-
Kako živeti tridesete?
900 rsdMesto na kome je sve počelo
Postoje mesta koja nisu samo mesta. Nisu važna zbog kvadrata, pogleda ili nameštaja. Važna su zbog ljudi koji su tu sedeli i svega što je tu izgovoreno.
Naša terasa nikada nije bila savršena. Nekad je bilo previše hladno, nekad previše vruće. Stolice nisu bile iste, čaše su se menjale, a razgovori su počinjali bez plana.
Ali uvek je imala ono nešto – prostor u kome možeš da budeš svoj.
Tu smo dolazili bez najave. Sa umorom, sa pitanjima, sa pričama koje nismo znali gde da smestimo. I nekako, između prve i poslednje rečenice večeri, stvari bi počele da dobijaju smisao.
Na toj terasi nije bilo pravila. Nisi morao da budeš pametan. Nisi morao da imaš rešenje. Dovoljno je bilo da kažeš: „Ne znam.“
I to je bilo dovoljno da neko klimne glavom i kaže: „I ja isto.“
Tu smo učili da slušamo. Ne da čekamo svoj red da pričamo, nego da stvarno čujemo. Tu su se delile istine koje nisu išle na društvene mreže. Strahovi. Sumnje. Greške. I ono najvažnije – osećaj da nisi sam.
Neke večeri su bile lake. Smeh, šale, planovi koji zvuče kao da je sve moguće. A neke su bile teške. Tišine koje traju. Pogledi koji govore više od reči. Rečenice koje izlaze teško, ali kad izađu – promene nešto.
I možda nismo rešili sve. Možda nismo našli sve odgovore. Ali smo naučili nešto važnije – da ne moramo sami.
Ta terasa nije bila samo prostor. Bila je pauza od sveta koji traži da stalno znaš, da stalno možeš, da stalno budeš dobro. Bila je mesto gde možeš da kažeš: „Ne mogu više ovako.“ I da to ne bude kraj, nego početak.
Tog sunčanog dana je sve i počelo. Ja i moja drugarica Milica okupili smo se kod Ivane, na njenoj terasi. To mesto smo mnogo voleli, jer pogled koji ima govori više od hiljadu reči. Kupili smo vino i naše priče su krenule. Svako je iznosio svoje muke sa kojima se bori, a ja sam više ćutao i posmatrao, slušao ih i razmišljao koji savet da im dam.
Ponekad savet nije ni bio potreban – već nam je trebala terasa. Mesto gde možeš da spustiš gard. Gde neko vidi kroz tvoje „dobro sam“ i ne traži objašnjenje.
Terasa je bila naše skrovište, mesto koje je čuvalo naše tajne, brige i sreću. Nekada smo pevali i snimali naše numere, nekada ćutali i razmišljali o budućnosti, a nekada razgovarali o ljubavi. Eh, ta ljubav – uvek nam je donosila i radosti i probleme. Svako je imao svoju priču koju je terasa znala. Ponekad smo i ćuteći iznosili ono što nosimo, jer smo znali da terasa nikome neće odati.
Tog dana sunce je sijalo, a mi smo uživali u njegovim zracima. Kada smo seli, svako je uzdahnuo – svako je nosio svoju brigu. Svako je tražio rešenje ili podršku koja će mu pomoći. U to vreme, nas troje je mučila ljubav. Svako je iznosio svoju priču u nadi da će nam novi dan doneti nešto bolje i lepše.
Ja sam, kao i obično, sedeo na travi i slušao. Svima nama je trebala osoba i onaj topli zagrljaj koji rešava sve. Ali tada smo imali samo jedni druge, naše priče i vino koje nam je pomoglo da i ono što čuvamo za sebe izgovorimo naglas.
Nakon ispričanih priča i ljubavnih jada, drugarica je došla na ideju – pošto pišem knjige, da napišem knjigu koja će pomoći ljudima koji žive tridesete. Da znaju da se svi mučimo sa nečim. Da ne moramo živeti po tuđim pravilima. Da problemi koje imamo mogu da se reše, jer za sve postoji rešenje. Da tridesete donose lepe stvari, ali ako si u rasulu jer ti život nije sređen – i to je u redu. Jer život ide dalje, a bitno je da smo srećni.
Ako imaš takvo mesto, čuvaj ga. Ako imaš takve ljude, ne uzimaj ih zdravo za gotovo. A ako nemaš – napravi ga.
Ne treba ti savršen prostor. Treba ti jedna iskrena osoba i hrabrost da počneš prvi. Jer ponekad je dovoljna jedna terasa da se ne izgubiš u sopstvenim mislima.
I ponekad je baš tu, između dve iskrene rečenice, početak nečega što će kasnije ličiti na novi život.
-
Pod crveno-belim obručima (peto dopunjeno izdanje)
3.600 rsdBosonogi šampioni
Prvi počeci košarkaškog kluba Crvena zvezda su usko vezani za lik i delo Nebojše Popovića, a ovo je njegovo kazivanje o prvim danima košarkaškog kluba.
„Prvo okupljanje košarkaša Zvezde nije bilo na Malom Kalemegdanu, kako to mnogi sada misle, već u dvorani DIF-a. Bilo je to sredinom marta 1945. godine u dvorani broj 4, sećam se bilo nas je desetak: braća Šaper, Viktor Klimpl, Vlada Majderuh, Jova Aleksić, Ratko Vlahović, Vasa Stojković, Mile Nikolić. Nismo u stvari tada bili Zvezdaši, bili smo klupski neopredeljeni. Međutim, samo koji dan kasnije, jedne nedelje pre podne, sastali smo se na Malom Kalemegdanu i odigrali prvu trening utakmicu Zvezda – Metalac. Podelili smo se između sebe, tako da su jedni predstavljali Zvezdu a drugi Metalac; dresove nismo imali, ali smo se ipak raspoznavali na terenu: jedni su igrali golih grudi a drugi su bili obučeni u košulje i pulovere. Uskoro se formirao jak košarkaški kolektiv. Njime je prvo rukovodio Bata Aksentijević, a ja sam mu pomagao, rukovodstvo je bilo invalidsko“, nasmejao se Popović.
„Bata Aksentijević se vratio sa fronta ranjen gelerom u glavu“, nastavio je, „a ja sam se vratio kontuzovan i ranjen u nogu. Ipak, to nije smetalo da se svojski zapne, počeli su redovni treninzi pod rukovodstvom Ratka Vlahovića, oficira koji je u to vreme smatran u to vreme stručnjakom broj 1 za košarku. Tada smo odigrali i prvu zvaničnu utakmicu, opet sa Metalcem, sećam se, Zvezdino igralište na Kalemegdanu je bilo sasvim pusto: bez tribina, bez ograde, bez ičega – samo koševi. Da bismo pružili priliku gledaocima da nas posmatraju, izvršili smo jednu opasnu krađu, ukrali smo dvadesetak onih teških gvozdenih Kalemegdanskih klupa, nekako smo ih dovukli iz parka i postavili dole, pored terena. Sutradan su nam banuli čuvari i nekoliko vojnika, koje su pozvali u pomoć da bi nam oduzeli klupe. Kako je u to vreme kod nas na Kalemegdanu bila stacionirana i ruska vojska, lako smo pronašli izlaz iz ove situacije, pravdajući se da su nam oni ih doneli, jer eto, navijaju za nas pa su im trebale da sede i gledaju nas dok igramo utakmice. Tako smo zadržali klupe, ali smo zaratili sa kalemegdanskim čuvarima, i taj rat je dugo posle toga trajao. Bio sam i igrač i trener, vođa sekcije, ekonom, međunarodni sekretar, čuvar igrališta – sve to istovremeno. Zaključivao sam utakmice na prvoj turneji po unutrašnjosti zemlje, oktobra 1945. godine. Tada smo putovali 36 sati da bismo stigli do Rijeke, a zatim ceo dan brodom do Zadra, zbog podvodnih mina u moru, koje je kapetan morao da eskivira. Takođe, i prvu međunarodnu utakmicu smo igrali 1946. godine, sa bugarskim prvakom Septevrijem u Beogradu, a prvo gostovanje van zemlje bilo je 1949. godine u Francuskoj. Stadion smo podizali 1949. godine golim rukama, dobrovoljnim radom, posle treninga, a nekada i posle utakmice.
U prvoj fazi smo izgradili donje tribine za stajanje na gornjem bedemu, a sledeće godine i gornje tribine i tribine iza koša. Prvih dana smo imali samo jednu garnituru dresova i gaćica i dve lopte. Patike je imao samo onaj koje bio vešt da ih nabavi. Kada bi se pocepale patike, igrali smo i bosi, a neki su se snalazili ako su imali veze sa vulkanizerstvom i pravili deblje đonove na patikama od starih automobilskih guma. Ključ od ekonomata sam držao kod sebe kao najdragoceniju vrednost“, prisećao se Nebojša Popović. Što se pak lopti tiče u nedostatku gume, igralo bi se sa loptama napunjena travom.
„Najveću pomoć mi je pružao Bata Aksentijević, a nešto kasnije su u klub ušli i Joca Martinović i Sreta Vuković, izvanredni organizatori i radnici. Zanimljivo je da su oni jedini bili u Zvezdi koji nisu igrali košarku, ali su je tako zavoleli da im je Kalemegdan postao drugi dom. Disciplina među igračima je bila izvanredna, svi su bez pogovora izvršavali svaki zadatak.
