-
Najkraće i kratke priče o ženi
600 rsdНЕКА ДРУГАЧИЈА ПЕПЕЉУГА
Вратио се у дворану погнуте главе; девојка с којом је плесао беше изненадно нестала; много пре поноћи; и не оставивши ципелицу; засметало му је то нарушавање добрих обичаја.
Пажњу му привуче паперјасти облачић који је лебдео недалеко од излаза из дворане; приђе и намах схвати да је девојка ипак нешто испустила и заборавила; биле су то речи: две једносложне речи, али које, то се није дало разабрати. Он хитро дограби мрежу за лептире и улови облачић; затим га даде краљевским лингвистима и логопедима да га излију и направе одречак.
Кад одречак би готов, краљевић га погледа и, задовољан, нареди да се направи стотинак копија; потом копије даде гласницима и упути их да ће изабраница његовог срца бити она у чијим устима одречак буде зазвучао; они се упутише широм краљевине, уверени да краљев син није баш сав свој (што су и раније, као и његов отац, мислили).
Многа су љупка уста пробала одречак током дана и недеља трагања; нека беху премала, нека преголема, нека таман; но у свим тим устима и усташцима одречак остаде нем.
Али, упркос томе, он остаде пунонадежан.
Надаше се да је његова изабраница у још неистраженом делу краљевине (можда и у иностранству, на неком туристичком или службеном путу?) и да ће је гласници ипак пронаћи; то беше његово прво надање.
А друго је полагао у напредак технике: сачекаће проналазак уређаја на којем ће одречак прозвучати; а онда ће, пратећи траг изговорених речи, пронаћи своју траженицу.
(Али ја, докони читаоче, не могох да сачекам шта је било после и завршавам ову бајку да бих доживео неку своју. Праштај!)
-
Ukleti princ
800 rsdVLAD
Tihi zvuci Betovenove Moonlight Sonate razbijaju tišinu mračne sobe. Teške zavese pomera blagi povetarac. Leluja ih i rasteže, kao da horda duhova planira da nagrne kroz njih. Noć se već lagano uvukla u svaku poru moje kože. Mrak je izgrizao i ono malo svetlosti koju ju okrugla lopta ubacivala spolja. Mesečina je bila jarka za ovo doba noći. Sat je otkucao za ponoć.
Veštičji čas. Čas demona, duhova, prošlosti. Moje vreme. Puštam prste da lagano klize po dirkama klavira prateći melodiju koja dolazi negde iz moje glave. Dopire u pravilnim razmacima prateći ruke. Zatvaram oči i prepuštam se muzici. Odavno znam svaku notu napamet. Poznat mi je zvuk koji odjekuje o prazne zidove. Poznat mi je odjsaj mesečine na crnom lakiranom drvetu. Poznati su mi podovi koji ne prigušuju korake. Svetlo obasjava negde iza kapaka dok njene riđe kovrdže izranjaju. Gleda me ušuškana u izmaglici vremena. Zarobljena u tom kratkom trenu gde je još postojala tačno nadomak moje ruke. Smeje se poput razdraganog deteta, skoro ne trepuće. Gleda me opijeno, sa toliko ljubavi da mi se čini da su mi njene oči zarobile oba plućna krila.
Gušim se grabeći dah. Ruke nam se prepliću dok sviramo, kolena nam se dodiruju. Svetli muslin naginje se na platno oprljeno bojom neba. Njene usne se miču, izvrću dečiju pesmu tako da zvuči kao poruga, ne smeta mi, skoro da je i ne čujem. Sve što želim je da spustim svoje usne na njene i da je poljubim. Tako da ostane bez daha. Tako da mi se pridruži u hvatanju vazduha. Kažem joj to, i ako zvuči blesavo.
Želim da te ljubim, Emili.
Ona se jače smeje dok joj to govorim. A onda zadržavam dah. Skupljam malo hrabrosti. Komad baršuna se otire u mom džepu. Stežem ga prstima koji bi se znojili da nisu tako hladni. Izgovaram zapetljano želiš li, i hoćeš sklapajući ih u istu rečenicu kojoj se ne zna ni početak ni kraj.
Gledam kako joj oči sjaje poput dijamanta. Poput onoga koji svetluca na njenoj ruci. A zatim skupljam još malo hrabrosti da joj otkrijem svoju tajnu. Tajnu koji joj još nisam rekao. Tajnu koju sam toliko dugo krio da nas je umalo oboje spalila i odvukla sa sobom. Biram reči i počinjem pažljivo. Govorim polako da bi me razumela, dok gledam kako joj se oči mrače. Tiha melodija prestaje. Njeni prsti su ukočeni, stežu suknju gužvajući je, njene usne su neme.
Ne veruje mi, ne razume. Pokazujem joj. Pokazujem joj da bi najzad shvatila. Najednom visak dopire negde iz dubine njenih grudi, možda iz dubine njene duše. Prsten klizi sa njene ruke i pada na pod odzvanjajući. Vrti se u krug, pleše po mermeru. Okreće se onako kako se i ona okreće udaljavajući profil svog lika što dalje od mene.
Njen glas vrišti i odjekuje mojim umom. Čujem ga tako živo. Puštam da mi njen lik klizi iz misli, gledam sobu koja se ponovo utapa u mrak. Zavese koje se sve jače kreću. Osluškujem oluju koja napolju besni, unoseći lišće kroz otvorene prozore. Nevreme koje dolazi nije ništa u poređenju na ono koje već dugo, predugo besni u meni.
Trepatava svetlost sveće na klaviru se uvija. Prati je tanki oblak dima dok nestaje. Užareni ostatak fitilja svetluca pokušavajući da me vrati još jednom u prošlost. Tamo gde se miris voska mešao sa ugrejanim telima. Tamo gde se ispijalo vino koje je žarilo obraze. Tamo gde me je ostavila.
Tamo gde je nema.
Samo na još koju sekundu, samo nakratko. Samo da je još jednom vidim. Samo da joj još jednom dotaknem jagodicama obraz. Shvatam da su moji prsti nekako prešli na A melody of Tears.
Nema suza koje bi prokleti isplakali. Neću je nikad više dotaći. Neću je ponovo videti.. Zapravo, neću je videti nikad više. Prekidam melodiju i spuštam poklopac. Odgurujem ga tako da treskom padne na dirke skoro ih polomivši.
Čitava večnost je kratko trajala.
-
Blizina nebeske daljine
600 rsdSećanja (život umetnika, 1986.)
Još kao dete imala sam želju da postanem režiser. Maštajući o tome, zamišljala sam kako ću u budućnosti ploviti okeanima i pisati romane.
Svet je bio kao na dlanu.
Pružila mi se prilika da prisustvujem snimanju serije Vuk Karadžić. Filmska ekipa je zadivila ljude na jugu Srbije u letnjoj seoskoj idili.
Motala sam se oko glumca Manojlovića dok je on u hladovini vežbao svoj monolog.
Primetivši da ga posmatram, započe razgovor sa mnom.
„Star sam za ovaj posao. I da sam natprirodno biće, ne bih bio u stanju da upamtim ovaj tekst.”
„Zar je moguće? Ja sam mislila da glumcima ide sve od ruke.”
„Ne… Lako je mladim ljudima poput tebe. Pogledaj me! Ja sam matori Vuk. A ovo su moji brkovi koji su godinama rasli i pružili korenje do Beograda”, besedio je Manojlović dok je prstima uvijao svoje lažne brkove.
Ah, koji zanesenjak, razmišljala sam dok mi je Vojkan objašnjavao ulogu sluškinje u jednoj od sledećih scena.
„Nemoj da zaboraviš kostim”, podsetih ga na rastanku.
Dvorište seoskog manastira blizu bugarske granice bilo je magično tog leta. Seljaci i turisti pratili su pomno svaku scenu koja ih je vraćala u daleku prošlost.
Vojkan iz filmske ekipe i ja postali smo prijatelji. Poznavala sam teren, volela filmsku umetnost, a njemu je bila potrebna pomoć.
Njegov kombi je podigao prašinu na seoskoj ulici dok smo tražili rekvizite za snimanje.
„Gde da nađemo još nekoliko lejki. Možeš li da zamisliš da su one u to vreme služile kao čaše. Hvala tvojoj baki, ali potrebne su nam bar još tri.”
„Ne brini. Ovo selo je izronilo iz prošlosti. Sačuvalo je tradiciju. Rešićemo problem.”
„Propao bih bez tebe.”
„Ah, samo se šališ. Nego, reci kakvu ulogu ima Slavko?”
„Zadužen je za rasvetu.”
Sledećeg dana, jedna kratka scena snimala se nekoliko sati. Ne zbog glumca Manojlovića i njegovog monologa, nego zbog aviona koji su uznemirili režisera Kadijevića.
„Nećemo završiti do sutra. Ko je znao da će nas u ovoj vukojebini tako nešto zadesiti! Idemo još jednom!”, jogunio se on, „Jedan, dva, tri. Kreni…”
I snimanje je trajalo sve dotle dok Kadijević nije pustio svoj glas:
„Stani kad kažem! Pa dobro, ljudi, ko nam šalje ove avione? Čuju se u svakom kadru. Mi smo u prošlom veku, da li razumete? Manojloviću, skini taj sat! Ljudi, nemojte više da me pravite budalom, ovo je Vukovo vreme. Terajte avione! Zašto stojite kao ukopani?”
Ekipa je ćutala i pomno pratila situaciju.
„Hajde, biće bolje! I mi smo ljudi. I nama je potrebna pauza”, pokušao je da se smiri režiser.
Publika je napeto čekala snimanje scene; ali uzalud.
„Ovo je neverovatno. Dokle će avioni da nam prete? Dokle!?”
Niko se ni tada nije oglasio.
„Manojloviću! Ako sledeći pokušaj propadne – ti si kriv! Idemo! Snimanje!”
Godinama sam posećivala baku i dedu, posmatrala seosko nebo, ali nikad pre nisam obratila pažnju na buku aviona. Ja sam očigledno sanjarila i u mislima krojila lepu budućnost, pa mi se činilo da je svet tih i uspavan.
Filmska ekipa mi je donela inspiraciju. Scene su se snimale, a ja sam upijala svaki detalj, skicirala manastir i glumce u pesmarici koju sam uvek nosila sa sobom. Učila sam o životu i ljudima.
Znala sam da će mi crteži i zapisane reči jednoga dana biti sećanje na divan trenutak.
-
U mreži
600 rsdHONORAR
Prošle nedelje moja supruga Lidija došla je kući odlično raspoložena. Bacila je stvari na kauč, digla ruke pobednički i uskliknula:
– To, napokon!
– Šta se dogodilo? Što si tako dobre volje? – zapitao sam je.
– Napokon da i meni uleti neki poslić, a da ne moram da se preznojim. Ugovorila sam odličnu tezgu. Svaki dan ću raditi sa nekim „gastosima“ i to za dobre pare. Pri tom oni pojma nemaju, čak ni osnove gramatike. Shvataš, skoro da nema nikakve odgovornosti: nisu školarci, nemaju testove, kontrolni, ništa. Sve što ih naučim njima je plus, a mene niko ne kontroliše. Mali trud, a odlična para. Čoveče, kako sam gladna – kopala je po frižideru – A da vidiš samo kakvi su ono buržuji – dobacivala je preko zalogaja – Da im vidiš samo stan, salonac, ne znam gde počinje, gde se završava, ko veliki lavirint. A kako je uređen, Elle decor, Maria Claire in vivo! Jeste da je nameštaj malo kičast, al’ se vidi da je sve skupoceno: mermer, italijanski parket, vrata, kvake, tepisi, sve najkvalitetnije. Dobro, ja nikad ne bih onako šljašteće delove, i one boje, ali sve je skupo, preskupo! Kuhinja – Villeroy&Bosh. Osetiš žeđ, a voda sama kreće na slavini, ko da čita misli – dodala je pomalo zavidljivim tonom – Ma, baš me briga odakle im, važno da ja imam od njih mesečno skoro celu prosečnu platu, a trud mali. Radim u lepom ambijentu, u centru. Blizu mi, kud ćeš više – razdragana skočila mi je u krilo – Konačno ćemo ići na skijanje!
I tako je moja Lidija cele nedelje dolazila raspoložena sa posla, puna utisaka u kojima se divljenje najčešće preplitalo sa zavišću. Naravno, trudila se da poslodavci to ne primete. Marljivo se posvetila svom zadatku. Strpljivo je pokušavala da nekoliko lenjih antitalenata za jezike nauči osnovama francuskog pravopisa i gramatike. Smešili su joj se izgledi za dobru zaradu i dugotrajan aranžman.
A onda je jedno popodne uletela u stan kao furija. Sa vrata je počela da se skida i histerično trči po sobama. Odeću koju je svukla ugurala je u veš mašinu. Skinula je prekrivače sa kreveta i fotelja, zgrabila posteljinu, pokupila jakne i džempere i bacila sve u kupatilo.
– Šta radiš? Hej, šta ti je!? – vikao sam za njom.
– Peri sve! Peri sve! Skidaj to! – trčala je unezvereno po stanu i vitlala usisivačem.
Onda ga je naglo odbacila, svukla odeću i uletela pod tuš.
– Vaške!!! – zaurlala je iz kupatila – Vaškeeeeee!!!
– Šta ti je? Šta pričaš? – zgranuo sam se. Moja žena je inače temperamentna, ali ovakav napad panike još nisam video kod nje. Izbezumljeno je trljala glavu i daveći se od šampona i vode grgoljala:
– Imaju vaške, čoveče, vaške!
– Ko? Vladini klinci? – pomislio sam na njene bratance.
– Ma jok bre, ovi buržuji, da ne poveruješ!
– Ajde, sredi se, šta ti je. Nije revolucija, polako – pokušavao sam da je umirim.
– Ovo je gore od revolucije – odgovorila je sad već plačnim glasom – Čekaj da isperem kosu, pa ću ti pričati. Ne sme da mi uđe u oči, ovo je neki otrovni šampon.
Pristavio sam kafu i čvrsto rešen da smirim ženu, zauzeo poverljiv i pribrani stav.
Nateraću je da sedne i sve mi natenane ispriča.
– Sad i ti ima da opereš glavu sa ovim – reče dok je izlazila iz kupatila – Čoveče, ovi likovi imaju vaške. Ma dal’ je to moguće?!
– Aj, polako – smirivao sam je – odakle znaš?
– Ma, klinac se izlanuo. Kazao mi – Dođite da vidite nešto – i poveo me u kupatilo. Ajoj, da vidiš samo to kupatilo!!! Braon mermer, pozlaćena slavina, a veliko ko ceo naš stan. I tako gledam ja ono čudo, a meni klinac:
– Nastavnice, šta je ovo? – i pokazuje na četku koja stoji kraj lavaboa.
– Šta? – pitam ja – Mislim da je Armani/Casa – Ma, ne to – kaže on – nego ovo, dođite bliže, pogledajte – i nagne se nad četku. Nagnem se i ja, a kad tamo, iz četke, kroz one dlaketine, nešto se probija, gamiže i šetka po lavabou. Ma, bilo ih je bogami bar trideset, neke mrvice se kreću, nagnem se ja da vidim bolje, a ono…
– Nastavnice, to je mamina četka, da li su to vaške? – pita me klinac mrtav hladan. – Ja sam rekao kevi da su to vaške, jer ona se cele nedelje češe ko luda. I vidi sad ovo – kaže on i počne da se smeje. Umire ti on od smeha. A ja u šoku. Srce mi se popelo u grlo. – Jeste, vaške, to su vaške! – dreknem i izletim iz kupatila otresajući se. Došlo mi da zovem hitnu pomoć, milicuju, vatrogasce! Pa znaš li ti, na ovu moju kosu ovako gustu i dugu, to bi bila propast, to, to…– buncala je moja draga sa izrazom ludila u očima – Pogledam ja i klinca u teme, onako sa pristojne daljine. On nosi frizuru „na keca“, pa se lako vidi da nema ništa u kosi. Tu ti malo odahnem.
– Mene ništa ne svrbi – kaže on kroz smeh, to se samo keva češe.
Sva sreća da je bio kraj časa, inače bih pobegla – završi moja Lidija tužnu storiju – Ja ne idem više tamo. Džaba pare, kad dobiješ vaške. Drži ovo – idi i peri kosu.
Naredni dan imali smo veliku dezinfekciju stana. Nema šta moja draga nije oprala, ispeglala, pomela i istresla. Kakav vikend, popadali smo na nos. Još dva puta smo prali kosu i špricali neki sprej. Bilo je kao u horor filmu o epidemiji. Čuo sam ženu kako telefonira:
– Izvinite, al’ imam grip, neću moći da dođem nikako – otkazivala je časove za narednu nedelju. Pravdala mi se pokunjeno – Ne mogu ja ovo. Ne mogu vaške – pravdala se i sama sebi – Ej, to ti je moja sreća, zalud sam se radovala, baš će meni laka para. Sad ću ih kulturno otkačiti, da ne bude, znaš…Ma ko bi rekao! Ona njena bunda i sve one robne marke, a ovamo, vaške. A ne, to bi bilo suviše.
Nakon dva dana, dok sam ulazio u stan, čuo sam Lidiju kako telefonira:
– Dobar dan, bolje mi je, možemo se videti danas u 18.00 č.
Pogledala me je i slegnula ramenima.: – Čuj, sedeću samo na kraju stolice, neću se kretati, neću čak ni laktove staviti na sto, pokupiću kosu u punđu, i istrešću jaknu čim izađem iz kuće – duboko je uzdahnula – Treba nam novac, nije to zanemarljiva suma.
-
Crna bajka
990 rsdNEPOVRAT
Bio je to sunčani ponedeljak u dosadnoj školi čija je boja zidova izazivala mučninu i nesklad u unutrašnjosti mog stomaka. Oporavljala sam se od turbulentnog vikenda i promila kojima je moj organizam bivao otrovan prethodnih dana. Moj oporavak se svodio na polusan i povremeno žmirkanje kao reakciju na neki glasniji zvuk koji bi povremeno ispunio učionicu broj dvadeset.
Moja prijateljica Vera i ja smo kupile kutiju cigareta od naših džeparaca. Nakon toga smo se uputile ka Jeleni i Kaći, rešene da pobegnemo sa časa. Iz daleka sam prepoznala njihove siluete. Kao i Jelenine smeđe i Kaćine plave vlasi kose koje su se vihorile na vetru. Nakon što smo se našle, zajedno smo sele na tribine koje su okrenute direktno ka školskom, fudbalskom terenu. Na terenu su momci iz četvrte godine igrali fudbal. Čim sam sela, zapalila sam cigaretu. Jelena je iz kese izvadila četiri vinjaka i svakoj od nas pružila po jedan.
Sunce nas je prijatno obasjavalo dok je polako zalazilo iza fudbalskog terena. Pile smo i neprestano se glupirale i smejale. Bile smo srećne što ne moramo da slušamo dosadni čas, već smo uživamo u pogledu na razigrane momke privlačne mišićne mase, ukusu vinjaka kojeg smo se pravile da volimo i cigareta.
Jelena je, ubrzo, skrenula pažnju na sebe praveći buku zbog upornog preturanja po svom rancu. Preturala je po njegovoj unutrašnjosti namrštenih obrva, kao da je tražila nešto. Kada sam je upitala šta to, zaboga, toliko dugo traži, rekla je da se strpim jer ću videti uskoro. Sačekala sam još pune dve minute, a zatim je iz torbe izvadila… Džoint?
– Džoint? – upitah naglas, iznenadivši se novitetom na bleji.
– Ti znaš šta je to? Nisi valjda probala bez mene? – kazala je Vera, dok je naginjala svoj vinjak.
– Ne, ne… – pobunila sam se. – Ali sam viđala to ranije. Neki momci su pušili, ali ja nisam imala želju da probam.
– E, sad ćeš da probaš. Imala ti želju ili ne – odvratila je Jelena.
Upalila je džoint i povukla prvi dim. Potom ga je dodala Kaći.
– Pa, dobro, ako ćete svi… – zastala sam zbog nesigurnosti u svoju odluku – onda ću i ja. – Iako se moja nezainteresovanost za taj pojam nije promenila.
Kada je džoint došao do mene, gotovo sam čula unutrašnji glas koji je vrištao nemoj. Ali zbog potrebe za pripadanjem u društvu, nisam želela da budem jedina koja će izigravati poštenog štrebera i odbiti džoint. Povukla sam dim.
Kada je džoint konačno prešao prvi krug, odnosno kada je svaka od nas pušila po malo, sa svakim sledećim krugom osetila sam neprijatno peckanje u grlu. Kao da mi se svaka ćelija pluća otvarala i apsorbovala tu, do tada nepoznatu, supstancu. Svima dobro poznatu marihuanu.
Nakon što smo popušile džoint, ugasila sam ga od betonski pod. Počela sam bezrazložno i nekontrolisano da se smejem. Bilo je lako ugasiti naš prvi, zajednički džoint. Ali nisam ni slutila da sam upravo tada u životu upala u beskonačni krug koji se ne gasi tako lako.
Narednih sat vremena pričale smo nepovezane stvari. Tome smo se besprekidno kikotale. Kad god sam zaćutala dozvolivši da me okupiraju misli na duže od trideset sekundi, one su se množile i postajale nepodnošljive, glasne, čak i napadne. Imala sam zvučne halucinacije. Nakon svake rečenice sam zaboravljala šta sam izgovorila. Srce je promenilo ritam, a rožnjače su promenile boju. Nova percepcija bila je blago zamućena, a svet je izgledao nekako lepši. Poput druge dimenzije. Sve je bilo lagano kao pero. Da me je neko tada pitao bilo šta od školskog gradiva, verovatno bih samo pala na zemlju od smeha. Bila sam totalno nekoncentrisana na svet oko sebe.
Na sledećem času nisam bila skoncentrisana ni na jednu nastavnikovu reč. Ali sam ipak uživala u begu od stvarnosti. Sedela sam u zadnjoj klupi i iscrtavajući mandale razmišljala o celokupnom životu i mojim shvatanjima istog. Kada sam pogledala svoj odraz u džepnom ogledalu, uočila sam da su mi oči bile znatno crvene. Naglas sam se nasmejala izreci da upravo one ogledaju dušu. A mojoj duši je, eto, pukô kapilar.
Čudno je što se odraz ponašanja od tog zamalo monotonog dana utemeljio u moje postojanje. Nisam ni slutila da sam tog dana zakoračila u potpuno novi pravac. Nisam ni slutila da se taj pravac naziva nepovrat.
Iako se taj dan ubrzo završio, ja sam i dalje sedela u poslednjoj klupi svog života. Neskoncentrisano i hladnokrvno posmatrala sam sve ljude, događaje i loše navike koje su svakodnevno obigravale oko mene. Dok sam ja skretala misli na sopstvene mandale koje sam krojila u svom umu poput velikog, miroljubivog štita od realnosti. Živela sam u svom svetu u kojem sam pametnija od ostalih ljudi jer sam otkrila nešto novo, zanimljivije i višedimenzionalno.
A kada na trenutak otklonim boje mandala u svom umu, ugledam devojku sa crnom kapuljačom na glavi i beživotnog pogleda, koja napamet zna gde se nalazi svaki štek u gradu. Jer je u istim štekovima duvala sa kojekakvom nemotivisanom, neambicioznom masom izgubljenom u vremenu i prostoru. Sa nedostatkom ideja o svojoj sadašnjosti, a kamoli bliskoj ili daljoj budućnosti. Iz tog razloga mi nije čudno što sam u jednom periodu svog života takođe postala takva.
Niko ne može tako dobro da te oblikuje i utiče na obrasce tvog ponašanja kao što to može da učini okolina. Pogotovo u surovom periodu adolescencije.
-
Ledena lejdi
900 rsdPRVO POGLAVLJE
TAJNA
Godina 1881, imanje Hejvenovih, nedaleko od Londona
Alanis nekoliko puta krpom obriše boju sa platna, nezadovoljna kako je prikazala prelaz od kičme prema desnoj lopatici. Na stolu je pored sebe držala otvoren atlas anatomije, koga se domogla na jedvite jade i po ceni većoj od one što se odvaja za balsku haljinu. S vremena na vreme baci brzi pogled na crtež u ogromnoj knjizi, osećajući kako je hvata umor nakon višesatnog rada.
– Neće moći tako. Znaš to bolje od mene, Alanis – reče Sem Tejlor. – Dođi kod nas u atelje, da ti se oko navikne na prizor živog ljudskog tela, pokrete mišića i igru svetlosti.
Baronesa pogleda u ovog nezavršenog studenta prava, a sada učitelja slikanja za imućnije građane u Zapadnom Londonu, jedva sakrivši razočaranost.
– Nije valjda tako loše? – upita ona.
– Pa – zauzeo je pozu učitelja koji se sprema da očita lekciju – ne znam šta ti je govorio onaj tvoj privatni učitelj zvučnog imena. Ako ćemo iskreno, sve je na svom mestu. Jedino…
– Da? – bez daha upita baronesa.
– Nedostaje života.
– Kažeš mi kako je bolje da se držim slikanja mrtve prirode?
– Hmmm…
Pretrnula je. Danima je zamišljala živi model nasred svog ateljea i senke što padaju na toplu ljudsku kožu, ali bi joj titrava izmaštana slika uvek izmicala ispred očiju. Strah da je neko od članova porodice ne zatekne kako slika naga tela umesto vaze pune cveća ili, u najboljem slučaju, neke domaće životinje na livadi, potpuno ju je udaljila od željenog cilja. Umesto izložbe aktova u Velikoj galeriji, čeka je samo izobilje mrtve prirode.
Ili će i dalje uvežbavati, pomisli ona, sve dok ne bude zadovoljna onim što je naslikala.
– Ti ćeš biti uporna u tome, znam te – reče Sem. – Ali, ako želiš da se razlikuješ od ostalih i budeš priznata, moraš biti spremna da rizikuješ. Ovako, skrivajući se, u sigurnosti roditeljske kuće, nisam siguran… Ja nisam tvoj učitelj slikanja, pa zato mogu da kažem iskreno, bez straha od otkaza. Put umetnika retko ide uz ovakvu lepotu – on pokaza glavom na mermernu belinu salona i uređen vrt. – Malo patnje nije na odmet.
Alanis ga je zamišljeno posmatrala, a onda skrenula pogled kroz četvorokrilna francuska vrata, koja je baron Otis Hejven dao izraditi kako bi ćerka mezimica imala dovoljno svetlosti dok slika prizore iz vrta. Besprekorno podšišano zeleno rastinje i bogato rascvetalo žbunje odavno su dosadili njenom oku.
– Živiš pod staklenim zvonom, Alanis – nastavi on dobronamerno.
– Bio si jasan i prvi put, ne moraš više da trošiš svoj dar ubeđivanja – reče ona pomalo nadmeno.
– Radi po svom – reče on. – Bar sam pokušao da te urazumim. Znaš moju priču, možeš i na tome nešto da naučiš.
