Proza

Default sorting
Prikaži
16
  • Najkraće i kratke priče o ženiQuick View
    (0)
    Od : Slobodan R. Martinović

    Najkraće i kratke priče o ženi

    600 rsd

    НЕКА ДРУГАЧИЈА ПЕПЕЉУГА

    Вратио се у дворану погнуте главе; девојка с којом је плесао беше изненадно нестала; много пре поноћи; и не оставивши ципелицу; засметало му је то нарушавање добрих обичаја.

    Пажњу му привуче паперјасти облачић који је лебдео недалеко од излаза из дворане; приђе и намах схвати да је девојка ипак нешто испустила и заборавила; биле су то речи: две једносложне речи, али које, то се није дало разабрати. Он хитро дограби мрежу за лептире и улови облачић; затим га даде краљевским лингвистима и логопедима да га излију и направе одречак.

    Кад одречак би готов, краљевић га погледа и, задовољан, нареди да се направи стотинак копија; потом копије даде гласницима и упути их да ће изабраница његовог срца бити она у чијим устима одречак буде зазвучао; они се упутише широм краљевине, уверени да краљев син није баш сав свој (што су и раније, као и његов отац, мислили).

    Многа су љупка уста пробала одречак током дана и недеља трагања; нека беху премала, нека преголема, нека таман; но у свим тим устима и усташцима одречак остаде нем.

    Али, упркос томе, он остаде пунонадежан.

    Надаше се да је његова изабраница у још неистраженом делу краљевине (можда и у иностранству, на неком туристичком или службеном путу?) и да ће је гласници ипак пронаћи; то беше његово прво надање.

    А друго је полагао у напредак технике: сачекаће проналазак уређаја на којем ће одречак прозвучати; а онда ће, пратећи траг изговорених речи, пронаћи своју траженицу.

    (Али ја, докони читаоче, не могох да сачекам шта је било после и завршавам ову бајку да бих доживео неку своју. Праштај!)

  • Ukleti princQuick View
    (0)
    Od : M. M. Mica

    Ukleti princ

    800 rsd

    VLAD

    Tihi zvuci Betovenove Moonlight Sonate razbijaju tišinu mračne sobe. Teške zavese pomera blagi povetarac. Leluja ih i rasteže, kao da horda duhova planira da nagrne kroz njih. Noć se već lagano uvukla u svaku poru moje kože. Mrak je izgrizao i ono malo svetlosti koju ju okrugla lopta ubacivala spolja. Mesečina je bila jarka za ovo doba noći. Sat je otkucao za ponoć.

    Veštičji čas. Čas demona, duhova, prošlosti. Moje vreme. Puštam prste da lagano klize po dirkama klavira prateći melodiju koja dolazi negde iz moje glave. Dopire u pravilnim razmacima prateći ruke. Zatvaram oči i prepuštam se muzici. Odavno znam svaku notu napamet. Poznat mi je zvuk koji odjekuje o prazne zidove. Poznat mi je odjsaj mesečine na crnom lakiranom drvetu. Poznati su mi podovi koji ne prigušuju korake. Svetlo obasjava negde iza kapaka dok njene riđe kovrdže izranjaju. Gleda me ušuškana u izmaglici vremena. Zarobljena u tom kratkom trenu gde je još postojala tačno nadomak moje ruke. Smeje se poput razdraganog deteta, skoro ne trepuće. Gleda me opijeno, sa toliko ljubavi da mi se čini da su mi njene oči zarobile oba plućna krila.

    Gušim se grabeći dah. Ruke nam se prepliću dok sviramo, kolena nam se dodiruju. Svetli muslin naginje se na platno oprljeno bojom neba. Njene usne se miču, izvrću dečiju pesmu tako da zvuči kao poruga, ne smeta mi, skoro da je i ne čujem. Sve što želim je da spustim svoje usne na njene i da je poljubim. Tako da ostane bez daha. Tako da mi se pridruži u hvatanju vazduha. Kažem joj to, i ako zvuči blesavo.

    Želim da te ljubim, Emili.

    Ona se jače smeje dok joj to govorim. A onda zadržavam dah. Skupljam malo hrabrosti. Komad baršuna se otire u mom džepu. Stežem ga prstima koji bi se znojili da nisu tako hladni. Izgovaram zapetljano želiš li, i hoćeš sklapajući ih u istu rečenicu kojoj se ne zna ni početak ni kraj.

    Gledam kako joj oči sjaje poput dijamanta. Poput onoga koji svetluca na njenoj ruci. A zatim skupljam još malo hrabrosti da joj otkrijem svoju tajnu. Tajnu koji joj još nisam rekao. Tajnu koju sam toliko dugo krio da nas je umalo oboje spalila i odvukla sa sobom. Biram reči i počinjem pažljivo. Govorim polako da bi me razumela, dok gledam kako joj se oči mrače. Tiha melodija prestaje. Njeni prsti su ukočeni, stežu suknju gužvajući je, njene usne su neme.

    Ne veruje mi, ne razume. Pokazujem joj. Pokazujem joj da bi najzad shvatila. Najednom visak dopire negde iz dubine njenih grudi, možda iz dubine njene duše. Prsten klizi sa njene ruke i pada na pod odzvanjajući. Vrti se u krug, pleše po mermeru. Okreće se onako kako se i ona okreće udaljavajući profil svog lika što dalje od mene.

    Njen glas vrišti i odjekuje mojim umom. Čujem ga tako živo. Puštam da mi njen lik klizi iz misli, gledam sobu koja se ponovo utapa u mrak. Zavese koje se sve jače kreću. Osluškujem oluju koja napolju besni, unoseći lišće kroz otvorene prozore. Nevreme koje dolazi nije ništa u poređenju na ono koje već dugo, predugo besni u meni.

    Trepatava svetlost sveće na klaviru se uvija. Prati je tanki oblak dima dok nestaje. Užareni ostatak fitilja svetluca pokušavajući da me vrati još jednom u prošlost. Tamo gde se miris voska mešao sa ugrejanim telima. Tamo gde se ispijalo vino koje je žarilo obraze. Tamo gde me je ostavila.

    Tamo gde je nema.

    Samo na još koju sekundu, samo nakratko. Samo da je još jednom vidim. Samo da joj još jednom dotaknem jagodicama obraz. Shvatam da su moji prsti nekako prešli na A melody of Tears.

    Nema suza koje bi prokleti isplakali. Neću je nikad više dotaći. Neću je ponovo videti.. Zapravo, neću je videti nikad više. Prekidam melodiju i spuštam poklopac. Odgurujem ga tako da treskom padne na dirke skoro ih polomivši.

    Čitava večnost je kratko trajala.

  • Blizina nebeske daljineQuick View
    (0)
    Od : Ana Frost

    Blizina nebeske daljine

    600 rsd

    Sećanja (život umetnika, 1986.)

    Još kao dete imala sam želju da postanem režiser. Maštajući o tome, zamišljala sam kako ću u budućnosti ploviti okeanima i pisati romane.

    Svet je bio kao na dlanu.

    Pružila mi se prilika da prisustvujem snimanju serije Vuk Karadžić. Filmska ekipa je zadivila ljude na jugu Srbije u letnjoj seoskoj idili.

    Motala sam se oko glumca Manojlovića dok je on u hladovini vežbao svoj monolog.

    Primetivši da ga posmatram, započe razgovor sa mnom.

    „Star sam za ovaj posao. I da sam natprirodno biće, ne bih bio u stanju da upamtim ovaj tekst.”

    „Zar je moguće? Ja sam mislila da glumcima ide sve od ruke.”

    „Ne… Lako je mladim ljudima poput tebe. Pogledaj me! Ja sam matori Vuk. A ovo su moji brkovi koji su godinama rasli i pružili korenje do Beograda”, besedio je Manojlović dok je prstima uvijao svoje lažne brkove.

    Ah, koji zanesenjak, razmišljala sam dok mi je Vojkan objašnjavao ulogu sluškinje u jednoj od sledećih scena.

    „Nemoj da zaboraviš kostim”, podsetih ga na rastanku.

    Dvorište seoskog manastira blizu bugarske granice bilo je magično tog leta. Seljaci i turisti pratili su pomno svaku scenu koja ih je vraćala u daleku prošlost.

    Vojkan iz filmske ekipe i ja postali smo prijatelji. Poznavala sam teren, volela filmsku umetnost, a njemu je bila potrebna pomoć.

    Njegov kombi je podigao prašinu na seoskoj ulici dok smo tražili rekvizite za snimanje.

    „Gde da nađemo još nekoliko lejki. Možeš li da zamisliš da su one u to vreme služile kao čaše. Hvala tvojoj baki, ali potrebne su nam bar još tri.”

    „Ne brini. Ovo selo je izronilo iz prošlosti. Sačuvalo je tradiciju. Rešićemo problem.”

    „Propao bih bez tebe.”

    „Ah, samo se šališ. Nego, reci kakvu ulogu ima Slavko?”

    „Zadužen je za rasvetu.”

    Sledećeg dana, jedna kratka scena snimala se nekoliko sati. Ne zbog glumca Manojlovića i njegovog monologa, nego zbog aviona koji su uznemirili režisera Kadijevića.

    „Nećemo završiti do sutra. Ko je znao da će nas u ovoj vukojebini tako nešto zadesiti! Idemo još jednom!”, jogunio se on, „Jedan, dva, tri. Kreni…”

    I snimanje je trajalo sve dotle dok Kadijević nije pustio svoj glas:

    „Stani kad kažem! Pa dobro, ljudi, ko nam šalje ove avione? Čuju se u svakom kadru. Mi smo u prošlom veku, da li razumete? Manojloviću, skini taj sat! Ljudi, nemojte više da me pravite budalom, ovo je Vukovo vreme. Terajte avione! Zašto stojite kao ukopani?”

    Ekipa je ćutala i pomno pratila situaciju.

    „Hajde, biće bolje! I mi smo ljudi. I nama je potrebna pauza”, pokušao je da se smiri režiser.

    Publika je napeto čekala snimanje scene; ali uzalud.

    „Ovo je neverovatno. Dokle će avioni da nam prete? Dokle!?”

    Niko se ni tada nije oglasio.

    „Manojloviću! Ako sledeći pokušaj propadne – ti si kriv! Idemo! Snimanje!”

    Godinama sam posećivala baku i dedu, posmatrala seosko nebo, ali nikad pre nisam obratila pažnju na buku aviona. Ja sam očigledno sanjarila i u mislima krojila lepu budućnost, pa mi se činilo da je svet tih i uspavan.

    Filmska ekipa mi je donela inspiraciju. Scene su se snimale, a ja sam upijala svaki detalj, skicirala manastir i glumce u pesmarici koju sam uvek nosila sa sobom. Učila sam o životu i ljudima.

    Znala sam da će mi crteži i zapisane reči jednoga dana biti sećanje na divan trenutak.

  • U mrežiQuick View
    (0)
    Od : Tanja Milutinović

    U mreži

    600 rsd

    HONORAR

    Prošle nedelje moja supruga Lidija došla je kući odlično raspoložena. Bacila je stvari na kauč, digla ruke pobednički i uskliknula:

    – To, napokon!

    – Šta se dogodilo? Što si tako dobre volje? – zapitao sam je.

    – Napokon da i meni uleti neki poslić, a da ne moram da se preznojim. Ugovorila sam odličnu tezgu. Svaki dan ću raditi sa nekim „gastosima“ i to za dobre pare. Pri tom oni pojma nemaju, čak ni osnove gramatike. Shvataš, skoro da nema nikakve odgovornosti: nisu školarci, nemaju testove, kontrolni, ništa. Sve što ih naučim njima je plus, a mene niko ne kontroliše. Mali trud, a odlična para. Čoveče, kako sam gladna – kopala je po frižideru – A da vidiš samo kakvi su ono buržuji – dobacivala je preko zalogaja – Da im vidiš samo stan, salonac, ne znam gde počinje, gde se završava, ko veliki lavirint. A kako je uređen, Elle decor, Maria Claire in vivo! Jeste da je nameštaj malo kičast, al’ se vidi da je sve skupoceno: mermer, italijanski parket, vrata, kvake, tepisi, sve najkvalitetnije. Dobro, ja nikad ne bih onako šljašteće delove, i one boje, ali sve je skupo, preskupo! Kuhinja – Villeroy&Bosh. Osetiš žeđ, a voda sama kreće na slavini, ko da čita misli – dodala je pomalo zavidljivim tonom – Ma, baš me briga odakle im, važno da ja imam od njih mesečno skoro celu prosečnu platu, a trud mali. Radim u lepom ambijentu, u centru. Blizu mi, kud ćeš više – razdragana skočila mi je u krilo – Konačno ćemo ići na skijanje!

    I tako je moja Lidija cele nedelje dolazila raspoložena sa posla, puna utisaka u kojima se divljenje najčešće preplitalo sa zavišću. Naravno, trudila se da poslodavci to ne primete. Marljivo se posvetila svom zadatku. Strpljivo je pokušavala da nekoliko lenjih antitalenata za jezike nauči osnovama francuskog pravopisa i gramatike. Smešili su joj se izgledi za dobru zaradu i dugotrajan aranžman.