Najradije iz tog perioda se sećam prve titule prvaka. Bilo je to klupsko prvenstvo države, odigrano 1946. godine na Malom Kalemegdanu. Centri naše košarke u to vreme bili su u Zagrebu, Zadru, Rijeci – tada se sa Beogradom nije računalo kao nekim košarkaškim centrom. Međutim, izvanredni tim Crvene zvezde je nizao pobede i odlučujući susret, derbi za prvo mesto igrao se između nas i Zadrana, u kome su oni bili favoriti. Igralo se prepodne; zaigrali smo kao nikada pre i posle izvrsne igre smo slavili pobedu o kojoj nismo ni sanjali, nadigrali smo ekipu Zadra sa 41:9. To je bio trijumf posle koga su nas navijači poneli na rukama“.
Nažalost, Nebojše Popovića nema više među živima, ali će njegovo svedočanstvo o počecima kluba zauvek ostati zapisano.
-
Košarkaški večiti derbi
2.000 rsd98. 17.12.1988 Partizan – Crvena zvezda 94-97 (45-46)
Partizan je u ovaj derbi ušao oslabljen bez svog najboljeg igrača Divca koji je bio kažnjen. Crvena zvezda je bolje otvorila meč, njeni košarkaši su energičnije ušli u utakmicu i imali vođstvo od 17-10 u 7. minutu meča. Zvezda je većem delu prvog poluvremena bila u vodstvu Partizan je uspeo da stigne Zvezdu i do kraja prvog dela utakmice viđena je rezultatska klackalica da bi se na veliki odmor otišlo sa rezultatom 46-45 za Crvenu zvezdu. Nevolja za crveno bele je bilo to što je sredinom prvog poluvremena centar Zvezde Zoran Jovanović imao četri lične greške. U drugom poluvremenu Partizan je najviše zahvaljujući Paspalju prešao u vođstvo i vodio sa +6 (69-63) u 30. minutu igre. Zvezda se ne predaje pa je u 33. minutu igre Zvezda je stigla do izjednačenja 77-77. Na tri i po minuta pre kraja meča Partizan je imao +6 (86-80) ali Crvena zvezda u završnici meča trojkama Karadžića, Jankovića, (pogađa svoju petu trojku) prelazi u vođstvo od 92-90. Usledila ke neizvesna završnica. Junak utakmice Nebojša Ilić pogađa za dva poena i dodatno slobodno bacanje i Zvezda ima +3 (97-94). Ostalo je još 20 sekundi do kraja Partizan je imao poslednji napad, ali gubi loptu u napadu i šansa za produžetak je propala Crvena zvezda je slavila pobedom 97-94. Pored Nebojše Ilića zaslužni za pobedu su bili i Janković i Karadžić koji su sa četri vezane trojke stigli Partizan i svom timu i doneli prednost. Odličan je bio i Bogosavljev dok s druge strane Paspalj i Savović su bili najbolji.
99. 11.03.1989 Crvena zvezda – Partizan 99-98 (47-54)
Derbi meč koji se i do dana današnjeg prepričava. Ostaće zauvek upamćen koš golobradog mladića Saše Obradovića koji je u poslednjim sekundama utakmice doneo pobedu svom timu. Ali da krenemo od početka, Partizan je bio izraziti favorit u ovom meču od 01.01.1989 godine u 16 odigranih mečeva do derbija imao je samo jedan poraz i to od Cibone u Zagrebu. U prvih deset minuta viđena je ravnopravna borba, da bi u drugoj polovini prvog poluvremena Partizan preuzeo konce igre u svoje ruke i preuzeo i vođstvo najviše zahvaljujući Daniloviću te je na veliki odmor otišao sa prednošću od 54-47. Na početku drugog poluvremena Zvezda otvara bolje i serijom 8-0 stiže rivala i hvata rezultatski priključak. Između 28 i 31 minuta zbog pet ličnih grešaka oba tima ostaju bez svojih najboljih igrača Zvezda bez Bogosavljeva i Jovanovića a Partizan bez Danilovića i Đorđevića. Vodila se žestoka borba pod oba koša, Partizan je na dva i po minuta pre kraja utakmice imao +7 (96-89), da bi u ta dva i po minuta se desio neverovatan preokret.Zvezda na krilima Radovića koji pogađa ali i asistira Karadžiću i Dabiću kažnjava to što Partizan ne može ništa da pogodi prelazi u vođstvo od 97-96. Na osam sekundi pre kraja Partizan ima slobodna bacanja Nakić pogađa oba i donosi Partizanu prednost od 98-97. Zvezda ima poslednji napad lopta dolazi do mladog Obradovića koji je pretrčao ceo teren i iskosa pogodio za pobedu svog tima sa rezultatom 99-98. Pored junaka Obradovića najbolji u derbiju kod Crvene zvezde su bili Dabić, Janković i Jovanović dok kod poražene ekipe su to bili Divac, Nakić i Paspalj.
100. 11.04.1989 Partizan – Crvena zvezda 106-92 (54-44) (1/2 finale plej ofa 1. utakmica)
Treću godinu zaredom večiti rivali se sastaju u plej ofu ovoga puta u polufinalu. Partizan kao bolje plasirana ekipa na kraju regularnog dela takmičenja imala je prednost domaćeg terena. Partizan je i dalje važio za velikog favorita iako je oba prvenstvena susreta izgubio. Ekipa Partizana je počela bolje ovaj meč i većim delom utakmice bila u vodstvu. Prava drama počinje da se odvija na polovini drugog poluvremena kada se Zvezda vratila iz mrtvih i nakon -11 (57-68) u 30. minutu igre je došla do izjednačenja 68-68. Ali tada na scenu stupa mladi Oliver Popović košarkaš Partizana koji vezuje dve trojke a nakon njega pogađa Paspalj za dva i Partizan odbija napad Zvezde. To je bio možda i prelomni trenutak utakmice nakon toga Zvezda nije uspela više da se vrati u meč pa je Partizan poveo sa 1-0 u polufinalnoj seriji. Partizan je skupo platio ovu pobedu jer su se na ovoj utakmici povredili Paspalj i Savović.
101. 16.04.1989 Crvena zvezda – Partizan 85-83 (42-45) (1/2 finale plej ofa 2. utakmica)
Pet dana kasnije usledila je druga utakmica polufinala plej ofa. U ekipi Partizana bio je još uvek neoporavljeni Paspalj dok Savović je morao ići na operaciju.Partizan je bolje odigrao prvo poluvreme najviše zahvaljujući sjajnom Divcu koji je postigao u tom periodu 24 poena. Ali u drugom poluvremenu trener Zvezde Zoran Slavnić postavlja za njegovog čuvara Zufera Avdiju i tu se priča iz korena menja. Zvezda sada igra bolje i u 23. minutu prelazi u vođstvo od 52-50 i do kraja utakmice svoje vođstvo ni jednog trenutka nije ispustila. Pa je tako Zvezda izjednačila u seriji na 1- 1 pa će majstorica odlučivati koja će od ova dva večita rivala ići u finale i na megdan ekipi Jugoplastike.
102. 19.04.1989 Partizan – Crvena zvezda 100-95 (51-49) (1/2 finale plej ofa 3. utakmica)
Crvena zvezda je odlično otvorila meč i serijom od deset pogođenih trojki Petović (4), Ilić (3), Janković (2) i Dabić (1) imala prednost od +11 (30-19). Partizan je do kraja poluvremena uspeo da stigne tu prednost Zvezde pa i da na kraju te deonice i povede sa 51-49. U drugom poluvremenu Partizan je krenuo s uraganskim napadima i preokreće i rezultat i igru u svoju korist pa su iz minuta u minut povećavali prednost da bi dostigli maksimum +23 (100-77). Nakon toga trener Partizana izvlači iz igre svoje najbolje igrače i ubacuje mlađe košarkaše. Crvena zvezda to koristi i serijom 18-0 do kraja utakmice uspela je da koliko toliko ublaži poraz. Partizan je zasluženo slavio u majstorici sa 100-95 i plasirao se u finale plej ofa.
-
Priče o jugoslovenskoj košarci 1945–1991 (peto dopunjeno izdanje)
2.000 rsdRadivoj Korać Žućko
Jedan od najboljih jugoslovenskih košarkaša svih vremena i najbolji srpski košarkaš, rođen je 5. novembra 1938. godine u Somboru.
Zbog školovanja, Radivoj sa porodicom se seli u Beograd. Prvu košarkašku utakmicu odigrao je u srednjoj školi za svoje odeljenje. Prvi trener mu je bio Dragan Glišić. Korać je bio stidljiv, tih, povučen i nije delovao spretno. Sve dok nije uzeo loptu u ruke. Kada je počeo da šutira sa različitih pozicija, bilo je jasno da je reč o budućem košarkašu. Dragan ga je samo naučio pravilima i kako se vodi lopta, dok je šuterske sposobnosti imao urođene. Dok je još bio u podmlatku „BSK-a“, na juniorskom turniru na jednom meču Korać je postigao 33 poena, koliko je njegova ekipa ukupno i postigla na toj utakmici.
Za godinu dana je prešao put od juniora do seniorske konkurencije. Bora Stanković je prepoznao u Žućku neviđeni talenat i prebacio ga u prvi tim. Sa 19 godina je debitovao u Prvoj ligi, 1958. godine. Sedam puta je bio najbolji strelac lige. Niko pre njega nije imao takav uspeh. Igrao je na mestu krilnog centra, koševe je davao uglavnom iz reketa zahvaljujući driblingu i brzom izbačaju, pa protivnički igrači nisu tako imali vremena da ga spreče. Imao je nezadrživ ulaz pod koš, pri kojem se služio telom, pa su i protivnici pokušavali da to prikažu kao faul u napadu, ali bez uspeha. Bio je nadaleko poznat po svom karakterističnom izvođenju slobodnih bacanja sa obe ruke, držeći pri izbačaju loptu na kolenima. Postoji i anegdota u vezi sa tim njegovim izvođenjem slobodnih bacanja. Naime, prilikom gostovanja na belgijskoj televiziji upitali su Koraća koliko bi mogao puta da pogodi bacanja iz sto pokušaja, on je odgovorio: od 70 do 80. Ne znajući šta smeraju Belgijanci, ođednom se u studiju zavesa pomerila, a iza nje je stajao koš. Voditeljka je zamolila Koraća da gledaocima u studiju, a i milionskom auditorijumu pokaže to svoje umeće. Taj izazov Korać je prihvatio i od 100 pokušaja ubacio svih 100 bacanja.
