-
Prizma
550 rsdBuđenje
Stajala sam nepomično kao da sam bila odsutna. Misli su se polako budile usled želje da bar jedna reč oživi – da je izgovorim i ostanem nepovređena. Posmatrala sam promenu prirode i osluškivala šum mora. Upijajući lepotu zvezda, do kojih bi trebalo putovati milion svetlostnih godina od laganih talasa, sa znatiželjom sam ulazila u njihove tajne. I dok je svodom putovala spokojna i mirna noć, bila sam svedok jedinstvenog trenutka. Ovde bih mogla da ostanem zauvek, nepomična, uživajući u noćnoj idili sećanja. Tražila sam inspiraciju za predstojeći period, kap vode da me oživi, tlo na kome ću biti bezbedna, nove ličnosti koje će poput glumaca probuditi hiljadu misli u mojoj svesti. A onda… Zažmurih i upitah se šta ako se probudim tek za sto godina – šta ću ugledati. Odjednom… Duboke usnule oči su se širom otvorile. Ispred mene je zatreperila noć: topla i tiha; telo je bilo opušteno, bez stresa, misli bez pokajanja; negativna energija i nepodnošljiva bol kao da su nestale; na horizontu se razlio spektar tamnih boja, koji je bistru noć i zvezdano nebo iznad široke pučine spojio u tajanstvenu perfektnu harmoniju Prizme.
Grčka – Danska
Lukasu sam nehotice mahnula pre nego što sam krenula prema severu. Nisam mogla da zamislim da ću prolaziti kroz fazu zaboravljanja jedne kratke veze, koja se odigravala najviše u mojoj mašti i na morskoj obali. Sreli smo se na dugačkoj peščanoj plaži i poželeli da zauvek ostanemo zajedno, mada smo pouzdano znali da se to neće desiti. Tog jutra, pred odlazak, pogledao me kao da sam jedino biće na planeti; znala sam da su nam želje ogromne kao more, međutim, uznemirenost njegovog tela mi je govorila da je došao kraj. Mi jednostavno nismo imali hrabrosti da produžimo trenutak. Prepustili smo se sudbini. Da je ostalo na tome, slike bi izbledele, bol bi se vremenom stišala, ali – iskrsle su nove okolnosti, i svaka je, poput crnog konca, koji protka celu tkaninu, otkrivala nove tragove istine.
Putovanje je bilo dosadno i dugo. Dešavale su se saobraćajne nezgode, automobili su se sudarali, redovi su bili dugački, vreme se usporilo dok je sat brzo otkucavao. Bilo mi je jasno da ću zakasniti i da će planirani poslovi biti odloženi. Srećom, strpljenje je moja jača strana. Iza ponoći, stigla sam kod sestre Ariete, probudila je iz dubokog sna i ušla u njenu kuću. Nakon dužeg razgovora očni kapci su počeli da se spuštaju; više nisam razumela reči, magla snova je ubrzo osvojila polupraznu prostoriju.
Sledećeg jutra, ustala sam pre Ariete i pohitala do kuhinje da napravim kafu. Marko, njen muž, već se pre nekoliko sati odvezao na posao u Grac. Ostavio je jutarnje novine i ja počeh da ih prelistavam. Pošto sam uočila samo lokalne vesti i nekoliko članaka o događajima sa svetskih ratišta, sklopih poslednji list i pogledah kroz prozor. Razmišljala sam. Vraćam se kući u Kopenhagen, raspakovaću stvari, odvojiću sve što je za pranje, a ono što nisam oblačila, završiće u ormaru; konačno ću krenuti na posao koji mi je sve manje davao inspiraciju najviše zbog mog psihičkog stanja, koje je bilo alarmantno već dugo. Ko zna – možda se nekim čudom pokrenem i počnem punim plućima da dišem, pa ću se tako sa puno više elana posvetiti poslu…
Arieta je prekinula moje misli.
„Ti si baš ranoranilac. Zašto nisi spavala duže da se odmoriš od putovanja?”
„Bila sam pod stresom za vreme vožnje. Telo je reagovalo, nisam mogla da se opustim celu noć.”
„Pričaj, zanima me kako je prošao tvoj susret sa Grkom.”
„Nikako. Mislim… sasvim OK.”
„Nešto mi to zvuči bez inspiracije. Opiši mi strast, želju, poljupce…”
„Bilo je i toga. Pisala sam ti.”
„Pa šta čekaš? Pričaj!”
„Susreti su se nizali, a onda me je jednom prilikom, dok je ispred restorana sedeo sa ocem, pogledao kao nikad pre: prodorno, živu me je progutao. Međutim, osetila sam strepnju koju nije mogao da prikrije. Telo mu je lagano drhtalo iako je pokušavao da bude smiren. Znala sam da je kraj, da je naš poslednji susret bio zaista poslednji.”
„Ne razumem. Kako? Zašto?”
„Ne znam šta da ti kažem. Nakon par sati, javio mi se sa nekom glupom porukom. Nisam mu odgovorila kao ranije, kada sam jedva čekala da istipkam slova. Javiću mu se iz Danske. Ne moram odmah. Previše su me pogodile njegove nepromišljene reči. Nisam očekivala da će se ponašati kao godspodar situacije i pridikovati šta je najbolje za našu vezu. Ja upravo znam kakav život želim i od toga ne odustajem. Još se nisam oporavila emotivno i ekonomski posle razvoda. Biće sve u redu od sada, samo da me Lukas ne zaboravi…”
„Pa, zašto misliš da je to bio poslednji susret?”
„Lepo. On nije dovoljno jak da ga produži, a možda ni ja nisam spremna. Ko zna… Ako napustim Dansku, moram da ostavim i decu. Pitanje je hoće li neko od njih krenuti sa mnom; koliko će mi nedostajati, koliko često ću ih viđati… Razumeš. Možda je on to znao pre nego što ću priznati da je tako. Verovatno bežim od istine. Krijem se kao ptica od lovca. On, iako osećajan, dovoljno je vešt da priguši emocije prema meni.”
„Rekao je da će zbog tebe napustiti ženu; ne razumem.”
„Jedno je što je obećao – drugo je što nije u stanju da to učini. Ona će mu dosađivati. Uz nju će ostati i nastaviti monoton život. Radiće svoj dosadan posao maštajući o povremenim avanturama. Ništa on neće uspeti bez mene, a i meni se isto piše ako me ostavi.”
„Hajde, oslobodi se tih crnih misli. Možda te poželi i napiše da će te uskoro posetiti u Kopenhagenu. Šta ako izmisli neki poslovni sastanak? To bi bio pravi pogodak. Pred vama je veliki izazov, potrebni ste jedno drugom. Samo zajedno, daleko od svih stresova koje prouzrokuju nebitni ljudi, doživećete uspeh. On će tek sada, kada mu nedostaješ, razumeti koliko te voli.”
„Nadam se da si u pravu.”
Nakon kratkog razgovora, istuširala sam se i pripremila za putovanje. Ispred mene se pružio put od preko hiljadu i po kilometara. Predstoji mi bura misli i prevrtanja u glavi. Arieta mi pruži nekoliko sendviča i flašu obične vode, a ja, u autu, zamakoh iza žive ograde putem koji će me odvesti do moje idilične kućice u Kopenhagenu.
Deca, Marika i Leonardo, jedva čekaju da me vide i da me zagrle, da otpakuju poklone koje im nosim iz Grčke, kao i od moje sestre Ariete. Život se nastavlja, bez obzira na sve prepreke. Iako srce ne želi da prizna da se veza sa Lukasom završava, glava je to već prihvatila.
-
Rat idola
500 rsdJAVA
Prolazi već treći dugi sat, a bučna mašina i dalje neumorno pukće i brekće meljući pod sobom silne kilometre. Usmjerava je ruka iskusnog šofera koji neprestano marljivo vrti volan lijevo-desno, naizmjenično pritiska kvačilo, gas ili kočnicu, mijenja brzine i pali i gasi žmigavce, kratke i duge farove, a stiže čak i da bira stanice na radiju, kad god umjesto muzike započne neka dosadna priča. Vidi se po svemu da je to pravi profesionalac koji rutinski radi svoj zahtjevni posao: prevozi ljude sa jednog mjesta na drugo, brzo, pouzdano i precizno, ne razmišljajući previše u koju svrhu – jer zašto bi se, pored punih ruku redovnog posla, zamarao još i sa nečim što ga se uopšte ne tiče? Radije će to ostaviti onima koji putuju! Sudbina je htjela da jedan od tih sretnika budem i ja, mlađani momak koji sjedi sâm u komotnim šaragama i tu privilegiju plaća trpljenjem užasnog brundanja i drmusanja motora: poskakujući i tresući se bez prestanka, zurim kroz prljavo staklo u svjetla naseobina u daljini, podsjećaju me na tople domove i na mirisnu večeru, na mekanu postelju i ugodan san, zbog čega mi izgledaju daleka i nedostižna kao i prve zvjezdice što se pomaljaju na nebu iznad njih. Ali i mnogo bliže stvari, još vidljive u taj pozni sumrak, postaju mi nekako prozirne i neuhvatljive: promiče brojno drveće, žbunje, kamenje, stubovi dalekovoda, saobraćajni znaci, i samo što se pojave na musavom ekranu ispred mene, a već žurno nestaju negdje iza, kao da ih nikada nije ni bilo… Čitav spoljašnji svijet najednom je postao beskoristan i neupotrebljiv za mene, na raspolaganju mi je ostala jedino tupava stvarnost zamračenog i zagušljivog autobusa, čiji uspavani putnici, onako mlitavo zabačenih glava, poluotvorenih očiju i razjapljenih usta, najviše sliče mrtvacima koje je neko poslao na posljednju vožnju. Klatare se na svojim sjedištima u ritmu nadolazećih krivina, i tek ponekad se trgnu ne bi li sačuvali krhku ravnotežu uspostavljenu između zbilje i sna, što pokazuje da su još živi i pomalo me zabavlja, kao kad u filmovima strave i užasa likovi iz otvorenog sanduka nekim naglim pokretom isprepadaju okolinu, koja se tako brzo pomirila sa njihovom smrću!
No, bez obzira na naš lični doživljaj ovog noćnog putovanja, domaća javnost skoro unisono je smatrala da smo svi mi, koji se vozimo ovim specijalnim busom, iznimno povlašćeni putnici! Ne zato što je dotični prevoz spadao u neku ekstra visoku klasu, što na raspolaganju možda imamo klima-uređaj, ili televizor, ili WC, ili što u njemu sjedimo zbog nekog svog visokog statusa, ili obrazovanja, ili imovne moći – naprotiv, svako živi je dobro znao da je u pitanju obična izraubovana konzerva koja vonja po nafti i po prljavštini, u kojoj knjavaju klinci tek izišli iz školskih klupa i tek pomalo zabradatili – već iz jednog mnogo, mnogo uzvišenijeg razloga: naime mi mladci smo, svi odreda, zvanično odabrani za ovu posebnu vožnju! Nimalo naslijepo i nimalo nasumično, već veoma pedantno i sistematski, po vrlo strogim kriterijumima, kako to i dolikuje počasti koja je sve muškarce u našoj miroljubivoj državi zapadala, htjeli to oni ili ne htjeli, najmanje jednom u životu. A da slučajno ne posumnjamo u tu prejaku naklonost odraslih prema nama i u veličinu istorijske misije u koju su nas poslali, pompa i halabuka sa kojom smo ispraćeni na put jasno nam je stavila do znanja da se svuda oko nas dešava nešto veoma značajno i povijesno važno, nešto što daleko nadilazi naše uske lične i porodične okvire i poglede, takoreći balavurdijske, u kojima smo se sve do juče naivno kretali, živjeli i razmišljali… A u čemu, eto, mi izabrani imamo čast aktivno sudjelovati! I to blagovremeno, bez imalo docnje i odlaganja, ili neke suvišne dileme i nedoumice oko ispravnosti našega poslânja. Za tu petu brzinu u koju smo naglo ubačeni svakako da smo mogli zahvaliti milosti darežljive sudbine, ali još više blagoslovu raspomamljene sredine i naših oduševljenih srodnika i znanaca, i ponajviše, revnosti zahuktale i za kavgu i tuču sa susjedima raspoložene državne administracije… Zato smo, valjda, i ispraćeni iz zavičaja uz fanfare i osmijeh roditelja, uz podršku rodbine i zdravicu prijatelja, i uz gromki aplauz cijeloga društva, tek toliko da ne zaboravimo na dûg koji imamo prema svima njima.