    A onda je jedno popodne uletela u stan kao furija. Sa vrata je počela da se skida i histerično trči po sobama. Odeću koju je svukla ugurala je u veš mašinu. Skinula je prekrivače sa kreveta i fotelja, zgrabila posteljinu, pokupila jakne i džempere i bacila sve u kupatilo.

    – Šta radiš? Hej, šta ti je!? – vikao sam za njom.

    – Peri sve! Peri sve! Skidaj to! – trčala je unezvereno po stanu i vitlala usisivačem.

    Onda ga je naglo odbacila, svukla odeću i uletela pod tuš.

    – Vaške!!! – zaurlala je iz kupatila – Vaškeeeeee!!!

    – Šta ti je? Šta pričaš? – zgranuo sam se. Moja žena je inače temperamentna, ali ovakav napad panike još nisam video kod nje. Izbezumljeno je trljala glavu i daveći se od šampona i vode grgoljala:

    – Imaju vaške, čoveče, vaške!

    – Ko? Vladini klinci? – pomislio sam na njene bratance.

    – Ma jok bre, ovi buržuji, da ne poveruješ!

    – Ajde, sredi se, šta ti je. Nije revolucija, polako – pokušavao sam da je umirim.

    – Ovo je gore od revolucije – odgovorila je sad već plačnim glasom – Čekaj da isperem kosu, pa ću ti pričati. Ne sme da mi uđe u oči, ovo je neki otrovni šampon.

    Pristavio sam kafu i čvrsto rešen da smirim ženu, zauzeo poverljiv i pribrani stav.

    Nateraću je da sedne i sve mi natenane ispriča.

    – Sad i ti ima da opereš glavu sa ovim – reče dok je izlazila iz kupatila – Čoveče, ovi likovi imaju vaške. Ma dal’ je to moguće?!

    – Aj, polako – smirivao sam je – odakle znaš?

    – Ma, klinac se izlanuo. Kazao mi – Dođite da vidite nešto – i poveo me u kupatilo. Ajoj, da vidiš samo to kupatilo!!! Braon mermer, pozlaćena slavina, a veliko ko ceo naš stan. I tako gledam ja ono čudo, a meni klinac:

    – Nastavnice, šta je ovo? – i pokazuje na četku koja stoji kraj lavaboa.

    – Šta? – pitam ja – Mislim da je Armani/Casa – Ma, ne to – kaže on – nego ovo, dođite bliže, pogledajte – i nagne se nad četku. Nagnem se i ja, a kad tamo, iz četke, kroz one dlaketine, nešto se probija, gamiže i šetka po lavabou. Ma, bilo ih je bogami bar trideset, neke mrvice se kreću, nagnem se ja da vidim bolje, a ono…

    – Nastavnice, to je mamina četka, da li su to vaške? – pita me klinac mrtav hladan. – Ja sam rekao kevi da su to vaške, jer ona se cele nedelje češe ko luda. I vidi sad ovo – kaže on i počne da se smeje. Umire ti on od smeha. A ja u šoku. Srce mi se popelo u grlo. – Jeste, vaške, to su vaške! – dreknem i izletim iz kupatila otresajući se. Došlo mi da zovem hitnu pomoć, milicuju, vatrogasce! Pa znaš li ti, na ovu moju kosu ovako gustu i dugu, to bi bila propast, to, to…– buncala je moja draga sa izrazom ludila u očima – Pogledam ja i klinca u teme, onako sa pristojne daljine. On nosi frizuru „na keca“, pa se lako vidi da nema ništa u kosi. Tu ti malo odahnem.

    – Mene ništa ne svrbi – kaže on kroz smeh, to se samo keva češe.

    Sva sreća da je bio kraj časa, inače bih pobegla – završi moja Lidija tužnu storiju – Ja ne idem više tamo. Džaba pare, kad dobiješ vaške. Drži ovo – idi i peri kosu.

    Naredni dan imali smo veliku dezinfekciju stana. Nema šta moja draga nije oprala, ispeglala, pomela i istresla. Kakav vikend, popadali smo na nos. Još dva puta smo prali kosu i špricali neki sprej. Bilo je kao u horor filmu o epidemiji. Čuo sam ženu kako telefonira:

    – Izvinite, al’ imam grip, neću moći da dođem nikako – otkazivala je časove za narednu nedelju. Pravdala mi se pokunjeno – Ne mogu ja ovo. Ne mogu vaške – pravdala se i sama sebi – Ej, to ti je moja sreća, zalud sam se radovala, baš će meni laka para. Sad ću ih kulturno otkačiti, da ne bude, znaš…Ma ko bi rekao! Ona njena bunda i sve one robne marke, a ovamo, vaške. A ne, to bi bilo suviše.

    Nakon dva dana, dok sam ulazio u stan, čuo sam Lidiju kako telefonira:

    – Dobar dan, bolje mi je, možemo se videti danas u 18.00 č.

    Pogledala me je i slegnula ramenima.: – Čuj, sedeću samo na kraju stolice, neću se kretati, neću čak ni laktove staviti na sto, pokupiću kosu u punđu, i istrešću jaknu čim izađem iz kuće – duboko je uzdahnula – Treba nam novac, nije to zanemarljiva suma.

  • Crna bajkaQuick View
    (0)
    Od : Tijana Gajić

    Crna bajka

    990 rsd

    NEPOVRAT

    Bio je to sunčani ponedeljak u dosadnoj školi čija je boja zidova izazivala mučninu i nesklad u unutrašnjosti mog stomaka. Oporavljala sam se od turbulentnog vikenda i promila kojima je moj organizam bivao otrovan prethodnih dana. Moj oporavak se svodio na polusan i povremeno žmirkanje kao reakciju na neki glasniji zvuk koji bi povremeno ispunio učionicu broj dvadeset.

    Moja prijateljica Vera i ja smo kupile kutiju cigareta od naših džeparaca. Nakon toga smo se uputile ka Jeleni i Kaći, rešene da pobegnemo sa časa. Iz daleka sam prepoznala njihove siluete. Kao i Jelenine smeđe i Kaćine plave vlasi kose koje su se vihorile na vetru. Nakon što smo se našle, zajedno smo sele na tribine koje su okrenute direktno ka školskom, fudbalskom terenu. Na terenu su momci iz četvrte godine igrali fudbal. Čim sam sela, zapalila sam cigaretu. Jelena je iz kese izvadila četiri vinjaka i svakoj od nas pružila po jedan.

    Sunce nas je prijatno obasjavalo dok je polako zalazilo iza fudbalskog terena. Pile smo i neprestano se glupirale i smejale. Bile smo srećne što ne moramo da slušamo dosadni čas, već smo uživamo u pogledu na razigrane momke privlačne mišićne mase, ukusu vinjaka kojeg smo se pravile da volimo i cigareta.

    Jelena je, ubrzo, skrenula pažnju na sebe praveći buku zbog upornog preturanja po svom rancu. Preturala je po njegovoj unutrašnjosti namrštenih obrva, kao da je tražila nešto. Kada sam je upitala šta to, zaboga, toliko dugo traži, rekla je da se strpim jer ću videti uskoro. Sačekala sam još pune dve minute, a zatim je iz torbe izvadila… Džoint?

    – Džoint? – upitah naglas, iznenadivši se novitetom na bleji.

    – Ti znaš šta je to? Nisi valjda probala bez mene? – kazala je Vera, dok je naginjala svoj vinjak.

    – Ne, ne… – pobunila sam se. – Ali sam viđala to ranije. Neki momci su pušili, ali ja nisam imala želju da probam.

    – E, sad ćeš da probaš. Imala ti želju ili ne – odvratila je Jelena.

    Upalila je džoint i povukla prvi dim. Potom ga je dodala Kaći.

    – Pa, dobro, ako ćete svi… – zastala sam zbog nesigurnosti u svoju odluku – onda ću i ja. – Iako se moja nezainteresovanost za taj pojam nije promenila.

    Kada je džoint došao do mene, gotovo sam čula unutrašnji glas koji je vrištao nemoj. Ali zbog potrebe za pripadanjem u društvu, nisam želela da budem jedina koja će izigravati poštenog štrebera i odbiti džoint. Povukla sam dim.

    Kada je džoint konačno prešao prvi krug, odnosno kada je svaka od nas pušila po malo, sa svakim sledećim krugom osetila sam neprijatno peckanje u grlu. Kao da mi se svaka ćelija pluća otvarala i apsorbovala tu, do tada nepoznatu, supstancu. Svima dobro poznatu marihuanu.

    Nakon što smo popušile džoint, ugasila sam ga od betonski pod. Počela sam bezrazložno i nekontrolisano da se smejem. Bilo je lako ugasiti naš prvi, zajednički džoint. Ali nisam ni slutila da sam upravo tada u životu upala u beskonačni krug koji se ne gasi tako lako.

    Narednih sat vremena pričale smo nepovezane stvari. Tome smo se besprekidno kikotale. Kad god sam zaćutala dozvolivši da me okupiraju misli na duže od trideset sekundi, one su se množile i postajale nepodnošljive, glasne, čak i napadne. Imala sam zvučne halucinacije. Nakon svake rečenice sam zaboravljala šta sam izgovorila. Srce je promenilo ritam, a rožnjače su promenile boju. Nova percepcija bila je blago zamućena, a svet je izgledao nekako lepši. Poput druge dimenzije. Sve je bilo lagano kao pero. Da me je neko tada pitao bilo šta od školskog gradiva, verovatno bih samo pala na zemlju od smeha. Bila sam totalno nekoncentrisana na svet oko sebe.

    Na sledećem času nisam bila skoncentrisana ni na jednu nastavnikovu reč. Ali sam ipak uživala u begu od stvarnosti. Sedela sam u zadnjoj klupi i iscrtavajući mandale razmišljala o celokupnom životu i mojim shvatanjima istog. Kada sam pogledala svoj odraz u džepnom ogledalu, uočila sam da su mi oči bile znatno crvene. Naglas sam se nasmejala izreci da upravo one ogledaju dušu. A mojoj duši je, eto, pukô kapilar.

    Čudno je što se odraz ponašanja od tog zamalo monotonog dana utemeljio u moje postojanje. Nisam ni slutila da sam tog dana zakoračila u potpuno novi pravac. Nisam ni slutila da se taj pravac naziva nepovrat.

    Iako se taj dan ubrzo završio, ja sam i dalje sedela u poslednjoj klupi svog života. Neskoncentrisano i hladnokrvno posmatrala sam sve ljude, događaje i loše navike koje su svakodnevno obigravale oko mene. Dok sam ja skretala misli na sopstvene mandale koje sam krojila u svom umu poput velikog, miroljubivog štita od realnosti. Živela sam u svom svetu u kojem sam pametnija od ostalih ljudi jer sam otkrila nešto novo, zanimljivije i višedimenzionalno.

    A kada na trenutak otklonim boje mandala u svom umu, ugledam devojku sa crnom kapuljačom na glavi i beživotnog pogleda, koja napamet zna gde se nalazi svaki štek u gradu. Jer je u istim štekovima duvala sa kojekakvom nemotivisanom, neambicioznom masom izgubljenom u vremenu i prostoru. Sa nedostatkom ideja o svojoj sadašnjosti, a kamoli bliskoj ili daljoj budućnosti. Iz tog razloga mi nije čudno što sam u jednom periodu svog života takođe postala takva.

    Niko ne može tako dobro da te oblikuje i utiče na obrasce tvog ponašanja kao što to može da učini okolina. Pogotovo u surovom periodu adolescencije.

  • Ledena lejdiQuick View
    (0)
    Od : Milena Sekulić Odalović

    Ledena lejdi

    900 rsd

    PRVO POGLAVLJE

    TAJNA

    Godina 1881, imanje Hejvenovih, nedaleko od Londona

    Alanis nekoliko puta krpom obriše boju sa platna, nezadovoljna kako je prikazala prelaz od kičme prema desnoj lopatici. Na stolu je pored sebe držala otvoren atlas anatomije, koga se domogla na jedvite jade i po ceni većoj od one što se odvaja za balsku haljinu. S vremena na vreme baci brzi pogled na crtež u ogromnoj knjizi, osećajući kako je hvata umor nakon višesatnog rada.

    – Neće moći tako. Znaš to bolje od mene, Alanis – reče Sem Tejlor. – Dođi kod nas u atelje, da ti se oko navikne na prizor živog ljudskog tela, pokrete mišića i igru svetlosti.

    Baronesa pogleda u ovog nezavršenog studenta prava, a sada učitelja slikanja za imućnije građane u Zapadnom Londonu, jedva sakrivši razočaranost.

    – Nije valjda tako loše? – upita ona.

    – Pa – zauzeo je pozu učitelja koji se sprema da očita lekciju – ne znam šta ti je govorio onaj tvoj privatni učitelj zvučnog imena. Ako ćemo iskreno, sve je na svom mestu. Jedino…

    – Da? – bez daha upita baronesa.

    – Nedostaje života.

    – Kažeš mi kako je bolje da se držim slikanja mrtve prirode?

    – Hmmm…

    Pretrnula je. Danima je zamišljala živi model nasred svog ateljea i senke što padaju na toplu ljudsku kožu, ali bi joj titrava izmaštana slika uvek izmicala ispred očiju. Strah da je neko od članova porodice ne zatekne kako slika naga tela umesto vaze pune cveća ili, u najboljem slučaju, neke domaće životinje na livadi, potpuno ju je udaljila od željenog cilja. Umesto izložbe aktova u Velikoj galeriji, čeka je samo izobilje mrtve prirode.

