-
Priče o jugoslovenskoj košarci 1945–1991 (peto dopunjeno izdanje)
2.000 rsdRadivoj Korać Žućko
Jedan od najboljih jugoslovenskih košarkaša svih vremena i najbolji srpski košarkaš, rođen je 5. novembra 1938. godine u Somboru.
Zbog školovanja, Radivoj sa porodicom se seli u Beograd. Prvu košarkašku utakmicu odigrao je u srednjoj školi za svoje odeljenje. Prvi trener mu je bio Dragan Glišić. Korać je bio stidljiv, tih, povučen i nije delovao spretno. Sve dok nije uzeo loptu u ruke. Kada je počeo da šutira sa različitih pozicija, bilo je jasno da je reč o budućem košarkašu. Dragan ga je samo naučio pravilima i kako se vodi lopta, dok je šuterske sposobnosti imao urođene. Dok je još bio u podmlatku „BSK-a“, na juniorskom turniru na jednom meču Korać je postigao 33 poena, koliko je njegova ekipa ukupno i postigla na toj utakmici.
Za godinu dana je prešao put od juniora do seniorske konkurencije. Bora Stanković je prepoznao u Žućku neviđeni talenat i prebacio ga u prvi tim. Sa 19 godina je debitovao u Prvoj ligi, 1958. godine. Sedam puta je bio najbolji strelac lige. Niko pre njega nije imao takav uspeh. Igrao je na mestu krilnog centra, koševe je davao uglavnom iz reketa zahvaljujući driblingu i brzom izbačaju, pa protivnički igrači nisu tako imali vremena da ga spreče. Imao je nezadrživ ulaz pod koš, pri kojem se služio telom, pa su i protivnici pokušavali da to prikažu kao faul u napadu, ali bez uspeha. Bio je nadaleko poznat po svom karakterističnom izvođenju slobodnih bacanja sa obe ruke, držeći pri izbačaju loptu na kolenima. Postoji i anegdota u vezi sa tim njegovim izvođenjem slobodnih bacanja. Naime, prilikom gostovanja na belgijskoj televiziji upitali su Koraća koliko bi mogao puta da pogodi bacanja iz sto pokušaja, on je odgovorio: od 70 do 80. Ne znajući šta smeraju Belgijanci, ođednom se u studiju zavesa pomerila, a iza nje je stajao koš. Voditeljka je zamolila Koraća da gledaocima u studiju, a i milionskom auditorijumu pokaže to svoje umeće. Taj izazov Korać je prihvatio i od 100 pokušaja ubacio svih 100 bacanja.
Ostaće zapamćeno i je da na međunarodnoj utakmici, koju je OKK „Beograd“ igrao na Beogradskom sajmištu u „Hali 3“, u Kupu šampiona protiv švedskog „Alvika“, Radivoje u pobedi svog tima nad Šveđanima postigao 99 poena. Samo je Vit Čemberlen bio bolji od Žućka sa postignutih 100 poena na jednoj utakmici. I u domaćem prvenstvu je skoro 25 godina držao rekord kada je ekipi „Mladosti“ iz Zagreba 1962. godine dao 74 poena. Sa svojom ekipom, OKK „Beogradom“, osvojio je četiri naslova prvaka države: 1958, 1960, 1963. i 1964, kao i dva nacionalna kupa – 1960. i 1961. Posle OKK „Beograda“ odlazi u „Standard“ iz Liježa, sa kojim je bio prvak Belgije, a zatim u „Petrarku“ iz Padove, ali ga je automobilska nesreća 2. juna 1969. godine kod Sarajeva u kojoj je tragično izgubio život sprečila da zaokruži svoju fenomenalnu karijeru.
Za reprezentaciju Jugoslavije debitovao je 8. decembra 1958. godine u Parizu i u plavom dresu je osvojio dve srebrne medalje na Svetskim prvenstvima 1963. i 1967. godine, dva srebra na Evropskim prvenstvima 1961. i 1965. i jedno srebro na Olimpijskim igrama 1968. godine. Tri puta je bio najbolji strelac evropskih prvenstava i jednom Olimpijskih igara. Odigrao je 157 utakmica i postigao 3.177 poena i nalazi se na 5. mestu večne liste strelaca. Poslednju zvaničnu utakmicu u reprezentaciji je odigrao 28. oktobra 1968. u Gvadalahari, a poslednju utakmicu uopšte dan pre pogibije u Sarajevu, protiv selekcije BiH.
Bio je izuzetno svestrana ličnost, voleo je muziku, knjige, pozorište, bio je avangarda u svakom pogledu. Sve prve ploče koje su se pojavljivale on bi donosio u Beograd; on je doneo prvi ploču Bitlsa u Jugoslaviju, koja je puštana na Radio Beogradu. Prvi džemper na „V“ izrez koji se pojavio u Beogradu bio je njegov. Bio je izuzetno skroman, materijalna strana mu nikada nije bila primarna, što govori i sledeći podatak. Aleksandar Gec, legenda Crvene zvezde je zvao Žućka da pređe u Zvezdu, ponudio mu stan i automobil Fiat 1300, međutim, Korać je sa osmehom sve odbio, rekavši da ga to ne interesuje. Košarku je igrao iz čiste ljubavi.
Nažalost, 2. juna vraćajući se iz Sarajeva za Beograd Radivoj Žućko Korać je poginuo u saobraćajnoj nesreći. Ta vest je kao bomba ođeknula, ne samo u Jugoslaviji, već i u Evropi i celom svetu. Košarkaški savez je doneo odluku da se na taj dan više nikada ne odigra nijedan meč. Bio je prvi sportista koji je sahranjen u aleji velikana. Njegov kovčeg je bio umesto državne zastave bio prekriven olimpijskom zastavom, na lično insistiranje Josipa Broza Tita, koji rekao da je Korać bio veći od zemlje koju je predstavljao, pripadao je celom svetu. Međunarodna košarkaška federacija je na predlog generalnog sekretara, Engleza Vilijema Džonsa donela odluku da se osnuje međunarodno takmičenje koje bi nosilo Žućkovo ime. Trofej ovog takmičenja je bila Žućkova levica, za uspomenu i dugo sećanje na mladića koji je s ljubavlju prema sportu u najboljem svetlu promovisao košarku, kako u Jugoslaviji, tako i van njenih granica. Kup Radivoja Koraća se održavao sve do 2002. godine. Od te godine nacionalni kup Srbije nosi njegovo ime. Radivoj Žućko Korać je bio prvi evropski košarkaš koji je dobio poziv da obuče dres čuvenih Harlemovaca. 1. marta 2007. godine je otvorena Kuća slavnih u Madridu, gde je Korać dobio svoje zasluženo mesto.
-
Pod crveno-belim obručima (peto dopunjeno izdanje)
3.600 rsdBosonogi šampioni
Prvi počeci košarkaškog kluba Crvena zvezda su usko vezani za lik i delo Nebojše Popovića, a ovo je njegovo kazivanje o prvim danima košarkaškog kluba.
„Prvo okupljanje košarkaša Zvezde nije bilo na Malom Kalemegdanu, kako to mnogi sada misle, već u dvorani DIF-a. Bilo je to sredinom marta 1945. godine u dvorani broj 4, sećam se bilo nas je desetak: braća Šaper, Viktor Klimpl, Vlada Majderuh, Jova Aleksić, Ratko Vlahović, Vasa Stojković, Mile Nikolić. Nismo u stvari tada bili Zvezdaši, bili smo klupski neopredeljeni. Međutim, samo koji dan kasnije, jedne nedelje pre podne, sastali smo se na Malom Kalemegdanu i odigrali prvu trening utakmicu Zvezda – Metalac. Podelili smo se između sebe, tako da su jedni predstavljali Zvezdu a drugi Metalac; dresove nismo imali, ali smo se ipak raspoznavali na terenu: jedni su igrali golih grudi a drugi su bili obučeni u košulje i pulovere. Uskoro se formirao jak košarkaški kolektiv. Njime je prvo rukovodio Bata Aksentijević, a ja sam mu pomagao, rukovodstvo je bilo invalidsko“, nasmejao se Popović.
„Bata Aksentijević se vratio sa fronta ranjen gelerom u glavu“, nastavio je, „a ja sam se vratio kontuzovan i ranjen u nogu. Ipak, to nije smetalo da se svojski zapne, počeli su redovni treninzi pod rukovodstvom Ratka Vlahovića, oficira koji je u to vreme smatran u to vreme stručnjakom broj 1 za košarku. Tada smo odigrali i prvu zvaničnu utakmicu, opet sa Metalcem, sećam se, Zvezdino igralište na Kalemegdanu je bilo sasvim pusto: bez tribina, bez ograde, bez ičega – samo koševi. Da bismo pružili priliku gledaocima da nas posmatraju, izvršili smo jednu opasnu krađu, ukrali smo dvadesetak onih teških gvozdenih Kalemegdanskih klupa, nekako smo ih dovukli iz parka i postavili dole, pored terena. Sutradan su nam banuli čuvari i nekoliko vojnika, koje su pozvali u pomoć da bi nam oduzeli klupe. Kako je u to vreme kod nas na Kalemegdanu bila stacionirana i ruska vojska, lako smo pronašli izlaz iz ove situacije, pravdajući se da su nam oni ih doneli, jer eto, navijaju za nas pa su im trebale da sede i gledaju nas dok igramo utakmice. Tako smo zadržali klupe, ali smo zaratili sa kalemegdanskim čuvarima, i taj rat je dugo posle toga trajao. Bio sam i igrač i trener, vođa sekcije, ekonom, međunarodni sekretar, čuvar igrališta – sve to istovremeno. Zaključivao sam utakmice na prvoj turneji po unutrašnjosti zemlje, oktobra 1945. godine. Tada smo putovali 36 sati da bismo stigli do Rijeke, a zatim ceo dan brodom do Zadra, zbog podvodnih mina u moru, koje je kapetan morao da eskivira. Takođe, i prvu međunarodnu utakmicu smo igrali 1946. godine, sa bugarskim prvakom Septevrijem u Beogradu, a prvo gostovanje van zemlje bilo je 1949. godine u Francuskoj. Stadion smo podizali 1949. godine golim rukama, dobrovoljnim radom, posle treninga, a nekada i posle utakmice.
U prvoj fazi smo izgradili donje tribine za stajanje na gornjem bedemu, a sledeće godine i gornje tribine i tribine iza koša. Prvih dana smo imali samo jednu garnituru dresova i gaćica i dve lopte. Patike je imao samo onaj koje bio vešt da ih nabavi. Kada bi se pocepale patike, igrali smo i bosi, a neki su se snalazili ako su imali veze sa vulkanizerstvom i pravili deblje đonove na patikama od starih automobilskih guma. Ključ od ekonomata sam držao kod sebe kao najdragoceniju vrednost“, prisećao se Nebojša Popović. Što se pak lopti tiče u nedostatku gume, igralo bi se sa loptama napunjena travom.
„Najveću pomoć mi je pružao Bata Aksentijević, a nešto kasnije su u klub ušli i Joca Martinović i Sreta Vuković, izvanredni organizatori i radnici. Zanimljivo je da su oni jedini bili u Zvezdi koji nisu igrali košarku, ali su je tako zavoleli da im je Kalemegdan postao drugi dom. Disciplina među igračima je bila izvanredna, svi su bez pogovora izvršavali svaki zadatak.
Najradije iz tog perioda se sećam prve titule prvaka. Bilo je to klupsko prvenstvo države, odigrano 1946. godine na Malom Kalemegdanu. Centri naše košarke u to vreme bili su u Zagrebu, Zadru, Rijeci – tada se sa Beogradom nije računalo kao nekim košarkaškim centrom. Međutim, izvanredni tim Crvene zvezde je nizao pobede i odlučujući susret, derbi za prvo mesto igrao se između nas i Zadrana, u kome su oni bili favoriti. Igralo se prepodne; zaigrali smo kao nikada pre i posle izvrsne igre smo slavili pobedu o kojoj nismo ni sanjali, nadigrali smo ekipu Zadra sa 41:9. To je bio trijumf posle koga su nas navijači poneli na rukama“.
Nažalost, Nebojše Popovića nema više među živima, ali će njegovo svedočanstvo o počecima kluba zauvek ostati zapisano.