Ostaće zapamćeno i je da na međunarodnoj utakmici, koju je OKK „Beograd“ igrao na Beogradskom sajmištu u „Hali 3“, u Kupu šampiona protiv švedskog „Alvika“, Radivoje u pobedi svog tima nad Šveđanima postigao 99 poena. Samo je Vit Čemberlen bio bolji od Žućka sa postignutih 100 poena na jednoj utakmici. I u domaćem prvenstvu je skoro 25 godina držao rekord kada je ekipi „Mladosti“ iz Zagreba 1962. godine dao 74 poena. Sa svojom ekipom, OKK „Beogradom“, osvojio je četiri naslova prvaka države: 1958, 1960, 1963. i 1964, kao i dva nacionalna kupa – 1960. i 1961. Posle OKK „Beograda“ odlazi u „Standard“ iz Liježa, sa kojim je bio prvak Belgije, a zatim u „Petrarku“ iz Padove, ali ga je automobilska nesreća 2. juna 1969. godine kod Sarajeva u kojoj je tragično izgubio život sprečila da zaokruži svoju fenomenalnu karijeru.
Za reprezentaciju Jugoslavije debitovao je 8. decembra 1958. godine u Parizu i u plavom dresu je osvojio dve srebrne medalje na Svetskim prvenstvima 1963. i 1967. godine, dva srebra na Evropskim prvenstvima 1961. i 1965. i jedno srebro na Olimpijskim igrama 1968. godine. Tri puta je bio najbolji strelac evropskih prvenstava i jednom Olimpijskih igara. Odigrao je 157 utakmica i postigao 3.177 poena i nalazi se na 5. mestu večne liste strelaca. Poslednju zvaničnu utakmicu u reprezentaciji je odigrao 28. oktobra 1968. u Gvadalahari, a poslednju utakmicu uopšte dan pre pogibije u Sarajevu, protiv selekcije BiH.
Bio je izuzetno svestrana ličnost, voleo je muziku, knjige, pozorište, bio je avangarda u svakom pogledu. Sve prve ploče koje su se pojavljivale on bi donosio u Beograd; on je doneo prvi ploču Bitlsa u Jugoslaviju, koja je puštana na Radio Beogradu. Prvi džemper na „V“ izrez koji se pojavio u Beogradu bio je njegov. Bio je izuzetno skroman, materijalna strana mu nikada nije bila primarna, što govori i sledeći podatak. Aleksandar Gec, legenda Crvene zvezde je zvao Žućka da pređe u Zvezdu, ponudio mu stan i automobil Fiat 1300, međutim, Korać je sa osmehom sve odbio, rekavši da ga to ne interesuje. Košarku je igrao iz čiste ljubavi.
Nažalost, 2. juna vraćajući se iz Sarajeva za Beograd Radivoj Žućko Korać je poginuo u saobraćajnoj nesreći. Ta vest je kao bomba ođeknula, ne samo u Jugoslaviji, već i u Evropi i celom svetu. Košarkaški savez je doneo odluku da se na taj dan više nikada ne odigra nijedan meč. Bio je prvi sportista koji je sahranjen u aleji velikana. Njegov kovčeg je bio umesto državne zastave bio prekriven olimpijskom zastavom, na lično insistiranje Josipa Broza Tita, koji rekao da je Korać bio veći od zemlje koju je predstavljao, pripadao je celom svetu. Međunarodna košarkaška federacija je na predlog generalnog sekretara, Engleza Vilijema Džonsa donela odluku da se osnuje međunarodno takmičenje koje bi nosilo Žućkovo ime. Trofej ovog takmičenja je bila Žućkova levica, za uspomenu i dugo sećanje na mladića koji je s ljubavlju prema sportu u najboljem svetlu promovisao košarku, kako u Jugoslaviji, tako i van njenih granica. Kup Radivoja Koraća se održavao sve do 2002. godine. Od te godine nacionalni kup Srbije nosi njegovo ime. Radivoj Žućko Korać je bio prvi evropski košarkaš koji je dobio poziv da obuče dres čuvenih Harlemovaca. 1. marta 2007. godine je otvorena Kuća slavnih u Madridu, gde je Korać dobio svoje zasluženo mesto.
-
Odnosi između Jugoslavije i Svete Stolice 1963 – 1978
1.360 rsd2. Neuspešna misija Silvija Odija: vreme kratkih spojeva u međunarodnim odnosima
Vi već znate da se Rim zove ’Večiti Grad’, ali će te pojam o večnosti dobiti tek sada kada imate da vodite pregovore sa Vatikanom. On se nikuda ne žuri. Moje dosadašnje iskustvo potvrđuje tačnost mojih navoda.
Lujo Bakotić, poslanik Kraljevine Srbije i kasnije Kraljevine SHS kod Svete Stolice
U redovima koji slede pokušaćemo na osnovu arhivske građe da pojasnimo zašto je SFRJ insistirala npr. na tačkam jedan i četiri. Kao zoran primer, poslužiće nam ličnost i aktivnost savetnika otpravnika poslova Nuncijature u Jugoslaviji, monsinjora Silvija Odija, koji je 1952. godine iz ruku pomoćnika ministra inostranih poslova SFRJ Aleša Bedlera, primio notu o prekidu diplomatskih odnosa Jugoslavije sa Svetom Stolicom.
Službovanje monsinjora Odija u SFRJ bilo je vezano još za period nepoverenja i ne baš srdačnih odnosa koji su vladali na relaciji Jugoslavija – Sveta Stolica. Vremenski okvir Odijevog delovanja pripada periodu poznih četrdesetih godina sada već minulog veka tj. za vreme pontifikata pape Pija XII, kada je Crkva još uvek bila konzervativno usmeravana.
Monsinjor Odi je nastavio politiku zatezanja užeta koju je u Jugoslaviji započeo namesnik apostolskog nuncija monsinjor J. P. Harlej kada je preuzeo dužnost 1946. godine. Po Harlejevom odlasku „na duži odmor u Vatikan“, identičnu politiku prema SFRJ nastavio je i njegov naslednik savetnik otpravnika poslova monsinjor P. Sigismond, koga je nasledio Silvio Odi. Političko uže između Jugoslavije i Svete Stolice, u tom periodu, bilo je napeto, razume se, jer ga je sa druge strane zatezala i SFRJ.
Monsinjor Harlej je kao Amerikanac sprovodio politiku Kurije osklanjajući se na Stejt department, dok su Sigismond i Odi, kao Italijani, potpomagali šovinističku politiku de Gasparijeve Demohrišćanske stranke (fusnotu 54).
Odi je bio neumoran vatikansko – italijanski poslenik. Prema proceni jugoslovenskih diplomata on je zaoštravao slučaj Stepinac sa ciljem da na taj način ometa normalizaciju odnosa Crkva – država. Takođe, bio je povezan sa proustaškim sveštenstvom koje je podstrekivao na ideološko-političku borbu protiv unutrašnjeg poretka, nagovarao sveštenike iz novooslobođenih krajeva na Jadranu da se odreknu glagoljice zbog univerzalnosti Katoličke crkve, a biskupu pazinskom uputio je službenu poruku kojom je tražio da zabrani upotrebu ovog pisma koje je bilo prihvaćeno u crkvenim obredima u Istri; koristeći se diplomatskim imunitetom, preko granice je prenosio vatikansku dokumentaciju intoniranu izrazito antijugoslovenski.
Kada je reč o tršćanskom pitanju, monsinjor Odi je imao isti stav kao i prema upotrebi glagoljice tj. krajnje iredentistički, zbog čega je često dolazio u sukob sa rodoljubivim sveštenicima iz Hrvatske i Slovenije. Od 1951. do 1952. godine zagrebački Vijesnik je na svojim stranicama donosio detalje o aktivnosti otpravnika poslova nuncijature u Jugoslaviji monsinjora Odija.
U polemici sa neki će reći zvaničnim, drugi pak poluzvaničnim organom Svete Stolice, glasilom Oservatore romano, glavni pravni savetnik SMIP-a M. Bartoš, uporedio je angažman opata Markonea u NDH sa delovanjem otpravnikom poslova Apostolske uncijature u Beogradu. Bartoš je naglsio, da je za razliku od NDH, Sveta Stolica tadašnju FNRJ priznala de iure, iz čega proizlazi da je Odijevo ponašanje bilo sa jugoslovenske tačke gledišta skandalozno.
Odijeva antijugoslovenska aktivnost pokazivala se i u pružanju podrške sveštenstvu koje se suprotstavljalo vlasti. Profesor Bartoš je u svojim stavovima isticao da je dužnost ovog vatikanskog diplomate da radi na pravilnom razvijanju odnosa na relaciji Jugoslavija – Sveta Stolica budući da je on zvanični predstavnik Vatikana kod vlade, ovako, prema mišljenju profesora Bartoša Odi opstruira spomenuti zadatak.