    Ili će i dalje uvežbavati, pomisli ona, sve dok ne bude zadovoljna onim što je naslikala.

    – Ti ćeš biti uporna u tome, znam te – reče Sem. – Ali, ako želiš da se razlikuješ od ostalih i budeš priznata, moraš biti spremna da rizikuješ. Ovako, skrivajući se, u sigurnosti roditeljske kuće, nisam siguran… Ja nisam tvoj učitelj slikanja, pa zato mogu da kažem iskreno, bez straha od otkaza. Put umetnika retko ide uz ovakvu lepotu – on pokaza glavom na mermernu belinu salona i uređen vrt. – Malo patnje nije na odmet.

    Alanis ga je zamišljeno posmatrala, a onda skrenula pogled kroz četvorokrilna francuska vrata, koja je baron Otis Hejven dao izraditi kako bi ćerka mezimica imala dovoljno svetlosti dok slika prizore iz vrta. Besprekorno podšišano zeleno rastinje i bogato rascvetalo žbunje odavno su dosadili njenom oku.

    – Živiš pod staklenim zvonom, Alanis – nastavi on dobronamerno.

    – Bio si jasan i prvi put, ne moraš više da trošiš svoj dar ubeđivanja – reče ona pomalo nadmeno.

    – Radi po svom – reče on. – Bar sam pokušao da te urazumim. Znaš moju priču, možeš i na tome nešto da naučiš.

    Sem je svojevoljno izabrao nesiguran put umetnika, potpuno odbacivši pravnu struku i mogućnost za ugodan život. Roditelji su ga se odrekli, jer je izneverio poverenje i bacio u vodu sav novac koji su uložili u njega. Ali on je bio srećan. U pauzama slikanja i podučavanja, održavao je atelje koliko toliko čistim. Tu je i spavao, na trošnoj sofi iza paravana i govorio kako može tako do kraja života.

    – Muškarci uvek imaju izbora, dragi Sem. Još uvek možeš da završiš studije, nađeš ugodni kancelarijski posao i zasnuješ porodicu. Imaš još nekoliko godina za ležanje na sofi – pecnula ga je. – Ja sam žensko. Ne smem ni da zamislim šta ću prirediti svojim roditeljima kad odem odavde, neudata. Ne znam šta da poželim: dosadan život usedelice koja prekraćuje vreme slikanjem ili potucanje po potkrovljima Pariza, u potrazi za slavom koja uvek čeka iza prvog ugla, a nikako da stigne? Jednom kada odem, zbog sramote više nema povratka.

    Sem joj priđe bliže, osećajući potrebu da je dodirne, ali toliku slobodu sebi ipak nije dozvolio. Hejvenova ćerka mu je bila nedostižna koliko i zvezde na nebu.

    – A udaja? – nasmeši se on oprezno. – Zar ti je pomisao na život sa nekim toliko strašna?

    Pogledao ju je nekako setno. Ovako umrljana bojama i kose skupljene u opuštenu punđu, baronesa je izgledala manje oholo. Gotovo da bi mogao zamisliti… Ipak otera od sebe lude pomisli.

    – Ne vidim sebe tako – ona načas zatrepta očima zelenijim od prolećnog lišća, oivičenim dugačkim trepavicama. – Sestra je od mene starija samo dve godine, a već ima troje dece i na putu je četvrto. Brat se uskoro ženi, nadam se da će imati puno dece, pa će majka i otac lakše podneti pomisao na moje usedelištvo.

    – Šteta – reče Sem posmatrajući njenu sofisticiranu lepotu. – Ceo London priča o tebi. Ledena lejdi. Niko više i ne može da prebroji odbijene udvarače.

    Ona otpuhne umorno, a jedan pramen plave kose joj odleprša sa obraza.

    – Usred smo prolećnog dela sezone. Peta godina besomučnog šivenja haljina i odlazaka na balove, večere, koncerte. Pitam se kada će roditelji već jednom odustati od mene. Za sve to vreme niko mi nije prirastao srcu.

    Ubacila je četke u kantu sa vodom, da sačekaju Mildredine vredne ruke, pa konačno odloži kecelju preko stolice, ostavši samo u jednostavnoj bledoplavoj haljini, čiji je gornji deo isticao nežne ženske obline.

    – Nemaš nijedan valjan razlog da odbijaš svakoga ko ti priđe… Možda ima i onih kojima bi imponovalo da imaju ženu umetnicu.

    – Nema takvih u mojim krugovima, veruj mi. Uostalom, zašto pričamo o tome – reče ona brzo, želeći da promeni temu. – Nestaje mi boja, Sem. Nadam se da ćeš misliti na mene kada dođe roba iz Francuske.

    – Znaš da uvek mislim – reče on spreman da krene, videći da je njegovo prisustvo postalo suvišno, pa se nakloni praveći teatralne krugove u vazduhu. – Sve za Vas, Ledena lejdi. Poljubio bih Vam ruku, da nije sva od boje.

    Uvek je lakom šalom ili porugom prikrivao svoje divljenje prema baronesi. Čak i ovako umrljana bojom, Alanis je bila najlepša žena koju je ikada video. A video ih je mnogo u svom slikarskom svetu. U njenim krupnim zelenim očima mogao je da prepozna bljesak sanjalačke umetničke duše, da bi se već u sledećem trenutku ta nonšalancija i oslobođena stvaralačka strast izgubili pod maskom hladnoće.

    – Molim te da uzmeš ovo – ona brzo obrisa umazanu ruku čistom krpom pa mu pruži novac. – Ne buni se, znaš da je uzalud.

    Nije uzeo novac, pa mu je prišla i spustila novčanicu u džep sakoa. On primeti da joj kosa miriše na boju i limunovu koru.

    – Vidimo se, Alanis – reče Sem, glasom dubljim od uobičajenog.

    Kad ostade sama, ona ponovo pogleda u platno. Odjednom joj je sve izgledalo beznadno. Ako je uopšte mislila da nekoliko radova pošalje na procenu u London, moraće da bude bolja. Njenim aktovima je zaista nedostajalo života. Imala je znanje tehnika, kvalitetne boje i uslove, ali ne i iskustvo neposrednog posmatranja. Osećala je da tapka u mestu. Čeznula je za izazovom nadmetanja sa ostalim umetnicima, a u stvarnosti mora da krije većinu svojih slika, kako ne bi izazvala skandal.

    Atelje u prizemlju letnjikovca na imanju Hejvenovih bio je pun slika procvalih lala, ruža penjačica i raskošnih hortenzija. Cveće je gledalo u nju sa svih strana. Retki posetioci su sa divljenjem posmatrali detalje na slikama, smatrajući kako je slikanje njen hobi i prekraćivanje vremena. Jedino je ona maštala kako slikanje postaje njen život, sva putovanja na koja nije otišla i one sitne slobode koje je mogla da vidi kod građanki, a njoj su, baronesi sa ogromnim mirazom, ostale uskraćene. Svoje najbolje slike skrivala je pod belim čaršafima ili okrenute ka zidu, tamo gde je bila sigurna da ih druge oči neće videti. Tu su čekale i sanjale da ugledaju svetlost dana.

    Jer, slikanje kao hobi u svetu aristokratije je bilo uobičajeno i hvale vredno, ali živeti za slikanje i od slikanja, to je samo za niže. Za one koji nisu imali izbora ili ugodnijih izgleda. Za dvadesettrogodišnjakinju su preostala dva meseca sezone bili poslednja šansa da ugrabi život po ukusu svojih roditelja, sestre i brata. Čekala ju je bespoštedna bitka, u kojoj će onima što je najviše vole morati da dokaže koliko greše kada za nju biraju po svome.

    Ponovo vrati štafelaj na stranu, vodeći računa da slika bude okrenuta ka zidu, pa otvori široka vrata ka vrtu. Sveži prolećni vazduh začas rastera miris terpentina. Izađe u vrt, da sedne u udobnu fotelju sa jastučićima cvetnog dezena.

    – Ah, to cveće… – nasmeši se ona.

    Iza vrtnih leja zašušti lišće uređenog perivoja. Drveće je delilo glavnu kuću od letnjikovca i predstavljalo pravu granicu između dva različita sveta. Ovog u kome je bila na svome i onog stranog, gotovo strašnog. Odjednom se naježi, ne od hladnoće, već od slika pred očima, prepunih cveća, mrtve prirode i staklenih vaza.

    Bila je na prekretnici, a to je značilo da treba da izabere samo jedan put. Kad krene tim putem, sve što je na drugom ostaće daleko.

  • Kada tamo gore olistaju brezeQuick View
    (0)
    Od : Breda Smolnikar

    Kada tamo gore olistaju breze

    630 rsd

    grčki brodovi bili su tu, uplovljavali su u pristanište, čekala je tamo, kao što bi verna žena čekala povratak svog mornara sa dalekih mora, čekala je sa džakovima punim pasulja i suvih pečuraka, znala je engleski, pa kako bi drugačije razgovarala sa prekomorskim kapetanima, na Sušaku bi ih čekala, na obalu bi se čamcem dovezli sa usidrenog broda, gledali bi je najpre začuđeno, potom sa zanimanjem i divljenjem, istovarivali su, ona bi im dala suvih pečuraka i pasulja, oraha, oni njoj smokvi i suvog grožđa, pa limun i pomorandže, ponekad bi dovezla pun kamion, a kad je bila sezona trešanja, šofer kamiona bi je, na putu do tamo, sa sve korpama punim trešanja, ostavljao na pijaci da bi, dok je on rastovarivao i utovarivao svoju robu, usput prodala i trešnje, koje su za nju brali seljaci po brdima, trebalo ih je brzo prodati da ne potrule, sve bi dobro organizovala, sa brda su se valjali džakovi pasulja i suvih pečuraka, sve bi pregledala čim ih dovezu, ugurala bi nos u pasulj i ako nije bio dobro prebran, izvikala bi se na radnika, Amerikanci takav škart ne jedu, ovog puta može, sledeći put neće više uzeti, zatim je loše prebrani pasulj istresala na sto pred svoju decu, morali su da ga prebiraju svako veče, jer roba je morala biti dobra i lepa da joj niko ne bi prigovarao zbog lošeg kvaliteta, samo jedan jedini put je neki kapetan zagunđao zbog trunjavog pasulja, ona je svoje greške pamtila i nije ih ponavljala, pečurke je najviše kontrolisala, morale su odisati svežinom, ne na plesan, morale su biti podjednako narezane, svakom skupljaču pečurki davala je uputstva kakve treba da budu, kako da ih suši i kako da ih sačuva, pečurke su morale biti u opranim belim platnenim vrećama, u suprotnom, uopšte ih ne bi uzimala, sa pečurkama je bila vrlo zahtevna, kod pasulja nije bilo toliko važno, tu ne može da se pogreši, naša deca će ga već prebrati, odgovarala je mužu na prigovore kako je prestroga sa seljacima koji su joj donosili robu, neću da plaćam te svinjarije, govorila im je da bi ubuduće vodili računa o boljem izgledu robe, koju je potom vozila do mora, a kada bi robu predala, obično bi u povratku sedala pored šofera ili bi bez reči otišla u zadnji deo kamiona među vreće suvog grožđa i smokava, a ako ne bi bilo mesta za nju, jer se još neko vozi pored šofera, nije marila gde i kako se vozi, samo da posao teče kako treba, umiće se i urediti kod kuće, u povratku se nije uzbuđivala, samo da je na obali vide sređenu i čistu, uspravnu, okićenu američkom zlatninom, u povratku stvarno nije više važno, već je ostavila utisak, ima svoju robu, prstenje, naušnice, ogrlice i zlatni sat bi odmah, čim bi krenuli nazad, skinula i ugurala u prepunjeni novčanik, novčanik bi zavezala u oveću maramicu, sve zajedno spustila u korpu i pokrila vunenim džemperićem, izula bi cipele sa visokim štiklama, kojima je ostavljala utisak na kapetane, bacila bi ih preda se na prljavi pod kamiona i tako bosa sebi govorila, sad na posao, u petak u Moravče na sajam, u subotu u Črnuče, onda sledeće nedelje u Mengeš, blagosiljanje je u nedelju, pa u Kamnik i u Novu Štiftu ću takođe…, govorila bi sama sa sobom između prljavih džakova, koji su sa pacovima tavorili u potpalublju, pa bi prebacila ćebe preko džakova, sela na pod iza njih, korpu sa užinom i zlatom stavila ispred sebe, za svaki slučaj, da je ne pokradu, odlomila bi parče hleba koje je zavijeno u čistu krpu držala u korpi, pojela jabuku ili dve, toliko koliko bi bila gladna, pa metnula ruku pod ručku korpe i tek tada, bezbedna od lopova, naslonila umornu glavu na džakove koji su ležali kraj nemarno odbačenih svetlucavih modernih cipela, tu, u kamionu nisu imale kome da budu pokazane, i pre nego što bi je kamion, koji se tresao, uljuljkao u nemiran san, preračunavala je koliko će prodati, koliko će joj ostati, kako će sledeći put opet čekati na obali […]

  • Za pobedu postoje i drugi načiniQuick View
    (0)
    Od : Jovana Iv

    Za pobedu postoje i drugi načini

    1.000 rsd

    1.