Shodno svemu tome trebalo bi da se ja, sada i ovdje, dok pod zvaničnim pokroviteljstvom nacije putujem u pustolovinu, dobro osjećam u svojoj mladoj koži. Imati takvu unisonu potporu za bilo koji poduhvat, a kamoli za onaj od državnog značaja, pa još u mojim poluzrelim godinama, rijetko je postignuće koje valja cijeniti i poštovati, jer koliko me na nešto obavezuje toliko mi isto, valjda, i olakšava. Ali ja se, naprosto, osjećam drugačije. Osjećam se nimalo ushićeno i poletno, već potišteno i snuždeno. Moglo bi se reći, čak nekako protivzakonito. Uz to još, spopada me na momente i snažna mučnina. Ta podmukla zvijer kidiše na mene drsko i u naletima, ujeda me i mrcvari postupno, kao što čopor hijena dugo masakrira svoju bespomoćnu žrtvu, u kratkim pauzama čekajući da nasmrt iskrvari… Modar sam u licu i sav klonem i malaksavam. U pitanju je najodvratnije stanje patnje, kojeg se najviše užasavam i bojim. Sve one gadne zubobolje, glavobolje, kostobolje, opekotine, posjekotine koje su me ikad zadesile, sve mi je to, ma koliko neprijatno i bolno bilo, govorilo da sam živ i da postojim, i te kako postojim, a ovo, ovo do raspadanja mučno stanje govori mi skroz suprotno, da fizički nestajem, i kakav je to grozomorni osjećaj kada se nestaje… Rastavlja mi tijelo na mrvice i na trunčice, dezintegriše me do posljednjeg molekula i posljednjeg atoma, izobličuje me do neprepoznatljivosti, svodi na blijedu sjenku bivanja sklupčanu na izlizanom somotu sjedala. Nije to ona obična bolest vožnje, ona što se zakuvava dolje u stomaku i što se može lako zaliječiti bljuvanjem u najlonsku kesu, ne, ovo apokaliptično pomračenje dolazi pravo iz glave, negdje u njoj se roji i širi dalje po tijelu, uništavajući kao uragan sve pred sobom. Da me tako propisno zgužvaju i deformišu kao zgnječenu limenku pića, mogu samo moje teške i sumorne misli, kužim to. Teške kao nikada dosad, jer je olovno breme prinude i moranja koje faktički od rođenja junački teglim na plećima naraslo do nepodnošljivih razmjera. Čini mi se da čovjek čitavog života isuviše toga mora. Malo toga mu ostaje za hoću, želim, volim. I to me izbezumljuje: sa ovom prisilnom vožnjom mrsko moranje je, odista, prevršilo svaku mjeru! Kažu u šali da u normalnim zemljama, onima u kojima vojaci profesionalno vojuju za službenu plaću, obični ljudi moraju za svoga vijeka učiniti samo dvije stvari – odužiti dug prema državi, to jest platiti joj poreze i tako napuniti kasu, i umrijeti. Na Balkanu taj je ionako već dovoljno šturi životni optimizam oduvijek bio još jednostavniji i praktičniji: običan čovjek mora, takođe, vrnuti dug državi, ali tako što će na njen mig obući uniformu i džabe ratovati za nju, i možda čak odmah i umrijeti! Sve u paketu. Ne sviđa mi se baš nimalo to ovdašnje moranje, pogotovo zato što je proteklih turobnih dana i mjeseci frankenštajnski oživjelo iz vica, i nažalost počelo se na više mjesta najsurovije obistinjivati!
-
Bumerang
500 rsdČAROBNA BIBLIOTEČKA PRAŠINA
DRUGOVI! DRUGARICE!
RADNICI!Da bismo pomogli borbu naših drugova železničara i pokazati, da smo gotovi, da branimo svoje pravo na život,
OBUSTAVIMO RAD ZA 48 SATI!Ako dopustimo, da železničari budu pobeđeni danas, onda ćemo doživeti sutra svoj poraz!
BRANIMO SVOJA PRAVA!
U štrajk svi do jednoga.Možda su čuda ipak moguća. Barem ispod čarobne bibliotečke prašine. Devetnaestovijekovno izdanje nadbiskupskog časopisa Vrhbosna stiješnjeno u pozamašnoj gomili NOB-ovskih epopeja krvavo crvenih korica i u njemu ćirilični poziv na štrajk. Na ekavici.
Ili čudo ili čudan smisao za humor nekog bibliotekara. Odokativnom metodom procjenjujem da su mikroskopske grinje što se baškare u slojevima prašine stare otprilike pola vijeka. Zato glasam za čudo, jer gotovo sam siguran da bibliotekari hiljadudevetstošezdesetih nisu imali smisla za humor. Osim toga, taj uštirkani bibliotekar (ili je to bila neka nadžak-bibliotekarka sa hladnom trajnom na glavi i metlom u stražnjici?) nije mogao da zna koliko će ovaj neprirodni knjiško-ideološki kalem tek da postane urnebesan.
Postoji, doduše, još jedno moguće objašnjenje, a ono podrazumijeva najopasniju igru, igru bez pravila. Igru sa potpuno nepredvidljivim ishodom. Igru slučaja.
Nobel i dinamit. Fleming i penicilin. Kolumbo i Amerika. Planket i teflon. Igrom slučaja otkriveni su i crteži u Altamiri i čips i rendgen. Gospodin Slučaj potpisao je stotine hiljada nasumičnih otkaza od početka globalne ekonomske krize. Slučajno je, barem tako kažu, zagubljen i originalni primjerak Dejtonskog mirovnog sporazuma. Slučaj je htio da se moji upoznaju ovdje, da na svijet pogledam iz ovog grada, da odem nakon završene srednje škole i da se vratim nekoliko godina kasnije s repom među nogama kao linjavo, buvarasto pašče. Tridesetpet mi je i ne znam šta bih i kuda sa sobom. Više zbog dosade i straha (priznanje u digresiji: strah me je misliti na Ninu, na nas!) nego zbog nekog uzvišenog razloga, prihvatio sam poziv moje nekadašnje profesorice srpskog da pomognem selidbu gradske biblioteke iz memljivog suterena u neki adekvatniji prostor. I ona je dobrovoljac, trudi se, vida knjiške rane selotejpom kao hanzaplastom, ispravlja presavijene stranice i umeće u korice siledžijski potrgane listove. Optimista je. Ili možda utopista? Zapravo, mislim da je utopljenica prava riječ. Utopljenica koja se poput mene vratila u zavičaj i sad se koprca u ovom živom blatu. Po tome smo slični. Zato i jesmo zajedno na ovom (besmislenom?!) zadatku zbrinjavanja knjiga. Igrom slučaja i knjige su ovdje dočekale da budu odbačene, raseljene, mučene i ubijane. Često to tako biva: knjige dijele sudbinu ljudi, a ljudi sudbinu knjiga.
Kada se čovjeku nozdrve ispune magičnim bibliotečkim prahom, onda mu svašta pada na pamet. Tako, na primjer, pomišljam kako nije slučajno da sam baš na ovaj način došao do plakata koji poziva na štrajk. I to baš danas kad niko ne štrajkuje, iako prava radnika odavno nisu bila ovako ugrožena. Istina, zakonici su ispunjeni odredbama koje štite najrazličitija ljudska i radnička prava, ali, jedan pogled na neke od knjiga koje pakujem u kutije dovoljan je da mi pred očima zasvijetli poznati kliše (jer ovdje se klišeima pojave najbolje objašnjavaju): papir trpi sve.
Samo, ko god da je smislio ovu poštapalicu očigledno nije upoznao ljude u ovoj zemlji. Šta ovi ljudi mogu da istrpe, normalan čovjek sigurno ne može! Šutiranja, marškanja i potucanja od šaltera do šaltera, zavrtanja šije i ušiju, stezanja kaiša, ucjenjivanja i reketiranja, povlačenja za nos, raznorazna magarčenja, (zastrašujuće stvarni, premda alanfordovski) porez na porez ili porez na vazduh… I sve uzalud. Niko ni da pisne, ni da drekne, a kamoli da se dohvati motke ili barem kakvog transparenta. I baš kad me pod svoje uzmu ozlojeđenost i bijes sjetim se da sam i sâm ćutao i trpio godinama, gledajući svoja posla i misleći da ću na taj način opstati i ostati. Međutim, gospodin Slučaj se malo zaigrao i sa mnom.
I? Šta sad? Šta kog đav’la više hoće od mene?! Pun mi je kofer i igre i slučaja i stihije. Dok stojim među redovima knjiga, pitam se da li će ovdje uvođenje reda ikada doći na red. Odmahujem rukom.
Čim završim s ovom kutijom otići ću na pivo.
Tako se ovdje rješavaju problemi. Guranjem pod tepih ili u kutiju, svejedno, a potom – pravac kafana.
Viševjekovna tradicija koja se ne smije prekinuti.
-
Istoričar
500 rsdПре него што је напустио посао, издржао је двадесет шест година сусретања са неким коме није смео да погледа у очи.
Данкине очи, некада бистре као одскок сунца са морске површине, време и суровост живота учинили су да све више нестају у тамнилу таласа бора око њих. Шта ће се десити ако их данас погледа? Хоће ли засијати бар зрачак некадашње светлости?
Петак је.
Светомир је био будан при првим напорима новог дана да се отме од четвртка. Тачно у два и тридесет пет.
Иза, сув и топао, тринаести мај нестао је у мрачној поноћи.
Први наставнички час одржао је давних седамдесетих година двадесетог века. Слепљен за школу као слепи миш за таваницу свих четрдесет година рада, није прихватао чињеницу да му она постаје све удаљенија, неприступачнија, туђа. Мучило га је размишљање да данас неко други предаје другачију историју од његове. Та наука је као брашно, по њему је то било време, преко којег се сипа врела вода, у овом случају ратови. Од тога се месе погаче, од најгорчих до најслађих, али и хлеб тврдокорац, који ломи зубе. Када је сазнао да се ради о младој жени, просто се разболео. Никада није прихватао да женама приличе бојеви и преврати. Шта би у сред Душановог царства тражила млада жена, чији глас једва да допире до последње клупе? Зар она да хода уз Александра Великог, Цезара, Џингис Кана, или Карађорђа? Како да дочара погибију турског војсковође у Косовској бици гласићем нешто јачим од цвркута? Са историјом су се довољно играле све власти које је дочекивао и испраћао. Поверити је младој жени, која се тек испилила из јајета науке, је бацање прашине у очи прошлости.
Очи!
Предосећао је и прижељкивао да ће данас сусрести Данкине. Као ретко када без бојазни. Као увек са грижом савести. Сувише тога везује њих двоје, да би их живот и његова упорност да га не призна таквог, потпуно раздвојили.
Данашњи празник школе неће пропустити седећи у својој соби, у малом замку своје кћерке, у Миријеву, из досаде пиљећи у увек исте вести, или кроз прозор, у увек исти призор. Није то учинио ни са једним од шест претходних које је испратио као бивши наставник у њој. Поред своје крсне славе, Светог Јована, и сеоске заветине у Свирову, Ђурђевдана, који је у овом београдском насељу прославио пре недељу дана са јагњетином из оближње печењаре, бескрајно је уважавао четрнаести мај, дан основне школе у Нагорелој Вароши, у којој је провео читав свој радни век.
У то време школа се звала „Седам секретара СКОЈ–а“, пре Другог рата била је „Основна школа нагореловарошка“, а отишао је из исте зграде, али сада школе „Вук Караџић“.
Од када је уписао свој последњи час, ниједном празник своје бивше школе није прославио као њен гост, за столом, сред жамора просветара и теткица, који се распростирао просторијом чим директор поздрави госте, а главни гост, као, узврати реченицом–две, устане и навикнуто промрмља да му је велика част и задовољство што може да им се обрати. Присети се нагле галаме свих присутних у сали, када говорници поседају. Општа ларма га је подсећала на време, када је, као дечак, у сред спокоја храстове шуме у селу повикао: Ааа!, и када су се стотине чавки и врана од ње одлепиле и огласиле односећи своје грактање све више и све даље летом, којим зацрњиваше плаветнило неба.
Узалуд су га позивали прве три године, потом су га заборавили, или новом директору није био препознатљив као човек и наставник. Нови не хају за онима који су отишли? Затечени су битни. И они које примају. Желе да их подреде себи. Посебно овог пролећа две хиљаде дванаесте, када је нервоза због избора у држави висила у ваздуху, лепљива као трава крпигуз по увратинама њива у свировачком атару.
Пензионери нестају, као у бајкама, и никада више не појављују се, осим на понекој умрлици на бандерама око школе.
Он се још није преселио на бандеру, а, хвала Богу, нису ни други наставници из његовог времена, сви заметнути када и Други светски рат. Нека остали чине како им је воља, он ће и данас дан своје школе да обележи на свој начин.
-
Vrata podzemnih voda (drugo izdanje)
400 rsd1.
Sve je počelo onog vrelog junskog popodneva kada smo Žabac, Šekspir i ja ostali bukvalno bez ijednog prebijenog cvonjka u džepu, što je za nas, koji nismo na to naučili, bilo ravno tragediji. Nas, prokurčeni šupljoglavi trio La Kampanela, što nam je, vrag će ga znati zašto, u jednom naročito ushićenom trenutku, kao da imamo nekakve muzikantske pretenzije, prilepio moj večito narogušeni otac, pa nas otad u stopu prati i, kako stvari stoje, ostaće nam za uspomenu i dugo sećanje za vekove vekova.