Sem je svojevoljno izabrao nesiguran put umetnika, potpuno odbacivši pravnu struku i mogućnost za ugodan život. Roditelji su ga se odrekli, jer je izneverio poverenje i bacio u vodu sav novac koji su uložili u njega. Ali on je bio srećan. U pauzama slikanja i podučavanja, održavao je atelje koliko toliko čistim. Tu je i spavao, na trošnoj sofi iza paravana i govorio kako može tako do kraja života.
– Muškarci uvek imaju izbora, dragi Sem. Još uvek možeš da završiš studije, nađeš ugodni kancelarijski posao i zasnuješ porodicu. Imaš još nekoliko godina za ležanje na sofi – pecnula ga je. – Ja sam žensko. Ne smem ni da zamislim šta ću prirediti svojim roditeljima kad odem odavde, neudata. Ne znam šta da poželim: dosadan život usedelice koja prekraćuje vreme slikanjem ili potucanje po potkrovljima Pariza, u potrazi za slavom koja uvek čeka iza prvog ugla, a nikako da stigne? Jednom kada odem, zbog sramote više nema povratka.
Sem joj priđe bliže, osećajući potrebu da je dodirne, ali toliku slobodu sebi ipak nije dozvolio. Hejvenova ćerka mu je bila nedostižna koliko i zvezde na nebu.
– A udaja? – nasmeši se on oprezno. – Zar ti je pomisao na život sa nekim toliko strašna?
Pogledao ju je nekako setno. Ovako umrljana bojama i kose skupljene u opuštenu punđu, baronesa je izgledala manje oholo. Gotovo da bi mogao zamisliti… Ipak otera od sebe lude pomisli.
– Ne vidim sebe tako – ona načas zatrepta očima zelenijim od prolećnog lišća, oivičenim dugačkim trepavicama. – Sestra je od mene starija samo dve godine, a već ima troje dece i na putu je četvrto. Brat se uskoro ženi, nadam se da će imati puno dece, pa će majka i otac lakše podneti pomisao na moje usedelištvo.
– Šteta – reče Sem posmatrajući njenu sofisticiranu lepotu. – Ceo London priča o tebi. Ledena lejdi. Niko više i ne može da prebroji odbijene udvarače.
Ona otpuhne umorno, a jedan pramen plave kose joj odleprša sa obraza.
– Usred smo prolećnog dela sezone. Peta godina besomučnog šivenja haljina i odlazaka na balove, večere, koncerte. Pitam se kada će roditelji već jednom odustati od mene. Za sve to vreme niko mi nije prirastao srcu.
Ubacila je četke u kantu sa vodom, da sačekaju Mildredine vredne ruke, pa konačno odloži kecelju preko stolice, ostavši samo u jednostavnoj bledoplavoj haljini, čiji je gornji deo isticao nežne ženske obline.
– Nemaš nijedan valjan razlog da odbijaš svakoga ko ti priđe… Možda ima i onih kojima bi imponovalo da imaju ženu umetnicu.
– Nema takvih u mojim krugovima, veruj mi. Uostalom, zašto pričamo o tome – reče ona brzo, želeći da promeni temu. – Nestaje mi boja, Sem. Nadam se da ćeš misliti na mene kada dođe roba iz Francuske.
– Znaš da uvek mislim – reče on spreman da krene, videći da je njegovo prisustvo postalo suvišno, pa se nakloni praveći teatralne krugove u vazduhu. – Sve za Vas, Ledena lejdi. Poljubio bih Vam ruku, da nije sva od boje.
Uvek je lakom šalom ili porugom prikrivao svoje divljenje prema baronesi. Čak i ovako umrljana bojom, Alanis je bila najlepša žena koju je ikada video. A video ih je mnogo u svom slikarskom svetu. U njenim krupnim zelenim očima mogao je da prepozna bljesak sanjalačke umetničke duše, da bi se već u sledećem trenutku ta nonšalancija i oslobođena stvaralačka strast izgubili pod maskom hladnoće.
– Molim te da uzmeš ovo – ona brzo obrisa umazanu ruku čistom krpom pa mu pruži novac. – Ne buni se, znaš da je uzalud.
Nije uzeo novac, pa mu je prišla i spustila novčanicu u džep sakoa. On primeti da joj kosa miriše na boju i limunovu koru.
– Vidimo se, Alanis – reče Sem, glasom dubljim od uobičajenog.
Kad ostade sama, ona ponovo pogleda u platno. Odjednom joj je sve izgledalo beznadno. Ako je uopšte mislila da nekoliko radova pošalje na procenu u London, moraće da bude bolja. Njenim aktovima je zaista nedostajalo života. Imala je znanje tehnika, kvalitetne boje i uslove, ali ne i iskustvo neposrednog posmatranja. Osećala je da tapka u mestu. Čeznula je za izazovom nadmetanja sa ostalim umetnicima, a u stvarnosti mora da krije većinu svojih slika, kako ne bi izazvala skandal.
Atelje u prizemlju letnjikovca na imanju Hejvenovih bio je pun slika procvalih lala, ruža penjačica i raskošnih hortenzija. Cveće je gledalo u nju sa svih strana. Retki posetioci su sa divljenjem posmatrali detalje na slikama, smatrajući kako je slikanje njen hobi i prekraćivanje vremena. Jedino je ona maštala kako slikanje postaje njen život, sva putovanja na koja nije otišla i one sitne slobode koje je mogla da vidi kod građanki, a njoj su, baronesi sa ogromnim mirazom, ostale uskraćene. Svoje najbolje slike skrivala je pod belim čaršafima ili okrenute ka zidu, tamo gde je bila sigurna da ih druge oči neće videti. Tu su čekale i sanjale da ugledaju svetlost dana.
Jer, slikanje kao hobi u svetu aristokratije je bilo uobičajeno i hvale vredno, ali živeti za slikanje i od slikanja, to je samo za niže. Za one koji nisu imali izbora ili ugodnijih izgleda. Za dvadesettrogodišnjakinju su preostala dva meseca sezone bili poslednja šansa da ugrabi život po ukusu svojih roditelja, sestre i brata. Čekala ju je bespoštedna bitka, u kojoj će onima što je najviše vole morati da dokaže koliko greše kada za nju biraju po svome.
Ponovo vrati štafelaj na stranu, vodeći računa da slika bude okrenuta ka zidu, pa otvori široka vrata ka vrtu. Sveži prolećni vazduh začas rastera miris terpentina. Izađe u vrt, da sedne u udobnu fotelju sa jastučićima cvetnog dezena.
– Ah, to cveće… – nasmeši se ona.
Iza vrtnih leja zašušti lišće uređenog perivoja. Drveće je delilo glavnu kuću od letnjikovca i predstavljalo pravu granicu između dva različita sveta. Ovog u kome je bila na svome i onog stranog, gotovo strašnog. Odjednom se naježi, ne od hladnoće, već od slika pred očima, prepunih cveća, mrtve prirode i staklenih vaza.
Bila je na prekretnici, a to je značilo da treba da izabere samo jedan put. Kad krene tim putem, sve što je na drugom ostaće daleko.
-
Kada tamo gore olistaju breze
630 rsdgrčki brodovi bili su tu, uplovljavali su u pristanište, čekala je tamo, kao što bi verna žena čekala povratak svog mornara sa dalekih mora, čekala je sa džakovima punim pasulja i suvih pečuraka, znala je engleski, pa kako bi drugačije razgovarala sa prekomorskim kapetanima, na Sušaku bi ih čekala, na obalu bi se čamcem dovezli sa usidrenog broda, gledali bi je najpre začuđeno, potom sa zanimanjem i divljenjem, istovarivali su, ona bi im dala suvih pečuraka i pasulja, oraha, oni njoj smokvi i suvog grožđa, pa limun i pomorandže, ponekad bi dovezla pun kamion, a kad je bila sezona trešanja, šofer kamiona bi je, na putu do tamo, sa sve korpama punim trešanja, ostavljao na pijaci da bi, dok je on rastovarivao i utovarivao svoju robu, usput prodala i trešnje, koje su za nju brali seljaci po brdima, trebalo ih je brzo prodati da ne potrule, sve bi dobro organizovala, sa brda su se valjali džakovi pasulja i suvih pečuraka, sve bi pregledala čim ih dovezu, ugurala bi nos u pasulj i ako nije bio dobro prebran, izvikala bi se na radnika, Amerikanci takav škart ne jedu, ovog puta može, sledeći put neće više uzeti, zatim je loše prebrani pasulj istresala na sto pred svoju decu, morali su da ga prebiraju svako veče, jer roba je morala biti dobra i lepa da joj niko ne bi prigovarao zbog lošeg kvaliteta, samo jedan jedini put je neki kapetan zagunđao zbog trunjavog pasulja, ona je svoje greške pamtila i nije ih ponavljala, pečurke je najviše kontrolisala, morale su odisati svežinom, ne na plesan, morale su biti podjednako narezane, svakom skupljaču pečurki davala je uputstva kakve treba da budu, kako da ih suši i kako da ih sačuva, pečurke su morale biti u opranim belim platnenim vrećama, u suprotnom, uopšte ih ne bi uzimala, sa pečurkama je bila vrlo zahtevna, kod pasulja nije bilo toliko važno, tu ne može da se pogreši, naša deca će ga već prebrati, odgovarala je mužu na prigovore kako je prestroga sa seljacima koji su joj donosili robu, neću da plaćam te svinjarije, govorila im je da bi ubuduće vodili računa o boljem izgledu robe, koju je potom vozila do mora, a kada bi robu predala, obično bi u povratku sedala pored šofera ili bi bez reči otišla u zadnji deo kamiona među vreće suvog grožđa i smokava, a ako ne bi bilo mesta za nju, jer se još neko vozi pored šofera, nije marila gde i kako se vozi, samo da posao teče kako treba, umiće se i urediti kod kuće, u povratku se nije uzbuđivala, samo da je na obali vide sređenu i čistu, uspravnu, okićenu američkom zlatninom, u povratku stvarno nije više važno, već je ostavila utisak, ima svoju robu, prstenje, naušnice, ogrlice i zlatni sat bi odmah, čim bi krenuli nazad, skinula i ugurala u prepunjeni novčanik, novčanik bi zavezala u oveću maramicu, sve zajedno spustila u korpu i pokrila vunenim džemperićem, izula bi cipele sa visokim štiklama, kojima je ostavljala utisak na kapetane, bacila bi ih preda se na prljavi pod kamiona i tako bosa sebi govorila, sad na posao, u petak u Moravče na sajam, u subotu u Črnuče, onda sledeće nedelje u Mengeš, blagosiljanje je u nedelju, pa u Kamnik i u Novu Štiftu ću takođe…, govorila bi sama sa sobom između prljavih džakova, koji su sa pacovima tavorili u potpalublju, pa bi prebacila ćebe preko džakova, sela na pod iza njih, korpu sa užinom i zlatom stavila ispred sebe, za svaki slučaj, da je ne pokradu, odlomila bi parče hleba koje je zavijeno u čistu krpu držala u korpi, pojela jabuku ili dve, toliko koliko bi bila gladna, pa metnula ruku pod ručku korpe i tek tada, bezbedna od lopova, naslonila umornu glavu na džakove koji su ležali kraj nemarno odbačenih svetlucavih modernih cipela, tu, u kamionu nisu imale kome da budu pokazane, i pre nego što bi je kamion, koji se tresao, uljuljkao u nemiran san, preračunavala je koliko će prodati, koliko će joj ostati, kako će sledeći put opet čekati na obali […]
-
Za pobedu postoje i drugi načini
1.000 rsd1.
To veče smo kasno završili sa snimanjem. Upuzala sam u auto i sklupčala se na zadnjem sedištu. Noge su mi otekle a kičma se savila od bolova. Poslednje čega se sećam je kako sam se stropoštala na krevet uz misao Kada se probudim, biću na naslovnici najpoznatijeg ženskog časopisa u Evropi.
„Džejn, ovo je senzacionalno!“ zazvonilo mi je u ušima.
„Bea, molim te!“ zavapila sam i pokrila glavu ćebetom.
„Dovoljno si spavala. Hajde sad, ustaj. Moraš da vidiš ovo!“
Nadljudskim naporom sam se izvukla ispod ćebeta i uspravila u sedeći položaj. Preda mnom je bilo novo izdanje, sveže iz štamparije. Divna ja uzvraćala mi je pogled, okružena sasvim nebitnim naslovima.
„Da li misliš isto što i ja?“ upitala sam svoju najbolju prijateljicu.
Moje misli pretočila je u reči: „Niko neće kupiti ovaj broj da bi ga čitao.“
„Upravo. Ako ja ne prodam sve do jednog primerka, ne znam ko će.“
Obukla sam se i prešla u trpezariju. Endži i Lana već su bile tu.
„Požuri, čekale smo te da jedemo Beinu salatu“, rekla je Endži prionuvši na svoju činiju.
„Kako se osećaš?“ pitala me je Lana.
„Pitaš li me kao menadžerka ili drugarica?“
„I jedno i drugo.“
„Kao prava zvezda!“
Sve četiri smo se nasmejale a Endži me je gađala krastavcem. Uzvratila sam joj paradajzom, a Lana je nastavila.
„I trebalo bi, jer sad svakako jesi zvezda. Devojke, da joj kažem, ili da sačekamo?“ Njih tri su razmenile saučesničke poglede.
„A, ne! Nećete mi se tu domunđavati“, rekla sam odgurnuvši svoju činiju sa salatom mršteći se i skenirajući ih pogledom.
„Sačekaćeš“, Bea je odlučila uz pokvaren osmeh. „A sad pojedi tu salatu. Spremila sam je sa mnogo ljubavi.“
Bile su istrajne u svojoj tajnovitosti i držale me u neizvesnosti ceo dan. Znala sam da je u pitanju nešto veliko. Pokušala sam da se opustim uz TV i da ponavljam za predstojeće ispite. Nisam išla u redovnu školu, naravno. Tata je organizovao sve kako bih mogla da se u potpunosti posvetim karijeri i izgradim je pametno i na čvrstim temeljima koji garantuju trajnost. Imala sam sve neophodne knjige i konsultovala se sa profesorima kad je potrebno. Htela sam da usavršim jezike koji će mi najviše pomoći u karijeri, tako da sam učila španski i italijanski. Počela sam kao model i malo zašla u glumu, ali sam oduvek znala da će mi moda biti glavno i najdraže zanimanje.
Konačno, uveče smo se ponovo skupile u mom i Beinom stanu. U to vreme nismo previše izlazile, najviše zato što sam bila prepoznatljiva u javnosti, svakim danom sve više. Napredovala sam mnogo od one slatke, lepršave kaubojke koja se preselila u prestonicu mode pre četiri godine. Tada sam, osim kao model, bila poznata, uglavnom, i kao ćerka Breda Andersona, jednog od najuspešnijih biznismena na svetu. Međutim, novine su sada neprestano pisale o mojim haljinama, reklamama, i mom prvom filmu Nemoj nikad da se vratiš. Iz tog razloga devojke i ja smo se često okupljale u prostranom stanu koji smo delile Bea i ja.
„Sad je krajnje vreme da mi sve kažete“, rekla sam sipajući nam vino. „Slušam.“
„U redu, biću direktna“, reče Lana. „Zaslužila si.“
„O, da, jesam.“ Otpila sam malo divne čileanske tečnosti.
„Sada se nalaziš na naslovnici najpopularnijeg časopisa za žene. Zašto onda ne bi bila i na naslovnoj strani jednako rangiranog časopisa za muškarce?“
Nisam bila sigurna da sam je dobro čula. „Molim?“
„Urednik me je kontaktirao jutros. Želi da budeš na naslovnici magazina Tound.“
Moja prva reakcija bila je da progutam vino pre nego što se zagrcnem. Potom sam pomislila Konačno.
Nasmejala sam se. „Kad je snimanje?“
-
Pet romana Gordane Blanuše
600 rsdKOVČEŽIĆ TAJNI
Pred bankom su bili prerano. Ulazili su samo službenici banke da pripreme neophodne stvari za početak rada.
„Ćale, izgleda da smo previše uranili, mogli smo još malo čekati u kući“, reče Ilija nervozno premeštajući težinu tela sa jedne na drugu nogu.
„Nisam više mogao sedeti, dizala me nervoza.“
„Meni je ostao doručak skoro netaknut“, optužujućim glasom obrati se Ilija ocu.
„Mogao si jesti, mama je svega spremila, ja bih te čekao. I prekini više da se obraćaš tim tonom, ako ne možeš da čekaš, idi!“
„Ne možeš bez mene ništa, ako ja odem ti nemaš prava da sam otvoriš sef“, upozoravajući, osvetnički odgovori Ilija.
Nervozan, zaplašen i ophrvan čudnim osećajem, a osorna reakcija sina bila je kap u prepunoj čaši, Adam se odluči da ode, pa na iznenađenje sina okrenu se i pođe putem odakle je došao.
Mladi bračni par koji je čekao zajedno sa njima (iz njihovog došaptavanja moglo se naslutiti da traže stambeni kredit), dobro ih zagleda osećajući da nešto nije u redu, a Ilija ostade zapanjen očevom reakcijom. Inače, Adam nije voleo da pravi nikakve scene pred drugim ljudima – za razliku od Ilije, uvek je ublažavao i krio njegove ispade, ali ga neki inat natera da se ponaša suprotno od onoga kakav je karakterom. Ilija se u dva koraka nađe pored njega i zgrabi ga za mišicu govoreći: „Ajde, ćale, smiri se!“
Adam se stvarno u istom momentu sabra i ćuteći vrati na svoje mesto.
Napokon pustiše njih dvojicu i bračni par koji je sa istom količinom nervoze očekivao otvaranje.
Kad potpisaše službenu izjavu uđoše obojica u odeljak sa sefovima.
Ilija koji je dobio ključeve sefa pogleda broj i reče: „Sef broj tri“. Otac se na to trznu i iznenađeno reče: „Nemoguće, tako mali broj znači da je zakupljen davnih dana a ja ni slutio nisam… Tvoja baka nikad nijednu naznaku nije dala da nešto drži u sefu banke“.
„Ti bar znaš da je bila malo čudna, povučena“, brže-bolje se ispravi da ne uvredi oca s kojim je godinama vrlo retko lepo pričao, i nije hteo da svojom brzopletošću sve pokvari odmah na početku.
Adam na to samo klimnu zamišljeno glavom jer njegova majka je uvek odisala tajanstvenošću a on, njen voljeni sin, nikad nije mogao do kraja dokučiti njene misli. Uvek je postojala nevidljiva barijera, istina tanka, kojom je majka zatvarala prošlost iza sebe a u njemu je uvek tinjao osećaj da mu nešto važno skriva.
U sefu je prekrivena prašinom od dugog stajanja stajala drvena kutija malo manja od kutije cipela. Bila je izrezbarena motivima koji su prikazivali slike iz života zemlje sa Dalekog istoka. Duboki urezi pokazivali su slike gejši, samuraja, blistavih oštrih katana, japanskih vrtova i trešnjinog cveta u punom cvatu. Obojica na trenutak zadržaše pogled na prekrasnom umetničkom delu koje su izmaštale nečije vešte ruke a od koga zastaje dah čak i onima koji nemaju nimalo umetničkog duha. Nesumnjivo da je vrednost takvog rariteta bila značajna ali ne preterano visoka.
Po prašini koja se naslagala tokom dužeg perioda činilo se da vlasnik kutije, posle njenog deponovanja, nikad nije došao da je otvori.
„Baka sa svojom tajnovitošću“, konstatova unuk, mrmljajući sebi u bradu.
Adam ne reče ništa ali iz njegovog stava se jasno vidi da ga nešto muči.
U kutiji do vrha su naslagani samo papiri koji su bili zgužvani pa „peglani“ rukom, i to po nekoliko puta, kao da se vlasnik predomišljao da ih baci, pa sačuva, i tako ukrug. Verovatno je zadnja odluka bila da se sakriju od pogleda tako što će biti u sefu zaključani, skoro zauvek.
Na vrhu starih požutelih listova ležao je srebrni lanac srednje debljine na čijem je kraju visio privezak u obliku srca kojem je falila jedna polovina. Zagledajući se malo duže, videlo se da je neko preciznim potezom odsekao drugu polovinu. Sa donje strane bilo je nešto izrezbareno, pa otac stavi jače naočare za blizinu i pročita: Elijahu.
Obojica su zbunjeno nekoliko puta okretali lančić ali im taj naziv ništa nije značio, vratiše ga, pa preturiše već za nijansu tamnije i krtije od stajanja rukopise vadeći ih iz kutije. Na njihovo razočaranje ništa nije bilo od vrednosti, naprotiv – bila su to obična pisma koja je pisala ženska ruka ili, po različitim rukopisima, reklo bi se – dve. Skroz na dnu nađoše par slepljenih požutelih fotografija pa je njihov pokušaj da ih razdvoje rezultirao odvajanjem finog sloja filma na donjoj slici. Odustaše računajući da su sad previše nervozni i u tremi, i da će taj posao ostaviti za kasnije. Zagleda se otac još jednom u kutiju i na dnu primeti požutelu podlogu koja je bila ispod slika i shvati da je to nekoliko puta presavijen papir i da mu je poznat odnekud. Zainteresovano rasklopi hartiju i zbunjeno pogleda u crtež na njemu ne razumevajući. A onda oseti navalu vrućine kao da mu je neko naložio vatru ispod nogu. Prepozna svoj crtež iz osnovne škole koji je predstavljao njegovu majku i njega.
„Nije ga bacila!“, promrmlja zaboravljajući da mu je tu sin.
Ilija zainteresovano gvirnu pa kad pogleda običan dečji crtež sa velikom rukom i ručicom u njoj, začudi se zašto bi on bio zaključan u sefu. Nije imao nikakvu vrednost, ali ne reče ništa ocu jer se po njemu videlo da ga je upravo pogled na ovaj dečji crtež dirnuo.
Adam pažljivo savi crtež kao da je dokument od najveće važnosti pa ga spusti na isto mesto, vrati pisma, na njih položi lančić i zatvori kutiju.
Sve vreme do kuće nisu prozborili ni reč, zamišljeni otac i razočarani sin koji se nadao da u sefu stoji nešto vredno što mu je baka namenila. Usput je Ilija sreo svoje prijatelje koji su ga dozivali iz obližnjeg kafića i on im se pridružio. Adam je sa svojim mislima i kutijom ispod miške produžio sam.
U kući su se čuli glasovi, imao je neke posetitelje koje je smetnuo sa uma zbog ove gungule i brže-bolje izu cipele a Jasna ga iskritikova: „Pa gde si, čoveče, do sada, čekaju te pajtosi već sat vremena, šta si se toliko zadržao?“, izgovarala je kao da ispaljuje mitraljesku vatru pa upita: „Je li bilo nešto važno u sefu?“
„Ma baš ništa, par nevažnih pisama, ništa značajno“, odgovori Adam, mahinalno stavljajući kutiju na obližnju komodu. Poznanici su otišli kasno, zajedno su potegli malo više rakije i čitavu noć Adama je bolela glava, a ujutru je zaspao i zakasnio na posao.
Od strke skroz je smetnuo sa uma da pogleda podrobnije sadržaj kutije koju je doneo. I tako, dan za danom, aktivnosti i obaveze koje su mu bile nametnute Adama su odvukle na drugu stranu. Kutija je stajala neotvorena, samo je majka par dana kasnije stavila vez ispod nje da služi kao ukras.
-
Hronike Helma: Igre starih bogova
1.500 rsdPrvi deo: MALE TAJNE I VELIKE ZAVERE
Meseca KOLEDARA, leta Svarogovog 6843. od NASTANKA sveta, Ili MESECA decembra, leta Gospodnjeg 1335. od ROŽDESTVA Hristova
Kraljevstvo srpsko, SKOPIE
Dušan Nemanjić, Voljom Božijom Blagoverni i Hristoljubivi Kralj Sve Srpske Zemlje i Pomorske, sedeo je sam u prostranoj dvorani velikog dvora u Skopiu. Zamišljeno je gledao senke koje su nemirno igrale dok je vatra pucketavo gorela u velikom kaminu. Lice srpskog vladara bilo je potišteno. Na njemu nije bilo ni traga od osmeha koji ga je do maločas krasio. Taj osmeh, kojim je iskazivao veru u sebe i svoju moć i sa kojim je Dušan istupao pred vlastelom Kraljevstva srpskog, povukao se čim je plemstvo pre nekoliko trenutaka napustilo dvoranu. Sada, kada je ostao sam, Dušan je mogao da se prepusti pravim osećanjima a to su bili briga i nesigurnost. Zabrinutog izraza na licu, pogledom je prešao preko zasenčenih zastava koje su krasile zidove dvorane. Bile su to zastave zemalja i oblasti nad kojima je vladao. Neke je nasledio od oca, kralja Stefana Dečanskog, kojeg je pre pet godina naterao da mu preda upravu nad zemljom i narodom. Druge je stekao vojevanjem sa Romejskim carstvom na jugu ili sa Ugarima na severu. Takvih je zastava bilo popriličan broj. One su bile nemi svedoci i podsetnici na pobede za koje se izborio od kada je seo na kraljevski tron. A čak je i taj tron na kome je sada sedeo bio podsetnik na moć koju je imao. Istovremeno, presto mu je bio podsetnik na sve opasnosti i pogibelji kojima je pre samo pet leta bio izložen.
Dušan se tog vremena nerado sećao. U tim danima se njegov otac, kralj Stefan Dečanski, našao pod uticajem strige koja je došla sa Prokletija. Podstaknut mađijom zle veštice i zluradim savetima Dušanove maćehe i sopstvenog tepdžije, začarani stari kralj se zavadio sa najstarijim sinom. Povod za omrazu bila je Ana, devojka prostog roda sa kojom je Dušan bio u ljubavi.
Brojne pogibelji su tada iskrsle pred Anom, Dušanom i njegovim prijateljima, Pribcem Hrebeljanovićem i Jovanom Oliverom. Bežanje pred kraljevom vojskom, bežanje pred vrkodlacima koje je striga dovela u službu Stefana Dečanskog, zatočeništvo, podmukli pokušaji ubistva, izgnanstvo u Konstantinopolj, opsada, bojevi… Svakakve su nedaće tada preturili preko glave.
I ništa ih nije slomilo. Njih četvoro su smogli snage da se izbore sa svim nevoljama koje su ih zadesile da bi, naposletku, Dušan postao kralj. Doduše, srećnom ishodu za mladog Nemanjića su, osim prijatelja, umnogome doprineli Tihana i Dejan, brat i sestra koji su se igrom sudbine upleli u tadašnja zbivanja.
Nažalost, sve te nevolje nisu mogle da prođu bez žrtava. Jedna je bio Dušanov otac. Stari kralj Stefan Dečanski pao je pod usud vrkodlaka i skončao je u moćnoj tvrdinji po imenu Zvečan.
Ni striga, koja je zamađijala Stefana Dečanskog, nije bolje prošla mada je nju snašla zaslužena sudbina. Ona je svoje kosti ostavila na dnu provalije, u koju je skočila dok je bežala pred Dušanovim vojnicima koje je predvodio Jovan Oliver.