    To veče smo kasno završili sa snimanjem. Upuzala sam u auto i sklupčala se na zadnjem sedištu. Noge su mi otekle a kičma se savila od bolova. Poslednje čega se sećam je kako sam se stropoštala na krevet uz misao Kada se probudim, biću na naslovnici najpoznatijeg ženskog časopisa u Evropi.

    „Džejn, ovo je senzacionalno!“ zazvonilo mi je u ušima.

    „Bea, molim te!“ zavapila sam i pokrila glavu ćebetom.

    „Dovoljno si spavala. Hajde sad, ustaj. Moraš da vidiš ovo!“

    Nadljudskim naporom sam se izvukla ispod ćebeta i uspravila u sedeći položaj. Preda mnom je bilo novo izdanje, sveže iz štamparije. Divna ja uzvraćala mi je pogled, okružena sasvim nebitnim naslovima.

    „Da li misliš isto što i ja?“ upitala sam svoju najbolju prijateljicu.

    Moje misli pretočila je u reči: „Niko neće kupiti ovaj broj da bi ga čitao.“

    „Upravo. Ako ja ne prodam sve do jednog primerka, ne znam ko će.“

    Obukla sam se i prešla u trpezariju. Endži i Lana već su bile tu.

    „Požuri, čekale smo te da jedemo Beinu salatu“, rekla je Endži prionuvši na svoju činiju.

    „Kako se osećaš?“ pitala me je Lana.

    „Pitaš li me kao menadžerka ili drugarica?“

    „I jedno i drugo.“

    „Kao prava zvezda!“

    Sve četiri smo se nasmejale a Endži me je gađala krastavcem. Uzvratila sam joj paradajzom, a Lana je nastavila.

    „I trebalo bi, jer sad svakako jesi zvezda. Devojke, da joj kažem, ili da sačekamo?“ Njih tri su razmenile saučesničke poglede.

    „A, ne! Nećete mi se tu domunđavati“, rekla sam odgurnuvši svoju činiju sa salatom mršteći se i skenirajući ih pogledom.

    „Sačekaćeš“, Bea je odlučila uz pokvaren osmeh. „A sad pojedi tu salatu. Spremila sam je sa mnogo ljubavi.“

    Bile su istrajne u svojoj tajnovitosti i držale me u neizvesnosti ceo dan. Znala sam da je u pitanju nešto veliko. Pokušala sam da se opustim uz TV i da ponavljam za predstojeće ispite. Nisam išla u redovnu školu, naravno. Tata je organizovao sve kako bih mogla da se u potpunosti posvetim karijeri i izgradim je pametno i na čvrstim temeljima koji garantuju trajnost. Imala sam sve neophodne knjige i konsultovala se sa profesorima kad je potrebno. Htela sam da usavršim jezike koji će mi najviše pomoći u karijeri, tako da sam učila španski i italijanski. Počela sam kao model i malo zašla u glumu, ali sam oduvek znala da će mi moda biti glavno i najdraže zanimanje.

    Konačno, uveče smo se ponovo skupile u mom i Beinom stanu. U to vreme nismo previše izlazile, najviše zato što sam bila prepoznatljiva u javnosti, svakim danom sve više. Napredovala sam mnogo od one slatke, lepršave kaubojke koja se preselila u prestonicu mode pre četiri godine. Tada sam, osim kao model, bila poznata, uglavnom, i kao ćerka Breda Andersona, jednog od najuspešnijih biznismena na svetu. Međutim, novine su sada neprestano pisale o mojim haljinama, reklamama, i mom prvom filmu Nemoj nikad da se vratiš. Iz tog razloga devojke i ja smo se često okupljale u prostranom stanu koji smo delile Bea i ja.

    „Sad je krajnje vreme da mi sve kažete“, rekla sam sipajući nam vino. „Slušam.“

    „U redu, biću direktna“, reče Lana. „Zaslužila si.“

    „O, da, jesam.“ Otpila sam malo divne čileanske tečnosti.

    „Sada se nalaziš na naslovnici najpopularnijeg časopisa za žene. Zašto onda ne bi bila i na naslovnoj strani jednako rangiranog časopisa za muškarce?“

    Nisam bila sigurna da sam je dobro čula. „Molim?“

    „Urednik me je kontaktirao jutros. Želi da budeš na naslovnici magazina Tound.“

    Moja prva reakcija bila je da progutam vino pre nego što se zagrcnem. Potom sam pomislila Konačno.

    Nasmejala sam se. „Kad je snimanje?“

  • Pet romana Gordane BlanušeQuick View
    (0)
    Od : Gordana Blanuša

    Pet romana Gordane Blanuše

    600 rsd

    KOVČEŽIĆ TAJNI

    Pred bankom su bili prerano. Ulazili su samo službenici banke da pripreme neophodne stvari za početak rada.

    „Ćale, izgleda da smo previše uranili, mogli smo još malo čekati u kući“, reče Ilija nervozno premeštajući težinu tela sa jedne na drugu nogu.

    „Nisam više mogao sedeti, dizala me nervoza.“

    „Meni je ostao doručak skoro netaknut“, optužujućim glasom obrati se Ilija ocu.

    „Mogao si jesti, mama je svega spremila, ja bih te čekao. I prekini više da se obraćaš tim tonom, ako ne možeš da čekaš, idi!“

    „Ne možeš bez mene ništa, ako ja odem ti nemaš prava da sam otvoriš sef“, upozoravajući, osvetnički odgovori Ilija.

    Nervozan, zaplašen i ophrvan čudnim osećajem, a osorna reakcija sina bila je kap u prepunoj čaši, Adam se odluči da ode, pa na iznenađenje sina okrenu se i pođe putem odakle je došao.

    Mladi bračni par koji je čekao zajedno sa njima (iz njihovog došaptavanja moglo se naslutiti da traže stambeni kredit), dobro ih zagleda osećajući da nešto nije u redu, a Ilija ostade zapanjen očevom reakcijom. Inače, Adam nije voleo da pravi nikakve scene pred drugim ljudima – za razliku od Ilije, uvek je ublažavao i krio njegove ispade, ali ga neki inat natera da se ponaša suprotno od onoga kakav je karakterom. Ilija se u dva koraka nađe pored njega i zgrabi ga za mišicu govoreći: „Ajde, ćale, smiri se!“

    Adam se stvarno u istom momentu sabra i ćuteći vrati na svoje mesto.

    Napokon pustiše njih dvojicu i bračni par koji je sa istom količinom nervoze očekivao otvaranje.

    Kad potpisaše službenu izjavu uđoše obojica u odeljak sa sefovima.

    Ilija koji je dobio ključeve sefa pogleda broj i reče: „Sef broj tri“. Otac se na to trznu i iznenađeno reče: „Nemoguće, tako mali broj znači da je zakupljen davnih dana a ja ni slutio nisam… Tvoja baka nikad nijednu naznaku nije dala da nešto drži u sefu banke“.

    „Ti bar znaš da je bila malo čudna, povučena“, brže-bolje se ispravi da ne uvredi oca s kojim je godinama vrlo retko lepo pričao, i nije hteo da svojom brzopletošću sve pokvari odmah na početku.

    Adam na to samo klimnu zamišljeno glavom jer njegova majka je uvek odisala tajanstvenošću a on, njen voljeni sin, nikad nije mogao do kraja dokučiti njene misli. Uvek je postojala nevidljiva barijera, istina tanka, kojom je majka zatvarala prošlost iza sebe a u njemu je uvek tinjao osećaj da mu nešto važno skriva.

    U sefu je prekrivena prašinom od dugog stajanja stajala drvena kutija malo manja od kutije cipela. Bila je izrezbarena motivima koji su prikazivali slike iz života zemlje sa Dalekog istoka. Duboki urezi pokazivali su slike gejši, samuraja, blistavih oštrih katana, japanskih vrtova i trešnjinog cveta u punom cvatu. Obojica na trenutak zadržaše pogled na prekrasnom umetničkom delu koje su izmaštale nečije vešte ruke a od koga zastaje dah čak i onima koji nemaju nimalo umetničkog duha. Nesumnjivo da je vrednost takvog rariteta bila značajna ali ne preterano visoka.

    Po prašini koja se naslagala tokom dužeg perioda činilo se da vlasnik kutije, posle njenog deponovanja, nikad nije došao da je otvori.

    „Baka sa svojom tajnovitošću“, konstatova unuk, mrmljajući sebi u bradu.

    Adam ne reče ništa ali iz njegovog stava se jasno vidi da ga nešto muči.

    U kutiji do vrha su naslagani samo papiri koji su bili zgužvani pa „peglani“ rukom, i to po nekoliko puta, kao da se vlasnik predomišljao da ih baci, pa sačuva, i tako ukrug. Verovatno je zadnja odluka bila da se sakriju od pogleda tako što će biti u sefu zaključani, skoro zauvek.

    Na vrhu starih požutelih listova ležao je srebrni lanac srednje debljine na čijem je kraju visio privezak u obliku srca kojem je falila jedna polovina. Zagledajući se malo duže, videlo se da je neko preciznim potezom odsekao drugu polovinu. Sa donje strane bilo je nešto izrezbareno, pa otac stavi jače naočare za blizinu i pročita: Elijahu.

    Obojica su zbunjeno nekoliko puta okretali lančić ali im taj naziv ništa nije značio, vratiše ga, pa preturiše već za nijansu tamnije i krtije od stajanja rukopise vadeći ih iz kutije. Na njihovo razočaranje ništa nije bilo od vrednosti, naprotiv – bila su to obična pisma koja je pisala ženska ruka ili, po različitim rukopisima, reklo bi se – dve. Skroz na dnu nađoše par slepljenih požutelih fotografija pa je njihov pokušaj da ih razdvoje rezultirao odvajanjem finog sloja filma na donjoj slici. Odustaše računajući da su sad previše nervozni i u tremi, i da će taj posao ostaviti za kasnije. Zagleda se otac još jednom u kutiju i na dnu primeti požutelu podlogu koja je bila ispod slika i shvati da je to nekoliko puta presavijen papir i da mu je poznat odnekud. Zainteresovano rasklopi hartiju i zbunjeno pogleda u crtež na njemu ne razumevajući. A onda oseti navalu vrućine kao da mu je neko naložio vatru ispod nogu. Prepozna svoj crtež iz osnovne škole koji je predstavljao njegovu majku i njega.

    „Nije ga bacila!“, promrmlja zaboravljajući da mu je tu sin.

    Ilija zainteresovano gvirnu pa kad pogleda običan dečji crtež sa velikom rukom i ručicom u njoj, začudi se zašto bi on bio zaključan u sefu. Nije imao nikakvu vrednost, ali ne reče ništa ocu jer se po njemu videlo da ga je upravo pogled na ovaj dečji crtež dirnuo.

    Adam pažljivo savi crtež kao da je dokument od najveće važnosti pa ga spusti na isto mesto, vrati pisma, na njih položi lančić i zatvori kutiju.

    Sve vreme do kuće nisu prozborili ni reč, zamišljeni otac i razočarani sin koji se nadao da u sefu stoji nešto vredno što mu je baka namenila. Usput je Ilija sreo svoje prijatelje koji su ga dozivali iz obližnjeg kafića i on im se pridružio. Adam je sa svojim mislima i kutijom ispod miške produžio sam.

    U kući su se čuli glasovi, imao je neke posetitelje koje je smetnuo sa uma zbog ove gungule i brže-bolje izu cipele a Jasna ga iskritikova: „Pa gde si, čoveče, do sada, čekaju te pajtosi već sat vremena, šta si se toliko zadržao?“, izgovarala je kao da ispaljuje mitraljesku vatru pa upita: „Je li bilo nešto važno u sefu?“

    „Ma baš ništa, par nevažnih pisama, ništa značajno“, odgovori Adam, mahinalno stavljajući kutiju na obližnju komodu. Poznanici su otišli kasno, zajedno su potegli malo više rakije i čitavu noć Adama je bolela glava, a ujutru je zaspao i zakasnio na posao.

    Od strke skroz je smetnuo sa uma da pogleda podrobnije sadržaj kutije koju je doneo. I tako, dan za danom, aktivnosti i obaveze koje su mu bile nametnute Adama su odvukle na drugu stranu. Kutija je stajala neotvorena, samo je majka par dana kasnije stavila vez ispod nje da služi kao ukras.