Gde baš sad da budemo švorc? – šizeli smo iz sve snage. – Baš sad kada je kraj školske godine i kada nam se ludački ide u bioskop da gledamo Mi nismo anđeli sa Nikolom Kojom, Zoranom Cvijanovićem i Brankom Katić u glavnim ulogama?
To je i poslednji kulov u gradu već odgledao, ali mi volimo da se pravimo pametni, mi smo, kao i obično, čekali da prođu gužve pa da onda opušteno ušetamo u bioskop kao oslobodioci. A sad, kao u inat, nemamo ni prebijene banke.
A, navraga, gde god promolimo nosine, u školi i u kraju naročito, svi prosipaju fore iz filma kao iz rukava i smeju se kao blesavi, a mi, pošto nam nema druge, ćutimo i slušamo i sležemo ramenima kao poslednje budale. Kao da nam piše na čelu kakvi smo zvekani ispali, pa nas namerno svi zezaju u zdrav mozak ko može više. Samo što nas još ne pitaju: „Hoćete još?“
Jaka stvar otići u bioskop.
Smešno, čoveče – šta drugo da konstatujem.
Nije sramota nemati novac, u svetu kakav nam je dat, kao što su nam dati i nos i oči, i darovi bližih i daljih predaka koje nosimo u genima, imati i nemati je relativna stvar, danas imaš, sutra nemaš, danas imaš malo manje, sutra imaš još manje, prekosutra imaš koliko da ne crkneš gladan, ponekad imaš i za štek, i tako to, sve u krug.
Sramota je biti nepošten, sramota je biti kvarnić, sramota je varati ljude i činiti zlo, tako su nas od malena učili i u kući i u školi i mi smo to baš onako dobro utuvili u glavu kao Oče naš i držali se toga kao pijan plota. Nismo pravili nikakva sranja, kakva obično prave derani našeg uzrasta, u smislu da posle imamo problem sa sopstvenom savešću, ili, ne daj bože, sa zakonom.
Ali kada imaš osamnaest godina, fućka ti se za sve. Ne znaš ni ko ti glavu nosi a kamoli nešto drugo, a, pri tom još i misliš da si faca i po, niko lepši od tebe, niko od tebe pametniji, niko važniji; svašta ti se mota po glavi kao da te je neko urekao, ne pitaš za cenu i na sve pristaješ; krv vri u tebi dvadeset šest sati dnevno, i kad spavaš jednako kao i kada si budan, onda sve to što veruješ da si utuvio u svoju glavudžu pada u vodu i slepo se držiš samo onoga što si tog trenutka naumio kao da neko drugi gospodari tobom uz tvoje dopuštenje. A naumio si, primerice, da ideš u bioskop da gledaš Mi nismo anđeli i nema te sile koja će te od toga odvratiti – kakva sramota, kakvi bakrači! – neće, pa taman se čitav svet izvrnuo naopako pred tvojim sluđenim očima.
Još da zlo bude veće, sva trojica smo bili pod kaznom. Surovim roditeljskim zakidanjem na džeparcu što je milion puta grđe od svakih batina. Jerbo upravo smo sva trojica bili dobili ukor razrednog starešine zbog neopravdanih izostanaka. Svakog proleća sa nama je bila ista pesma: bežali bismo sa časova i kada je trebalo i kada nije trebalo, bilo je dovoljno da neko od nas proviri kroz prozor sa hodnika ili iz učionice i ugleda napolju koga već treba, i znalo se šta sledi.
Da se sad pojavimo roditeljima na oči sa pričom da nam se ide u bioskop, evo moje glave ako nam ne bi bila produžena kazna za još nedelju dana u najboljem slučaju, a pride još fasujemo i par šljaga koliko da nam slična glupost sledećih sto godina ne padne na pamet. A onaj moj prdonja Obrad ima takvu ručerdu, bože sačuvaj, kao da je kovač a ne mastiljara. Ako me dohvati iza ušiju, imaću bioskop u glavi dva dana najmanje, vrteću kaubojce i neme burleske dok se ne upiškim od sreće.
Morali smo, dakle, da se oslonimo na vlastite snage. Use i u svoje kljuse, što se kaže. Da smislimo nešto, manje ili više pametno. Bilo šta samo da što pre dođemo do mani mani. Mi nismo anđeli igra još dva-tri dana a posle toga jok, tako je pisalo u novinama.
Sedeli smo na klupici ispred moje zgrade i dumali šta ćemo i kako ćemo. Svako je imao neku ideju, ali sve su jednako bile glupe da gluplje ne mogu biti pa je na kraju aklamacijom, dakle jednoglasno, prihvaćeno ono što je pametni ja bio predložio. Ako je to bilo najbolje što su naše vijuge mogle da iznesu na svetlost dana, onda možete misliti kakve su tek bile one ostale nazovi ideje, slava im.
Imao sam u glavi, takoreći, gotov plan, i izložio sam ga što sam razboritije mogao.
Onomad sam na početku Ugrinovačke slučajno primetio nešto što bi nas moglo zanimati, kažem im ja. Švrljao sam tuda sa malom Aleksandrom iz trećeg tri.
– I besomučno joj se upucavao po ko zna koji put već, je l’ to hoćeš da nam kažeš? – na to će Žabac i zasmeja se onda budalasto kako on to već ume, kao da je rekao bog zna šta pametno.
– Ne prekidaj me, konju! – odbrusim mu, koliko da mu ne ostanem dužan, pa onda nastavim:
– I kod onog autobuskog stajališta odakle se skreće ka novom tržnjaku, znate onom gde ima i prodavnica ploča.
– Nosača zvuka!
– Ok, nosača zvuka, ako tako hoćete, dakle tu sam uočio jednu otmenu, poveću dvospratnicu malo povučenu od ulice, sa upadljivo lepim i brižljivo uređenim vrtom. Ništa neobično, reći ćete, u Zemunu stvarno nema šta nema, ali sad evo imamo i DOM MOLITVE!
Otkud se tu stvorio, stvarno pojma nemam, a nije ni važno.
– Šta je? Šta se krstite? Spolja gledano to zdanje nije ni nalik na crkvu, još manje na manastir, a, kažem vam, ipak je reč o bogomolji.
S čela ima veliki krst prilepljen za fasadu, koji svetli noću i vidi se izdaleka, a iznad njega velikim neonskim slovima pisalo je: „H.Z.I.S.“ (Hrišćanska zajednica Isusovog srca).
Evo još jedne od onih novokomponovanih sekti što praktikuju da idu od vrata do vrata reklamirajući boga, kao da je bog nova marka paste za zube ili aranžman na Tasosu, ili, naopako, politička stranka – pomislio sam to i onda ugledao plakat koji beše stajao na kapiji: pisalo je da ljubazno pozivaju sve zainteresovane da čuju iskonsku nepatvorenu reč Božju pravo iz Isusovog srca, da dođu u četvrtak u šest popodne na tribinu O duhovnosti danas u svetlu Isusovog učenja.
ULAZ JE SLOBODAN – pisalo je debelim slovima, a svi posetioci dobiće na poklon Bibliju, fototipsko izdanje sa kožnim povezom.
– E, to da se dobija Biblija za dž., dripci jedni – kažem im ja na kraju – u tome je vic, zato vam sve ovo govorim.
Ideja je bila da odemo tamo i da iskuliramo tih sat, najviše sat i po, a onda da trknemo do Zemunskog keja, tamo ćemo kod preprodavaca knjiga da utopimo biblije kô od šale, i eto nam lova za bioskop.
-
Aleksija
500 rsdVolim Beograd, njegove široke ulice prepune života i ljudi, automobila i živopisnih kafića, lebdeće disharmonije svega što nam znači u svakodnevnici, isprepletano izvesnom setom koja se može sresti samo ovde, na njegovom asfaltu.
Posmatram lica ljudi u prevozu, na ulici, njihova brigom osenčena lica. Retko čete uloviti neki osmeh, briga za svakodnevnicu potisnula ga je u drugi plan, a moja sećanja iz detinjstva pamte neka druga vremena.
Uličice u mom kraju u kojem sam odrasla, za mene imaju posebnu draž, iskrsnu iznenadno sa boka, tu se još uvek može osetiti miris lipa i dok hodate uskim trotoarima, zamišljate neko nepovratno iščezlo vreme, dok iz daljine dopiru zvuci velikog grada.
U jednoj od takvih ulica živeli su i moji roditelji.
Blizu Kapetan Mišinog zdanja, tokom burnih junskih dešavanja 1968. srelo se dvoje ljudi čija je različitost bila neizmerna, a spojila ih je slučajnost majka svih srećnih i isto tako nesrećnih ljubavi i odigrala sudbonosnu ulogu koja im je promenila živote.
Ili kako bi moj otac rekao, citirajući Šopenhauera:
«Ono što ljudi zovu sudbinom, najčešće su njihovi glupi potezi».
Tog toplog junskog dana, bila je subota, moja majka i njena prijateljica obe svršene maturantkinje Učiteljske škole, u iščekivanju posla koji im je bio obećan na jesen, krenule su u grad da kupe konac za Vilerov goblen. Prvo su svratile do Jugoslovenske knjige gde su na brzinu prelistale „Wiehler gobelins catalog“ i uzdisale gledajući slike. Moja majka, sa već zavidnom iskustvom vezilje goblena, odlučila se za goblen „Letnji dan“ i „Devojka sa knjigomi“, dok se njena drugarica Dragana opredelila za „Ljubičice“ i „Ifigeniju“. Za svaki goblen su im trebali i konci u boji, u proseku oko tridesetak, novac su dobile od roditelja, a izračunale su da će im ostati možda i za sladoled.
Odlučile su da odu do prodavnice na Terazijama da ih kupe, i da istovremeno to iskoriste i trknu do Kapetan Mišinog zdanja i vide dešavanja o kojima se pričalo u njihovoj kući, gde se uglavnom negativno ocenjivao studentski bunt.
– Sve bih ja te razbojnike u zatvor! Ne treba Tito da im toliko popušta! – negodovao je Stanko, mamin otac. On je još kao mladi perspektivni radnik i budući šef odelenja za nabavku u Šećerani na Čukarici, bio primljen u Partiju, i za njega su studenti bili samo razmaženi lezilebovići, koji su sedeli na grbači svojih roditelja.
Njih dve, nedovoljno upućene, bile su zatečene atmosferom u centru grada, i kako su dalje odmicale ka Filozofskom fakultetu, rastuća tenzija koja se bukvalno osećala u vazduhu oko njih, buka i gomile mladih ljudi sa transparentima, doprinelo je da u njima preovlada strah za sopstvenu bezbednost. Brže-bolje su potražile prvu poslastičarnicu blizu Narodnog pozorišta, utračale u nju, i sele u dve slobodne stolice.
Ubrzo su shvatile da su tu oko njih svi ti mladi ljudi koji su bučno i žustro diskutovali, upravo oni zbog kojih su se sklonili i na koje su ih upozoravali njihovi roditelji.
Za moju majku to ionako više nije bilo važno.
Preko puta nje sedeo je najlepši čovek koga je srela u svom životu, oličenje svih njenih nedostižnih snova i maštanja.
Iako su kriterijumi moje majke što se lepote tiče bili i njoj samoj nejasni, mahom rukovođeni junacima iz filmova i časopisa, ovaj mladić bio je lepši i od samog Ašli Vilksa iz njenog omiljenog filma «Prohujalo sa vihorom»…
Njegova kovrdžava plavo-riđa kosa bila je nešto duža, ali do granice koja je bila prihvatljiva za njen ukus, bela košulja i pulover sa plavim romboidima delovali su uredno, otmeno i otskakalo je nekako od svega pogotovo odeće društva oko njih. Moja majka mu je krišom odmerila i obuću koja je bila njen fetiš kao i uredne nokte što je bilo odlučujuće u njenom izboru muškarca.
Dok su ostali mladići uglavnom nosili patike »šangajke», čovek njenih snova nosio je kožne sandale koje do tada nije imala prilike da vidi, čiste i besprekorne.
Drugarica je gurkala ispod stola i zatim uzbuđeno šapnula na uvo:
– Vidiš da su to «oni», pogledaj transparente, idemo na drugo mesto!
Pored njihovog stola naslonjeni na zid, stajali su transparenti ispisani krupnim crvenim slovima:
«Mi smo sinovi radnog naroda», a na drugom: »Nemci su u ovoj zemlji postavili jednog dana rekord u ubijanju đaka. Ako je nekome stalo da taj rekord premaši, večeras mu je prilika, jer ovde ima više od 5.000 đaka!»
