Pratim Aleksu pogledom dobro sakrivena u obližnjem šipražju. Još mi srce lupa od straha i uzbuđenja. Konačno počnem da dišem kako treba kada vidim da odlazi s mesta na kom smo stajali. Grlim Milija dok čučim i mazim ga da ostane miran.

Usta su mi suva, a čelo mokro od hladnog znoja. Rona me nije uplašila ni stoti deo koliko Aleksin hladan zeleni pogled. Čini mi se da i dalje jasno pred očima vidim njegovu čvrstu vilicu, široka ramena i čini mi se da i dalje mogu da čujem njegov grub glas. Stresem se u sekundi pokušavajući da ga izbrišem iz sećanja.

Sa mukom progutam i uspravim se. Pogledam oko sebe i kada se uverim da nikog nema krenem prema kući. Na svakom drugom koraku se osvrćem dok prolazim pored kapije kroz koju sam malo pre izašla i krenula desno umesto levo.

Zavarala sam trag i činjenicu da bi video kako je moja kuća tik do njegove livade. Pola godine sam već ovde, a nijednom ga nisam videla da obilazi svoj posed. Bila sam ubeđena da je to napuštena livada.

Čim uđem u kuću spuštam Milija na pod i pogledom ispratim kako ode u svoju ležaljku. Izvrne se umorno, uzdahne i sklopi crne očice. Tek tad se i ja opuštam ljuta na činjenicu da su neki strahovi ostali duboko ukorenjeni u meni.

Pola godine je kako sam u Beogradu i još uvek ne mogu normalno ulicom da hodam a da se ne osvrćem preko ramena. Ponižavajuće je takvo ponašanje za nekog moje krvi, vrele i borbene. Ponašam se kao kukavica brukajući poreklo.

Dok kuvam sebi kafu posmatram jednu šolju kako stoji i čeka da je napunim.

Samo jedna šolja…

Ni porodice, ni familije, ni druga, ni prijatelja više nemam. Ali baš nikoga. Niti smem da imam ako mislim da ostanem u životu. Jedino koga mogu sebi da priuštim je Mili. Psić koji me bezuslovno voli i koji je ravnopravan član ove porodice koju samo nas dvoje činimo.

Okrenem se i pogledam ga kako bezbrižno spava. „Tebe mogu da imam”, šapnem za sebe ogorčena na život. „Sve znaš o meni i to ti ništa ne znači. Od tebe niko neće saznati ko sam”, dodajem. Jer, on je jedino biće koje me neće prodati ili ubiti. Ujedno i sebe podsećam zašto ostajem sama s njim.

Sipam kafu u samačku šolju i duboko udahnem miris da oteram onaj koji mi se zadržao u nozdrvama. Međutim nemoćna je aroma vrele kafe da otera Aleksin miris koji mi se uvukao u sam um. To mi nakratko odvuče misli, pa pravim mali sanjalački predah od pravila po kojima moram da živim.

PRVO POGLAVLJE

Ema…

Nije da znam kako ozbiljni ljudi idu na posao, mi neozbiljni škiljimo na jedno oko dok upravljamo autom. I to da stignemo u drugu smenu koja počinje tačno u podne. Uostalom ni posao mi nije ozbiljan, pa mi to daje mogućnost da se ponašam u skladu sa svojim karakterom, ličnošću i obavezama koje svako profesionalan izbegava.

Da zastanemo na tren.

Nisam ni neodgovorna, ni luda. Ja sam tonac, di-džej i voditeljka zabavnog programa na radiju svog rođenog brata, kog bih se rado odrekla da mogu, ali kasnije ću vam o tome pričati. Sad mi je preče da se na vreme prestojim u traku za skretanje u levo i ne prođem kroz crveno svetlo. Džaba ona popijena kafe malopre, očigledno mi nije dovoljna, jer kako skrenem tako me saobraćajac zaustavlja.

„Ema, gde je pojas!?“, zaurla neandertalac u plavom odelu, pa se primakne mom autu i posmatra me kroz spušten prozor. „Je l’ treba kaznu da ti pišem?“, preteći pita.

Prvo prevrnem očima. Mi smo išli u istu srednju školu nakon koje je on završio kurs u trajanju od šest meseci i postao policajac. Mada, ako ćemo iskreno, postao je idiot koji leči komplekse.

„Piši ti kaznu za pojas, a ja ću da pišem tužbu za seksualno uznemiravanje pošto mi gledaš u gola bedra“, namerno ga iscimam i pride podviknem, „Sram te bilo!“

Odskoči on kao oparen ceo metar od vozila. „Nisam ti gledao u minić“, kaže, ne shvatajući koliko je glup.

„Ako nisi gledao kako znaš da nosim minić?“, momentalno razvučem osmeh.

„Teraj to!“, pokaže na moj audi. „Vozi i veži taj pojas!“

Odmahnem glavom ne govoreći ništa, ali i ne moram. Nabijem gas koliko da gume ostave moj potpis pobednice i nastavljam dalje nepunih sedamsto metara, pa skrenem i parkiram se ispred biznis zgrade u centru ovog našeg grada.