  • Quick View
    (0)
    Od : Dragan Milojković

    Hronike Helma: Igre starih bogova

    1.500 rsd

    Prvi deo: MALE TAJNE I VELIKE ZAVERE

    Meseca KOLEDARA, leta Svarogovog 6843. od NASTANKA sveta, Ili MESECA decembra, leta Gospodnjeg 1335. od ROŽDESTVA Hristova

    Kraljevstvo srpsko, SKOPIE

    Dušan Nemanjić, Voljom Božijom Blagoverni i Hristoljubivi Kralj Sve Srpske Zemlje i Pomorske, sedeo je sam u prostranoj dvorani velikog dvora u Skopiu. Zamišljeno je gledao senke koje su nemirno igrale dok je vatra pucketavo gorela u velikom kaminu. Lice srpskog vladara bilo je potišteno. Na njemu nije bilo ni traga od osmeha koji ga je do maločas krasio. Taj osmeh, kojim je iskazivao veru u sebe i svoju moć i sa kojim je Dušan istupao pred vlastelom Kraljevstva srpskog, povukao se čim je plemstvo pre nekoliko trenutaka napustilo dvoranu. Sada, kada je ostao sam, Dušan je mogao da se prepusti pravim osećanjima a to su bili briga i nesigurnost. Zabrinutog izraza na licu, pogledom je prešao preko zasenčenih zastava koje su krasile zidove dvorane. Bile su to zastave zemalja i oblasti nad kojima je vladao. Neke je nasledio od oca, kralja Stefana Dečanskog, kojeg je pre pet godina naterao da mu preda upravu nad zemljom i narodom. Druge je stekao vojevanjem sa Romejskim carstvom na jugu ili sa Ugarima na severu. Takvih je zastava bilo popriličan broj. One su bile nemi svedoci i podsetnici na pobede za koje se izborio od kada je seo na kraljevski tron. A čak je i taj tron na kome je sada sedeo bio podsetnik na moć koju je imao. Istovremeno, presto mu je bio podsetnik na sve opasnosti i pogibelji kojima je pre samo pet leta bio izložen.

    Dušan se tog vremena nerado sećao. U tim danima se njegov otac, kralj Stefan Dečanski, našao pod uticajem strige koja je došla sa Prokletija. Podstaknut mađijom zle veštice i zluradim savetima Dušanove maćehe i sopstvenog tepdžije, začarani stari kralj se zavadio sa najstarijim sinom. Povod za omrazu bila je Ana, devojka prostog roda sa kojom je Dušan bio u ljubavi.

    Brojne pogibelji su tada iskrsle pred Anom, Dušanom i njegovim prijateljima, Pribcem Hrebeljanovićem i Jovanom Oliverom. Bežanje pred kraljevom vojskom, bežanje pred vrkodlacima koje je striga dovela u službu Stefana Dečanskog, zatočeništvo, podmukli pokušaji ubistva, izgnanstvo u Konstantinopolj, opsada, bojevi… Svakakve su nedaće tada preturili preko glave.

    I ništa ih nije slomilo. Njih četvoro su smogli snage da se izbore sa svim nevoljama koje su ih zadesile da bi, naposletku, Dušan postao kralj. Doduše, srećnom ishodu za mladog Nemanjića su, osim prijatelja, umnogome doprineli Tihana i Dejan, brat i sestra koji su se igrom sudbine upleli u tadašnja zbivanja.

    Nažalost, sve te nevolje nisu mogle da prođu bez žrtava. Jedna je bio Dušanov otac. Stari kralj Stefan Dečanski pao je pod usud vrkodlaka i skončao je u moćnoj tvrdinji po imenu Zvečan.

    Ni striga, koja je zamađijala Stefana Dečanskog, nije bolje prošla mada je nju snašla zaslužena sudbina. Ona je svoje kosti ostavila na dnu provalije, u koju je skočila dok je bežala pred Dušanovim vojnicima koje je predvodio Jovan Oliver.

    Međutim, kraljevski tron Dušanu nije bio podsetnik samo na moć koju je imao i na opasnosti kroz koje je prošao da bi na njega seo. Niti ga je tron podsećao samo na ljude koji su izginuli da bi on na glavu stavio krunu. Jer kada se sve razrešilo i kada je na glavu stavio krunu Svetog Stefana i tako postao od Boga dati gospodar svome narodu, mladi Nemanjić je morao da podnese još jednu žrtvu.

    Naime, Ana, kći užara iz Novog Brda, znala je da ljubav između nje i novog srpskog kralja narodu može da donese samo nove nevolje. Zbog toga je odlučila da se povuče iz Dušanovog života iako ga je volela najvećom ljubavlju kojom se neko može voleti. Zbog toga je, nedugo nakon krunisanja mladog Nemanjića, otišla na sever, u oblast braničevsku, u najudaljeniji deo kraljevstva.

    Tako su oboje žrtvovali svoju ljubav da bi narod i kruna na Dušanovoj glavi bili sigurniji. I daleko jedan od drugoga započeli su nove živote. Pa ipak, nije Dušan tek tako iz srca istisnuo najveću ljubav svoga života. Želeći da joj pruži udobnost, zapovedio je prijatelju, Pribcu Hrebeljanoviću, da jednom u godini obilazi Anu.

    Pribac, koji se oženio Tihanom, sestrom Dejanovom, revnosno je obavljao poverenu mu dužnost i svakog proleća je odlazio u braničevski kraj.

    Tako je život krenuo dalje. Nedugo nakon Aninog odlaska, Dušan se oženio Jelenom, sestrom bugarskog cara Jovana Aleksandra. Beše to brak iz računa. Tim brakom je novi srpski kralj učvrstio dobre odnose sa Bugarima i tako se osigurao da ga oni ne napadaju dok on ratuje u drugim krajevima.

    Od tada je Nemanjić nizao pobedu za pobedom. Nove oblasti su padale jedna za drugom, kako na severu prema Ugarskoj tako i na jugu, ka Romejskom carstvu. Srpsko plemstvo, obilno darivano posedima u novoosvojenim zemljama, bilo je verno kralju i složno kao nikada pre i Kraljevstvo srpsko je u svakom pogledu napredovalo i jačalo, a Dušan je polako ali sigurno išao putem koji će ga jednoga dana učiniti najmoćnijim vladarom na Helmu.

    Pa ipak, srpski kralj nije bio srećan. Sada, u gluvo doba noći, dok je sedeo sam u prestonoj dvorani uz vatru u kaminu koja se polako gasila, njegovo lice se još više smračilo dok se prisećao svih pobeda koje je izvojevao. Jer sve je to, možda, bilo uzalud.

    Naime, sve oblasti koje je osvojio i sva vojna sila koju je stvorio, a koja ne beše mala, nisu mogli kraljevstvu da pruže sigurnu, mirnu budućnost. Za takvu budućnost Dušanu Nemanjiću je bio potreban sin koji će ga naslediti. Jer ako ne bude imao naslednika, mnogi će se nakon njegove smrti drznuti da polože pravo na krunu Svetog Stefana, a to bi dovelo do unutrašnjeg rata u zemlji i, naposletku, do raspada kraljevstva. Nažalost, on naslednika još uvek nije imao. Tri leta je bio u braku sa Jelenom i tokom te tri godine zajedno su mnogo puta pokušali ali sve beše uzalud. Kraljica nije ostala u blagoslovenom stanju.

    Da nevolja bude veća, uporedo sa neuspešnim pokušajima kraljevskih supružnika i plemstvo je postajalo sve nestrpljivije jer su i oni, zarad mirne budućnosti, očekivali da se Dušanu i Jeleni rodi sin. Iz tog razloga je najviđenija i najmoćnija vlastela već nakon prve godine braka Dušanu predložila da se oženi sa drugom ženom.

    – Gospodaru, sada je naša snaga u usponu. Ta snaga potiče iz naše sloge jer smo se svi sjatili oko tebe – govorili su mu. – Ali se, ipak, ne smemo zavaravati i uznositi da smo moćni i silni već treba misliti na budućnost. Kada jednoga dana u dubokoj starosti dušu predstaviš Gospodu, iza tebe mora ostati sin oko koga će se naši sinovi sjatiti kao što mi to učinismo oko tebe. Ako takvog naslednika ne bude bilo, nesloga će ponovo zavladati među vlastelom jer će nakon tvoje smrti svako vući na svoju stranu, svi će raditi samo za sopstvenu dobrobit i kraljevstvo će propasti.

    Zbog toga bi na korist kraljevstva bilo da brak sa Jelenom proglasiš nevažećim i da se oženiš nekom drugom ženom plemenite krvi, koja će moći da ti rodi sina. To nam neće teško pasti jer bi mnogi kraljevi rado dočekali da se orode sa plemenitom lozom Nemanjića.

    Ako ne učiniš tako, znaj da će nemir među vlastelom biti sve veći sa svakom godinom koja bude prolazila.

    Tako su mu govorili. Dušan je takve savete odbijao. Nije se slagao sa njima. Iako je njegovo srce još uvek pripadalo Ani, Jelenu je poštovao. Ako bi je vratio u Bugarsku, ona bi bila osramoćena, savez sa bugarskim carem bio bi raskinut i šteta bi bila obostrana. Zbog toga je plemstvu govorio da bi svi trebalo da imaju strpljenja jer će kraljica, pre ili kasnije, ostati u blagoslovenom stanju.

    Nažalost, vreme je pokazalo da je nada srpskog kralja bila uzaludna. Jelena nije zanela a vlastela je bila sve nasrtljivija i usrdnija u nagovaranju.

    Naposletku, Dušan je ove večeri popustio i pristao je da svoj brak proglasi nevažećim. Predlog velmoža je prihvatio ponajviše da bi udovoljio velikom vojvodi, Jovanu Oliveru, kome je bezrezervno verovao i za koga je znao da mu je dobrobit kraljevstva na prvom mestu.

    Istovremeno je na večerašnjem savetovanju dogovoreno da se već sledećeg dana u daleku Bavariju pošalje poklisar koji će sa tamošnjim vladarom, Ludvigom Četvrtim Bavarskim, ugovoriti novi brak srpskog kralja, ovog puta sa Ludvigovom ćerkom. Izbor za čoveka koji će svršiti taj posao pao je na Palmana Brahta, zapovednika alemanskih najamnika koji su se nalazili u službi Nemanjića.

    Iz tog razloga je Dušan sada potišteno sedeo u prestonoj dvorani, u skopskoj tvrdinji. Griža savesti ga je izjedala a on joj se prepustio, jer je znao da nema mnogo časti u onome što je večeras dogovoreno.

    Naravno, njegov sadašnji brak nije bio savršen. On se sa Jelenom oženio da bi Kraljevstvu srpskom pribavio korist i na bugarsku princezu nije gledao sa ljubavlju. Pa ipak, tokom proteklih nekoliko leta srodio se sa njom te mu sada nije bilo lako da je otera od sebe. Pogotovo jer će Jelena, nakon Ane, biti druga žena od koje će morati da se odrekne da bi svoju zemlju zaštitio od nedaća koje budućnost donosi.

    Možda je sve ovo božija kazna, pomislio je dok je gledao u zamračene uglove dvorane u kojima su igrale varljive senke. Možda me Gospod kažnjava i ne daje mi potomstvo jer sam izneverio Anu. Između ljubavi i kraljevstva ja sam izabrao kraljevstvo, a njoj sam dopustio da ode iako sam joj obećao da ćemo ceo život proživeti zajedno. Dopustio sam, a mogao sam da je sprečim. Samo da sam hteo. Jer da sam samo zatražio, da sam je uverio, znam da bi ona ostala kraj mene.

    Uz takve misli, kroz glavu mu je proleteo njen lik. U sećanju, ona mu se uvek smešila. Ili je, možda, on voleo da je se takvom seća jer mu je griža savesti zbog rastanka tada bila manja.

  • Mačke u rajuQuick View
    (0)
    Od : Branislav Bane Dimitrijević

    Mačke u raju

    630 rsd

    MAČE

    1.

    Dugo nismo išli nigde na letovanje. Godišnji odmor je ozbiljno pretio da postane zaboravljena lepa prošlost. Teške su to bile godine, nakon dovoljno proteklog vremena, sada je možda dovoljno reći samo – devedesete i odmahnuti glavom sa nevericom, ali tada… Prvo nismo imali dovoljno para, onda je došlo jedno dete, pa drugo, pa onda posao (o, ne, to nije bio posao, to je bilo… ma ne, neću da pričam ništa o tome, ovo bi trebalo da bude priča o zadovoljstvima; tek da kažem da se radilo i gradilo i da za odmor nije bilo vremena), pa zveckanje oružjem (i opet neću ništa ni o tome, iz istih razloga; nazvaćemo ratove, pucanja, bombardovanja, nasilne mobilizacije, rušenja, izbeglištva, smrti i suze zveckanjem, eto), koje je unelo neizbrisivu tugu, jezu i jad u naše živote (evo i sad, dok ovo pišem, opet se ježim), pa opet posao, pa one jezive inflacije (ne, nisam ni o tome hteo ništa, tek da ih spomenem kao uvod ili opravdanje) zbog kojih opet nismo imali para…

    Onaj ko je imao sreće da se rodi kasnije i nije preživeo devedesete, nikada neće spoznati šta znači potpuno beznađe, nevericu da se sve to zaista ovde i nama zaista događa i bes i utehu u valjda najčešće izgovaranoj rečenici tog vremena: dobro je, ipak smo nekako živi! O letovanju smo već polako prestajali i da sanjamo.
    Šta će nam još i letovanje, važno je da smo živi!

    2.

    A onda smo ipak nekako otišli. Nije to bilo ništa luksuzno niti velelepno, naprotiv. Jer para i dalje nije bilo, ali odjednom nam se stvorilo malo slobodnog vremena i glad za odmorom, za putovanjem, kako god kratkim putovanjem, pa makar i u staro i dobro poznato, odjednom je proključala i ništa nas više nije moglo zaustaviti.