-
Košarkaški večiti derbi
2.000 rsd98. 17.12.1988 Partizan – Crvena zvezda 94-97 (45-46)
Partizan je u ovaj derbi ušao oslabljen bez svog najboljeg igrača Divca koji je bio kažnjen. Crvena zvezda je bolje otvorila meč, njeni košarkaši su energičnije ušli u utakmicu i imali vođstvo od 17-10 u 7. minutu meča. Zvezda je većem delu prvog poluvremena bila u vodstvu Partizan je uspeo da stigne Zvezdu i do kraja prvog dela utakmice viđena je rezultatska klackalica da bi se na veliki odmor otišlo sa rezultatom 46-45 za Crvenu zvezdu. Nevolja za crveno bele je bilo to što je sredinom prvog poluvremena centar Zvezde Zoran Jovanović imao četri lične greške. U drugom poluvremenu Partizan je najviše zahvaljujući Paspalju prešao u vođstvo i vodio sa +6 (69-63) u 30. minutu igre. Zvezda se ne predaje pa je u 33. minutu igre Zvezda je stigla do izjednačenja 77-77. Na tri i po minuta pre kraja meča Partizan je imao +6 (86-80) ali Crvena zvezda u završnici meča trojkama Karadžića, Jankovića, (pogađa svoju petu trojku) prelazi u vođstvo od 92-90. Usledila ke neizvesna završnica. Junak utakmice Nebojša Ilić pogađa za dva poena i dodatno slobodno bacanje i Zvezda ima +3 (97-94). Ostalo je još 20 sekundi do kraja Partizan je imao poslednji napad, ali gubi loptu u napadu i šansa za produžetak je propala Crvena zvezda je slavila pobedom 97-94. Pored Nebojše Ilića zaslužni za pobedu su bili i Janković i Karadžić koji su sa četri vezane trojke stigli Partizan i svom timu i doneli prednost. Odličan je bio i Bogosavljev dok s druge strane Paspalj i Savović su bili najbolji.
99. 11.03.1989 Crvena zvezda – Partizan 99-98 (47-54)
Derbi meč koji se i do dana današnjeg prepričava. Ostaće zauvek upamćen koš golobradog mladića Saše Obradovića koji je u poslednjim sekundama utakmice doneo pobedu svom timu. Ali da krenemo od početka, Partizan je bio izraziti favorit u ovom meču od 01.01.1989 godine u 16 odigranih mečeva do derbija imao je samo jedan poraz i to od Cibone u Zagrebu. U prvih deset minuta viđena je ravnopravna borba, da bi u drugoj polovini prvog poluvremena Partizan preuzeo konce igre u svoje ruke i preuzeo i vođstvo najviše zahvaljujući Daniloviću te je na veliki odmor otišao sa prednošću od 54-47. Na početku drugog poluvremena Zvezda otvara bolje i serijom 8-0 stiže rivala i hvata rezultatski priključak. Između 28 i 31 minuta zbog pet ličnih grešaka oba tima ostaju bez svojih najboljih igrača Zvezda bez Bogosavljeva i Jovanovića a Partizan bez Danilovića i Đorđevića. Vodila se žestoka borba pod oba koša, Partizan je na dva i po minuta pre kraja utakmice imao +7 (96-89), da bi u ta dva i po minuta se desio neverovatan preokret.Zvezda na krilima Radovića koji pogađa ali i asistira Karadžiću i Dabiću kažnjava to što Partizan ne može ništa da pogodi prelazi u vođstvo od 97-96. Na osam sekundi pre kraja Partizan ima slobodna bacanja Nakić pogađa oba i donosi Partizanu prednost od 98-97. Zvezda ima poslednji napad lopta dolazi do mladog Obradovića koji je pretrčao ceo teren i iskosa pogodio za pobedu svog tima sa rezultatom 99-98. Pored junaka Obradovića najbolji u derbiju kod Crvene zvezde su bili Dabić, Janković i Jovanović dok kod poražene ekipe su to bili Divac, Nakić i Paspalj.
100. 11.04.1989 Partizan – Crvena zvezda 106-92 (54-44) (1/2 finale plej ofa 1. utakmica)
Treću godinu zaredom večiti rivali se sastaju u plej ofu ovoga puta u polufinalu. Partizan kao bolje plasirana ekipa na kraju regularnog dela takmičenja imala je prednost domaćeg terena. Partizan je i dalje važio za velikog favorita iako je oba prvenstvena susreta izgubio. Ekipa Partizana je počela bolje ovaj meč i većim delom utakmice bila u vodstvu. Prava drama počinje da se odvija na polovini drugog poluvremena kada se Zvezda vratila iz mrtvih i nakon -11 (57-68) u 30. minutu igre je došla do izjednačenja 68-68. Ali tada na scenu stupa mladi Oliver Popović košarkaš Partizana koji vezuje dve trojke a nakon njega pogađa Paspalj za dva i Partizan odbija napad Zvezde. To je bio možda i prelomni trenutak utakmice nakon toga Zvezda nije uspela više da se vrati u meč pa je Partizan poveo sa 1-0 u polufinalnoj seriji. Partizan je skupo platio ovu pobedu jer su se na ovoj utakmici povredili Paspalj i Savović.
101. 16.04.1989 Crvena zvezda – Partizan 85-83 (42-45) (1/2 finale plej ofa 2. utakmica)
Pet dana kasnije usledila je druga utakmica polufinala plej ofa. U ekipi Partizana bio je još uvek neoporavljeni Paspalj dok Savović je morao ići na operaciju.Partizan je bolje odigrao prvo poluvreme najviše zahvaljujući sjajnom Divcu koji je postigao u tom periodu 24 poena. Ali u drugom poluvremenu trener Zvezde Zoran Slavnić postavlja za njegovog čuvara Zufera Avdiju i tu se priča iz korena menja. Zvezda sada igra bolje i u 23. minutu prelazi u vođstvo od 52-50 i do kraja utakmice svoje vođstvo ni jednog trenutka nije ispustila. Pa je tako Zvezda izjednačila u seriji na 1- 1 pa će majstorica odlučivati koja će od ova dva večita rivala ići u finale i na megdan ekipi Jugoplastike.
102. 19.04.1989 Partizan – Crvena zvezda 100-95 (51-49) (1/2 finale plej ofa 3. utakmica)
Crvena zvezda je odlično otvorila meč i serijom od deset pogođenih trojki Petović (4), Ilić (3), Janković (2) i Dabić (1) imala prednost od +11 (30-19). Partizan je do kraja poluvremena uspeo da stigne tu prednost Zvezde pa i da na kraju te deonice i povede sa 51-49. U drugom poluvremenu Partizan je krenuo s uraganskim napadima i preokreće i rezultat i igru u svoju korist pa su iz minuta u minut povećavali prednost da bi dostigli maksimum +23 (100-77). Nakon toga trener Partizana izvlači iz igre svoje najbolje igrače i ubacuje mlađe košarkaše. Crvena zvezda to koristi i serijom 18-0 do kraja utakmice uspela je da koliko toliko ublaži poraz. Partizan je zasluženo slavio u majstorici sa 100-95 i plasirao se u finale plej ofa.
-
Kako živeti tridesete?
900 rsdMesto na kome je sve počelo
Postoje mesta koja nisu samo mesta. Nisu važna zbog kvadrata, pogleda ili nameštaja. Važna su zbog ljudi koji su tu sedeli i svega što je tu izgovoreno.
Naša terasa nikada nije bila savršena. Nekad je bilo previše hladno, nekad previše vruće. Stolice nisu bile iste, čaše su se menjale, a razgovori su počinjali bez plana.
Ali uvek je imala ono nešto – prostor u kome možeš da budeš svoj.
Tu smo dolazili bez najave. Sa umorom, sa pitanjima, sa pričama koje nismo znali gde da smestimo. I nekako, između prve i poslednje rečenice večeri, stvari bi počele da dobijaju smisao.
Na toj terasi nije bilo pravila. Nisi morao da budeš pametan. Nisi morao da imaš rešenje. Dovoljno je bilo da kažeš: „Ne znam.“
I to je bilo dovoljno da neko klimne glavom i kaže: „I ja isto.“
Tu smo učili da slušamo. Ne da čekamo svoj red da pričamo, nego da stvarno čujemo. Tu su se delile istine koje nisu išle na društvene mreže. Strahovi. Sumnje. Greške. I ono najvažnije – osećaj da nisi sam.
Neke večeri su bile lake. Smeh, šale, planovi koji zvuče kao da je sve moguće. A neke su bile teške. Tišine koje traju. Pogledi koji govore više od reči. Rečenice koje izlaze teško, ali kad izađu – promene nešto.
I možda nismo rešili sve. Možda nismo našli sve odgovore. Ali smo naučili nešto važnije – da ne moramo sami.
Ta terasa nije bila samo prostor. Bila je pauza od sveta koji traži da stalno znaš, da stalno možeš, da stalno budeš dobro. Bila je mesto gde možeš da kažeš: „Ne mogu više ovako.“ I da to ne bude kraj, nego početak.
Tog sunčanog dana je sve i počelo. Ja i moja drugarica Milica okupili smo se kod Ivane, na njenoj terasi. To mesto smo mnogo voleli, jer pogled koji ima govori više od hiljadu reči. Kupili smo vino i naše priče su krenule. Svako je iznosio svoje muke sa kojima se bori, a ja sam više ćutao i posmatrao, slušao ih i razmišljao koji savet da im dam.
Ponekad savet nije ni bio potreban – već nam je trebala terasa. Mesto gde možeš da spustiš gard. Gde neko vidi kroz tvoje „dobro sam“ i ne traži objašnjenje.
Terasa je bila naše skrovište, mesto koje je čuvalo naše tajne, brige i sreću. Nekada smo pevali i snimali naše numere, nekada ćutali i razmišljali o budućnosti, a nekada razgovarali o ljubavi. Eh, ta ljubav – uvek nam je donosila i radosti i probleme. Svako je imao svoju priču koju je terasa znala. Ponekad smo i ćuteći iznosili ono što nosimo, jer smo znali da terasa nikome neće odati.
Tog dana sunce je sijalo, a mi smo uživali u njegovim zracima. Kada smo seli, svako je uzdahnuo – svako je nosio svoju brigu. Svako je tražio rešenje ili podršku koja će mu pomoći. U to vreme, nas troje je mučila ljubav. Svako je iznosio svoju priču u nadi da će nam novi dan doneti nešto bolje i lepše.
Ja sam, kao i obično, sedeo na travi i slušao. Svima nama je trebala osoba i onaj topli zagrljaj koji rešava sve. Ali tada smo imali samo jedni druge, naše priče i vino koje nam je pomoglo da i ono što čuvamo za sebe izgovorimo naglas.
Nakon ispričanih priča i ljubavnih jada, drugarica je došla na ideju – pošto pišem knjige, da napišem knjigu koja će pomoći ljudima koji žive tridesete. Da znaju da se svi mučimo sa nečim. Da ne moramo živeti po tuđim pravilima. Da problemi koje imamo mogu da se reše, jer za sve postoji rešenje. Da tridesete donose lepe stvari, ali ako si u rasulu jer ti život nije sređen – i to je u redu. Jer život ide dalje, a bitno je da smo srećni.
Ako imaš takvo mesto, čuvaj ga. Ako imaš takve ljude, ne uzimaj ih zdravo za gotovo. A ako nemaš – napravi ga.
Ne treba ti savršen prostor. Treba ti jedna iskrena osoba i hrabrost da počneš prvi. Jer ponekad je dovoljna jedna terasa da se ne izgubiš u sopstvenim mislima.
I ponekad je baš tu, između dve iskrene rečenice, početak nečega što će kasnije ličiti na novi život.
-
Putovanje Petra Kelemena: priča o atentatu na kralja Aleksandra
700 rsdPRIPREME ZA DOČEK U PARIZU
5. OKTOBAR 1934.
Pripreme za doček Njegovog kraljevskog visočanstva kreću se ubrzanim ritmom. Železnička stanica Envalid, na koju je predviđeno pristizanje kraljevskog voza, temeljno se ukrašava. Za tu namenu zaposlen je i dopunski personal. U hotelu ,,Krijen“ gde će odsesti , sve je podređeno njegovom dolasku.