Međutim, kraljevski tron Dušanu nije bio podsetnik samo na moć koju je imao i na opasnosti kroz koje je prošao da bi na njega seo. Niti ga je tron podsećao samo na ljude koji su izginuli da bi on na glavu stavio krunu. Jer kada se sve razrešilo i kada je na glavu stavio krunu Svetog Stefana i tako postao od Boga dati gospodar svome narodu, mladi Nemanjić je morao da podnese još jednu žrtvu.
Naime, Ana, kći užara iz Novog Brda, znala je da ljubav između nje i novog srpskog kralja narodu može da donese samo nove nevolje. Zbog toga je odlučila da se povuče iz Dušanovog života iako ga je volela najvećom ljubavlju kojom se neko može voleti. Zbog toga je, nedugo nakon krunisanja mladog Nemanjića, otišla na sever, u oblast braničevsku, u najudaljeniji deo kraljevstva.
Tako su oboje žrtvovali svoju ljubav da bi narod i kruna na Dušanovoj glavi bili sigurniji. I daleko jedan od drugoga započeli su nove živote. Pa ipak, nije Dušan tek tako iz srca istisnuo najveću ljubav svoga života. Želeći da joj pruži udobnost, zapovedio je prijatelju, Pribcu Hrebeljanoviću, da jednom u godini obilazi Anu.
Pribac, koji se oženio Tihanom, sestrom Dejanovom, revnosno je obavljao poverenu mu dužnost i svakog proleća je odlazio u braničevski kraj.
Tako je život krenuo dalje. Nedugo nakon Aninog odlaska, Dušan se oženio Jelenom, sestrom bugarskog cara Jovana Aleksandra. Beše to brak iz računa. Tim brakom je novi srpski kralj učvrstio dobre odnose sa Bugarima i tako se osigurao da ga oni ne napadaju dok on ratuje u drugim krajevima.
Od tada je Nemanjić nizao pobedu za pobedom. Nove oblasti su padale jedna za drugom, kako na severu prema Ugarskoj tako i na jugu, ka Romejskom carstvu. Srpsko plemstvo, obilno darivano posedima u novoosvojenim zemljama, bilo je verno kralju i složno kao nikada pre i Kraljevstvo srpsko je u svakom pogledu napredovalo i jačalo, a Dušan je polako ali sigurno išao putem koji će ga jednoga dana učiniti najmoćnijim vladarom na Helmu.
Pa ipak, srpski kralj nije bio srećan. Sada, u gluvo doba noći, dok je sedeo sam u prestonoj dvorani uz vatru u kaminu koja se polako gasila, njegovo lice se još više smračilo dok se prisećao svih pobeda koje je izvojevao. Jer sve je to, možda, bilo uzalud.
Naime, sve oblasti koje je osvojio i sva vojna sila koju je stvorio, a koja ne beše mala, nisu mogli kraljevstvu da pruže sigurnu, mirnu budućnost. Za takvu budućnost Dušanu Nemanjiću je bio potreban sin koji će ga naslediti. Jer ako ne bude imao naslednika, mnogi će se nakon njegove smrti drznuti da polože pravo na krunu Svetog Stefana, a to bi dovelo do unutrašnjeg rata u zemlji i, naposletku, do raspada kraljevstva. Nažalost, on naslednika još uvek nije imao. Tri leta je bio u braku sa Jelenom i tokom te tri godine zajedno su mnogo puta pokušali ali sve beše uzalud. Kraljica nije ostala u blagoslovenom stanju.
Da nevolja bude veća, uporedo sa neuspešnim pokušajima kraljevskih supružnika i plemstvo je postajalo sve nestrpljivije jer su i oni, zarad mirne budućnosti, očekivali da se Dušanu i Jeleni rodi sin. Iz tog razloga je najviđenija i najmoćnija vlastela već nakon prve godine braka Dušanu predložila da se oženi sa drugom ženom.
– Gospodaru, sada je naša snaga u usponu. Ta snaga potiče iz naše sloge jer smo se svi sjatili oko tebe – govorili su mu. – Ali se, ipak, ne smemo zavaravati i uznositi da smo moćni i silni već treba misliti na budućnost. Kada jednoga dana u dubokoj starosti dušu predstaviš Gospodu, iza tebe mora ostati sin oko koga će se naši sinovi sjatiti kao što mi to učinismo oko tebe. Ako takvog naslednika ne bude bilo, nesloga će ponovo zavladati među vlastelom jer će nakon tvoje smrti svako vući na svoju stranu, svi će raditi samo za sopstvenu dobrobit i kraljevstvo će propasti.
Zbog toga bi na korist kraljevstva bilo da brak sa Jelenom proglasiš nevažećim i da se oženiš nekom drugom ženom plemenite krvi, koja će moći da ti rodi sina. To nam neće teško pasti jer bi mnogi kraljevi rado dočekali da se orode sa plemenitom lozom Nemanjića.
Ako ne učiniš tako, znaj da će nemir među vlastelom biti sve veći sa svakom godinom koja bude prolazila.
Tako su mu govorili. Dušan je takve savete odbijao. Nije se slagao sa njima. Iako je njegovo srce još uvek pripadalo Ani, Jelenu je poštovao. Ako bi je vratio u Bugarsku, ona bi bila osramoćena, savez sa bugarskim carem bio bi raskinut i šteta bi bila obostrana. Zbog toga je plemstvu govorio da bi svi trebalo da imaju strpljenja jer će kraljica, pre ili kasnije, ostati u blagoslovenom stanju.
Nažalost, vreme je pokazalo da je nada srpskog kralja bila uzaludna. Jelena nije zanela a vlastela je bila sve nasrtljivija i usrdnija u nagovaranju.
Naposletku, Dušan je ove večeri popustio i pristao je da svoj brak proglasi nevažećim. Predlog velmoža je prihvatio ponajviše da bi udovoljio velikom vojvodi, Jovanu Oliveru, kome je bezrezervno verovao i za koga je znao da mu je dobrobit kraljevstva na prvom mestu.
Istovremeno je na večerašnjem savetovanju dogovoreno da se već sledećeg dana u daleku Bavariju pošalje poklisar koji će sa tamošnjim vladarom, Ludvigom Četvrtim Bavarskim, ugovoriti novi brak srpskog kralja, ovog puta sa Ludvigovom ćerkom. Izbor za čoveka koji će svršiti taj posao pao je na Palmana Brahta, zapovednika alemanskih najamnika koji su se nalazili u službi Nemanjića.
Iz tog razloga je Dušan sada potišteno sedeo u prestonoj dvorani, u skopskoj tvrdinji. Griža savesti ga je izjedala a on joj se prepustio, jer je znao da nema mnogo časti u onome što je večeras dogovoreno.
Naravno, njegov sadašnji brak nije bio savršen. On se sa Jelenom oženio da bi Kraljevstvu srpskom pribavio korist i na bugarsku princezu nije gledao sa ljubavlju. Pa ipak, tokom proteklih nekoliko leta srodio se sa njom te mu sada nije bilo lako da je otera od sebe. Pogotovo jer će Jelena, nakon Ane, biti druga žena od koje će morati da se odrekne da bi svoju zemlju zaštitio od nedaća koje budućnost donosi.
Možda je sve ovo božija kazna, pomislio je dok je gledao u zamračene uglove dvorane u kojima su igrale varljive senke. Možda me Gospod kažnjava i ne daje mi potomstvo jer sam izneverio Anu. Između ljubavi i kraljevstva ja sam izabrao kraljevstvo, a njoj sam dopustio da ode iako sam joj obećao da ćemo ceo život proživeti zajedno. Dopustio sam, a mogao sam da je sprečim. Samo da sam hteo. Jer da sam samo zatražio, da sam je uverio, znam da bi ona ostala kraj mene.
Uz takve misli, kroz glavu mu je proleteo njen lik. U sećanju, ona mu se uvek smešila. Ili je, možda, on voleo da je se takvom seća jer mu je griža savesti zbog rastanka tada bila manja.
-
Mačke u raju
630 rsdMAČE
1.
Dugo nismo išli nigde na letovanje. Godišnji odmor je ozbiljno pretio da postane zaboravljena lepa prošlost. Teške su to bile godine, nakon dovoljno proteklog vremena, sada je možda dovoljno reći samo – devedesete i odmahnuti glavom sa nevericom, ali tada… Prvo nismo imali dovoljno para, onda je došlo jedno dete, pa drugo, pa onda posao (o, ne, to nije bio posao, to je bilo… ma ne, neću da pričam ništa o tome, ovo bi trebalo da bude priča o zadovoljstvima; tek da kažem da se radilo i gradilo i da za odmor nije bilo vremena), pa zveckanje oružjem (i opet neću ništa ni o tome, iz istih razloga; nazvaćemo ratove, pucanja, bombardovanja, nasilne mobilizacije, rušenja, izbeglištva, smrti i suze zveckanjem, eto), koje je unelo neizbrisivu tugu, jezu i jad u naše živote (evo i sad, dok ovo pišem, opet se ježim), pa opet posao, pa one jezive inflacije (ne, nisam ni o tome hteo ništa, tek da ih spomenem kao uvod ili opravdanje) zbog kojih opet nismo imali para…
Onaj ko je imao sreće da se rodi kasnije i nije preživeo devedesete, nikada neće spoznati šta znači potpuno beznađe, nevericu da se sve to zaista ovde i nama zaista događa i bes i utehu u valjda najčešće izgovaranoj rečenici tog vremena: dobro je, ipak smo nekako živi! O letovanju smo već polako prestajali i da sanjamo.
Šta će nam još i letovanje, važno je da smo živi!2.
A onda smo ipak nekako otišli. Nije to bilo ništa luksuzno niti velelepno, naprotiv. Jer para i dalje nije bilo, ali odjednom nam se stvorilo malo slobodnog vremena i glad za odmorom, za putovanjem, kako god kratkim putovanjem, pa makar i u staro i dobro poznato, odjednom je proključala i ništa nas više nije moglo zaustaviti.
Tako sirotinjski nismo letovali nikad. Čak ni kao studenti, kada bismo odvajali od džeparca, smišljali načine da sami dodatno zaradimo nešto, štedeći svoje roditelje, jer nikada nije bilo lako školovati decu na strani, ni kada smo mi bili deca, ni sada kada su naša deca studenti, nikad nije bilo i nikada neće ni biti. A eto, čak i tada smo pronalazili načina da letujemo na nekim udaljenijim i skupljim mestima, a sada…
A, ipak nam je bilo lepo. Ne, lepo je slaba reč: bilo nam je prelepo. Kao kad danima ne jedeš ništa, pa se na kraju dokopaš sasušene korice hleba i ona ti bude slađa od ne znam kakvog jela. Jer, nije ukus jela ono od čega zavisi intenzitet užitka, već stepen gladi koji osećamo, a Bog zna koliko smo bili gladni svega.
Smestili smo se na obližnjem gradskom izletištu, pored veštačkog jezerceta, tako nemaštovito nazvanog Borskim, u omalenoj kamp kućici na samoj obali. Jezero je, inače, nastalo izgradnjom betonske brane krajem pedesetih godina dvadesetog veka, zbog potrebe rudnika za industrijskom vodom, ali se odmah potom počelo koristiti i za kupanje i pecanje. Napravljene su plaže, kamp, hotel jedan pa drugi, staza oko jezera, veliki broj vikendica… Sedamdesetih godina i sam sam učestovao na njegovom pošumljavanju i čišćenju od šiblja. Ono što je prvobitno bilo predviđeno da bi pojeftinilo proizvodnju, postalo je lepo, premda vazda pomalo zapušteno mesto za odmor.
Naša kućica na obali sastojala se od jedne jedine omanje sobe sa dva tesna kreveta i lepog, otprilike isto tolikog, trema, na kome je preko celog dana bilo hladovine. Umivali smo se na, dvadesetak metara udaljenoj, česmi namenjenoj kupačima na glavnoj plaži, kuvali na malom rešou koji smo poneli od kuće, a malo dalje uzbrdo, sakriven šumom i visokom travom, nalazio se i toalet, poznat kao čučavac, namenjen istim tim, već pomenutim, kupačima. Šumica i jezero su takođe mogli poslužiti svrsi. Uživancija!
3.
Žena se uvek prva budila, jer neko je i na odmoru morao da misli na hranu, čistoću, kafu i sve ostale stvari od kojih se sastoji život ili, na primer, letovanje. Naročito jedno ovakvo letovanje bez puno para. Ali ona je to radila sa uživanjem.
Kada bi završila sa poslovima, njeni muškarci bi još uvek spavali. Prvo bi budila mlađeg sina, onog koji još uvek nije progovorio, ali je sve razumeo. Legla bi pored njega, ljubila ga i mazila.
„Mače moje“, govorila bi mu. „Mače slatko“. I on bi otvarao oči i smejao se.
Ne pamtim kada smo se lepše proveli na godišnjem odmoru. Jeli smo konzerve, kuvali, pekli i pržili ono što smo kupovali na improvizovanoj pijaci pored kampa, šetali i plivali, igrali se života…
O, išli smo mi svuda, i pre i posle toga. Teška vremena dođu i prođu. О, kakva mora i jezera smo obišli, planine i banje, sela i gradove, Dinare i Mediterane… Gde sve nismo bili, šta sve nismo radili, kolike smo novce potrošili!
A ipak, to neočekivano dobijeno, to oteto leto, otrgnuto zubima od života, provedeno u kućici bez kupatila i kuhinje, stisnuti u dva tesna kreveta, ostalo nam je zauvek u sećanju. Možda zato što je naš mlađi sin tu po prvi put progovorio. Jednoga jutra, ženu je probudilo milovanje nežnih ručica po obrazima. Kada je otvorila oči, mališa koji je ležao na njoj poljubio ju je u nos, nasmejao se i rekao prvu reč u svom životu:
„Mače!“
-
Tales of Fear and Superstition
1.090 rsdAll Souls’ Day
The house of Ninković in B. used to be a prosperous one. However, out of nowhere, the family began dying out and, in a few years, none remained save Stojan Ninković, the sole male heir to once a grand and virtuous family. To save the household from oblivion, Stojan married a fine and honest girl with neither property nor family of her own. All their friends and acquaintances used to say: “No people love each other more or have a better life than Stojan and Nera!” But the good life lasted for a short time – less than two years. A severe and unanticipated illness struck Stojan down, and, after a week, he closed his eyes forever! Poor Nera remained a widowed mother of a baby boy in the cradle.
She raised her son and cherished him dearly, like the apple of her eye. He had already completed his third year. The child grew up like a golden fruit: sturdy, healthy, and so cheerful, talkative, lively, and sensible. For poor Nera, he was all she talked about, all her joy, her entire world. Out of humility, she gave him a beautiful name: Rade.
She is preoccupied with him all day long, dressing him up, cuddling, amusing him – one might say, she has entered her second childhood.
The poor woman often thinks: “Dear Lord, I beg you, let my only son outlive me, may he throw earth over my grave!” Then she would sigh and take a look at her Rade with a shudder.
The little Rade would embrace her and hang round her neck, hugging her, kissing her, babbling to her. His tiny voice, like a chime, gets her talking and lightens her up, so she returns to laughing and playing with him.
Kind women from the neighbouring houses often visit her. They cannot get enough of caressing and kissing this beautiful child.
Nera would complain of her solace, about feeling lonely and unhappy. She would mention the brief happy days she used to spend with Stojan, and tears would begin flowing down her cheeks.
The neighbouring women comforted her, saying: “Pray to God, Nera, for the long life of this child! God help you!”
* * *
Palm Sunday arrived. Nera dressed the little Rade – like a dandy. He was so cheerful, to the point of not knowing what to do. Having run around with the other children, laughing, playing, he rushed into the house, like a butterfly – nestling around his mother, caressing, cuddling, then again – out with the children.
Noon passed. Nera had her acquaintances, Mara and Pava, as guests – it was the holiday, so they had a little chat. They asked:
– Where is our little Rade?
– He is playing with the children.
– Let him play, bless him – Pava said.
– Good for you, Nera, – Mara said – God has given you someone to talk about! Poor Milja, our godmother, she had had such a beautiful child, almost as old as your Rade, but the sun struck it, and God took it away . . .
– God’s will! – Pava said and sighed.
– This year, the wretched heat did away with a lot of children! – Mara added – As if it there was a list . . .
Suddenly, little Rade ran inside with a flushed face. He started running around the room, then around the table at the centre of the room – rushing, running, one might say, he would bump into something.
– Calm down, Rade! – Nera attempted to quiet him down since he was disturbing their conversation.
The child kept on running, one might say, without even hearing it.
– Well, calm down, son! Why are you running so much? – Nera told him again.
– I want to go to papa, mother! I want to go to papa! – Rade replied while rushing around the table.
– Enough, Rade! Stop it already! You have had enough of running in the field!
– I want to go to papa, mommy! . . .
– God help you, child! What papa? – Nera said while feeling a cold sensation around her heart.
– What day is it today, mommy? – Rade asked her suddenly and stopped for a moment.
– It’s Sunday, son.
– And tomorrow?
– Monday.
– And the day after tomorrow?
– Tuesday.
– And then?
– Wednesday.
– And then?
– Thursday.
– And after that?
– Friday.
– Ha, ha, ha! – little Rade started laughing, so strangely, so peculiarly, that they looked at each other in amazement.
He was laughing, laughing – he burst out, and then he continued running around the table, saying “I want to go to papa! I want to go to papa!”
The neighbours ceased their conversation and watched him closely. He was running, rushing, then, once again, he stopped and asked:
– What day is it today, mummy?
– Tuesday, son – Pava jocularly said.
– And tomorrow?
– Wednesday.
– And the day after?
– Thursday.
– And then?
– Friday.
Little Rade burst out laughing again and continued rushing around the table.
– God in heaven! What is wrong with him today? – Nera said while a foreboding feeling overwhelmed her.
The neighbourhood women remained silent. They frighteningly got up and left while whispering amongst themselves: “May God help her!”
* * *
Little Rade was constantly restless until sunset. However, his restlessness was not the same as before, but rather strange, peculiar.
Twilight was falling.
Little Rade fell into his mother’s lap, then, with his tired, almost hoarse voice, he quietly said:
– Mommy, my head hurts so much!
– It will pass, my hero! – Nera said and held him close to her. Indeed, he was burning up with a fever and breathing heavily.
– And my back hurts, mother!
– Well, you were running around so much, my dear child. You were outside all day . . .
– But, sweet mother, my head hurts so much! – Rade whispered and leaned his tiny head on Nera’s arm.
– Son, do you want mommy to put you to sleep, and then it will pass?
– Not yet, mommy! I am not sleepy . . . Is it Friday tomorrow?
– No, son, it is much later. Tomorrow is Monday, there are three more days after, and then – Friday.
Little Rade smiled again.
– And why, my dear, do you ask about Friday?
– Mommy dearest, don’t be cross with me! Friday is beautiful, a really beautiful day . . . Papa will come too, and take me away . . .
– Where to, son? – Nera inquired and her voice quavered.
– Far, far away . . . Far away . . . – little Rade said quieter and quieter.
– Rade, my son! – Nera called him and raised his little feverish head. – You see, you are sleepy. Do you want to sleep?
– Yes, I do, mommy! . . . Ow, my head hurts, it hurts so much! . . .
Nera sighed . . . She lay him on the bed and put him to sleep.
– Oh, mother, I am so tired! . . . – Rade whispered, barely audible. – I shall get up on Friday . . . Go far away with papa . . . Far away . . . Far away . . . – and he sank into some sort of delirium.
* * *
Three days had passed.
Little Rade kept getting worse and worse. He was so delirious that he could not even recognise his mother. Every so often, one might say, he came round a little, and barely whispered: “My head, ow, my head hurts”.
Poor Nera did not move from his side, she neither had any sleep nor moved her eyes away from him.
Out of intense fear for her only child, she had almost lost her voice, so she barely spoke.
Mara and Pava were constantly with her. They encouraged her and tried to keep her company, but – all in vain. Rade was growing ever worse, and she was growing ever sadder.
Neither the medications nor the treatment seemed to be working.
On Thursday night, the doctor came to visit the little patient again. Nera looked at him with desperate hope in her eyes, like a god, like a saint. The doctor examined him and dubiously shrugged his shoulders.
– What is it, sir? – the poor soul barely uttered.
– It’s quite serious! Take good care of him! – the doctor quietly said.
At that moment, the poor mother saw the image of the kind and tender doctor turning – darker and more terrible than the devil himself. She covered her face and sobbed loudly . . .
It was the third cockcrow. The Morning Star rose – it was almost dawn. Little Rade was in agony. Poor Nera, tucked him in different ways, trying to calm him down. Finally, she took him in her arms. Rade recollected and began talking:
– Mommy, dearest, I am leaving you now. Papa is here, can you see him?
Nera’s face became covered in tears.
– Do you see that star over there, mommy? – the troubled child pointed with its finger, as yellow as wax. – I am going up there . . . Look how far away it is!
– What will your mother do, my dear child? – Nera barely uttered.
– Don’t cry, sweet mommy! – Rade comforted her so eloquently, so intelligently, that his mother felt even sadder. – One day we all must go there. I shall pray to dear God, to take care of you . . . – then he embraced her and drew close to her. – Papa is calling me! . . . I am coming, papa, I am coming! – Rade’s voice faded into silence, while his hands were already ice-cold.
His poor mother lay him down to bed once again. It seemed that he attempted to reach out and embrace her once again. His head fell upon his chest, and a faint smile spread across his tiny lips . . .
A few moments later, the candlelight shone over the little one’s mortal remains, conjoining itself with the light of a new day. And a sorrowful voice of the lamenting mother mourned with an even more sorrowful song . . .
* * *
There is no greater mourning than that of a mother for her child.
Poor Nera remained all alone – like a solitary stone.
Kind women visit her, keeping her company, comforting her. But there is no one apt to soothe a grieving mother.
For the entire day, she would sit like a statue, without uttering a single word. One might say, she neither sees nor hears anything.
As soon as the sun comes out, and even before sunrise – she is at the graveyard. She falls on her Rade’s grave with such passion, as if she would gladly lay her bones there. It is the only place where she loosens her tongue, wailing and shrieking like a banshee. The people passing by, even with the coldest of hearts, turn their heads away with tears in their eyes.
She shrieks there until she gets exhausted and loses her voice, then, she returns home, slowly and silently, like a shadow. On her way home, she gives Rade’s food offerings to the poor.
* * *
It was the eve of All Souls’ Day.
For the whole day, poor Nera was making food offerings for her Rade. She intended to have everything prepared in the evening, tomorrow she will go early to the graveyard, many people will be there. She had arranged all the mourning items on the table in the room where Rade used to run around peculiarly.
It was well past sunset. The night was quiet – not a gust of wind. The moon would reveal itself every so often through the pale thin cloudlings. The censer in front of the icon had long burned out. The room was well-lit by the moonlight. Clouds were still stretching, but they were thin and pale, so it was quite well illuminated.
Poor Nera, all dressed up and prepared for tomorrow, drooped by the bedside. Fatigue got the best of her, yet, she refused to close her eyes. One might say ‒ she is wide awake . . . She sees her Rade dancing, running towards her, cuddling, hugging her, he is merry and smiling at her. She takes him in her lap, kissing him, stroking his beautiful raven-black hair . . . But lo, he is ill, so ill. She is trying to humour him, trying to find medicine, calling the doctor, tending to him ‒ saving him from death. Alas, all in vain . . . Eventually, the funeral procession accompanies him to the chapel with the mournful “Holy God”. Oh, how dark is that detestable chapel! . . . Her eyes are filled with tears. She cannot see anything. Intense and heavy darkness came upon her. She could barely breathe. How long did it last, she could not tell . . . All of a sudden, she saw a beautiful field, full of all kinds of flowers and a plethora of children, in countless numbers! My God, they are as amiable as little chicks and as cheerful as butterflies. Her Rade is standing in one corner with his head bent down, feeling mirthless . . . “What is the matter, son, my dear child?”, she asked him. „Where are you, mommy?”, Rade replied with tears glimmering in his eyes. “Can’t you see that all the mothers have come to visit their children, and you are still not here!”. . .
‒ Oh, dear! ‒ Nera moaned and twitched. ‒ It is almost daybreak! Woe is me, I am late!
She swiftly collected everything she had prepared and rushed to the graveyard.
* * *
Nera hastily arrived at the graveyard. She rushed without ever looking around herself.
Upon entering the churchyard, she made haste straight to her Rade’s grave, so that the sad woman could pay her respect on All Soul’s Day. Later, she would go to church to the commemoration service.
She fell on the grave and started lamenting so sadly that the tombstone itself would crumble. She had been wailing for quite a long time, then she slowly got to her feet and looked around . . . There was not a living soul at the graveyard! “Look, there is no one here!”, a thought slipped through her mind. “Isn’t it daytime already!?” . . .
Indeed, it was not daytime yet, but the moonlight shone through the pale thin cloudlings making it seem almost as if it was the light of day.
All of a sudden, the poor mother felt a chill running through her. All alone at the graveyard in the middle of the night! It almost seemed unfathomable to her. She slowly turned around and began walking towards the church, as there might be some people inside. Upon arriving ‒ the church was closed! Silence, dead silence.
A shudder ran through Nera.
She slowly walked through the churchyard. But the yard itself looked somewhat different. Suddenly, she looked down at the church gate and saw ‒ a funeral procession entering. She took a closer look ‒ it was indeed a funeral procession. Deacons walked forward with candlesticks, then the priests dressed in their robes, then the pallbearers with the casket covered in black pall, then the congregation . . . women, men, one could not tell the number. An incomprehensible hum came to her ears as if they were singing the mournful “Holy God” . . . She stepped aside from the path and stood still while they were passing. She watched them ‒ unknown priests, unknown deacons, men, women . . . She could not recognise anyone, they were all strange, unfamiliar faces!
Nera was struck by a hot gust of wind, she broke out in cold sweat, and an odd whirring sound filled her ears.
She rushed towards the gate while tottering along the way. No sooner had she intended to exit the churchyard than an old man appeared out of nowhere ‒ his beard was white and down to his waist ‒ and he said in a quiet, barely audible voice: “Halt!” She inadvertently stopped. “I know what it means for a mother to mourn her only child,” the old man said. “But excessive sorrow is not convenient. Calm yourself down and go . . . Once you reach the side-street ‒ keep your footsteps quiet! My old lady is sleeping there, and she went to rest in an angry mood . . .” Then, the old man vanished.
Nera’s head started bowing down as if she was about to faint. She gathered her all the remaining strength she could muster and rushed forward as quickly as possible. Having reached the side-street, indeed, she saw an old lady, all clad in white, sleeping on the ground. Nera felt numb from fear. Tiptoeing, almost breathlessly, she sneaked away and ran home without ever looking back.
* * *
Upon arriving ‒ she fell on the bed like a log.
She had been suffering from an intense fever for a long time. There was little hope for her survival.
Barely did she manage to revive and somewhat recover herself, but ‒ she has not been in her right mind ever since.
-
Gad
900 rsd1.
– Mama, otišla sam! – viknem i istrčim iz kuće kao da me đavoli gone.
– Mićo, kasnim – nasmešim se mom vozaču.
– Onda ću požuriti.