    Tako sirotinjski nismo letovali nikad. Čak ni kao studenti, kada bismo odvajali od džeparca, smišljali načine da sami dodatno zaradimo nešto, štedeći svoje roditelje, jer nikada nije bilo lako školovati decu na strani, ni kada smo mi bili deca, ni sada kada su naša deca studenti, nikad nije bilo i nikada neće ni biti. A eto, čak i tada smo pronalazili načina da letujemo na nekim udaljenijim i skupljim mestima, a sada…

    A, ipak nam je bilo lepo. Ne, lepo je slaba reč: bilo nam je prelepo. Kao kad danima ne jedeš ništa, pa se na kraju dokopaš sasušene korice hleba i ona ti bude slađa od ne znam kakvog jela. Jer, nije ukus jela ono od čega zavisi intenzitet užitka, već stepen gladi koji osećamo, a Bog zna koliko smo bili gladni svega.

    Smestili smo se na obližnjem gradskom izletištu, pored veštačkog jezerceta, tako nemaštovito nazvanog Borskim, u omalenoj kamp kućici na samoj obali. Jezero je, inače, nastalo izgradnjom betonske brane krajem pedesetih godina dvadesetog veka, zbog potrebe rudnika za industrijskom vodom, ali se odmah potom počelo koristiti i za kupanje i pecanje. Napravljene su plaže, kamp, hotel jedan pa drugi, staza oko jezera, veliki broj vikendica… Sedamdesetih godina i sam sam učestovao na njegovom pošumljavanju i čišćenju od šiblja. Ono što je prvobitno bilo predviđeno da bi pojeftinilo proizvodnju, postalo je lepo, premda vazda pomalo zapušteno mesto za odmor.

    Naša kućica na obali sastojala se od jedne jedine omanje sobe sa dva tesna kreveta i lepog, otprilike isto tolikog, trema, na kome je preko celog dana bilo hladovine. Umivali smo se na, dvadesetak metara udaljenoj, česmi namenjenoj kupačima na glavnoj plaži, kuvali na malom rešou koji smo poneli od kuće, a malo dalje uzbrdo, sakriven šumom i visokom travom, nalazio se i toalet, poznat kao čučavac, namenjen istim tim, već pomenutim, kupačima. Šumica i jezero su takođe mogli poslužiti svrsi. Uživancija!

    3.

    Žena se uvek prva budila, jer neko je i na odmoru morao da misli na hranu, čistoću, kafu i sve ostale stvari od kojih se sastoji život ili, na primer, letovanje. Naročito jedno ovakvo letovanje bez puno para. Ali ona je to radila sa uživanjem.

    Kada bi završila sa poslovima, njeni muškarci bi još uvek spavali. Prvo bi budila mlađeg sina, onog koji još uvek nije progovorio, ali je sve razumeo. Legla bi pored njega, ljubila ga i mazila.

    „Mače moje“, govorila bi mu. „Mače slatko“. I on bi otvarao oči i smejao se.

    Ne pamtim kada smo se lepše proveli na godišnjem odmoru. Jeli smo konzerve, kuvali, pekli i pržili ono što smo kupovali na improvizovanoj pijaci pored kampa, šetali i plivali, igrali se života…

    O, išli smo mi svuda, i pre i posle toga. Teška vremena dođu i prođu. О, kakva mora i jezera smo obišli, planine i banje, sela i gradove, Dinare i Mediterane… Gde sve nismo bili, šta sve nismo radili, kolike smo novce potrošili!

    A ipak, to neočekivano dobijeno, to oteto leto, otrgnuto zubima od života, provedeno u kućici bez kupatila i kuhinje, stisnuti u dva tesna kreveta, ostalo nam je zauvek u sećanju. Možda zato što je naš mlađi sin tu po prvi put progovorio. Jednoga jutra, ženu je probudilo milovanje nežnih ručica po obrazima. Kada je otvorila oči, mališa koji je ležao na njoj poljubio ju je u nos, nasmejao se i rekao prvu reč u svom životu:

    „Mače!“

  • Tales of Fear and SuperstitionQuick View
    (0)
    Od : Milovan Glišić

    Tales of Fear and Superstition

    1.090 rsd

    All Souls’ Day

    The house of Ninković in B. used to be a prosperous one. However, out of nowhere, the family began dying out and, in a few years, none remained save Stojan Ninković, the sole male heir to once a grand and virtuous family. To save the household from oblivion, Stojan married a fine and honest girl with neither property nor family of her own. All their friends and acquaintances used to say: “No people love each other more or have a better life than Stojan and Nera!” But the good life lasted for a short time – less than two years. A severe and unanticipated illness struck Stojan down, and, after a week, he closed his eyes forever! Poor Nera remained a widowed mother of a baby boy in the cradle.

    She raised her son and cherished him dearly, like the apple of her eye. He had already completed his third year. The child grew up like a golden fruit: sturdy, healthy, and so cheerful, talkative, lively, and sensible. For poor Nera, he was all she talked about, all her joy, her entire world. Out of humility, she gave him a beautiful name: Rade.

    She is preoccupied with him all day long, dressing him up, cuddling, amusing him – one might say, she has entered her second childhood.

    The poor woman often thinks: “Dear Lord, I beg you, let my only son outlive me, may he throw earth over my grave!” Then she would sigh and take a look at her Rade with a shudder.

    The little Rade would embrace her and hang round her neck, hugging her, kissing her, babbling to her. His tiny voice, like a chime, gets her talking and lightens her up, so she returns to laughing and playing with him.

    Kind women from the neighbouring houses often visit her. They cannot get enough of caressing and kissing this beautiful child.

    Nera would complain of her solace, about feeling lonely and unhappy. She would mention the brief happy days she used to spend with Stojan, and tears would begin flowing down her cheeks.

    The neighbouring women comforted her, saying: “Pray to God, Nera, for the long life of this child! God help you!”

    * * *

    Palm Sunday arrived. Nera dressed the little Rade – like a dandy. He was so cheerful, to the point of not knowing what to do. Having run around with the other children, laughing, playing, he rushed into the house, like a butterfly – nestling around his mother, caressing, cuddling, then again – out with the children.

    Noon passed. Nera had her acquaintances, Mara and Pava, as guests – it was the holiday, so they had a little chat. They asked:

    – Where is our little Rade?

    – He is playing with the children.

    – Let him play, bless him – Pava said.

    – Good for you, Nera, – Mara said – God has given you someone to talk about! Poor Milja, our godmother, she had had such a beautiful child, almost as old as your Rade, but the sun struck it, and God took it away . . .

    – God’s will! – Pava said and sighed.

    – This year, the wretched heat did away with a lot of children! – Mara added – As if it there was a list . . .

    Suddenly, little Rade ran inside with a flushed face. He started running around the room, then around the table at the centre of the room – rushing, running, one might say, he would bump into something.

    – Calm down, Rade! – Nera attempted to quiet him down since he was disturbing their conversation.

    The child kept on running, one might say, without even hearing it.

    – Well, calm down, son! Why are you running so much? – Nera told him again.

    – I want to go to papa, mother! I want to go to papa! – Rade replied while rushing around the table.

    – Enough, Rade! Stop it already! You have had enough of running in the field!

    – I want to go to papa, mommy! . . .

    – God help you, child! What papa? – Nera said while feeling a cold sensation around her heart.

    – What day is it today, mommy? – Rade asked her suddenly and stopped for a moment.

    – It’s Sunday, son.

    – And tomorrow?

    – Monday.

    – And the day after tomorrow?

    – Tuesday.

    – And then?

    – Wednesday.

    – And then?

    – Thursday.

    – And after that?

    – Friday.

    – Ha, ha, ha! – little Rade started laughing, so strangely, so peculiarly, that they looked at each other in amazement.

    He was laughing, laughing – he burst out, and then he continued running around the table, saying “I want to go to papa! I want to go to papa!”

    The neighbours ceased their conversation and watched him closely. He was running, rushing, then, once again, he stopped and asked:

    – What day is it today, mummy?

    – Tuesday, son – Pava jocularly said.

    – And tomorrow?

    – Wednesday.

    – And the day after?

    – Thursday.

    – And then?

    – Friday.

    Little Rade burst out laughing again and continued rushing around the table.

    – God in heaven! What is wrong with him today? – Nera said while a foreboding feeling overwhelmed her.

    The neighbourhood women remained silent. They frighteningly got up and left while whispering amongst themselves: “May God help her!”

    * * *

    Little Rade was constantly restless until sunset. However, his restlessness was not the same as before, but rather strange, peculiar.

    Twilight was falling.

    Little Rade fell into his mother’s lap, then, with his tired, almost hoarse voice, he quietly said:

    – Mommy, my head hurts so much!

    – It will pass, my hero! – Nera said and held him close to her. Indeed, he was burning up with a fever and breathing heavily.

    – And my back hurts, mother!

    – Well, you were running around so much, my dear child. You were outside all day . . .

    – But, sweet mother, my head hurts so much! – Rade whispered and leaned his tiny head on Nera’s arm.

    – Son, do you want mommy to put you to sleep, and then it will pass?

    – Not yet, mommy! I am not sleepy . . . Is it Friday tomorrow?

    – No, son, it is much later. Tomorrow is Monday, there are three more days after, and then – Friday.

    Little Rade smiled again.

    – And why, my dear, do you ask about Friday?

    – Mommy dearest, don’t be cross with me! Friday is beautiful, a really beautiful day . . . Papa will come too, and take me away . . .

    – Where to, son? – Nera inquired and her voice quavered.

    – Far, far away . . . Far away . . . – little Rade said quieter and quieter.

    – Rade, my son! – Nera called him and raised his little feverish head. – You see, you are sleepy. Do you want to sleep?

    – Yes, I do, mommy! . . . Ow, my head hurts, it hurts so much! . . .

    Nera sighed . . . She lay him on the bed and put him to sleep.

    – Oh, mother, I am so tired! . . . – Rade whispered, barely audible. – I shall get up on Friday . . . Go far away with papa . . . Far away . . . Far away . . . – and he sank into some sort of delirium.

    * * *

    Three days had passed.

    Little Rade kept getting worse and worse. He was so delirious that he could not even recognise his mother. Every so often, one might say, he came round a little, and barely whispered: “My head, ow, my head hurts”.

    Poor Nera did not move from his side, she neither had any sleep nor moved her eyes away from him.

    Out of intense fear for her only child, she had almost lost her voice, so she barely spoke.

    Mara and Pava were constantly with her. They encouraged her and tried to keep her company, but – all in vain. Rade was growing ever worse, and she was growing ever sadder.

    Neither the medications nor the treatment seemed to be working.

    On Thursday night, the doctor came to visit the little patient again. Nera looked at him with desperate hope in her eyes, like a god, like a saint. The doctor examined him and dubiously shrugged his shoulders.

    – What is it, sir? – the poor soul barely uttered.

    – It’s quite serious! Take good care of him! – the doctor quietly said.

    At that moment, the poor mother saw the image of the kind and tender doctor turning – darker and more terrible than the devil himself. She covered her face and sobbed loudly . . .

    It was the third cockcrow. The Morning Star rose – it was almost dawn. Little Rade was in agony. Poor Nera, tucked him in different ways, trying to calm him down. Finally, she took him in her arms. Rade recollected and began talking:

    – Mommy, dearest, I am leaving you now. Papa is here, can you see him?

    Nera’s face became covered in tears.

    – Do you see that star over there, mommy? – the troubled child pointed with its finger, as yellow as wax. – I am going up there . . . Look how far away it is!

    – What will your mother do, my dear child? – Nera barely uttered.

    – Don’t cry, sweet mommy! – Rade comforted her so eloquently, so intelligently, that his mother felt even sadder. – One day we all must go there. I shall pray to dear God, to take care of you . . . – then he embraced her and drew close to her. – Papa is calling me! . . . I am coming, papa, I am coming! – Rade’s voice faded into silence, while his hands were already ice-cold.

    His poor mother lay him down to bed once again. It seemed that he attempted to reach out and embrace her once again. His head fell upon his chest, and a faint smile spread across his tiny lips . . .

    A few moments later, the candlelight shone over the little one’s mortal remains, conjoining itself with the light of a new day. And a sorrowful voice of the lamenting mother mourned with an even more sorrowful song . . .

    * * *

    There is no greater mourning than that of a mother for her child.

    Poor Nera remained all alone – like a solitary stone.

    Kind women visit her, keeping her company, comforting her. But there is no one apt to soothe a grieving mother.

    For the entire day, she would sit like a statue, without uttering a single word. One might say, she neither sees nor hears anything.

    As soon as the sun comes out, and even before sunrise – she is at the graveyard. She falls on her Rade’s grave with such passion, as if she would gladly lay her bones there. It is the only place where she loosens her tongue, wailing and shrieking like a banshee. The people passing by, even with the coldest of hearts, turn their heads away with tears in their eyes.

    She shrieks there until she gets exhausted and loses her voice, then, she returns home, slowly and silently, like a shadow. On her way home, she gives Rade’s food offerings to the poor.

    * * *

    It was the eve of All Souls’ Day.

    For the whole day, poor Nera was making food offerings for her Rade. She intended to have everything prepared in the evening, tomorrow she will go early to the graveyard, many people will be there. She had arranged all the mourning items on the table in the room where Rade used to run around peculiarly.

    It was well past sunset. The night was quiet – not a gust of wind. The moon would reveal itself every so often through the pale thin cloudlings. The censer in front of the icon had long burned out. The room was well-lit by the moonlight. Clouds were still stretching, but they were thin and pale, so it was quite well illuminated.