Francuska štampa još danas odvaja puno prostora na svojim stranicama i usmerava svoju pažnju ka dočeku koji je u pripremi. Fotografije kralja, mladih prinčeva, broda „Dubrovnik“, kojim kralj putuje i mnoštvo drugih prigodnih fotografija su obavezna ilustracija svih francuskih novina. Nakon jučerašnje rubrike u uglednom francuskom „Enformationu“, u kojoj se posebno ističe politički aspekt putovanja Njegovog visočanstva kralja, jutarnje izdanje ,,Petit Journala“ je svoj uvodni prostor posvetila Njegovom visočanstvu i dinastiji Karađorđević, kao i Jugoslaviji. Večernji ,,Entransizan“, takođe, donosi iscrpni izveštaj o putovanju visočanstva i ističe veliki gest blagopočinješkog kralja Petra prema francuskom narodu, i dalje nastavlja: ,,Njegov sin, kralj Aleksandar, pobožno je prihvatio tradiciju prijateljstva Jugoslavije i Francuske. Ta privrženost je došla do izražaja krajem 1915. godine, kada je, povlačeći ostatke svoje hrabre, ali umorne vojske sa Krfa, prestolonaslednik Aleksandar tadašnjem predsedniku Poenkareu uputio depešu sledećeg sadržaja: ,,Srbije više nema, ali je njena vojska ostala! Mi smo spremni da dođemo i da nastavimo borbu na francuskom frontu.“
Hotel u kojem će odsesti Njegovo visočanstvo nalazi se u najlepšem delu Pariza, na ogromnom trgu ,,Konkord“, koji je širok 250 metara, a njegova dužina iznosi 400 metara. Utisak o njegovoj veličini i prostranstvu je još veći, zbog njegove otvorenosti sa tri strane. Na jugu se proteže do reke Sene, duž velikog mosta koji vodi do Burbonske palate, u kojoj je smešten francuski parlament. Levo od nje nalazi se prostrani Tiljerijski park, dok sa desne strane postoji još jedan park presečen avenijom Jelisejska polja, na čijem je kraju smešten ogroman trijumfalni luk sa grobom neznanog junaka. Samo je jedna strana trga Konkord okružena zgradama. To su dve monumentalne građevine sa arkadama, između kojih se prostire ulica Rojal. U jednoj od tih zgrada je smešteno Ministarstvo pomorstva i mornarice. Hotel ,,Krijon“ je smešten u drugu zgradu, nasuprot Jelisejskim poljima. Odmah do njega je američka ambasada, a malo dalje i rezidencija predsednika republike. Sa prozora i terase hotela ,,Krijon“ pruža se široki pogled ka najuzvišenijem zdanju koje je civilizacija ikada stvorila. Opšte je mišljenje da nijedan grad na svetu nema ništa što bi se moglo meriti s lepotom i grandioznošću trga Konkord i prekrasne avenije koje ga presecaju u punoj dužini.
Palata u kojoj je smešten hotel ,,Krijon“ izgrađena je 1758. godine po želji Luja XV. Njen tvorac je čuveni arhitekta Gabrijel, čije ime avenija nosi do dana današnjeg. Do 1908. godine ova palata je pripadala čuvenoj francuskoj porodici Polinjak. Iste godine ova porodica prodala je svoj dvorac i otad je u njemu smešten hotel ,,Krijon“, koji je postavivši najmoderniju instalaciju enterijerne uređenosti, uspeo da sačuva prostrane salone i umetničke dekoracije starog dvorca.
Za doček kralja rezervisan je prvi sprat zajedno sa takozvanom ,,Salom orlova“. Već nekoliko dana u tom delu hotela traju velike pripreme za doček visokog jugoslovenskog gosta. ,,Sala orlova“, velika sala za prijem kralja, dobila je ime po ukrasima pozlaćenih orlova na tavanici, u stilu Luja XIV, izvedeni u raskošnim pozlatama, koji pokrivaju stranični enterijer, pored ostalih umetničkih rukotvorina u duborezu, kojih je bilo u izobilju.
Odmah do ,,Sale orlova“ nalazi se jedan intimniji (još uvek veliki ) salon za skromnije prijeme. I ovaj je salon uređen veoma raskošno. Čitav zid salona prekriven je starim goblenom, na kojem je izvanredno živopisno prikazana scena pastirskog života.
PRIPREME ZA DOČEK U MARSEJU
5. OKTOBAR 1934.
Ni Marsej se nije mnogo razlikovao od Pariza. Euforija zbog posete Njegovog visočanstva kralja bila je izražena u javnom životu grada desetak dana pre njegovog oficijalnog dolaska. Sve je bilo podređeno predstojećoj poseti jugoslovenskog monarha. Ovde, u luci Marsej, Njihova visočanstva, kralj Aleksandar i kraljica Marija, biće dočekani od strane ministra spoljašnjih poslova, gospodina Bartua, kao i ministra mornarice, gospodina Pjetrija. Za ovaj doček angažovane su čitava francuska sredozemna flota i velike jedinice kopnene vojske, kao i građani Marseja, koji su oduvek gajili najiskrenija osećanja i simpatije prema kralju i jugoslovenskom narodu, uopšte. Ta je gostoprimljivost manifestovana više puta, a naročito za vreme rata, kada su na jugu Francuske jugoslovenske izbeglice bile primljene kao u svoj dom.
U Marseju će kralj Aleksandar položiti venac na spomenik Poali d’ Orijen, da bi potom prisustvovao čajanki priređenoj u njegovu čast, organizovanoj u sali prefekture.
Specijalnim vozom iz Marseja kralj putuje u Pariz.
Prestoj u Parizu biće ispunjen nizom velikih svečanosti. Najpre će kralj položiti venac na Grobu neznanog junaka. U Jelisejskoj palati biće priređena gala večera u njegovu čast, na kojoj će prisustvovati članovi francuske vlade i diplomatski kor. Predviđeno je da Aleksandar prisustvuje i maskarama u garnizonu „Saturno“, dok je svečani ručak povodom kraljeve posete predviđen u Sensirskoj školi, gde je blagopočivši kralj Petar stekao vojničko obrazovanje. U čast njihovim kraljevskim visočanstvima, predsednik francuske republike, gospodin Lebren sa gospođom, priređuju svečanu večeru. Od oficijalnih razgovora u Parizu, predviđeni su susreti sa gospodom Dumerago, Tartuom, Zermen-Martenom, kao i susret sa maršalom Petenom. Na Orisejskom keju biće priređena još jedna gala večera, kojom će biti završene svečanosti u Parizu.
-
KK KOSOVO POLJE 1978-1999.
500 rsdPOČETAK
Kosovo Polje prigradsko naselje Prištine, koje krajem osamdesetih godina prošloga veka izrasta u opštinu, nalazilo se na desnoj strani reke Sitnice i predstavljalo je glavnu železničku raskrsnicu na Kosovu i Metohiji. Svako ko je iz Prištine i okoline putovao vozom morao je doći do Kosova Polja i krenuti ka željenim destinacijama.
Nastanjeno je većinskim delom Srbima i Crnogorcima a manjim delom Romima i Albancima. Kosovo Polje nastaje kao železnička kolonija krajem 19. veka da bi svoj procvat imala između dva svetska rata kada su ga naselili kolonisti koje je država privukla. U samom početku, dok naselje nije zaživelo, bilo je veoma teško jer je teren gde je nastalo Kosovo Polje bio pun šipražja, pruća, puteva koje su sami kolonisti gradili i raščišćavali i od svog mesta tokom godina napravili važnu železničku raskrsnicu i čvor gde su se ukrštali putevi Beograd – Skoplje, Niš – Peć – Prizren.
Sve do čuvenog ustava 1974. godine u Kosovu Polju je 95% stanovništva su činili Srbi i Crnogorci, nakon donošenja tog ustava koji je bio početak kraja Srba i Crnogoraca na Kosovu i Metohiji demografska slika počinje naglo da se menja kako u samom Kosovu Polju tako i na celom Kosovu i Metohiji.
Već na obodima Kosova Polja počinju da niču albanska naselja da bi samo 16 godina od donošenja ustava, 1990. godine u Kosovu Polju i njegovoj okolini živelo blizu 4.000 Albanaca, od 15.000 ljudi.
Sedamdesetih godina dvadesetog veka a naročito od 1981. godine i početka demonstracija, prvo studentskih kako su oni pokušali da zamaskiraju svoje namere da Kosovo i Metohija prvo postane republika a potom se i otcepe od Srbije i Jugoslavije, Albanci prvo periodično a potom svakodnevno, kako po većim gradovima Prištini, Peći, Kosovskoj Mitrovici, Gnjilanu, Prizrenu, Đakovici, tako i po manjim mestima vrše napade na nealbansko stanovništvo u fizičkom i u psihološkom smislu.
U periodu sve do 1989. godine sva vlast na Kosovu i Metohiji je bila u rukama Albanaca i niste imali kome da se žalite. Kosovo Polje je tada bilo i možda na najvećem udaru separatista jer je bilo trn u oku kao većinsko srpsko a nalazilo se na jako bitnom čvorištu koje smo opisali, i kroz njega je prolazio magistralni put ka Peći.
U tom i takvom okruženju omladina Kosova Polja kao uostalom i sva omladina nealbanskog porekla na Kosovu i Metohiji nije imala prevelikog izbora za zabavu i razonodu. Omladina Kosova Polja se okupljala u domu kulture „Braća Krajinović“ gde su se održavale čuvene igranke ili na betonskom terenu u sklopu škole „Aca Marović“.
Kosovo Polje je već imalo svoje Sportsko društvo a najistaknutiji predstavnici su bili Fudbalski klub i Atletski klub koji je imao veće ime i bio poznat i van prostora Kosova i Metohije. Da bi mogla da se uključi u sport i druga omladina Kosova Polja koja nije bila talentovana za pomenute sportove razmišljalo se da se oformi još neki klub u nekom drugom sportu.
Prva ideja da se napravi rukometni klub a tu je prednjačio Boro Rikalo je propala jer nakon poziva i apela da se prijave zainteresovani odziv je bio jako mali, pa se onda prešlo na ideju formiranja Košarkaškog kluba jer je dosta omladine nakon onog čuvenog osvajanja zlatne medalje 1970. godine na Svetskom prvenstvu u Ljubljani bilo inficirano košarkom. Te su tako i u samom Kosovu Polju na svakoj banderi nicali improvizovani koševi.
Tako da je ideja o košarkaškom klubu odmah bila prihvaćena i odziv je bio veoma veliki. Najveće zasluge oko osnivanja kluba idu Miodragu Migi Samardžiću, Milovanu Raduloviću, i Milošu Šejatu koji su bili i zagovornici te ideje a bogami su i debelo povukli i na kraju uspeli da pobede birokratiju u Prištini i na Kosovu i Metohiji koja ih je na svakom koraku saplitala i pokušavala da onemogući u svojoj nameri. Ali ljubav prema košarci i prema stvaranju svog tima bila je jača i na kraju posle mnogo muka, mnogo priložene dokumentacije dato je zeleno svetlo da klub može da se osnuje.
Osnivačka skupština održana je u Domu kulture „Braća Krajinović“ gde je izabrano i prvo rukovodstvo kluba i prvi trener KK Kosovo Polje je bio Svetislav Jovanović Tisa, nastavnik fizičkog vaspitanja.
Petar Šejat i Milovan Radulović su se već bavili košarkom jedan je bio u Elektrokosovu, drugi u Prištini i njih dvojica su bili ti koji su ostale edukovali košarkaškim pravilima i načinom igre. U prvo vreme ceo tim je bio sastavljen omladinom iz Kosova Polja. Prvi igrač koji je došao sa strane tačnije iz Prištine (kad kažem sa strane misli se na geografski pojam ne na košarkaški klub) je bio Sreta Zakić.
Prvu sportsku opremu su uzeli u prodavnici „Sport“ bele triko majice, šorceve i komplet brojeve koje su peglama na triko majicama lepili. Te godinu dana kasnije kada se klub malo organizacijski stabilizovao uzeli su zeleno bele prugaste dresove.
vić, Mića Radulović, Vukotić, Lepović, Damjanović, Milenković, Dušan Mladenović Kardaš, Trener Svetislav Jovanović. Čuče Slavko
Kao domaćin Kosovo Polje je prve tri sezone dok se košarka igrala na otvorenim terenima odigrala upravo tu na tom igralištu Osnovne škole „Aca Marović“ a svlačionice su bile školske prostorije.
Tih godina je među svima njima vladalo drugarstvo, igrali su košarku iz ljubavi sa velikim entuzijazmom u želji da pobede, da njihovo Kosovo Polje bude ravnopravno sa drugim timovima da pokažu da i oni vrede. I pre i nakon utakmice bi se nastavilo sa druženjem a između utakmica su non-stop bili na terenu. Igrački kadar tih prvih godina se menjao, mnogi su odlazili zbog školovanja van Kosova i Metohije nasleđivali bi ih drugi ali žar i ljubav prema košarci i klubu nije jenjavala, naprotiv, rasla je iz godine u godinu.
Tombola koja je bila organizovana sveke večeri nalazila se pored Doma kulture „Braća Krajinović“ i ona je bila glavni finansijer tih godina „SD Kosovo Polje“ pa i samog Košarkaškog kluba. Oko tombole su najviše računa vodili Grujica Milenković, Mića Ivanović, i Veljko Odalović kako bi sve proteklo regularno i kako bi se privukao što veći broj ljudi jer od toga je i klub zavisio da li će opstati.