Moja majka i njena prijateljica počele su da se vrpolje unezvereno gledajući prema vratima. Čekale su pogodan momenat da skoče i pobegnu i na vreme sebe spasu od nevolje. Pri samoj pomisli šta bi joj rekao otac da zna u kakvom je društvu moja majka je počera da se preznojava. Istovremeno je osećala želju da ostane još malo pored tog divnog mladića, ali strah je nadvladao, i ona se podigla sa stolice da krene.
– Ne brinite drugarice, bezbedne ste – obratio im se iznenadno lepi neznanac kojem je odmah sve bilo jasno pri pogledu na njihova lica.
Tako je moja majka imala priliku da čuje i njegov glas, i da im se pogledi sretnu… zbunila se i pocrvenela do ušiju kao neka klinka i samo prošaputala:
– Da, znam, sve je u redu, hvala druže!
To je bilo kao udar groma, moj otac svršeni student filologije, potomak ruskih Jevreja sa majčine strane od koje je nasledio plavo-riđu kovrdžavu kosu i ljubav prema ruskom i francuskom jeziku, kao i ljubav prema ruskoj i francuskoj književnosti, u očekivanju radnog mesta profesora u Ekonomskoj školi, došao je da podrži svoje kolege. Igrom slučaja, iznenadno i krajnje neočekivano sreo je tu sićušnu devojku plave kose upletene u kikice, a ta dva rumena kruga na njenim obrazima zadali su mu konačni udarac ili kako bi rekli Francuzi: „ Coupe de foudre!“.
Pomislio je u sebi da je to devojka u koju bi mogao da se ozbiljno zaljubi.
-
Porubi života
500 rsdI. SASVIM OBIČAN ŽIVOT
1.
Opisati rečima, ponekad je komplikovana rabota. Mnogo se lakše čini i doima da brojevi, puka statistika ili jednostavna ćutnja kazuju i više i bolje nego sve reči koje čovek može da prizove iz moždanih vijuga. Kako opisati i napisati – život?
U tri reči:
Rođen.
Živeo.
Ostareo.
Fali i četvrta, ona konačna, no, namerno je neću napisati. U inat, njoj samoj. I meni samom.
A može i drugačije. Naširoko.
– ODUZIMANJE
2.
Ne sećam se detinjstva, negde duboko zakopanog u materinskoj utrobi, svakako ne kao Grasov junak iz „Limenog doboša“.
Neka prva, maglovita, podsvesna slika je krevet i ja u njemu. Senke na plafonu, nacrtane krošnjom koja se talasa ispred kuće.
Moja sestra. Ljubica. U mom sećanju, tek se zadevojčila. Meke crte lica. Prćast nos. Sitne tamne oči, uokvirene dugim crnim trepavicama. Ne znam da li je projektor moje svesti zapamtio njeno lice mojim očima ili je to uobrazilja nastala iz jedine njene fotografije, na crno-braonkastosivkastom oguljenom foto-papiru.
Majka. Nikako ne mogu, ni uz najveći napor i silazak u najdublja sećanja, sebi da dočaram majčin lik. Samo emocija od koje srce zatreperi, i dan-danas. Neki osećaj, gotovo pod prstima opipljiv, kao kad te neko gleda i ti si svestan tog pogleda, a ne uspevaš da otkriješ te oči. Majka.
Onda – mračni hodnici iz kojih ponekad, nekakvim čudnim radom mozga, bljesne deo svetlosti – smeh moga oca, gromoglasan. Lik moje najmlađe sestre, svečan dan kao da je Vrbica, ona uplakana, na krevetu leži. Duge godine nikakvog sećanja, a onda odjednom – pucnji, plač. Groblje. Miris usirene krvi.
Jasna sećanja, čiste slike kao u sinemaskopu. Duboke kao rendgenski snimci. Urezane u koru mozga, trajno. Bez lica.
3.
Kuća moga dede. Mi, varoška deca, posedali po stepenicama, u hladovini trema. Moje tri sestre, najstarija Ljubica, srednja Zora i najmlađa Anđelija. I sin moga strica, naš brat, Pavle. I ja. Deda, gromoviti brkajlija, koji je u mojim detinjim mislima bio zamena za Kraljevića Marka, vikom i gestikulacijom, pričom rukama i upornim ponavljanjem govori o šumi iza kuće, kad se prođe okućnica, u koju mi, deca, treba da bežimo na pojavu svakojake vojske koja tuda prolazi. Deda, koji je ratove pregrmeo, obučen je u grubo sukno zelene boje, sa razdrljenom košuljom. Posmatram njegove dlakave grudi, koje krasi ožiljak od bajoneta, o kom s ponosom priča i još ga ponosnije pokazuje, nama, unucima, kad se potegne priča o čojstvu i junaštvu. Dedini brkovi su se ubrzano pomerali, jer su reči koje je izgovarao jurile jedna drugu. Panično i zabrinuto je ponavljao – šuma, zakopano, hrana, voda, „krijte se“. Vojska. To je bila najčešća reč. Znao je deda da gde je vojska, tu radosti nema.
Ne znam gde je tada bio otac. Jednostavno, ne znam. Bio sam najmlađi, imao samo šest godina. Kad sam tražio majčin zagrljaj, dobijao sam Ljubičine poljupce. Majka je bila otišla „negde“, otac je bio „tamo“. Baba je bila mrtva, to niko nije krio od mene, jer baba je umrla pre nego što sam se ja rodio.
Ljubica. Teško je se setim. Ponekad, njene reči, nežne. Kad prebrojim njene godine u glavi, tada, kad je počeo rat, nije mogla imati više od šesnaest-sedamnaest. A na sebe je preuzela ulogu žene od pedeset.
Zora. Gusta, duga, tamnosmeđa kosa. Mršava. I to je sve, nikakav impuls, niti ikakav znak koji bi mogao da je prepozna u nagomilanoj arhivi sećanja. Kosa. Mršava. I ime – Zora.
Anđelija. Moje visine, moje građe. Starija sigurno tri, ako ne i četiri godine od mene. Uči me da sabiram i oduzimam koristeći okrunjena zrna kukuruza. Sedimo pored vatre. Sigurno znam da ne idem u školu. Sigurno. Ni nje ne mogu da se setim. Samo njenih ruku, sitnih šaka i dugih prstiju. I one zime se sećam, kad ju je deda na rukama izneo iz kuće i odjednom sam u dvorištu morao da se igram sâm, bez nje. Ljubica je govorila, kroz suze, da je majka došla po nju i odvela je.
A onda su, s proleća, kroz selo počele da prolaze vojske.
4.
Moj brat od strica, Pavle, jednostavno je nestao. Otišao je do bunara, gde je neka vojska napravila logor, da vidi puške. I nikad se nije vratio. Ja sam shvatio da su puške opasne i nisam više imao želju da ih vidim.
Sećam se šumskih jagoda koje sam, krijući se od sestara, brao. Ja sam se krio od njih, a one od vojske. Ne od one koja je odvela dedu, već od one druge, koja se naselila u dedinoj kući.
A onda, kao da je sve što je trebalo da prođe kroz naše selo prošlo, ostavljajući musavu decu i uplakane žene, spaljene kuće i mrtve pse.
Ljubica nas je opet uzela za ruke i povela nas nazad u našu varoš. Mislio sam da je varoš to „negde“ gde će nas majka sačekati. Ili makar da je varoš to „tamo“ gde će očev glas da nam pruži sigurnost.
Varoš je bila i „negde“ i „tamo“. Bila je sve ono čega se dete plaši u mraku.
5.
Nisam prepoznao našu kuću. Ni onu do nje. Ni onu iza nje. Nisam pronalazio znakove da sam baš ja i baš tu nekad bio. Našoj kući nedostajao je krov, nedostajao je zid, nedostajala su vrata, prozori.
Nedostajala je ljubav. Ljubav koja kuću, gomilu cigala i građe, čini domom.
Ljubica i Zora su plakale. U sebi, jecajima isprekidanim i tihim. Ja sam pokušavao da svoju ruku izvučem iz Ljubičine, koja me je držala čvrsto, uplašeno, kao da me, ako pusti, nikad više neće uhvatiti. Osećao sam njene nokte u koži, njenu jezu.
A onda nas je povela niz kaldrmisanu ulicu, pažljivo gazeći uglačani kamen.
Okrenuo sam se u pravcu ruševine, umišljajući da čujem majčin glas. Cigle su mi se cerile u lice.
6.
Jeo sam halapljivo, kao neko kuče, izgladnelo i promrzlo, kome se neko smilovao i dao mu lonac najslasnijega mesa. I sestre su jele, nimalo ne zaostajući u svojoj požudi za hranom. Oko nas obigravala je tetka, sve vreme izgovarajući – „sirota deco“.
Moja tetka, majčina sestra Mara, volela nas je kao svoje, iako svojih nije imala. Imala je samo muža, teča Rajka, učitelja u našoj školi, kod koga su sve moje sestre naučile prva slova i brojeve. Teča je izgubio ruku u vreme kad su nas poslali u selo. I teča vasceli dan sedi u birtiji, tik do železničke stanice. Rákija.
Šćućuren ispod pokrivača pravim se da spavam. Zora priča u snu, vrti se. Ljubica i tetka plaču.
Tetka spominje moju majku.
Ljubica Anđeliju.
Obe plaču zbog teča Rajka.
Zbog oca.
Pričaju i plaču.
Plačem i ja. Zora plače u snu. Ljubica nas ljubi, mene pa nju. Čuje se psovka, iz dvorišta. Teča dolazi. Psuje.
Plačem ispod pokrivača, koji miriše na masno.
7.
Kad nas je tetka smestila u sobicu, tik uz njihovu spavaću sobu, kao da je nekakva mentalna gumica izbrisala sva moja sećanja. I nijedno, nikad, nije došlo da me poseti, da mi odgonetne neki od tih detinjih dana provedenih u tetkinoj kući.
Jedino čega se jasno sećam bio je jedan sunčani dan. Dvorište tetkine kuće, sto od grubog drveta, dve stolice. Na jednoj sedi teča, na drugoj ja. Teča nosi belu košulju, sa prišivenim desnim rukavom. Rukav se, bez ičije volje, leluja sa svakim pokretom ili daškom vazduha. Kao nekakav papirni zmaj, otkačen od kanapa, visoko na nebu, u igri sa vazdušnim strujama i vetrovima. Teča, belom kredom, po zelenoj površini polomljene školske ploče nevešto ispisuje slova. Onako kako dešnjaci pišu kad koriste levu ruku. Onda ja napišem to isto slovo, svojom desnom rukom. Ponovo teča. Ponovo ja. A, b, v, g, d, đ… Pišemo i brišemo. Pomažem da zapali cigaretu. Donosim mu vodu.
Teča se smeje dok ispisuje brojeve – arapske numere.
1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9.
Onda napisa krug.
0.
Bacio je tablu na zemlju, zavitlao je preko dvorišta. Ustade, i kao da je hteo nešto da kaže. Namignuo mi je, prvo na levo, a zatim na desno oko.
I izašao iz dvorišta.
I mog sećanja.
-
Crveni kralj
810 rsd1.
Сад сам у Америки. У граду Окленду, Федерал Стејт Калифорнија, Јунајтид Стејтс оф Америка. Играм фудбал, шта бих друго. Знам да би у Јутославији неки волели да чувам овце, али морам да их разочарам. Играм за Калифорнија клипсрс из Окленда. Играм центра, као и другде. Нећу да се пувам, али најбољи сам нападач целе Јенки профи лиге. А Јенки профи лига има тридесет шест тимова и у њој игра преко триста странаца! Највећа лига на свету, наравна ствар.
Нисам овде сам. У Америки игра преко педесет Југословена који су били све сами првотимци клубова југословенске Првс лиге. Неки су дошли у Америку са дозволом и уз благослов Фудбалског савеза Југославије. Ја сам дошао без дозволе, као дивљак, што значи да играм илегално. У Европи би ме за то чекала дебела казна и не бих могао поново да играм.
У Југи ми нису дали дозволу да играм у иностранству јер су ме неки тамошњи фудбалски босови мрзели! Ускраћујући ми папире хтели су да ме униште, да ме набију сто метара под земљу! Само, што мени у Америки њихови папири уопште нису требали! Овде ми нико није тражио никакву дозволу. Мени је дозвола за играње у Јенки профи лиги моје фудбалско знање. Они који имају уредне папире могу слободно њима да обришу дупе, у неком од америчких јавних клозета, ако им на терену не иде како ваља!
Пре него што су ме примили у Китерсе, одиграо сам две пробне утакмице на којима сам гинуо као сваки онај коме је то последња шанса у животу. Чак ме нико није ни питао за који сам тим играо у Југославији. Они и не знају за те тимове. А о дозволи и да не говорим. Тако је овде, леба ми! Боли Амере кита шта се ради у Европи и шта о мени кажу неки људи у Фудбалском савезу Југославије! Њима је једино важно да сам ту, као грло које је спремно за трку. Они се нису учланили у Фифу и не признају европска правила. Држаће ме овде док добро играм, а онда ће ме ногодупирати! Тако је то у Америки!