– Hvala – uđem u auto i izvadim knjigu da obnovim gradivo, još ova godina i to je to, kraj.
Dok sam čitala, kao i obično, nisam obraćala pažnju na vožnju ali Mića je iznenada zaustavio auto i poletela sam napred.
– Mićo! – viknem.
– Udario sam nekog.
– Šta? – Izađem iz auta i potrčim napred. Stvarno je udario nekog. Nepoznati muškarac je ležao na zemlji.
– Gospodine? – dodirnem ga po ramenu.
– Auč – rekao je i okrenuo se ka meni.
Podignem naočare i uhvatim ga za glavu.
– Gde ste povređeni? – pitam uplašeno.
– Mislim da me celo telo boli – progovorio je.
– Možeš li da ustaneš? Odvešćemo te u bolnicu.
– Mislim da mogu.
– Mićo, pomozi mi.
Mića mi je pomogao i smestili smo tipa kojeg je udario na zadnje sedište. Mislim da nije strašno.
– Oprosti čoveče, nisam te video – Mića se izvinjava.
– U redu je, ni ja nisam gledao.
– Mićo. idemo.
– Hej! – Pridržim mu glavu jer je nestabilna. – Nemoj da se onesvestiš, u redu?
Otvorio je oči i pogledao u mene. Bokte!
– Prelepa si.
– Ha! Mora da si jako udario glavu.
– Nisam.
Progutam knedlu jer niko osim moje majke i brata ne misli da sam lepa. Imam deset kilograma viška, kosa mi je poput metle, imam veliku dioptriju, ne šminkam se… Zato nikad i nisam imala dečka.
– Kako se zoveš? – pita me.
– Sofija.
– Milan – nasmešio se. Bokte, znam ko će mi biti inspiracija za naredni roman. Tako je lep, i zgodan i…
– Milan Kostić – predstavlja se.
– Drago mi je, Milane. – I ima milo ime. Joj, Miki, Miki moj… imaš lepo telo, super ti je stas…
– I meni, Sofija.
– Uskoro stižemo u bolnicu. Mićo, može li brže?
– Može.
***
Nakon što smo stigli u bolnicu pregledali su Milana, imao je nagnječena rebra ali biće u redu, to me je obradovalo.
– Da li želiš da te odvezemo kući?
– Tvoj dečko i ti?
– Moj dečko?
Zbunim se.
– Tip koji me je udario.
– Mića? Ne on nije moj dečko, on je moj… šofer.
– Znači, nemaš dečka?
– Nemam – nasmejem se.
– Dobro.
– Am… da te odvezemo kući?
– Ne znam, pregazili ste me, mislim da bi trebalo nekako da mi se odužiš.
– Ovaj… naravno. – Sigurno će tražiti novac, razmišljam. – Pozvaću brata, on će sve rešiti – kažem pomalo tužno.
– Ne želim da izađem sa tvojim bratom.
– Ti… – zakašljem se.
– Želiš da izađeš sa mnom? – bokte, strefiće me infarkt.
– Toliko mi bar duguješ – nasmejao se.
O Bože, nadam se da se ne kezim kao blesava. Kezim se. Zatvori usta Sofija.
– Ja… zapravo…
– Večera sutra uveče?
– Ja zapravo ne ostajem do kasno, moj brat je… – Lud? Ne mogu mu reći kako ne smem da mrdnem nikud bez odobrenja mog brata.
– Onda ručak?
– Mogla bih da izađem na ručak, ali ja plaćam.
– Nema šanse, ja plaćam.
– U redu.
– Mogu li da dobijem tvoj broj telefona? Za slučaj da zaboraviš na mene?
– Ha, ha… – ja da zaboravim na njega? Nema šanse.
– Naravno – smiri doživljaj, Sofija.
Razmenili smo brojeve telefona i pozdravili se.
– Mićo, nećemo reći bratu za ovaj incident – upozorim Miću.
– Tip nas neće tužiti?
– Ne.
– Onda je u redu, hajdemo.
– Idemo.
***
– Ma šta je sa tobom? – pita me Miloš. Moj najbolji prijatelj.
– Šta?
– Stalno se smeškaš.
– Ne znam ja…
– Gukni.
– Upoznala sam tipa – priznam.
– Opa!
– Da, on je… vau… moje oči nisu videle lepšeg muškarca.
– Uvređen sam.
– Ne vređaj se, znaš da te volim.
– Gde si ga upoznala?
– Udarila sam ga kolima, zapravo Mića je.
– Znači ljubav na prvi udar, a?
– Da, i sutra idemo na ručak.
– Jeste li vas dvoje završili? – prekida nas profesor.
– Da, izvinite – sakupim se poput miša.
***
– Gorane, donosiš ishitrene odluke. – Mama nije zadovoljna.
– Majko, ko ne reskira taj ne profitira – moj brat odgovara.
– To je mnogo novca.
– To je moj novac! – Goran je viknuo.
– Zdravo. – Prekinem ih jer ne volim svađe.
– Ćao dušo, kako je bilo na fakultetu? – pita me majka.
– Odlično.
– Tako treba samo ti uči – kaže mi Goran.
– Htela sam nešto da te pitam. – Krenem ka njemu.
– Da?
– Želim sama da vozim auto.
– Sofija…
– Molim te Gorane, imam vozačku dozvolu i iskreno osećam se nezgodno jer me svakog dana vozi i odvozi vozač.
– Dobro ali to ne znači da možeš da ideš gde god poželiš – pristao je.
– Hvala ti. – Zagrlim ga.
– Da, da. Moram da idem.
Odem u svoju sobu i bacim se na krevet. Ah, moj brat je poput robota, nikad ne pokazuje osećanja i uvek je strog ali obezbeđuje mi sve što mi je potrebno. Nakon očeve smrti malo se promenio, kao da je uzleteo; ne viđam ga puno ali njegova reč u kući je poslednja. Moja majka Mira je povučena žena, bila je podređena mom ocu a sada se povinuje mom bratu. Moj otac je umro pre dve godine, bio je težak čovek, nije puno obraćao pažnju na mene, stalno je radio ali to je u redu, naučila sam da živim u svom svetu. Goran je poprimio njegovu narav.
Moja porodica nije poput drugih porodica, imamo nekoliko kockarnica i znam da se moj otac bavio i uterivanjem dugova, bio je strog čovek, uvek sam ga se bojala. Nakon što je doživeo infarkt Goran je preuzeo njegov posao. On je strog prema meni, ali uvek govori da je to zato što imamo puno neprijatelja. Rekao mi je da ne želi da čuje da se vucaram sa kojekakvim ništarijama i bio je ozbiljan. Znam da mu je stalo do mene, brat mi je.
Cimnem se jer ugledam poruku od Milana. O Bože!
On: Važi dogovor za sutra?
Ja: Naravno. Kako rebra?
On: Mogu da mrdam, znači da su dobro.
Ja: Izvini.
On: U redu je, upoznao sam tebe.
Naslonim telefon na grudi i ugrizem se za usnu da ne vrisnem.
Ja: Poslaću ti adresu fakulteta. Može u jedan? Tada imam pauzu.
On: Savršeno, čekam te.
Ja: Onda laku noć.
On: Laku noć, lepotice.
Lepotice? O, Bože. Umrla sam i otišla u Raj.
-
Rukopisi u dubovoj kori 1 i 2
500 rsdПАШЊАЦИ МОЈИ
Кад сам недавно пролазио кроз Милиће, свратим до пријатеља Боре Чоњића, знамо се дуго, па реко’ да се видимо и попричамо мало. Он је велики шаљивџија, па знам – чућу неку добру причу, без даљњег.
Састанемо се у граду, сједнемо у једну прастару конобу, пијемо чај и причамо. Дотакосмо се разних тема и ликова, па кад Боро први пут направи мало дужу паузу, ја искористих прилику па га упитах да ми исприча једну од прича из свог села. Све сам занимљиве приче одувијек волио, али су ме те приче о селима понајвише надахњивале, па сам њих најчешће тражио да чујем, а често и у детаље записивао.
Напољу почела киша, мало оквасила прозорска стакла, али брзо стаде. Смијени је сунце, те посла зраке кроз ситно подијељена стакла на прозору. Зраци падају са прозора на наш сто, густи и живи као да их је неко нацртао. Сједимо уз звекет чаша, шоља и кашичица, причамо.
Кад упитах Бору за једну од тих прича, он се одмах насмија, а ја се припремим за слушање, а чини ми се још подоста народа кришом би да слуша Борин говор. Он приповиједа, а ја уз хартију и оловку ћутим и слушам. Овако ми је он тај свој доживљај пренио и дочарао:… ,,Нешто шушну и ја се тргох из кратког сна. Погледам око себе – нема ништа, а чујем на дрвету некакво кикотање, и схватим – ђеца. ’Оће да се нашале са мном па и ја одлучим да им учиним. Нагнем се поново леђима на стари дуб, затворим очи, мало забацим главу, прекрстим опружене ноге, мало се промешкољим, па се онда смирим и правим се да ништа не примјећујем. Они се мало примирише, па док трајаху тај мир и тишина, ја искористим прилику па се загледам у своје пашњаке. Једно шездесет, седамдесет метара преда мном ограда од колаца и љескових грана, уплетене. Није пуно висока па и лежећи одатле видим преко ограде како говеда пасу. Она млађа се с времена на вријеме и разиграју и кô у шали пободу, па онда опет погну главе трави. Седамнаест крава имам; пасу, па кад ожедне, крену узбрдо на воду. Има добра вода на врх једног пашњака, па оне кад год ожедне – тамо иду. Пођу узбрдо, ричу, машу реповима, па се неђе двадесетак метара пред воду изгубе из вида; не виде се више од јасенова и превоја…И, спавам ја. Кад не би мало а нешто ми паде на главу, нешто лагано као да ме помилова по коси, па ме скоро превари да заиста заспим, али не дадох се. Знам, ваља ми косити па не смијем заспати, већ само да откуњам мало па да наставим. Паде опет нешто на мене, у крило ми паде, па ја малко отворим једно око и видим гранчица са два-три листа, и један жир. Ништа ја. Не прође десет секунди, колико је довољно за једно дјечје договарање, кад ме погоди једно од ђеце жиром у палац десне ноге. Бос ја, јер сам одувијек бос косио, нарочито послије кише, прија ми тако. Не мичем се ја, а чујем опет некакав договор међу њима, и чујем неко од њих се приближава руком или ногом ка мени, те се ја мало протегнем па се спустим скроз на земљу, окренем се на десни бок, скупим се мало, ставим руке под главу и правим се да сам још слађе заспô. Оно се дијете поврати назад, па се нешто дошаптавају и онда сиђоше сви са дрвета полако, и чујем – троје их. Иза леђа ми. Приђе једно и једном подужом травком што сам је јутрос покосио заголица ме по врату, па по увету, па образу, али ја ништа“. Боро узима гутљај чаја, па наставља уз осмијех који обећава скори смијех. „Бијаху ту још мало, покушаше још једном да ме заинтересују, заголицаше ме по табанима, ал’ ја опет ништа, и одоше. Заобиђоше ме, и видим их ђе трче и чујем ’оће на вир да се купају. Пустим их да одмакну једно педесет метара, па као у сну повичем из свег гласа: ооој Тодореее, манит ли си, па што испразни вир ђе се ђеца купају и краве поје? Мислиш ли ишта то својом тиквооом? Шта кажеш, ааа“? А они сви у смијех што се ја свађам са Тодором у сну. Устанем ја, па као викем за њима: куд ћете вас троје а они сви углас: на вир, а ја опет се правим: нема вам тамо воде, Тодор испустио све, и краве воде иза старе штале. Кад се они закикоташе, па онда трком на вир и чујем их како граје тамо. Насмијах се и ја фино, па се латим косе, зађем у посљедње откосе па чекам да и сунце зађе да идем мало да одморим. Ваља ми сутра раном зором опет косити.
Завршим за тај дан, пођем са косом у руци у сумрак кући, прођем поред дуба па узмем балон воде што из њега пијем, узмем и кошуљу у десну руку са балоном; прођем крај вира, поведем и Јована Миловог, Милицу Иванову и Марка Тодоровог па их све успут испратим кући и дођем својој кући, претпосљедња у том реду. У селу има четрнаест кућа, моја и Светозарева најкрајње. У дворишту се оперем на чесми, оставим косу поред амбара, уђем у кућу, вечерам и легнем да спавам“.
-
Sanjati sivog slona
400 rsdТелевизија је најраспрострањенија забава XXI века. Слике са другог дела света завирују у наше домове једним кликом доносећи привиде збивања из далеких крајева. Дечак црне косе ошишане тако да му глава изгледа као изврнута шерпа такође убраја телевизију у забаву, играчку која држи пажњу, и сваки слободан моменат (којих дечаци имају на туце!) проводи погледа упртог ка светлости која избија из уређаја. Његове се очи цакле попут кликера на сунцу, а понекад заборави да трепне, док животиње јуре, лове или вребају једна другу у пределима унутар телевизора. Толико веродостојности пружа програм да му се чини да су у његовој соби, на дохвату руке. Дечаку коме животиње привлаче пажњу као сови пољски миш, родитељи не ускраћују овај вид забаве. Он је другачији од дечака његовог узраста због несвакидашњег схватања живота. За њега је зец кога лисица поједе део природног поретка а зец кога ловац шчепа грешка природе. У њему се ролеркостер емоција покреће док упија вибрације неког далеког света – довољно далеког да остане безбедан, али близу срцу да поприми осећања. Из забавно-поучних програма узимао је информације и знање, проводећи сате пред екраном, али ће само једну лекцију са собом носити вечно, али несвесно, све до места где неостварени снови уз сањара леже.
Кишног поподнева, у топлој дневној соби, једна сурла се вукла наспрам дечака са фризуром у облику изврнуте шерпе. Дан је био у одласку па је сивило из дворишта прешло поред дечака чије су очи влажиле пред бројним нијансама зелене џунгле. Кроз шуштаво лишће веће од отворене шаке дечаковог оца, лењо се пробијао слон женског рода на чијим се леђима башкарио човечуљак у кошуљи од лана окер боје. Човек је сигурно већи од дечака, али за слоницу чије име дечак неће запамтити, је човечуљак. Под тежином величанствене животиње грање је крцкало као дрво у шпорету обавијено ватром. На сурли која се повремено повијала светлуцале су ситне капи кише наговештавајући да се невреме у виду обилних падавина ближи. Под увеличавајућим капима је кожа слона била попут једнобојног оникса. Визуелни ефекат је пореметио водитељ гласом који казује да га испуњава посао који обавља говорећи: „Ела је, као мала, ограничавана везивањем ноге. Могла је да се креће онолико колико је дужина ланца дозвољавала. Неукроћена, покушавала би да се отргне, али је ланац спречавао у намери, стога је сада довољно само да осети тежину окова око зглоба да би мислила да нема куд, осим да се креће куда јој се нареди. На тај начин слонови уче и вечно памте ограничења која им даје једна карика везана уверењем да је свезана…“
Дечак са фризуром у облику изокренуте шерпе је морао да трепне. Екран је приказивао ланац око чланка незграпног слона који опуштено виси као наруквица од вунице око зглоба раздраганог водитеља. Помислио је да капи предстојеће кише на сурли сивог слона можда и нису од кише, и иако није смео животињи очи да погледа, срце дечака је задрхтало.
-
Sve što neko (ne)zna
400 rsdPitanja i odgovori
1.
U tekstu koji sledi o čemu će biti reči?
O tome kako je slučajni susret dvojice sredovečnih muškaraca naterao jednog od njih da se zapita šta on zna o…
O čemu?
Neozbiljno bi bilo odmah na početku otkriti šta se to zapitao jedan od dvojice muškaraca nakon slučajnog susreta sa vršnjakom. Ali zato nije neozbiljno da se kaže ko su oni, kako se zovu, čime se bave… Jer ne mogu sve vreme da budu označeni kao dvojica sredovečnih muškaraca. To mora što pre da se promeni, a po mogućstvu, odmah! Sada! Ovog trena! Nema oklevanja i odlaganja…
Mada su u svakodnevnom životu delili isto ime, u tekstu koji sledi i koji će biti ispisan rukom jednog od njih (upravo onoga koji se zapitao šta on zna o…), oni će biti različito označeni. Biće preimenovani iz sasvim praktičnih razloga, a budući da je jedan od njih dvojice jedno vreme živeo u Italiji, pa shodno tome, u rodnom gradu imao nadimak Talijan tako ćemo ga i zvati, dok će drugi biti (ili tačnije: on će to da postane) Neko mada ga niko i nikada tako nije oslovljavao. Dakle, na delu je potpuno različit pristup za odabir imena aktera priče koja se lagano i sporo razvija.
– Što sporije, to bolje! Nigde se ne žurimo, zar ne? Sporost kao životna filozofija. Zar u onom čuvenom Zenonovom paradoksu kornjača nije brža od Ahila?
2.
Gde Nekog zatičemo?
U autobusu kojim se on nakon susreta sa Talijanom vraća u grad u kom živi. Koji je to grad? To je grad o kome postoji i pesma: Grade, na ušću dveju reka ispod Avale… Mada, istini za volju, prosečni stanovnici tog grada (jasno vam je da se radi o prestonici Srbije) skoro ništa ne znaju o pomenutoj planini!
Tamo se više ne ide na izlete, na prvomajske uranke… Možda na Avalu jedino još dolaze školske ekskurzije, i učenici se zajedno sa svojim nastavnicima penju na vrh televizijskog tornja, obilaze Meštrovićev spomenik Neznanome junaku, trče po proplancima…
– Uživaju u svom bezbrižnom detinjstvu!
3.
Gde je tačno mesto Nekog u autobusu?
Negde na sredini, i sa suprotne strane od one na kojoj je vozač. U trenutku dok gleda kroz prozor on će samom sebi da postavi sledeće pitanje:
– Šta ja znam o Italiji i njenim stanovnicima? Toliko sam vremena utrošio odlazeći u bioskope i gledajući italijanske filmove, slušajući italijansku muziku na radiju ili na TV–u… Čitajući knjiga italijanskih pisaca… Putujući u Trst, Veneciju…
Jednom sam čak bio i u Veroni, i stajao ispod balkona za koji je turistički vodić rekao da je Romeov. Nešto kasnije, stajao sam i ispod balkona Julije Kapuleti, ali mi se to nije toliko dojmilo. Romeo mi je bio važniji. Bliži. Znatno bliži od Julije.
– Koliko sam samo suza prolio nad njegovom tužnom sudbinom!
Međutim i Neko je svestan da kada se ispod nabrojanoga podvuče crta, zaključak je da to nije previše, da je to skoro ništa. Tim pre što je sve što je naveo on radio u mladosti. Odavno je prestao da posećuje bioskope, da sluša radio… Čita italijanske pisce, da putuje u Italiju…
– Sasvim su mi dovoljni Portorož i susedni Piran. Slovenija! Ostajem na granici između Italije i Slovenije, i ne ide mi se dalje. Italiji me više ništa ne privlači. Pogotovu ne nadmenost njenih stanovnika koji se ponašaju kao da su centar sveta.
Jednom sam bio u jednom autletu nedaleko od Trsta, i prodavačica me je upitala:
– Odakle ste vi?
– Iz Srbije – odgovorio sam.
– Znala sam – bio je njen trijumfalan odgovor.
Pa, zašto pitaš ako si znala?
Neko je živeo u vremenu Interneta, i ta ružna, rogobatna reč je uspela mnogo toga da prekrije. Da redefiniše. Jutjub je zamenio slušanje radija, odlaske u biskope… Kao što je zamenio i kasetofone, gramofone… Društvene mreže Fejsbuk, Tviter i Instagram su, opet, zamenili druženja, sedenja u kafanama ili kafićima, davne odlaske u diskoteke… Džimejl je zamenio slanje pisama, razglednica, novogodišnjih čestitki… Viber i Mesindžer telefonske razgovore…
– Možda je to, ipak, dovoljno?
Za šta?
– Da kada se Talijan i ja sledeći put sretnemo, budem u stanju da sa njim razgovaram o Italiji, italijanskim filmovima, muzici… Književnosti…
Priznajem da su moja razmišljanja pomalo bezvezna! Baš će on sa mnom da priča o Italiji! Kao da ne može da nađe kompetentnijeg sagovornika za tu temu?! Možda i ne može? Ne bi trebalo tek tako sebe da potcenjujem. Uostalom, zaključio bih, da je i za njega, slično kao što je to i za mene, Italija prošlost koje, on verovatno, i ne želi da se seća. Još manje želi da sa nekim evocira davne uspomene. Šta je bilo, bilo je. Sada smo tu gde jesmo…
Ipak, tog vrelog avgustovskog popodneva sedeći u klimatizovanom autobusu Neko je uplovio u tu temu, pozicionirao je sebi nasuprot. Na kraju krajeva, ako više i ne bude stvarnih susreta sa Talijanom, oni mogu da budu imaginarni. A Nekom su, nekako, i draža takva druženja (ili: „druženja“) jer nepostojeći sagovornik ne može da te razočara, da te izneveri… Da bude grub ili nezainteresovan za ono o čemu pričaš…
– Moj zaključak je pomalo paradoksalan: idealni sagovornik je nepostojeći sagovornik!
-
Dečko mojih snova
1.090 rsdU drugoj polovini drugoga dana, već je polako počelo bivati jasno da je žega svakim novim satom nesnosnija. Ali nije ovo prvi put da se maj ogrtao julom; s tim ste naprosto morali računati.
Trećega dana u podne, najstarijem putniku karavana, osamdesetogodišnjaku iz Persije, izvesnom Kurušu Pirhadiju je, naočigled nekolicine najbližih saputnika, iznenada pozlilo. Najednom se uhvatio za grudi, ispustivši, jedan za drugim, dva gotovo istovetno tupa, i maltene bezglasna krika, da bi se, nedugo potom, stropoštao na zemlju. Sekunde su ga delile od momenta kada će izdahnuti, i povodom toga se zbilja više ništa nije moglo učiniti. Izrazito karakteristična fizionomija pokojnog Pirhadija bila je jedna od retkih koje ste mogli kao od šale uočiti u masi od nekoliko hiljada njih. Duguljastog lica, usahlih obraza, kukastog nosa, duge sede brade i gustih obrva… brašnjave, ispucale kože.
Te pitome, zelene oči ostale su iskolačene, čežnjivo zagledane u daljinu, kao da i dalje nepokolebljivo prkose sveopštem ništavilu vaseljene. Pune sete, ali i nekog neopisivog sjaja. Kao da je kroz njih, u tih nekoliko trenutaka, protrčala čitava večnost. Tanke, suve usne ostadoše prevučene velom reči, koje nikada neće biti izgovorene. Bolna grimasa verodostojno je odslikavala arhetipsku nemoć čoveka da razume i prihvati dodeljenu mu sudbinu.
Pogodilo se da se među putnicima nije našao ama baš niko ko ga je poznavao. Malo je ljudi koji bi se odvažili da krenu karavanom u kome nemaju makar jednog poznanika. Bio je ćutljiv i ni sa kim nije govorio. Jahao je na maloj dvogrboj kamili, uvek negde na repu grupe. Uz sebe je imao samo pohabanu kožnu torbicu sa četiri kriške hleba, nekoliko egipatskih kovanica i malo vode. Budući da nisu znali kuda se zaputio, odlučeno je da mu pustinja bude večna kuća.
Čudno je to, zar ne? Ugasi se život u treptaju oka.
Kada su ga zatrpali i poveći kamen postavili iznad mesta na kojem mu je bila zakopana glava, na red je došao poseban ritual, koji je od davnina zauzimao centralno mesto, sa stanovišta egipatske religioznosti. Obred nije podrazumevao versku isključivost, te je obavljan bez obzira na to kom narodu bi pokojnik pripadao. Iz karavana bi bio izabran čovek koji je najviše vremena proveo u pustinji. Njemu bi pripala dužnost, ali i čast, da o pokojniku prozbori nekoliko reči, i da se pomoli za spokoj njegove duše. Međutim, trojica najstarijih Egipćana odbili su da to učine. Argument koji su potegli bio je da nemaju nameru da Bogove mole da jednom namćoru i osobenjaku podare pravo na večni počinak među blaženima. Omari se ni sekunde nije premišljao; tačno je znao šta mu je valjalo činiti. Postavi ruku blizu ramena. Soko siđe na ruku. Zatim je primače ramenu jednog slatkog dečačića, koji mu beše najbliži. Bio je to, zapravo, njegov najmlađi sin. Soko nežno pristade na dečakovo golo rame. Potom skide turban, stade naspram kamena − na manje od dva metra − duboko udahnu a zatim uspravi glavu, došavši licem u lice sa nepreglednim nebeskim plavetnilom, koje ih je odasvud bilo tako brižljivo natkrilo:
„Pogledaj nas, Ozirise, ti, čija milost rodila je noć i dan! Ti, koji blagosloviš biljku kad iz semena niče, dok raste i buja, stasita i moćna, lepotom svojom − kô vrhunskim milodarjem − duše dok nam razgaljuje, da bi se, u konačnici, nemoćna i sama, večnoj tmini prepustila! Nismo znali ovog čoveka, ali to je čovek, a mi smo ljudi, braća njegova. Možda ga je muka neka grizla, ili bolest, tuga… nejasni čemer neki. Imamo ljubavi za njega, Premudri, jer si nam je svih ovih vekova pružao, i nikad nas nisi napustio. Molim te za spokoj duše njegove, kao što bih te za rođenog brata molio, da ga imam. Oprosti mu grehe, jer znaj: Čistotu Tvoju nikada nećemo dostići, ali ćemo joj, dokle god u nama trunke ljudskog bude bilo, celim bićem stremiti. Jer, šta je život, i kakva je svrha njegova, ako dopustimo da jednom za svagda zaboravimo na milost i oproštaj? Amin.“
Zaduva tada neki vetar sa istoka. Silovito. Sunce na momenat za oblake zađe. Jeza ih je prošla čitavim telom. Stari Egipćani uvideše grešku, zato brže-bolje priđoše grobu i pustiše nekoliko suza da pored kamena pokapaju. Duvao je vetar… duvao. Kada je prestao, prizor koji je usledio, nema sumnje, nikoga od prisutnih ne mogaše ostaviti ravnodušnim. Tik pored kamena izrastoše dva cveta plavog lotosa, neverovatnom brzinom, do svoje pune veličine u samo nekoliko sekundi.
„Oče, čuo si nas“, i Nafiju zasuziše oči, međutim, ubrzo ih otre dlanovima, da ne bi uznemirio svog dečačića, koji je i sâm bio na ivici da zaplače, jer mu ništa nije bilo jasno. Mora da je košmarno tako goluždrav – a, ne beše mu više od deset godina − gledati oca dok plače. Suzne oči, strogo vizuelno, bile su odraz nemoći. Otac nipošto ne bi smeo da pokazuje nemoć u sinovljevom prisustvu; on je zaštitnik, on je njegov lav, on je od čelika, on je besmrtan i on nikada neće umreti. Suze su bile odraz nemoći, i Nafi je to znao. Zato mu priđe sa nikad širim osmehom, poljubi ga u kosu, a sokola brže-bolje uze natrag.