Na kakvim su sve terenima igrali, sa sa kakvim su se okolnostima suočavali košarkaši Kosova Polja, verujte mi, to je više za Riplijevu rubriku „Verovali ili ne“. Pamte se gostovanja u Podujevu gde bi, kada su košarkaši Kosova Polja trčali u kontru, deca sa biciklama uletala u reket domaćina. U Đakovici se nije igralo ni na parketu niti na betonu već na pločicama pa kada bi gosti poveli onda bi domaćin dovukao crevo i polivao teren pa bi košarkaši Kosova Polja popadali kada bi krenuli u napad ka košu domaćina. U Suvoj Reci bi nakon utakmice iako je domaća ekipa pobedila gomila navijača ostala ispred svlačionice kako bi još više zaplašila goste pa su oni morali da se probijaju kroz gomilu neprijateljski raspoloženih navijača kako bi došli do svojih automobila. O verbalnim uvredama, psovkama je izlišno govoriti jer su one bile deo tog navijačkog folklora, dešavalo se i to da je publika bila tik uz aut liniju pa bi se polovina igrališta domaćina polako sužavala jer bi navijači korak po korak ulazili u teren i pravili živi zid i tako gostima smanjili manevarski prostor. O sudijama i njihovim odlukama dovoljno je navesti primer iz 1979. godine kada je Kosovo Polje gostovalo u Peći ekipi Budućnosti, utakmica jako važna i bitna za sam vrh, odlučivala je ko će ići u viši rang, Prvu kosovsku ligu. Sudija, naravno, tokom utakmice izbacuje celu kompletno prvu petorku Kosova Polja Grujicu Marinkovića, Miću Radulovića, Zorana Rešetara, Milenka Milenkovića, Mišu Milunovića i opet je domaćin jedva na kraju pobedio sa dva poena razlike.
Ulaskom u Prvu Kosovsku ligu klub mora već da se polako diže na viši nivo, angažuje se kondicioni trener iz Atletskog kluba Kosovo Polje Rade Đurđevac i ide se i na pripreme kako bi ekipa što bolje se pripremila za prvenstvo. Prve dve sezone 1978. i 1979. godine liga se igra preko godine, prvi deo prvenstva u proleće, drugi deo u jesen. Tek treće sezone 1980-81. se igra od oktobra 1980. pa do maja meseca 1981. godine, ali to prvenstvo zbog sada već čuvenih demonstracija u martu mesecu 1981. godine a potom i oružanih sukoba u aprilu mesecu nije bilo ni završeno.
Od sezone 1981-82. Košarkaška liga Kosova prelazi sa igranjem u hale i KK Kosovo Polje i organizacijski a i igrački se podiže na mnogo veći nivo od dotadašnjeg, dobija se nova oprema, svilene trenerke, igra se u hali „25 maj“, u Prištini igrački kadar se drastično menja i klub počinje da sanja neke veće snove prvo u ulasku u Drugu saveznu ligu a potom i u Prvu saveznu ligu ali o tom potom.
-
Na putu do zvezda: Bari 1991.
150 rsdDRUGO KOLO: GLAZGOV RENDŽERS
U drugom kolu Kupa šampiona Crvena zvezda je igrala sa škotskim predstavnikom Glazgov Rendžersom, sa kojim se već u svojoj istoriji Zvezda sastajala, ali ovo je sada bio daleko važniji susret. Ponovo se prva utakmica igrala u Beogradu, 24.10.1990. godine, pred 82.500 gledalaca. Bila je to Zvezdina noć, utakmica za prave sladokusce, Zvezdina mašinerija koja je mlela svih 90. minuta. Rendžers ima u svojim redovima 7. reprezentativaca, ali ni to im nije pomoglo da ne dožive debakl na Marakani: Crvena zvezda – Glazgov Rendžers 3-0.
No da krenemo ispočetka. Već na samom startu u 8. minutu je Prosinečki poslao teledirigovanu loptu ka Radinoviću koji se nalazio na desnoj ivici kaznenog prostora. Radinović je ušao korak-dva u kazneni prostor iskosa i uputio oštar centaršut po zemlji. Odbrambeni igrač Glazgova Braun u želji da izbaci loptu u korner nespretno interveniše i umesto u korner loptu je zakucao u sopstvenu mrežu.
Nakon tog gola ponovo je Prosinečki fantastičnim pasom pronašao Binića koji je gotovo na istom mestu bio kao Radinović, uleteo je sa loptom munjevito u šesnaest metara ali je golman Rendžersa Vuds odbranio stopostotnu priliku Binića.
Usledio je novi napad kada je Vlada Stošić povukao jednu loptu išao ka golu Rendžersa i poslao pas ka Pančevu koji se nalazio na ivici kaznenog prostora, Pančev dobivši loptu odmah šutira ali golman Vuds brani njegov udarac. Iščačkao je Radinović jednu loptu na sredini terena povukao je napred i išao sve do nekih 20 metara od gola gostiju sevnula je levica i lopta je tik pored leve stative golmana Vudsa prohujala. Napadi su se ređali kao na filmskoj traci, te je tako Jugović koji se nalazio iskosa sa leve strane petom ubacio loptu u šesnaesterac gde je utrčavao Marović koji odmah centrira ka sredini gde je bio Binić koji snažno šutira a Vuds fantastično brani šalje loptu u korner. Tim rezultatom se završilo prvo poluvreme.
U nastavku utakmice novi napadi Zvezde ponovo je lopta bila kod Jugovića koji opet petom upošljava Marovića, ovaj iskosa sa leve strane šalje centaršut ka Pančevu koji volejom zahvata loptu, ali Vuds maestralno brani. U 64. minutu povukao je Stošić loptu od sredine terena ka golu Glazgova išao je ukoso ka levom uglu šesnaesterca i pravi zaokret pokušavajući da se oslobodi svog čuvara koji ga nepropisno zaustavlja. Slobodan udarac za Crvenu zvezdu. Slobodan udarac je izveo Robert Prosinečki, prebacuje živi zid lopta dodiruje stativu i završava iza leđa nemoćnog Vudsa 2-0 stadion je proključao. Robi velemajstorkim potezom povećava Zvezdino vođstvo.
Usledila je filigranska akcija u 72. minutu, prvo je napad imao Glazgov, ali su zvezdini fudbaleri to prekinuli i krenula je kontra, Belodedić je dodao Biniću loptu koji je odmah šalje ka Pančevu, koji je bio na centru igrališta, Pančev vuče loptu ka golu iako ima ispred sebe dvojicu odbrambenih igrača Rendžersa, šalje loptu na desno krilo ka Biniću koji utrčava pored aut linije, šalje loptu u srce šesnaesterca gde Pančev koristi nepažnju svojih čuvara i istrčava ispred njih i sa 5-6 metara zahvata loptu i šalje pored nemoćnog Vudsa. 3-0. Do kraja utakmice šanse su imali Binić stopostotnu šansu kada ga je Jugović odličnim pasom uposlio ali je njegov šut otišao visoko preko prečke, a potom i Pančev kada ga je Prosinečki sa centra igrališta proigrao na ivici šesnaesterca, Pančev je pucao ali je stativa zaustavila njegov udarac. Na kraju je ostalo 3-0 za Crvenu zvezdu. Igrač utakmice Robert Prosinečki.
Timovi su nastupali u sledećim sastavima:
Crvena zvezda – Stojanović, Radinović, Marović, Šabanadžović, Belodedić, Najdoski, Prosinečki, Stošić, Pančev, Jugović (od 88. minuta Momčilović), Binić.
Trener: Ljupko Petrović.
Glazgov Rendžers – Vuds, Stivens, Munro, Gof, Spikmen, Braun, Stiven, Ferguson, Volters, Džonston, Huistra, (od 81. minuta Mek Koist).
Trener: Grem Sunes.
06.11.1990. godine usledio je revanš meč u Glazgovu pred 24.000 navijača na Ajbroks Parku. Zvezda je igrala strpljivo i mudro i čekala svoju šansu nije morala da juri rezultat, imala je velikih 3-0 iz prvoga meča, te je tako u prvih tridesetak minuta viđen fudbal koji se odigravao između dva kaznena prostora. Prvu veliku šansu je imala Crvena zvezda u 30. minutu meča kada je u kontru povukao Binić i iskosa sa desne strane centrirao na drugi kraj kaznenog prostora, tamo se nalazio Jugović koji je u padu glavom poslao loptu ka golu Vudsa. Lopta je tik pored same stative otišla u gol aut. Sjajna prilika je otišla u nepovrat. Pokušavao je i Rendžers, ali su svi njihovi pokušaji išli ili van gola ili je Stojanović intervenisao.
Na odmor se otišlo sa rezultatom s početka utakmice. U nastavku meča ista slika, u 52. minutu krenuo je napad Zvezde sa desne strane, Binić centrira nešto slično kao u prvom poluvremenu samo je sada tamo bio Prosinečki koji u dvoboju sa škotskim fudbalerom izlazi kao pobednik centrira u srce šesnaesterca gde Pančev prima loptu na grudi a potom volejom šalje loptu iza golmana Vudsa. 0-1. Iako su Škoti gajili neke nade da može čudo da se desi posle ovoga gola sve je bilo gotovo. Jedino su uspeli da izjednače u 79. minutu igre, usledio je centaršut Stivensa sa desne strane lopta je u viskom luku išla na drugi kraj kaznenog prostora Mek Koist je bio viši od dvojice zvezdinih fudbalera i glavom lobovao istrčalog Kaluđerovića koji se prilikom istrčavanja okliznuo pa je lopta završila u mreži. Do kraja utakmice nije bilo promene rezultata Zvezda se našla u treće kolo kupa šampiona gde će na proleće čekati novog protivnika.
Timovi su igrali u sledećim sastavima:
Glazgov Rendžers – Vuds, Stivens, Munro, Gof, Spikmen (od 57. minuta Hisbet), Brons, Stiven, Dods (od 46. minuta Robertson), Mek Koist, Hetli, Volters. Trener: Grem Sunes.
Crvena zvezda – Stojanović (od 46. minuta Kaluđerović), Radinović, Marović, Šabanadžović, Belodedić, Najdoski, Prosinečki, Stošić, Pančev, Jugović (od 89 minuta Jurić), Binić.
Trener: Ljupko Petrović.
-
Veliki Žuti
500 rsdPOČECI
Njegova fudbalska i životna bajka počinje 12. januara 1969. godine u Šveningenu u SR Nemačkoj. Otac Đuro koji je rođen 1939. godine u zagorskom selu Gornji Čemehovac (na pola puta Zagreb – Kumrovec) je 1961. godine otišao za bratom u Štutgart tražeći bolji život i posao i počeo raditi kao stolar. Tamo je upoznao svoju buduću suprugu Robijevu majku Emiliju (devojačko Đoković), rođenu Čačanku, koja je 1963. godine otišla u Nemačku. Bio je najstariji od troje dece koliko su Đuro i Emilija imali. Još kao mali je pokazao interesovanje za loptu i fudbal, dok sestru Renatu i brata Danijela to nije nikada privlačilo. Otac Đuro (koji će mu kasnije kroz ceo život i karijeru biti najveća podrška i oslonac i biti za njega tu kada je najteže da ga svojim savetima podigne, ohrabri) video je da mali Robert ima talenta za fudbal. Već sa dve godine se seli u Štutgart koji nudio bolje uslove za biznis. Đuro je već imao jaku firmu sa 120 radnika. Sa šest godina ga je odveo u podmladak Kikersa.