Dok mašem prisutnima, prolazeći kroz baštu kafića, ulazim u dvospratnicu i pogledam na sat. Išla peške ili autom isto mi vremena treba do posla. Znam, smešna su dva kilometra koja me dele od stana u ovom trenutku, jer kako okreneš treba mi nekih petnaest minuta u oba smera. I pre nego što mi neko od vas zameri upotrebu prevoznog sredstva, imajte na umu da ima muškaraca koji sednu u auto i prevezu se pedeset metara kako bi na trafici kupili cigarete.

Dakle, bez gunđanja što svoje đonove patika i mišiće nogu ne trošim za ovu relaciju.

Prolazeći prvi sprat, samo mahnem prisutnima koje vidim, pa nakon što izađem uz još jedan red stepenica i prođem kroz ogromna vrata, ulazim u hodnik. Pomalo teturavo hodam i samo što pomislim kako stižem do studija, brat mi prepreči put.

„U tome ćeš večeras da puštaš muziku na strimu?“, odmeri me od glave do pete.

„Radim do šest popodne, prenos počinje u ponoć. Sasvim dovoljno vremena imam da se presvučem“, zarežim.

„Treba li da te podsetim da imaš i večeru u porodičnoj kući“, prekrsti ruke preko grudi.

„Jao…“, lupnem se po čelu. „Na to sam zaboravila, ali stižem ja sve, ne brini“, obiđem ga i nastavim dalje.

„U osam sati je skup!“, vikne da ga čujem.

Ne obazirem se na Emilijana. Nas dvoje smo se totalno i u svemu mimoišli još prošle godine kada je oženio devojku iz lične koristi, mada i ta cura je iz koristi pristala da se uda za njega. Oboma su im zajedničke političke karijere. Sve to ne bilo ni najmanje strašno da nisam saznala i uverila se kako se i dalje viđa sa onom koju je ostavio. Anu nikad nije prestao da voli, da zlo bude veće, ni ona njega nije prestala da voli, pa mu je od bivše devojke postala ljubavnica.

Eto, to vam je moj brat.

Inače, trebao je da se zove Milija po našem pradedi, ali za naše roditelje je to bilo neprihvatljivo. Njemu je trebalo zvučno ime zarad zagarantovane karijere koja ga je čekala kako je ugledao ovaj svet. Jer, Bože me sačuvaj, pa kako sin političara Šećerova i majke direktore banke da se zove Milija?

Kako ne bi uvredili pradedino postojanje, a dobili ono što žele, tako su mu i dali ime Emilijan. Pošto sam ja mlađa, uopšte vam ne treba posebna pamet da zaključite odakle meni ime Ema, zapravo Emilija, ali retko ko me tako zove. Roditelji su mnogo više vodili računali da nam se imena slažu nego da se nas dvoje slažemo kao brat i sestra. Pa kako su radili, sad tako i jeste. Čim je saopštio sa kim se ženi i zbog čega, to sam iskoristila i tražila jedan stan za sebe od mogućih deset, koliko moja porodica ima. Odmah smo se dogovorili da je tim činom nasledstvo rešeno, međutim, baba Ljeposava se umešala i prepisala mi njenu kuću u Šušnju. Naravno da niko reč nije rekao, jer to je njima trošak manje a meni više. A uistinu, pa Bog bi sad znao kad je neko od njih išao u Crnu Goru, meni se čini da sam poslednji put tu kuću na plaži obišla pre pet godina kad smo je renovirali, čisto da se uverim da su majstori obavili sve dogovoreno.

„Žurim!“, Maconja me preseče vikom kako nogom kročim u studio.

„Paljba!“, pokažem mu dlanom da se gubi. „Treba mi jedna kafa!“, doviknem bilo kome moleći se nebesima da neko baš u ovom trenutku kuva kafe.

Sedam za gomilu moderne opreme, gledam na monitoru koje pesme su ostale iza kolege, pa po trenutnom raspoloženju biram muzičku numeru kojoj nije vreme da ide u podne, ali nešto me nije briga.

Čim kolegu odjavim i sebe najavim, puštam pesmu Legitimno uz reči kako je vreme da se nerazbuđeni razbude.

Moja obožavana Bilja donosi veliku šolju punu kafe, spusti mi je na sto i prasne u smeh. „Odličan prelaz“, kaže i zbriše u svoju kancelariju.

Samo što se zapitam, šta joj bi? Vidim narogušenog brata kako stoji na vratima.

„Na repertoaru je bio rokenrol“, zareži.

„Šta je bilo, bilo je“, nedužno slegnem ramenima. „Sad je moje vreme, moja smena, moja pravila… Slušaj, slušaj…“, pokažem prstom na zvučnike, pa još pojačam da svi čuju reči – Kad novu sa bivšom prevariš, to je legitimno.

