно, Горски.“
,,Извињавам се“, рекао сам.
,,Правите уобичајену грешку. Полазите од претпоставке о кривици жртве. А онда, следствено, о кривици детета у њој. Значи да кривице нема. Ни кривца.“
,,Мислите да је то он?“
,,Сви се бојимо мрака. Некада са разлогом.“
,,Докторе.“
Поскочио сам. Доктор је био миран. Никад нисам видео већу змију. И никад нисам сазнао која је то змија била, није личила ни на једну од постојећих. Спуштала се низ груди Аполона Белведерског и пресијавала се на јутарњем сунцу, као дуга.
,,Видите“, рекао је Доктор и гледао ме, са благим осмехом. Ја сам имао снаге да гледам само у змију.
,,Идемо одавде. Са овог проклетог места.“
,,Да, проклето место. Мислим да сте овај пут у праву, добри мој Горски.“
Инспектор Медени нас је у својој канцеларији понудио необично добрим вискијем, густим и мирисним, као ружино уље. Ја сам, наравно, прихватио, Доктор не.
,,Кад сам ја стигао, тамо ничега није било. Као сведоци необичних појава у кући професора Орлика остали сте само служавка, госпођица Передес, наредник Густавсон, који је први стигао по позиву, и вас двојица. Нико није пријавио нестанак неколико десетина античких статуа. Нити одбеглу змију. Да нисам уверен у веродостојност већине сведока, све бих вас већ стрпао у лудницу, будите уверени.“
Били смо уверени. Инспектор Медени већ је раније имао прилике да се увери у тешко разумљиве способности Доктора Метузалема, иако готово ништа није знао о њему, као уосталом ни ја, Докторов лични Вотсон. Како је Париз неретко био место Докторовог загонетног деловања, инспектор Медени је свакако уложио максимални напор да прокине у душу и у курикулум вите свог повременог саборца у борби против ни-сам-више-не-зна-чега.
Инспектор Медени се одлично сналазио у најсложенијим лавиринтима и у најтананијој кабали читавог тог бриселског Левијатана, те Куле Вавилонске којој је овај пут наденуто име достојно најсамозадовољније чиновничке свести – Еуропол. Али пред тајнама Метузалемовог ума, и он је, као и сви (скоро сви), био потпуно немоћан. За све је то била потребна, мислио је инспектор, далеко савршенија алхемичарска техника од оне полицијско-бирократско-психоаналитичке у којој је он, по сопственом поузданом уверењу, био ненадмашан.
Госпођица Передес, Делија, била је исто тако ненадмашна служавка. Годинама је радила као професора Орлика пошто је емигрирала из Колумбије, и ништа јој се није могло приговорити. Инспектор Медени зна да је, као уосталом и многе служавке-избеглице, исто толико година радила и за Еуропол, и ни ту јој се није имало шта приговорити. Рођени брат јој је умро од претеране дозе кокаина, а остатак породице су јој побили амерички командоси. Тако није имала ниједан разлог да не буде лојалан грађанин Европе, па се тако понашала и сад, ћутећи о свему ономе о чему јој није одобрено да говори. Била је непробојан зид за новинаре и – додуше прелепа – сфинга за шпијуне и радозналце које је, као и увек, било немогуће разликовати.
Млади наредник Густавсон био је син Отмара Густавсона, потпредседника Асоцијације синдиката независних пољопривредних произвођача, са центром у Бриселу, па његова оданост није ни довођена у питање.
,,Поштујем вашу потребу да чувате анонимност клијента“, инспектор се обратио Доктору Метузалему, „али можда би било од интереса за истрагу да макар наслутите природу везе између вашег поштованог клијента и професора Орлика. Можда је природа те везе укључивала и још неко заинтересовано лице.“
,,Не“, рекао је Доктор, ,,за вас природа те везе не би била ни од каквог интереса. А особа која нас је ангажовала много је више од клијента.“
,,Хоћете да кажете да се високо котира у структурама Слободне Европе?“
,,Много више од тога, инспекторе.“
,,У реду. Поштујем вашу жељу за дискрецијом. Закон је на вашој страни. Али реците ми, молим вас, ко данас краде књиге? Све је било нормално кад сам дошао, није било ни статуа, ни змија, ни таписерија, ни трагова блуда, једино књиге и даље нису биле тамо. Све те књиге, читава Александријска библиотека. Тај Човек Без Лица је можда луд, али шта ће му све те књиге? Мислим ако нема лица, зар није природно да је и без очију? Како онда чита?“
Доктору није било смешно. Дуго је гледао у инспектора коме је очито постајало непријатно, а онда изненада проговорио, необично благим гласом.
,,На Човека Без Лица упућује и природа везе између мог клијента и професора Златорога Орлика. Толико вам дугујем. Били сте коректни. Сада бих волео да се растанемо. И да се опет пронађемо, када дође време. Ако се слажете.“
Не сачекавши одговор, Доктор је устао, и ја за њим. Инспектор је само расејано махнуо главом и испио остатак вискија из чаше. Оставили смо га загледаног у њено дно.
-
Oliver kao brat za brata
810 rsdУНУТРАШЊИ ДИЈАЛОГ
Волим песму мујезина у први сумрак, то једино време када сам заиста миран у ових неколико разрованих улица које су сада град и дом. Она каже Доста је са тиме што радиш, или покушаваш. Доста за данас, или заувек. Дечаци са средине моста довикују ми на албанском, а Ибар хладан и брз, ћути као гроб. Ћутим и ја. Велико је знање умети да ћутиш тако да те то не убије. Сећања и речи о прошлости сада су само известан губитак.
Треба бити нем, и хитар. Као хрт, као арабер. На потпуно пустом, новом кеју седео сам на клупи и у паузама читања преписке свог уредника из једне од давно упокојених редакција, са својом бившом ученицом јоге, сећао се Париза… Бициклом од Пигала, низ Булевар Магента све до Републике и даље уз канал…
Обоје су били везани за овај мали град на граници, у неком тренутку својих живота. Он тражећи храброст и славу. Она, новац и моћ. Показали су нешто стила у јавном вређању. А код нас је стил увек дефицитарна роба. Поново цигарете, после 15 година. То је вероватно једино глупље него два пута се венчавати истом особом. Оном која те воли када одлазиш и када си далеко. Поново Blackbird field, жртвовање, пораз и слава. Небеско краљевство, on demand. Река је иста, град је другачији. Нешто је у њему и нама умрло, тог уторка ујутро 16. дана јануара 2018, када су пуцали у срце човека који је знао оба лица храбрости и оба језика људи што живе на овом тлу, где је суђење пречесто двобој, а правда – освета. Једно је озарено лице јунака кога никада не води страх, друго човека мира, који разуме оног наспрам себе и искрено и дубоко воли ту тешку земљу која их је обојицу родила. Сада га више нема. Ту су мајке у црнини које на улици проклињу једна другу, ту су деца, чија рођења подлаци у скупим оделима најављују као да броје стоку, ту је претња скривене оштрице, ту су клеветници и издајице најбољих пријатеља, ту је изненадна тама, страх који крши леђа, ту је осмех насилника и скривани дрхтај живота у ванредном стању које траје више од 20 година.
Укупно гледано, идеја покретања дописништва у Митровици, укоченој у новој трауми и ишчекивању неизвесне ближе будућности, била је прилично немогућа. И истински узбудљива.
– Ти разговараш са људима – рекла је Мадам Уредница прихватајући мој предлог плате за ту мисију лоцирану негде између непојамног и апсурдног.
Веровала је, на темељу свог искуства, да бих ја тамо ипак могао нешто да урадим, упркос килавом прогресу са безобалном причом о унутрашњем дијалогу о Косову, коју ми је претходно дала као велику тему, о којој опет нико није имао да каже ишта вредно медијског простора. Мишљења су била подељена на она која су захтевала: Одмах, и она која су викала: Никада. Била је то она тема која није допуштала да се заиста мисли ни о једној другој, говорила о вечности, и увек само о себи, гласом давно пале и нестале империје. Била је унутрашњи владалац који своје домаћине користи по жељи као посуде у које се налива њен бестелесни дух. Императорка изгубљеног царства, свега онога што је требало да буде али није. Тежак задатак, анализа теме која никада није напуштала периферни вид нације која убрзано нестаје. Као сонет дворског песника у тврђави око које махнита епидемија куге.
Цео тај раштимовани оркестар истраживача јавног мњења, страначких лидера, црквених филозофа, слободних мислилаца и пијачних продаваца звучао је као ветар преко празне пивске флаше. Исти шупљи једнолични тон мојих саговорника оптерећивао је тај све обимнији и нечитљивији наратив. Била је то дуга шетња по гробљу колективних надања на чијем је крају чекало једно отворено место, у Алеји заслужних грађана.
Морало се дакле умрети за један живот да би се могло родити у неком другом, али као да ни то више никога није превише занимало. Чак ни они којих се то директно тицало нису имали превише тога да кажу на тему како су потрошили двадесет година од рата. Требало је да направим репортажу о српским повратницима и да тамо на терену покушам да заокружим своју велику анализу.
Уводни разговор имао сам са министром у косовској влади, задуженим управо за тај посао. Иако су Балканци одавно усавршили англосаксонски модел, где ако нешто нећеш да урадиш, оснуј за тај проблем анкетни одбор, и подигли га на ниво министарства, овај човек је говорио мало другачије. Његова основна порука била је живот испред политике, мале победе у великом поразу, контрола штете и рационалност. Можда није био сасвим нов, вероватно ни аутентичан, али свакако – живот. Оно што смо пропустили да научимо. Проналазио сам у његовим речима рефлексе онога што је било ново у српској косовској политици, а што још није имало имена, јер није смело да га има. Долазио је из малог града, ван Косова, скромног порекла и без политичког педигреа, а носио неко уверење, поуздање као да долази из будућности, повезаност са оним што долази. Да ли због природног, случајем откривеног талента, или искуства у камповима Blackwater-а и Academi-ја у Авганистану и Ираку и проширивањем хоризоната које су те организације дискретно обећавале, није било битно. Поред њега, тај исти победнички менталитет у новој косовској политици гајила су и два брата из Штрпца, један градоначелник, други саветник косовског председника, који су се први међу Србима са Шаре спустили до Бондстила и тамо схватили да су много бољи него што су иначе мислили.
Правећи се мртвима све ове године, допустили смо да нас заобиђе много тога важног, на првом месту будућност. Нисам био сигуран да ће тај човек успети у свом новом политичком оквиру, али није било сумње да ће постићи оно што је наумио, као и многи други на Косову. То је било оно што се променило од моје последње drive-through посете Косову на путу за Тирану новом, брзом саобраћајницом кроз планине.
Неки обични момци почели су да бивају позивани на неке озбиљне журке. Свет је отишао даље, са нама, без нас или најчешће са једним нашим делом. Можда тај унутрашњи дијалог и није био сасвим бесмислен. Нова моћ и поредак у глави. Али шта са срцем, ко ће призвати музе?
Репортажа о повратницима испала је, међутим, одлично. Добио сам много на том путу, између осталог, неколико чистих осмеха, мало суза и ручно израђену свиралу од једног честитог старца из малог, чудесног села у срцу Дренице. И његову поруку владарима земље да је живот драг и мраву и човеку. Он се није одрекао своје песме, ни за новац, ни из очајања.
-
Pitanje oblika
630 rsdЗИДАЊЕ НЕГОТИНА
Неповратна је повест та сада
ено града повикаше какав сањамо
градитељи његови неимари га под Златним брдом
откопаше попут љутог корена к Дунаву гледа
тишину отераше звекет метала жагор трговаца
исковаше фуније вргове за толико рујно грожђе
некад славан Неготин име му беше.УВЕК ИЗНОВА
Док седимо за овом раскошном трпезом
изнад нас Дамоклов мач виси.Домаћин нас тера да се рукујемо
проверавајући држимо ли бодеж.Након обилне вечере са специјалитетима
и посластицама l’ Alexander Borgiesкоју нисмо пробали
нуде нам још топлу Прокрустову постељу.Изјутра када се увере
да смо још живи и здрави,већ уморни од нас
бацају нас гладним лавовимаи другим зверима
увек изнова.МУЧЕЊА
Блејк је видео (ваљда у Паклу)
огромног лава.Борхес је сањао древног тигра,
затвореног у још древнијој пирамиди.Мене не муче, не гоне,
тако крупне егзотичне мачке.Једна љупка вучица
мира ми не да.CURRICULUM VITAE
Хоће ли Цезар ноћас умрети
хоће ли Лепенци уловити плен
хоће ли султан Мурат дићи свој чадор
хоће ли инквизиција на Цветном тргу
спалити Ђордана Бруна
хоће ли Вожда у немирном сну прекрити сенка
хоће ли бесни Угри прећи реку
хоће ли мој предак угледати врх Проклетија
(чине му се непрегледне попут Дунава)
хоће ли у априлу горети књиге
хоћу ли те препознати у велеградском шпицу
хоће ли се Хиландар запалити
хоће ли са стрепњом 78 дана гледати у ведро небо
све што се догађа данас
догодило се јуче
бесконачно
у свим световима
у свим сновима
у свим огледалима
понавља
хоће ли Цезар ноћас умрети
хоће ли Кијев вечерас пастиГОЛООТОЧАНИ
Постоје мушмуле и кедар
постоје меки миришљави кревети и постеље
постоји обли камен који не мрзим
постоји море које није тако слано
постоји осмех који не боли
постоји загрљај који није шпанска крагна
постоји жеђ коју је могуће утолити
постоји смрт која је пожељна
постоји постоји постоји
много тога на овом проклетом свету
постоји далеко од нас -
Udarci iz kuka
900 rsdODMOR
Jedva smo se uspeli
i gledam daidžu kako blijed sjedi na kamenu
pored djedovog mezara.