Za razliku od tadašnje Jugoslavije u Nemačkoj se mnogo ranije počinje sa treniranjem fudbala tako je otac Đuro malog Robija odveo u petliće Štutgart kikersa da počne trenirati. Prvi koraci, naravno kao i kod svakog deteta tog uzrasta, su bili nesigurni. To je bilo besomučno trčkaranje za loptom i dečija igra. Svakodnevno se treniralo i dosta su se igrale utakmice. Od malih nogu je pokazivao potencijal i smisao za dribling, dosta dobro je rolao loptu što će u kasnijoj karijeri to dovesti do savršenstva. Već tada se upisivao u strelce, dešavalo se da dâ na utakmici po tri gola i njegovoj sreći nije bilo kraja. Tada je igrao na mestu centarfora i kasnije u Dinamu se okušao kao centarfor. Tada u Americi je počela popularizacija fudbala pa su njihovi skauti se rastrčali po celom svetu jureći talente kako bi došli igrati u Americi, pa su tako došli i do Nemačke gde su odabrali deset najtelovantovanijih dečaka među kojima je bio i Robi. Roditelji ga nisu pustili, na sreću ili žalost neka svako sam proceni. Autor ovih redova je večno zahvalan Robijevim roditeljima što su doneli takvu odluku. Kada je napunio deset godina porodica je zbog Robija napustila Nemačku i vratila se u domovinu. Te 1979. godine Robi je bio i najveći zagovornik povratka u Jugosaviju. Završio je četvrti razred kada su odlučili se vratiti nazad. Iako je rođen u Nemačkoj i tamo stekao prijatelje, ipak ga je nešto vuklo u rodni kraj svoga oca. Vrativši se u Jugoslaviju Robi i njegova porodica su se nastanili u Zagrebu, na Bukovcu blizu Maksimira gde je bio stadion Dinama, a sve to radi lakšeg Robijevog treniranja, dok je otac Đuro otvorio svoju pilanu u Kraljevcu na Sutli. Otac Đuro, veliki Dinamovac, ga je odmah odveo u Dinamo da trenira. Prvi treneri su mu bili Cvek i Cvenk, nekadašnji igrači Dinama, od kojih je Cvek bio i reprezentativni bek. Nakon samo par treninga Robi je zadovoljio kriterijume i mogao je nastaviti u Dinamu. Redovno je otac Đuro dolazio na treninge i bio uz malenoga Robija. Posle pomenutog dvojca, treneri Dinama koji su trenirali Robija su bili Kobešćak, Đalma Marković, Sušak, Kuže. U Dinamu u mlađim kategorijama će upoznati i Zvonimira Bobana koji je nakon tri godine, koliko je Robi već trenirao u Zagrebu, prešao iz Imotskog u Dinamo, i tu će se stvoriti jedno nerazdvojno prijateljstvo. Na putovanjima su bili cimeri, čak su imali i zajednički tim u malom fudbalu koji se zvao Figaro. To prijateljstvo traje sve do današnjih dana, iako će im se putevi tokom njihovih karijera razilaziti. Robi će 1986. otići iz Dinama, ali prijateljstvo i zajedničko odrastanje su ipak nešto neraskidivo. To su bili prvi fudbalski koraci Velikog žutog.
Počeo je u mlađim kategorijama Dinama i tu proveo punih šest godina. Na turniru „Kvarnerska rivijera“ u proleće 1985. godine nastao je prvi i jedini njegov konflikt sa trenerima. U polufinalu tog turnira Robert je zaradio žuti karton a trener Dinama Marković prosto je pobesneo zbog toga, i rekao mu svašta. Robi jednostavno nije to mogao da otrpi i pređe preko tih uvreda i nije izašao na drugo poluvreme. Nažalost, nije igrao ni sutradan u finalu turnira. Nakon toga biva prebačen u prvi tim Dinama, ali kao amater nema još potpisan profesionalni ugovor .
Te 1986-87. Dinamo je u prvenstvo završio na 6. mestu kao i prethodne dve sezone, 6 bodova zaostatka iza šampiona Partizana.
U Kupu „Maršala Tita“ Dinamo je ispao već u šesnaestini finala kada je nakon boljeg izvođenja penala, 3-2, dalje otišla ekipa Budućnosti iz Banovića. U regularnom delu utakmice rezultat je bio 0-0.
Zbog lošijih rezultata Dinamo u evropskim kupovima nije učestvovao.
Robert Prosinečki je te sezone odigrao dve utakmice za Dinamo i to u prvenstvu prvu kada je debitovao u 13. kolu protiv Željezničara i drugu u 25. kolu protiv tuzlanske Slobode.
Ćiro Blažević je te sezone pre samog debija nekoliko puta obećavao da će ga ubaciti u igru, ali nije bilo ništa od toga. Protiv Čelika je imao obećanje, ali Robi nije video ni minuta, potom protiv Slobode u Tuzli nije ga bilo ni na klupi. Ali, kako kaže ona narodna dok jednom ne smrkne drugom ne svane, tako je usled dva žuta kartona Marka Mlinarića Robi konačno dobio šansu.
Ipak će ostati ta prva utakmica kada je nastupao za modro plave a to se desilo u 13. kolu prvenstva 02.11.1986 godine. Dinamo je na svom stadionu u Maksimiru dočekao sarajevski Željezničar. To je dan kada je Robert Prosinečki zakoračio na fudbalsku scenu i na najbolji mogući način se predstavio velikoj fudbalskoj javnosti. Tog dana Robi je debitovao za prvi tim Dinama. Debi kakav se samo mogao poželeti. Svaki fudbaler sanja da jednoga dana kada istrči na travnati zeleni tepih na svom debitantskom nastupu postigne gol i upiše se u strelce. Taj san je u javu upravo pretvorio Robi. Igrao se 38. minut prvog poluvremena, tekao je napad Dinama kada je Robi koji se nalazio iskosa sa leve strane na ivici šesnaesterca dobio loptu od Kuzmanovića, ne časeći ni časa on je šutirao ka protivničkom golu razornim i preciznim udarcem poslao loptu u desni donji ugao, da ni iskusni golman Janjuš nije mogao ništa da uradi, lopta se zakoprcala u mrežu iza njegovih leđa. Dinamo je poveo prvencem Prosinečkog od 1-0. Do kraj utakmice Dinamo je povećao svoje vođstvo golom Malbaše na 2-0.
Robert Prosinečki je na terenu proveo 68 minuta kada ga je zamenio Ivan Cvjetković. Na stadionu je bilo prisutno 15.000 gledalaca, sudije ovog meča su bili Branko Bujić iz Bara, a njegovi pomoćnici Radović iz Beograda i Zekan iz Splita.
Timovi su nastupali u sledećim sastavima:
Dinamo Zagreb – Ladić, Cupan, Vujović, Lesjak, Z. Cvetković, Kuzmanović, Besek (Boban od 69 minuta), Munjaković, Malbaša, Prosinečki (Ivan Cvjetković od 68 minuta), Bogdanović.
Željezničar Sarajevo – Janjuš, Berjan, Baljić, Šabanadžović, Verlašević, Komšić, Ninković, Škoro, Mihajlović (Slišković od 82. minuta), Đurić, Ivanović.
Nažalost, ovaj odličan debi Prosinečkog nije mu mnogo pomogao da izbori bolji status kod Miroslava Ćire Blaževića, trenera Dinama. Do kraja prvenstva je odigrao samo još jednu utakmicu za i to 12.04.1987. godine protiv tuzlanske Slobode, kada je ušao u igru u 55. minutu. Do kraja te sezone više nije odigrao jedan jedini minut. Tražio je da se sa njim potpiše profesionalni ugovor, ali čelnici Dinama i tadašnji trener Miroslav Ćiro Blažević to odbijaju, govoreći da on jednostavno ne zadovoljava kriterijume Dinama. Kulminacija je nastala kada je Ćiro Blažević gostujući u jednoj radio emisiji na prvom programu Radio Zagreba izjavio sada već onu čuvenu rečenicu:
„Taj (Robert Prosinečki) nikada neće postati igrač. Ako dokaže suprotno, pojest ću svoju diplomu fudbalskog trenera.“
Otac Đuro naravno kao i svaki roditelj nije ostao dužan treneru Blaževiću pa mu je odgovorio sledećim rečima:
„Znate kaj Gosn. Ćiro, osam godina sam ga vozil na stadion. Potrošil sam toliko auta, vremena i benzina da sam mogel napraviti vilu na trgu Bana Jelačića. Vodim ga u Zvezdu.“
Ostalo je istorija.
-
Zvezdini superheroji
600 rsd18. KOLO EVROLIGE MAKABI – CRVENA ZVEZDA 67-71 (17-16, 17-17, 20-15, 13-23)
Dejan Radonjić i njegovi puleni ne prestaju da zadivljuju svoje navijače i Evropu. Nakon fenomenalnih partija i pobeda gde su redom obarali aktuelnog prvaka Evrope kao i bivše prvake CSKA, Makabi, Real, Fenerbahče u Beogradu te Žalgiris u Kaunasu, na red je došao novi okršaj izmedju dva stara znanca i rivala, ekipa Makabija i Crvene zvezde koji su se ponovo sastali u 18. kolu Evrolige, ovoga puta u Tel Avivu. Mnogo medjusobnih mečeva kroz svoju istoriju su odigrali Makabi i Zvezda što zvaničnih što prijateljskih, na turnirima širom Evrope i Zvezda je samo jednom 2002. godine u okviru Jadranske lige uspela da savlada Makabi u Tel Avivu rezultatom 100-92. Dirigent te velike pobede je bio Skuni Pen koji je sa svojih 33 poena prosto bio nerešiva enigma za igrače Makabija.
Došao je i 19.01.2017. kada je Zvezda došla u Izrael da se nadigrava sa velikim protivnikom. Makabi je samo pre nešto više od mesec demoliran od strane Zvezde u Hali „Pionir“ (83-58)i bio je željan osvete, danima pred utakmicu su najavljivali da će se žestoko osvetiti za sramotu koju im je Zvezda nanela.
Ali košarkaši Zvezde se nisu mnogo obazirali na te izjave i puni sampouzdanja nakon velikih pobeda u nizu koje smo spomenuli ušli su hrabro u ovaj meč, trojkom Luke Mitrovića u 3. minutu igre Zvezda je došla i do prvog vodjstva 7-4. Makabi je pokušavao da nametne brzu igru kako bi što pre slomio protivnika pa je tako napravio seriju 7-0 i preokrenuo rezultat u svoju korist na 11-7 u toku je bio 5. minut igre. Sve do minut i pô pre kraja prve četvrtine Makabi je održavao minimalno vodjstvo da bi u tim trenucima košem Kuzmića Zvezda došla do izjednačenja 13-13. Trojkom Bjelice 46 sekundi pre kraja prve deonice Zvezda je ponovo povela sa 16-15, ali je te večeri fenomenalni Gaudlok ponovo doneo Makabiju minimalnu prednost 17-16 i sa tim rezultatom je završena prva četvrtina.
Drugu četvrtinu bolje otvara Makabi i serijom 8-0 beži na +9 (25-16), Zvezda u prvih nekoliko minuta nije uspela da postigne koš, za tri i pô minuta druge četvrtine jedino je Bjelica polovičnim slobodnim bacanjima uspeo da poentira, Makabi posle navedene serije je stao i nije na sreću Zvezde još više realizovao njen prazan hod. Prve poene iz igre u drugoj četvrtini za Zvezdu je postigao Volters u 14. minutu igre, ali opet na scenu stupa Gaudlok i svojom prvom trojkom povećava vodjstvo Makabija na +9 (28-19), dok na suprotnoj strani Dangubić uzvraća istom merom.
Pogocima Diona Tompson i Jovića Zvezda pravi seriju 6-0 i u 17. minutu igre prilazi na -2 (28-30), da bi posle trojki sa obe strane (Mekel i Jović) razigrani Tompson svojim šestim poenom doneo Zvezdi izjednačenje 33-33 igrao se 19. minut. U poslednjem minutu prvog poluvremena jedini je Ajverson pogodio jedno slobodno bacanje i Makabi je na odmor otišao sa minimalnom prednošću 34-33.
Jović je na nesreću Zvezde u prvom poluvremenu zaradio tri lične greške pa je morao umesto njega da Volters vodi ekipu, pa tako ritam Zvezde ni u jednom trenutku nije padao.
Na samom startu treće četvrtine Makabi vezuje četiri poena ali ekspresno Zvezda odgovara preko Dženkinsa i Mitrovića i ne dozvoljava Makabiju da se odlepi. Na svaku trojku Makabija Zvezda je imala odgovor pa je tako Rad pogodio za tri za prednost Makabija 41-37, ali je odmah Lazić vratio na 41-40. Serijom 6-0 pogocima Dženkinsa, Lazića i Jovića u 26. minutu igre Zvezda beži na +5 (46-41).
Makabi pravi seriju 10-0 i na minut pre kraja treće četvrtine poveo sa 51-46, i do kraja treće deonice su zadržali tu prednost 54-48.
Poslednju četvrtinu Zvezda odlično otvara serijom 9-2, trojkama Gudurića, Simonovića i Lazića dolazi u minimalno vodjstvo od 57-56. Uzvraća Makabi serijom 9-2 i odlazi na +6 (65-59) u 35. minutu igre, ali Simonović svojom drugom trojkom Zvezdu vraća na -3 (65-62).
Na četiri minuta pred kraj utakmice Makabi je imao vodjstvo od 67-62, poslednje poene za Makabi je dao Ajverson, ali tada je Zvezda još jednom pokazala da se nikoga ne plaši, odigrala je odbranu kakvu samo ona može da igra i protivnik do kraja meča nije uspeo da zabeleži ni jedan jedini poen. Zvezda je prvo trojkom Jovića smanjila na -2 (65-67), zatim Kuzmić pogadja jedno slobodno bacanje i Zvezda prilazi na -1 (66-67). Makabi sa druge strane pokušava trojkama da održi prednost ali im to ne uspeva, da bi Jović svojim novim pogotkom doneo Zvezdi prednost 68-67 igrao se 39. minut. Gaudlok koji je do tog trenutka bio najbolji igrač Makabija sa 19 poena pokušava trojkom da vrati prednost Makabiju, ali bez uspeha, Kuzmić svojim sedmim poenom donosi Zvezdi +3 (70-67).