    Poor Nera, all dressed up and prepared for tomorrow, drooped by the bedside. Fatigue got the best of her, yet, she refused to close her eyes. One might say ‒ she is wide awake . . . She sees her Rade dancing, running towards her, cuddling, hugging her, he is merry and smiling at her. She takes him in her lap, kissing him, stroking his beautiful raven-black hair . . . But lo, he is ill, so ill. She is trying to humour him, trying to find medicine, calling the doctor, tending to him ‒ saving him from death. Alas, all in vain . . . Eventually, the funeral procession accompanies him to the chapel with the mournful “Holy God”. Oh, how dark is that detestable chapel! . . . Her eyes are filled with tears. She cannot see anything. Intense and heavy darkness came upon her. She could barely breathe. How long did it last, she could not tell . . . All of a sudden, she saw a beautiful field, full of all kinds of flowers and a plethora of children, in countless numbers! My God, they are as amiable as little chicks and as cheerful as butterflies. Her Rade is standing in one corner with his head bent down, feeling mirthless . . . “What is the matter, son, my dear child?”, she asked him. „Where are you, mommy?”, Rade replied with tears glimmering in his eyes. “Can’t you see that all the mothers have come to visit their children, and you are still not here!”. . .

    ‒ Oh, dear! ‒ Nera moaned and twitched. ‒ It is almost daybreak! Woe is me, I am late!

    She swiftly collected everything she had prepared and rushed to the graveyard.

    * * *

    Nera hastily arrived at the graveyard. She rushed without ever looking around herself.

    Upon entering the churchyard, she made haste straight to her Rade’s grave, so that the sad woman could pay her respect on All Soul’s Day. Later, she would go to church to the commemoration service.

    She fell on the grave and started lamenting so sadly that the tombstone itself would crumble. She had been wailing for quite a long time, then she slowly got to her feet and looked around . . . There was not a living soul at the graveyard! “Look, there is no one here!”, a thought slipped through her mind. “Isn’t it daytime already!?” . . .

    Indeed, it was not daytime yet, but the moonlight shone through the pale thin cloudlings making it seem almost as if it was the light of day.

    All of a sudden, the poor mother felt a chill running through her. All alone at the graveyard in the middle of the night! It almost seemed unfathomable to her. She slowly turned around and began walking towards the church, as there might be some people inside. Upon arriving ‒ the church was closed! Silence, dead silence.

    A shudder ran through Nera.

    She slowly walked through the churchyard. But the yard itself looked somewhat different. Suddenly, she looked down at the church gate and saw ‒ a funeral procession entering. She took a closer look ‒ it was indeed a funeral procession. Deacons walked forward with candlesticks, then the priests dressed in their robes, then the pallbearers with the casket covered in black pall, then the congregation . . . women, men, one could not tell the number. An incomprehensible hum came to her ears as if they were singing the mournful “Holy God” . . . She stepped aside from the path and stood still while they were passing. She watched them ‒ unknown priests, unknown deacons, men, women . . . She could not recognise anyone, they were all strange, unfamiliar faces!

    Nera was struck by a hot gust of wind, she broke out in cold sweat, and an odd whirring sound filled her ears.

    She rushed towards the gate while tottering along the way. No sooner had she intended to exit the churchyard than an old man appeared out of nowhere ‒ his beard was white and down to his waist ‒ and he said in a quiet, barely audible voice: “Halt!” She inadvertently stopped. “I know what it means for a mother to mourn her only child,” the old man said. “But excessive sorrow is not convenient. Calm yourself down and go . . . Once you reach the side-street ‒ keep your footsteps quiet! My old lady is sleeping there, and she went to rest in an angry mood . . .” Then, the old man vanished.

    Nera’s head started bowing down as if she was about to faint. She gathered her all the remaining strength she could muster and rushed forward as quickly as possible. Having reached the side-street, indeed, she saw an old lady, all clad in white, sleeping on the ground. Nera felt numb from fear. Tiptoeing, almost breathlessly, she sneaked away and ran home without ever looking back.

    * * *

    Upon arriving ‒ she fell on the bed like a log.

    She had been suffering from an intense fever for a long time. There was little hope for her survival.

    Barely did she manage to revive and somewhat recover herself, but ‒ she has not been in her right mind ever since.

  • Quick View
    (0)
    Od : Andrea Kingston

    Gad

    900 rsd

    1.

    – Mama, otišla sam! – viknem i istrčim iz kuće kao da me đavoli gone.

    – Mićo, kasnim – nasmešim se mom vozaču.

    – Onda ću požuriti.

    – Hvala – uđem u auto i izvadim knjigu da obnovim gradivo, još ova godina i to je to, kraj.

    Dok sam čitala, kao i obično, nisam obraćala pažnju na vožnju ali Mića je iznenada zaustavio auto i poletela sam napred.

    – Mićo! – viknem.

    – Udario sam nekog.

    – Šta? – Izađem iz auta i potrčim napred. Stvarno je udario nekog. Nepoznati muškarac je ležao na zemlji.

    – Gospodine? – dodirnem ga po ramenu.

    – Auč – rekao je i okrenuo se ka meni.

    Podignem naočare i uhvatim ga za glavu.

    – Gde ste povređeni? – pitam uplašeno.

    – Mislim da me celo telo boli – progovorio je.

    – Možeš li da ustaneš? Odvešćemo te u bolnicu.

    – Mislim da mogu.

    – Mićo, pomozi mi.

    Mića mi je pomogao i smestili smo tipa kojeg je udario na zadnje sedište. Mislim da nije strašno.

    – Oprosti čoveče, nisam te video – Mića se izvinjava.

    – U redu je, ni ja nisam gledao.

    – Mićo. idemo.

    – Hej! – Pridržim mu glavu jer je nestabilna. – Nemoj da se onesvestiš, u redu?

    Otvorio je oči i pogledao u mene. Bokte!

    – Prelepa si.

    – Ha! Mora da si jako udario glavu.

    – Nisam.

    Progutam knedlu jer niko osim moje majke i brata ne misli da sam lepa. Imam deset kilograma viška, kosa mi je poput metle, imam veliku dioptriju, ne šminkam se… Zato nikad i nisam imala dečka.

    – Kako se zoveš? – pita me.

    – Sofija.

    – Milan – nasmešio se. Bokte, znam ko će mi biti inspiracija za naredni roman. Tako je lep, i zgodan i…

    – Milan Kostić – predstavlja se.

    – Drago mi je, Milane. – I ima milo ime. Joj, Miki, Miki moj… imaš lepo telo, super ti je stas…

    – I meni, Sofija.

    – Uskoro stižemo u bolnicu. Mićo, može li brže?

    – Može.

    ***

    Nakon što smo stigli u bolnicu pregledali su Milana, imao je nagnječena rebra ali biće u redu, to me je obradovalo.

    – Da li želiš da te odvezemo kući?

    – Tvoj dečko i ti?

    – Moj dečko?

    Zbunim se.

    – Tip koji me je udario.

    – Mića? Ne on nije moj dečko, on je moj… šofer.

    – Znači, nemaš dečka?

    – Nemam – nasmejem se.

    – Dobro.

    – Am… da te odvezemo kući?

    – Ne znam, pregazili ste me, mislim da bi trebalo nekako da mi se odužiš.

    – Ovaj… naravno. – Sigurno će tražiti novac, razmišljam. – Pozvaću brata, on će sve rešiti – kažem pomalo tužno.

    – Ne želim da izađem sa tvojim bratom.

    – Ti… – zakašljem se.

    – Želiš da izađeš sa mnom? – bokte, strefiće me infarkt.

    – Toliko mi bar duguješ – nasmejao se.

    O Bože, nadam se da se ne kezim kao blesava. Kezim se. Zatvori usta Sofija.

    – Ja… zapravo…

    – Večera sutra uveče?

    – Ja zapravo ne ostajem do kasno, moj brat je… – Lud? Ne mogu mu reći kako ne smem da mrdnem nikud bez odobrenja mog brata.

    – Onda ručak?

    – Mogla bih da izađem na ručak, ali ja plaćam.

    – Nema šanse, ja plaćam.

    – U redu.

    – Mogu li da dobijem tvoj broj telefona? Za slučaj da zaboraviš na mene?

    – Ha, ha… – ja da zaboravim na njega? Nema šanse.

    – Naravno – smiri doživljaj, Sofija.

    Razmenili smo brojeve telefona i pozdravili se.

    – Mićo, nećemo reći bratu za ovaj incident – upozorim Miću.

    – Tip nas neće tužiti?

    – Ne.

    – Onda je u redu, hajdemo.

    – Idemo.

    ***

    – Ma šta je sa tobom? – pita me Miloš. Moj najbolji prijatelj.

    – Šta?

    – Stalno se smeškaš.

    – Ne znam ja…

    – Gukni.

    – Upoznala sam tipa – priznam.

    – Opa!

    – Da, on je… vau… moje oči nisu videle lepšeg muškarca.

    – Uvređen sam.

    – Ne vređaj se, znaš da te volim.

    – Gde si ga upoznala?

    – Udarila sam ga kolima, zapravo Mića je.

    – Znači ljubav na prvi udar, a?

    – Da, i sutra idemo na ručak.

    – Jeste li vas dvoje završili? – prekida nas profesor.

    – Da, izvinite – sakupim se poput miša.

    ***

    – Gorane, donosiš ishitrene odluke. – Mama nije zadovoljna.

    – Majko, ko ne reskira taj ne profitira – moj brat odgovara.

    – To je mnogo novca.

    – To je moj novac! – Goran je viknuo.

    – Zdravo. – Prekinem ih jer ne volim svađe.

    – Ćao dušo, kako je bilo na fakultetu? – pita me majka.

    – Odlično.

    – Tako treba samo ti uči – kaže mi Goran.

    – Htela sam nešto da te pitam. – Krenem ka njemu.

    – Da?

    – Želim sama da vozim auto.

    – Sofija…

    – Molim te Gorane, imam vozačku dozvolu i iskreno osećam se nezgodno jer me svakog dana vozi i odvozi vozač.

    – Dobro ali to ne znači da možeš da ideš gde god poželiš – pristao je.

    – Hvala ti. – Zagrlim ga.

    – Da, da. Moram da idem.

    Odem u svoju sobu i bacim se na krevet. Ah, moj brat je poput robota, nikad ne pokazuje osećanja i uvek je strog ali obezbeđuje mi sve što mi je potrebno. Nakon očeve smrti malo se promenio, kao da je uzleteo; ne viđam ga puno ali njegova reč u kući je poslednja. Moja majka Mira je povučena žena, bila je podređena mom ocu a sada se povinuje mom bratu. Moj otac je umro pre dve godine, bio je težak čovek, nije puno obraćao pažnju na mene, stalno je radio ali to je u redu, naučila sam da živim u svom svetu. Goran je poprimio njegovu narav.

    Moja porodica nije poput drugih porodica, imamo nekoliko kockarnica i znam da se moj otac bavio i uterivanjem dugova, bio je strog čovek, uvek sam ga se bojala. Nakon što je doživeo infarkt Goran je preuzeo njegov posao. On je strog prema meni, ali uvek govori da je to zato što imamo puno neprijatelja. Rekao mi je da ne želi da čuje da se vucaram sa kojekakvim ništarijama i bio je ozbiljan. Znam da mu je stalo do mene, brat mi je.

    Cimnem se jer ugledam poruku od Milana. O Bože!

    On: Važi dogovor za sutra?

    Ja: Naravno. Kako rebra?

    On: Mogu da mrdam, znači da su dobro.

    Ja: Izvini.

    On: U redu je, upoznao sam tebe.

    Naslonim telefon na grudi i ugrizem se za usnu da ne vrisnem.

    Ja: Poslaću ti adresu fakulteta. Može u jedan? Tada imam pauzu.

    On: Savršeno, čekam te.

    Ja: Onda laku noć.

    On: Laku noć, lepotice.

    Lepotice? O, Bože. Umrla sam i otišla u Raj.

  • Rukopisi u dubovoj kori 1 i 2Quick View
    (0)
    Od : Mladen Marjanović

    Rukopisi u dubovoj kori 1 i 2

    500 rsd

    ПАШЊАЦИ МОЈИ

    Кад сам недавно пролазио кроз Милиће, свратим до пријатеља Боре Чоњића, знамо се дуго, па реко’ да се видимо и попричамо мало. Он је велики шаљивџија, па знам – чућу неку добру причу, без даљњег.

    Састанемо се у граду, сједнемо у једну прастару конобу, пијемо чај и причамо. Дотакосмо се разних тема и ликова, па кад Боро први пут направи мало дужу паузу, ја искористих прилику па га упитах да ми исприча једну од прича из свог села. Све сам занимљиве приче одувијек волио, али су ме те приче о селима понајвише надахњивале, па сам њих најчешће тражио да чујем, а често и у детаље записивао.

    Напољу почела киша, мало оквасила прозорска стакла, али брзо стаде. Смијени је сунце, те посла зраке кроз ситно подијељена стакла на прозору. Зраци падају са прозора на наш сто, густи и живи као да их је неко нацртао. Сједимо уз звекет чаша, шоља и кашичица, причамо.