А у Европи се не може играти без дозволе националног савеза. Без те пишљиве дозволе играч мора да чека годину дана да би играо. Тако су чекали Жељко Перушић из загребачког Динама и Зека Чебинац из београдске Црвене звезде. Па и Милош Милутиновић је чекао да би заиграо за минхенски Бајерн. За годину дана човеку може свашта да се деси, може да погине у саобраћајном удесу! Ја нисам могао да чекам. Зато сам дошао у Америку.
Тако и не помишљам на камбек у Југу, што је, иначе, сан свих фудбалских печалбара из Југославије. Уосталом, после свега што ми се у југословенском фудбалу десило, пуна ми је кита свега!
У Америку ме је довео доктор Лека Пегровић, који је овде велики фудбалски бос. Има славу и популарност као што је имао у Југи! Кад је чуо у каквом сам сосу У Југославији, довео ме у Америку. У Јенки профи лиги играм, дакле, илегално, без званичне дозволе. Само што ми то уопште не смета да будем велики играч. Исто тако је дошао и Давидовић из београдског Партизана. У Партизану је био резерва и никако није могао да уђе у први тим. У Америки је најбољи халф целе профи лиге. Неки кажу да је најбољи халф на свету! Кажу да нема тог тима за који он не би могао да игра. Једино у Партизану за њега није било места! То само показује какво је зезање југословенски фудбал.
Поред мене, у Клиперсима игра и Миле Спасојевић, Миле Мирис, мој велики другар још из детињства и један од најбољих играча који су дошли из јужне Србије. Мирис игра лево крило и нас двојица смо најбољи тандем нападача у целој Јенки профи лиги, и нема те одбране од Њујорка до Лос Анђелеса која може да нас заустави. Овде смо ми оно што су у Југославији били Шеки и Бора Костић. Мирис је био велики играч и тамо, поготово док је играо у Нишу, а што није постао државни репрезентативац криви су његови лигаменти и понеки људи. А ја сам играо двапут за репрезентацију Југославије и био сам велика марка. Узмите новине, од шездесете до шездесет пете, па ћете видети шта сам ја био у Југославији. Прочитајте шта је о мени написао Љуба Вукадиновић у Илустрованој Политики: „Пронађен нови центарфор за државни тим!“ А у Сент Луису игра Бора Костић који је у Југовини био незамењиви државни репрезентативац и најбољи шутер кога је Југа икад имала. Бора је пре тога био у Италији, у Ланеросију, где су му сломили ногу. Овде игра у великој форми и исто набија голове из слободних удараца као што је пробушио великог Лава Јашина, са четрдесетак метара на стадиону ЈНА у Београду. Могу вам рећи да смо се ми Југоси у Америки снашли гуд, фајн.
У Југу ћу се вратити једног лепог дана кад престанем да играм фудбал. Доћи ћу у бјуику, као господин, пун лове. Не знам кад ће се то десити, али тај дан чекам. ‘Леба ми! Још ћемо се ми видети. Истина, не знам шта бих могао тамо да радим, јер ја једино што знам то је тај проклети фудбал. Знам да ми неће дати да радим у фудбалу. Док је Крста Попадић, мој љути непријатељ, на власти, ја у југословенском фудбалу не могу ни да присмрдим. Ипак, доћи ћу.
-
Reci mi da znam
400 rsdNedelja, 10. juli 1988.g.
Nedelju dana smo sestra i ja bile u B.B. kod tetke, sinoć smo se vratile. Bilo je zanimljivo, lepo, malo i dosadno, jer nikoga sem tetke i njenih ne poznajemo… Al’ najbolje od svega su one tetkine “k’o papir” tanke palačinke! Sa nama je došao i njen stariji sin, a mlađi, koji ima godinu dana je ostao. Nino ima četiri godine i ići će sa nama na more. Divno! I volim što ide, ali baš i ne… Drag mi je, sladak, ali baš “vući” mlađeg brata svuda, pa paziti na njega, ne ispuštati ga iz vida… More, plaža, skakanje u vodu, “slatkiši” okolo… A mi sa mlađim bratom! Znam da će sve „spasti“ na nas dve. Da ga čuvamo i vodimo svuda, da se igramo sa njim u plićaku i u pesku. Mislim, baš mi i ne ide to… Mama i tata su isplanirali da sutra idemo za Kopar. Ostali bismo samo dve nedelje, a tata bi pomogao stricu da sređuju kuću u Picuparama (u Istri). Tina već pakuje stvari. Opet se ljuti na mene što ona sve radi a ja piskaram… Posle ćemo ići da kupimo kupaće kostime. Oni prošlogodišnji su nam mali. Nino me zove da mu crtam “a’to”… Na auto misli, zaluđen je njima… Tako mali a svakom autu zna ime…
(negde oko ponoći)
Nino je tek sad zaspao. Uf! Koliko samo može da priča… Nikad se ne umori. Pitam se koliko će pričati kad bude stariji?
Ipak ne idemo sutra na more. Shit! Tek sutra naveče će doći tetak, pa će i on sa nama u Kopar. Da bi bio sa Ninom, ako se slučajno zaželi mame… Tako je javio danas telefonom.
Išle smo večeras sa Ninom do “klupa”. Svi su nas pitali ko nam je to, a bratić im je umesto nas odgovarao: “Sta te b’iga!” Kako je samo bio sladak kad se onako svađao sa Zdenkom i drugima. Bili su tamo još neki nepoznati i jedan Oliver-Oli, Zdenkov, i kako sam saznala, i Željkov drug, a Željko nije bio. Zdenko kaže da Željko radi preko celog dana a, pošto turnir još traje, posle posla je tamo.
U povratku smo svratile na turnir… Samo smo provirile, jer je već bio pao mrak i morale smo požuriti zbog Nine. Bio je gladan. Željka sam videla na dve sekunde, samo „zdravo“ u prolazu i dugi, dugi pogledi… Ali, u hodu, bez zastajanja… Nino me vukao i bio je tako nemoguć da nisam htela da se zaustavljam.
Ko zna šta sad Željko misli o meni?! A ja ne prestajem da mislim o njemu. Mislim da ga volim… Mislim. Osećam. Znam. Znam to je to. Gori mi nešto u grudima, gori, čim mu se lika setim. I ne samo lika… I onog osmeha… Kad se osmehne dve jamice na obrazima kraj usana se pojave, a oči… Taj pogled ubija. Uf, ne smem dalje, skroz ću se raznežiti.
Utorak, 12. juli 1988.g.
Sinoć smo opet sa Ninom išle na turnir. I videla sam Željka. Krenule smo ranije i nismo išle na “klupe”, tako da smo stigle na početak turnira. Baš u vreme kad je Željko „gasio“ pesmu i najavljivao ekipe. Iako smo bile malo dalje od njega, ipak me video i mahnuo mi. Samo to… I da, osmehnuo se. Eto! Nisam htela do njega. On nije mogao ostavljati mesto „di-džeja“. Ja nisam htela ostaviti Tinu s bratićem… Da je bar samo to… Videla sam posle pored njega onu Snežu iz Nemačke… Zato nisam htela tamo. Pa čak ni onda kad je ona otišla a on ostao sam. Ne znam ko mu je ona, drugarica, sestra ili devojka… Možda je samo poznanica, možda nema ništa s njom. Možda u vezi sa svim grešim.
Još uvek se sećam one večeri kad je rekao da mu se sviđam, da želi da mu budem devojka. Još uvek… Iako nešto kao kroz maglu… Mada nije prošlo mnogo dana od tada, ali… Kao da smo se od te večeri udaljili, nismo se ni viđali, ili tek u prolazu… A sada još i ovo što sam sinoć videla. Boli. Nekako boli…
Za dva sata krećemo za Vinkovce, pa dalje na beogradski noćni voz za Kopar. Ista linija kao i svake godine. Možda bude i isti voz, ili isti vagon?! Kao da se ništa ne menja… A ja bih tako htela neku promenu, nešto da me trgne, razbudi. Da me zaista razbudi. Čini mi se da je Tina ipak u pravu, snevam u nekom veku iza nas zajedno sa onim junacima iz knjiga.
Četvrtak, 14. juli 1988.g.
Drugi dan je kako smo na moru. Juče, posle ručka i kratkog odmora od puta, išli smo u Žusternu na kupanje. Da ispunimo Nini želju, jer je bio uporan da što pre vidi “moje” kako on govori. Danas su svi otišli u Picupare: tata, tetak, stric i strina i Alen (naš brat od strica). Nas dve smo sa mamom i Ninom u kući, a Muki (strinin sin, sada ima svoju grupu, zove se “Zebra imago”) je kod nekog druga, verovatno vežbaju sviranje. Ne verujem da ćemo danas ići na plažu… Mami se ne da da idemo pešice, a kaže da mora i kuvati ručak. Ne znam zašto smo uopšte i dolazili ako ćemo stalno biti u kući?
U utorak, pre nego što je došao šinobus, na stanici se pojavio i Željko, a ja u zemlju da propadnem. Nemam pojma otkud se on stvorio, samo, eto, došao da se pozdravi. Nekako je saznao da putujemo, a verujem i da znam ko je to mogao da mu kaže – sigurno Zdenko, jer jedino je on preko Tine znao da idemo. Nije dugo ostao i nije sačekao da krenemo, nije se upoznao ni s kim (ne daj, Bože, da jeste! Ubio bi me blam!).
Došao je bajsom, kao u prolazu, kao slučajno da baš tuda ide, a puta dalje ima samo preko pruge – u Mandinovce, ali je on skrenuo desno i otišao do otpravnika (he, he… dobro je odglumio to…), usput je zastao do nas, do mene… Pitao gde idemo, koliko ostajemo i da se javim – jednom razglednicom, bar. Dao mi je i adresu… Onda je otišao levo do tog čoveka, a po pozdravljanju s njim, videla sam da se poznaju. Otišli su u stanicu, došao je voz i više ga nisam videla.
Sad ne znam da li da mu se javim ili ne? Da li uopšte to i želim? Želim, jer… Ipak, šta god ja mislila o njemu i onoj “Švabici”, o onome što sam videla te večeri na turniru, to kako su se zezali i igrali pločama i mikrofonom, kako su se gledali, možda sam, a želim da je tako, možda sam sve to krivo protumačila. Tina kaže da mu je to sigurno sestra… Al’ njegovu rođenu sestru poznajem, nije ona, možda je neka druga sestra… Tako je cakan bio kad je došao na stanicu, pocrvenio k’o paprika, a verovatno sam i ja… Pored nas tata, mama, tetak, drugi putnici… K’o za inat, sve neki poznanici i komšije…
Tina mi govori da ne treba toliko da brinem šta će ko reći. U pravu je – opet. Komšije i druge, kao, šta je njih briga s kim ću ja stajati i pričati… Naravno, mama je odmah pitala ko je to i šta će on s nama, s kim se to družimo i kako ga poznajemo..? Eto, zašto! Zbog takvih pitanja i njenog negodovanja!
-
Nije lako sa škorpijama
500 rsdAnitu, našu heroinu, probudio je zvuk telefona, i još sanjiva, podigla je slušalicu i mrmljala nešto, čak i njoj samoj nerazumljivo. S druge strane je dopirao glas njene tetke Marije.
– Doći ću danas, tetka, obećavam ti. Evo, čim doručkujem i popijem kafu. – odgovorila je i nakon kraćeg razgovora spustila slušalicu.
I odmah posle doručka i jutarnje kafe, otišla je kod Marije i Ivane.
Ivana, Anitina sestra od tetke, mala duša, kako je ona zvala, nije bila željna bombona, čokolade, putovanja, rolera, trotineta… Bila je željna pažnje, ljubavi i čašice razgovora.
Anita je kod svoje tetke uvek bila dobrodošla. Tetka je očuvala i volela je isto onoliko koliko i svoju kćerku Ivanu.
Tog popodneva Anita i nije bila baš raspoložna. Sedela je u prelepoj crnoj haljini, pripijenoj uz telo, a spuštene lokne su joj padale niz lice. Ustaje i staje kraj ogledala.
Pomalo je bila izgubljena u nekom, za nju, nepoznatom svetu. Tražila je svoje mesto pod suncem, tražila je ljubav koja će je grejati iskreno, pomoći joj da sve okrutnosti ovoga sveta zaboravi. Nekog sa kim će moći da podeli sve ono što krije duboko u sebi. Nekog ko će joj pokloniti svu svoju ljubav i nekog kome će verovati, ko će je nasmejati i razumeti u trenucima kada su joj oči zamišljene i tužne.
