Osam godina kasnije

BUKUREŠT, APRIL 2004.

„Dol. Dol, stani!”, povikao je Mihai, trčeći za svojom koleginicom sa novinama u rukama. „Slušaj biser koji se nalazi u Deset razloga zašto živeti u Rumuniji.”

„Da čujem”,odgovorila je zainteresovano Dol.

„Rumunija je bogata atraktivnom prirodom koja se teško pronalazi u savremenom svetu. Njena sela odišu vanvremenošću, a autor teksta se posebno osvrće na Vanatori selo u okrugu ortodoksnog manastira Njamc, gde, kako on kaže, čovek ne može ostariti, jer ga pogled čini večno mladim”, pročitao je Mihai deo novinskog teksta. „Dol, mora biti da si ti zato toliko lepa, jer potičeš odatle gde moldavski vetrovi neguju kožu.” Zacerekao se i cmoknuo je u obraz.

„Veoma smešno, Mih. Znaš da sam došla odande pre trinaest godina. Sad mi neguje kožu to što imam para da jedem samo paradajz i krastavac”, kiselo mu je odgovorila Dol.

„Kad imaš onako alavu tetku, nije ni čudo što za tebe ništa ne preostane. Dok ona jede šniclu, ti jedi suva hleba.”

„Mih, to mi je tetka”, rekla je i značajno ga pogledala.

„To ti nije tetka već muzlica. Poješće ti život. Počeo je trbuh da ti raste od kvasca, jer samo hleb u sebe trpaš. Svi vidimo kako živiš. Izvadi pasoš, Dol! Nas desetoro ide za Ameriku preko fakulteta. Ako ništa drugo, bar ćeš konačno jesti kao čovek. Plaćen je avionski prevoz, smeštaj i hrana.”

„Teta Ilinka se neće složiti sa tim.”

„Dol, imaš dvadeset pet godina. Još studiraš zato što radiš dva posla, dok se tvoja tetka izležava i jede ono što ti zaradiš. Pogledaj se na šta ličiš. Mršava si kao kostur, kosa ti je iskrzana, a odeća pohabana. Stomak ti je otečen od silnog kvasca koji u sebe unosiš. Ta kravetina ti uzme sve pare i još ih deli sa švalerom. Bojim se što si u blizini te protuve. Dol, ja sam tvoj prijatelj, molim te, poslušaj me!” Sažaljivo ju je pogledao.

„Nemam novac za pasoš, Mih. Jedva sam uspela da sklonim sumu za polovne knjige”, tužno je rekla, znajući i sama da bi za nju ovo bila idealna prilika da pobegne i započne novi život. „Stan u kome živim je njen. Šta ću kad budem morala da se vratim? Ona me neće primiti nazad.”

„Dol, ne budi naivna. Niko od nas ne planira da se vrati iz Amerike. Snalazićemo se. Bolje i to nego da sirotujemo ovde. A što se pasoša tiče, ja ću ti pozajmiti novac. Jednog dana ćeš ti možda pomoći meni.

„Uh, Mih, dobro, pristajem.”Možda je prebrzo pristala, ali znala je da ne može više ovako.

„Bravo, drugarice moja. Jedva čekam da kažem ostalima. Sirotinja je uvek lakša kad natkriljuje čopor. Više nećeš biti sama u svom problemu. Biće nas deset.Polazi se u septembru, a prijavljivanje traje još dva dana.”

„I konačno ću jesti, Mih. Sanjam veliku ribu na tanjiru i crnu čokoladu.” Podigla je oči ka nebu i oblizala suve usne. Skoro da je mogla da oseti posoljenu tunu i skliskost maslinovog ulja. A onda joj se oporost sa dozom slatkoće slivala u grlo i nosnice ispunile mirisom kakaa i mlečnice.

„Siroto moje. Valjda pod nebom Vajominga postoji jedna dobra trpeza za Dol Moldoveanu”, rekao je i smejao se Mihai, vidno raspoložen što je njegova draga prijateljica ipak rešila da zagazi tragom boljeg života.

„Vajoming?”

„Da. Radićemo u velikom hotelu u Džeksonu. Nadam se da ti ne smeta da radiš kao spremačica. Plata je dobra, petnaest dolara na sat. Spavamo u bungalovima za zaposlene i imamo tri obroka dnevno.”

„Mih, pa ja to i ovde radim vikendom. Znaš i sam da čistim deset stanova.”

„Znam, Dol, ali ti si dobar student. Trebalo je odavno da završiš i radiš u banci.”