Na ovakve opaske profesora Bartoša, Odi je odgovorio da je on postavljen od pape da zastupa Svetu Stolicu kod jugoslovenske vlade, ali i zato da bdije nad crkvenom disciplinom u Jugoslaviji kao i da o tome izveštava svetog oca, shodno kanonskom pravu (kanon 267).
Kako su to ocenili u SMIP-u, vrhunac neuspeha svoje diplomatske misije Odi je doživeo kada je 17.12 1952. godine u kabinetu pomoćnika SMIP-a Aleša Bedlera, primio notu o prekidu diplomatskih odnosa sa Svetom Stolicom. Monsinjor Odi nije skrivao svoju povređenost koja je bila isprepletena sa hladnoćom i sigurnošću čije se ishodište nalazilo u viševekovnoj vatikanskoj diplomatskoj praksi. Rezignirano i u isto vreme i dostojanstveno, odgovorio je Bedleru, konstatujući šta je jugoslovenska strana učinila – da Crkva nikuda ne žuri i da ima vremena da čeka…
Razlog za jugoslovensko prekidanje diplomatskih odnosa sa Svetom Stolicom 1952. godine ima i svoj širi istorijski i diplomatski kontekst: „To je posljedica niza povijesnih i političkih događaja. Napredovao je proces hladnoga rata, Jugoslavija je 1948. zamrznula odnose sa vodećom socijalističkom silom SSSR-om, a godine 1949. formira se NATO, svijet se politički snažno bipolarizira. U takvom ozračju dolazilo je do brojnih kratkih spojeva u međunarodnim odnosima pa tako i između Jugoslavije i Svete Stolice. To su bili uzroci, no bilo je dakako i povoda, a glavni povod koji je utjecao na prekid diplomatskih odnosa bio je proces kardinalu Stepincu.“
Interese Svete Stolice od tada je u Jugoslaviji zastupala francuska Ambasada. Ova činjenica ne bi trebalo da iznenađuje, s obzirom da su gotovo sva mesta u francuskoj diplomatiji zauzimale diplomate bliske zvaničnim katoličkim krugovima. Slična stvar bila je sa vojskom i sudstvom. Takođe, u Engleskoj i SAD diplomatiju su predvodili ljudi iz katoličkih krugova. Ova povezanost diplomatije navedenih zemalja sa Vatikanom, po svoj pilici, proishodi iz Katoličke akcije.
S obzirom na opisano Odijevo ponašanje kao i na političku realnost u ondašnjoj Jugoslaviji, vlasti su proklamovale navedenih dvanaest tačaka tj. uslova, pod kojima mogu da se obnove kontakti sa Vatikanom koje su 1962. godine inicirali Kusen i Sazoli u razgovorima sa atašeom Božićem.
-
Oliver kao brat za brata
810 rsdУНУТРАШЊИ ДИЈАЛОГ
Волим песму мујезина у први сумрак, то једино време када сам заиста миран у ових неколико разрованих улица које су сада град и дом. Она каже Доста је са тиме што радиш, или покушаваш. Доста за данас, или заувек. Дечаци са средине моста довикују ми на албанском, а Ибар хладан и брз, ћути као гроб. Ћутим и ја. Велико је знање умети да ћутиш тако да те то не убије. Сећања и речи о прошлости сада су само известан губитак.
Треба бити нем, и хитар. Као хрт, као арабер. На потпуно пустом, новом кеју седео сам на клупи и у паузама читања преписке свог уредника из једне од давно упокојених редакција, са својом бившом ученицом јоге, сећао се Париза… Бициклом од Пигала, низ Булевар Магента све до Републике и даље уз канал…
Обоје су били везани за овај мали град на граници, у неком тренутку својих живота. Он тражећи храброст и славу. Она, новац и моћ. Показали су нешто стила у јавном вређању. А код нас је стил увек дефицитарна роба. Поново цигарете, после 15 година. То је вероватно једино глупље него два пута се венчавати истом особом. Оном која те воли када одлазиш и када си далеко. Поново Blackbird field, жртвовање, пораз и слава. Небеско краљевство, on demand. Река је иста, град је другачији. Нешто је у њему и нама умрло, тог уторка ујутро 16. дана јануара 2018, када су пуцали у срце човека који је знао оба лица храбрости и оба језика људи што живе на овом тлу, где је суђење пречесто двобој, а правда – освета. Једно је озарено лице јунака кога никада не води страх, друго човека мира, који разуме оног наспрам себе и искрено и дубоко воли ту тешку земљу која их је обојицу родила. Сада га више нема. Ту су мајке у црнини које на улици проклињу једна другу, ту су деца, чија рођења подлаци у скупим оделима најављују као да броје стоку, ту је претња скривене оштрице, ту су клеветници и издајице најбољих пријатеља, ту је изненадна тама, страх који крши леђа, ту је осмех насилника и скривани дрхтај живота у ванредном стању које траје више од 20 година.
Укупно гледано, идеја покретања дописништва у Митровици, укоченој у новој трауми и ишчекивању неизвесне ближе будућности, била је прилично немогућа. И истински узбудљива.
– Ти разговараш са људима – рекла је Мадам Уредница прихватајући мој предлог плате за ту мисију лоцирану негде између непојамног и апсурдног.
Веровала је, на темељу свог искуства, да бих ја тамо ипак могао нешто да урадим, упркос килавом прогресу са безобалном причом о унутрашњем дијалогу о Косову, коју ми је претходно дала као велику тему, о којој опет нико није имао да каже ишта вредно медијског простора. Мишљења су била подељена на она која су захтевала: Одмах, и она која су викала: Никада. Била је то она тема која није допуштала да се заиста мисли ни о једној другој, говорила о вечности, и увек само о себи, гласом давно пале и нестале империје. Била је унутрашњи владалац који своје домаћине користи по жељи као посуде у које се налива њен бестелесни дух. Императорка изгубљеног царства, свега онога што је требало да буде али није. Тежак задатак, анализа теме која никада није напуштала периферни вид нације која убрзано нестаје. Као сонет дворског песника у тврђави око које махнита епидемија куге.
Цео тај раштимовани оркестар истраживача јавног мњења, страначких лидера, црквених филозофа, слободних мислилаца и пијачних продаваца звучао је као ветар преко празне пивске флаше. Исти шупљи једнолични тон мојих саговорника оптерећивао је тај све обимнији и нечитљивији наратив. Била је то дуга шетња по гробљу колективних надања на чијем је крају чекало једно отворено место, у Алеји заслужних грађана.
Морало се дакле умрети за један живот да би се могло родити у неком другом, али као да ни то више никога није превише занимало. Чак ни они којих се то директно тицало нису имали превише тога да кажу на тему како су потрошили двадесет година од рата. Требало је да направим репортажу о српским повратницима и да тамо на терену покушам да заокружим своју велику анализу.
Уводни разговор имао сам са министром у косовској влади, задуженим управо за тај посао. Иако су Балканци одавно усавршили англосаксонски модел, где ако нешто нећеш да урадиш, оснуј за тај проблем анкетни одбор, и подигли га на ниво министарства, овај човек је говорио мало другачије. Његова основна порука била је живот испред политике, мале победе у великом поразу, контрола штете и рационалност. Можда није био сасвим нов, вероватно ни аутентичан, али свакако – живот. Оно што смо пропустили да научимо. Проналазио сам у његовим речима рефлексе онога што је било ново у српској косовској политици, а што још није имало имена, јер није смело да га има. Долазио је из малог града, ван Косова, скромног порекла и без политичког педигреа, а носио неко уверење, поуздање као да долази из будућности, повезаност са оним што долази. Да ли због природног, случајем откривеног талента, или искуства у камповима Blackwater-а и Academi-ја у Авганистану и Ираку и проширивањем хоризоната које су те организације дискретно обећавале, није било битно. Поред њега, тај исти победнички менталитет у новој косовској политици гајила су и два брата из Штрпца, један градоначелник, други саветник косовског председника, који су се први међу Србима са Шаре спустили до Бондстила и тамо схватили да су много бољи него што су иначе мислили.
Правећи се мртвима све ове године, допустили смо да нас заобиђе много тога важног, на првом месту будућност. Нисам био сигуран да ће тај човек успети у свом новом политичком оквиру, али није било сумње да ће постићи оно што је наумио, као и многи други на Косову. То је било оно што се променило од моје последње drive-through посете Косову на путу за Тирану новом, брзом саобраћајницом кроз планине.
Неки обични момци почели су да бивају позивани на неке озбиљне журке. Свет је отишао даље, са нама, без нас или најчешће са једним нашим делом. Можда тај унутрашњи дијалог и није био сасвим бесмислен. Нова моћ и поредак у глави. Али шта са срцем, ко ће призвати музе?
Репортажа о повратницима испала је, међутим, одлично. Добио сам много на том путу, између осталог, неколико чистих осмеха, мало суза и ручно израђену свиралу од једног честитог старца из малог, чудесног села у срцу Дренице. И његову поруку владарима земље да је живот драг и мраву и човеку. Он се није одрекао своје песме, ни за новац, ни из очајања.
-
Kako biti zdrav i srećan
900 rsdIII POGLAVLJE
ZNAČAJ I ULOGA PRIRODNIH MATERIJALA ZA ZDRAVLJE ČOVEKA
Pominje se u Svetom Pismu, u Petoj knjizi Mojsijevoj, gl. 22:11 „ Ne oblači haljina tkanih od vune i od lana zajedno.“, što govori o upotrebi ovih odevnih predmeta od davnina. Takođe, u tom poglavlju nalaze se i još mnogi drugi propisi tog vremena.