Makabi ne prestaje da šutira za tri poena, ali im to ne uspeva. Polovičnim slobodnim bacanjima Kuzmić Zvezdi donosi +4 (71-67), ostalo je još tri sekunde i sve je već bilo jasno, Zvezda je pobedila u Tel Avivu neverovatnom serijom od 9-0 u zadnjih četiri minuta ne dozvolivši domaćinu da priđe reketu, već je ga primorala na nerezonske šuteve za tri poena. Crvena zvezda je pobedom u Tel Avivu ostvarila fenomenalan uspeh.
71-67 usred Tel Aviva će ostati zlatnim slovima ispisano u Zvezdinoj istoriji, klub sa Malog Kalemegdana je postao evropski hit, njene pobede više nisu bilo plod slučajnosti.
Neverovatno strateški mudro odigrana utakmica gde nijednog trenutka košarkaši Zvezde nisu gubili glavu već polako smireno prvo sustizali prednost protivnika a potom i sjajnom odbranom neutralisali njihov napad i prelomili meč kada je to bilo najvažnije i zabeležili jednu od najvećih pobeda u istoriji.
Ceo tim je igrao fantastično a njen dirigent Stefan Jović je bio najefikasniji u njenim redovima sa 14 poena.
-
Povratak šampiona
600 rsdPOČETAK
Nakon što se završila sezona 2017-18. trebalo je smoći snage i okrenuti novi list i početi sve ispočetka. Prava na grešku nije bilo, trebalo je sesti dobro razmisliti šta i kako dalje. Za početak je trebalo dovesti trenera koji bi vratio Zvezdu na put kojim idu šampioni.
Iz kluba su otišli Milko Bjelica, Dilan Enis, Alen Omić, Tejlor Ročesti, Džejms Feldin, Matijas Lesor, Pero Antić, Stefan Janković, Nemanja Dangubić, i Nikola Jovanović koji je otišao na pozajmicu u Trento. Ostali su Branko Lazić, Dejan Davidovac, Filip Čović, Marko Kešelj, Ognjen Dobrić i Aleksa Radanov. Trebalo je dovesti trenera koji bi zajedno sa upravom i stručnim štabom stvorio tim kadar da vrati Zvezdi titulu i plasman u Evroligu.
Rukovodstvo kluba svesno da nema vremena za gubljenje, odmah se dalo na posao, pa je ono što joj iz objektivnih razloga nije pošlo za rukom prošle sezone sada je uradilo i 13.07.2018. godine i ozvaničilo saradnju sa Milanom Tomićem kao novim trenerom Crvene zvezde na tri godine. Milan Tomić, inače nekadašnji košarkaš Radničkog i Olimpijakosa a potom dugo godina i pomoćni trener u stručnom štabu Olimpijakosa (dva puta kratko i prvi trener Olimpijakosa), prihvatio se veoma odgovornog zadatka da vrati Zvezdi tron.
Samo dan nakon što je Milan Tomić postao trener Crvene zvezde stiglo je i prvo pojačanje. Bili Beron, američki bek šuter je 14.07.2018. godine potpisao za Crvenu zvezdu, i ispostaviće se kasnije da je to bio odličan potez trenera i uprave kluba.
16.07.2018, nakon što je završio sa školovanjem u SAD-u, u Crvenu zvezdu se vratio i centar Dušan Ristić, Zvezdina budućnost u narednom periodu. U naredna dva dana Crvena zvezda je završila sa pojačanjima kada je centarska pozicija u pitanju, prvo se nakon što je ostavio veliki trag u Zvezdi 17.07.2018. vratio Maik Cirbes da bi sutradan 18.07.2018. iz FMP-a u Zvezdu prešao Majkl Odžo, gorostasni dobroćudni div (koji neverovatno podseća na Džona Kofija lika iz filma Zelena milja).
03.08.2018. godine novi član je postao i Stratos Perperoglu koji je i te kako poznato košarkaško ime i koji je već radio sa Tomićem u Olimpijakosu, i on će takođe biti odlično pojačanje i postati ljubimac zvezdinih navijača ali i autora ovih redova koji će ga nazivati doktorom košarke jer to zaista i jeste.
Samo dan kasnije 04.08.2018. godine u Zvezdu stiže i Muhamed Faje, široj javnosti ovde nepoznat košarkaš koji je prethodno igrao u Grčkoj ligi, ali dobro je bio poznat Milanu Tomiću koji će takođe biti pun pogodak.
Iz FMP-a je vraćen Boriša Simanić koji će u ovoj sezoni pod dirigentskom palicom Milana Tomića eksplodirati i potvrditi svoj esktra košarkaški talenat koji je posedovao kao i Nemanja Nenadić koji je imao iza sebe odličnu sezonu u FMP-u.
10.08.2018. godine Crvena zvezda je dovođenjem plejmejkera Džoa Reglanda završila prelazni rok i mogla je da krene sa pripremama i prijateljskim susretima i polako da sprema tim za predstojeću sezonu. Uglavnom, ovaj tim će izneti celu sezonu do kraja će 11.02.2019. godine dovesti još samo K.C Riversa za razliku od ostalih timova a pogotovu najljućih rivala za trofej, ekipa Cedevite, Partizana i Budućnosti koji su promenili po trenera u sezoni i dovodili veliki broj igrača pre i tokom sezone. Zato je i ova sezona Crvene zvezde i te kako dobila na težini i važnosti.
-
Žrtvovani general
900 rsd1.
Ова… прича, новела, роман, драма, расправа, есеј, оглед, рад… или како коме драго (зваћемо је причом ради лакше идентификације), настала је на спору око рехабилитације генерала Драгољуба Драже Михаиловића, команданта Југословенске војске у отаџбини, вође Равногорског (или четничког, како га је народ назвао) покрета, чији је генерал био идејни творац и војни старешина. У време кад пишем ову причу, води се велика борба (правна, политичка, научна, историјска) по овом питању: предмет око рехабилитације генерала је на Вишем (Окружном) суду у Београду и Суд треба да донесе правну одлуку по овом питању, која лако може да буде историјска. Српски народ је, као и увек, подељен: један део народа би да се генерал рехабилитује и тако исправи једна од највећих неправди у српској историји; други део народа би да се генерал још једном осуди и тако потврди пресуда комунистичких власти из 1946. године о убиству генерала. Многе јавне личности, не чекајући одлуку Суда, изјасниле су се о овом проблему. Више од тога, проблем рехабилитације генерала је интернационализован, па се јављају државници и институције других држава да изнесу свој став о Дражиној рехабилитацији. Тако се генералу Дражи Михаиловићу тренутно суди и то на два плана: у Суду и у јавности. Како сам, као писац, потрошио доста страница о овом спору, просто нисам могао а да се још једном, незван, не умешам у њега. Тако је настао рад који презентујем Читаоцу и који представља гемишт мојих сазнања о спору, упакован у форму антрополошке приче.
Будући да се ради о антрополошкој причи, подразумева се да она мора да има две равни: објективну, која се заснива на постојећем знању о животу и делу последњег српског краљевског генерала, и субјективну, која се огледа у мом ставу по овом, узимам слободу да то кажем, изузетно важном питању, како за српску историју, тако и за моралну и правну историју човечанства. Јер, генерал Дража Михаиловић, жртва комунистичког насиља, може се и мора узети као парадигма човековог страдања због политичког и моралног уверења.
Стога, ова прича није историја о Дражи, него бављење Писца том историјом. Подсетио бих Читаоца, да сам, као писац, имао разлога да се упустим у ту историју, више него моји савременици, из више разлога: најпре, потекао сам из србијанске традиције, чије је исходиште био несрећни генерал; онда, мој отац је везао своју судбину за генерала, као и судбину својих потомака, кад је као капетан/мајор Краљевске југословенске војске ступио у антифашистичку војску пуковника/генерала Драже Михаиловића, номиновану као Југословенска војска у отаџбини, у којој је командовао Другом топличком бригадом; најзад, као још неки српски писци (Жика Лазић, Жарко Команин, Вук Драшковић, Милован Данојлић, Данко Поповић…) покушао сам да разумем и опишем четничку страну српске историје (пандан представљају писци робијаши на Голом отоку, Драгослав Михаиловић, Мирослав Поповић…, који су дали голооточку страну те историје).
Прву страну приче, Дражину, готово да не морам да представљам Читаоцу, осим кад је узимам као аргумент: о генералу су написане многе књиге, које у иностранству свих година после Другог светског рата, које у Србији после пада комунизма.
Да подсетим на неке позитивне књиге о Дражи (књиге у којима је генерал третиран као позитивна историјска личност). Најпре, на оне написане у иностранству: синтетичке: “Књига о Дражи” (уредио Радоје Кнежевић), “Родољуб или издајник? Случај ђенерала Михаиловића” (уредио Дејвид Мартин); “Слободан Јовановић у емиграцији. Разговори и записи”; монографске: Живко Топаловић “Србија под Дражом”, Иван Авакумовић “Михаиловић према немачким документима”, Милош Аћин Коста “Дража Михаиловић – апостол слободе”, Сергије Живановић “Ђенерал Михаиловић и његово дело. Трећи српски устанак”, Алберт Сајц “Михаиловић – преварант или херој?”… Затим, на оне написане у земљи: Веселин Ђуретић, “Савезници и југословенска ратна драма”, Бојан Димитријевић, Коста Николић “Ђенерал Михаиловић, биографија”, Мирослав Самарџић “Генарал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета”, Коста Николић “Историја Равногорског покрета”… Овде долазе и мемоарске књиге: Неђељко Плећаш “Ратне године 1941-1945”, Звонимир Вучковић “Сећања из рата”, “Од отпора до грађанског рата”… За мене посебну важност имају две књиге мемоара, везане за Јужну Србију, у којој је мој отац ратовао, а ја одрастао: Мајкл Лиз “Силовање Србије” и Милош Младеновић “Лажни идоли и варљиви идеали”.
Такође бих да подсетим на негативне књиге о Дражи (књиге у којима је генерал третиран као негативна историјска личност): Владимир Велебит “Сјећања”, Фицрој Маклин “Рат на Балкану”, Јован Марјановић “Дража Михаиловић између Британаца и Немаца”, Никола Миловановић “Контрареволуционарни покрет Драже Михаиловића”, Велимир Терзић “Слом Краљевине Југославије 1941. године”…
Подразумева се да сам, припремајући се за причу о Дражи и четницима, изучио све те и многе друге књиге. Тако сам формирао о Дражи знање, из којег је настала ова белетристика. Осим тога, водио сам низ разговора са учесницима Равногорског покрета из Краја (историја одоздо). Све то чини прву раван приче, објективну.
Другу страну приче, субјективну, извући ћу из свог опуса, како бих олакшао посао Читаоцу, али и како бих имао аргументацију за одбрану Драже сконцентрисану на једном месту (о свом досадашњем раду на Дражи упознаћу Читаоца у једном од наредних поглавља.)
Дакле, ставови о генералу Дражи Михаиловићу, које заступам у овој причи су, с једне стране, резултат лектире и истраживања и, с друге стране, мог личног уверења, односно мог људског бића (будући да је ово прича а не научни рад, износићу тврдње без одговарајуће научне апаратуре.)
Одмах да кажем да ћу у овом тексту да се супротставим многобројним Дражиним тужиоцима, како индивидуалним тако и колективним, аргументацијом историјског истраживача и талентом књижевног ствараоца. А да ли сам био аутентични или дрвени Дражин адвокат, може да пресуди само Читалац, који је превладао историју и настоји да досегне универзалну људску правду. А тај Читалац припада више будућности него садашњости.
-
Istorijski azbučnik Savskog venca
5.000 rsdАлександар Живановић Сања
Рођен је 1890. године у Београду. Био је студент и четник, добровољац од 1912. године. Погинуо је приликом покушаја пребацивања на турску територију код места Лисице, 1912. године. Улица Сање Живановић на Сењаку носи његово име.
Артиљеријска касарна
Кнеза Милоша бр. 24Артиљеријска или Тобџијска касарна налазила се на углу Милоша Великог и Немањине. На том месту је касније изграђена зграда Министарства шума и руда и Министарства пољопривреде и вода а данас се у тој згради налази Министарство иностраних послова.
Ватерполо клуб Север
Спортски боб клуб Београд, основан је 1926. године да би промовисао зимске спортове. Да би „убили“ летњу паузу, чланови боб клуба су основали пливачку секцију и подигли пливалиште на Сави, на месту где се данас налази ресторан „Шест топола“. Пливалиште је имало клупску зграду, свлачионице, ресторан и др.