„Navikla sam ja da to trebalo je mene zaobilazi. Otkako su mi roditelji umrli, živim od danas do sutra. Nekada pomislim kako bi mi život bio lakši da sam ostala sama na selu”, tužno je izgovorila. „Moj dragi otac se sigurno u grobu prevrće, kad me gleda kako izgledam. Svake godine imam sve manje snage, Mih. Bukurešt me je pojeo. Ja nemam snage za ovaj grad. On guta sirotinju.”

„Ti ćeš jednog dana biti ta koja će progutati sunce, Dol. Amerika će te voleti. Ona čeka na tebe. Možda je to mesto gde pripadaš.”

Tog istog dana Dol je konkurisala za pasoš. Neka nadljudska snaga ulivala se u nju isto kao i želja da pobegne iz zemlje u kojoj je čitav život tugovala. Kad se vratila u stan, dočekali su je, sad već dugogodišnji, tetkin ljubavnik Ioan i njena krv i meso koja se sa sto dvadeset kilograma jedva kretala.

„Vidi vidi, rešila si da se vratiš kući. Šta ćemo da jedemo?”

„Sad ću spremiti ručak”, pomirljivo je odgovorila Dol.

„Ioan večeras spava ovde”, nacerila se Ilinka.

„Opet?”, uzdahnula je Dol. Znala je da ćeopet morati zvati neku od drugarica da prespava. Bilo ju je sramota, jer je znala da su u pravu, kad joj kažu da se ponaša kao glupača koja dozvoljava da bude iskorištena. Nije mogla da im objasni, da se sve te godine nadala da će njena tetka pokazati bar malo očeva karaktera, da će njegovi geni negde izbiti i da će tako bar još jednom osetiti njegovo prisustvo. Nije im mogla to reći, jer bi, pored činjenice da ispada glupa, ispala i luda.

Pasoš je bio gotov za nekoliko nedelja, a ona ga je ostavila kod Miha, jer se plašila da će ga tetka pronaći i osujetiti njene planove za odlazak. To bi se sigurno i desilo, jer je Ilinka urlala od besa kad joj je Dol saopštila da odlazi.

„Sve vreme te hranim pod svojim krovom, pseto nezahvalno. Puj, gaduro, trebalo je da skapaš sa onom tvojom guskom od majke.”

Dol je ćutala, dok ju je tetka gađala predmetima iz stana. Kraj. Uskoro će doći kraj svemu.Meseci do polaska su bili jezivi. Dol se tešila da će sve biti vredno torture koju je podnosila, a i znala je duboko u srcu da tetku više neće videti, pa je ćutala. Nije da bi ona žalila za njom, ali bi žalila za onim nadama koje je imala. I eto, poštovala je te nade koje su zapravo bile potpuno neosnovane. Ilinka je od ostalih članova porodice Moldoveanu bila udaljena niz svetlosnih godina.

A onda je došao i dan odlaska.

„Teto, želim ti svako dobro. Pisaću ti.”

„Bolje mi pošalji para, nezahvalnice.”

Bacila je još jedan pogled na sve što je bilo prisutno u tom stanu u kome je provela najgore godine svog života. Još samo jedno prisećanje svega neželjenog što je iskrslo u životu jednog mladog bića, bilo je dovoljno da bez griže savesti Dol polako napusti stan i poželi da se više nikada ne vrati.

Hotel „Četiri godišnja doba”, u gradu Džeksonu, bio je u vlasništvu Džejmsa Spajka i bio je pun tokom čitave godine. Po dolasku, rano ujutro su raspoređeni u trokrevetne sobe i dobili su svoje uniforme i zaduženja. Dol je dobila kao zadatak čišćenje četvrtog sprata hotela. Prvo što ju je impresioniralo su bile veličine prostorija. Amerikanci su voleli široke ambijente. Kupatila u sobama su bila veća nego stan njene tetke. Sve je bilo svetlo i puno mekih tepiha i nežne posteljine. Možda je ovaj hotel nešto najviše nalik raju, mislila je Dol. Tog prvog radnog dana je propustila doručak, jer su na njega zakasnili. A onda je došla pauza za ručak. Na tanjiru je stajala velika šnicla i pire krompir, kao i salata sa dresingom koji je predivno mirisao. Ostali zaposleni u kuhinji su gledali u devojku koja nije pipala hranu, već je samo zurila u tanjir. Pauza je istekla i tek onda se Dol trgla, shvatajući da nije ništa pojela. Kad nešto silno želiš, ne znaš kako da se ponašaš kad to i dobiješ. Od sutra, svaki tanjir će biti moj. I ovaj svet je moj, ali ne za nadati se. I ne za deliti. Svet mora da postoji i za one koji žele biti sami.