Vuna i njen značaj
Vuna predstavlja potpuno prirodni materijal, koji blagotvorno deluje na ljudski organizam. To su znali i naši stari pa je bila veoma zastupljena kao odevni predmet, a i danas, često je koriste ljudi na selu. Vuna predstavlja optimalnu zaštitu od hladnoće. U zimskim danima ne preporučuje se nošenje tesne i sintetičke odeće jer to dovodi do znojenja tela i bržeg hlađenja, dok to nije slučaj sa vunom. Kod vune je prisutno normalno cirkulisanje vazduha i smanjuje se dodatno znojenje. Na ovaj način, održava se optimalna telesna temperatura. Odeća od vune preporučuje se osobama sa lošom perifernom cirkulacijom. Vuna može da apsorbuje i do 15% vlage, a i dalje da bude suva.
Vuna sadrži ulje lanolin koje je prirodni insekticid, baktericid i fungicid, tj. uništava insekte, bakterije i gljivice. Najzastupljeniji artikli od vune su: odeća, čarape, posteljina, predmeti i prostirke za bebe. Za bebe se preporučuju prostirke od vune iz razloga što bebe imaju slabije razvijenu termoregulaciju, a vuna odlično održava stalnu telesnu temperaturu. Vuna ima i detoksikacijska svojstva – izvlači iz tela nečistoće i tako obezbeđuje eliminaciju otrova pa su odevni predmeti od vune veoma poželjni. Posebno se preporučuje posteljina od vune zbog njenih blagotvornih dejstava naročito, kod dece.
Vuneni ćilimi imaju višestruko korisnu upotrebu u svakom domu.
Pamuk
Po mišljenju stručnjaka iz ove oblasti, zbog sve češćih alergija na sintetičke materijale, kao i alergija nepoznate etiologija, preporučuje se upotreba odeće od pamuka. Lako se održava, a potrebno je potruditi se i naći onaj koji je boljeg kvaliteta. Preporučuje se nošenje odeće od pamučnih materijala posebno u letnjim mesecima jer ne zatvara pore i ne sprečava znojenje, te je dobar za održavanje stalne telesne temperature i zdravlje kože, a što nije slučaj sa veštačkim sintetičkim materijalom i odećom.
Svila
Vodi poreklo iz Kine i bila je korišćena i u stara vremena kao veoma važan trgovački artikl. Dobija se iz larvi svilenih buba. Prednosti svile su u tome što je lagana, meka, prilagođava se telesnoj temperature i veoma preporučljiva u letnjim mesecima, jer ima svojstvo da ,,hladi“. O svili se takođe, govori i u Svetom Pismu. ,,Nepoželjna“ svojstva su da se teško održava i da se odevni predmeti od svile moraju peglati pre oblačenja.
Lan
Najčešće korišćena odeća naših predaka bila je lanena. To nije bilo bez razloga. Naime, za lan se zna da je od izuzetnog značaja za ljudsko zdravlje. Zna se i da su u raznim bolestima, u predelu bolesnih organa bile stavljane lanene obloge natopljene raznim uljima, esencijama, i sličnim lekovitim supstancama, koje su blagotvorno uticale na izlečenje od tih bolesti. Savremena nauka kaže da lan dokazano poboljšava imune snage organizma te tako doprinosi opšte dobrom stanju organizma, još ako se koriste i obloge od lana, dobijaju se dobri terapijski rezultati. Za laneno seme se zna da je jako lekovito kod mnogih bolesti, i u tom smislu ima veliku terapijsku primenu, možda ipak najznačajniju u terapiji opekotina. Jedan poznati švajcarski lekar i prirodnjak je objašnjavao lekoviti učinak lana. On kaže da lan i u svojim vlaknima ima terapijsko dejstvo kod opekotina, te ta saznanja tačno odgovaraju naučnim činjenicama koje kažu da nije svejedno od kojih se materijala prave zavoji, tj. koja je kontaktna supstanca. To znači da lan ima izuzetna svojstva u brzoj granulacija, odn. bržem zarastanju rana. Osim toga, lan iz opekotina izvlači štetne supstance, koje mogu dovesti do trovanja organizma, i na taj način ima i detoksikacijska svojstva. Za opekotine preporučuje se lanena krpa topla, natopljena uvarkom od lanenog semena. Ovaj oblog preporučuje se i kod bolova u predelu grudnog koša sa bilo koje strane, kao i kod bolova u predelu vrata jer brzo otklanja bolove. Obloge se trebaju što češće stavljati. Takođe, lanena krpa može biti natopljena i nekim od biljnih lekovitih ulja koja imaju blagotvorna dejstva kod ovakvih stanja. Topla lanena krpa stavlja se i na stomak u slučaju grčeva kod kolitisa. Primene mogu biti raznovrsne . Što se tiče uticaja lana na kožu, dejstvo je blagotvorno, tj. prijatno, i nema loših uticaja niti alergija.
Lan obezbeđuje kao i vuna bolje cirkulisanje vazduha, bolji je provodnik toplote, a kad su visoke, letnje temperature u pitanju, ima bolje dejstvo nego i sam pamuk. Danas nošenje ove odeće ,,život znači“, u pravom smislu te reči, jer lan odbija ceo spektar ultraviolentnog značenja, i na taj način štiti kožu i ceo organizam od loših zračenja i mogućih pojava kancera. U stanu prostirke, zavese i prekrivači od lana znače dobru životnu sredinu i kvalitet zdravlja jer lan smanjuje i tzv. statički elektricitet i loša zračenja u prostoriji. Iz svega navedenog vidimo šta znači upotreba lana za dobar imunitet i dobro zdravlje čoveka. Iako se teže održava, sva navedena svojstva zaslužuju pravu brigu oko ove tkanine.
-
Priče o jugoslovenskom fudbalu
1.400 rsdASIM FERHATOVIĆ HASE
Rođen u Sarajevu 24. 1. 1933.
Najpopularniji fudbaler u Sarajevu i najveća sigurno legenda bosansko-hercegovačkog fudbala. Fudbaler koji je igrao sa velikom strasti i ljubavi, čovek koji je igrao za publiku, uživao u svakom momentu a publika ga je prosto obožavala.
Odmalena je pokazivao afinitet prema lopti, samo što mu je u detinjstvu pravu fudbalsku loptu zamenjivala krpenjača, ali ni to nije smetalo da pokaže da će od njega biti veliki fudbaler. Godine 1948. je počeo u podmlatku Sarajeva a prvi trener mu je bio Sulejman Mića Ruždić. Već u podmlatku je izgrađivao svoj specifičan stil igre, dobro se zagrađivao, odlično je baratao loptom i sa velikom lakoćom je postizao golove. Kao nagradu za dobre igre u juniorima Miroslav Brozović ga je prekomandovao u prvi tim i u novembru 1951. debituje za Sarajevo u kup utakmici protiv Čelika u Zenici, koju je Sarajevo dobilo sa rezultatom 3-0.
Debi u prvenstvu Hase će imati u 11. 5. 1952. kada je Sarajevo igralo protiv Crvene zvezde u Beogradu, a prvi gol u dresu Sarajeva je dao na utakmici protiv Zagreba 31. 5. 1953. (2-1 za Sarajevo) i to pobedonosni gol za svoj tim. Novine su odmah pisale o njemu te je tako postao miljenik publike, ali Hase ostaje ono što je uvek i bio, skroman i tih čovek koji se i dalje družio sa svojom rajom. Vrlo brzo nakon toga odlazi na odsluženje vojnog roka a po povratku postaje standardni prvotimac i u sezoni 1955-56 postiže 11 golova. Odlazi na turneju sa mladom reprezentacijom po Aziji gde je prikazao odlične partije i odmah na sebe privukao veliku pažnju pa su počele da stižu i ponude. Ali Hase ne mari za to, već i dalje igra u svom Sarajevu, daje golove i uveseljava publiku. Svoju najbolju partiju je pružio na utakmici sa BSK-om na Zvezdinom stadionu 16. 9.1955. kada se u punom sjaju predstavio beogradskoj publici. Sarajevo je slavilo sa 3-0, a moglo je da bude i više da se Hase nije igrao sa loptom i svog trenera Brozovića dovodio do ludila, ali se to sve nakon pobede brzo zaboravilo. Sutradan su novine pisale samo o njemu.
Protivnički igrači su ga nakon sjajnih partija drugačije gledali pa su i grublje startovali i povrede ga nisu mimoišle. A onda na Koševo je 5. 6. 1960. došla Crvena zvezda i Hase je prosto toliko briljirao da mu je na kraju meča prišao Dragoslav Šekularac i čestitao na partiji. Zvezda je dobila ovaj meč sa 4-2, pa i pored poraza Hase je ostavio odličan utisak i naterao Zvezdinu legendu da mu oda priznanje.
Hase nastavlja sa fenomenalnim partijama i to na svojoj koži su osetili i fudbaleri i Hajduka i Partizana, publika na Koševu je išla samo da gleda svog Hasea. Tribinama se orilo Hase, Hase!, a on je svoju raju dovodio do delirijuma potezima i golovima. Dobre igre u dresu Sarajeva su ga preporučile i da dobije poziv u reprezentaciju Jugoslavije. Nažalost, u dresu sa nacionalnim grbom je odigrao samo jednu utakmicu 8. 10. 1961. u Beogradu (5-1).
Godina 1962-63 igra poslednju sezonu u bordo dresu i potom odlazi u Tursku, u ekipu Fenerbahčea, ali se tamo jako malo vremena zadržao i nije mogao bez svog Sarajeva, bez svoje raje i ponovo se vratio tamo gde ga je srce vodilo, u svoje Sarajevo.