Veoma je lepa, vesela, zrela i odgovorna devojka. Optimista je i pravi borac. Uverena je da se jedino radom može ići napred kroz život. Odlučna, strastvena, posesivna, smela, a ponekad i sklona spletkama. Dosta je tajanstvena, i voli da istražuje. Intrigantna, uporna, ponekad arogantna, ali i talentovana za svoj posao. Voli da nameće svoju volju, ne zato što je loša, nego zato što smatra da je u pravu.
Sa njom se ne treba poigravati, jer kada prestane da se interesuje za nekoga, to je pre iz razočaranja nego iz dosade. Zavodi vrlo vešto. Plete mrežu oko žrtve, jer osobu koja joj se dopadne, smatra plenom i uživa ako uspe da ga se dokopa.
♣
Slobodan Vučković – čovek koji ne koristi mnogo reči, ali zna da bude veoma temperamentan kada mu dosadi. Dupla Škorpija u horoskopu, ali i u životu. Njegova najveća mana je veliki ponos… Jer mi, čim pročitamo prvu rečenicu neke knjige, već nam je donekle jasno da li ćemo nastaviti sa čitanjem ili ćemo knjigu vratiti na policu da sakuplja prašinu. Tako je i sa upoznavanjem – ako vas neko prvom rečenicom oduševi, već je završio veliki deo posla. Slobodanu su oduvek zvezde bile naklonjene i to mu je predstavljalo najmanji problem.
Istrčao je tog popodneva iz svoje sobe vidno uznemiren.
– Majko, je l’ znaš gde mi je auto? – upitao je Slobodan Zoricu neraspoloženo.
Zorica je nekada bila prava lepotica, a nakon tri porođaja i dalje je bila privlačna, uglađena gospođa iz visokog društva. Nije mnogo radila, pa je imala dovoljno vremena da se bavi tračevima sa komšinicama. Ponosna je majka sinova Slobodana i Branislava i kćerke Olge.
Uživa u statusu koji joj je suprug pružio svojim radom, ali ne veruje previše u ljubav.
Zahvaljujući njenoj ženstvenosti možete se prevariti i pomisliti da imate pred sobom ženu koju zanima isključivo moda, džet-set, jer je uvek doterana, deluje površno, priča o svakodnevnim problemima na veseo način, samouverena, sa pozitivnim stavom prema životu. Iza te vesele i dobrodušne osobe krije se jak karakter, žena koja zna šta hoće. Sve što ona kreira u svom umu zna da realizuje i da dobro unovči. Ona može biti ponekad izrazito lenja, jer od svega najviše voli uživanje i sve što radi ima za cilj da stvori dobru materijalnu osnovu kako bi dobro i udobno živela. Imala je dobar izvor prihoda u vidu situiranog supruga, nije se preterano angažovala na poslu. Probirljiva je, pomalo snob i voli da je u centru pažnje. Sklona je da dramatizuje događaje, da očekuje da joj svi poklanjaju pažnju. Kada je potrebna drugima, tu je da se nađe pri ruci, ali i to je deo njene želje da pokaže kako se bez nje ne može.
– Sine, Bane je morao da skokne do faksa. – odgovorila mu je Zorica.
– Uopšte me to ne zanima. Ima Žarkov auto, pa može ceo dan da skače. Hiljadu puta sam rekao da se moj auto ne uzima bez MOJE dozvole! – obukao je jaknu i izašao iz kuće.
Morao je da uzme očev auto.
Bio je to trenutak nepažnje kada je udario auto ispred sebe. Oboje su izašli iz automobila vidno nervozni, ali kada su im se pogledi sreli, usledio je obostrani, blagi, smešak.
– Pazi kako voziš! – rekla je Anita ljutito, i krenuvši da pogleda svoj auto, noga je zabolela i morala je da sedne.
– Izvini… – osmehnuo joj se Slobodan, jer mu se dopala na prvi pogled.
– Daj da odemo do ambulante. – ponudio se da joj pomogne, a Anita, pošto je bila bespomoćna, morala je da prihvati.
Tokom pregleda, Slobodan je Anitu čekao ispred klinike.
Izašla je iz ordinacije pola sata kasnije.
– Uganuće, kaže doktor da sam dobro prošla. – rekla je umorno.
– Taksi te čeka, a za auto ne brini… Biće ispred tvoje kuće za nekoliko sati.
Anita je zapisala svoju adresu, dala mu papirić i otišla.
-
Piši i ti
400 rsdЛЕТО НА АДИ
Ко су људи који су већ од 05.00 на Ади у летњем периоду? Госпођа X. у дугачкој браон хаљини са белим дугачким рукавима и пунђом, која насмејана иде брзим ходом. Господин огромног стомака, који прелази каиш на панталонама, са слушалицама на ушима. Ћелав, истетовирани младић са булдогом, од кога се уплашите иако иде у супротном смеру. Група младих, која спава на обали. Набилдовани, нарцисоидни, младић, који у разним позама прави селфије у води. Старији брачни пар који се пресвлачи у џаковима за пресвлачење иако на плажи још нема никог. Већ годинама на Аду близу превлаке, мало касније, око 06.30 долази породица која у велику црну гуму ставља своје „дете са посебним потребама“ које се радује јер ће бити у води, испуштајући неке чудне звуке, на које се навикнете, али вам у почетку буде врло тужно и мучно. Неки гњурац, који свако јутро препливава део који је „дозвољен“ за посетиоце и сваки пут изгледа као да тражи нешто, или неког ко се утопио у језеру. Мало касније угледате младе кајакаше, а онда већ после осам, време је за одлазак, јер нагрне река људи који ту остају цео дан.
То онда више није иста Ада.
-
Ubistvo i nesreća
500 rsd2.
Miloša je vest o staričinoj (Martinoj) smrti zatekla u ponedeljak ujutro u firmi. Kolege su pričale s gađenjem o gnusnom zločinu koji se desio u susednom selu. Kada je shvatio o kome se zapravo radi, nije mogao poverovati. Ali kada je čuo da se zločin odigrao upravo ono veče kada je on bio kod Sandre, ostao je bez daha. Osetio je drhtavicu i bledilo mu se pojavilo na licu. Nije znao kako da se ponaša. Bio je svestan da nema on ništa s tim zločinom, ali ako ga je neko slučajno primeto ono veče u blizini kuće, mogu ga ispitivati. To već ne bi valjalo. Otkrila bi se njegova velika tajna i veza sa Sandrom. To bi imalo nesagledive posledice po njega jer bi verovatno i njegova supruga saznala za tu vezu i to bi bio kraj. Manje je brinuo o sebi koliko je razmišljao kako da zaštiti Sandru ako pukne bruka. Povukao se neprimetno iz prostorije gde su kolege još uvek raspravljale o zločinu jer se bojao da nešto ne posumnjaju pošto je bio bled kao krpa. Poznavao je sebe dobro, počela ga je hvatati panika, pokušao se nekako smiriti. Srećom, dobio je odmah radni zadatak, pa se opet neprimetno udaljio iz firme i otišao na teren. Sada mu je bilo mnogo lakše, mada se o tom slučaju pričalo i na terenu. Bilo je mnogo verzija kako se dogodio taj nesvakidašnji zločin, ali je narod kao narod pričao sve i svašta. Pričalo se da su motiv najverovatnije bile pare jer se smatralo da je posle Todorove smrti ostalo mnogo novca kod baba Marte, pošto je Milan verovatno slao iz Nemačke, a i navodno je prodao i neku zemlju što mu je žena nasledila posle bratove smrti. Sve moguće kombinacije su mu prolazile kroz glavu jer nije mogao prosto da ne razmišlja o tome šta se desilo. U jednom momentu je pomislio: neka bude šta bude, samo da njega neko nije video i to prijavio. Taj dan je prošao i niko Miloša nije spominjao, tako da mu je laknulo kad je došao s posla kući. Tamo ga je dočekala supruga Sofija s tom istom pričom o staričinoj smrti. Miloš se uključi u razgovor nerado i ispriča Sofiji da je on poznavao tu staricu, kao i njenog pokojnog muža i da ne može poverovati da je baš nju neko tako svirepo ubio. Miloš se nikako nije mogao smiriti. Samo je o tome razmišljao. Tu noć nije mogao nikako zaspati jer je sve vreme bio opsednut mišlju da li ga je neko primetio. Kad počnu inspektori da vršljaju po selu i počnu da ispituju seljake, ako ga je neko primetio i na sto metara, jedva će dočekati da kažu jer je to takav mentalitet, tako bi se pravili važni pošto bi smatrali da će baš oni doprineti da se reši zločin. Tako razmišljajući, osećao je nekakvu zebnju i veliki strah. Razmišljao je, šta ako se sazna da je on upravo to veče bio u tom dvorištu. Pomislio je na tren da postoje i otisci njegovih cipela u dvorištu pošto je padala kiša, te i od guma njegovog auta pošto je bio parkiran tu u blizini. Otiske njegovih ruku oprala je kiša pošto je pipao ogradu staričinog dvorišta. Mislio je da će poludeti. Već je sebe zamišljao kako ga policija hapsi i odvodi na razgovor i kako nema alibi ni za šta. Pomisli: „O, Bože, šta da radim?“ Da prizna da je ubio staricu i da tako zaštiti Sandru ili šta da kaže, šta je tu radio baš u to vreme. Ako prizna zločin iako ga nije učinio, samo bi Sandru i zaštitio, ali teško da bi mu to žena oprostila i njegova familija i svi oni koji ga znaju. A šta onda da kaže, šta je tu radio? U glavi mu je bio veliki košmar i nije mogao normalno razmišljati. Da nije bila samo noć, mogao bi izmisliti milion razloga što se tu zadesio, a ovako noć i kiša, teško da mu iko poveruje u bilo koju priču osim istine.
-
Potraga
600 rsdMAJAMI
Gradskim autobusom, po unapred zapisanim instrukcijama, stigao sam na Saut Bič i zatim ušao u lokalni šatl-bus koji me je odvezao do poslednje stanice na Vašington aveniji. U šatl-busu me je dočekala galama i smeh nekoliko oskudno obučenih, pocrnelih devojaka. Odmah mi se svideo Majami. Hostel se nalazio blizu, na Kolins aveniji, glavnoj arteriji Majami Biča. Konačno, posle šest noći spavanja po vozovima, krevet. Soba je bila poluprazna, što je uvek dobrodošlo. Sutradan sam se prošetao po plaži i okupao, a kupanje tokom kalendarske zime uvek najviše prija. Velika sparina davala je subjektivni osećaj temperature od 40°C, iako je bilo „samo“ 27°C. Sa lica mi je kapala znoj.
Predveče sam primetio da je došla nova devojka u sobu. Ujutru, nakon mog razgovora sa roditeljima preko Skajpa, pitala me je da li sam iz Srbije. Bio sam iznenađen što je čula za Srbiju a posebno kako je tačno prepoznala jezik. Pomalo oklevajući, svestan lošeg imidža Srbije u svetu, potvrdno sam odgovorio. Međutim, smesta mi je rekla nešto što ni od Srbina, a kamoli od Amerikanaca, nikada nisam očekivao da čujem: „ Meni je Srbija najbolja zemlja na svetu!“. Zinuo sam u neverici. Pitao sam je da li ona uopšte zna nešto o Srbiji. Devojka se zvala Holi i bila je iz Čikaga. Proputovala je ceo Balkan, a u Srbiji je boravila čak četiri puta! Pogledala je sve ex-yu filmove i pročitala veliki broj knjiga. Slovenija i Hrvatska joj se nisu dopale pošto se tamo već oseća duh zapada dok su ljudi u Srbiji i dalje neiskvareni, prirodni. Pričala mi je kako su ona i njena majka putovali vozom u Crnu Goru. Mogao sam samo da zamislim kakve je utiske iz voza Beograd – Bar ponela starija gospođa. Nisam bio siguran da li se Holi, Srbija toliko svidela jer joj se učinila egzotičnom, drugačijom od svega onog što je imala celog života u Čikagu ili zbog same zemlje i ljudi u njoj. Ali, eto, ima i takvih priča u Americi.
U hostelu sam mogao da ostanem samo nedelju dana pošto su se bližili novogodišnji praznici i cene su znatno porasle. Morao sam što pre da pronađem smeštaj. Još ranije sam odlučio da se u Srbiju vratim početkom marta, a ne maja za kada sam imao povratnu kartu. Naime, glavni zadatak mog dolaska, preuzimanje zelene karte, sam ispunio i želeo sam da u Srbiji preko američke firme WES nostrifikujem diplome i steknem još neke veštine kako bih se, po povratku u Ameriku na jesen, u Njujorku lakše zaposlio. Za preostala dva meseca u Majamiju, trebao sam naći bilo kakav kratkoročan posao i pre svega smeštaj.