Kao da je djed sam
izašao na trenutak
da se odmori od smrtiTRŽNI CENTAR
Poslije duge šetnje kroz veliki tržni centar shvatiš
da ti ne treba ništa od svega što imaju.
Izađeš napolje
i novac iz svih džepova daš sviračima na stepeništu
da odsviraju nešto što sami najviše vole.
Dok sjedaš u auto, čuješ da su tiho počeli svirati
pjesmu tvog života.KAD NEKO OD NAS KAŽE BILO KOJU RIJEČ
Na primjer, zvijezda.
To je početak razgovora.
I to je početak nesporazuma.
Ne zato što na nebu ima nekoliko milijardi zvijezda.
Nego zato što ima nekoliko milijardi ljudi.
Zato što je jedna zvijezda nekoliko milijardi zvijezda.SIROMAH I RUŽA
Strašan je ovo
svijet
i zato treba pjevati
prije svanuća
i presvisnuća.
Onako kako
siromah kupuje
ružu svojoj dragoj.
Velikom
novčanicom
i bez kusura.ODLAZAK
Voz je podjetinjio mnome jer ja nisam starac
koji odlazi i nikad se više neće vratiti.
Sunce je balon.
Ždrijebe koje trči za vozom jer mu nedostaje majka.
Pastuh mlad koji u trku prestiže svoju čežnju
i njišti od sreće.
Ptica koja spava u letu
i sanja nebo viđeno iz kafeza.
Putujemo ptica, ždrijebe i ja
i slušamo muziku koja plavi polja ispred nas.
Kao bistra voda. -
Lepo selo – Vražje selo
400 rsdОграда
Школа има велико и равно двориште. Камиони су често улазили приликом довоза робе у продавницу, која је била ту у близини. Иза себе су остављали велика улегнућа, која је киша натапала и претварала у баре. Ограде није било.
Сваке вечери, до дубоко у ноћ, Жарко седи за столом и прави план уређења дворишта. Ради заштите деце и њихових живота, мора се оградити. Сазива родитељски састанак. Излаже план и позива их да помогну у радној снази, колико ко може.
У матичној школи у граду добија материјалну и моралну подршку. Стиже материјал: оплата, цемент, ризла, песак и др. Шаље обавештење преко ученика да сутра, у суботу, радови почињу. Директор из матичне школе шаље, за сваки случај, два помоћна радника.
Рано изјутра, њих двојица и Жарко крећу на посао. Из села нико не долази. Дан одмиче, надамо се, али узалуд. Неки мештани пролазе и добацују. За неколико дана урадили су бетонску цоклу и поставили металне стубове. Журе. Ближи се новембар, снег већ провејава. Из оближње фабрике добија на поклон цеви од којих ће заваривањем добити оквире. И мреже су послали. Два вредна вариоца из околине обавила су послове заваривања и фарбања.
Баш тих дана догодило се следеће: Улазим у учионицу. Затичем Стојана уплаканог. Устаје и каже: „Учитељице, мој тата неће доћи, каже „Имам ја преча посла.”
Наставља да плаче. Ја му прилазим. Помиловах га по коси и рекох: „Немој ти да плачеш. Ниси ти ништа крив.” Уздржавам се да и ја не заплачем. „Деца су често боља од родитеља”, помислих.
Из оближњег расадника добијамо на поклон саднице. Било је ту: борова, јела, смрча, бреза, јасмина, јоргована, форзиција и др. Колико је ту било одушевљења и радости! Заједно са ученицима смо ископали јаме, засадили саднице и залили. Сваки ученик је имао своје задужење.
Комшиница Л. пролази и добацује: „Учитељице, зар си за то учила школу, да копаш?”
„И то, свакако”, одговарам.
Капија је велика и лепа, а од ње до уласка у школу бетонирали су две стазе. Између њих је земља у коју ћемо на пролеће засејати пркос.
Стижу хладни дани. Акција ће се наставити на пролеће следеће године. Биле су то седамдесете.
Срећни смо и захвални. Добили смо село поред саобраћајница: пруге и аутопута. Веза са градом је одлична због школовања деце. Претходно село је било у планини удаљено око 25 км од града. То је нарочито мени, тешко падало. А сада смо ту и срећни смо.
Уопште узевши, живот просветних радника у селу је врло тежак, али и леп, поготово за оног ко воли децу и природу.
Стигло је пролеће. Са ученицама сам посејала у стазу пркос. Дечаци су доносили воду и заливали. Ускоро ће се претворити у диван шарени ћилим. Привлачи пажњу пролазника. Прозоре у учионицама украсили смо саксијама са мушкатлама. Редари их редовно заливају (најчешће понедељком). Једном седмично ученици чисте двориште, затим перу руке на чесми у дворишту, а као награду добијају један и по час игре. Дечаци играју фудбал, а девојчице „Између две ватре”. Надалеко одзвања њихов весели смех, да је милина слушати.
Једног дана долази „интелектуалка” и рече ми: „Слушај учитељице, мени се не свиђа што мој син (иначе добар ученик) мора да прља руке чистећи двориште. Није то његов посао. Нисам га за то послала у школу.”
„Ово је друштвено-користан рад, а твој син је највреднији међу децом”, мирно одговорих.
Успешно се завршава школска година. Задовољни су ученици, а и ми учитељи, и поред тешких услова. Наиме, ради се у тзв. комбинованом одељењу: два разреда у једној учионици. ради се истовремено. Обично се комбинују први и трећи, и други и четврти разред. Ако се правилно примењује активан рад и тихо занимање, успех је осигуран. Концентришемо се максимално на рад са децом, притом занемарујући непријатељско понашање неких личности у селу.
„Зашто? У чему је проблем?” често смо се питали Жарко и ја. Ускоро смо добили одговор.
Чика Пера је једног дана свратио у школу да узме књигу из школске библиотеке за своју унуку Тању. Није могла доћи због болести. Иначе, то је најбоља ученица. Обрати се мени: „Рећи ћу ти, Анђо, нешто у поверењу. Видим шта се ради. Пред ваш долазак у село имали смо овде у месној заједници партијски састанак. Јоксо је устао и рекао: „Долази нам учитељица Анђа. А знате ли ко је она? Она је ћерка нашег непријатеља из рата. Нећете, ваљда, дозволити да нам непријатељско дете учи нашу децу?” Милутин га је гласно подржао. Остали су ћутали. Онда устаде Јово. Сав узбуђен повика: „Срам те било, Јоксо! Како можеш тако говорити? Ниси је ни упознао, а бацаш љагу на њу. Ја сам се лично распитао. Анђа је била у школи добар ђак. Завршила је пет разреда учитељске школе на време. Одана је овом нашем новом друштву. Са целокупним разредом отишла је, по завршетку школе, на изградњу 59.-е год. Градили су Ауто-пут братства и јединства на деоници Параћин – Ниш. Бригадирско насеље им је било стационирано код Алексинца. Ту је било бригада из свих наших братских република. Отуд је донела похвалницу, зато што је била вредна бригадирка. Била је предложена за члана Партије, али је то одбила, јер, како је рекла: „Нисам томе дорасла.” А њен отац је био частан и вредан човек. Нажалост, рано је преминуо.
Јоксо и Милутин су први напустили састанак.”
„Дакле, у томе је ствар”, захвалих се чика Пери.
Када бих срела Јокса или Милутина, увек бих их учтиво поздравила. Није ми промицао њихов поглед пун мржње, као да је говорио: „Бићеш ти бржа одовуд него отуд. Нећеш ти дуго овде опстати.” У себи сам мислила: „То ћемо још видети.” Остала сам до пензије.
Провокације су се наставиле.
-
Kroz zatvorena vrata
1.000 rsdZauvek
Ko mi krade ova jutra? – pita se, jedva odlepljujući kapke i mrzeći jutarnje svetlo koje ulazi kroz prljavi prozor prepunog autobusa.
Na podlaktici vozačeve ruke piše „Goca forever“. Sa nekog audio medija stiže „čovek ćutalica“. Majstore, naplaćuješ li muzički dinar, reži starija žena. Mladića na sredini autobusa to ne zanima – ima bele slušalice, žmuri naslonjene glave na staklo, sa očima izvan svakog zla. Autobus i glava će odskočiti na nekoj od rupa; oči će se vratiti u zlo, u javu. Punačka ženica i njena mršava nebliznakinja su juče sve ispričale, danas ćute i ćutaće narednih mesec dana. Ništa im se ne dešava; za priču mora nešto da se nakupi, neka svađa s komšijama, neki bezobrazluk nezahvalne dece. Njena poznanica, koja s vremena na vreme baci pogled nade u njenom pravcu, ima providnu belu haljinu. Lutko, tu si zavesu mogla na prozor da okačiš. Ne pričaju o novostima na poslu; poznanica srećom sve vreme razgovara telefonom. U sedam ujutro, njen je sagovornik pun životne snage kakvu mnogi ni do deset ne nakupe. Ja sam boem lutalica, kaže boem iz audio medija. Poznanica u zavesi voli da pozajmljuje novac od drugih; jednom je pozajmila čak i od vozača autobusa. Ova mrzovoljna, neodlepljenih kapaka, dobro zna za tu njenu pasiju: od nje bogami neće izvući ni prebijenu paru. Pogled joj kruži oko napadne poznanice, a pomalo i kroz nju i njenu zavesu: vreba izraze lica – ko će prvi sići da sedne na njegovo mesto? Brzo seda, gleda kroz prozor. Ne zanima je reka umornih radnika na ulici, nedospavanih i krmeljivih, ali to je ono što nudi pokretna slika u prozoru, film koji nijedan režiser neće snimiti. Zašto su utegnute? Zašto posrću na platformama? Zašto su bezvoljni? Zašto su ostareli? Zašto nigde nema poleta? Zašto su oljuštene fasade?
Majstore, znaš li ti šta je forever? Koliko ih je bilo posle Goce, kaži?
Silazi potom s platforme koja se kreće na platformu koja se ne kreće. Ne, ne, i ona se ipak okreće, ali jako sporo. Hvata ritam koraka onog koji pored nje nevidljiv ide i šapuće joj sva ta pitanja. Al’ nikako se ne usklađuju, jer on stalno menja tempo. Ispraća očima krntiju koja kao zadihana životinja nastavlja ka železničkoj stanici, sa koje gotovo niko više ne odlazi, i na koju se retko ko vraća.
Nespremna na promaju poslovne zgrade, na još jedan besmislen dan i ponovno ostavljanje sebe na ulazu, da bi se kao kišobran pokupila na kraju radnog dana, baca urokljivim okom još jedan pozdrav vozaču: Majstore, molim te, samo nemoj o forever.
-
Prokletstvo Hanterovih
800 rsdPutovanje noću može da bude zastrašujuće, pomisli mlada kneginja. Pogled joj je sve vreme lutao kroz prozor, ali ništa više od tame brda u daljini i nešto vidljivijih obrisa neba ispunjenog mesečevom svetlošću nije mogla da razazna. Iza nje su ostali beskrajni sati provedeni u pokušaju da se ne priseća surovosti očeve odluke i neminovnosti ženske sudbine da poslušno sledi.