    Кад упитах Бору за једну од тих прича, он се одмах насмија, а ја се припремим за слушање, а чини ми се још подоста народа кришом би да слуша Борин говор. Он приповиједа, а ја уз хартију и оловку ћутим и слушам. Овако ми је он тај свој доживљај пренио и дочарао:… ,,Нешто шушну и ја се тргох из кратког сна. Погледам око себе – нема ништа, а чујем на дрвету некакво кикотање, и схватим – ђеца. ’Оће да се нашале са мном па и ја одлучим да им учиним. Нагнем се поново леђима на стари дуб, затворим очи, мало забацим главу, прекрстим опружене ноге, мало се промешкољим, па се онда смирим и правим се да ништа не примјећујем. Они се мало примирише, па док трајаху тај мир и тишина, ја искористим прилику па се загледам у своје пашњаке. Једно шездесет, седамдесет метара преда мном ограда од колаца и љескових грана, уплетене. Није пуно висока па и лежећи одатле видим преко ограде како говеда пасу. Она млађа се с времена на вријеме и разиграју и кô у шали пободу, па онда опет погну главе трави. Седамнаест крава имам; пасу, па кад ожедне, крену узбрдо на воду. Има добра вода на врх једног пашњака, па оне кад год ожедне – тамо иду. Пођу узбрдо, ричу, машу реповима, па се неђе двадесетак метара пред воду изгубе из вида; не виде се више од јасенова и превоја…И, спавам ја. Кад не би мало а нешто ми паде на главу, нешто лагано као да ме помилова по коси, па ме скоро превари да заиста заспим, али не дадох се. Знам, ваља ми косити па не смијем заспати, већ само да откуњам мало па да наставим. Паде опет нешто на мене, у крило ми паде, па ја малко отворим једно око и видим гранчица са два-три листа, и један жир. Ништа ја. Не прође десет секунди, колико је довољно за једно дјечје договарање, кад ме погоди једно од ђеце жиром у палац десне ноге. Бос ја, јер сам одувијек бос косио, нарочито послије кише, прија ми тако. Не мичем се ја, а чујем опет некакав договор међу њима, и чујем неко од њих се приближава руком или ногом ка мени, те се ја мало протегнем па се спустим скроз на земљу, окренем се на десни бок, скупим се мало, ставим руке под главу и правим се да сам још слађе заспô. Оно се дијете поврати назад, па се нешто дошаптавају и онда сиђоше сви са дрвета полако, и чујем – троје их. Иза леђа ми. Приђе једно и једном подужом травком што сам је јутрос покосио заголица ме по врату, па по увету, па образу, али ја ништа“. Боро узима гутљај чаја, па наставља уз осмијех који обећава скори смијех. „Бијаху ту још мало, покушаше још једном да ме заинтересују, заголицаше ме по табанима, ал’ ја опет ништа, и одоше. Заобиђоше ме, и видим их ђе трче и чујем ’оће на вир да се купају. Пустим их да одмакну једно педесет метара, па као у сну повичем из свег гласа: ооој Тодореее, манит ли си, па што испразни вир ђе се ђеца купају и краве поје? Мислиш ли ишта то својом тиквооом? Шта кажеш, ааа“? А они сви у смијех што се ја свађам са Тодором у сну. Устанем ја, па као викем за њима: куд ћете вас троје а они сви углас: на вир, а ја опет се правим: нема вам тамо воде, Тодор испустио све, и краве воде иза старе штале. Кад се они закикоташе, па онда трком на вир и чујем их како граје тамо. Насмијах се и ја фино, па се латим косе, зађем у посљедње откосе па чекам да и сунце зађе да идем мало да одморим. Ваља ми сутра раном зором опет косити.

    Завршим за тај дан, пођем са косом у руци у сумрак кући, прођем поред дуба па узмем балон воде што из њега пијем, узмем и кошуљу у десну руку са балоном; прођем крај вира, поведем и Јована Миловог, Милицу Иванову и Марка Тодоровог па их све успут испратим кући и дођем својој кући, претпосљедња у том реду. У селу има четрнаест кућа, моја и Светозарева најкрајње. У дворишту се оперем на чесми, оставим косу поред амбара, уђем у кућу, вечерам и легнем да спавам“.

  • Sanjati sivog slonaQuick View
    (0)
    Od : Maja Jarić

    Sanjati sivog slona

    400 rsd

    Телевизија је најраспрострањенија забава XXI века. Слике са другог дела света завирују у наше домове једним кликом доносећи привиде збивања из далеких крајева. Дечак црне косе ошишане тако да му глава изгледа као изврнута шерпа такође убраја телевизију у забаву, играчку која држи пажњу, и сваки слободан моменат (којих дечаци имају на туце!) проводи погледа упртог ка светлости која избија из уређаја. Његове се очи цакле попут кликера на сунцу, а понекад заборави да трепне, док животиње јуре, лове или вребају једна другу у пределима унутар телевизора. Толико веродостојности пружа програм да му се чини да су у његовој соби, на дохвату руке. Дечаку коме животиње привлаче пажњу као сови пољски миш, родитељи не ускраћују овај вид забаве. Он је другачији од дечака његовог узраста због несвакидашњег схватања живота. За њега је зец кога лисица поједе део природног поретка а зец кога ловац шчепа грешка природе. У њему се ролеркостер емоција покреће док упија вибрације неког далеког света – довољно далеког да остане безбедан, али близу срцу да поприми осећања. Из забавно-поучних програма узимао је информације и знање, проводећи сате пред екраном, али ће само једну лекцију са собом носити вечно, али несвесно, све до места где неостварени снови уз сањара леже.

    Кишног поподнева, у топлој дневној соби, једна сурла се вукла наспрам дечака са фризуром у облику изврнуте шерпе. Дан је био у одласку па је сивило из дворишта прешло поред дечака чије су очи влажиле пред бројним нијансама зелене џунгле. Кроз шуштаво лишће веће од отворене шаке дечаковог оца, лењо се пробијао слон женског рода на чијим се леђима башкарио човечуљак у кошуљи од лана окер боје. Човек је сигурно већи од дечака, али за слоницу чије име дечак неће запамтити, је човечуљак. Под тежином величанствене животиње грање је крцкало као дрво у шпорету обавијено ватром. На сурли која се повремено повијала светлуцале су ситне капи кише наговештавајући да се невреме у виду обилних падавина ближи. Под увеличавајућим капима је кожа слона била попут једнобојног оникса. Визуелни ефекат је пореметио водитељ гласом који казује да га испуњава посао који обавља говорећи: „Ела је, као мала, ограничавана везивањем ноге. Могла је да се креће онолико колико је дужина ланца дозвољавала. Неукроћена, покушавала би да се отргне, али је ланац спречавао у намери, стога је сада довољно само да осети тежину окова око зглоба да би мислила да нема куд, осим да се креће куда јој се нареди. На тај начин слонови уче и вечно памте ограничења која им даје једна карика везана уверењем да је свезана…“

    Дечак са фризуром у облику изокренуте шерпе је морао да трепне. Екран је приказивао ланац око чланка незграпног слона који опуштено виси као наруквица од вунице око зглоба раздраганог водитеља. Помислио је да капи предстојеће кише на сурли сивог слона можда и нису од кише, и иако није смео животињи очи да погледа, срце дечака је задрхтало.

  • Sve što neko (ne)znaQuick View
    (0)
    Od : Zoran Ilić

    Sve što neko (ne)zna

    400 rsd

    Pitanja i odgovori

    1.

    U tekstu koji sledi o čemu će biti reči?

    O tome kako je slučajni susret dvojice sredovečnih muškaraca naterao jednog od njih da se zapita šta on zna o…

    O čemu?

    Neozbiljno bi bilo odmah na početku otkriti šta se to zapitao jedan od dvojice muškaraca nakon slučajnog susreta sa vršnjakom. Ali zato nije neozbiljno da se kaže ko su oni, kako se zovu, čime se bave… Jer ne mogu sve vreme da budu označeni kao dvojica sredovečnih muškaraca. To mora što pre da se promeni, a po mogućstvu, odmah! Sada! Ovog trena! Nema oklevanja i odlaganja…

    Mada su u svakodnevnom životu delili isto ime, u tekstu koji sledi i koji će biti ispisan rukom jednog od njih (upravo onoga koji se zapitao šta on zna o…), oni će biti različito označeni. Biće preimenovani iz sasvim praktičnih razloga, a budući da je jedan od njih dvojice jedno vreme živeo u Italiji, pa shodno tome, u rodnom gradu imao nadimak Talijan tako ćemo ga i zvati, dok će drugi biti (ili tačnije: on će to da postane) Neko mada ga niko i nikada tako nije oslovljavao. Dakle, na delu je potpuno različit pristup za odabir imena aktera priče koja se lagano i sporo razvija.

    – Što sporije, to bolje! Nigde se ne žurimo, zar ne? Sporost kao životna filozofija. Zar u onom čuvenom Zenonovom paradoksu kornjača nije brža od Ahila?

    2.

    Gde Nekog zatičemo?

    U autobusu kojim se on nakon susreta sa Talijanom vraća u grad u kom živi. Koji je to grad? To je grad o kome postoji i pesma: Grade, na ušću dveju reka ispod Avale… Mada, istini za volju, prosečni stanovnici tog grada (jasno vam je da se radi o prestonici Srbije) skoro ništa ne znaju o pomenutoj planini!

    Tamo se više ne ide na izlete, na prvomajske uranke… Možda na Avalu jedino još dolaze školske ekskurzije, i učenici se zajedno sa svojim nastavnicima penju na vrh televizijskog tornja, obilaze Meštrovićev spomenik Neznanome junaku, trče po proplancima…

    – Uživaju u svom bezbrižnom detinjstvu!

    3.

    Gde je tačno mesto Nekog u autobusu?

    Negde na sredini, i sa suprotne strane od one na kojoj je vozač. U trenutku dok gleda kroz prozor on će samom sebi da postavi sledeće pitanje:

    – Šta ja znam o Italiji i njenim stanovnicima? Toliko sam vremena utrošio odlazeći u bioskope i gledajući italijanske filmove, slušajući italijansku muziku na radiju ili na TV–u… Čitajući knjiga italijanskih pisaca… Putujući u Trst, Veneciju…

    Jednom sam čak bio i u Veroni, i stajao ispod balkona za koji je turistički vodić rekao da je Romeov. Nešto kasnije, stajao sam i ispod balkona Julije Kapuleti, ali mi se to nije toliko dojmilo. Romeo mi je bio važniji. Bliži. Znatno bliži od Julije.

    – Koliko sam samo suza prolio nad njegovom tužnom sudbinom!

    Međutim i Neko je svestan da kada se ispod nabrojanoga podvuče crta, zaključak je da to nije previše, da je to skoro ništa. Tim pre što je sve što je naveo on radio u mladosti. Odavno je prestao da posećuje bioskope, da sluša radio… Čita italijanske pisce, da putuje u Italiju…

    – Sasvim su mi dovoljni Portorož i susedni Piran. Slovenija! Ostajem na granici između Italije i Slovenije, i ne ide mi se dalje. Italiji me više ništa ne privlači. Pogotovu ne nadmenost njenih stanovnika koji se ponašaju kao da su centar sveta.

    Jednom sam bio u jednom autletu nedaleko od Trsta, i prodavačica me je upitala:

    – Odakle ste vi?

    – Iz Srbije – odgovorio sam.

    – Znala sam – bio je njen trijumfalan odgovor.

    Pa, zašto pitaš ako si znala?

    Neko je živeo u vremenu Interneta, i ta ružna, rogobatna reč je uspela mnogo toga da prekrije. Da redefiniše. Jutjub je zamenio slušanje radija, odlaske u biskope… Kao što je zamenio i kasetofone, gramofone… Društvene mreže Fejsbuk, Tviter i Instagram su, opet, zamenili druženja, sedenja u kafanama ili kafićima, davne odlaske u diskoteke… Džimejl je zamenio slanje pisama, razglednica, novogodišnjih čestitki… Viber i Mesindžer telefonske razgovore…

    – Možda je to, ipak, dovoljno?

    Za šta?

    – Da kada se Talijan i ja sledeći put sretnemo, budem u stanju da sa njim razgovaram o Italiji, italijanskim filmovima, muzici… Književnosti…

    Priznajem da su moja razmišljanja pomalo bezvezna! Baš će on sa mnom da priča o Italiji! Kao da ne može da nađe kompetentnijeg sagovornika za tu temu?! Možda i ne može? Ne bi trebalo tek tako sebe da potcenjujem. Uostalom, zaključio bih, da je i za njega, slično kao što je to i za mene, Italija prošlost koje, on verovatno, i ne želi da se seća. Još manje želi da sa nekim evocira davne uspomene. Šta je bilo, bilo je. Sada smo tu gde jesmo…

    Ipak, tog vrelog avgustovskog popodneva sedeći u klimatizovanom autobusu Neko je uplovio u tu temu, pozicionirao je sebi nasuprot. Na kraju krajeva, ako više i ne bude stvarnih susreta sa Talijanom, oni mogu da budu imaginarni. A Nekom su, nekako, i draža takva druženja (ili: „druženja“) jer nepostojeći sagovornik ne može da te razočara, da te izneveri… Da bude grub ili nezainteresovan za ono o čemu pričaš…

    – Moj zaključak je pomalo paradoksalan: idealni sagovornik je nepostojeći sagovornik!