BITI POTPUNO SAM
Uz usku okeansku plažu Sani Ajls Biča šepurile su se elegantne, vitke zgrade, potpuno netipične za Majami Bič u kojem preovlađuje niža gradnja u Art deko stilu. Najlepše su bile tri bele bliznakinje u vlasništvu čuvenog američkog preduzetnika Donalda Trampa. U ovom kraju je boravio veliki broj Rusa, koji su uživali sve pogodnosti života na „domaćem terenu“. Bila je to tropska Rusija u malom. Zavideo sam im. Živeti ovde sa porodicom, među svojima, tako je sigurno lakše.
Nakon dva meseca u Americi, već je počela da me hvata nostalgija za kućom. Dosta mi je teško padalo to što sam svaki dan, ceo dan sam. Smetao mi je taj osećaj kojeg do tada nikad nisam imao. Biti potpuno sam. Dok sam živeo u Srbiji, mislim da nisam bio svestan koliko su mi porodica i prijatelji stvarno značili. Stanovati sam u Beogradu ili nekom drugom gradu u Srbiji, na korak od porodice, ne može dočarati taj osećaj. Veoma se često te drage osobe uz koje smo proveli ceo život uzimaju zdravo za gotovo, kao da će biti sa nama zauvek. Ovo iskustvo privremenog gubitka me je na neki način trgnulo i pomoglo mi da ih više poštujem i cenim njihovo prisustvo u mom životu. Većina ljudi nema „luksuz“ da oseti takav privremeni gubitak, jer kad neko ode, otišao je zauvek i često nam je kasnije žao što nismo bili svesni koliko nam je zapravo ta osoba značila.
Novogodišnje veče sam proveo sedeći na plaži i slušajući muziku iz klubova koji su postavili šatre u blizini. Započeo sam 2007. godinu u Zrenjaninu, nisam ni mogao tada zamisliti da ću za sledeći doček biti u Majamiju. Kada se točkovi sudbine pokrenu, nikada se ne zna kuda će te odvesti. Svake Nove godine u Zrenjaninu žudeo sam za svetom, da budem na nekom dalekom, egzotičnom mestu. Sada sam bio u Majamiju, a ipak je nešto falilo. Mamina jelka i pokloni, tatino dremanje, bakin izbor televizijskog programa, grejanje mačaka uspavanih u krilu, novogodišnja večera… Nisam bio svestan sve te lepote i topline dok ih nisam izgubio.
-
Kotrljanje Bertolta Brehta
400 rsdDa sam ja Neko
Od vremena kada je Pajaco na svom blogu pisao o najpoznatijoj kubanskoj blogerki Joani Martines, prohujale su godine. Međutim, od tada kao da se ništa nije promenilo: na Kubi je i dalje komunizam. Braća Kastro još vladaju. Prvo Fidel a potom i Raul, i to je ono što iritira Martinesovu. Isto tako, nju iritiraju i automobili na kubanskim ulicama i drumovima.
Ukratko, blogerka Joani Martines je zaradila izvesnu sumu novca od prljavog ali demokratski nastorojenog Zapada, pa bi htela da kupi auto. Ona nije previše zahtevna tako da bi to mogao du bude i najobičniji ruski „moskvič“. Međutim, problem je što Martinesova ne spada u odabrane. A na Kubi je to revolucionarna elita! Tako da je, za razliku od srpskog blogera, Kubanka ljubiteljka kapitalizma, dok komunizam prezire. On joj se gadi.
„Posedovati moskvič ili ladu na Kubi znači da si u svakom trenutku ostao lojalan“, piše gđa Martines na svom blogu. Lojalan braći Kastro budući da je Argentinac Če Gevara odavno mrtav.
Beogradski bloger potpuno razume svoju kubansku koleginicu, međutim, ne zna, niti to može da zna, da li ona njega razume? U svakom slučaju, potražiće pomoć od Nekog. Možda u razgovorima sa njim iskristališe stavove i razreši nedoumice?
1.
Neko i Pajaco dogovorili su se da se sretnu na Kalemegdanu, na tom balkanskom bregu za razmišljanje. Ko će prvi da započne razgovor, postavi pitanje? I dok Pajaco okleva, Neko preuzima inicijativu i izgovara sledeću rečenicu, prosto je ispaljuje Pajacu u lice:
– I blogeri su ljudi!
Pajaco mirno, neutralno, odgovara:
– Da, jesu, mada naučno nije dokazano.
Neko ga začuđeno pogleda. Pajaco nije ni primetio njegov pogled, već je gledao negde u daljinu.
Neko:
– Ne znam da li ti je poznato da pored Generacije Y, čiji je predvodnik i rodonačelnik kubanska blogerka Joani Martines, postoji i Generacija Z?
Pajaco:
– Ne, nije mi poznato. Jedino mi je poznato da je „z“ poslednje slovo abecede, i ako smo stigli do tog slova, kako ćemo, onda, da označimo post-Z generaciju?! Ipak, reci mi ko su oni? Da li je druga, za razliku od Generacije Y komunistički nastrojena grupacija kubanskih blogera?
Neko:
– Oni su budući stručnjaci za klimatske promene i hirurzi za pamćenje. Decu rođenu između 1995. i 2010. godine zovu Generacija Z i oni čine osamnaest posto svetske populacije, a za dve decenije vodiće ovaj svet.
Pajaco:
– Generacija Z su deca?
Neko:
– Tako je! O deci je reč. Običnoj deci koja se igraju ispred tvoje zgrade, odlaze u vrtiće, osnovne škole… To su deca koju svakodnevno srećemo i jedva ih primećujemo. Međutim, budućnost radi za njih. Ne zaboravi to! Za dve-tri decenije niko se neće ni sećati Joani Martines i Generacije Y, ali zato će Generacijia Z ostaviti dubok trag u ljudskoj istoriji.
2.
Neko se vraća samom početku svog razgovora sa Pajacom i njegovoj rečenici: „Da, jesu, mada naučno nije dokazano.“
Neko:
– Ono što naučno nije dokazano jeste tek najobičnija hipoteza i ništa više!
Pajaco:
– Ništa više, međutim, ni ništa manje, dragi Neko!
Neko:
– Donedavno je Velika Fermaova teorema bila čuvena hipoteza. Vekovima je dokazivanje te teoreme mučilo matematičare.
Pajaco:
– Više ih ne muči?
Neko:
– Krajem dvadesetog veka Endru Vajls je pronašao dokaz teoreme.
Pajaco:
– Taj tip me baš nimalo ne zanima.
Neko:
– Ni mene. A i ružan je. Bar prema fotografijama dostupnim na internetu.
Pajaco:
– On je ipak 1995. godine postao slavan dokazavši Veliku Fermaovu teoremu.
Neko:
– Pored toga što je postao slavan, Endru Džon Vajls zaradio je i šezdeset hiljada dolara tako da se bavljenje naukom ponekad i isplati. A za nagradu koju je nelepi britanski matematičar dobio, može da zahvali nemačkom industrijalcu Paulu Volfskeru.
Pajaco:
– I industrijalci znaju da budu plemeniti. Nisu baš uvek bezdušni. Nažalost, njihova plemenitost i dobrota otkriju se tek nakon njihove smrti.
Neko:
– I Oskar Šindler je bio nemački industrijalac.
Pajaco:
– Koliko znam, on nije bio ljubitelj nauke kao Paul Volfsker, ali je tokom Drugog svetskog rata spasavao Jevreje. Čak je poznat i tačan broj spasenih: hiljadu i dvesta.
Neko:
– Snimljen je i igrani film „Šindlerova lista“. Naravno u Holivudu, a gde bi drugde?!
Pajaco:
– Da li nas to, onda, čeka virtuelno putovanje do Holivuda?
Neko:
– Možda da, a možda i ne. Zato krenimo prvo do Krakova!
Pajaco:
– Slažem se! Krakov je ionako Beogradu znatno bliži od Holivuda, a ono što ne volim jesu duga i zamorna putovanja.
Neko:
– Verovatno je i Oskar Šindler slično rezonovao i krenuo u Krakov, a ne u znatno udaljeniji Holivud. On se odmah po nacističkom osvajanju Poljske seli u Krakov kako bi pokušao da iskoristi novonastalu situaciju i obogati se. Tako razmišljaju industrijalci.
Pajaco:
– Da bi ostvario svoj naum, Šindleru je bila neophodna pomoć Jevreja.
Neko:
– Što nas, opet, direktno vodi do Mječeslava Pempera zvanog Mitek.
Pajaco:
– Lista sa hiljadu i dve stotine jevrejskih imena se samo zove „Šindlerova“ dok je njen pravi sastavljač Mitek.
Neko:
– Mitek koji je doživeo duboku starost.
Pajaco:
– Život koji je započeo u poljskom gradu Krakovu, Mječeslav Pemper okončao je u bavarskom gradiću Augzburgu.
Neko:
– U njegovu čast gradske vlasti proglasile su dan žalosti i nacionalnu zastavu spustili na pola koplja. Bio je to trijumfalni Mitekov odlazak sa ovog sveta.
3.
Pajaco:
– Krenuli smo iz Krakova i srećno stigli u Augzburg. Međutim, Holivud je još uvek daleko. Sa one strane Atlantskog okeana.
Neko:
– Holivud jeste daleko dok je Augzburg mnogo bliži. Konstatovali smo da je to grad Mitekove smrti, ali to je i grad u kome je Bertolt Breht rođen.
Pajaco:
– Zakotrljajmo, onda, Bertolta Brehta! Nadam se da će to kotrljanje biti uzbudljivo.
Neko:
– Zakotrljajmo ga! Što snažnije! Neka se Breht zavrti kao čigra!
Pajaco:
– On je rođen u buržoaskoj porodici, a studirao je filozofiju i medicinu. Godine 1924. pridružuje se Nemačkom teatru u Berlinu.
Neko:
– Nadam se da iz Augzburga nećemo da produžimo za Berlin?
Pajaco:
– I ja se nadam. Umoran sam od svih tih putovanja po nemačkim i poljskim gradovima.
4.
Neko:
– Bertolt Breht se u Berlinu i oženio. Njegov izbor je bila glumica Helen Vajgl.
Pajaco:
– U Berlinu je postao i marksista.
Neko:
– On postaje marksista, a njegova domovina polako ali sigurno klizi u nacionalsocijalizam.
Pajaco:
– Dakle, i njega čeka putovanje, napuštanje Nemačke. Ali gde?! Gde će Breht da otputuje?
Neko:
–Tamo gde je i Holivud. U Kaliforniju!
Pajaco:
– Slično kao i u Hitlerovoj Nemačkoj, ni u Americi marksisti nisu preterano popularni.
Neko:
– Novo putovanje kako za nas, tako i za Brehta?
Pajaco:
– Za njega je to putovanje započelo 1947. godine i dve godine mu je trebalo da stigne u Berlin. U grad koji je njegova sudbina.
Neko:
– I naša, rekao bih.
Pajaco:
– Kada smo već kod sudbine, smrt je sve bliža. Bar za Brehta.
Neko:
– Godina je 1956. Za nas dvojicu nepoznato, nedoživljeno vreme.
Pajaco:
– U avgustu pomenute godine Breht umire od infarkta.
Neko:
– Umire, nestaje sa ovoga sveta. Ali pre svog konačnog odlaska, on stvara politički teatar. To je njegovo zaveštanje.
-
Ciganski sud
600 rsd2.
Од када је овде доведена, Росицу је савладао страх од непознатог а надолазећег, осећала се веома лоше, усамљеном и под великом претњом нечега што није знала да одреди шта је. У почетку, трудила се да уочи глас бар једног од двојице полицајаца који су је привели, као да би јој то препознавање нешто помогло.
Дочекивао ју је само мук, по коме трчкараше неочекивани звуци метала, који као да ове ноћи понекад зацвили у жалу што нема око кога да се обавије.
Рекла им је да се зове Клара, да има шеснаест и по година и они су то убележили. Националност нема, јер је Циганка. Држављанство јој је француско. Рођена је у Србији, а у тренутку када су је ухапсили враћала се из Немачке, где је била у посети баби.
Пре поласка на терен, старији су јој давали прецизна упутства за лажно представљање пред полицијом, умањење година живота бар за једну, навођење неке улице коју су урбанисти потпуно изменили и броја неке од зграда давно одређених за рушење, које, у овом тренутку не постоје, нарочито њихов речени број. Тако је као своју адресу навела Улицу Сорен на Монтреју, и број шездесет и један, а да је добро знала да је читав тај део некадашње улице срушен и да се сада на том месту налази парк са справама за дечију забаву, по којима су целодневно висили мали, бучни, белозуби црнци.
Имала је погрешан утисак да њено право име није прихватљиво за затвор.
Једном је од некога чула да росу нико не може заробити, затворити, оградити, нити јој променити име.
Није затвор ни за друга чаробна имена, за Зорицу, Златицу, Медену, Душицу, па ни Никсицу, а још мање за Љубичицу. Таква имена су од Бога дата и просто не могу да се прилепе уз реч затвор. Циганке баш знају да носе лепо одабрана имена, мислила је.