На пливалишту су поред пливања игране и прве ватерполо утакмице. Убрзо је формиран и ВК „Север“, од кога је касније настао Пливачки и ватерполо клуб Црвена звезда.
Велика касарна
Кнеза Милоша бр. 31Преко пута дворца је у периоду 1834-1836. године подигнута Велика касарна. Зграда се зидала без обзира на протесте београдског паше. Имала је основу у облику слова „П“ и била је отворена према дворцу тј. према улици. То је била највећа касарна у ондашњој Србији. Претпоставља се да је грађена по пројекту Јохана Хенгстера из Земуна или Франца Јанкеа. У њој су се одржавала и скупштинска заседања краљевине СХС.
Касарна постоји и данас и налази се у дворишту Генералштаба у улици Кнеза Милоша број 31.
Лиман хан
Лиман је био турски хан који се налазио на месту првог отвора моста краља Александра Ујединитеља. Назив хана (Лиман) потиче од турског назива за пристаниште а у непосредној близини је било Савско пристаниште по коме је и добио име.
Кафана Лиман хан је била у власништву капетана Мише Анастасијевића, великог трговца и добротвора.
Милошева чесма
Чесма је подигнута у периоду 1831-1834. године истовремено са изградњом Конака кнеза Милоша. Милошева или чесма код Топчидерске цркве је најстарија уређена чесма у Топчидеру. Чесму је Управа Топчидерског парка обновила 1930. године. Чесма постоји и данас.
Милутин Ивковић – Милутинац
Рођен је 1906. године у улици Милоша Поцерца. Био је лекар и фудбалер, унук војводе Радомира Путника.
Као лекар, дерматолог, имао је приватну праксу у Београду. Хуманиста, сиромашне је лечио бесплатно и куповао им је лекове из сопственог џепа.
Ипак много је познатији као фудбалер. За ФК Југославија је одиграо 235 утакмица. После Југославије, пред крај каријере играо је за БАСК. Био је капитен репрезентације која је учествовала на Првом светском првентству у фудбалу у Уругвају 1930. године. Последњу утакмицу је одиграо 6. маја 1943. године, приликом прославе 40 година постојања БАСК-а.
Гестапо га хапси због комунистичке прошлости, 24. маја 1943. године а већ сутрадан је стрељан у Јајинцима. Једна улица поред стадиона ФК Партизан носи његово име а у парку ипред истог стадиона постоји у његова биста.
Обелиск у Топчидерском парку
Налази се у непосредној близини Милошевог конака у Топчидерском парку. Подигнут је 1859. године у част повратка кнеза Милоша Обреновића у Србију. Аутор споменика је каменорезац Франц Лоран. Споменик је сачуван и данас.
Парни млин кнеза Александра Карађорђевића
Топчидерски друмОво је био први парни млин у Београду. Подигнут је 1850. године. Млин је био у власништву кнеза Александра Карађорђевића па су га звали и „Књажевски парни млин“. После пада династије Карађорђевић, млин је продат 1869. године, а 1883. године га купује фирма „Игњат Бајлони и синови“.
Пирамида
Београд је имао четири пирамиде. Реч је о бункерима које су Немци подигли да би заштитили своје људе од бомбардовања. Пирамидалног су облика да би бомба која би погодила склоништа склизнула низ зидове пирамиде и тако штету свела на минимум. Основа је 27 x 14 метара а зидови су дебели три метра. У тренутку писања овог текста остала је само још једна у Савској улици.
Сима Лозанић
Рођен је 1847. године. Био је један од првих осам професора на Београдском универзитету, први ректор и први почасни доктор. Предавао је хемију на већини европских универзитета.
Био је члан и председник Српске краљевске академије. У више наврата је био министар у Српској влади.
Једна улица на Дедињу носи његово име.
Скулптура Жетелица
Топчидерски паркСкулптура „Жетелица” постављена је 1852. године и једини је сачувани и најстарији примерак украсне парковске скулптуре у Београду. Представља богињу земљорадње Цереру, ливена је у Бечу и рад је бечког вајара Фиделиса Кимела.
-
Sa druge strane stakla
1.090 rsdTEODORA (12)
KOJA JE POSTALA DETE NACIJEOvo je priča o devojčici. Maloj, a velikoj ženi. Onoj, u koju se narod Srbije na prvi pogled zaljubio i u dahu je zavoleo, dao joj sve što je mogao i uz njenu nadljudsku snagu, uz njene roditelje i mlađeg brata, pomogao da ponovo raširi, naizgled slomljena krila.
Dobar dan, ja sam Teodora. Imala sam težak oblik leukemije koju sam pobedila. Zato sam sad ovde i planiram da ostanem.
MOJA PERSPEKTIVA
ILI KAKO SAM VIDELA RAKKažu da me ništa nije zaobišlo. Ipak, nešto jeste. Ono najgore. Zaobišlo me je ono od čega svi beže i misle da mogu da se sakriju. Zaobišla me je smrt. Ta brutalna i bezosećajna spodoba. Možda me i nije zaobišla, možda sam joj umakla, nasamarila je, nadmudrila, možda je naišla na lukaviju, pametniju i snažniju devojčicu nego što je očekivala. Ne bojim se više smrti. Ranije sam se plašila. Strah me je samo od odlaska. Ne volim da se selim, posebno kad ne znam kuda idem. Bojim se i ostavljanja. Ne želim nikoga da ostavim, niti želim da mene neko ostavi, a smrt je stalno tu, oko svih nas. Stigne pre ili kasnije na svačija vrata. Ne treba da se plašimo, treba samo što duže da je zavlačimo, ako ništa drugo, tako ćemo je nervirati, sigurno.
Kod mene je sve bilo normalno i onda odjednom ništa više nije bilo normalno. Moram tako da počnem, jer tako je bilo. Nenormalno baš.
Moje lečenje trajalo je ukupno nešto duže od dve godine. Da, dugo je trajalo, predugo možda. Ne mogu baš da kažem da sam sad skroz završila sa lekarima, terapijama, kontrolama i sličnim medicinskim „dragocenostima“, ali volim da mislim da je najgore prošlo. Bar što se tiče bolesti, odnosno lošeg stanja tela u kojem kontrolu nad organizmom preuzima neka glupa leukemija koja vam je nepozvana ušla u krv. Nepozvane goste niko ne voli, pa kada se uvale u kuću, mnogi ne prezaju da ih „na finjaka“ izbace napolje. Iako besprekorno lepo vaspitana, prema ovoj gošći nisam bila fina i nije mi žao. Zbog te posete i dalje imam probleme sa toksinima, sa teškim otrovima u svom malom telu koji me baš smaraju, pa moram još uvek da se družim sa onim sestrama što vole da nose bele mantile i da posećujem zgradu bolnice.
Imala sam samo osam godina, bio je 11. maj i meni je dijagnostikovana „akutna mijeloidna leukemija“. Eto, rekla sam! Probajte i vi, izgovorite! Teško je, jelda? Reči su grube, hrapave, komplikovane za izgovor, ne znam ko ih je takve osmislio, ali svaka mu čast, baš se namučio. Moralo je valjda da zvuči ozbiljno. Ništa nisam razumela, u to vreme nije bilo ni potrebe, samo sam shvatala da se sve nekako izokrenulo, promenilo, izvrnulo naopačke, zbog tih nekoliko grubih reči.
Znam da sam bila devojčica, kao i svaka druga. Nisam se razlikovala od svojih drugarica iz škole, niti od svojih sestara, sve smo bile iste. Onda se nešto desilo u mom životu, pa sam se ja – malo izmenila. Život se promenio. Iako sam bila dete, bez životnog iskustva, bez velikih planova za budućnost, bez obaveza i tereta raznih odgovornosti, moje vreme bilo je i ostalo dragoceno, a moj život bajka.
Kako to obično ide, svaka bajka ima glavne junake, dobre i zle. Ima princezu, princa, dvorac, ali i zlikovca, negativca. Tu su veštice, zmajevi, zli čarobnjaci koje do kraja priče princ, uglavnom svojim mačem, izbriše sa lica zemlje. Tako se u moju bajku u kojoj smo glavni junaci bili tata, mama, brat i ja, i živeli srećno, misleći, do kraja života, jednog dana nečujno na prstima ušunjala tamna senka. Nepozvana gošća bila je zlikovac. Veštica. Ono što spodoba nije znala, je da u ovoj bajci nema naoružanog princa, već svi mi, junaci, za opasačem imamo po jedan oštar mač. Tako smo joj došli glave sa svih strana. Naravno, prošlo je neko vreme dok sam smogla snage da taj mač izvadim „iz kamena“ i njime zamahnem u pravcu izvora veštičje senke.
-
Lokalna samouprava
500 rsd3. ODNOS POLITIČKIH PARTIJA I LOKALNE SAMOUPRAVE
U svakoj lokalnoj predizbornoj kampanji dominiraju uglavnom iste teme u okviru svih političkih partija. One se pre svega odnose na:
1) privredno ekonomske teme koje se odnose na privredni razvoj opštine, na veću pažnju posvećenu malim i srednjim preduzećima, pokretanje industrije, privlačenje investitora i dr.
2) Zapošljavanje koje je neizbežna tema u vremenima kada mnogo ljudi svakodnevno ostaje bez posla. U ovoj temi obećanja se odnose na otvaranje novih radnih mesta i zaštite prava radnika u privatizaciji kao i borbi protiv otpuštanja.
3) Ulaganje u infrastrukturu je omiljeni refren političkih partija u predizbornoj kampanji. Lokalna samouprava može biti nadležna po pitanju infrastrukture ali su takva obećanja uglavnom nerealna. Građanima je dovoljno ponuditi mogućnost kvalitetnijeg upravljanja komunalnim delatnostima kao što su vodovod, toplane, gradski prevoz, čistoća, pijace, parkovi, parkirališta, staranje o stambenim zgradama, kulturnim i sportskim objektima, ulicama i lokalnim putevima, kako bi stranke dobile podršku na lokalnim izborom.
4) Obećanja o jednakom tretmanu grada i sela se uglavnom daju u ruralnim oblastima ili prigradskim seoskim područjima. U navedenom slučaju obećanja se tiču davanja povoljnih kredita i otvaranja prerađivačkih pogona.
5) Decentralizacije je omiljena tema u izbornoj ponudi. Najavljuju se zahtevi za većom autonomijom i proširenje nadležnosti lokalne samouprave. Zahtevaju se veća sredstva za opštinske budžete koja bi se koristila za efikasnije zadovoljavanje lokalnih potreba.
6) Takođe je veoma prisutna ponuda u predizbornoj kampanji da će u narednom periodu ljudi koji vode javna preduzeća i opštinu biti birani po kriterijumu stručnosti a ne stranačke pripadnosti.
7) Sredstva budžeta će se u narednom periodu koristiti mnogo racionalnije nego do sada, naravno ako glasači daju podršku tom kandidatu.
8) U dosadašnjim izborima tema kojoj svakako pripada značajno mesto je borba protiv kriminala i korupcije i očuvanje životne sredine.
Sve su ovo teme koje se koriste na lokalnim izborima da bi se privukli glasači. Posle izbora situacija je sasvim drugačija. Postoje dva objektivna razloga zbog kojih neka obećanja nije moguće sprovesti u delo. Prvi bi bio disproporcija između trajanja mandata i vremena potrebnog za izvršenje mandata a drugi je između visine opštinskog budžeta i cene koštanja predizbornog obećanja. Kad se posle izbora realno sagledaju izborni ciljevi koji su dati u predizbornoj kampanji dolazi se do zaključka da se političke partije ne ponašaju odgovorno. Kao glavni argument zašto se neko obećanje nije ispunilo koristi se da bi njegovo sprovođenje u delo dovelo do opterećenja budžeta, odnosno da ne postoje odgovarajuća novčana sredstva. Osnovno opravdanje je nedostatak finansijskih sredstava, a na drugom mestu je to da obavljanje određenih poslova nije u nadležnosti opštine a sve češće se koristi i izgovor protivljenja koalicionih partnera.
Smatramo da bi na lokalnom nivou političke partije bilo da su vlast ili u opoziciji trebale da sarađuju u rešavanju lokalnih problema bitnih za život građana. Iako su stranke deklarativno za takav pristup međustranačka saradnja na lokalnom nivou uglavnom zavisi od stavova centralnih stranačkih organa. Skupštine opština izgledaju kao loše kopije stanja u republičkom parlamentu. Da bi se ovakve situacije izbegle mišljenja smo da političke stranke, naročito njihov vrh moraju da pokažu više razumevanja za lokalne potrebe i probleme, kao i da dozvole veću samostalnost lokalnim odborima u odlučivanju o načinu formiranja vlasti i rešavanju lokalnih problema.