Tokom ovog putovanja, nije bilo razlike između jednoličnog kretanja voza, truckanja kočije i plovidbe brodom. Sve se smenjivalo u nepogrešivoj organizaciji kneza Nariškina i njegovih saradnika. Nije ni sumnjala da će sve biti savršeno, gorko pomisli. Jedino se ona nije uklapala u šablon besprekornog života, sjajne karijere i velikih očekivanja svog oca. Posle smrti supruge, prepustio je podizanje jedinog deteta dadiljama i sluškinjama, guvernantama i vrhunskim profesorima, misleći da će joj tako nadomesiti nedostatak majke. Ekaterina je bila odličan đak, talentovana za slikanje, pisanje i recitovanje, govorila je francuski, nemački i engleski jezik kao maternji, no njenom detinjstvu nedostajalo je lepršavosti i slobode. Bila je okružena decom, ali to nisu bila deca njenog ranga i razlika je uvek morala da bude jasno izražena. Uglavnom sputana, uz duboko ukorenjenu svest o tome kako treba da se ponaša kneževa ćerka, gledala je svet oko sebe kroz stakleno zvono. Taj svet detetu je izgledao kao splet duginih boja, divan i nedostižan, gotovo surovo obmanjujuć.Sjajnog zdravlja i izražajne lepote, već u dobi od sedamnaest godina njeno telo isticalo se visinom i tananom građom, a crte lica poprimile su sve odlike aristokratske lepote, toliko različite u odnosu na devojke iz okruga. Sjajna i teška crna kosa plavičaste nijanse postala je njena najupečatljivija osobenost i ljudi su, fascinirani bojom, u svojim mislima, upoređivali kneževu ćerku sa vilama iz narodnih predanja. Okružena vršnjakinjama svetle kose i punije figure, bila je poput neobičnog priviđenja, utoliko lepša što ona sama uopšte nije bila svesna svoje zadivljujuće posebnosti. Otac je sa zebnjom i ponosom gledao koliko je potpuno nesvesna divljenja i zavisti što ispreda lepljive mreže. U osetljivim godinama bujanja svoje zamamne ljupkosti, nije imala majku da joj da savet i uputi je u opasnosti koje mogu da je zadese.
Setila se svog prvog bala. Gledala je oko sebe, u parove koji se okreću u ritmu valcera i narodnih igara, snopove raskošne svetlosti koja je silazila sa ogromnih lustera u dvorani, a smeh iz razdraganih grla odzvanjao je u njenim ušima poput najlepše melodije. Svet odraslih je izgledao primamljujuć i pun otkrovenja. Suknje bogato nabranih haljina i sjaj ženskog nakita, uglađenost muških odela i uniformi – to je svih ovih godina čekalo na nju. Uživaće, pomislila je, u blještavilu mladosti i plesaće, okretaće se do jutra poneta muzikom. Kao kroz maglu, setila se dubokog muževnog glasa koji joj je šapnuo blizu uha, i kako je ona, mehanički, ispunjena bezbrižnošću i zasenjena svim što se oko nje dešava, pružila svoju nežnu ruku u svilenoj rukavici. Tek kada je otpočeo ples, pogledala je bolje svog pratioca. Ni sve pročitane priče o junacima iz legendarnih bitaka, sva šaputanja koja se pravila da ne čuje, nisu je pripremila za susret sa nezemaljskom lepotom. Dubine mora koje nikad nije videla, ali je često o njima maštala, nisu je upoznale sa plavetnilom očiju što su je posmatrale. Našla se u vrtlogu kretanja, lebdeći, nošena sigurnim rukama najlepšeg muškarca kojeg je ikada videla ili imala smelosti da zamišlja. Krajevi bele haljine svetlucali su upleteni oko njihovih tela, a ruka u svilenoj rukavici drhtavo je doticala pramenove plave kose na njegovim ramenima.
Od tog trenutka nisu postojale druge oči. Nisu je zanimale priče o bogatim mladoženjama i velikim posedima. Bila je potpuno obuzeta. Prosci su prolazili kućom, preplavljeni užasom zbog hladnoće koju su videli u njenim očima. Uzalud ju je otac upoznavao sa onima koji su ispunjavali sve uslove, uglednom gospodom iz plemićkih porodica. U njenim je mislima bilo mesta samo za jedno ime. Još se sećala glasa čiji zvuk se urezao, nepovratno:
‒ Nisam Vam se predstavio, gospođice. Dozvolite mi. Oficir Aleksandar Ivanovič Orlov.
Bila je sezona te je sledio beskonačni niz igranki, koncerata, odlazaka u pozorište i kućnih poseta. Vreme mladalačkih zabava bilo je u punom jeku, a ona je žalila što ga ne viđa češće. Sve vreme, sa ogromnim nestrpljenjem i gotovo opsednuta, pratila je ulazak gostiju, očekujući da se pojavi, besprekorno lep u svojoj beloj uniformi i svestan toga. Maštala je da će je odmah spaziti i zamoliti za ples. Da će joj više puta prići, pogledati je svojim sjajnim očima, reći joj kako je samo na nju čekao svih ovih godina. Smišljala je u svojoj glavi bezbroj situacija u kojima bi joj on iskazao svoju ljubav pred drugima i zadivljene poglede onih koji su ih okruživali.
Sezona je prošla u čekanju na njega. Nadanje o ponovnom susretu utopilo se u prolećne dane, kada je u platno svojih vezova utkala i suze izneverenih očekivanja. Prvi put je osetila takvu bol i predala joj se, kao i svaka devojka njenih godina koja je imala priliku da oseti tugu neuzvraćene ljubavi.
Onda su počela da pristižu njegova pisma, pomešana sa mnogim drugima. U njima je opisivao lepote sveta koji je promicao pred njegovim očima tokom putovanja, pisao joj o čudnim običajima naroda sa juga, sa kojim je delio dobre i teške trenutke, bitke u kojima je učestvovao. Izbegavao je da piše o osećanjima, ali njoj se činilo, kako je vreme prolazilo sve više, da svaka reč diše ljubavlju. I srećno pomislila da je taj susret na balu odredio dalji tok njihovih života.
Nije mogla ni da pretpostavi koliko je bila u pravu.
-
Bajka i druge priče
1.000 rsdSvečana odela
Mirko je jedini u selu uspeo u životu. Završio je ozbiljne gradske škole i govorio engleski kao filmski glumac. Neki su čak pričali da je bio u Titovom kabinetu za jezike. Nije provereno. Ono što je bilo zasigurno, bar dva, nekih godina i tri puta, pojavljivao se u selu – obavezno za Svetog Jovana, porodičnu slavu, sestra Brankin rođendan i po neki put prekoredno. U selu je to bio prvorazredni događaj, kao Dan borca ili Đurđevdanski vašar. Retko su oni što su otišli dolazili, samo oko Dana republike, kad se kolju svinje, a neki ni tad. Ako ne dođu, onda roditelji napune stare kofere s mesištem, a Ilija, što je vozio autobus za Beograd, to sve pokupi, pa kad dođe u prestonicu, sačekaju ga na stanici, pokupe šta je doneo, a on vrati prazne kofere u selo. Mirko je bio drugačiji, voleo je da dođe, makar ponekad. Kad na narandžastom „Stojadinom“ pritisne sirenu, još kod zatvorenog Miloradovog mlina, svi ga čuju, jer odzvanja jedinom ulicom. Oni što su kod kuće, izađu na prozor ili kapiju, pa mu mašu, kao da dolazi neko važan u selo. Kod zadruge zastane, mahne kroz prozor za pozdrav, a Dušku Krušku vikne da podeli pivo svima, platiće kasnije, kad navrati. Onda pritisnu gas, auto zaškripi po drumu i digne prašinu da oni ispred doma kasnije popiju pivo u gutljaju, kako bi prašinu sprali iz grla.
Ispred kapije, sačeka ga majka, ponekad i sestra. Otac nikad, ili je u polju, ili je u voćnjaku ili nešto radi. Osim kad je slava, onda ga dočeka na kućnom pragu i izljubi, sve mu glavu u rukama držeći, kao da će Mirko negde da pobegne. Kad ga majka uvede u kuću, obično skuva kafu i posluži slatko, pa dok piju svašta ga pita. On odgovara kratko, uglavnom sa „Da“ i „Ne“, pa kad popije kafu ode do kola. Donese neke kese crvene, plave, bele, sve latinične reči, engleske. Uglavnom, u njima su odela, svečana plava odela, sa sjajnim dugmadima. Ponekad u kesi bude i neko piće, boks cigareta ili parfem. Retko, ali bude.
Mirko provede dan, eventualno dva kod svojih, malo se zevzeči sa komšijama, plati pivo u zadruzi, popakuje šta majka i sestra spreme i vrati se za Beograd.
A onda krene redovni ritual njegovog oca Ratka, nakon Mirkovog odlaska. Obzirom da seljaci nemaju ni gde, ni zašta da se pokazuju, otac uzme plava odela, stavi preko ruke ko kelner krpu, pa redom – prvo je dao najbližim komšijama, pa onima do njih, pa onima još malo dalje. Ali odela ima toliko, da je krenuo putem, pa počeo i po zaseocima da deli. Posle par godina Mirkovog donošenja odela, svaki stanovnik u selu imao je bar po jedno. A obzirom da je uz odela za muškarce, ponekad donosio ista takva, samo umesto pantalona suknju, i sve viđenije domaćice imale su makar jedan svečani komplet u plavoj boji.
A onda je Toša išao avionom kod sina jedinca u Nemačku i selo je otkrilo ono što je bila brižno čuvana tajna, nešto o čemu Mirko nije hteo da priča: Mirko je pilot, jer piloti nose takva odela. I oni drugi što rade u avionu –muški i ženski. Velika sreća obuzme sve koji su imali ta odela –ej, nije šala! – pilot. Ili onaj što radi u avionu.
I dođe vreme da se Branka udaje. Isprosio je naočit momak iz susednog sela, domaćin, traktor, kombajn i sva priključna mehanizacija, hektari zemlje, i sve kako dolikuje. Spremala se velika svadba, nezapamćena u tom kraju. Jedina mana svadbe je što su seljani bili s mladine strane, pa su se malo osećali ko u zapećku, ko popišani, što bi se reklo. Ali, Ratko je pozvao celo selo i okolne zaseoke, prijatelje i familiju da proslave devojačko veče, devojačku svadbu.
Po običaju, Mirko je trubio već kod mlina ali se nije zaustavljao do kuće. Sa njim, iz kola, izađe i zgodna, visoka devojka, duge plave kose, obučena u džins. Po prvi put otkad je pre petnaest godina otišao za Beograd, da je došao sa nekom. Upoznao je roditelje i sestru, prisutnu familiju i komšije sa „moja devojka, Snežana“. Izneo je iz gepeka nekoliko kesa, a u njima nije bilo odela, samo strana pića, strane cigarete i nekoliko parfema. Ubrzo, svi u dvorištu su pušili i mirisali kao parfimerija.
Mirko i Snežana smestiše se u kuću koju je Ratko sagradio kao poklon za njegovu svadbu. Kuća se već pomalo zapustila, jer je očekivala da će se Mirko već oženiti i brinuti o njoj, popravljati malter, bojadisati drvenariju i sve kako treba da bi kuća bila kuća. Ali, osim sobe gde je Mirko spavao kad je dolazio, većinu stvari je prekrila prašina. Osim te sobe, koju su spremali kad su znali da dolazi.
Ratko nije hteo da zaostaje za Brankinim svekrom, te devojačko veče beše kao svadba. Dva orkestra, jedna reduša na četiri gosta, ića, pića i pečenja, još jednu svadbu da napravi. Slavilo se od popodne, pa do uveče, ali ne mnogo kasno, jer sutra dolaze svatovi. Veselo beše. Leglo se pre ponoći, a reduše ostadoše da počiste i pripreme stolove za ujutro.
Izjutra, trubači probudiše prvo Snežanu, nenaviknutu na takav „budilnik“. Mirko, koji je prethodni dan potegao malo više, jedva progleda, ali to ga nije sprečilo da se poigra sa Snežaninim telom, koje se ipak iskralo iz kreveta, ostavljajući Mirka sa kiselim smeškom. Polako se obukoše, Sneža u svečanu haljinu, iskusno umesto štikli obula je baletanke, a Mirko bljesnu u svetlo sivom odelu, s novim cipelama i košuljom po poslednjoj modi, bez kravate. Pre nego su se obukli i izašli, malo su štrpnuli od vruće proje i hladnog pečenja. Visokotonska sirena Ilijinog autobusa, pomešana sa tercama drugih automobilskih sirena, začuše se kod Miloradovog napuštenog mlina. Svatovi su najavljivali svoj dolazak.
U dvorištu i oko kuća okupio se silan svet. Kad ih je ugledala, Snežana uđe ponovo u kuću, glasno se smejući. Srećom, taj smeh su prekrile trube, ali nisu mogle da sakriju kostimografiju ispred njenih očiju.
Svi seljani su bili obučeni u odela stjuarta „JAT“-a, plava, sa sjajnim dugmadima. I većina žena je izgledala kao karikature stjuardesa, groteskne pojave.
Mirkov otac je stajao na kapiji, u istom tom odelu, neravnomerno skraćenih nogavica. Držao je u ruci lovačku pušku i pušio stranu cigaretu. Gledao niz drum, ka sirenama. Pored njega, Mirkova majka, utegnuta do pucanja u plavi komplet, sjajnih dugmadi koja samo što ne popuste. Na reveru ruzmarin, prikačen špenadlom. Ko zna kad je ustala, kad ima i trajnu na glavi. Muzika pravi zvučnu kulisu, pomalo ispadajući iz ritma, između dva gutljaja pića.