Kada se vratio rekao je sledeće:
„Ne mogu brate ja igrati za novac i slušati kako treba da igram. Hvala im bili su korektni i nisu mi pravili probleme. Rekao sam im da ja samo mogu u Sarajevu igrati.“
U Sarajevu je bio novi trener Abdulah Gegić i koji je dao Haseu potpunu slobodu u napadu a ovaj mu je to vratio na najbolji mogući način. U sezoni 1963-64 postaće najbolji golgeter lige sa 19 postignutih golova. Bio je već u poznim godinama i hteo je da okači kopačke o klin, ali na nagovor Mehe Brozovića ostao je da pomogne svom Sarajevu i novim mladim igračima. Započinje sezonu 1966-67, ali posle teške povrede koju je zadobio na utakmici sa Rijekom na Kantridi 16. 10. 1967. odlučio je da konačno kaže zbogom fudbalu.
Novine, nakon što je objavio svoju odluku, donele su naslov na svojim stranicama „Jedan je Hase“. I zaista je tako bilo, gradom na Miljacki će proći mnogo fudbalera, izrodiće se i u Željezničaru i u Sarajevu dosta istinskih asova, ali jedan je Hase. Niko nikada neće moći dosegnuti tu slavu i tu konekciju koju je Hase imao sa publikom. Koliko je Hase bio popularan govori i činjenica da je rok grupa Zabranjeno pušenje imala pesmu koja se zvala „Nedelja kad je otišo Hase“. Za Sarajevo je odigrao 600 utakmica, postigao 400 golova, od toga 100 golova na zvaničnim utakmicama.
Preminuo je u Sarajevu 24. 1. 1987.
Stadion Sarajeva danas nosi njegovo ime, omladinska škola FK Sarajevo nosi njegovo ime a grad Sarajevo mu je dodelio i ulicu.
Jedan je Hase.
-
Poreklo i koreni familija
1.000 rsdКовачевац од деспотовине до кнежевине
Ковачевац припада категорији великих насеља новог постанка. Већи део атара је раван са блажим падинама, изузев Маковице, солидног природног потенцијала. Ковачевац нема стариначких родова, а серију интензивног групног досељавања отворили су „Маринковићи“, насељавањем у „Лађевац“ у другој половини 18. века, где су им били кованлуци (пчелињаци) напуштајући своју сабраћу „Кнежевиће“, старинце Кусатка. До краја 18. века доселиће се још 6 великих родова који ће формирати језгро будућег насеља. Није познато да ли је у прошлости постојало насеље под именом Ковачевац, јер скоро сви турски пописи 16. и 17. века нису објављени ни преведени. У попису из 1476. године у атару данашњег Ковачевца, пописано је насеље Црквеница, које се према објављеној карти Еме Миљковић, налазило у источном делу атара на или у близини локалитета „Смрдак“. Највероватније да је ово насеље имало своје гробље 50м северно од рачве локалног пута за „Маковицу“ са регионалним путем Младеновац – Смедерево чији остаци су се до скоро ископавали. Тај попис региструје и насеље Баташевац (Баташић) (1-181- 2-161) у долини Баташевског потока на локалитету Баташево поље које је некад припадао Ковачевцу, потом селу Границе, а данас је ту део младеновачког насеља Баташево. За оба насеља није познат број домова, а ни када су замрла, највероватније се то догодило после 1530. године. Оно што изненађује је да се назив Ковачевац не јавља ни у првој половини 18. века, прецизније ни на попису 1741. године. Тада су пописана насељена и пуста села чији заратни простор је био у фискалној функцији јер су села представљала тимаре и зеамете који су додељивани турским спахијама на коришћење. Ако је неко насеље имало велику вредност, дељено је међу спахијама. Нажалост, овде нема Ковачевца ни међу пустим насељима. Оно што је највероватније и што може бити прихваћено је да се испод високе вредности насеља Лесковац, које је идентично данашњем локалитету „Лесковац“ у Кусатку у граничном појасу према Ковачевцу и „Лађевцу“ крије добар део атара данашњег Ковачевца. Лесковац је проглашен за тимар са укупном вредношћу 23100 акчи и подељен између 7 турских спахија (3- 63.и 64.), као насеље са највишом вредношћу међу тематским јасеначким селима. Будући да је Кусадак исказан као посебан тимар, основано је веровање да је простор Лесковца највећим делом био у атару Ковачевцa.
Што се тиче самог назива Ковачевац, ако га не садрже необјављени пописи из времена турске окупације, он је продукт предака данашњих фамилија и као такав новијег датума. Предање у селу каже да су „Маринковићи“, као оснивачи донели наковањ и чекић са Косова и на њему ковали те по томе се насеље прозове Ковачевац. Ова легенда делује наивно и неуверљиво. „Маринковићи“ могу бити ти који су допринели оживотворењу назвања Ковачевац, али не у вези са ковачким занатом већ у вези са пчеларењем. Напред је речену да су у „Лађевцу“ били КОВАНЛУЦИ „Маринковића“, одакле су се они иселили на данашњи простор. Кованлук је назив занимања, јако распрострањен у средњовековној Србији и односи се на пчеларење. Међутим, само место где су се налазиле кошнице (кованице) могло је бити прозвано „КОВАН-ЧЕВАЦ“, а имаоци кованлука „КОВАН-ЧЕВЦИ“.
Временом због отежаног изговора назално „н“ испред „ч“ као африката (сложеног гласа) изгубило се па је остао данашњи назив да означи место у свакодневној комуникацији („Идем у Ковачевац“) , односно житеље са тог простора „Ковачевци“, или у једнини Ковачевац („Он је Ковачевац“). У селу није забележена појава више ковача у ранијој прошлости по чему би настало име Ковачевац. Учвршћењу имена Ковачевац по свој прилици допринео је род „Соскићи“ који су у Ковачевац досељени из села Ковачи у Херцеговини те као велики род од суседа прозвани „Ковачевци“, а поједници из рода „Ковачевац“ када је требало означити географско порекло. Зато не треба бежати од тога да заслуге за данашње име Ковачевац имају оба рода. Сам појам Ковачевац, у том случају, топономастички је ојконим.
За време Првог устанка у Ковачевац су досељена два рода, а после устанка 24 рода искључиво мала, што значи да је реч о појединачном досељавању који ће дати коначну физиономију насеља. Према географском и етничком пореклу досељеничка композиција је: 3 рода су из Херцеговине, 1 род из Црне Горе, 9 родова је са Косова, 4 из Рашке, 2 из Босне, 1 из северне Грчке, 2 од Пирота, 1 од Ужица, 2 из Тимочке Крајине и Видина, 1 из Војводине, а 6 родова је непознатог порекла. Непознате су углавном замрле, одсељене или фамилије настале призећем и од пасторака. До 1823. године Ковачевац је село које има заселак по имену Границе, када се оно издваја у посебно насеље. Има нечег специфичног у настанку насеља Границе. У време кад су Границе била заселак, насеље су чинили родови директно досељени на тај простор за време Првог устанка у „сјеничком таласу“ 1809. године. Дакле, Границе нису настале, како је то било уобичајено путем раселице од ковачевачких и делова фамилија ковачевачких родова, већ од становништва ван Ковачевца. Када је уследило одвајање и оне фамилије које су се доселиле на ковачевачки рубни простор из сјеничког простора напустили су Ковачевац и одселиле се у Границе, формирајући тако посебно насеље. Границе ће 1863. године бити не само село већ село са општинском влашћу, иако је припадало категорији малих насеља. Доћи ће, чак, до исељавања неких фамилија из Граница, пре и после пописа 1863. године у Ковачевац (Новићи, Нешићи, Милетићи, Бошковићи и др.). Све досељене граничке фамилије у Ковачевац и данас се сахрањују на малограничком гробљу. Искакање из колоточине трасираних појава у прошлости дало је посебан печат овом насељу. Попис 1863. године бележи Ковачевац као велико насеље са 217 кућа са општинском влашћу. Међу пописаним домаћинствима било је 13 богатих, 32 солидног имовног стања, сиромашних 36, а највише задовољавајућег имовног стања чак 136. или 65%, док изузетно богатих није било. Доминирале су инокосне породице, док је задруга још било, али мало великих што је указивало на велику раслојеност. Највећа задруга ( Марка Максимовића – Ћераши) је имала 18 чланова, а било је и три задруге са по 16 чланова. Податак да нема изузетно богатих домаћинстава сведочи да је број домаћинстава био велики у односу на расположиво земљиште. Поређење са Великом Крсном која има само 4 домаћинства мање али скоро трећину више површине и више изузетно богатих, само потврђује већ изречену констатацију.
-
Kosmajski vilajet od despotovine do kneževine
800 rsdОсврт на становништво државе Немањића
Иако на први поглед излази из тематског оквира, овај осврти треба да читаоцу приближи време које претходи времену које је предмет списатељства, да буде уводник у све токове долазећег времена, кључ за разумевање појава и догађаја.