-
Modri čarobnjaci sa Marakane
800 rsdUVOD
Crvena zvezda i Dinamo iz Zagreba u staroj Jugoslaviji su predstavljali deo velike četvorke i timovi koji su imali veliku tradiciju i istoriju. Bili su poznati van granica Jugoslavije i imali su armiju navijača iza sebe. Prelasci iz jednog tima u drugi što se tiče velike četvrorke su bili jako retki, postojao je neki džentlmenski dogovor da jedni drugima ne otimaju igrače osim ako klubovi sami ne ustanove da im odredjeni igrači nisu potrebni, pa nakon toga predju u neki od rivalskih klubova.
Sve do 1980. godine iz Dinama u Crvenu zvezdu je prešao jedan igrač, i to golman Mirko Stojanović, sada već daleke 1961. godine. Te 1980. godine na leto je počinjao prelazni rok a zvezda tadašnjeg prelaznog roka je bio Rajko Janjanin kome je ugovor sa Dinamom istekao. Bio je u nemilosti trenera Vlatka Markovića i hteo je da ode iz Dinama. Na poziv Dragana Džajića je prešao u Crvenu zvezdu i nekako je svojim potezom otvorio kasnije vrata drugim igračima Dinama koje je klub lako otpisivao a oni kasnije napravili karijere u Zvezdi i samim tim pokazali Dinamu koliko je pogrešnu stvar napravio. Posle Rajka Janjanina iz Dinama u Zvezdu su dolazili Tomislav Ivković, Boro Cvetković, Milivoje Bračun, Robert Prosinečki.
U nastavku ove knjige biće reči o trojici legendarnih fudbalera koji su ostavili velikog traga u Crvenoj zvezdi postali ljubimci Zvezdinih navijača. Sa Crvenom zvezdom osvajali trofeje i zauvek ostali njen neizbrisivi deo. Mnogo toga imaju zajedničkog osim što su igrali u Dinamu i Zvezdi ali o tome kao i o svemu što su oni dali zvezdi i što je Zvezda dala njima u nastavku ove knjige.
Oni su tri čarobnjaka: Rajko Janjanin, Boro Cvetković i Robert Prosinečki.
Ne postoji jedan jedini navijač Crvene zvezde koji nije čuo za ova tri sjajna fudbalera, ne postoji neko kome je crveno bela boja na srcu a da ne može da navede makar jednu utakmicu na kojoj neko od ove trojice nije ostavio veliki trag. Sva trojica su se igrala fudbala, dovodili protivničke igrače i navijače do ludila a svoje navijače dizali u nebesa od sreće.
Zbog njih trojice, a obeležili su jednu deceniju u istoriji Zvezde, stadioni su bili puni, njihova imena su se skandirala sa tribina, pesme pevale. Jednom su pevali Zvezda ima svoga sina svoga Rajka Janjanina, drugi im je bio Zvezdino lane sa Korane, a treći Veliki Žuti kako su ga milošte nazvali. Pevano je užičko kolo: na-na-na-na Robert Prosinečki, Robert Prosinečki, Robert Prosinečki.
Sva trojica su bili izvanredni talenti i igrači, i pre svega veliki ljudi a na sreću Zvezde i njenih navijača neshvaćeni u Dinamu a oberučke prihvaćeni i obožavani u Zvezdi od strane navijača.
I sada se posle toliko godina prepričavaju utakmice gde su njih trojica svojim potezima ili golovima pisali Zvezdinu istoriju i donosili velike pobede: Bazel, Barselona, Benfika, Real Madrid, Briž, Žalgiris, Grashopers, Glazgov Rendžers, Dinamo Drezden, Partizan, Dinamo, Hajduk – svi su oni osetili raskoš i umeće ovih čarobnjaka koji su zajedno sa svojim saigračima plesali i činili čuda po terenu.
Nakon odlaska iz Zvezde svako je od njih pisao svoju sportsku biografiju na ovaj ili onaj način, ali gde god su bili svuda su plenili, i svuda ostavili neki svoj pečat. Nama ostaje da budemo ponosni što smo u našim redovima imali tri sjajna fudbalera, tri umetnika u kopačkama, što smo imali to zadovoljstvo da ih posmatramo u našem svetom dresu i da uživamo u njihovim potezima i golovima. Oni su svojim partijama postali besmrtni a ovde će biti samo opisan njihov pohod ka toj besmrtnosti, ka visinama gde legende opstaju zauvek. Oni su to zaslužili u svakom pogledu.
-
Kosmajski vilajet od despotovine do kneževine
800 rsdОсврт на становништво државе Немањића
Иако на први поглед излази из тематског оквира, овај осврти треба да читаоцу приближи време које претходи времену које је предмет списатељства, да буде уводник у све токове долазећег времена, кључ за разумевање појава и догађаја.
Средњевековна моћна држава Немањића, по историји, имала је угледајући се на Византију, моћне владаре и још моћнији савез властеле и свештенства који је Немањићима гарантовао наследну владарску титулу, а владаре бирао сам као својеврсни српски парламент још од доласка Немање на власт. Племство је било носилац материјалног, а свештенство духовног благостања и напретка као владајућа класа. Зависно становништво је тежиште овог осврта, а чинили су га потчињени слојеви оличени у меропсима (себри, земљоделци) и власима сточарима. Повеље српских владара о додељивању села и катуна манастиру Хиландару дају свеобухватну слику о делатности, занимању, друштвеном положају и обавезама, етничкој композицији становништва, пореклу имена и презимена, топономастици, ојконимима и др. Оно што посебно импресионира је постојање и пре Душановог законика писаног закона о обавезама и правима потчињеног становништва, како у односу према држави, тако и у односу на цркву као стуб у немањићкој држави. Ти закони су насловљени као „Закон Србљима“ и „Закон Власима“. Становништво Срба на који се односио „Закон Србљима“ бавило се земљорадњом: ратарством, повртарством, занатством, пчеларством, риболовом и ловом, а сточарством су се бавили Власи, на које се примењивао „Закон Власима“. Њихова занимања су: овчари, козари, говедари, коњари, свињари, мазгари и бивољари. Од култура земљоделци су гајили јару и озиму пшеницу, просо, винову лозу, разно воће и поврће, лан и хмељ за справљање пива („Слад Стефану дне која метохија прави та да га донесе и оточи“ [1-42.] … „Меропах да цеди слад, трипут годишње да га охмељи“) [1-59.] Међу земљоделцима посебно занимање је било сенари (косачи). Доста је било пчелара, а риба се ловила на Плаву и Скадарском језеру, а касније и на Сави. Занатлије су оличење у млинарима, ковачима, топионичарима (руда), мачарима, златарима, зидарима, седларима, уздарима, ткачима, кројачима и грнчарима. Посебна занимања била су соколари, псари и солари (радници у соланама Зете). Интересантно је напоменути да је био заступљен и лов на зечеве као групни лов без оружја – хајком. Не може се рећи да је подела на меропсе и сточаре била само подела по основу занимања, већ и по основу етничке припадности која их је диктирала. Посебни закони за оба слоја становништва, правописно назначење имена великим словом децидно (…. Ни Влаху ни Србину …“ „Србин да се не жени у Власима …“ [1-117.] недвосмислено указује на етничку слојевитост потчињеног становништва. Позивајући у помоћ историју, знамо да су Срби, како је то забележио византијски цар Константин Порфирогенет још у 10. веку (око 960. године), дошли из западне Чешке и Лужница у 7. веку и заузели област централног Балкана, а да су Власи романизовано староседелачко становништво Балкана које се под притиском придошлица населило у градове ли је прихватило сточарење у планинским областима. [38-40; 39-181.]
Многе области добиле су називе по њима: Власина, Стари Влах, у Грчкој Тесалија се звала Велика Влашка, а на Косову област између Пећи, Приштине, Ораховца и Звечана звала се Влашка земља. [1-133.] По историји средишњи и источни део Балкана, пре доласка Римљана у Старом веку, живели су Трибали, на простору данашње централне Србије, Мези источно од Трибала до Црног мора, Одризи – јужно од планине Хем (Балкан) и источно од Софије и Серди – у западној Бугарској и граничном појасу Србије јужно од Старе планине. Дакле, Власи су углавном остаци наведених и др. племена, сврстаних под јединствен појам – Власи [38-15.] За назив Трачани многи историчари тврде да је погрчени назив за Рашане (у данашњој Тракији река Расе, притока Марице, стара област Рашка као и имена градова – развалине у тој области, али и српска средњовековна држава Рашка са главним градом Расом). У немањићкој држави Власи као посебна категорија становништва представљају снажан фактор. Иако су класа потчињених, због своје бројности пресудно су утицали на економски развој друштва. Но само сазнање да су Власи кохезиони фактор у тој друштвеној заједници, снажне биолошке репродукције, само уз пажљиву опсервацију могу дати одговор зашто је то тако.
Одсуство конфликата између ове две друштвене заједнице, као дестабилизујућег друштвеног фактора, упућује на блискост по језику, култури и традицији. Поглед на лична имена Влаха открива подударност са српским именима, именима земљоделаца како по пореклу основа тако и по префиксима и суфиксима за творбу личних имена. То је још један прилог да је постојао сроднички однос у далекој прошлости који у новим околностима још увек није ишчезао. Као и код Срба – ратара преовлађују типична народна имена српске-свесловенске номенклатуре са две основе, с тим што код Влаха постоји нешто већа заступљеност библијских имена као Петар, Димитрије, Константин, Михаило. То само открива њихово дуже постојање на овом простору и већи утицај Византије. Како се дата имена очева и дедова Влаха битније не разликују од најмлађе генерације, то нема места теорији да су Срби као млађи народ, али бројнији, извршили словенизацију Влаха те тако Власи изгубили идентитет. Таквом поимању противуречи чињеница да су једни од других живели одвојено – Власи на планини, Срби земљоделци у равници, а закон им је забрањивао мешовите бракове како се равнотежа занимања не би нарушила. У таквим околностима, ако је неко био приморан да призна господареву власт, није морао прихватити номенклатуру српских имена и језик. Очито да је блискост, односно сродност била пресудна за зближавање до егализма што потврђује њихов суживот у потоњим временима када се бришу ове разлике. Са данашње дистанце тешко може неко неверовати да имена Драгослав, Десимир, Владимир, Милош, Младен, Костадин, Дарко, Дејан, Бранко, Витомир и др. нису српска и да су била у употреби пре пет-шест векова у народу који није сродан са Србима. [1-144] Када говоримо о именима ваља додати да има и код Срба (земљоделаца) и код Влаха необичних имена, данас ишчезлих, као: Драјко, Његош, Пријатељ, Љубав, Сумња, Друг, Невад, Добросрд, Дом, Питомац, Њежило, Прељуб, Хлап, Калођурађ, калојан, Гороцвет, Модра Гора, Лисица, Медвед, Паук, Ушоје, Срамко, Капил, Грубер, Шишман, Голозло, Костило, Балдовин, Хрс, Дабоје, Котор, Богреш, Глават, а код дедова доста погрдних: Лажимир, Бабота, Бач (чобанин), Бан, Шорић, Дружило, Ирша, Репина, Мамило, Грднос, Нерад, Јеж, Чепрња, Курикућа, Баташ, Неорица, Дудал, Сестроња, Копрц, Буљан, Зуб, Радооча, Мекооча и др. Презимена на –ић била су ређа, а била су извођена од имена очева, надимака, занимања, етникума по месту географског порекла као: Богдановић, Војиславић, Балшић, Гурибрадић, Прчибрадић, Кршибабић, Мачар, Златар, Ковачевић, Татарин, Бугарин, Грковић, Русиновић, Влахист, Сремчевић, Штимљанин и др. Од посебног је значаја да су се на челу катуна (сточарско насеље) налазили примићури, као старешине, а над више катуна стајао је кнез чији назив и надлежности ће се задржати и након пада Србије под турску власт. Преглед богате топономатике и ојконима нуди велики број селишта (давно опустела насеља) насталих за време, а многа и пре настанка немањићке државе. Већи број могила (хумки) ка омеђе дарованих села манастиру Хиландару сведочи о начинима сахрањивања мртвих староседелачког становништва у давној прошлости. Будући да се неки називи насеља, катуна, топонима, јављају наравно знатно касније, и у широј околини Космаја и Јасенице неизмењеног облика или од њега изведеног, то их наводимо јер су вредни помена као спона међу просторима и временима: Орашац, Ковачевац, Прилеп, Гунцати, Губавча. Средњевековна имена која бележе поменуте косовске повеље основа су за даривање имена насељима у каснијем периоду. Тако је данашње насеље Раниловић у Поткосмају забележено у 16. Веку под именом „Хрсовац“, дакле изведено од имена Хрс које је краћи облик имена Хранислав-Хранило [1-144].