Mirko im prilazi, osmehuje se, srećan jer se odavno izvukao iz ovog cirkusa. Oko njega, „stjuarti“ i „stjuardese“ ga pozdravljaju ili igraju uz muziku ili podvriskuju. Za njim ide Snežana, izgleda među tim ljudima, kao da se izgubila. Samo se smeje. Majka, kad ih ugleda, propne se na prste i poljubi, prvo Mirko, a potom i, nadala se, buduću snajku. Ratko pokazuje niz put, govoreći muzici – „Evo ih!“.
Mirkova majka, okrenuta ka Mirku, zategnu rukom sako, potom popravi frizuru.
„A, kako izgledam?“ Mirko reče odlično, Snežana potvrdi, čak rukom popravi ruzmarin, koji se iskrivio.
Majka se nasmeje široko, da pokaže zube. „Od strine sam pozajmila i protezu“.
-
Doživljaji Smilje Luki
500 rsdU krošnjama neba, tu kod oblaka…
Svako dete, bilo ono veliko, ili malo, ima svog heroja. Ima svog zamišljenog junaka koji, ne samo da može da preskoči zgradu, spakuje igračke, pazi da se ne polomiš sa bicikla, otera neku džukelu što hoće da te ujede po svaku cenu, odbrani od debelog Bojana iz IV/2, koji bi pojeo i mene i tebe i užinu, uradi sve zadatke iz matematike i pročita sve lektire, a da se ne umori. A onda kada uspava decu, ide da spasi svet. Ali ne samo da spasi svet, već stigne iz dalekih krajeva da dođe da isto to dete pokrije i ušuška, ako sanja nešto loše, pa se vrati da ubije aždaju koja je rešila da pojede celo čovečanstvo. Ujutru, kada se dete probudi, opet vidi svog heroja, kako sa maramom na glavi, vunenim prslukom i čarapama šeta po kući i kao hobotnica sa šesnaest ruku, sve uspe da uradi. Pitate se kako?! Baš lako! Heroju je uvek hladno na leđima i tog heroja ne možeš ubediti da si sit, nikada u životu. Misija heroja je da nisi gladan! Još se nije rodio taj koji je mog heroja ubedio da nije gladan. A tek se nije rodio onaj koji može da ubedi heroja da mu nije hladno. Promaja i glad su najgori neprijatelji. Nevidljivi ubica koji vreba i čeka da ti se raspaše majica i tada kreće u napad. Još se majica nije ni izvukla kako treba, da osetim onaj lepi, hladni, gotovo osvežavajući vazduh, a heroj je već skočio i brzinom svetlosti došao, uvukao mi majicu u gaće, toliko jako, da sam osetio kako su mi se čarape na nogama zategle, kada me je cimnuo. Kako su se zategle čarape, tako se zategla i knedla u grlu, pa nisam mogao da dođem do vazduha, ali važno je da nije hladno.
Mog heroja poznaju svi moji drugari. I ne samo drugari, već i sve komšije. Ma malo je reći komšije, jer mog heroja poznaju i ljudi koji tuda prolaze. I kada avion proleti iznad, siguran sam da su i oni videli mog heroja. Te divne oči koje se smeškaju iza žućkasto-braon rama od naočara, teško da neko ne može da primeti, a još manje da ne kaže: „Dobar dan“.
Nije važno da li je poznaje, da li je došao na jedan dan, pa će sutra odleteti na kraj sveta, prosto i jednostavno, njen predivni osmeh te natera da kažeš: „Dobar dan“. Kažeš tu kratku frazu, saviješ glavu i zapitaš se, da li ćemo i mi biti takvi kada ostarimo. Hoćemo li i mi imati kapaciteta da se svima javimo, pomognemo, dočekamo uz osmeh, a pritom da o svojim bližnjima brinemo na najlepši mogući način. Hoćemo li i mi biti heroji u vunenim džemperima, ili ćemo se praviti da je to staromodno i nositi skupe stvari, pretvarajući se da smo nešto što nismo? Hoće li skupe stvari pokriti siromaštvo duha, ili ćemo biti heroji kojima se deca raduju? Hoćemo li ljudima oko sebe nositi mnogo cveća na grob, žaleći što smo propustili mnogo toga, ili ćemo se trgnuti i razbiti čamotinju naših socijalnih života i pokazati ljubav u pravo vreme?
Zašto je baš ona moj heroj? O tome mogu satima i danima da pričam. Zašto je zaslužila da se o njoj piše? Mislim da na svetu nema dovoljno papira koje bih mogao o njoj da ispišem. Jedan maleni heroj, kratke, tršave kosice, vedrog duha i još veselijih očiju.
Rođena je davnih dana, u sred zime, u selu blizu Crnog vrha. Završila je, od osnovne škole, koliko je u tim okolnostima moglo da se završi, s obzirom na rat koji je tada harao, ali to nije uticalo na pronicljivost, inteligenciju i snalažljivost devojčurka, koji je odrastao u plemenitu ženu. Ona je bila domaćica, žena koja brine o kući, deci i pokućstvu. Budući da znam mnoge priče o njenoj deci i njihovim nestašlucima, mislim da joj treba dati i orden. Mnoge priče su ostale neispričane i nedorečene, ali ko još razmišlja o svim pričama, kada je dete i koliko pitanja ostane neodgovoreno, kada za njih bude kasno. Često nam je važnija lopta i jurnjava, nego neko pitanje o detinjstvu nama dragih ljudi. Nešto se kroz priču i sazna, ali dosta toga ostaje na nama da projektujemo i da zabavljamo neke nove generacije pričama o nekim herojima, koji su na nas uticali, ma koliko oni škole imali. Nekada, ni najveće škole ne mogu naučiti lepim manirima.
To čovek nosi u sebi, a sve što je potrebno jeste da ih neguje i čuva, jer se u ovom surovom svetu sve lako gubi, strpljenje i maniri pogotovo. Život nekada postavi najteže ispite, gore nego na mnogim fakultetima. Završiti životni fakultet i ostati normalan i čist u glavi, odlika je jednog odličnog studenta. Mnogi polude na osnovnim studijama, ne znajući da se izbore sa problemima učenja, a kada dođe do lekcija života koje se ne uče u školi, tu nastaje opšti fijasko.
Mnogi pobace na prvim koracima, pre nego i da im život uruči indeks.
A, da! Moj heroj je moja baba! Ona je izmislila školu života. Jedna jedina Smilja Luki!
-
Ovde gde pripadam
900 rsdOsam godina kasnije
BUKUREŠT, APRIL 2004.
„Dol. Dol, stani!”, povikao je Mihai, trčeći za svojom koleginicom sa novinama u rukama. „Slušaj biser koji se nalazi u Deset razloga zašto živeti u Rumuniji.”
„Da čujem”,odgovorila je zainteresovano Dol.
„Rumunija je bogata atraktivnom prirodom koja se teško pronalazi u savremenom svetu. Njena sela odišu vanvremenošću, a autor teksta se posebno osvrće na Vanatori selo u okrugu ortodoksnog manastira Njamc, gde, kako on kaže, čovek ne može ostariti, jer ga pogled čini večno mladim”, pročitao je Mihai deo novinskog teksta. „Dol, mora biti da si ti zato toliko lepa, jer potičeš odatle gde moldavski vetrovi neguju kožu.” Zacerekao se i cmoknuo je u obraz.
„Veoma smešno, Mih. Znaš da sam došla odande pre trinaest godina. Sad mi neguje kožu to što imam para da jedem samo paradajz i krastavac”, kiselo mu je odgovorila Dol.
„Kad imaš onako alavu tetku, nije ni čudo što za tebe ništa ne preostane. Dok ona jede šniclu, ti jedi suva hleba.”
„Mih, to mi je tetka”, rekla je i značajno ga pogledala.
„To ti nije tetka već muzlica. Poješće ti život. Počeo je trbuh da ti raste od kvasca, jer samo hleb u sebe trpaš. Svi vidimo kako živiš. Izvadi pasoš, Dol! Nas desetoro ide za Ameriku preko fakulteta. Ako ništa drugo, bar ćeš konačno jesti kao čovek. Plaćen je avionski prevoz, smeštaj i hrana.”
„Teta Ilinka se neće složiti sa tim.”
„Dol, imaš dvadeset pet godina. Još studiraš zato što radiš dva posla, dok se tvoja tetka izležava i jede ono što ti zaradiš. Pogledaj se na šta ličiš. Mršava si kao kostur, kosa ti je iskrzana, a odeća pohabana. Stomak ti je otečen od silnog kvasca koji u sebe unosiš. Ta kravetina ti uzme sve pare i još ih deli sa švalerom. Bojim se što si u blizini te protuve. Dol, ja sam tvoj prijatelj, molim te, poslušaj me!” Sažaljivo ju je pogledao.
„Nemam novac za pasoš, Mih. Jedva sam uspela da sklonim sumu za polovne knjige”, tužno je rekla, znajući i sama da bi za nju ovo bila idealna prilika da pobegne i započne novi život. „Stan u kome živim je njen. Šta ću kad budem morala da se vratim? Ona me neće primiti nazad.”
„Dol, ne budi naivna. Niko od nas ne planira da se vrati iz Amerike. Snalazićemo se. Bolje i to nego da sirotujemo ovde. A što se pasoša tiče, ja ću ti pozajmiti novac. Jednog dana ćeš ti možda pomoći meni.
„Uh, Mih, dobro, pristajem.”Možda je prebrzo pristala, ali znala je da ne može više ovako.
„Bravo, drugarice moja. Jedva čekam da kažem ostalima. Sirotinja je uvek lakša kad natkriljuje čopor. Više nećeš biti sama u svom problemu. Biće nas deset.Polazi se u septembru, a prijavljivanje traje još dva dana.”
„I konačno ću jesti, Mih. Sanjam veliku ribu na tanjiru i crnu čokoladu.” Podigla je oči ka nebu i oblizala suve usne. Skoro da je mogla da oseti posoljenu tunu i skliskost maslinovog ulja. A onda joj se oporost sa dozom slatkoće slivala u grlo i nosnice ispunile mirisom kakaa i mlečnice.
„Siroto moje. Valjda pod nebom Vajominga postoji jedna dobra trpeza za Dol Moldoveanu”, rekao je i smejao se Mihai, vidno raspoložen što je njegova draga prijateljica ipak rešila da zagazi tragom boljeg života.
„Vajoming?”
„Da. Radićemo u velikom hotelu u Džeksonu. Nadam se da ti ne smeta da radiš kao spremačica. Plata je dobra, petnaest dolara na sat. Spavamo u bungalovima za zaposlene i imamo tri obroka dnevno.”
„Mih, pa ja to i ovde radim vikendom. Znaš i sam da čistim deset stanova.”
„Znam, Dol, ali ti si dobar student. Trebalo je odavno da završiš i radiš u banci.”
„Navikla sam ja da to trebalo je mene zaobilazi. Otkako su mi roditelji umrli, živim od danas do sutra. Nekada pomislim kako bi mi život bio lakši da sam ostala sama na selu”, tužno je izgovorila. „Moj dragi otac se sigurno u grobu prevrće, kad me gleda kako izgledam. Svake godine imam sve manje snage, Mih. Bukurešt me je pojeo. Ja nemam snage za ovaj grad. On guta sirotinju.”
„Ti ćeš jednog dana biti ta koja će progutati sunce, Dol. Amerika će te voleti. Ona čeka na tebe. Možda je to mesto gde pripadaš.”
Tog istog dana Dol je konkurisala za pasoš. Neka nadljudska snaga ulivala se u nju isto kao i želja da pobegne iz zemlje u kojoj je čitav život tugovala. Kad se vratila u stan, dočekali su je, sad već dugogodišnji, tetkin ljubavnik Ioan i njena krv i meso koja se sa sto dvadeset kilograma jedva kretala.
„Vidi vidi, rešila si da se vratiš kući. Šta ćemo da jedemo?”
„Sad ću spremiti ručak”, pomirljivo je odgovorila Dol.
„Ioan večeras spava ovde”, nacerila se Ilinka.
„Opet?”, uzdahnula je Dol. Znala je da ćeopet morati zvati neku od drugarica da prespava. Bilo ju je sramota, jer je znala da su u pravu, kad joj kažu da se ponaša kao glupača koja dozvoljava da bude iskorištena. Nije mogla da im objasni, da se sve te godine nadala da će njena tetka pokazati bar malo očeva karaktera, da će njegovi geni negde izbiti i da će tako bar još jednom osetiti njegovo prisustvo. Nije im mogla to reći, jer bi, pored činjenice da ispada glupa, ispala i luda.
Pasoš je bio gotov za nekoliko nedelja, a ona ga je ostavila kod Miha, jer se plašila da će ga tetka pronaći i osujetiti njene planove za odlazak. To bi se sigurno i desilo, jer je Ilinka urlala od besa kad joj je Dol saopštila da odlazi.
„Sve vreme te hranim pod svojim krovom, pseto nezahvalno. Puj, gaduro, trebalo je da skapaš sa onom tvojom guskom od majke.”