Средњевековна моћна држава Немањића, по историји, имала је угледајући се на Византију, моћне владаре и још моћнији савез властеле и свештенства који је Немањићима гарантовао наследну владарску титулу, а владаре бирао сам као својеврсни српски парламент још од доласка Немање на власт. Племство је било носилац материјалног, а свештенство духовног благостања и напретка као владајућа класа. Зависно становништво је тежиште овог осврта, а чинили су га потчињени слојеви оличени у меропсима (себри, земљоделци) и власима сточарима. Повеље српских владара о додељивању села и катуна манастиру Хиландару дају свеобухватну слику о делатности, занимању, друштвеном положају и обавезама, етничкој композицији становништва, пореклу имена и презимена, топономастици, ојконимима и др. Оно што посебно импресионира је постојање и пре Душановог законика писаног закона о обавезама и правима потчињеног становништва, како у односу према држави, тако и у односу на цркву као стуб у немањићкој држави. Ти закони су насловљени као „Закон Србљима“ и „Закон Власима“. Становништво Срба на који се односио „Закон Србљима“ бавило се земљорадњом: ратарством, повртарством, занатством, пчеларством, риболовом и ловом, а сточарством су се бавили Власи, на које се примењивао „Закон Власима“. Њихова занимања су: овчари, козари, говедари, коњари, свињари, мазгари и бивољари. Од култура земљоделци су гајили јару и озиму пшеницу, просо, винову лозу, разно воће и поврће, лан и хмељ за справљање пива („Слад Стефану дне која метохија прави та да га донесе и оточи“ [1-42.] … „Меропах да цеди слад, трипут годишње да га охмељи“) [1-59.] Међу земљоделцима посебно занимање је било сенари (косачи). Доста је било пчелара, а риба се ловила на Плаву и Скадарском језеру, а касније и на Сави. Занатлије су оличење у млинарима, ковачима, топионичарима (руда), мачарима, златарима, зидарима, седларима, уздарима, ткачима, кројачима и грнчарима. Посебна занимања била су соколари, псари и солари (радници у соланама Зете). Интересантно је напоменути да је био заступљен и лов на зечеве као групни лов без оружја – хајком. Не може се рећи да је подела на меропсе и сточаре била само подела по основу занимања, већ и по основу етничке припадности која их је диктирала. Посебни закони за оба слоја становништва, правописно назначење имена великим словом децидно (…. Ни Влаху ни Србину …“ „Србин да се не жени у Власима …“ [1-117.] недвосмислено указује на етничку слојевитост потчињеног становништва. Позивајући у помоћ историју, знамо да су Срби, како је то забележио византијски цар Константин Порфирогенет још у 10. веку (око 960. године), дошли из западне Чешке и Лужница у 7. веку и заузели област централног Балкана, а да су Власи романизовано староседелачко становништво Балкана које се под притиском придошлица населило у градове ли је прихватило сточарење у планинским областима. [38-40; 39-181.]
Многе области добиле су називе по њима: Власина, Стари Влах, у Грчкој Тесалија се звала Велика Влашка, а на Косову област између Пећи, Приштине, Ораховца и Звечана звала се Влашка земља. [1-133.] По историји средишњи и источни део Балкана, пре доласка Римљана у Старом веку, живели су Трибали, на простору данашње централне Србије, Мези источно од Трибала до Црног мора, Одризи – јужно од планине Хем (Балкан) и источно од Софије и Серди – у западној Бугарској и граничном појасу Србије јужно од Старе планине. Дакле, Власи су углавном остаци наведених и др. племена, сврстаних под јединствен појам – Власи [38-15.] За назив Трачани многи историчари тврде да је погрчени назив за Рашане (у данашњој Тракији река Расе, притока Марице, стара област Рашка као и имена градова – развалине у тој области, али и српска средњовековна држава Рашка са главним градом Расом). У немањићкој држави Власи као посебна категорија становништва представљају снажан фактор. Иако су класа потчињених, због своје бројности пресудно су утицали на економски развој друштва. Но само сазнање да су Власи кохезиони фактор у тој друштвеној заједници, снажне биолошке репродукције, само уз пажљиву опсервацију могу дати одговор зашто је то тако.
Одсуство конфликата између ове две друштвене заједнице, као дестабилизујућег друштвеног фактора, упућује на блискост по језику, култури и традицији. Поглед на лична имена Влаха открива подударност са српским именима, именима земљоделаца како по пореклу основа тако и по префиксима и суфиксима за творбу личних имена. То је још један прилог да је постојао сроднички однос у далекој прошлости који у новим околностима још увек није ишчезао. Као и код Срба – ратара преовлађују типична народна имена српске-свесловенске номенклатуре са две основе, с тим што код Влаха постоји нешто већа заступљеност библијских имена као Петар, Димитрије, Константин, Михаило. То само открива њихово дуже постојање на овом простору и већи утицај Византије. Како се дата имена очева и дедова Влаха битније не разликују од најмлађе генерације, то нема места теорији да су Срби као млађи народ, али бројнији, извршили словенизацију Влаха те тако Власи изгубили идентитет. Таквом поимању противуречи чињеница да су једни од других живели одвојено – Власи на планини, Срби земљоделци у равници, а закон им је забрањивао мешовите бракове како се равнотежа занимања не би нарушила. У таквим околностима, ако је неко био приморан да призна господареву власт, није морао прихватити номенклатуру српских имена и језик. Очито да је блискост, односно сродност била пресудна за зближавање до егализма што потврђује њихов суживот у потоњим временима када се бришу ове разлике. Са данашње дистанце тешко може неко неверовати да имена Драгослав, Десимир, Владимир, Милош, Младен, Костадин, Дарко, Дејан, Бранко, Витомир и др. нису српска и да су била у употреби пре пет-шест векова у народу који није сродан са Србима. [1-144] Када говоримо о именима ваља додати да има и код Срба (земљоделаца) и код Влаха необичних имена, данас ишчезлих, као: Драјко, Његош, Пријатељ, Љубав, Сумња, Друг, Невад, Добросрд, Дом, Питомац, Њежило, Прељуб, Хлап, Калођурађ, калојан, Гороцвет, Модра Гора, Лисица, Медвед, Паук, Ушоје, Срамко, Капил, Грубер, Шишман, Голозло, Костило, Балдовин, Хрс, Дабоје, Котор, Богреш, Глават, а код дедова доста погрдних: Лажимир, Бабота, Бач (чобанин), Бан, Шорић, Дружило, Ирша, Репина, Мамило, Грднос, Нерад, Јеж, Чепрња, Курикућа, Баташ, Неорица, Дудал, Сестроња, Копрц, Буљан, Зуб, Радооча, Мекооча и др. Презимена на –ић била су ређа, а била су извођена од имена очева, надимака, занимања, етникума по месту географског порекла као: Богдановић, Војиславић, Балшић, Гурибрадић, Прчибрадић, Кршибабић, Мачар, Златар, Ковачевић, Татарин, Бугарин, Грковић, Русиновић, Влахист, Сремчевић, Штимљанин и др. Од посебног је значаја да су се на челу катуна (сточарско насеље) налазили примићури, као старешине, а над више катуна стајао је кнез чији назив и надлежности ће се задржати и након пада Србије под турску власт. Преглед богате топономатике и ојконима нуди велики број селишта (давно опустела насеља) насталих за време, а многа и пре настанка немањићке државе. Већи број могила (хумки) ка омеђе дарованих села манастиру Хиландару сведочи о начинима сахрањивања мртвих староседелачког становништва у давној прошлости. Будући да се неки називи насеља, катуна, топонима, јављају наравно знатно касније, и у широј околини Космаја и Јасенице неизмењеног облика или од њега изведеног, то их наводимо јер су вредни помена као спона међу просторима и временима: Орашац, Ковачевац, Прилеп, Гунцати, Губавча. Средњевековна имена која бележе поменуте косовске повеље основа су за даривање имена насељима у каснијем периоду. Тако је данашње насеље Раниловић у Поткосмају забележено у 16. Веку под именом „Хрсовац“, дакле изведено од имена Хрс које је краћи облик имена Хранислав-Хранило [1-144].
-
Sa druge strane stakla
1.090 rsdTEODORA (12)
KOJA JE POSTALA DETE NACIJEOvo je priča o devojčici. Maloj, a velikoj ženi. Onoj, u koju se narod Srbije na prvi pogled zaljubio i u dahu je zavoleo, dao joj sve što je mogao i uz njenu nadljudsku snagu, uz njene roditelje i mlađeg brata, pomogao da ponovo raširi, naizgled slomljena krila.
Dobar dan, ja sam Teodora. Imala sam težak oblik leukemije koju sam pobedila. Zato sam sad ovde i planiram da ostanem.
MOJA PERSPEKTIVA
ILI KAKO SAM VIDELA RAKKažu da me ništa nije zaobišlo. Ipak, nešto jeste. Ono najgore. Zaobišlo me je ono od čega svi beže i misle da mogu da se sakriju. Zaobišla me je smrt. Ta brutalna i bezosećajna spodoba. Možda me i nije zaobišla, možda sam joj umakla, nasamarila je, nadmudrila, možda je naišla na lukaviju, pametniju i snažniju devojčicu nego što je očekivala. Ne bojim se više smrti. Ranije sam se plašila. Strah me je samo od odlaska. Ne volim da se selim, posebno kad ne znam kuda idem. Bojim se i ostavljanja. Ne želim nikoga da ostavim, niti želim da mene neko ostavi, a smrt je stalno tu, oko svih nas. Stigne pre ili kasnije na svačija vrata. Ne treba da se plašimo, treba samo što duže da je zavlačimo, ako ništa drugo, tako ćemo je nervirati, sigurno.
Kod mene je sve bilo normalno i onda odjednom ništa više nije bilo normalno. Moram tako da počnem, jer tako je bilo. Nenormalno baš.
Moje lečenje trajalo je ukupno nešto duže od dve godine. Da, dugo je trajalo, predugo možda. Ne mogu baš da kažem da sam sad skroz završila sa lekarima, terapijama, kontrolama i sličnim medicinskim „dragocenostima“, ali volim da mislim da je najgore prošlo. Bar što se tiče bolesti, odnosno lošeg stanja tela u kojem kontrolu nad organizmom preuzima neka glupa leukemija koja vam je nepozvana ušla u krv. Nepozvane goste niko ne voli, pa kada se uvale u kuću, mnogi ne prezaju da ih „na finjaka“ izbace napolje. Iako besprekorno lepo vaspitana, prema ovoj gošći nisam bila fina i nije mi žao. Zbog te posete i dalje imam probleme sa toksinima, sa teškim otrovima u svom malom telu koji me baš smaraju, pa moram još uvek da se družim sa onim sestrama što vole da nose bele mantile i da posećujem zgradu bolnice.