Шта би зора, злато и пољско рано, пролећно цвеће имали заједничког са робијом? Не могу бити тамо, одакле се не би на време појављивали свету на очи. Свет на њих чека и без њих не може. И сваки цвет на њих чека и без њих не може.
Тако некако причаше њен деда, док јој је за пролећа брао љубичице и никсице по ливадама које су падале ка Морави.
Само је деда Душан могао да јој говори тако лепо. Од мноштва унучади, Душан је Росици поклањао посебну пажњу. И посебне приче јој је причао. Шта год јој куповао, није јој се толико допадало, колико баш те приче о њеном имену и њеној лепоти. Росица није била у потпуности дете овог света, бар што се тиче њених очију и косе.
Њеног тела и звука гласа.
Била је нешто од придодатих му делова лепоте живота, у којима Цигани покушавају да нађу срећу. Њен деда по мајци, Душан, говорио јој је да никада неће бити ништа више старија од росе. Увек ће остати најава свитања.
Сада је ту где је, у затвору. Још млада за тако нешто.
Роса подразумева јутро, освежење за биљке и њихово лишће, преко којих дишу и за људе и њихове мисли.
Није била једина у овој вечери, коју су оковале решетке.
Десно од ње, у последњем од кавеза, као да је залутао, или пуком грешком ту остављен, налазио се само један младић. У односу на површину просторије, без десеторице у њој, затвор у Стразбуру као да је био празан. Тај притворени је ћутао, бавио се својим мислима и деловао као да ни њега нема.
Росица му је, кроз одшкринута метална врата видела само црну косу и део необријаног образа.
-
Nek poteče voda
600 rsdDajana B.
1.
Dajana je na prvom času podviknula invalidu koji se kao i svi mi udubio u analizu Basarine priče.
Invalid je bio ok lik. Na kraju seminara o Rilkeovoj poeziji u uglu se pojavilo jedno plašljivo stvorenje bez pola noge. Profesor Blokovski završio je svoju filozofsku raspravu o Rilkeu, a onda rekao: „Evo, stigao je Slavenski. On će vam voditi časove umetnosti pisanja.“
Invalid se preobrazio. Stao je na noge i počeo da rešeta. Odmah je progovorio o panku. Malo je reći da sam se oduševio. Rokao je.
Ja sam se sav zaneo u diskusiju o jednoj Basarinoj priči i više nisam ni primećivao Dajanu, koja je sedela do mene i tonula u samo njoj rečito ćutanje. Kao što rekoh, u jednom trenu dok sam ja leteo u analizama Basare, Dajana je podviknula Slavenskom. Ne znam zašto.
Ućutao sam i začudio se. Zašto mu je podviknula? Čak je i moj zanos prekinula. Brzo smo prešli preko ovoga i nastavili da živo diskutujemo.
Tog dana ja sam nacrtao crtež na stranici svoje sveske i rekao Dajani:
„Ovo crtam od kad znam za sebe. Ništo drugo nisam nikad nacrtao. Mora da je neka opsesija.“
Dajana je blistala tog dana: „Meni liči na kraljevstvo.“
Onda je uzela svoju svesku i nacrtala delfina, sunce i cvet. Linije njenog crteža bile su mirne, lake, tople i skladne. Nežne.
„To je moj dečko“, rekla mi je.
Napisao sam nešto ispod svog crteža, ona je napisala datum, pocepala list i stavila ga u svoju torbicu.
„Mogu da uzmem?“
„Fala bogu.“
„Hvala“, reče Dajana.
Sve se to događalo na seminaru o Rilkeovoj poeziji. Osećao sam se kraljevski pored nje. Sačuvala mi je mesto i čekala da sednem pored nje na predavanju tog dana. Bila je ushićena i prvi put obučena kao anđeo. Neki sporazum se dogodio između nas dvoje dva dana pre toga.
„Mom dečku nije dobro“, to je prvo što mi je rekla kad sam seo na stolicu koju je čuvala za mene.
Sledećih dana počela je da me izbegava. To je ono njeno rečito ćutanje. Na predavanjima iz psihologije komunikacija više nije sedela do mene, a ja sam se kao i uvek kad su u pitanju dobre pičke posavetovao sa ocem.
„Udari joj čežnju“, rekao mi je otac tog vikenda.
Prilika za čežnju bilo je koliko hoćeš. Slatka plava Ruskinja Aleksandra počela je odavno da se vrzma oko mene. Kad god bi se videli na fakultetu cmoknuli bismo se u obraz. Počeo sam iskreno da se dvoumim između Aleksandre i princeze Dajane iz Sremske Mitrovice.
E, bajni dani na početku studiranja.
Ne znam zašto, stalno sam slušao „Beogradski sindikat“, njhove dve pesme – „Svedok saradnik“ i „Moj Beograde“. Prva stvar me je bacala u neopisivu sreću i snagu, a ova druga u najlepšu moguću žalost i suze.
Hip hop se vratio. „Marčelovo“ „Otvaranje“ bila je treća dobra hip hop stvar.
Dajani je bila posvećena pesma od „Parnog valjka“.
Duša mi je bila prepuna svega prvih nekoliko nedelja na fakultetu, a onda sam popizdeo jednog dana i to na času umetnosti pisanja. Zašto?
Zato što ne volim mentole koji sisaju krv svojim očevima i mole za parče ljubavi. „Budi muško“, reče diler dopa u filmu „Lepa sela lepo gore“.
Slavenski to nikada nije mogao.
Kad je tog dana krenuo popizd iz mene na sva nagomilana sranja u prvih nekoliko nedelja studiranja, setio sam se svog oca. Pogledao sam se u ogledalo i rekao:
„To je to.“
Dajana je i dalje imala dečka, Aleksandra nije bila moj tip, a Slavenski je bio mentol. Nikada nije mogao da na miru sasluša savet svog oca, koji je glasio:
„Budite nesavršeni kao vaš otac nebeski.“
2.
Maj, 2013. godine. Autor jedne knjige pesama, sa stanom na Novom Beogradu, sada student druge godine jednog umetničkog fakulteta zove svoju bivšu devojku iz Despotovca za život u dvoje. Pre toga je kresnuo jednu udatu Beograđanku, a onda je odbacio jer se sprdala sa njegovim seljačkim poreklom. Opisani čovek zove svoju bivšu devojku iz Despotovca, zove još desetak prelepih cura sa svog smera na fakultetu i sve odjednom pristaju da mu budu prijatelji na Fejsbuku. Jedna od tih deset je Dajana. Ona ima dečka iz svog sela i ponosi se time. Opisanom čoveku to smeta, jer zna da takav ponos i uspeh može da dostigne svaka seoska budala. Ipak je on autor knjige za poznatu izdavačku kuću iz Beograda, živi sam na Novom Beogradu, slobodan je i odgovoran pojedinac. Rešio je da izvede performans na Fejsbuku. Inače je zaljubljen u svog psihoterapeuta, Anđelu, ali budi hrabar pa joj to kaži. Rizikuješ smrt, gubitak, sve. Opisani čovek odlučuje da zaigra jednu igru. Na fakultetu ga ponižava profesor umetnosti pisanja. Naš junak smatra da je autor i pisac i da niko nema prava da piše cinične komentare na njegove, ili bilo čije studentske radove. Kresnuo je udatu Beograđanku i odlučio da izvede cinični performans. Na Fejsbuku se sa svojom bivšom iz Despotovca zaklinje u večnu ljubav. Šta je uradio? Pošto zna da ga Anđela prati, pošto zna da ga prate profesori sa njegovog smera, pošto zna da je ljubav prema dr Anđeli nemoguća, odlučio je da se malo poigra. Posebno ga je iziritirala Dajanina opaska na fakultetu: „Da li je moguće da neko ovde nema Fejsbuk!?“
Naš junak je odlučio da uđe u Fejsbuk, pozvao dve bivše devojke iz Despotovca i desetak anđeoskih cura sa svog fakulteta, sa svog smera. Igra tako počinje. Na Fejsbuk postavlja ogromnu fotografiju svoje prve knjige da bi celom smeru dokazao kako je profesor umetnosti pisanja totalni debil. Ogromna fotografija je ogromni dokazni materijal. Pošto je kresnuo svoju čitateljku, Beograđanku, odlučio je da izreklamira i ljubav sa svojom bivšom devojkom iz Despotovca. Izreklamirao je i knjigu, kao dokazni materijal protiv lažnog pedagoga, a pored knjige na fejsbuku počinje otvorena, iskrena veza sa bivšom devojkom.
Čak je euforija postala tolika da je sa njom proveo jedan čaroban vikend na Novom Beogradu, a odmah zatim najavio je i brak na opisanoj Fejsbuk stranici. Kao što znamo, prati ga Anđela, prati ga udata Beograđanka, prate ga profesori sa njegovog smera, prati ga i njegov rođeni brat, koji je u vezi, ali još nema petlju da se ženi. Ne treba zaboraviti da se naš junak od početka saradnje sa dr Anđelom oseća poniženim, u klopci, osramoćen i go. Šta radi naš junak? Jednim potezom hoće da sruši ceo opisani beogradski establišment i ljude koji taj establišment čine. Ubrzo niču prvi plodovi. Zove Dajanin dečko i preti mu. Dajana i njen dečko naravno tripuju da se ljubavne izjave na Fejsbuku odnose na nju. Upecala se i partnerka njegove bivše devojke na sve. I Roksi mu preti. Sve dostiže vrhunac kad naš junak odlazi u Despotovac sa ciljem da na brzaka obavi venčanje sa bivšom devojkom i tako zauvek zapuši usta dr Anđeli, koja ga ponižava, maltretira i drži u klopci. Naš junak stiže u Despotovac, ali ga bivša i sadašnja devojka nije sačekala na autobuskoj stanici. Odlazi do njene kuće, ker urla na njega, u kući očigledno nema nikoga. Odlazi na gajbu i razmišlja da je likvidira. Posle nekoliko sati trpnje i muke, njegova na Fejsbuku najavljena žena, zove ga telefonom. Skoro je ponoć. Ceo dan je izgubio čekajući je da se pojavi. Sutradan se pakuje i pravac Beograd. Od tada je prošlo tri godine i nijednom mu više nije palo na pamet da tamo ide. Naravno, dr Anđela je uvređena. Ne može da shvati da je naš junak toliki seljak. Ona je, naravno, visoko gore i neće oprostiti našem junaku avanturu sa seljančicom.
Posle nekoliko meseci od akcije na Fejsbuku, najuren je profesor umetnosti pisanja. Naš junak shvata da je konačno kucnuo čas da sada ima i Anđelu. Totalno je popizdeo u njenom stanu i preuzeo kontrolu.
Dakle, dogodila se zanimljiva stvar. Pošto je pobedio, istrajao u stavu sve vreme držeći pod kontrolom ceo fakultet, a odlazak budale sa mesta profesora umetnosti pisanja izaziva u njemu veliko olakšanje, naročito posle kolapsa koji je izveo u Anđelinom stanu. Nema više kontrole. Naš junak banči, šenluči, kupio je sebi i jedan štap i svom zanosu gospodski ga nosi sa sobom. I tako se približavamo maju 2013. godine.
Čini se da sve što više idemo napred, sve što se više približavamo cilju, Bogu ili ludilu, neke sile u nama, đavo i zlo, pokreću još gora iskušenja.
Našem junaku se pojavljuje vizija zmije u glavi od trenutka kad je skinuo budalu sa mesta profesora i preuzeo kontrolu kod dr Anđele. I onda dolazi do odlučujućeg udarca.
„Imaš ekipu na faksu. Imaš tvoju seljanku iz Despotovca, ali si i dalje mali i govno za mene“, govori mu dr Anđela.
„Imaš li prinudne misli i vizije?“, pita ga neočekivano i naš junak se odjednom nalazi u čudu i šoku.
Na kraju, iscrpljen borbom sa vizijom zmije, bez odgovora na ljubav prema Anđeli, naš junak gubi kilažu i tone. Priznaje za vizije Anđeli i sada je pad potpun.
Još jednom su pobedili strah, neizvesnost, muka, zabranjena ljubav, paranoja, okovanost lancima i sve drugo što je kod njega svesno prizvodila Anđela. Iz samog dna očaja, naš junak se diže i konačno izgovara ono čega se najviše plašio, čega se celog života plašio.
„Zaljubio sam se u tebe, Anđela“, kaže.
„Ja sam udata, imam muža i sve što mi treba“, odgovara mu ona.
Naš junak ne može da veruje da je pogodio u sred centra. Iz granične situacije sa ludilom skače u ovaj poslednji ponor i pobeđuje.
Ubrzo je okrutnoj kurvi dao otkaz, našao pravog izdavača, odjebao kretenski fakultet, počeo da spava mirno i dugo, potpuno svestan Boga, koji je valjda i podario svu lepotu življenja nama, klošarima iz Despotovca.