Dol je ćutala, dok ju je tetka gađala predmetima iz stana. Kraj. Uskoro će doći kraj svemu.Meseci do polaska su bili jezivi. Dol se tešila da će sve biti vredno torture koju je podnosila, a i znala je duboko u srcu da tetku više neće videti, pa je ćutala. Nije da bi ona žalila za njom, ali bi žalila za onim nadama koje je imala. I eto, poštovala je te nade koje su zapravo bile potpuno neosnovane. Ilinka je od ostalih članova porodice Moldoveanu bila udaljena niz svetlosnih godina.
A onda je došao i dan odlaska.
„Teto, želim ti svako dobro. Pisaću ti.”
„Bolje mi pošalji para, nezahvalnice.”
Bacila je još jedan pogled na sve što je bilo prisutno u tom stanu u kome je provela najgore godine svog života. Još samo jedno prisećanje svega neželjenog što je iskrslo u životu jednog mladog bića, bilo je dovoljno da bez griže savesti Dol polako napusti stan i poželi da se više nikada ne vrati.
Hotel „Četiri godišnja doba”, u gradu Džeksonu, bio je u vlasništvu Džejmsa Spajka i bio je pun tokom čitave godine. Po dolasku, rano ujutro su raspoređeni u trokrevetne sobe i dobili su svoje uniforme i zaduženja. Dol je dobila kao zadatak čišćenje četvrtog sprata hotela. Prvo što ju je impresioniralo su bile veličine prostorija. Amerikanci su voleli široke ambijente. Kupatila u sobama su bila veća nego stan njene tetke. Sve je bilo svetlo i puno mekih tepiha i nežne posteljine. Možda je ovaj hotel nešto najviše nalik raju, mislila je Dol. Tog prvog radnog dana je propustila doručak, jer su na njega zakasnili. A onda je došla pauza za ručak. Na tanjiru je stajala velika šnicla i pire krompir, kao i salata sa dresingom koji je predivno mirisao. Ostali zaposleni u kuhinji su gledali u devojku koja nije pipala hranu, već je samo zurila u tanjir. Pauza je istekla i tek onda se Dol trgla, shvatajući da nije ništa pojela. Kad nešto silno želiš, ne znaš kako da se ponašaš kad to i dobiješ. Od sutra, svaki tanjir će biti moj. I ovaj svet je moj, ali ne za nadati se. I ne za deliti. Svet mora da postoji i za one koji žele biti sami.
-
Sve boje ljubavi
800 rsdUvod
Hram Vasilija Blaženog blistao je na zubatom decembarskom suncu. Šarene kupole poput paunica šepurile su se u svojoj gracioznosti, prkoseći sloju snega koji je napadao po njima. Svojom lepotom mamile su prolaznike da nakratko zastanu i dive se arhitektonskom umeću. Turisti su neumorno fotografisali, obilazeći oko građevine čija bogata istorija mora biti uhvaćena u vremenu i kao suvenir sačuvana za sećanje.
Ženska prilika u debelom tamnom kaputu sa miš-sivom šubarom na glavi, sanjivo je posmatrala crkvu. Oči su joj sijale kao pahuljice snega slične onima na kupoli. Nebeskoplava nijansa sa beličastim grudvicama prelivala se i razlivala u naletu inspiracije. Preko ramena joj je visila velika torba od koje se nije odvajala. U njoj je nosila blok za skiciranje i mnoštvo olovaka. Ti predmeti su joj trebali baš za ovakve prilike. Ljudi su voleli da određene trenutke ovekoveče jednim stiskom na dugme foto-aparata, a ona je svoje impresije prenosila na papir. Pokretima ruke oživljavala je predmete, neživom bi davala dušu i tim činom udahnula bi im novi život i lepotu. Olovkom i četkicom otkrivala je novi svet u kome se prepliću boje, ostavljajući tako lični pečat i navodeći posmatrača da sliku sagleda iz drugog ugla. Nije umela sa rečima, ali je zato njeno slikanje govorilo mnogo jezika. Dobar poznavalac bi mogao da zna šta je slikom htela reći.
Zavedena lepotom hrama, koji je do skoro mogla samo da vidi na internetu, brzo je izvukla blok i zauzela najbolju poziciju za crtanje. Žustrim pokretima ruke grubo je skicirala obrise koje će kasnije doterati do perfekcije. Rešila je da će narednih dana dolaziti na ovo isto mesto sve dok dobro ne zapamti svaki detalj, a potom ga u crticu oslika.
Ljubav koju gaji prema umetnosti, naročito prema slikarstvu ponekad ne može da objasni ni samoj sebi, ali osećaj koji je obuzme u trenu kada četkicom pomeša boje može se uporediti sa detetom koje prvi put samostalno pusti korake. Radost i euforija.
Za Tamaru Igorovnu, studentkinju Fakulteta primenjene umetnisti ‒ odsek slikarstvo, Moskva je bila ostvarenje sna. Dolaskom iz Abinska, grada Krasnodarske oblasti u kome je rođena i odrasla, imala je osećaj da je zakoračila na plodno tlo poznatih pisaca, umetnika da i ona ostavi trag. Na završnoj godini, uz podršku mentorke i inicijative Abinskog udruženja slikara Rusija pod prstima, dobila je priliku da se iskaže na prestižnom Moskovskom univerzitetu umetnosti.
Sa svojom sestrom od tetke Natašom, koja je takođe bila student univerziteta, doputovala je u Moskuvu pre tri dana. Kao učenice na budžetu sa stipendijom, nisu brinule za krov nad glavom i osnovne troškove školovanja jer je država pokrivala osnove, ali za ostalo morale su brzo da pronađu posao. Nataša je bila zadužena za oglase poslodavaca, a Tamara za turističke ture duž Crvenog trga.
‒ Prvo moramo da vidimo sve lepote Kremlja, pre nego prionemo na težak rad ‒ bila je prva rečenica koju je Tamara rekla onog momenta kada su napustile zgradu aerodroma.
U početku su u dom ulazile samo da prespavaju. Po cele dane su obilazile muzeje, parkove, a danas je na red došao Crveni trg.
‒ Ah, noge me ubijaju od silnog hodanja. I smrzavam se! ‒ oglasila se Nataša iza njenih leđa. ‒ Ako ovako nastavimo upala mišića nam ne gine. Samo da pre toga ne dobijemo hipotermiju. Crtaš, haa? Ne možeš da odoliš ‒ virila je preko Tamarinog ramena u sivkaste obrise, koji su svakim sledećim pomakom dobijali oblik.
‒ Ne mogu da odolim! Vidi tu lepotu! Neverovatno… Neponovljiv umetnički izražaj! ‒ ushićeno je uzvikivala Tamara i nastavljala sa crtanjem. ‒ Uživaj malo, neće ti ništa biti. Ni u Abinsku nije ništa toplije.
‒ Stojimo ovde dovoljno dugo… Ruke su mi se smrzle, a one stvaraju magiju. Kako da vajam ako mi prsti izgube osećaj? ‒ mahala je rukama ispred nje.
‒ U redu, Nataša. Gde bi ti da idemo? ‒ upitala je Tamara i sklopila blok. Nije mogla više da sluša njeno negodovanje.
‒ Idemo u galeriju, u neki od muzeja. Izbor nam je fantastičan. Zamisli da jednog dana neko naše delo osvane unutar tih zidova ili… da se ti udaš baš u ovoj crkvi ‒ tapšala je kao malo dete i gotovo poskakivala od same pomisli.
Tamara nije mogla da veruje koliko bujnu maštu ima Nataša, a nju su optuživali da je sanjar i idealista. Nije zločin sanjati, verovati u sebe, širiti vidike i pomerati granice. Nije sanjala o slavi velikog slikara čija će platna krasiti vile bogatih, ali jeste sanjala da njene slike cene istinski stručnjaci. Želela je mali atelje u kome bi vladao umetnički haos, a nastajala velika ljubav. Nije joj trebala raskoš carske Rusije da bi bila srećna. Otvoreno se divila tome, ali sebe tamo nije videla.
‒ Ovo je muzej, znaš to?
‒ Znam, Tamara ‒ dosadno je prevrnula očima. ‒ Ali po potrebi se koristi i kao crkva.
‒ Da, da… Zamisli ja uboga umetnica, a udajem se ovde ‒ pokazala je rukom prema hramu. ‒ Od prodaje prve slike platiću venčanje baš tu. Ni manje ni više ‒ frknula je i prasnula u smeh.
‒ Devojka može da sanja ‒ Nataša se hladila rukom, zaboravljajući da se pre koju sekundu žalila na zimu. Odjednom joj je bilo vruće.
Ništa joj nije odgovorila, odmahivala je glavom u neverici i veselo se kikotala.
‒ Idemo, molim te. Ne mogu da te gledam više ‒ Tamara se malo uozbiljila i otvorila tašnu da odloži blok. Između njegovih korica nalazilo se mnoštvo hartija sa nedovršenim skicama koje je trebalo da dovrši a onda ih prenese na platno. Nije mogla da odluči koja joj se znamenitost više sviđa za rad kojim će zaokružiti studentske dane i pokazati sebe kao dostojnog naslednika grandiozne kulturne baštine, kakvu je imala Moskva.
Zaokupljena mislima i slaganjem skica u torbu nije primetila psa koji joj se približavao velikom brzinom. Dok je Nataša opazila opasnost bilo je kasno za reakciju.
‒ Tamaraaa… Pazi!!!
Nije se ni snašla, a gomila sivog krzna obrušila se na njena leđa. Listovi su leteli svuda naokolo, a ona se našla oborena licem na betonu.
‒ Uuhhh… ‒ bolno je zastenjala. Obraz joj je goreo od udarca. U sveopštom žamoru glasova koji su dolazili od turista, raštrkanih svuda po trgu, jedan se izdvajao iz gužve i dopirao do njenih ušiju, a pritisak na leđima nije popuštao.
‒ Kolja! Stani!
Jasno je čula dozivanje i komandu. Taj Kolja je sigurno bio kriv za njen pad. Nije ni slutila da je njeno razdragano cerekanje privuklo ogromnog psa, ali i njegovog gazdu.
Realista i sanjar stvoriće novu epohu u umetnosti. Epohu mistične, nespojive zavodljivosti pod okriljem Moskve i njenih blagodeti.
-
Muška poezija za žene
600 rsdMUZEJI USPOMENA
Otkada sam pre deset godina
preuredio stan u kome je
najveći deo svog života proveo
moj otac
on više nikada
nije stupio u njega.
Shvatio sam
mnogo godina kasnije
da sam tim
davno preduzetim činom
njegov muzej uspomena
surovo
pretvorio u svoj.PITANJE JE SAD
Ime mu je Nevolja.
Nosi majicu sa natpisom Nevolja.
Crnu.
Sve vreme viče „Nevolja sam!“Uzalud.
Povređuje je zato.
Ni to ne pomaže.
Ona jednostavno ne veruje.
Traži mu uporno drugo ime. Umeće tuđu sadržinu.Da li će on zaista
umreti
kao neko drugi?DUGA I JA
Pogledaj nas i uveri se
iluzija smo
duga i ja.
Radosni izbor. Postojimo.
Moj smeh je dokaz.
Evo, sada, i tvoj smeh je
dokaz
verodostojnosti
duge
i
punopravnosti
iluzije.POTIRANJE
Želja koja se ostvaruje
kroz bol drugog
bez koga te nema.
Bol kojim meriš svoje postojanje.
Taj drugi koga ubijaš
svojim postojanjem.
Šta je preče
ljubav ili ljubav?
Zašto se tako surovo
potiru?PRITISNUO JE INTERFON
i na njeno: „Ko je?“
odgovorio:
„Manijak“.
Prepoznala mu je glas
i pustila ga.
Došao je samo do njenog
sandučeta
i ubacio joj
ružunalik njenoj.
-
Erupcija beskrupulozne elokvencije
400 rsdAKO TE NAĐEM
Ako te nađem
Kako ću znati
Da si to ti
Da li po mekoj zemlji
Gde išla si
Svojim bosim stopalima
Oblika jutarnjeg sunca;
Da li će tren biti dovoljan
Da ti kažem koliko vremena
Mi je trebalo da shvatim
Da život ima tri strane
Tvoju, moju i našu
Hoćeš li biti tu
Sada, uvek i nekad
Ako te nađem;
Ako ti kažem da nikada
Nisam uspeo takvu da te nađem
Takvu kakvog si me srela
Hoćeš li i dalje da me gledaš
Tako kao da smo zajedno
Otkad je sveta i veka
Ako te nađem…ČEKAM I IŠČEKUJEM
Čekam i iščekujem…
Čekanje može biti dugo, neprestano
Može se odužiti
I možemo zaboraviti da čekamo,
Previše sam čekao
Nekako ću se izgubiti
Nestaće mi pamćenje.
Čekam na ostvarenje čekanja
Oči mi lutaju bez cilja
Svakih 10 minuta okrenem se za 360 stepeni
Dosađujem ljudima pitanjima
Za sat na ruci,
Oko mene svi već
Ostvarili su svoja čekanja odavno,
Ja i dalje trunem.