Mladi Grk bejaše uz Nibelija, koji mu je, od samog početka, prevodio Omarijevo dirljivo obraćanje Gospodarima Prostora I Vremena. Tako nešto nikada ne bi doživeo u svojoj Atini. Videvši lotose, i mladić zaplaka. Nešto kasnije pritrča Nafiju, i čvrsto ga zagrli. Nesvakidašnji prizor, kada su svi, barem na momenat, skinuli maske, i ostali ljudi. Kada se, barem na časak, nisu stideli onoga što zaista jesu. Svaki je od njih tog podneva pustio suzu: ne toliko za Kurušom, koliko za samim sobom.
-
Hronike Helma
Raspon cena: od 1.500 rsd do 1.800 rsdPrvi deo: TRAGOM ČOPORA
Meseca ŽETVARA, dan dvadeset sedmi, petak, godina 6838, INDIKTA 13tog od postanja SVETA, Ili MESECA JULA, 27og, LETA GOSPODNJEG 1330. OD ROŽDESTVA HRISTOVA
okolina VELBUŽDA
Veliki sivi vuk zastao je na ivici guste šume, nedaleko od vrha uzvišenja. Očima koje su sijale u mraku pogledao je u bledi Mesec na nebu. Oblizavši jezikom čeljusti, još uvek vlažne od krvi plena kojim se upravo nahranio, seo je na travu i ispustio dug i žaloban zov.
Kao odgovor, nedaleko od sebe začuo je zov svog brata, vođe čopora. Ohrabren tim zovom, koji mu je pokazao da nije sam u ovoj noći, vuk je radosno pretrčao kratko rastojanje do vrha uzvišenja gde je iznenađeno zastao. Daleko u dolini, tamo gde su reke proticale i natapale zemlju i gde je trava mirisala na vodu i život; tamo daleko u ravnici ugledao je brojne vatre. Te male, treperave kresnice gorele su iskričavo i svojim mnoštvom besramno su oponašale zvezde na nebu.
Planinska zver je tiho zarežala. U nozdrvama je osetila izmešane mirise ljudi i konja. I dim od vojničkih vatri. Vekovni neprijatelj vučije vrste bio je tu, u podnožju planine koja mu je bila dom. I bio je brojan. Zbog toga se vuk ponovo oglasio. Još jednom se kroz planinu prolomio otegnuti, tužni zov. Ovog puta odgovorilo mu je mnoštvo njegove braće. Iz šume, iz jaruga i klisura, sa obronaka i vrleti njihovo zavijanje rascepilo je noć. Dok je slušao njihovu noćnu pesmu, vuk je zadovoljno frknuo jer je čopor bio upozoren na dvonožne uljeze, koji su se u dolini razmileli poput mrava.
A onda je zadovoljstvo u njegovom vučijem srcu iznenada usahnulo. U mnoštvu različitih mirisa koji su do njega dopirali iz doline vuk je osetio poseban miris, koji ga je naterao da razgrne čeljusti i da besno zareži. Dlaka na vratu mu se nakostrešila a oči mu dobiše divlji sjaj.
Iskonski neprijatelj njegovog soja, mnogo krvoločniji i jači od čoveka, nalazio se u ravnici, skriven među vatrama koje su veselo treperile. Onjušivši vazduh još jednom, gadljivo je zafrktao kao da je od sebe želeo da odagna tu mirisnu nit, koja je stigla do njega protežući se duž strmog planinskog obronka, vijugajući između stabala i grmlja, uzdižući se iznad krošnji drveća i zaobilazeći stene. Već sledećeg trena, planinska zver je silovito potrčala što dalje od šatora koji su prekrili dolinu. Ispred jednog od tih šatora, koji je po svom izgledu bio raskošniji od ostalih, zastao je Pribac Hrebeljanović. Mladi ratnik nije mogao da oseti miris koji se provlačio kroz ratni tabor kralja svih srpskih zemalja, Stefana Uroša Trećeg Nemanjića, i koji je u beg naterao jednu od najopasnijih divljih zveri. Tom dvadesetpetoletnom vitezu na umu su bile neke sasvim druge stvari. Njegov prijatelj od malih nogu, mladi kraljević Dušan, bio je u nevolji. Pribac je to dokučio čim ga je mladi Nemanjić pozvao u svoj šator.
Inače vesele prirode i neposredne naravi, Dušan je tog dana prišao Pribcu odmah po njihovom dolasku u tabor srpske vojske, koji se nalazio na severnoj strani od Velbužda, na obali reke Kamenča. Ovog puta mladi Nemanjić je bio neobično tih i potišten.
– Večeras ćemo se naći u mome šatoru. Ali pripazi da te niko ne vidi – kratko je rekao i odmah se udaljio.
Dušanova tajnovitost je bila dovoljna da bi Pribac shvatio da se njegov gospodar našao u nekakvim neprilikama. Zbog toga je sada zastao jer je želeo da se uveri da nije privukao ničiju pažnju. Tek što se obazreo oko sebe, pred njim se razmakoše zastori gospodskog, crvenog šatora. Dobro poznato, nasmešeno lice mladog Nemanjića poželelo mu je dobrodošlicu.
– Uđi, Pribac – pozvao ga je Dušan.
– Došao sam kao što si mi rekao, moj gospodaru. Niko me nije video. Mada se pitam, čemu tolika tajnovitost – reče Pribac kada se našao u šatoru.
Kao da nije čuo njegove reči, mladi kraljević Dušan ga je nekoliko dugih trenutaka netremice posmatrao svojim krupnim očima, a onda je dvadesetdvogodišnji naslednik srpskog trona prišao zastoru. Tu je zastao kao da osluškuje da li se neko nalazi sa druge strane.
– Ti znaš, Hrebeljanoviću, da si mi najbolji prijatelj – rekao je, vidno zadovoljan jer u blizini šatora nije bilo nikoga. – U tebe imam najveće poverenje koje jedan čovek može imati prema nekome. Doduše, tome se ne treba čuditi jer nas dvojica drugujemo od malih nogu. To ti govorim jer želim da naglasim da je naše prijateljstvo veliko i da će ono…
– …uvek postojati između nas. – dovršio je Pribac – Sve ja to dobro znam, gospodaru. Isto tako znam da na ovom svetu ne postoji nešto što bi u meni moglo da poljulja vernost koju osećam prema tebi. Zbog toga mi je neobično tvoje sadašnje okolišanje, jer ti to nikada nisi činio. Zato te molim, gospodaru, da mi jasno kažeš kakva te je muka pritisla i zašto sam u tajnosti došao kod tebe, kad sva srpska vojska zna da smo nas dvojica drugovi od malena.
Poslednje Pribčeve reči izmamiše osmeh na Dušanovom licu, jer se mladi kralj prisetio dana kada su se njih dvojica prvi put sreli…
… Tada, pre četrnaest leta, on je napustio očev dvor. Ponesen pričama o junačkim delima svojih hrabrih predaka, otišao je u šumu da bi tamo vodio zamišljene borbe sa vrkodlacima. Igrom sudbine, naišao je na pravu zver. Pred njim je iz gustog rastinja iskrsnuo veliki medved. Ne gubeći prisebnost, Dušan je našao spas na najbližem drvetu. Neko vreme se skrivao u krošnjama, nadajući se da će zver otići svojim putem.
Nažalost, medved nije žurio. Seo je kraj stabla i strpljivo čekao. U neko doba, kada mu je strpljenje, napokon, bilo na izmaku, šapama je počeo da udara u stablo pokušavajući da strese dečaka na zemlju. Dušan je iz sveg glasa dozivao pomoć dok se stablo ljuljalo.
A onda se pojavio Pribac. U to vreme mladi Hrebeljanović je imao jedanaest leta. Međutim, to ga nije sprečilo da sa običnim štapom nasrne na medveda.
Isprva, životinja je ustuknula. Kada se pribrala od iznenađenja i kada je videla da mu novi protivnik nije dorastao, zver je iznova krenula u napad, ovog puta na Hrebeljanovića.
Za to vreme ni Dušan nije sedeo skrštenih ruku. Čim je video u kakvoj se opasnosti našao nepoznati dečak, koji mu je pritekao u pomoć, skočio je sa drveta. Odlomio je prvu granu koja mu se našla pri ruci da mu posluži kao oružje.
Tog dana su njih dvojica, Dušan i Pribac, stojeći jedan drugome rame uz rame, oterali zver i time udarili temelj prijateljstva koje je među njima raslo tokom narednih godina.
-
Hronike Helma: Poslednji lov
1.600 rsdPrvi deo: TRAGOM ČOPORA
Meseca ŽETVARA, dan dvadeset sedmi, petak, godina 6838, INDIKTA 13tog od postanja SVETA, Ili MESECA JULA, 27og, LETA GOSPODNJEG 1330. OD ROŽDESTVA HRISTOVA
okolina VELBUŽDA
Veliki sivi vuk zastao je na ivici guste šume, nedaleko od vrha uzvišenja. Očima koje su sijale u mraku pogledao je u bledi Mesec na nebu. Oblizavši jezikom čeljusti, još uvek vlažne od krvi plena kojim se upravo nahranio, seo je na travu i ispustio dug i žaloban zov.
Kao odgovor, nedaleko od sebe začuo je zov svog brata, vođe čopora. Ohrabren tim zovom, koji mu je pokazao da nije sam u ovoj noći, vuk je radosno pretrčao kratko rastojanje do vrha uzvišenja gde je iznenađeno zastao. Daleko u dolini, tamo gde su reke proticale i natapale zemlju i gde je trava mirisala na vodu i život; tamo daleko u ravnici ugledao je brojne vatre. Te male, treperave kresnice gorele su iskričavo i svojim mnoštvom besramno su oponašale zvezde na nebu.
Planinska zver je tiho zarežala. U nozdrvama je osetila izmešane mirise ljudi i konja. I dim od vojničkih vatri. Vekovni neprijatelj vučije vrste bio je tu, u podnožju planine koja mu je bila dom. I bio je brojan. Zbog toga se vuk ponovo oglasio. Još jednom se kroz planinu prolomio otegnuti, tužni zov. Ovog puta odgovorilo mu je mnoštvo njegove braće. Iz šume, iz jaruga i klisura, sa obronaka i vrleti njihovo zavijanje rascepilo je noć. Dok je slušao njihovu noćnu pesmu, vuk je zadovoljno frknuo jer je čopor bio upozoren na dvonožne uljeze, koji su se u dolini razmileli poput mrava.
A onda je zadovoljstvo u njegovom vučijem srcu iznenada usahnulo. U mnoštvu različitih mirisa koji su do njega dopirali iz doline vuk je osetio poseban miris, koji ga je naterao da razgrne čeljusti i da besno zareži. Dlaka na vratu mu se nakostrešila a oči mu dobiše divlji sjaj.
Iskonski neprijatelj njegovog soja, mnogo krvoločniji i jači od čoveka, nalazio se u ravnici, skriven među vatrama koje su veselo treperile. Onjušivši vazduh još jednom, gadljivo je zafrktao kao da je od sebe želeo da odagna tu mirisnu nit, koja je stigla do njega protežući se duž strmog planinskog obronka, vijugajući između stabala i grmlja, uzdižući se iznad krošnji drveća i zaobilazeći stene. Već sledećeg trena, planinska zver je silovito potrčala što dalje od šatora koji su prekrili dolinu.
Ispred jednog od tih šatora, koji je po svom izgledu bio raskošniji od ostalih, zastao je Pribac Hrebeljanović. Mladi ratnik nije mogao da oseti miris koji se provlačio kroz ratni tabor kralja svih srpskih zemalja, Stefana Uroša Trećeg Nemanjića, i koji je u beg naterao jednu od najopasnijih divljih zveri. Tom dvadesetpetoletnom vitezu na umu su bile neke sasvim druge stvari. Njegov prijatelj od malih nogu, mladi kraljević Dušan, bio je u nevolji. Pribac je to dokučio čim ga je mladi Nemanjić pozvao u svoj šator.
Inače vesele prirode i neposredne naravi, Dušan je tog dana prišao Pribcu odmah po njihovom dolasku u tabor srpske vojske, koji se nalazio na severnoj strani od Velbužda, na obali reke Kamenča. Ovog puta mladi Nemanjić je bio neobično tih i potišten.
– Večeras ćemo se naći u mome šatoru. Ali pripazi da te niko ne vidi – kratko je rekao i odmah se udaljio.
Dušanova tajnovitost je bila dovoljna da bi Pribac shvatio da se njegov gospodar našao u nekakvim neprilikama. Zbog toga je sada zastao jer je želeo da se uveri da nije privukao ničiju pažnju. Tek što se obazreo oko sebe, pred njim se razmakoše zastori gospodskog, crvenog šatora. Dobro poznato, nasmešeno lice mladog Nemanjića poželelo mu je dobrodošlicu.
– Uđi, Pribac – pozvao ga je Dušan.
– Došao sam kao što si mi rekao, moj gospodaru. Niko me nije video. Mada se pitam, čemu tolika tajnovitost – reče Pribac kada se našao u šatoru.
Kao da nije čuo njegove reči, mladi kraljević Dušan ga je nekoliko dugih trenutaka netremice posmatrao svojim krupnim očima, a onda je dvadesetdvogodišnji naslednik srpskog trona prišao zastoru. Tu je zastao kao da osluškuje da li se neko nalazi sa druge strane.
– Ti znaš, Hrebeljanoviću, da si mi najbolji prijatelj – rekao je, vidno zadovoljan jer u blizini šatora nije bilo nikoga. – U tebe imam najveće poverenje koje jedan čovek može imati prema nekome. Doduše, tome se ne treba čuditi jer nas dvojica drugujemo od malih nogu. To ti govorim jer želim da naglasim da je naše prijateljstvo veliko i da će ono…
– …uvek postojati između nas. – dovršio je Pribac – Sve ja to dobro znam, gospodaru. Isto tako znam da na ovom svetu ne postoji nešto što bi u meni moglo da poljulja vernost koju osećam prema tebi. Zbog toga mi je neobično tvoje sadašnje okolišanje, jer ti to nikada nisi činio. Zato te molim, gospodaru, da mi jasno kažeš kakva te je muka pritisla i zašto sam u tajnosti došao kod tebe, kad sva srpska vojska zna da smo nas dvojica drugovi od malena.
Poslednje Pribčeve reči izmamiše osmeh na Dušanovom licu, jer se mladi kralj prisetio dana kada su se njih dvojica prvi put sreli…
… Tada, pre četrnaest leta, on je napustio očev dvor. Ponesen pričama o junačkim delima svojih hrabrih predaka, otišao je u šumu da bi tamo vodio zamišljene borbe sa vrkodlacima. Igrom sudbine, naišao je na pravu zver. Pred njim je iz gustog rastinja iskrsnuo veliki medved. Ne gubeći prisebnost, Dušan je našao spas na najbližem drvetu. Neko vreme se skrivao u krošnjama, nadajući se da će zver otići svojim putem.
Nažalost, medved nije žurio. Seo je kraj stabla i strpljivo čekao. U neko doba, kada mu je strpljenje, napokon, bilo na izmaku, šapama je počeo da udara u stablo pokušavajući da strese dečaka na zemlju. Dušan je iz sveg glasa dozivao pomoć dok se stablo ljuljalo.
A onda se pojavio Pribac. U to vreme mladi Hrebeljanović je imao jedanaest leta. Međutim, to ga nije sprečilo da sa običnim štapom nasrne na medveda.
Isprva, životinja je ustuknula. Kada se pribrala od iznenađenja i kada je videla da mu novi protivnik nije dorastao, zver je iznova krenula u napad, ovog puta na Hrebeljanovića.
Za to vreme ni Dušan nije sedeo skrštenih ruku. Čim je video u kakvoj se opasnosti našao nepoznati dečak, koji mu je pritekao u pomoć, skočio je sa drveta. Odlomio je prvu granu koja mu se našla pri ruci da mu posluži kao oružje.
Tog dana su njih dvojica, Dušan i Pribac, stojeći jedan drugome rame uz rame, oterali zver i time udarili temelj prijateljstva koje je među njima raslo tokom narednih godina.
-
Apostolov
810 rsdNa putu s Rumenom
Mi smo još i dobro prošle, kažem sestri. Ona sedi ispred, na suvozačevom mestu, i ćuti. Sićušnim klimanjem glave u pravcu prozora nagoveštava da me je razumela. Navikla je već na moje primedbe i tačno zna o čemu govorim.
Konačno je otišao, kažem. Otac koji stavi tačku pre nego što uništi celu porodicu, više je za pohvalu nego za proklinjanje.
Stavi tačku. Sada sam već i tokom dana u stanju da to izgovorim. Nema smisla više da se čudim nečemu što je već gotovo. Staviti tačku zaustaviti, zadati. Zadati završni udarac sada, bokserskim pokretom ruke u ovaj naslon za glavu preda mnom, to bi trebalo da uradim, ali sve ostaje u vazduhu, ruka mi se spušta na koleno brže nego što se podigla. Glupo? Da, mnoge stvari koje činim su glupe, ali tome još nisam našla leka. Sestra me trenutno ne vidi i ne čuje jer se osmehuje Rumenu, a osim toga i buka automobila guta finije šumove.
Neki put kada govorim sestri, kao da govorim u vetar. Ona i previše dobro poznaje moje zalete u kojima spominjem oca, i zna da se otac u tim prilikama uvek loše provede. O majci obe ćutimo kao zalivene. Kod sestre me najviše oduševljava to što me nikad ne uzima za ozbiljno i uvek mi sve prašta. Iako smo u međuvremenu postale sredovečne, sestra, koja je od mene starija tačno dve godine, još uvek me tretira kao da sam nedužno dete, na moje nestašluke obično samo namršti čelo i duboko se nada da ću pre ili kasnije ipak odrasti.
Rumen Apostolov nije naviknut na nas, često mu se diže kosa na glavi. Moje izjave ga dovode do očajanja, ali sestru obožava. Sluh mu je izvanredan, razume gotovo sve što kažemo, izuzev kada namerno počnemo da govorimo na švapskom dijalektu, tada njegov detektivski prefinjen smisao za jezik zakaže, ne uspeva da izađe na kraj s mekanim, izbrušenim glasovima.
Rumen je naš Hermes, leti sa jezika na jezik, vozi, i uvek nalazi put kojim treba da se ide. Jedan od onih očajnih bugarskih šofera koji ne obraćaju nimalo pažnje na sve što je pocrkalo pokraj brzog autoputa. Vozi nas kroz svoju očajnu zemlju, koja je noću još očajnija, kao neurotik koji je u potpunosti posvećen nama dvema.
Mi zaista nemamo na šta da se žalimo, kažem sestri. Podigli su nas, izdržavali, nisu nas tukli, plaćali su nam obrazovanje koje se malo čak i odužilo, a na kraju smo dobile i neko skromno nasledstvo. Šta bi osim toga moglo još da se poželi?
Gadim se hladne razboritosti svojih rečenica, zato neko vreme držim jezik za zubima. Sestra ionako previše ćuti a Rumen se ne usuđuje da se umeša u razgovor koji je očigledno započet sa ciljem da ima svoj nastavak.
Vozimo se na dobro urađenom autoputu ka Velikom Trnovu. Sofiju smo upravo ostavili za sobom, s leve strane se vide bolešljivi industrijski pogoni, dimnjaci iz kojih se dižu ka nebu crvenkasto-žuti pramenovi dima. Ceo krajolik s leve strane prekriva crvenkasto-žuti veo, prepun sitnih čestica koje na suncu svetlucaju kao otrov. Oseća se smrad. Ispred nas je dugačak red kamiona. Rumen Apostolov se nagne gornjim delom tela udesno i sigurnim pokretom ruke okreće volan u nameri da zaobiđe kolonu, po svaku cenu, iako zna da će mu posao otežati to što mu na zadnjem sedištu sedi žena koju dosta teško podnosi.
Ruža vetrova mržnje prema ocu ume da zakovitla i pokoju iskricu ljubavi prema njemu, govorim tiho sestri, dok za sobom ostavljamo crvene oblake prašine metalurškog kombinata „Kremikovci“, tog nekadašnjeg čeda bugarsko-sovjetskog prijateljstva.
Nas dve smo deca nemačko-bugarskog prijateljstva, sumnjivog u istoj meri u kojoj je bilo i bugarsko-sovjetsko. Nije mnogo ni preostalo od tog prijateljstva satkanog od laži, gvožda i lima, možda samo pokoji zarđali tenk i gomila davno istrunulih leševa. Ispod jedne od tih izmeštenih gomilica je i naš otac istrunuo, ne kao leš iz rata, nego kao jedan od onih iz kasnijih vremena.
Neka se taj otac pojavi sada, ako može!
Ništa. Još nije sazrelo vreme da se nežnim udarcima čekića izlupa slika oca. Hristo, njegovo ime nosi snažnu simboliku. Nije to neko dobroćudno ime koje bi dečaku pomoglo da se snalazi u svetu. Gvozdeni venac značenja opterećuje to kršteno ime. Otac – Hristo, u vreme kada još nije bio otac nego samo običan sin, brzo je naučio da piše, kažu, ali je pri pisanju svog imena imao određene poteškoće. Kao odrastao čovek, tada već lekar, imao je zbrkan rukopis, prava muka za sve apotekare koji su zbog recepata morali da ga dešifruju. Svojeručan potpis sasvim nečitak. Da, čak je i naš otac u svom imenu nosio jezgro sopstvene ličnosti. Bio je potpuno zbrkana ličnost, govorim sestri i već je čujem kako uzdiše zbog mog blebetanja, mojih neshvatljivih hirova koji slede.
Ličnost bez glasa i značaja, u najmanju ruku ga ćerke takvog vide, ako ga se uopšte nekad sete, govorim trijumfalno. Ipak-ipak-ipak, setimo ga se. Pojavljuje se tu i tamo šeprtljavo, prema sopstvenoj želji, ta mrcina od oca!
U snovima koje otpočinjemo noću a zatim ih preko dana ukrašavamo, otac se redovno pojavljuje.
Budući da sestra uporno ćuti a Rumen samo stenje i udara šakom u volan svaki put kada mu se učini da ga neko od glupavih slaboumnika sprečava u slobodnoj vožnji, nastavljam da govorim sada već i umesto sestre – iako ona po običaju poriče da se očevi pojavljuju u snovima, pa isto tako i naš zbrkani otac, sve tvrdoglavije.
Nedavno, u noći pre nego što smo krenuli za Sofiju, sedeo je u mojoj sobi. Njegovo prisustvo nije bilo nimalo neobično, slično kao u jednoj Murakamijevoj priči, u kojoj se kaže: Kada je Katagiri stigao u svoj stan, tamo ga je čekala džinovska žaba.
Mene nije čekao nikakav džinovski vodozemac, nego samo otac. Ponašao se diskretnije od Murakamijeve žabe: ćutao je. Jer zašto bi trošio glasne žice kada nas dvoje ionako nemamo o čemu da pričamo. Onda je polako ustao i prošao kroz zid. On je već bio nestao, ali se na podu još uvek vukao za njim drugi kraj njegovog konopca, koji je kasnije polako takođe nestao u zidu. Otac najčešće nosi sa sobom i svoj konopac, to nije ništa novo.
-
Na vrhuncu slave
900 rsdUvod
Irina
Osam godina ranije
Jedan, dva, tri… Jedan, dva, tri… Vežbala sam sama na gredi. Pokušavala sam da osmislim novu koreografiju. Oduvek sam bila slaba na muziku.
„Njet, Irina!“
Ali Dunja nije bila raspoložena za novine.
„Želim da probam nešto drugačije, Dunjaša.“
„Njet, radićeš onako kako smo se dogovorile. Jesi li danas nešto jela?“
„Samo ono sa papira.“
„Dobro. Samo uporan rad i odricanje daje rezultate. Tvoj otac ima iznenađenje za tebe.“
Već sam bila juniorska prvakinja. Prvo veliko seniorsko takmičenje počinje sutra. Imam tremu ali i jedva čekam.
„Šta je to, znaš li?“
Tata me je mnogo čuvao. Vrlo verovatno jer sam jedinica i, kako kaže, njegov ponos. Nikad nije stao i nešto mi zabranio. Čak je poticao moje bavljenje gimnastikom.
„Još dva skoka. Ako budu dobra, slobodna si.“
Uspećeš, Irina. Uspećeš. Uvek sam sama sebe bodrila. Otkad mame nema, ne postoji ženska figura u mom svetu osim Dunjaše.
„Bravo. Irina, bićeš prvakinja sveta! Bićeš apsolutna vladarka.“
Svako dete sanja da čuje ove reči. Nema veze što sve to sporo dolazi, trpi velike posledice i odricanja. Na kraju puta čeka te svetska slava i br. 1.
„Spasiba, Dunja. Vidimo se sutra.“
„Bez prejedanja, Irina. Moraš ostati mršava.“
Klimnula sam i otišla u svlačionicu. Boris, tatin vozač, već je čekao ispred vrata.
„Dobar trening, krasiva?“
„Odličan. Gde idemo?“
„Otac te čeka u tvom omiljenom restoranu.“
Šteta što mogu da jedem samo salatu. Sport traži odricanje. Irina, bićeš najbolja. Nakon 20 minuta ušla sam i zatekla oca u društvu crnke. Odmah sam prepoznala Dariju.
„Irina, kako si porasla. Serjoža, ona je divna.“
„Darija, drago mi je da te vidim. Ponovo.“
Darija je bila mamina prijateljica, koja se nakon njene smrti izgubila. Nisam je viđala, niti čula. Prevrnula sam očima na ovu dragost. Koja ironija.
„Sedi. Šta želiš da jedeš, piješ?“
Odjednom više nisam bila gladna. Videla sam kad je stavila ruku preko tatine.
„Zašto smo ovde? Umorna sam, trening je bio naporan.“
Bila sam gladna, ali nisam želela još da budem u njenom društvu.
„Iri, znaš da te ja volim. Ti si mi sve na svetu, daragaja. Ali usamljen sam. Nakon tvoje majke, ja…“
„Nemoj ni da izgovoriš…“
„Irina, tvoj otac ti želi reći… Oplakali smo tvoju majku kako zaslužuje. Tebi smo dali vremena da se privikneš da je nema, a i sada ćemo ti dati vremena da se privikneš na novu situaciju. Serjoža, reci joj.“
„Darija i ja ćemo se venčati i ona će živeti sa nama. Ti..“
„Ne! Ne! Ne želim…“
Ustala sam naglo i potrčala ka izlazu. Tata je odmah krenuo za mnom.
„Iri!“
Suze su krenule iz očiju. Nikad nisam tatu zamišljala pored druge žene, pored Darije tek nikako. Uletela sam u auto, tata odmah za mnom.
„Borise, vozi u krug.“
„Tata… Ne želim. Ne volim Dariju, niti ću je ikad voleti. Ona nije mama.“
Plakala sam kada me uzeo u naručje.
„Naravno da nije, Iri. Nikad neće zauzeto njeno mesto.“
Tata je bio jako zauzet, a kako sam i sama trenirala po ceo dan nismo se puno viđali. Uveče bi došao u moju sobu, pitao kakav mi je bio dan i zaželeo laku noć. Nikad nije pominjao Dariju.