Emilijan se na peti okreće i žustro nestaje iz mog vidnog polja. Čujem ga kako viče da mu trebaju neki papiri uz naglašavanje da žuri.

„Sve je danas legitimno osim morala“, smrsim za sebe i uhvatim kafu kao da bi negde mogla pobeći.

Iza ove numere pakujem na plejlistu domaću zabavnu muziku odličnog ritma, a da je zaista tako, potvrda stiže iz kancelarija. Čujem kako dovikuju da pojačam. Tačno ih je Maconja smorio udovoljavajući muzičkom ukusu mog brata.

Negde na pola kafe dolazim sebi i na vreme čitam kratke vesti, puštam sjajnu stranu pesmu i pozdravljam sve slušaoce uz dodatak: „Vi iskoristite ovaj dan, ne dozvolite da on koristi vas.“

Tad ustajem da se protegnem, pa u nekoliko koraka izađem u hodnik i zaokrenem ulazeći kod Bilje u kancelariju. Par trenutaka je posmatram kako bocka svoj mobilni, pakosno se kezeći.

„Opet nekom zagorčavaš dan“, dobacim sedajući na stolicu naspram nje.

„Uvek se nađe neko pametan da proziva malobrojno normalne“, na tren me pogleda.

Nasmejem se. Znam da u slobodno vreme četuje i da je moderatorka na raznim strimovima. Ne znam zašto uživa u tome, ali priznajem da nam je našla nenormalno laganu, dodatnu, zaradu novca. Tek tako je zavela strim radija i još jedan gde uživo puštam muziku i tu nas tri zarađujemo mimo plata. Detalji me nisu zanimali, pa ih nisam ni zapamtila kad je pričala. Uostalom, zahvaljujući njoj i Daci, radio je dobio mnogo na popularnosti od kad je uvedeno strimovanje programa kojim se bavi Miki. Ujedno to je donelo i velike prihode onom mom bratu koji i ne mari toliko za radio. Pojma nemam ni zašto ga je pre sedam godina otvorio, jedino znam da su njih dve od početka tu, kao i nas troje iz studija. Ostali se smenjuju, ko odgovara ostane, ko ne odgovara nastavi dalje. Prosta je to matematika. Ili imaš kliker i talenat za ove poslove ili nemaš.

„Evo ručak“, Daca uđe sa tri kutije, sedne pored mene i podeli nam obroke.

„Kako je kod tebe?“, pitam je.

„Tri sata sam onom tvom bratu pisala tekst za stranku“, prevrne očima. „Obećano mu je mesto gradonačelnika.“

„Da Bog sačuva sve nas“, prekrstim se. „Nije on među svesnima“, dodam.

„Ema, svako ima pravo da bira svoj put“, Bilja odloži mobilni i namigne mi. „Politika će u jednom trenutku da ga sažvaće i ispljune, osim ukoliko ne ode dalje ili ne cilja neku jaču poziciju. Biti gradonačelnik u osrednjem gradu ne znači ništa. Evo, ovog će da smene, pošto ne radi kako mu se kaže.“

„Ovaj sadašnji je spiskao novac iz budžeta tamo gde nije smeo“, Daca prasne u smeh. „To je sistem, jedan se otegne, drugi se protegne u fotelji.“

„Prestanite da me trujete tim informacijama“, pobunim se. „Tek mi je dvadeset sedam godina i u najmanju ruku želim sto pedeseti rođendan da proslavim sa vama u zdravlju i veselju!“

„Prvih sto godina je najteže, posle sve ide glatko“, Daca dobaci.

„Nama dvema je po dvadeset osam“, Bilja računa. „To dođe da skupa imamo pedeset šest plus dvadeset sedam, što iznosi…“

„Iznos ti je za depresiju!“, prekinem je. „Ne sabiraj nam godine, bre!“

Dok trepneš okom, nas tri se smejemo kao blesave. I nije ni čudo što je tako, na prvo upoznavanje smo se pronašle i ubrzo postale prijateljice. Tačnije, čim su videle da ne uživam u nikakvim privilegijama kod brata-vlasnika, i još kad su došle u poziciju da me brane od njega, postale su moje drugarice. Od tad smo tri u jedan! Ko se sa nama kači, život mu je kraći – to je definicija koju svi znaju. Uostalom, tačna je. Mi smo podigle ovaj radio na najviši nivo u gradu. Radile smo pametno i timski, borile smo se i izborile. Sa druge strane, finansijski smo ispoštovane kako i treba da bude. Pored plata, svaki dodatni posao koji odradimo nam je plaćen. Za nas je to fer-plej. Zanemarićemo činjenicu da nijedna od nas ne gotivi Emilijana zbog politike, ali sve tri ga poštujemo u neophodnoj meri. Više od toga ne moramo. Jer, iskreno, posrnuo je želeći moć. I srlja i dalje. Pa, bar je to neko moje viđenje. Ali, sve dok nas ne dira i ne upliće u stranku, ne zanima nas šta radi mimo radija.