Pogrešio sam kada sam ostavio
Mladost da ćaska sa čekanjem
Mnogo su se zapričali
A ja sam ostario.
Imam ja strpljenja
Ali moje telo ima granice
Osoba koju čekam međutim
Nema te granice
Ona koju čekam
Bi od mene dobila Mlečni put
Života kao med i mleko
Život moj bih joj ostavio.
Tamo negde možda i neko drugi čeka.
Možda neko mene čeka.
Čekanje je rasprostranjeno,
Ima ga dosta.
Ali, da li dovoljno?
Sve se kreće u krug, svet je okrugao.DOK GLEDAM
Propast gledam samo kao akviziciju
Novih poena
Potrebnih našem snu da ne izgori.
San je ipak propast naše budućnosti.
Dok gledam propast
Propašću smatram samo
Ono što nas je dotaklo
Prilikom svađe oko ljubavi,
Međutim nisam osetio dodir,
Kožni dodir,
Osetio sam dodir
Ekvivalentan početku sunovrata
Nakalemljen osećaju tuge
Iskonske i nepovratne.
Mnogo je teško voleti!MARAMA
Zagolicao me je vrat
Kosa mi se zaglavila
Ne smem da pišem
U grlu mi je knedla.
Kroz gušu kao da teče bezbroj ljudi
Koji traže poziciju za raspravu
Spajaju se i mrze
A žrtvovan sam ja
Krvotok je prekinut
Nismo krivi ni ja, ni moj vrat
Nemamo nijedan drag razlog.
Hitam noktima preko vratne kože
Ljudi su upozoreni
Kad je stvar o meni
Volim imati maramu u sebi;
Biću ti oko vrata
Cirkulisaću tvojim minutima
Nećeš biti kriva ti a ni tvoje boje.
Zakopčao sam dugme košulje
I odmah se setio tebe,
Ono se otkinulo
Čini mi se kao ti od mene,
Da sam košulja tvoja
Prohodao bih tvoje reflekse,
Čuo bih tebe i ono pravo
Nećeš me videti, nećeš me znati
Uhvatićeš me i onda pokrasti onako kratko.NIKO I NIŠTA
Upoznaj me dok sam niko i ništa
Da bih znao da li da idem dalje
Da ti pokazujem
Koliko je teško nemati nikog
Kada si neko i nešto
Ostavi mi svoje reči.
Dok sam niko i ništa
Ti pokušaj da mi ostaviš sve brojeve
Koji poprimili su značaj ljubavi, sreće i kraja
Počeću da brojim sve
Sve što smo okretali
Na stranu na kojoj je moguće
Strmoglavom brzinom
Osetiti onu stranu
Koja ima sve naše tabele na broju
Pišu da su nam sva nadanja okrenula leđa
Potapšaću ih i izvaditi nož besa.
Kada kao niko i ništa pokušaš
Da shvatiš da okrećući se
U praznoj sobi
Samo uspostavljaš vetar koji zavitlaće
Pokušaj da
Udariš temelj
Okosnici svog života
Novom rođenju!
Iskali svoj bes na meni dok niko sam i ništa
Neka besni udarci počnu da ošamućuju
Nipodaštavanje mojih misli
Koje mi kažu da nemati ništa ne znači
Konačni poraz
Već shvatanje da prazninu treba popuniti
I elokventnom brzinom
Krenuti u nova isplovljavanja. -
Od Srbije do Teksasa
400 rsdVOLIM SVE PLAVO
Volim sve plavo,
nebo,
more,
plave obrise daleke gore,
plavu kosu,
plave oči,
plavo cveće u plavoj kosi.Gledam daleke, plave gore,
gore se plave,
kao more.Plave oblake vetar kreće,
donose tugu,
a odnose sreću.
Sve što je plavo mene neće.Zagreb, oktobra 1955.
TEBI I ZEMUNU
Pod nogama lišće nam se zlati,
pada s grana na naša ramena.
Zagrljeni šetamo Zemunom,
kunemo se da je ljubav večna.Otkucaji sata sa zvonika,
mešaju se sa šuštanjem lišća,
ispred nas je bleštavi Beograd,
šapat nam je i nežan i strastan.Koračamo kejom kraj Dunava,
posmatramo nestajanje dana,
tela su nam lelujanje lišća,
ljubimo se, lišće nas prekriva.Zemun, oktobra 1963.
LETNJA KIŠA
Oblaci prekrivaju nebo,
na licu Sunca duga plovi.
Oblak munjom pozdravlja oblak,
kiša sa zemljom progovori.Blesak svetlosti, preko neba,
remeti romor letnje kiše,
strahovit prasak, tresak groma,
odgovor je oblaka oblaku.Dobuju krupne kapi kiše,
stvaraju klobuke šešire.
Brže, sve jače pljusak lije,
zemlja je u zagrljaju kiše.Pula, jula 1964.
LETNJI DAN
Treptaje lišća, njihanje grana,
prati na nebu let oblaka.Dodirne nemirnu koru mora,
kričavi let galebova.U melodiju upliće cvrčak,
tonove kastanjeta, na grani bora.Žuti se spržena trava,
u kamenoj tišini gušter spava.Na keju miruju barke,
u konobama žeđ gase, barbe.Pula, avgusta 1978.
PEŠTAN
Ćudljivi Peštan, žuri Kolubari,
krivudajući menja tok, ruši obale,
vlasnike zemljišta šalje na drugu obalu,
u napuštenom koritu rastu vrbe.Konjske zaprege raznose pesak i šljunak,
ostavljajući duboko urezane tragove.
Zjape peščane rupe, kao otvorena utroba,
iz vode vire potopljeni panjevi.U virovima, matice prave krugove,
na brzacima, bleskaju vodeni slapovi,
klenovi vrebaju, na početku zatona,
žubori, šumi, peni Peštan do Kolubare.U vrbacima miruju vrhovi vrba,
grane upale u vodu, mašu krilima,
u isprepletanom korenju, ribe miruju,
na površini vode, ples senki i svetla.U autobusu Konatice – Beograd, 2. aprila 1985.
-
Baza
810 rsd1.
Зимска зора у 15 до 4. Пролазио сам лучким сокацима у којима се ветровити дах сирове реке и те како осећао и видео. Река је направила ледену кишу и однела убедљиву победу над умереном климом. Другачије би било да сам се затекао у центру града, сигурно не би овако ледило и дувало. То су сада два различита континента на истим територијалним водама. Све оне лагодности на које сам био навикнут сада нестају заједно са лепим мислима о лепом времену. Фригидна река ми није допустила привилегију да маштам и сањам о савршенству. Био сам близу ње и осетио на образима сноп тог прекора, који ми је улазио у кожу и замрзавао сваку помисао на благостање топле ватре. Само лед и лед. Моја кицошка јакна није за овако екстремне услове. Препуштен околностима шуњао сам се леденом калдрмом да изађем из клизаве скучености. Прикази су ме подсећали на неку острвску земљу чуда северније од нас.
Гладни галебови клицали су са неба и надјачавали све околне звукове. Јато је било бучније и од бродских сирена са докова. Њихова такмичарска потрага за храном, и сам њихов грациозни лет у том надметању није се могао очима дочарати да бих му се поново дивио, јер се пепељасти параван већ надвијао над пристаништем и ширио даље ка градским четвртима. Остаје ми да појачам чуло слуха које ће ми бити поверљива водиља за даље.
Ветар је скратио своје домете и ублажио минус. Изашао сам из леденог лавиринта и ушао у незалеђену улицу. Измаглица и смог највише категорије свели су видљивост на свега десетак метра, видело се само неопходно, колико да предочиш несрећу да не би настрадао. Из сваке магловите улице вреба потенцијална опасност. Можеш врло лако завршити под возилом, или се сударити са неким пијаним манијаком орним за свађу. У овом бестелесном стању, када једва стојим на алкохолом натеченим ногама, то ме сигурно не би усрећило.
Ходајући како само пијанац у свитање хода, испод мојих ногу у равни тротоара, кроз масна подрумска окна појединих зграда чуо сам пиваре, како увелико закувавају одређене биљне састојке за справљaње пива, да напију нацију. Непоколебљиви пекари, као вредни патуљци са југа Србије, месили су тесто и правили хлеб у тим подрумима, да прехране ту исту нацију. И једнима и другима заједничко је то што су навикнути на рударски посао изоловани од остатка света. Нису се нарочито узрујали, због спољне загађености и невидљивости. Помирени са својом занатском судбином, постали су људи мрака и алхемије.
У ваздуху се осећао оштар мирис деривата гаса и нафте. Штипкали су ме за ноздрве подређене отежаном дисању. Навукао сам крагну на уста да смањим удисаје штетних материја и спречим бронхијално гушење. На свакој незалеђеној барици, негде више негде мање, оцртавали су се вишебојни колутићи тог прерађеног отрова. Уље у додиру са водом добије величанствене тиркизне боје, да их ни сликар не би могао тако вешто насликати. Усирена и укварена риба која несносно базди са пијаце имала је посебно место у ланцу издувних гасова. Њен смрад се удружио са узрочницима овог загађења, дајући специфичну ноту деловања том савезу суптилних облака прикривене амбиције. Ти, наизглед безазлени облаци убијаће нас тихо и нечујно генерацијама, као што су крајем 19. века у градовима широм света убијали раднике у ери угља и струје. Цео амбијент не улива неку оптичку изванредност у случај, напротив, душу је дало за савршен злочин. Све је изразито сиво и подземно, налик неком мистичном заплету из Поових прича.
Површински Београд је опустео и изгубио своју виталност, постао је миран и идиличан, несвојствен за свој углед живахног града. Преко ноћи су мале и небитне уличице постале булевари духова из којих спорадично излећу шетачи паса и узалудни тркачи. Појави се на семафору понеки сеновити човек у капуту са капом на глави, углавном старија господа и понегде се на ћошку чуло гребање метле тамнопутог ђубретара како чисти пикавце и папириће по бетону. То би било бројчано стање људског фактора у окружењу, који ремети ову ретко виђену градску тишину. Нисам навикао да је овако тихо. Саобраћај је уминуо, срозао се на трамваје и услужне таксисте, а путничких возила готово да нема. Обично има више аутомобила и живља. Није било живог живота да покрене умртвљени живот. Занемарујућа бука за токсични град од два и по милиона становника.
Таман кад сам савладао страх од меланхолије и непознатог, засуло ме иње са околних крошњи и привукло моју пажњу. Погледао сам горе да избегнем следећи налет. Поглед ми се задржао на изворишту проблема. Свака грана која чини крошње носила је на својим гранчицама криве линије смрзнуте росе. Како који трамвај прође, тако их вибрација затресе и пусти у етар. Улазило ми је у очи и падало за врат. Пецкало ме, слично роју барских мушица, од којих нема одбране. Променио сам курс. Сад идем уз зграде и пратим њине ивице. Мање разгранато дрвеће није могло да досегне својим гранама до зидина зграда и употреби своју камарилу, донекле сам био безбедан.
Освртао сам се да видим где сам. Карађорђева. Не знам из које сам улице дошао и како сам доспео овде, можда сам пешака, а можда и таксијем, или ме неко допратио до приобаља? Нисам успевао да вратим синоћни филм уназад да бих знао нешто опширније. Враћање би ме подстакло да се присетим и оријентишем у ком сам клубу заноћио или у ком стану преспавао. Јакна, панталоне и чизме били су ми чисти, неупрљани од блата и повраћке, што говори да нисам обезнањен спавао у парку. Више ме брине што су сад уместо мене монтажери мог филма неки други људи, који могу свашта да намонтирају у новонасталу и надасве контроверзну причу. Они су сада моја подсвест у лађи бурног сећања коју могу да запљусну и прекрајају, потопе и надограђују кад хоће и како хоће. Остао сам на милост и немилост других. Ситуација у којој сам се нашао, слаба оријентација у времену и простору, људи сенке, све ми се то измешало и постајало ми је све горе и горе, све теже и теже да вучем истрошене цокуле по бритком асфалту, покушавајући да се присетим истине и избегнем понижења која ми свакако следе, само не знам у којој мери.
Кад се деси такво нешто, да се ничег не сећам, увек је иза тога стајало неко срање за које последњи сазнам. Тад сумња надвладава помућени разум и очекивања постану горка маштања. Свака прекомерна доза нечега знала је да ме преобрати у Дон Кихота рђавих намера, у психопату који преко других кажњава себе. Сваки мој преступ је обележје више у мојој наталној карти која ће се, ако не будем послушни члан ове заједнице, из године у годину пунити преступима. Нереди се памте дуже од реда и једна су врста жигосања. Рано је да се дотичем социјалног инжењеринга, шта год да сам урадио. Беспотребно напрежем мозак, да бих се сетио живописних сцена, уз приближну поруку у шта сам уплетен. Колико год га напрезао, сцене се нису враћале, чак су допринеле да порука замре, далеко од моје озбиљне анализе догађаја и реанимације битних лица. Нешто мора да се мења, неки шраф је дотрајао у тој машинерији постојања, и он може да изазове нежељене ефекте.