„Koliko to traje?“
Osetila sam kako se ukočio.
„Irina… Ja…“
„O ne. Nisi valjda?“
„Nije kako se čini, Irina. Jednostavno se desilo. Galina je bila tebi podređena. Odmalena je za tebe planirala tako puno.“
„Nemoj mene da si krivio slučajno! Mrzim te.“
Nakon tog dana još sam više trenirala. Osvojila sam prvenstvo sveta. Gorak ukus pobede. Nije mi bilo ni do čega. Kako sam išla u privatnu školu, sve sam više tražila izlaz odavde. Odjednom, više nisam želela da budem u Moskvi. Vrhunac svega došao je samo mesec dana kasnije kada su se Darija i tata ipak venčali. Nikada se nismo pomirili. Činjenica da je prevario majku sa njenom prijateljicom, dok je trenirala mene, terala me je na povraćanje.
„Imam za tebe superponudu. Ja bih lično odbila, ali s obzirom na ovu situaciju mislim da će za tebe biti i više nego dobro. Američki tim te želi uz sebe.“
„Dunjaša, šta to pričaš?“
Mama me je učila da volim Rusiju više nego išta, no nije me mogla naučiti šta je to ljubav i da pravdam preljubu. Još nismo stigle dotle.
„Puno novca je u opticaju. Želim da znaš da je Serjoža protiv, ali ako želiš da odeš ja ću se lično zauzeti za tebe.“
„Hoćeš?“
„Naravno. Nikad nećeš otići na Olimpijadu ako ti glava bude u problemima. I šta kažeš?“
„Kažem da te volim, Dunjaša.“
-
Bezobrazni romantik
600 rsdSara
„Mislim da je pravo vreme da zaprosiš moju ćerku, Uroše. Dokazao si se kao vrhunski rukovodilac i vreme je da te prebacim na mesto generalnog direktora.“
Prisluškivala sam tatine reči dok sam silazila sa sprata, pazeći da me niko od njih dvojice ne čuje.
„Drago mi je što takvo mišljenje imaš o meni. U stvari, nadao sam se da će to biti krajnji rezultat mog vremena sa Sarom“, rekao je Luka držeći čašu viskija u ruci.
„Njena majka je već izabrala verenički prsten, za koji zna da je po Sarinom ukusu, tako da će ti to skratiti muke. Samo joj stavi prsten i njena majka će početi sa organizacijom venčanja“, rekao je moj otac.
Pre nego što su nazdravili za njihov postignut dogovor, ušla sam u sobu, prekidajući ih.
„Neću se udati za tebe, tako da ne moraš ni da me pitaš. Nisam tvoja imovina koju možeš da koristiš da zaključiš poslovni dogovor“, rekla sam razočarana očevim ponašanjem.
„Zar ne misliš da malo preteruješ?“, rekao je Uroš ustajući sa svoje kožne fotelje.
„Teško. Ne volim te, ni ti ne voliš mene.“
„Stalo mi je do tebe, Saro. To mi je dovoljno.“
„Pa meni nije dovoljno. Zaslužujem bolje i neću se udati za tebe“, rekla sam Urošu gledajući ga direktno u oči.
„Prestani da dramiš, Sara. Sve je već dogovoreno. Uroš i ti ćete se venčati“, prekinuo nas je moj otac.
„Biće teško organizovati venčanje bez mlade“, okrenula sam se ka svom ocu.
„Gde ideš?“, upitao me je i pogledao me kao da sam njegovo vlasništvo.
„Ne znam. Ali napuštam kuću i neću se vratiti dok ne prihvatiš da se neću udati za nekoga koga ne volim.“
Odjednom je moj otac ustao sa fotelje i naglo reagovao, „ako izađeš na ta vrata, neće ti ostati ništa osim te odeće na tebi.“
Samo sam ga pogledala, nisam mogla da verujem koliko me je sopstveni otac razočarao i izašla sam napolje. Nisam više htela da ga vidim.
U tom momentu pojavljuje se moja mama. „Sara, ne možeš otići“. Drži me za ruke i moli me da se smirim. „Molim te, skuvaće nam služavka čaj pa ćemo popričati o ovome.“
„Izvini mama, ali nemamo o čemu da pričamo. Volim te puno, ali neću da služim ocu kao sredstvo za sklapanje ugovora. I takođe se neću udati za nekog koga ne volim“.
„Ne budi smešna, Sara. Ne misliš valjda da napustiš sve ovo“, reče pokazujući rukama na ogromnu kuću u kojoj živimo.
„Moj život vredi više od ovoga“, odgovorila sam joj.
„Nećeš daleko stići pre nego što shvatiš kakvu si veliku grešku napravila.“
Uzela sam samo svoju tašnu i krenula ka vratima kuće. Okrenula sam se zadnji put i rekla joj: „To je rizik koji ću morati da prihvatim“. Zatvorila sam vrata i izašla.
Ušla sam u svoj plavi kabriolet i odvezla se što dalje od svoje kuće. Vozila sam se tako gradom, ni sama nisam znala kuda ću ići. Na sebi sam imala samo sat, bisernu ogrlicu, belu haljinu i bebi roze kaput. Plava duga kosa mi je padala do ramena.
Bila sam rasejana, tako brzo se sve ovo odigralo da nisam ni sama bila svesna šta se događa. Ali u jedno sam bila sigurna, a to je da želim živeti svoj život sama. Bez očevog vezivanja, ugovaranja i majčine nesigurnosti. Oni verovatno misle da je novac najbitniji u životu. Možda za njih ali ne i za mene.
Parkirala sam auto ispred neke zgrade, izašla sam, ostavila svoj telefon i zaključala auto.
Stala sam na trotoar i mahnula taksisti koji je u tom trenutku prolazio.
Ušla sam u taksi. Pitao me je gde želim da me odveze. Ni sama nisam znala. Znala sam da želim da pobegnem negde gde me niko ne zna.
„U tvoj omiljeni kafić“, odgovorila sam.
„Mesto gde ja izlazim malo je slobodnije“, rekao je crnokosi mladić koji je vozio taksi.
„Upravo takvo mesto mi i treba“.
-
Tesa – prvi deo serijala „Igra ćutanja“
1.200 rsdPoglavlje 1.
Simon je skoro nezainteresovano posmatrala cimerku koja je veoma pažljivo čitala nešto na svom laptopu. Uživala je u ispijanju prve jutarnje kafe u nedeljno jutro i gledala u prazno sve do momenta kada se začuo uzdah devojke koja je sedela prekoputa nje. Na licu Tese Ignjasio pročitala je zabrinutost i to je probudilo Simonino interesovanje. Dobro je poznavala svoju cimerku i njen uzdah je trgao, ukazujući na to da za njega postoji ozbiljan razlog, jer Tesa nikada ništa nije radila nepromišljeno, pa ni uzdisala. Što bi se reklo – ona je bila osoba koja je uvek triput merila, a jednom sekla.
– Problem? – upita Simon, srkućući kafu.
– Mogao bi biti – promrmljala je Tesa, mašivši se za još jedan keksić s kokosom.
– O čemu se radi? – Simon je postavila novo pitanje iako svesna da će teško izvući neku informaciju iz gospođice Ignjasio ukoliko ona sama ne odluči da joj kaže. – Nešto što bi trebalo i ja da znam?
Tesa nikada nije prestala da je fascinira, čak ni sada, posle toliko godina koje su provele zajedno. Kod Tese je bilo nečeg veoma neobičnog i nedokučivog, nečeg za šta Simon nije bila sigurna da ga i sama poseduje. Njena cimerka imala je neku moć kojom je privlačila ljude, moć sastavljenu od više segmenata, počev od nesporne latino lepote pa do neke topline kojom je zračila. Duga crna kosa, tamnoputi ten i ugljen-crne oči, bili su kombinacija koja je većinu ostavljala bez daha, već na prvi pogled.
Kada su se prvi put srele, gotovo pre osam godina, Simon je osetila zavist prema mršavoj devojci sa tajanstvenim pogledom. Međutim, njena zavist nije trajala dugo. Nakon nekoliko razmenjenih rečenica, kupila ju je toplinom i razboritošću. Mada su bile istih godina, Tesa je imala zrelost, stav i nepokolebljivost, ali i nekakvu tugu koju je Simon nagonski osećala. Povremeno bi hvatala njen setan pogled, neretko i prazan, onaj koji gleda kroz čoveka kao kroz prozorsko staklo. Iako su dugo delile i stan i posao, Simon nikada nije uspela da dopre do Tesinog stvarnog bića, onog što je nosila duboko u sebi, jer Tesa je spadala u osobe koje se ne otvaraju lako i to joj je davalo notu mističnosti. I nakon osam godina, ona je ostala ista, još je u njoj bila ta blaga melanholična tajanstvenost, aura koja je odvajala od ostalog sveta i zatvarala u neki tajanstveni i nepovredivi prostor.
– I? – Simon znatiželjno podiže obrve u iščekivanju da joj cimerka bar nagovesti čemu njen zabrinuti izraz lica pošto je smatrala da ne bi trebalo da ima razloga za to. Prevazišle su poteškoće koje su imale na početku osnivanja svoje zajedničke dizajnerske firmice, a time i one vezane za egzistenciju.
Simon na trenutak odluta u prošlost. Setila se svog odlaska iz roditeljske kuće… iz obesti. Njeni roditelji su dobrostojeći apotekari, a ona njihovo jedino dete koje u jednom trenutku nije znalo šta želi pa je došlo na ideju da se osamostali. Želela je da živi sama i da joj niko ne popuje. Međutim, kao i ostali tinejdžeri sa takvim porivima, nije bila svesna šta sve podrazumeva samostalnost. Ona ima i lice i naličje, svoju cenu, i ako nisi sposoban da je platiš, ili ćeš se podvijenog repa vratiti roditeljima ili ćeš postati niko, pogotovo u velikom gradu kakav je Panama Siti. Zahvaljujući Tesi, Simon nije doživela nijedno od to dvoje.
Dve bandoglave devojke spojila je umetnost, ljubav prema slikarstvu. Srele su se u školi slikanja, poklopile su im se energije i ubrzo su počele da dele stan. I ne samo stan, već i ostale životne brige. Simon se blago namršti sećajući se kako joj Tesa nikada nije rekla odakle joj novac za prilično skupu školu slikanja, jer bilo je očigledno da nije rođena u velegradu iako je imala vaspitanje i manire. Simon je platila školu novcem koji joj je dala majka kada je odlazila iz kuće, uz napomenu da dobro razmisli želi li spiskati novac na nekakvu zgubidan školu pošto je za njene roditelje umetnost, a posebno razmazivanje boja po platnu, bilo nešto od čega se ne može živeti. Kasnije, Simon se i sama uverila da su bili u pravu.
Simon i Tesa, ubrzo nakon prvog susreta, počele su zajedno da žive. Zanosile su se mišlju da će postati velike umetnice. Sanjale su svoja platna izložena u najeminentnijim svetskim galerijama, slavu i putovanja širom sveta, ali stvarnost je bila malkice drugačija od njihovih snova. U današnjem svetu gde se neretko više vrednuje nešto drugo, a ne talenat i kvalitet, teško je naći svoje mesto, a skoro nemoguće preći stepenike od nepoznatog umetnika entuzijaste do priznatog umetnika koji živi od svog rada. Dok su one sanjale, slikale svoja platna i maštale kako će baš te slike zauzeti mesto na najpoznatijim svetskim izložbama, njihovi novčanici su se lagano tanjili i samostalnost je došla po svoje. Nakon mnogo bezuspešnih pokušaja da prodaju neko platno u neku od panamskih galerija, shvatile su da će ostati na ulici bez prebijene pare. Razočarane ili otrežnjene od mladalačkog zanosa, manule su se ćorava posla i okrenule stvarnosti u kojoj su se nalazile.
Dugo vremena su radile po restoranima, kafićima i samoposlugama dok nisu uštedele dovoljno novca da pri kraju meseca ne razmišljaju kako će platiti kiriju za stan. A onda… Jednog dana Tesa je donela polovan računar i nekoliko priručnika za veb-dizajn, obavestivši Simon da je došla na ideju kako da iskoriste svoj slikarski talenat. Pokretač ideje u Tesinoj glavi bio je sasvim običan razgovor sa jednom od stalnih mušterija restorana u kom je radila. Gospodin Manolo, vlasnik auto-placa, dok je jeo svoj uobičajeni obrok – crveni pasulj u tortilji od spanaća – požalio joj se kako dizajneri reklama deru za svoj rad i da je i on među odranima. Njegovo jadikovanje u Tesi je pritislo ono dugmence on.
Svaki slobodan trenutak provodile su u učenju i savlađivanju veštine izrade prezentacija, a zatim i dizajniranja vizit-karata, logo-znakova, veb-stranica. U početku je bilo jako teško, prvenstveno pronaći bilo kakav posao koji bi mogle da odrade. Danima su išle od lokala do lokala, bukvalno moleći da nekome urade bar reklamni listić, sve do momenta kada se na njihove molbe smilovao gospodin Salvatore, lokalni poslastičar kome posao i nije baš dobro išao od ruke. Pogodili su se da on kupi potrebni materijal za štampanje, a one da odrade reklamu, pa ukoliko to doprinese boljoj prodaji njegovih kolača, mogu se i nadati nekoj nadoknadi za uloženi trud.
Bile su prepune ideja i reklamni pano brzo je osvanuo na ulazu u poslastičarnicu. Ljudi su zastajkivali ispred njega, a zatim i počeli ulaziti u radnju, jer mnogi se nisu mogli odupreti želji da probaju poslastice koji su mamile sa reklame – pečene banane prelivene medom, pitu od borovnica ili sok od zove čiji se slatkasti ukus skoro mogao osetiti samo od gledanja u mehuriće koji su se prelivali iz prepune čaše i klizili niz pano sve do njegove donje ivice. Prodaja kolača se poboljšala i gospodin Salvatore im je isplatio prvi novac koji su zaradile upotrebivši svoj umetnički talenat. Posle njega radile su reklamne listiće za piljaru na uglu njihove ulice, pa logo za piceriju u kojoj su često doručkovale, i tako… malo-pomalo, od usta do usta, počele su sticati mušterije. Od dizajniranja reklamnih listića stigle su do dizajniranja veb-stranica i korica za knjige. Otvorile su i dizajnerski studio. Simon se bavila dizajnom veb-stranica, a Tesa ilustrovanjem knjiga. Tako su obe uspele da unovče svoj umetnički dar i da sebi obezbede pristojan život.
-
Sad je opet sve ok
1.000 rsdDok je svet išao napred na svim poljima, ja sam ubrzano učio o njemu iz maminih dečjih pesmica, knjiga, kao i kroz filmove i raznovrsne televizijske programe. Dečji program toga doba je obilovao edukativnim emisijama sa raznovrsnim temama. S obzirom na to da je televizija doživljavala revoluciju, postajala je neminovno neodvojivi deo dečjeg obrazovnog procesa. Apetiti su mi zbilja bili nezasiti. Ljubav ka knjizi, filmovima i kasnije teatru su me obeležili i ostavili neizbrisiv pečat na moju ličnost, nudeći uvek zanimljiv izlet u drugu realnost.
„Kad u školu pođu đaci, dosadno je maloj maci. Ko bi rekô, ko bi rekô, čuje maca peva neko“, recitovala je mama uporno.
Iskreno me je brinula i sudbina male Anke iz dečje pesmice:
„Svoju macu mezimicu grdila je mala Anka, Ti si maco nevaljala, jedna prava gotovanka! Noćas mi je miš progrizô, čarapicu novu, belu, a ti ni repom nisi makla, prespavala si noć celu. A sada si dotrčala, hoćeš tanjir toplog mleka, e da znadeš nećeš dobit, ne voli te više seka.“
Ovako je moja mama pokušavala bezuspešno da uspava svoje čedo, međutim ja sam imao bezbroj novih pitanja koja su se nizala i drugačiju agendu. Ispitivački i radoznali um nije davao mira ni meni, a ni njoj, dok je baraž pitanja neprestano prekidao njeno recitovanje. Bio sam uporan u nastojanju da upijem što je više moguće. Apetiti su mi bili ogromni, posebno zato što sam naučio daleko pre polaska u školu da čitam i pišem. To mojim roditeljima nije olakšavalo posao. Već tada sam imao intenzivan unutarnji svet i potrebu za dijalogom sa samim sobom. Moje su misli jurile velikom brzinom napred. Stalno sam zurio nekud, čak i kao dete, nezasito upijajući svet oko sebe. Spavanje je delovalo kao neverovatan gubitak vremena, koje se moglo utrošiti za upoznavanje okolnog sveta i postavljanje mnogih pitanja, koja su istinski obremenjivala moj mali um. Već tada je strpljivoj mami koja je pokušavala da me uveri da je sve u redu sa macom, bilo više nego jasno da je moja radoznalost šira od okeana i da jednostavni odgovori neće zadovoljiti moju znatiželju. Borila se tako sa mojim apetitima uporno i dugo, nastojeći da svojom brižnošću, ali i kreativnošću smiri znatiželju svog sina, čija su interesovanja prevazilazila njegove godine. Brižnost i lepota njenog duha su obeležili moje odrastanje i učinili su da dom u kome sam odrastao bude ispunjen sigurnošću i toplinom. Uveren sam i danas da mi je taj najraniji osećaj voljenosti koji sam dobio istinskom ljubavlju majke, dao jak fundament na kome sam kasnije mogao da gradim, osećaj ispunjenosti koji me je pratio tokom celog budućeg življenja, kao i osećaj unutrašnjeg spokoja i sigurnosti. Ona mi je usadila i osećaj poštovanja prema samom sebi i osećaj sopstvene vrednosti, jer mi je redovno govorila koliko vredim i podsećala me da to nikada ne zaboravim. Od nje sam nasledio i osećaj samodovoljnosti jer ona nikada nije imala problem da ispuni vreme zanimajući se nečim ili stvarajući nešto. Uvek je puno i strastveno čitala, i lako se prebacivala u drugi svet putem literature, filma ili slikanjem. Inklinacije koje je uvek imala ka lepom i umetničkom je prenela na mene. Svoj bogat unutrašnji svet mašte je zadovoljavala time što je sebe uranjala u knjige. Uvek je čitala, obožavala filmove, muziku, bila izuzetna u kulinarstvu, i bila prava riznica informacija o umetnicima, piscima, političarima, glumcima, pa sve do najobičnijih ljudi sa interesantnim životnim pričama. Poput mini enciklopedije mogla je da kaže ponešto na svaku temu. Njeno pamćenje je i danas fascinantno. Jačina i snaga njenog duha su impresivni. Preživela je mnogo toga tokom svog burnog života, doživela strašne, rane i tragične gubitke, međutim stoički ih je sve podnela, pronalazeći uvek snagu da nastavi dalje. Iako u sebi sadrži krhkost i osetljivost, istovremeno joj je duh nesalomiv, a lice i dalje mladoliko. Teška iskušenja je nisu pokolebala a teret života joj nije slomio duh. Oprobala se u slikarstvu i doživela donekle satisfakciju i na tom polju. Tokom svog življenja nikada nije zavisila od prisustva drugih, mada su je svi rado viđali u svom društvu i ljudi su je u principu uvek voleli. Prisustvo ljudi joj nije uvek bilo neophodno, ali joj nikada nije bilo naporno. Zahvaljujući njoj, naš je dom uvek bio topao i otvoren za sve, a ljudi su iz njega odlazili sa osećajem zadovoljstva i sa željom da se brzo vrate. Moja mama i danas, u svojim poznim godinama, ima mnogo talenata koji su ostali neiskorišćeni do kraja, međutim, u životnom smislu kao osoba, ona je sebe ostvarila i gledajući iza sebe može biti više nego zadovoljna i sretna svojim životnim putem. Da joj je život pružio malo više šanse, nešto više podrške i razumevanja, kao i nešto manje tragičnih događaja, njoj ne bi ni nebo bilo granica. Moja uloga je uvek bila da joj pružim mogućnost da doživi i iskusi sve ono što joj je u prošlosti bilo uskraćivano. Nadam se da sam bar delimično u tome uspeo. Privilegija je imati kontinuiranu podršku i požrtvovanost svoje majke, kakvu sam ja dobio. Za tu nesebičnu žrtvu ne postoji mogućnost odužiti se, niti smisliti reči koje bi dovoljno opisale nivo zahvalnosti sa moje strane. Osećaji željenosti, voljenosti i sigurnosti su zasigurno najvažnija baza koju majka može pružiti svome detetu. Sa tom bazom u zrelijim godinama čovek će moći sve, dok će bez nje uvek tražiti svoje utemeljenje i mesto kome pripada.
-
Ptica u dimnjaku
900 rsdPROSVETLJENJE
Sedim sa ćerkama za našim velikim kuhinjskim stolom. Sve troje smo u pidžamama, uopšte ne izlazimo iz njih. I one i ja ozbiljno smo shvatili svoje slobodne dane. Penka nam je natrpala hrane za ceo mesec, pa ne moram ni da kuvam, samo sam jedan dan otišao do prodavnice po hleb.
Pričamo, igramo društvene igre: tablića, mice, čoveče, ne ljuti se. Lete karte, lupkaju žetoni po tabli, kotrljaju se kocke, ruše figure. Po pravilu, sve se skoro uvek isto odvija: Najda je ta koja najčešće gubi, pa besni i pravi strašne grimase, a Tara joj se smeje nevaljalim, ružnim smehom i time je još više podbada.
– Čekajte, deco, smirite se, ovo bi trebalo da nam bude samo zabava – pokušavam da ih prosvetlim. – Nije važno ko pobeđuje.
– A što mi se ona onda ovako podsmeva? – Najda i dalje besni.
– A što je tebi toliko važno da me pobediš? – začikava je Tara.
– Kad je Bog stvorio ljude – počinjem svoju staru litaniju (iznosim pretpostavke koje sam pronašao i prigrlio čitajući neku nepouzdanu, antropološku i religijsku literaturu) – na Zemlji je postojao Raj zemaljski. Nisu tu bili samo Adam i Eva, kako neki doslovno čitaju Sveto pismo. Bilo ih je mnogo više. Adam i Eva su samo metafora, naziv za celokupni tadašnji muški i ženski rod. Dakle, u tom raju nije trebalo da se radi, hrane je bilo u izobilju, samo je trebalo da pružiš ruku i da bereš. Ljudi su samo skakali, igrali se, kupali, plivali… Nikom ništa nije trebalo preko toga, nije bilo takmičenja, samo zabava i smeh.
– Je l’ to mesto bilo nešto kao Dembelija? – pita me starija ćerka.
– Jeste, tako nešto. Ima i danas takvih mesta i ljudi na Zemlji, ali veoma malo. Čovečanstvo se izmenilo, probudili smo i pokrenuli vreme i zlo u nama.
– Pa zašto? – čudi se mlađa.
– E pa zato što je jedna od žena videla nekog papagaja šarenog perja i poželela da se i ona tako okiti. Nekoliko muškaraca poletelo je ko će pre da ga uhvati i da joj donese perje i tu je počelo nadmetanje. Onda su i druge žene, videvši ovu prvu nakinđurenu, požurile da se kite, da se takmiče koja će lepše to da uradi. I tu je onda nastao kalabalak, jurnjava i strka. Muškarci počeše da hvataju, da love ptice i sve te neke druge zverove mekog i šarenog krzna i perja i od tada je sve krenulo ukrivo. Još kad je neka budala pojela komad mesa oderane ili očerupane životinje, pa preporučila to i ostalima, mozak nam se sasvim pomutio. Poludeli smo, izgubili pamet i ponašamo se glupo i bolesno i dan-danas. Takmičimo se, jurimo za perjem, za mesom, ljutimo se, bijemo. Zavidimo jedni drugima, slavimo besmislene pobede, rugamo se onima koji nisu uspeli da nas dostignu.
– Je l’ i mama htela šareno perje? – pita Najda.
– Ona je htela još i mnogo više od toga, samo što ni sama nije znala šta.
U fabriku sam stigao mnogo pre početka smene, presvukao sam se i seo u kuhinju. Tamo je već bio i Sofronije, dočekao me, odmah zaskočio, i vrti svoj monolog.
– Oteglo se ovih nekoliko slobodnih dana! Lepo smo proslavili, pa onda i reprizirali, ali jebi ga, posle poče opet neka standardna bleja. Setio se ja juče da probamo nešto da razbijemo monotoniju, pa okupio ortake za fudbal na snegu. Orali smo celo poslepodne, danas kad stignem kući ima pošteno da se izbanjam… ’oću, majke mi!
Ulazi Gospava, nosi pajalicu i kofu, deluje mi umorno. Rabadžija skače, pruža joj ruku, čestita Novu godinu. Ljubi je u debele obraze, hteo bi i kompliment da joj udeli.
– Jaooo, gospođo – sve je što uspeva da izmuca.
Čestitam joj i ja, ljubim je tek u lice, šta ću kad je ovaj smarač ovde. Ništa ne dospevam da je pitam, moram već da idem na rabotu.
Viljuškar vozim kao da sam sinoć s njega sišao, osećaj se ne gubi samo tako. Ipak, nestrpljiv sam da što pre utovarim robu i uhvatim neki kratki intermeco, da pronađem svoju guzaru. Imam sreće. Najezda kamiona očekuje se tek posle užine.
Gospava mete ganjak između ulaza i kuhinje. Stojim kraj nje i gledam je dok radi, ne prekidam je u poslu, ćutim. Kao da je zbunjena zbog toga.
– Gde si čekao Novu godinu? – pita me. – Kod kuće, s decom?
– Ne, napolju, bio je neki doček – lažem. – Pre toga sam jedno vreme bio tu kod Kize u kafani. Deca su bila kod mojih roditelja.
– Kod Debelogusca si bio?! Pa tamo se skuplja sam ološ!
– Nisam dugo ostao. A što ga tako zoveš?
– Pa to mu je slavni nadimak! Kako ne znaš?! Moj Bora i njegovi ortaci bili stigli s ratišta, napravili mu rusvaj u lokalu, a kad se Kiza pobunio, dve gorile ga digle i smestile na roštilj. Izgorelo mu celo dupe!
– Prava lola taj tvoj Bora! Sigurno ti je bilo zabavno s njim za Novu godinu.
– Što si tako zajedljiv? – snuždila se Gospava.
– Možda zato što sam ja tu noć hteo da provedem s tobom!
Opet ne uspevam da je poljubim, sad nailazi Zoka Pampur. On je i inače uvek brbljiv i druželjubiv, a ovaj put ima poseban razlog za to.
– Au, Veline, što sam se proveo za doček! Bio sam s jednom tvojom, Bugarkom, Cvetana Krasteva se oka! Jaooo, koja nimfomanka! Krenula do sestre u Španiju, zapela u Beogradu pa ostala da čeka Novu. Baš sam imao sreće!
Alatničar odmah odlazi, ali ostavio je nemir za sobom. Čistačica se mršti kao da tek sad povezuje neke stvari. Uznemirila se, jer naslućuje da će je konačno dovršenje slagalice razočarati ili uplašiti.