-
Zlatana Gavran
900 rsd2.
Sedi u svojoj radnoj sobi i pokušava da napiše bar stranu, dve. Jedino kad piše uspeva da pobegne od svakodnevice. Žana gleda u prazan papir, okreće se i posmatra praznu, lepo uređenu kuću; iz kuhinje ne miriše ručak koji bi u ovo doba prava supruga i domaćica trebalo da pripremi mužu koji samo što nije došao s posla. Neki čudan miris uvukao se u kuću i danima, iako je provetravala već dvaput od jutros, neće da izađe iz stana. Nije to samo miris duvana, ima još nešto čudno u tom mirisu, neka ustajalost koja kao da godinama nije isterana iz ćoškova zidina stare gradske kuće.
Ponekad je zavidela Goranu što ima posao u firmi i što nije tu. Njen posao se svodio na redovne, gotovo svakodnevne prevode, za izdavačku kuću. Posla je bilo i moglo se lepo zaraditi. Susreti sa svetskim, uglavnom engleskim, irskim i američkim književnicima probudili su u njoj strast za pisanjem koju je nosila još iz detinjstva. Jedini roman koji je objavila nije doživeo drugo izdanje, a prvi i jedini tiraž kupili su uglavnom prijatelji i poznanici. Potreba za pisanjem bila je jača od potrebe da se stekne slava. Priče koje su nastajale čamile su po zaturenim papirima, izgubljenim diskovima. Pesme po blokčićima čekale su retke prilike da na nekim pesničkim susretima budu pročitane i možda primećene kao nešto što bi se moglo nazvati kvalitetnom poezijom.
Goran ulazi. Već ritualno, odlaže cipele, ređa ih na svoje mesto ispod cipelarnika, svlači mantil i uredno ga odlaže na čiviluk. Viče: – Stigao sam. Onda, ne čekajući odgovor, odlazi do kupatila da opere ruke. Žana ga posmatra iz radne sobe, na kojoj su uvek odškrinuta vrata, jer joj treba prostora i vazduha.
On joj prilazi i ljubi je. – Kako ide? – pita.
– Nikako. Kako je tebi bilo na poslu?
Goran naširoko priča o svakom detalju i poslovnom razgovoru u firmi kojom upravlja. Nasledio je od oca veliku i uspešnu proizvodnju. Zadovoljan je, i Žana oseća da mu zavidi. Njemu ne nedostaje ništa, ni vazduha, ni prostora, ni ručak koji nije skuvala, ni deca koju još nemaju.
– Jesi li nešto jela? – pita je.
– Nisam gladna. A ti? Da naručimo nešto? Nisam imala snage da čeprkam po kuhinji, a sinoć sam isplanirala da napravim musaku.
Neprijatno joj je. Zna da bi bilo lepo da ju je spremila, da bi mu to značilo. Imala je vremena. I te kako je imala vremena.
Goran se smešta ispred TV-a i pušta sportski kanal. – Jeo sam na poslu. Ne brini – Već je u teniskom turniru; otkopčava poslednju dugmad na košulji i podiže noge na tabure.
– Gde si juče bila? Zvao sam te par puta i bila si nedostupna. Kada sam se sinoć vratio, već si zaspala.
Šta da mu kaže gde je bila? Kod vračare sa kojom treba da skida prokletstvo sa svoje porodice; u selu na kraju sveta, gde odlaze samo oni koji su izgubili i poslednju nadu.
– Išla sam kod tate na salaš – slaga i oseti krivicu.
– Otkud to?
– Išla sam samo da donesem neke knjige.
Zaista je planirala da ode ovih dana i donese par knjiga Henrija Džejmsa na engleskom jeziku koje treba da citira za neki časopis. Nije puno slagala.
Goran se zagleda u teniski meč. Ona spusti laptop i krenu u spavaću sobu. Otvori novu Murakamijevu knjigu i posle par stranica zatvori oči. Pomisli na jučerašnji dan, na odlazak u kuću kraj reke gde je ostavila svoju sliku, na silne testove za ovulaciju, kojima je pratila u sat svoj ciklus plodnosti. Unosila je mnogo vitamina, folnu kiselinu, vežbala. Šta još može da učini da postane majka? Ako je jedino rešenje vantelesna, uradiće i to. Čekali su dugo. Završili su sve preglede. I jedno i drugo bili zdravi, prosto se ne da. Nije vreme. A kada će vreme. Nakon četrdesete šanse za uspešnu vantelesnu su manje, oko petnaest posto. Nijednom se nije desilo sve ove godine, šta više čekati? A šta ako ne treba da postane majka, šta ako ne zaslužuje, ako Bog ne da? Šta onda? Kada bi samo mogla zaspati, ali snom bez snova.
Niz strmu padinu rušilo se kamenje, prvo oni sitni kamenčići, potom sve krupniji. U daljini zavijali su psi ili vukovi. Nekakva sumaglica plesala je po obodima polja, drveće treperilo i lomilo svetlost na iskričave senke. Na nebu nadvili se crveni, kao krv, oblaci. Jato vrana u istom trenu nadlete vrh stene, kao uplašeno kamenjem koje se stropoštavalo u duboki jarak kome se kraj jedva nazirao.
Starac podiže oči ka nebu i zapeva. Uz buku vrana i rušenje kamenja, njegov glas se uklapao u čudesnu muziku univerzuma. Na njemu stari iscepani kaput, krpljen na više mesta, brada seda i duga, nebrijana godinama i bela kosa do ispod ramena. On uze grumen zemlje i baci ka nebu. Vrane zagraktaše još više i stadoše praviti krugove nad tim bezdanom. On podiže ruke ka nebu i poče pevati još snažnije i glasnije. Oblaci pomodreše i strašni vetar poče duvati. Sitno paperje neko sitno sa grana leteše povrh starčeve glave. Vetar se pretvori u oluju. Kaput zaplesa oko kukova i povijenih starčevih leđa. Onda jedna vrana slete, tik uz noge starca, onda sleti i druga i treća. Krenuše da doleću i spuštaju se kao ono kamenje do njegovih nogu. On ne prestaje da peva. Već mu i na ramena sleteše i na bele kose. Činilo se zatrpaće ga, udaviće ga. On pevaše još silnije, neku pesmu bez reči, ne molitvu, već zov. Tada utihnu, melodija stade, vetar se umiri, nebo postade bistro plavo, a vrane nijedne ne beše. Ne beše ni čoveka sede glave. Samo jedna mrtva vrana ležaše gde behu noge starca malopre.
Žana se trže iz sna i oseti da je skroz mokra. Jeziv san ju je preznojio do gole kože. Srce joj je jako lupalo. Ona pogleda Gorana koji je mirno spavao. Onda se seti ptičurina i starca koji je pevao. Ustade da popije čašu vode. Nije želela da se vrati u krevet. Mrak u dnevnoj sobi joj zasmeta i ona ustade i upali lampu kraj kreveta. Onda leže i zagleda se u staru fotografiju na zidu. Na njoj je bila slika babe i dede, on u beloj košulji, a baba sa niskom dukata.
-
Nove duškaste ljubičice
500 rsdПЛАНИНАРИ
Пијаниста старије генерације је волео планинарење. Тамо је стекао пуно млађих пријатеља. Једном је имао концерт на Коларцу и поделио је својим пријатељима планинарима карте.
Пре концерта, весела дружина је отишла на ћевапе и пиво, а тако сити и напити ушли су у салу.
Сели су на своја места и поред најбоље намере да одслушају концерт, задремали истог трена када је пијаниста старије генерације почео да свира. Тек их је аплауз на крају концерта протресао, па су похитали иза бине да му честитају.
Несретни пијаниста им је и даље уредно делио карте за своје концерте, мислећи да заиста уживају у његовом музицирању.
-
Sve pesme Ive Andrića
1.000 rsdУ СУМРАК
У сумрак певају девојке. Њини су гласови меки и дахну свежином цвећа и љубави. Њина је песма блага, као кад бехар опада. Она има нешто од мојих љубави: давно, топло и лепо. Она подсећа на сарајске сумраке, кад јабланови сјају у црвену злату, као витке поносне жене.
Као румене латице засипљу ме гласови. Певају девојке. Певају лепо. То личи на поздрав од старих пријатеља, на спомен онога, што проживих у љубави и заносу. Оне певају, у сутон, као срећа моја, да ми рупцем маше.
Али срце је моје тамно језеро, кога ништа не диже и у ком се нико не огледа.
ПРВА ПРОЉЕТНА ПЈЕСМА
Облаци небом иду; радости: кад процвату брда страшним сјајем њихова оружја, кад посију пламене цвијетове по пољима, кад се зачује прва труба, кад се појаве први коњаници, уморни, прашни и попрскани пјеном, као у старој некој пјесми, коју сам на пола заборавио; о радости!
Кад ће доћи краљеве војске?
Жене ткају у тишини за њих дарове, њих спомињу добри људи у молитвама, о њима пјевају дјевојке за прозорима и за њих расте цвијеће у малим вртовима.
Чека спремних стотину њежности.
Кад ће доћи краљеве војске?
Облаци небом плове, као војске; ја слутим дане великих дјела. Јутрос сам видио напупалу грану.
Кад ли ће доћи краљеве војске?
СУДИЈЕ
1914–1920.
Најпре чињаху зулуме жути. Па бели. Па модри. Па црвени.
Испрва се судило по старим, опширним параграфима, немилосрдно али дуго и пажљиво, готово праведно. После узеше да суде по скраћеном поступку, оштро али трезвено, и – брзо, брзо.
Како су учестали сукоби и расла оскудица и суђење биваше све брже. Пресуде су се још увек изрицале, али задихано и ради једноставности – само смртне.
Најпосле би укинут и онај скраћени поступак. Читала се само пресуда. Док један смео дух – беше модри по странци – пун родољубивог заноса не изнесе предлог, нов и важан: да се једном за свагда прочита једна општа пресуда којом се сви и све осуђује на смрт и срамоту и губитак свега што се изгубити може. И то би примљено.
Али модрог убише црвени, без пресуде као што је сам предлагао.
Тада отпоче оштро разликовање и строго испитивање међу црвенима. Испитивани су и суђени полуцрвени, циноберски, ружичасти итд. Њима је брзо суђено, као што су и сами судили.
Свет се сада делио још само на судије и осуђенике. Али се људи брзо досетише и сви се прогласише судијама. Узалуд се истраживало ко има право да суди, а ко не. И како се то питање није могло никако расправити ни истина јасно утврдити, почеше се осуђивати и убијати судије између себе. –
А у пролеће седме године умрије и последњи човек из тога народа. У строгој пози, закрвављених очију, разливене жучи и запењених уста, он је грмио осуду у мртву тишину око себе, кад паде од срчане капи.
Над судијама је расла мирна и ћутљива трава.
ЖЕЂ САВРШЕНСТВА
Што често жудимо с овог света
Ход и мисли дићи,
Делећи тако лудом мишљу
Велику божју васиону
На боље и горе,
То је с часовита несавршенства
И страшне жеђи, дубоке и свете.
По тој жеђи за савршенством
Сви смо свети, једном за увек,
Човек у својим лутањима
И стабло у жељи за правим растом.
Јер, истина нас ко огањ испуња,
Ко огањ оптаче све и сваког,
Ко право иде и ко посрне.
А то нас варају око и дух наш
Кад високо дижемо руке
У жељи да будемо барјактари,
У мисли да смо светлоносци.
Јер огњен облак којим све броди,
Који све прожима, не види, не зна,
Сујетну шуму наших руку,
Нит ко бележи, нит има трага
Немиру наших дана када
Болно жудимо с овог света
Ход и мисли дићи.Грац, 1923.
ЕПИЛОГ
Много самујеш и дуго ћутиш, сине мој, затрављен си сновима, изморен путевима духа. Лик ти је погнут и лице блиједо, дубоко спуштене вјеђе и глас као шкрипа тамничких врата. Изиђи у љетни дан, сине мој!
– Шта си видио у љетни дан, сине мој?
Видио сам да је земља јака и небо вјечно, а човјек слаб и кратковјек.
– Шта си видио, сине мој, у љетни дан?
Видио сам да је љубав кратка, а глад вјечна.
– Шта си видио, сине мој, у љетни дан?
Видио сам да је овај живот ствар мучна која састоји у неправилној измјени гријеха и несреће, да живјети значи слагати варку на варку.
– Хоћеш да уснеш, сине мој?
Не, оче, идем да живим.