– Kako on to misli „tvoja Bugarka“?
– Pa eto, tako. Zovem se Velin, prezivam Dragomirov, to je bugarsko ime i prezime. Kad sam se rodio, otac me i upisao kao Bugarina. Mada ja ni ne razmišljam u tim pojmovima i uopšte ne osećam potrebu da se nacionalno opredeljujem i na taj način ograničavam. Ali ljudi k’o ljudi, svrstavaju se i obeležavaju svakoga, hteo on to ili ne.
– Dragomirov?! Nisam znala da se tako prezivaš! – suze joj izbijaju na oči, uvređena je. – Da sam znala da si Bugarin, da nisi Srbin, ne bih ni pričala s tobom!
– Imam i romske, ciganske krvi! – namerno dolivam benzin na vatru, a onda, ljut, prilazim ženi, hvatam je za ramena i drmam. – Šta ti je bre, budalo?! Ko ti je napunio glavu takvim glupostima?
Ćuti, šmrca.
– Je l’ baš moram da budem ortodoksni, rasni Srbin s pedigreom da me prihvatiš k’o čoveka? Svi smo mi ljudi, ej! Svi nosimo u sebi dobro i zlo, svi imamo iste potrebe, ista osećanja, iste mane. A isto tako, svako je izuzetan na svoj način. Nisam lud da idem za čoporom! Šta mi treba da tražim kolektivna obeležja i zastavu u koju ću da se zavijem? Pa upoznala si me, pokazao sam ti ono od sebe šta mislim da je važno!
Gospava plače, slomljena je, ali kao da se i smiruje. Čini mi se da će moje iskrene, nespretne reči i moj molećivi, nevericom prepunjeni pogled uspeti da nadvladaju njene predrasude.
– Ostani sa mnom i pokazaću ti jedan drugačiji svet – šapućem joj na uvo, brišem joj suze i nežno je ljubim. – Mislio sam da si otvorenija od drugih, da imaš malo šire vidike.
-
Avet Don Kihota
810 rsd1
Tužne su i sumorne decembarske večeri dok zaudaraju na prolaznost i prošlost, na iskonski priziv uspomena i truljenje telesnosti u vremenu. Sadržaja nema, ni duha, samo neki usnuli dremež, neka praznina, od koje telo kao da želi prespavati nadolazeću tamu i drhtavi nemir, želeći da se dočepa prolećnog lahora i izobilja živosti.
Ispunjena takvom, kao teg teškom, prazninom, Divna Lavrentijević je uspavala svoju ćerkicu i, odlazeći u kuhinju, naprečac odlučila da popije čašu crnog vina. Tako će, mislila je, ugasiti nemir u sebi i odagnati tu neopisivu težinu koja joj je pritiskala grudi. Osluškivala je žubor vina dok je isticao iz flaše i to beše jedini zvuk u tom trenutku.
Zimska noć poklopila je zemlju i grad, sve se umirilo.
Kao što je i želela, nedugo potom, oseti kako joj se vinsko vrenje počinje iz stomaka širiti telom. Naglo otežalom šakom zgrabi daljinski i uključi televizor bez ikakve želje da se usredsredi na ono što joj se prikazivalo na ekranu. Uskoro joj i misli počeše lelujati, rečenice ostajaše nedovršene, teme zbrkane, nepovezane… Odlično, pomisli, prevariće taj teški teret u sebi i zaspaće lagano, uljuljkana alkoholom.
Leže na kauč u dnevnoj sobi dok je sa ekrana do nje dopirao monotoni glas voditeljke i mukotrpno prebaci preko sebe pokrivač. Oseti da u njoj nestaje snaga i svaki pokret joj postade nemoguć. Uskoro se spusti i koprena svesti i Divna se, nekako lagano, stade utapati u čednom snu.
Prvi deo noći prespavala je bez osećaja, bez trzaja, nesvesna postojanja teške zimske kiše koja je, bez prestanka, dobovala po limenoj okapnici pod prozorom. Tek u neko doba, počeše je kroz san proganjati nejasni obrisi od kojih je osetila strah, a da ih nije, tako u snu, umela ni opisati, niti im jasno sagledati oblik.
Prvobitno, beše to strah od nestanka, od nekakvih paklenih virova koji odvlače duše u prostor besmisla. Potrčala je ulicom koja se ukazala pred njom, a koja nije ličila ni na jednu u javi poznatu.
Najzad, iza sebe ugleda i obličje stvari koje je progonilo, i učini joj se da je reč o ogromnom muškarcu, na trenutak obavijenim nekakvim oklopom, da bi zatim imao oblik konjanika. Razmaka među njima nestade i on kao da se nađe tik uz nju.
Divna Lavrentijević se, od straha, probudi i mahinalno sede na kauč, nogu čvrsto prikovanih za drveni pod. Njena crna, loknasta kosa, nemirno je padala preko ramena, uokvirujući joj lice. Zadihana, nekoliko trenutaka gledala je ispred sebe, u prazninu prozračnu od svetlosti televizora, pa se naglo okrenu setivši se konjanika, kao da je i on, uhodeći je, preskočio granicu koja razdvaja san od jave.
Ipak, malo kasnije, razbuđena, shvati da je sve to bio san, te umorno ustade i krenu ka spavaćoj sobi gde je već spavala njena desetogodišnja ćerka, zanoseći se u hodu i dalje ophrvana nesvesticom. Tiho, gotovo na prstima, uđe u prostoriju i leže pored ćerke glavu zaronivši u jastuk.
Nakon toga, mirno prespavavši ostatak noći, narednog jutra probudi se malo raspoloženija, naročito u poređenju sa prethodnom večeri. Ustade, pa nakon tuširanja i popijene kafe, poče buditi svoju ćerkicu, prvo tihim glasom, pa onda malo glasnije. Dete se teškom mukom budilo, pa se Divni učini kao da ima temperaturu.
„Đavo ni danas nema slobodan dan!“, pomisli, dlanom opipavši čelo devojčice dok se ona, sanjiva, poslušno prepuštala majčinoj brizi.
Na sreću, lažna uzbuna, sve je bilo u redu. Divna od radosti poljubi ćerku u obraz i ponese do kupatila.
-
Zelena terasa
720 rsdTog jutra, kao i prethodnih nekoliko dana, padala je kiša. Bili su prvi dani proleća i na mahove je lilo kao iz kabla. Tokom vožnje Marku se činilo da i pored uključenih brisača ne vidi dobro ivice kolovoza. Ipak, snažna mašina je bila stabilna na putu i on je nešto sporije, ali sigurno napredovao ka svom cilju. Dovezao se do Kraljeva svojim velikim komfornim džipom. Niz mokre ulice slivala se voda, a on je lagano kružio dok nije našao mesto za parkiranje. Stao je blizu kafića gde je imao dogovoren sastanak. Našao se sa dobavljačem koji mu je doneo kataloge i uzorke zlatnog nakita za novu prodavnicu. Proširio je svoju galeriju, i pored umetničkih predmeta rešio da ima i zlataru. Sastanak je bio uspešan. Dogovorio je povoljne uslove za nabavku moderno dizajniranog nakita.
Dok je izlazio iz kafića, seti se da treba da se vidi i sa Simom, svojim drugarom iz detinjstva. Sima je takođe bio Kraljevčanin i sada je bio u poseti svojim roditeljima, pa Marko reši da ode do njega. Na parkingu je pokušao da upali džip, ali motor nije reagovao. Probao je više puta, bezuspešno. Prvi put mu se ovako nešto desilo. Besno je udarao dlanovima o volan, razmišljajući šta da uradi. Kada je shvatio da auto ne mrda s mrtve tačke, pozva Simu:
,,Čoveče, prvi put mi se ovo desilo u životu! Tu sam u Kraljevu, ali džip me zeza, neće da upali!“
,,Ne sekiraj se! Doći ću po tebe svojim alfa romeom. Znam jednog dobrog automehaničara, pozvaću ga da ti reši to sa džipom“, ču vedar Simin glas.
Uskoro dođe Sima i njih dvojica naizmenično pokušaše da upale džip, ponovo bez uspeha. Dođe i automehaničar, ali nije mogao tu na ulici da otkrije kvar.
,,Sigurno je zakazala elektronika. Moram da pogledam na skeneru u radnji. Znaš, ovi novi automobili su takvi. Odšlepaćemo ga do mog servisa“, reče automehaničar očajnom Marku.
,,Znam, čuo sam to od prijatelja… Ma treba da se vratim u Beograd. Maja me čeka da još nešto završim u galeriji. A ta popravkа ko zna koliko će potrajati“, smrknuto reče Marko.
,,Slušaj, uzmi moj auto, pa se vrati u Beograd. Ja sam dogovorio da se vidim sa nekim mojim kolegama ovde u Kraljevu, pa ću onda ići službenim kolima nazad“, ponudi mu Sima.
Marko prihvati, jer je znao da to Simi nije problem, radio je kao inspektor u policiji i mogao je lako da se organizuje za prevoz. Skloniše se sa kiše. Posedeše još malo u kafiću, dok šlep služba ne odveze Markov auto na popravku. A onda Marko navuče kapuljaču, uskoči u Simin auto i krenu za Beograd. Nije ni slutio da neko iz parkiranog automobila sa druge strane ulice prati njegov ulazak u kola i povratak za Beograd.
Sa uživanjem je vozio ovaj sportski model koji je lako sekao krivine i besprekorno odgovarao na svaki manevar. Marka ponese vožnja i on se osećao sve moćnije, povećavajući brzinu. Dok je opušteno isprobavao sposobnosti tog automobila, u retrovizoru primeti kako mu se ogromnom brzinom približava crni audi koji, obilazeći ga, prođe tik uz njega. Marko oseti da ga povuče u stranu sila strujanja vazduha i vlažnost kolovoza. Pribra se i smanji brzinu. Isuviše ga je obuzelo uživanje u brzoj vožnji. Na magistrali se odvoji od manje kolone i ponovo je bio sam na putu. Sada mu se iz suprotnog smera velikom brzinom približavao automobil sa upaljenim dugim svetlima, delimično prelazeći na njegovu stranu. Pogledavši u retrovizor opazio je masivno terensko vozilo koje mu se u međuvremenu opasno primaklo. Snažno je stisnuo volan i naglim skretanjem pokušao da izbegne čeoni sudar sa automobilom što mu je munjevito jurio u susret. Ogromni terenac mu otpozadi skoro očeša branik. Marko shvati da hoće da ga izguraju sa kolovoza. Točkovi zaribaše po mokrom ivičnjaku i sakupljenoj vodi i to ga dodatno zanese. Volan se okretao van njegove kontrole. Kola su počela da krivudaju, a onda sleteše preko ivice nasipa. Dok su padala, počeše da se okreću naglavačke. Noge su refleksno pritiskale kvačilo i kočnicu, a ruke grčevito stezale volan. Udarao je glavom o krov i vrata automobila. Izleteše vazdušni jastuci i skoro mu izbiše vazduh iz grudi. U glavi mu je odzvanjalo: ,,Razbio si tuđ auto!“ Napokon prestade tumbanje. Automobil se zaustavi, ali okrenut naopako. Oseti kako mu se krv sliva niz lice i vrat. Bespomoćan položaj u kome se našao izbezumi ga, a jaki bolovi u glavi, ramenima i nozi su sve to pogoršavali. Povređen je. Nešto ga preseče u grudima i smrači mu se u glavi.
Na trenutak vide nekoliko crnih prilika koje su se neobično brzo našle pored automobila. Obasja ga snop svetla baterijske lampe. I iznenađen ču neobične povike slične naredbama u vojsci:
,,Stoj! Obustavi! Pogrešna meta! Nije Romeo… Nazad!“
Svetlo nestade. Nestaše i tamne prilike, isto tako naglo kao što su se pojavile. On nije mogao da reaguje. Visio je naglavačke. Razdirući bolovi u nogama su se pojačavali pri najmanjem naporu da se odupre ili izvuče, a nemoć u rukama i osećaj nesvestice su ga užasavali. Gušio se pri pokušaju da udahne dublje, probadajući bol u grudima ga je oštro zaustavljao kada bi hteo imalo da se pomeri. Nikada se u životu nije našao u tako mučnoj i bezizlaznoj situaciji. Koliko dugo je bio ovako zarobljen u kolima, Marko nije znao. Čak ni da li je gubio svest, niti da li je padao u san od iscrpljenosti, nije bio siguran.
Tek udarci nekog metalnog predmeta u vrata automobila, lomljava i škripa lima ga trgnuše. Neko pokušava da mu pomogne, znao je. Probao je nešto da kaže, ali usta su mu bila puna krvi i sluzi. Samo je jeknuo i prokrkljao. Čuo je glasove spolja. Neko je povikao:
,,Živ je! Živ je!“
Sečenje metala mu se činilo beskrajno dugo. Napokon su počeli da ga izvlače iz automobila. Pokidali su jastuke i isekli pojaseve. Dovikivali su se međusobno, pomerajući ga:
,,Pazi! Polako! Možda mu je kičma povređena!“
Čuo je sirenu hitne pomoći. Jake ruke su ga stavile na nosila. Ponovo mu se sve zamračilo.
Probudio se u bolničkom krevetu. Na licu mu je bila maska, a u obe ruke uključena infuzijа. Sve ga je bolelo i nije mogao da pokrene ni ruke ni noge. Proletela mu je stravična misao: ,,Nepokretan sam.“ Ipak, oseti da snagom volje pomera prste na rukama, i lagano pomaknu jednu nogu. Bi mu lakše. Ni bolovi mu sada nisu tako teško padali. Udahnu i zagrcnu se.
,,Polako, polako… Ne pomerajte se…“, začu glas. Neko ga malo bolje namesti na jastuku i on ponovo zaspa.
-
Gospođica Luda
900 rsdPROLOG
– Gospođice Daglas, imate li da kažete nešto u svoju odbranu? – pita me stariji detektiv dok me onaj mlađi samo posmatra. Ne mogu da verujem da sam završila u policijskoj stanici, ponovo. Otac će me ubiti.
– Naravno da imam ali nisam sigurna da Vi imate vremena za moju priču – odgovorim ozbiljno.
– Ne brinite imamo mi dovoljno vremena – iskrivio je brk i stavio svoju ruku na naslon stolice u stilu nekog detektiva iz krimi-serija prošlog veka.
– Onda sedite – uputim mu osmeh i ispravim se.
– Sve je počelo onog dana kada sam se spremala da bacim tipa sa mosta. Da me nije pozvala moja majka i izložila mi svoje lude planove ništa od ovog se ne bi dogodilo! – moja majka je stvarno luda. – Kažite mi, molim vas, koja to majka traži muža za svoju ćerku koja ima tek dvadeset i sedam godine?
– Spremali ste se da bacite tipa sa mosta? – pogleda me u čudu.
– Pa da, tako zarađujem.
– Zarađuje tako što bacate ljude sa mosta? – raširio je oči još više u neverici.
– Ponekad, imam različite metode, nekad ih upucam, izbodem nožem, otrujem, sameljem u industrijskoj mašini za meso, pregazim kolima… – pokušavam da se setim svih svojih metoda za ubistvo.
– Čekajte malo… Vi ubijate ljude? – uspravio se.
– Hello, to sam maločas rekla – je li on glup ili gluv?
– Priznajete da zarađujete novac ubijanjem ljudi? – trepnuo je nekoliko puta kao da je pokvaren. Ma šta je njemu?
– Naravno, ponekad ih i mučim, ne mogu samo hladnokrvno da ih ubijem, to ponekad nije pravedno a i, priznajmo, nema tu zabave.
– Vi to radite iz zabave?
– Ne, nego zato što su loši ljudi zlikovci, silovatelji, ubice, nasilnici a neki su samo kolateralna šteta, moram da upotpunim priču – ne mogu ubiti samo glavnog negativca i završiti priču posle dva poglavlja.
– Priču? Čime se vi bavite, gospođice Daglas? – napokon se oglašava mlađi detektiv. Dobro je, ume da priča.
– Pišem kriminalističke romane. „Gospođica Luda“ – istaknem ponosno. – Znam, znam, ime mi je ludo, ali u moju odbranu bila sam šašava tinejdžerka kad sam počela sa pisanjem, nisam baš očekivala da ću se proslaviti – izdeklamujem vedro i odjednom se začuje glasno TUP.
– Je li se on to upravo onesvestio? – pogledam u starijeg detektiva koji leži na podu. Jednostavno je pao.
– Jebote, nisam znala da sam toliko poznata, definitivno moram da tražim veći procenat zarade od izdavača.
Mia
– Nikad, slušaj me dobro, nikad više nećeš pipnuti nijednu ženu – nagnuo ga je preko ivice mosta spreman da počini prvo ubistvo u životu.
– Mia!!!! – glas moje majke se prolomi celom kućom.
– Jebote kevo, koji ti je đavo? Hoćeš li da me ogluviš? – okrenem se besno u pravcu vrata moje sobe. Gde je ona uopšte? Kunem se da je glasnija od trube.
– Pripazi na jezik, gospođice, i silazi dole imamo goste! – vikne još glasnije, ako je to uopšte moguće.
– Ne mogu, upravo se spremam da bacim tipa sa mosta! – okrenem se ka laptopu.
– Baciću ja tebe, silazi dole!
– Isuse, ala je naporna – prevrnem očima.
– Pa Vejde, izgleda da imaš sreće, poživećeš još malo – sačuvam otkucan tekst i sklopim laptop. Bolje da odem do majke.
Ne mogu da verujem, zar opet? Prevrnem očima i siđem niz stepenice.
– Mia, ovo je moja nekadašnja kolegInica sa posla Tina, a ovo je njen sin Sem – majka mi ljubazno predstavlja goste. Moja majka je bivša manekenka koja i dan danas izgleda mrak, a ja sam naravno lepa na nju, međutim ova njena koleginica je ispeglana, toliko je zategla lice da ne može da se nasmeje kao ljudsko biće. Podseća me na karikaturu, a njen sin? Pa on je čist gej. Kako znam? Moj najbolji prijatelj je peder, ili gej kako kažu u Evropskoj Uniji.
– Drago mi je, ja sam Mia, jedinica i ponos moje drage i prelepe majke – nabacim veštački osmeh i izludim majku. Šta? Ti si me zvala?
– Sedite molim vas – moja majka ponudi i svi se smestimo.
Sranje, koliko je sati? Skoro će pet, obećala sam koleginici da ću je menjati na kratko, moram da se rešim ovih ljudi za deset minuta. Misli, pišče.
– Kako vam se dopada grad? – pita moja majka.
– Miran je, nismo mogli više da izdržimo u Los Anđelesu, tolika buka – Tina zamahne veštačkim noktima, ako ne pripazi iskopaće nekome oko.
– Seme, kako fakultet? – pita ga moja majka.
– Odlično, upravo sam diplomirao – kaže Sem piskutavim glasom i odmahne rukom kao majka. Lažno se zakašljem da prekrijem smeh a majka me izrebri pogledom.
– Šta si studirao? Modni dizajn? – pitam vedro.
– Da, kako si znala? – oduševljen je.
– Tvoja garderoba govori sama za sebe – koja je usput više ženska nego muška.
– Hvala, sam sâm je sašio.
– Naravno da jesi – nasmešim se.
– Seme, Mia bi mogla da ti pokaže grad? – moja majka se naravno ubacuje. Volim moju majku ali ono za manekenke i pamet je totalna istina, dobro poluistina u njenom slučaju.
– Voleo bih to, usput bih mogao da ti dam par saveta o izboru garderobe – odmeri me tip onako s visoka.
Stvarno? Kači se sa mojom omiljenom duksericom? To mi je duks za pisanje, donosi mi sreću i inspiraciju.
– A ja ću ti zauzvrat pomoći da pronađeš dečka – tùšē.
– Mia! – vikne moja majka.
– Molim? – manekenka i njen sin izbulje uči.
– Moj sin nije gej – počastila me, pa rekla bih sa namrgođenim izrazom lica ali ne vidi se od previše botoksa.
– A ja sam još uvek devica – zatrepćem i ustanem.
– Moram da idem, bilo mi je drago što smo se upoznali, nadam se da nećemo skoro ovo ponoviti – namestim lažni osmeh i odem u svoju sobu.
Povodadžijski podvizi moje majke su upravo postali očigledni, ranije su bili suptilni, ali danas? Potpuna katastrofa.
-
Lemniskat
810 rsdjedan
Bio je to čudesan završetak zime. Iako je ustao veoma rano, nije imao baš mnogo vremena na raspolaganju za uživanje u stajanju bosim stopalima na pločicama raskošno nameštene kuhinje. Polovina zida iznad mermerom popločanih elemenata bila je, u stvari, veliki prozor, zastakljen najsavremenijim italijanskim staklom, nežno zatamnjenim, i ono je bilo dovoljno prozirno da se uživa u pogledu na horizont koji je bledeo iznad ivice ograde zadnjeg dvorišta. Okućnica beše poslednja u nizu bogataških. Iza nje u početku puca pogled na livade, a kasnije se širi na tamnu šumu koja vrhovima stabala potpomaže taj isti horizont, sprečavajući ga da ne zagrebe o zemlju. Prelepa severna zemlja u kojoj je ostao posle završetka studija, mesto u kome je upoznao suprugu i sa njom dobio prelepog sina (nadali su se još nekoj bebi, ali priroda je odlučila da će njihova porodica biti tročlana), delom je bila zarobljena u prikazu uokvirenog prozorskim oknom.
Čekao je da provri voda u džezvi u koju će dodati prepunu kašičicu kafe i sve će to zasladiti do tačke kada lekar pada u nesvest zbog spoznaje o jutarnjim navikama pacijenta…! Džezvu čuva još iz studentskih dana pošto je i nju spakovao u sportsku torbu, uz nešto knjiga i garderobe koju je poneo za prvo vreme, koliko da pregura, dok očevi radnici ne donesu sve ostale stvari u studentski dom. Od tada, pa sve do danas, do ove veoma opremljene kuhinje, nikada nije kod kuće popio kafu koja je bila spremljena na neki drugi način. Na poslu, u gradu, pio je kao i svi ostali razne kafe, ali ovde u kući, isključivo je bila „pečena“, turska, kako se veli u njegovom kraju…
Prelio je zadimljeni napitak ključalom vodom, dodajući šećer i uz lagano srkanje, krenuo ka garderoberu gde mu je žena još sinoć poslagala odeću koju će ujutru obući. Nije bio vernik, još manje hrišćanin, ali ga je nerviralo to što će morati na Badnje veče da obavi pozive sa zaštićenog telefona u firmi, do koje će morati da vozi nekoliko sati. Firmu je posećivao tek nekoliko puta mesečno. Zahvaljujući načinu poslovanja, sav posao mogao je da se obavi od kuće sa računara. Žena je, kao i svi ostali u zemlji, bila nekoliko dana slobodna zbog božićnih praznika i sada je čvrsto spavala, izgurana do ivice velikog kreveta. Dečak se, primetio je, u toku noći prebacio između njih, pozicionirajući se mic-po-mic dijagonalo, terajući ih oštrim petama kao kakvim „ubojitim oružjem“, zaposedajući celu teritoriju sapetog čaršava… On, otac, hvala bogu, ustao je veoma rano, tako da nije morao da „proglasi predaju“ i padne sa ivice kreveta.
Kako je ušao u dnevnu sobu, pravo je otišao do velikog prozora koji gleda na uske staze auto prilaza kuće. Sinoć je automobil ostavio napolju, tik pred vratima garaže, ne uterujući ga, pošto je vremenska prognostičarka obećavala vedru noć bez padavina. Podešen tajmer računara automobila, uključio je motor pre nekoliko minuta. Na do malopre vlažnoj haubi njegove teget zveri pojavila se suva mrlja zagrejanog dela, lagano dobijajući na veličini. Voleo je svoj auto i pored ubeđivanja kolega da je najbolje držati se lokal-patriotskog „volvoa“. Mercedes je pak bio automobil koji je u njegovom starom kraju značio više od pukog statusa. Otac je vozio model 123 godinama, iako je u kasnijim danima mogao oldtajmera menjati za bilo koji noviji, moderniji model.
Voleo je tišinu kabine, muziku koju sluša dok se vozi sam samotnim putevima severa. Predgrađe izgrađeno na obodu divljine, sa bliskim uključenjem na auto-put, omogućavalo mu je da uživa u osami granice urbanog dela i brz pristup firmi u kojoj je nekoliko godina radio, grabeći krupnim koracima ka vrhu piramide koju su izgradili osnivači korporacije. Dali su mu stipendiju, godinama ga usmeravajući u pravcu u kojem su želeli da se razvija, suptilno gradeći osobu koja zbog svog porekla, mentaliteta, odgoja, po njihovom mišljenju, može firmi najviše pružiti. Ta firma mu je omogućila status u društvu, konto u banci koji je odavno premašio hipoteku kuće, kola, garderobu… Prihodi su mu dali priliku da, nežno se smešeći službenici banke, posle dve godine isplate rata za porodično gnezdo, u kancelariji direktora, u negovane ruke sa manikiranim noktima tutne platinastu karticu uz pomoć koje će kuća promeniti vlasnika… Službenici su ga oslobodili stege kredita, sećao se, dok je on sa direktorom ispijao viski, gazeći po debelom tepihu njegove kancelarije, držeći kristalnu čašu u ruci i gledajući na užurbanu raskrsnicu poslovnog centra grada.
Sinu je školovanje već bilo plaćeno, a da on još uvek nije dostigao potrebnu visinu da sam sa police dohvati slikovnicu! Ženi je omogućio da bude zaposlena majka bez sekiracije oko budžeta, otmeno obučena po poslednjoj modi, opuštena u razgovoru sa poslodavcima, jednaka njima po statusu. Ma, kašika mu je upala u med, lizao ju je plazeći jezik koliko god je mogao!
Nije prošlo mnogo i savest, uz one duboko urezane dečačke razgovore sa dedom, nadneli su senku nad sređenim, bezbrižnim životom koji je vodio. Potiskivao je te misli koje su grčile stomak u trenucima kada je slušao muziku u dnevnoj sobi, sa čašom pića u ruci, sa najmilijima usnulim u drugoj prostoriji. Odbleske plamena dalekog istoka, miris prosutih utroba, pokušao je da maskira tim pićem, krijući se i u zagrljaju žene. Nikada joj nije pomenuo ova tegobna razmišljanja. Zapravo, taj njegov „koljački posao“ mu je i omogućio život kakav su vodili. Nije lično držao kamu, ali obezbeđivao je da se objedini poslovanje njegove firme i firmi koje se bave komponentama koje, sjedinjene u paletu njihovih proizvoda, čine te noževe, koji u rukama njihovih klijenata prolivaju krv, vlaže kamen dečijim suzama…
Završio je kafu; okončao kovitlac misli koje su ga u poslednje vreme sve češće pohodile. Obukao se na brzinu, na kraju stavljajući oko zgloba skupoceni sat, automatik, „švajcarac“. Prolazeći kraj velikog ogledala, samo je ovlaš bacio pogled na mušku figuru obučenu kao da ide na humanitarni događaj najvišeg ranga, gde se novac skuplja za nesrećne, ujedno i prezentujući sebe u najvećoj raskoši skupe a jednostavne odeće. U njegovom današnjem slučaju, ugovaranja nekoliko stotina miliona razloga da se u ime bogova prolije krv nevinih. Izašao je iz kuće i, odzvanjujući đonovima svojih skupih cipela, prišao kolima, rutinskim pokretom otvarajući teška vrata.