-
Industrija za odrasle: bibliograf o bibliotekaru
810 rsd1973 Skok na glavu u vodu
To što nisam naučio da skačem u vodu na glavu i da vozim kola, u velikoj meri je odredilo moj život. Ni tehnika ulaska u vodu ni puko posedovanje vozačke dozvole, već model odustajanja koji me je često pratio kroz život. Kao klinac, nekoliko puta sam pokušao skok na glavu, uvek lupio stomakom o vodu i odustao. Kada sam se konačno odlučio da krenem na časove vožnje, uradio sam to u vreme snega i leda. Da nevolja bude veća, auto je bio stari Jugo sa klimavim menjačem, a instruktor malo više nervozan ili nestrpljiv. Kada se sve zbrojilo, odustao sam. Vlasnik škole nudio mi je druga kola i instruktora. Svalio sam svu krivicu na sebe, rekavši da nisam spreman za vožnju, možda se javim neki drugi put. Vratili su mi novac. Rekao sam sebi, tek kada kupim kola i neko me nauči da na njima vozim, tada ću se prijaviti na obuku. Naravno, do toga nije došlo.
Kod mene je mnogo toga kasnilo i često bih bio u nekakvom zaostatku. Što se bližio kraj nekog procesa, za mene je cilj sve teže bio ostvariv. Pao sam na popravni iz biologije i matematike. U avgustu nisam uspeo da položim biologiju, pa je kraj mog gimnazijskog školovanja odložen za januar.
Kako sam se uopšte našao na prirodnom smeru. Mislio sam jedno vreme da studiram arhitekturu.
U osnovnoj školi bili smo talentovani za sve. Crtali smo, pevali u zboru, trčali po divnoj atletskoj stazi pored reke. Kad pomislim da sam znao da čitam note, sada mi to izgleda nestvarno. U gimnaziji je sve to zamrlo. Bila je greška što nisam nastavio s nekim aktivnostima van škole, a bilo je puno toga… Šta izabrati… Upao sam u začaran, neproduktivni krug traženja nekog svog puta.
Sve bi to bilo prihvatljivo i moglo bi se opravdati, samo da nije tako dugo trajalo.
-
Tvoje mesto
500 rsdKoral
Sećaš li se kako smo igrali basket
Po celo popodne
Onda smo išli na reku
I kupali se do večeri
Posle bi išli na pivo
I udisali noć
I letnju kremu na telima
I zvezde iznad krivih oblika
I osmehe jedni drugima
Bili smo koral
Bez crnih oblakaTežina
Hoću da mi telo pocrni
I da dobijem trbušnjake
I da pijem soda vodu
U šarenoj konzervi
Koju sam kupio
U crvenom frižideru
Kraj plavog moraAli ko to baca težinu?
Hoću da hodam snažno
Peskom boje srebra
I da se umorim od hoda
I da se okupam u svežoj vodi
I da nastavim
Pocrnelim telom s trbušnjacimaAli ko to baca težinu?
Ko baca težinu?Hoću da staneš kraj mene
I da zakoračimo zajedno
I da hodamo srebrom
I da nam tela budu u odsjaju
I da tako nestanemo
I da se drugima učinimo
Kada pogledaju u svetlostPalom prijatelju
Video sam te dole
S nosom u suvoj zemlji
Podigao sam te na noge
Iako si bio težak
Seo si
Rekao si da ne brinem
Rekao si da ostaješ
I ugojio se od nekretanja
A kad smo bili dečaci
Jurili smo livadama
Bio si mnogo brži od mene
Hteo sam da te uhvatim
I to bih samo uspeo
Kada bi ti paoMoj cvet i ja
Zalivao sam beli cvet
Koji se otvorio u februaru
Do tada sam mislio se radi o karanfilu
Ali cvet je bio bela ružaKada je pokazala svoje latice
Plakao sam suze sreće
Plakao sam radost i nežnost
Dok sam je dodirivaoZalivao sam belu ružu
Koja je mirisala u novembru
Govorio sam – Karanfile, ljubavi moja!
Ali cvet je bio bela ružaI durila se na mene
Mislila je da je mešam s drugimaBela ruža, bela ruža, ponavljao sam
Da bih zapamtio, da ne bih pogrešioZalivao sam ružu
Kroz topli vazduh jula
Među zidovima oljuštenog belog maltera
Gde su disale crvene cigleMržnja, ljutnja, rat
Ples i ritam bubnjeva
Zastali bi ljubomorni
Zastali bi da nas videTrenutak
Iz tvojih nežnih ruku
Miris šarenog cveća
Pored izlizanog krova
Odsjaj
Ispod prozoraTvoje lice bilo je ozbiljno
Pomislio sam na kameru
Ali bilo bi nepristojno
Poželeo sam da viknemNasmej se
Nasmej se
Nasmej se -
Pokušaj pokreta
810 rsdMOŽE I OVAKO I, mart 2021.
Probudio se tog jutra posle devet sati. Imao je 42 godine. Upravo je završio proces oko invalidske penzije. U banci je podigao tri zaostale penzije. Bio je pisac. Prvu knjigu je objavio kada je imao 31 godinu. Sada ih je imao tačno pet. Pisao je romane, kratke priče i poeziju. Već deset godina kako objavljuje i živi u svom jednosobnom stanu na Novom Beogradu. Otac mu je ostavio dve kirije mesečno od svoja dva stana kada je bio u 38. godini života. Sve ovo postigao je za zadnjih deset godina. Čak je i dve godine studirao Komunikologiju na Odseku za literaturu i komunikacije, ali je dekan na početku treće godine ukinuo taj smer. Bio je to Fakultet za medije i komunikacije.
Prva knjiga pojavila mu se 2010. godine u leto. Imao je 31 godinu. Godine 2020. je postao invalidski penzioner. Još od svoje 21. godine se lečio kod psihijatara, a otac mu je u svojoj advokatskoj kancelariji uplaćivao doprinose. Proveo je neko vreme u dnevnoj bolnici psihijatrijskog odeljenja Kliničkog centra Srbije, dobio otpusnu listu, malo se maltretirao po lekarskim komisijama i u 42. godini postao je invalidski penzioner. Upravo su mu legle tri zaostale penzije.
Razboleo se kada je imao 21 godinu. Tri meseca je proveo na psihijatrijskom odeljenju tada. Kad je ozdravio, počeo je da pravi lom u društvu. Jedno vreme je bio čist alkoholičar. Za sve to vreme je puno čitao i pisao da bi sve eskaliralo u zadnjih deset godina. Prvu proznu knjigu mu je nagradila Biblioteka grada Beograda.
Čim je podigao prve tri penzije, u glavi mu je sevnulo da pored svega što je stekao u zadnjih deset godina završi i studije Komunikologije. Dekan je 2013. godine ponudio jednu alternativu: „Smer se gasi. Jedino možete preći na opšti smer. Komunikolog.“
Uživao je u mislima da diplomira na ovom fakultetu. Bio je natprosečan đak do maturiranja, a onda se javio paranoidni sindrom. Od tada je bolestan.
Za zadnjih deset godina je stekao stan, dve kirije mesečno, invalidsku penziju, završio dve godine na Komunikologiji i objavio je pet knjiga. Kako bi titula Komunikolog legla na sav ovaj uspeh. Video je braon boju kad bi pomislio na tu diplomu. Našao bi se među dvadesetogodišnjacima, koji možda nikad nisu doživeli ljubav, koji nisu osetili seks, koji nemaju posao, koji nemaju stan, koji se nisu ostvarili, koji nisu finansijski nezavisni. On je sve to imao i titula komunikologa u njegovim mislima ponekad je delovala kao zrnce prašine. Šta će mu to kad sve ima? A opet, godinama posle zatvaranja smera često je maštao da se tamo vrati.
Posle kriznog stanja u 21. godini života deset godina je lumpovao, a onda deset godina vredno radio i sticao. Plus – prvih dvadeset godina kad je bio anđeo bez mane. Misao o diplomi komunikologa, sada, posle zarađene penzije širila je njegovu ličnost u beskraj.
Tako je razmišljao tog jutra kad se probudio posle devet. Posle nekoliko kafa, pojeo je doručak, popio lekove i izašao u kupovinu. Bio je rani mart 2021. godine. Epidemija korone u jeku. Pre sedam dana otac i majka su se razboleli i svaki dan se sam starao o sebi. Obezbeđivao hranu i cigare.
Nakon sedam dana, keva je išla na prvu kontrolu. Rečeno joj je da se javi za deset dana. Izolacija će potrajati. Izolacija i samoća.
Sutra je sreda. Deseti dan od kad su mu i otac i majka u karantinu. Vratilo mu se normalno spavanje. Žao mu je što nema sa kim da proslavi invalidsku penziju u 42. godini života. Svaki dan se čuje sa svojom majkom.
U decembru su brat i snaja preležali koronu. Sada je došao red na njegove roditelje. Ponekad mu je mučno u ovoj samoizolaciji, ali kada se javi misao da postane komunikolog uz sve što je stekao, obasja ga neko sunce koje se širi u beskraj.
Kupuje pecivo, burek, kuvana jela, cigare. Ima para, ima stan, pisac je i invalidski penzioner u 42. godini života. Kako bi titula – Komunikolog dobro stajala. Konačno bi završio svoje školovanje. Kad-tad. Posle dve godine na Farmaciji, kad je imao 20 godina, uzeo je ispisnicu sa fakulteta i krenuo nekim čudnim putem, koji ga je doveo dovde.
Dani sporo teku. Brat i snaja su se lečili dve-tri nedelje. Otac i majka su ušli u drugu nedelju. Sinoć se setio svog puta posle prvog kriznog stanja. Video je čarobni Despotovac svoje prve mladosti. Video je svoju prvu knjigu. Video je kako potpisuje za „Partizansku knjigu“, a sad je sa 42 godine došao do invalidske penzije.
Sledeći korak je završavanje Komunikologije. To mu je prvo palo na pamet kad je podigao prve tri zaostale penzije u banci. Čita Andrića, pije kafe, puši. Izlazi u nabavku. Čuo je od majke da je sve osim prehrambenih radnji zatvoreno. Sve ustanove rade. Gradski prevoz radi. Treba mu gradski da ode do Voždovca. Tamo je studentkinja, Tamara. Zaljubio se u nju. Ona mu plaća kiriju.
Očigledno je da nikad nije bio zreliji i jači nego sada sa 42 godine. Završiće on školu. To zrno peska. Tako misli zadnjih dana. A dani idu sporo. Sati su gluvi. Ne može kod majke na ručak, da proćaska sa njom o svemu, da se malo opusti.
Godine 2002. zaljubio se u Sofiju i tako je počela prva mladost. Sada je 2021. godina. Čitavih 19 godina traje njegov uspon. Korak po korak. A sa komunikologijom i dalje ne zna šta će. Čeka. Čeka da roditelji preleže koronu. Noć je. Polovina marta. Još komunikologija i sve će biti blistavo i sjajno, široko kao sva široka prostranstva.
-
Iza zida
500 rsdЗИД
Он никне
из дубине душа,
испрепада уљезе,
па ишчезне
у сребрно-плавој магли.Он је ћутљив
и неухватљив.Кад га тражиш,
нема га.
Кад га заборавиш,
појави се.Кажу да је он граница,
али још нико о томе
писао није.Када сенке зла
јуре долином,
разбију се о њега…!НА ОБАЛИ У ТИВТУ
Када птица
носи писмо
у кљуну,
када вјетар застане
да је пропусти,
а сунце се моћно
широко осмијехне,
прочитавши поруку
у писму,једна жена чека
на обали у Тивту
поред палме.Када птица
осјети опасност,
када се големи орао
приближи
са запада,
а вјетар покрене
безброј невидљивих точкова
љубимицу своју
да заштити,једна жена чека
на обали у Тивту
поред палме.Када дојури облак
таман од кише
и сакрије птицу,
када сунце
брижно осмотри
све кретње под собом,
а орао
помало збуњен
одлети у другом правцу,једна жена чека
на обали у Тивту
поред палме.Када се вјетар врати
своме љенчарењу
над морем чаробним
пуним дубоких тајни,
шарених одсјаја сунца
и повјерљивих шапата,
када се таласи
високо уздигну
и својим мјехурићима сребрним
да птицу пољубе
пожеле,једна жена чека
на обали у Тивту
поред палме.У ДВОРАНИ
На столу је много
тањира,
за столом – мало очију.На столу је много
тањира,
за столом – мало руку.На столу је много
тањира,
за столом – мало гласова.На столу је много
тањира,
у дворани – пуно стрепње…ГОСТ
Гост је покуцао
на врата,
али нико
не отвори.Гост је покуцао
на врата,
а зраци светлости
разлише се дрхтаво
пред улазом.Гост је покуцао
на врата,
у торби је носио
много дарова
од блештаве тајне наде.Гост је покуцао
на врата,
али га само тишина
поздрави.Гост је још дуго
остао да чека,
али врата
нико не отвори…КРОВ
Руше варвари
део крова
старе куће.Варвари
непознатог језика,
демонских покрета
и празних мисли!Руше трећину крова
старе,
али здраве куће.Дремљиви, дебели зид
се покрену (без крова над собом)
и поклопи варваре.Преостала два дела
крова и куће
наставише
свој спори дуги живот…