Koža udobnih sedišta bila je zagrejana, škripava i prilagođavala se njegovom telu ne dozvoljavajući da njegove konture nadvladaju klasični nemački dizajn. Automatik se pokrenuo bez šuma, naprosto se poklonivši kućama preko puta kada je izašao na kolovoz. Skrenuo je desno nišaneći zvezdom ka samo dva kilometra udaljenoj petlji, odakle će ubrzati ka malom gradu koji se nalazio tri stotine kilometara severnije i modernoj zgradi firme koja je na periferiji malog naseljenog mesta, obezbeđena kao tvrđava, bljeskala fasadom od modrog italijanskog zatamnjenog stakla. Sa desne strane mu ostade benzinska pumpa koju nije morao da poseti, okrećući vozilo na petlji i usmeravajući ga pravo ka severu. Odmah je ubrzao do limita i prepustio tempomatu da održava brzinu. „Suv kolovoz“, koji je prognozirala mlada meteorološkinja, trebalo bi da bude garancija za ćutanje bezbedonosnih sistema automobila, zaključi. Opustio se u koži sedišta i otpoče da potiskuje one prethodne teške misli, dozvolivši sebi povratak nekim drugim, setnijim sećanjima…
-
Srce Dinare
900 rsdЕСХАФАНСКИ МОЗАИК
Иза палата и зидина древног града Есхафана, далеко у пустињи испод сивих и браонкастих планинских литица, у склепаној колиби у највећем сиромаштву живео је Мајстор. Сељани и сточари-номади који су понекад наилазили и свраћали у његов дом, тврдили су да је Мајстор стар више хиљада година, да памти славу персијских великана и да се сећа Есхафана из времена када је тај град био центар постојећег света. Кажу, није га хтела ни болест ни непогода, а мач великаша, силника, освајача и разбојника, волшебно би се зауставио над његовом главом, иако већ исукан из канија. Смрт га није узимала, јер Мајстор просто није желео да умре, барем не док не заврши свој Мозаик, за који је сматрао да му неће бити премца не само у Есхафану, већ на целом свету.
Иако није имао, нити желео материјално богатство, Мајстор је ипак могао несметано да ствара. Вести о његовој великој вештини и умећу, посебно у прављењу минијатура, годинама, деценијама и вековима проносиле су се низ пустињски песак и стизале су до ушију оних који су му могли помоћи. Тако су стизали ученици које је Мајстор подучавао у изради минијатура и других уметничких форми, а заузврат су му они и њихови покровитељи остављали храну, воду и алатке потребне за његову уметност. То је прихватао, одећу и обућу је одбијао; ходао је бос, умотан у дроњаву, искрзану прашњавосиву одору. Његов спољашњи изглед није га занимао, није му придавао никаквог значаја.
Ученици у Есхафан пронесоше глас о његовом великом таленту, али и необичним склоностима. Мајстор је наиме, подучавао друге, али сам није волео да ствара по религијским и друштвено општеприхваћеним мотивима. Није сликао ни птице, псе, мачке, стоку, камиле, козе, антилопе, ништа од људима потребног и омиљеног им животињског света којег су волели. Моћници из Есхафана у чуду су гледали Мајсторове минијатуре. Иза вишеслојне димензионалности његових слика, испод наизглед светлог тона и јасних плавих боја окупаних сунцем, указивало се сивило пустиње и у њему безбројни, ситни, од човека презрени организми. Мајстор је наиме, сликао шкорпије, пауке, црве, стоноге, инсекте, глисте, мале сисаре, пужеве, жабе, змије, гуштере и друга убога и људима углавном одвратна створења. На стотине таквих дела је стварао и у свакоме су биле заступљене само те животиње са руба људског света. Моћни покровитељи убрзо одлучише да његова опсесија тим најнижим облицима живота није добродошла на двору, и да може ученике одвести на криви пут. И тако га вратише у самоћу његове пустињске колибе, али он се није жалио. Пустињи је и припадао. Дворова и палата се грозио. А ученици, сматрао је, нису истински ни били привржени уметности. Тежили су пролазној слави и површности. Истинска уметност, сматрао је Мајстор, може бити само стварање живота, живих организама, јер је само божанска креација која се оваплоћује у живим бићима – уметност. Све минијатуре које је стварао, биле су само пут до спознаје; све оне треба једног дана да се уклопе у савршену целину, која ће представљати Мозаик живота, а када се то догоди, мислио је, онда може коначно умрети, и допустити својим костима да се претворе у прах.
Једном су га питали, неки образовани службеници из власти, зашто слика та ситна, убога створења, створења без разума, мисли и осећања, кога то занима и шта они представљају уопште, осим досадне сметње која може убости и ујести, и коју је најбоље згазити ногом. Мајсторове обрве су се извиле у презрив лук док је храпавим гласом старим вековима, одговарао: ,,Та убога створења, како их називате… насељавала су овај свет давно пре нас. И биће овде и када нас одавно више не буде. Шкорпије су овде биле милионима година пре људи. Преживеће и атомски рат, када на површини све буде спржено и мртво од зрачења, када људи више не буде, оне ће и даље бити ту. Па ко је онда убог, они или ми?“
Током векова у којима су његове кости одбијале да се претворе у прах, Мајстор је пуштао створењима која је волео да насељавају његову колибу. Повремено су долазила и одлазила, служећи му као модели. Последњих дана његовог живота, било их је, међутим, све више. Долазили су у бескрајним колонама, мрави, пауци, шкорпије, црви, змије, као да желе да му одају пошту, да искажу поштовање ономе који их је одувек и једини волео. Од малих ногу Мајстор је био опчињен овим створењима нижег реда – само наизглед нижег, мислио је. У само једном мравињаку или пчелињаку владала је хармонија и организованост какве није било ни у најсавршенијим људским друштвима. Бројност тих сићушних животиња у старту је надомештавала сваки њихов губитак. У свему томе Мајстор је видео руку стварања, јер нешто тако савршено створено и оспособљено за вечито обнављање било је најближе искри вечности за којом је трагао. У тим је створењима несумњиво и била та искра, мислио је, али људи нису били у стању да је уоче, јер њихове очи нису могле да продру даље од најпростије физичке појавности. Све што није било лепо, у старту су одбацивали.
Ноћ пред своју смрт, Мајстор је исту и сањао. Сањао је како му се растачу кости, мишићи, нерви, како га полако и постепено разлажу црви и бактерије. И могао је да их види и голим оком, могао је да проникне у суштину стварања, јер и смрт је била само нови почетак, и открио је да сада коначно поседује највећи дар. Дар да види и она најситнија створења, створења без облика која се не могу видети голим оком, све те сићушне црве, бактерије и вирусе који сваким даном нашег постојања невидљиви пролазе кроз нас, сва та етерична, вилинска бића атома, сада су се отварала пред њим и више се нису скривала, и Мајстору је дошло да крикне од радости, јер је схватио да је куцнуо час да коначно створи свој Мозаик, и да све своје безбројне минијатуре уклопи у једну, вечну целину. Више се није плашио смртног часа.
Ујутру је прионуо на рад.
Мозаик је завршио предвече. У њега су стале милијарде, трилиони најситнијих и на еволутивном ланцу формално најпростијих, најнижих облика живота. Бактерије, вируси , црви, гусенице, пауци, шкорпије, мрави, змије, глодари, све је то заузело своје место, гмизало кроз сиву пустињу, копало подземне канале, трчкарало и ходило песком, струјало кроз хладни и блистави пустињски ваздух, и никад уистину, у целој људској историји не беше таквог Мозаика, са толико димензија, облика и живота који је бујао испод преламајућих површина. Мајстор је био свестан да је коначно завршио своје животно дело, оно због кога је и рођен, јер сврха његовог рођења, знао је, и није ништа друго него да за вечност оваплоти стварање. А снага стварања је била највећа управо у тим, за људе најнижим створењима, управо они су били савршени систем и неуништиви поредак који је надживео и надживеће свако људско дело и царство.
Увече је Мајстор спокојно испустио душу, а процес његовог растакања временом ће се уткати у Мозаик, и тако ће Мајстор остварити највећи сан сваког уметника, постаће део властитог дела.
Не зна се ко је пронашао Мозаик. Неки тврде да су га украли, и касније препродали разбојници, и да је завршио на црном тржишту уметнина. Други кажу да се налази негде у древним палатама и музејима Есхафана, али да се не излаже јавно, већ да га могу видети само очи моћних. Неки се куну да су га видели у Лувру. Постоје чак и тврдње да га има на више места, да је Мајстор лудачки упорно радио последњег дана свог живота, те да је начинио неколико савршених копија, у потпуности истоветних са оригиналом. Ипак нема поузданог доказа да је ико уистину видео Мозаик. Нема доказа ни да је Мајстор уопште живео, нити где је, и да ли је сахрањен, нити да је постојало његово тело, нити се може утврдити да ли је заиста памтио Персеполис, Перзију, Александра Македонског, Рим, Вавилон и древни град Ур. Али сви који тврде да су видели Есхафански мозаик који је начинио Мајстор, ипак се слажу у једном.
Ништа лепше ни савршеније од Есхафанског мозаика на овом свету не постоји, није постојало, нити ће постојати.
-
Poništenje
900 rsd1. DRSKA
Alisa Benet
Mrzim kad ljudi bulje u mene, čovek bi pomislio da sam dosad navikla ali ja i dalje to mrzim. Treba mi odmor, premorena sam i iscrpljena od fotografisanja, od ludih obožavalaca, društvenih mreža i bizarnih poruka. Ostavila sam dečka, promenila grad, ofarbala svoju plavu kosu u tamnocrvenu boju i ozbiljno sam rešila da zasnujem porodicu. E sad to će biti problem jer nemam dečka ali čvrsto sam odlučila da nema više vezica u mom životu, želim pravu vezu, po mogućstvu sa nekim ko je zgodan, lep, šarmantan i najbitnije da ima dobru dušu, padam na muškarce sa velikim srcem. To je moj plan, nadam se da će uspeti.
– Lea – mašem svojoj prijateljici koja me isprva ne prepoznaje.
– Alisa? Ne mogu da verujem da si konačno odlučila da se prefarbaš u crveno – ljubi me sa oduševljenjem. Oduvek sam želela sa budem crvenokosa ali nikako se nisam usuđivala.
– Jesam, izgledaš neverovatno – za ženu koja je rodila dvoje dece izgleda fantastično.
– Hvala, klinci me održavaju u formi. Da čujem, otkud ti ovde?
– Trebala mi je promena – priznam.
– Koliko ćeš biti ovde?
– Dugo, razmišljam da se zaposlim.
– Ti imaš posao, i to preplaćen – zinula je u čudu. Da, tu reakciju sam i očekivala.
– Ha-ha, pa dosadio mi je, menjam profesiju.
– U šta? – zeza me.
– Diplomirala sam ekonomiju, valjda to nešto znači.
– Evo meni treba knjigovođa, mogu da te zaposlim.
– Prihvatam – odgovorim oduševljeno.
– Molim? – iznenadila sam je. Izgleda da nije mislila ozbiljno.
– Želim nešto da radim.
– Od devet do pet? – i dalje se čudi.
– U pravu si, i da se ne lažemo, radno vreme mi ne odgovara.
– Ti nisi normalna, evo možeš povremeno da radiš kod mene ali dok se moj knjigovođa ne oporavi.
– Može – prihvatim ponuđeno.
Lea je upravnica sirotišta, ženi koja se trudi da tuđoj deci obezbedi sve što je potrebno za život, treba joj odati priznanje.
– Hajde sad, da čujem sve o tvom glamuroznom životu – nasmešila mi se i naručile smo piće.
Nakon razgovora sa Leom javila sam se svojoj rođaki Moniki, poludela je i naredila mi da dođem kod nje. Morala sam da je odbijem jer sam u potrazi za stanom a večeras izlazim. Nakon što smo se dogovorile da u nedelju dođem kod nje i upoznam njenu porodicu i supruga, rešila sam da izađem. Znam da je utorak veče ali nostalgična sam, nedostajao mi je ovaj grad.
Džastin Vun
Smorio sam se, treba mi seksualna partnerka i to što pre. Luna je otišla pre dve nedelje, nije bila loša ali rekao sam joj nekoliko puta da sam emocionalno nedostupan, zašto je ženama toliko teško da to prihvate?
Mrzim da izlazim sam, ranije sam stalno bio sa Stivenom i Leonom, ali oni su izlaske okačili o čiviluk i provode večeri u svojim domovima, nije baš da mi je jasno ali poštujem njihove odluke, uostalom partnerke su im dobre žene.
Nakon dva dosadna sastanka napokon sam mogao da odem u svoj stan. Po navici skidam sako i idem pravo do frižidera, zavisnik sam od ceđenih sokova a moja domaćica, gospođa Smit, je žena mojih snova, sa dvadeset godina više od mene ali opraštam joj jer ne mogu da živim bez njene kuhinje.
. . .
– Džastine…
– Pjer – rukujem se sa vlasnikom mog omiljenog kluba. Pjer ima pristojno mesto na kome nalazim pristojne partnerke.
– Tvoj sto? – pita me po navici.
– Ne, biću za šankom – odlučim u poslednjem trenutku.
– Ako se predomisliš, samo mi javi.
– Hvala ti.
– Nema na čemu. Pozdravi Leona i Stivena.
– Hoću.
Pjer se povlači i ostavlja me samog.
Bacio sam pogled ka šanku i ugledao dugonogu crvenokosu. Lepo, kosa joj je prava ali uvijena na krajevima, nosi belu haljinu koja je kratka ali ona izgleda da zna kako da se namesti u njoj. Volim žene koje znaju kako se pravilno nose kratke haljine, da ne otkrivaju ono najbitnije. Spremao sam se da joj priđem ali me je preduhitrio neki crnokosi tip. Otišao sam na sam kraj šanka i gledao kako joj tip naručuje piće.
Stavila je ruku na svoj vrat i zavrtela jednom glavu. Možda je samo umorna.
– Smem li da pitam šta tako lepa dama radi sama? – odvalio je takav kliše da mi ga je bilo žao.
– Ovo je slobodna zemlja – odgovorila je i okrenula se ka njemu. Kunem se da je držao otvorena usta oko šezdeset sekundi. Hm, to je interesantno.
Crvenokosa se zatim vratila u prvobitni položaj.
– Ti si…
– Najlepša žena koju su video, znam – upala mu je u reč.
– A ti si očigledno oženjen – dodaje samouvereno.
– Šta… Odakle ti to? – pita je pomalo smeteno.
– Videla sam kad si skinuo burmu i stavio je u džep.
– Nadam se da ti to ne smeta – nakezio se. Budala ne shvata.
– Zapravo, smeta mi, ja sam prelepa mlada slobodna žena koja može da ima muškarca kojeg god poželi, zašto bi, dođavola, gubila vreme na oženjene švalere? – ponovo se okrenula ka njemu i morao sam da se nasmejem njegovoj faci. Mala zna gde da udara.
– Znaš, veoma si…
– Bezobrazna, znam, a sad briši – ispalila je i nasmejala me.
Mislim da je hteo još nešto da kaže ali je odustao. Pičkica. Ovo bi moglo da bude interesantno.
Kandidat broj dva bio je neki plavušan, koji joj je prišao ležernije i opušteno, on je tobož faca. Naručio joj je piće i tad sam video neki pogled koji je uputila šankeru, hm.
– Da li se znamo? – pita je, kao nonšalantno.
Bože, ovi idioti blamiraju muški rod.
– Ne bih rekla.
– Mogu da se zakunem da smo se negde već sreli – bio je uporan, kao da zaista veruje u to.
– A ja mogu da se zakunem da nismo.
– Zanimljivo, ja sam Bred – seo je pored nje.
– Fiona.
– Jesi li za društvo, Fiona? – nabacio je toliki kez da sam pomislio kako će se raspolutiti.
– To zavisi od društva.
– Šta kažeš na mene?
– Kažem da koristiš previše gela za kosu, tvoj parfem me prosto guši i imaš crveni ruž na kragni košulje.
Ova kao da je Šerlok Holms. Možda je pandurka ili detektivka? Ne, ima previše nežnu kožu, vidi se da vodi računa o sebi.
– Nije se oprao.
– A ja sam od juče, laku noć, Bred – njen stav je bio jasan, odjebi. Moj tip žene.
Bred je popio piće i produžio dalje.
Kandidat broj tri je bio neki nabildovani čikica, možda nije baš čikica ali je stariji od moje crvenokose. Šta li će njemu reći?
– Piće za damu i mene – obratio se šankeru a on je pogledao crvenokosu. Hm, pretpostavljam da joj on ne sipa pića, mala zna kako prolazi u barovima.
– Lepa haljina – odmerio je natenane.
– Hvala.
– Sama si? – pita je dok joj bulji u noge. Koji kreten.
– Nisam.
– Ne? Ko je sa tobom?
– Moj izmišljeni prijatelj – odgovara crvenokosa i ponovo me nasmeje.
– Ha, ha – nasmejao se i čikica.
– Pa gde je on? – pokušava da bude duhovit.
– U mojoj glavi, očigledno – bravo mala.
– Nisi raspoložena za društvo?
– Nisam raspoložena za tipove koji mi bulje u noge i sise – okrenula se prema njemu i malo se promeškoljio.
– Ima šta da se vidi.
– Naravno da ima, zar ne treba da ideš negde? Da dižeš tegove ili nešto tome slično?
Obožavam ovu malu.
– Obožavam žene sa dugim jezikom.
– A ja ne volim starije muškarce sa više mišića nego pameti, prijatno.
– Nije ni čudo što si sama – frknuo je i otišao. Razmenila je osmeh sa šankerom i on joj je dao kafu. Ko pije kafu u ovo vreme?
– Zabavljaš se? – rekla je glasno i u sledećem trenutku se okrenula ka meni.
Jebote, kao da mi je poslala duž šanka jedan šok. Prelepo aristokratsko lice sa pravilnim crtama, usne pune i sočne, premazane crvenim kurvinskim ružem, oči iscrtane crnom bojom… nije ni čudo što privlači muškarce poput magneta, žena je apsolutno i jebeno savršena.
-
Todorov univerzum
1.400 rsdBOLESNO GNEZDO
Jula
Lana i ja smo išle u gimnaziju u Inđiji. Ja sam htela pohađati medicinsku školu u Zemunu, pa posle studirati medicinu, ali mi to, naravno, nije bilo dozvoljeno, jer je grad bio leglo greha, a ja glupa ovčica, koja će lako da poklekne. Medicina, takođe, nije dolazila u obzir, jer oduzme ženi život, pa ne stigne da se uda i rađa decu. To su bile reči mojih roditelja, pa je jedina opcija koja mi je preostala bila Inđija i njene škole. Ponekad sam mislila da su moji roditelji najkonzervativnije osobe na planeti. Bilo mi je toliko krivo što nemam brata ili sestru da podelimo teret njihovih nebuloza. Ovako je sve palo na moja pleća i što su više godine prolazile, sve mi je teže bilo da podnosim. Biti mlad u ograničavajućim okolnostima je najteža stvar na svetu. Nezadovoljstvo čak nije ni bila prava reč za ono što sam ja osećala. Ponekad, posle napornih dnevnih obaveza, osamila bih se na našoj verandi i pričala sa cvećem, jer nisam imala ni sa kim drugim da pričam. Bilo mi je malo Lane, jer sam je imala uvek nakratko. Iako ja njoj nisam imala bog zna koliko da ispričam iz svojih iskustava, ona meni jeste. Bila je puna utisaka i vizija i mogla sam je danima slušati, ali mi je dozvoljeno da odem kod nje jednom nedeljno, kao i njoj kod mene, i to od strane mojih roditelja. Njeni se nikada nisu protivili našem prijateljstvu. Previše druženja među šiparicama potiče razmišljanje o glupostima, govorio bi moj otac. I zato sam ja bila devojka koju su slušale jagorčevina i đurđevak. Bila sam i šaptač ružama. Od bake sam stalno donosila nove semenke i sadnice, pa su nam dvorište i veranda bili puni cveća. Moj otac ih je mrzeo i proklinjao na svakom koraku.
„Šta mi okupiraš kuću ovim beskorisnim stvarima? Bolje da si posejala luk i krompir, nego što samo klečiš u tom cveću. Ista si k’o tvoja tetka. I ona je samo njušila cveće i pravila gluposti.”
Bio je uvek besan kad bi me video da ga zalivam ili čupkam travu oko njega. Umeo je, namerno, iz pakosti, da pređe traktorskim točkom punim blata preko moje aleje, u kojoj sam posadila dan i noć ili da sredstvom za prskanje korova poprska ruže. Voleo je da uništi sve ono čemu bih se ja radovala, a ja nisam smela ništa da mu kažem, već bih otišla kod bake i plakala nekoliko sati.
„Samo još koju godinu, pile bakino, i čim postaneš punoletna, doći ćeš kod bake da živiš. Đubrad su to neopevana, i on, a i ona moja luda ćerka, kad to podržava. Deda i ja smo se uvek pitali na koga se nametnula.”
Baku je majčino ponašanje uvek mučilo i nijedna moja poseta njoj ne bi prošla, a da ne spomene koliko je razočarana svojom ćerkom.
„Nemoj plakati, dušo bakina. Razvedriće se i tebi jednog dana u životu. Imaćeš toliko ljubavi da ćeš moći lopatom na kamare da je bacaš.” Grlila me je i tešila uvek moja starica lepotica. Onda bih se vratila kući i gledala moje svele ruže, iskopala ih, i od para za užinu kupovala nove. Jednom sam molila majku da mu se suprotstavi i da mu ne dozvoli da uništava nešto tako lepo kao što je cveće.
„Julo, ti si još mlada i ne znaš ništa. Tvoj otac zna šta je najbolje za tebe i za nas. Ja sam njemu prepustila da odlučuje.”
„Ali, mama, čega ima dobrog u tome što ubije cveće?”
„To on zna. Ipak, sigurna sam da je u pravu kad kaže da se zaluđuješ glupostima.”
„To nisu gluposti, mama. On je okrutan, a ti slepa. Ja neću da imam život poput tebe i nikad se neću udati za nekog poput mog oca.”
„Sram te bilo, Julijana! Tako za oca da kažeš. Čekaj samo da se vrati i da čuje šta si rekla.”
Uhvatio me je paničan strah. Znala sam da mu je bilo potrebno i manje od ovoga da me kazni. Mrzela sam njegove kazne, jer su posle moje petnaeste godine uvek bile psihološke prirode. Voleo je mučiti moju dušu tako što mi ne bi dao da idem kod bake ili Lane, a znao je da se napajam upravo iz tih izvora.
„Nemoj mu reći! Mama, molim te, nemoj da mu kažeš.”
Naravno da mu je rekla. Mislim da je osećala i svojevrstan ponos, kad je to uradila. Samo je falilo da je moj otac, kao poslušno kuče, počeška po leđima i pomazi po njuškici. Zbog toga, dva meseca letnjeg raspusta, posle druge godine srednje škole, nisam smela da izađem iz dvorišta. Zgrešila sam rečima krajem maja, a zvaničan početak služenja moje kazne je bio juli mesec. Moj otac je obožavao kaznama postavljati vremenski okvir. Ipak, rešio je da mi zabrani da se prošetam selom na Fijakerijadu koja se organizovala na Duhove, u junu, na seosku slavu, iako taj datum nije spadao u vremenski okvir služenja kazne. Umesto da me pusti da prošetam sa Lanom, zakačio je prikolicu za keca, stavio u nju ovcu, koju je prodao čika Milojku Sariću, seoskom mesaru, a mene smestio pored ovce u prikolicu.
„Šta je? Čuvaš cveće, pa možeš da pričuvaš i ovcu.” Zlobno se smejao. Nisam znala zašto sam mu uopšte bila potrebna da je potera preko sela, a još manje sam znala zašto mi nije dozvolio da sednem u auto, već je stavio balu slame pozadi i rekao mi da pravim društvo ovci. Možda bih i pomislila da je lud, da nije poterao auto sa prikolicom posred centra sela. Nekoliko fijakera je bilo načičkano prekoputa Mirinog frizerskog salona, sa ne baš reprezentativnim konjima.Više su ličili na cigansku kljusad, slabo uhranjenu, loše dlake i opuštenih ušiju k’o u magaraca. Samo jedan među njima je bio prelep i vran, pa je štrčao među ostalima kao cvet lokvanja u muzgavoj bari. Njegova upregnuta partnerka je sramežljivo krila svoju ružnoću i prljavštinu, dok su je opsedale muve i obadi. Kakav par, pomislila sam. Ovo se u životu i može desiti samo nasilnim uprezanjem, jer takav pastuv nikada ne bi odabrao nju za saputnicu. Ili možda bi? Nekad su se u prirodi dešavale neobjašnjive stvari.
Problem je nastao, kad je konj, sav uznemiren, počeo da njišti oko kobile, koja je očigledno želela da se pari. Zvoncad na fijakeru su zazvečala, a sve one silne gomile cveća kojima su seoske žene nakitile fijaker su počele da otpadaju. Tu se odmah skupila gomila da reupregne konje i odvoji pastuva od kobile. I kao što to uvek biva u malim organizacijama još manjeg sela, skupilo se dosta ljudi da vidi šta se zbiva i zašto fijakerijada još nije počela. A tada je Boško Ilić uleteo u gužvu sa svojom ćerkom, prikolicom i ovcom. Po značaju koji nam je otac pridavao nismo nužno ni morali ići tim redosledom. Ispred su mu put preprečili ljudi koji su odvodili vranca, koji je bio jako uznemiren, a sa strane je bila gomila sveta, koja je sve to posmatrala. U toj gomili je bilo i nekoliko mojih školskih drugova. Gledali su me, neko je čak i uperio prstom u mene, smejali se do suza, pa opet pokazivali na mene.
„Vidi kakav par ovaca!”, neko je vikao iz gomile dovoljno glasno da sva raja čuje.
Sagla sam glavu, postiđena, i ništa nisam govorila. Umesto mene je moja saputnica izgovorila jedno bee i krenuli smo. Nazad sam se opet vozila u prikolici, dok su mi gimnazijalci mahali i umirali od smeha. Cilj mog oca je bilo ponižavanje. Znao je šta je jednoj tinejdžerki bitno, da želi da se dopadne drugima, da želi prihvatanje njenih vršnjaka i rešio je i to da pogazi. Moj otac je bio pomalo psihotičan čovek, a ludilu nisu bila potrebna dodatna objašnjenja, možda samo inicijator i okidač. Skoro deceniju kasnije ću shvatiti da su inicijator i okidač bili moja tetka i bolesna ljubav koju je otac gajio prema njoj.