Imala sam samo osam godina, bio je 11. maj i meni je dijagnostikovana „akutna mijeloidna leukemija“. Eto, rekla sam! Probajte i vi, izgovorite! Teško je, jelda? Reči su grube, hrapave, komplikovane za izgovor, ne znam ko ih je takve osmislio, ali svaka mu čast, baš se namučio. Moralo je valjda da zvuči ozbiljno. Ništa nisam razumela, u to vreme nije bilo ni potrebe, samo sam shvatala da se sve nekako izokrenulo, promenilo, izvrnulo naopačke, zbog tih nekoliko grubih reči.
Znam da sam bila devojčica, kao i svaka druga. Nisam se razlikovala od svojih drugarica iz škole, niti od svojih sestara, sve smo bile iste. Onda se nešto desilo u mom životu, pa sam se ja – malo izmenila. Život se promenio. Iako sam bila dete, bez životnog iskustva, bez velikih planova za budućnost, bez obaveza i tereta raznih odgovornosti, moje vreme bilo je i ostalo dragoceno, a moj život bajka.
Kako to obično ide, svaka bajka ima glavne junake, dobre i zle. Ima princezu, princa, dvorac, ali i zlikovca, negativca. Tu su veštice, zmajevi, zli čarobnjaci koje do kraja priče princ, uglavnom svojim mačem, izbriše sa lica zemlje. Tako se u moju bajku u kojoj smo glavni junaci bili tata, mama, brat i ja, i živeli srećno, misleći, do kraja života, jednog dana nečujno na prstima ušunjala tamna senka. Nepozvana gošća bila je zlikovac. Veštica. Ono što spodoba nije znala, je da u ovoj bajci nema naoružanog princa, već svi mi, junaci, za opasačem imamo po jedan oštar mač. Tako smo joj došli glave sa svih strana. Naravno, prošlo je neko vreme dok sam smogla snage da taj mač izvadim „iz kamena“ i njime zamahnem u pravcu izvora veštičje senke.
-
Istorijski azbučnik Savskog venca
5.000 rsdАлександар Живановић Сања
Рођен је 1890. године у Београду. Био је студент и четник, добровољац од 1912. године. Погинуо је приликом покушаја пребацивања на турску територију код места Лисице, 1912. године. Улица Сање Живановић на Сењаку носи његово име.
Артиљеријска касарна
Кнеза Милоша бр. 24Артиљеријска или Тобџијска касарна налазила се на углу Милоша Великог и Немањине. На том месту је касније изграђена зграда Министарства шума и руда и Министарства пољопривреде и вода а данас се у тој згради налази Министарство иностраних послова.
Ватерполо клуб Север
Спортски боб клуб Београд, основан је 1926. године да би промовисао зимске спортове. Да би „убили“ летњу паузу, чланови боб клуба су основали пливачку секцију и подигли пливалиште на Сави, на месту где се данас налази ресторан „Шест топола“. Пливалиште је имало клупску зграду, свлачионице, ресторан и др.
На пливалишту су поред пливања игране и прве ватерполо утакмице. Убрзо је формиран и ВК „Север“, од кога је касније настао Пливачки и ватерполо клуб Црвена звезда.
Велика касарна
Кнеза Милоша бр. 31Преко пута дворца је у периоду 1834-1836. године подигнута Велика касарна. Зграда се зидала без обзира на протесте београдског паше. Имала је основу у облику слова „П“ и била је отворена према дворцу тј. према улици. То је била највећа касарна у ондашњој Србији. Претпоставља се да је грађена по пројекту Јохана Хенгстера из Земуна или Франца Јанкеа. У њој су се одржавала и скупштинска заседања краљевине СХС.
Касарна постоји и данас и налази се у дворишту Генералштаба у улици Кнеза Милоша број 31.
Лиман хан
Лиман је био турски хан који се налазио на месту првог отвора моста краља Александра Ујединитеља. Назив хана (Лиман) потиче од турског назива за пристаниште а у непосредној близини је било Савско пристаниште по коме је и добио име.
Кафана Лиман хан је била у власништву капетана Мише Анастасијевића, великог трговца и добротвора.
Милошева чесма
Чесма је подигнута у периоду 1831-1834. године истовремено са изградњом Конака кнеза Милоша. Милошева или чесма код Топчидерске цркве је најстарија уређена чесма у Топчидеру. Чесму је Управа Топчидерског парка обновила 1930. године. Чесма постоји и данас.
Милутин Ивковић – Милутинац
Рођен је 1906. године у улици Милоша Поцерца. Био је лекар и фудбалер, унук војводе Радомира Путника.
Као лекар, дерматолог, имао је приватну праксу у Београду. Хуманиста, сиромашне је лечио бесплатно и куповао им је лекове из сопственог џепа.
Ипак много је познатији као фудбалер. За ФК Југославија је одиграо 235 утакмица. После Југославије, пред крај каријере играо је за БАСК. Био је капитен репрезентације која је учествовала на Првом светском првентству у фудбалу у Уругвају 1930. године. Последњу утакмицу је одиграо 6. маја 1943. године, приликом прославе 40 година постојања БАСК-а.
Гестапо га хапси због комунистичке прошлости, 24. маја 1943. године а већ сутрадан је стрељан у Јајинцима. Једна улица поред стадиона ФК Партизан носи његово име а у парку ипред истог стадиона постоји у његова биста.
Обелиск у Топчидерском парку
Налази се у непосредној близини Милошевог конака у Топчидерском парку. Подигнут је 1859. године у част повратка кнеза Милоша Обреновића у Србију. Аутор споменика је каменорезац Франц Лоран. Споменик је сачуван и данас.
Парни млин кнеза Александра Карађорђевића
Топчидерски друмОво је био први парни млин у Београду. Подигнут је 1850. године. Млин је био у власништву кнеза Александра Карађорђевића па су га звали и „Књажевски парни млин“. После пада династије Карађорђевић, млин је продат 1869. године, а 1883. године га купује фирма „Игњат Бајлони и синови“.
Пирамида
Београд је имао четири пирамиде. Реч је о бункерима које су Немци подигли да би заштитили своје људе од бомбардовања. Пирамидалног су облика да би бомба која би погодила склоништа склизнула низ зидове пирамиде и тако штету свела на минимум. Основа је 27 x 14 метара а зидови су дебели три метра. У тренутку писања овог текста остала је само још једна у Савској улици.
Сима Лозанић
Рођен је 1847. године. Био је један од првих осам професора на Београдском универзитету, први ректор и први почасни доктор. Предавао је хемију на већини европских универзитета.
Био је члан и председник Српске краљевске академије. У више наврата је био министар у Српској влади.
Једна улица на Дедињу носи његово име.
Скулптура Жетелица
Топчидерски паркСкулптура „Жетелица” постављена је 1852. године и једини је сачувани и најстарији примерак украсне парковске скулптуре у Београду. Представља богињу земљорадње Цереру, ливена је у Бечу и рад је бечког вајара Фиделиса Кимела.
-
Povratak šampiona
600 rsdPOČETAK
Nakon što se završila sezona 2017-18. trebalo je smoći snage i okrenuti novi list i početi sve ispočetka. Prava na grešku nije bilo, trebalo je sesti dobro razmisliti šta i kako dalje. Za početak je trebalo dovesti trenera koji bi vratio Zvezdu na put kojim idu šampioni.
Iz kluba su otišli Milko Bjelica, Dilan Enis, Alen Omić, Tejlor Ročesti, Džejms Feldin, Matijas Lesor, Pero Antić, Stefan Janković, Nemanja Dangubić, i Nikola Jovanović koji je otišao na pozajmicu u Trento. Ostali su Branko Lazić, Dejan Davidovac, Filip Čović, Marko Kešelj, Ognjen Dobrić i Aleksa Radanov. Trebalo je dovesti trenera koji bi zajedno sa upravom i stručnim štabom stvorio tim kadar da vrati Zvezdi titulu i plasman u Evroligu.
Rukovodstvo kluba svesno da nema vremena za gubljenje, odmah se dalo na posao, pa je ono što joj iz objektivnih razloga nije pošlo za rukom prošle sezone sada je uradilo i 13.07.2018. godine i ozvaničilo saradnju sa Milanom Tomićem kao novim trenerom Crvene zvezde na tri godine. Milan Tomić, inače nekadašnji košarkaš Radničkog i Olimpijakosa a potom dugo godina i pomoćni trener u stručnom štabu Olimpijakosa (dva puta kratko i prvi trener Olimpijakosa), prihvatio se veoma odgovornog zadatka da vrati Zvezdi tron.
Samo dan nakon što je Milan Tomić postao trener Crvene zvezde stiglo je i prvo pojačanje. Bili Beron, američki bek šuter je 14.07.2018. godine potpisao za Crvenu zvezdu, i ispostaviće se kasnije da je to bio odličan potez trenera i uprave kluba.
16.07.2018, nakon što je završio sa školovanjem u SAD-u, u Crvenu zvezdu se vratio i centar Dušan Ristić, Zvezdina budućnost u narednom periodu. U naredna dva dana Crvena zvezda je završila sa pojačanjima kada je centarska pozicija u pitanju, prvo se nakon što je ostavio veliki trag u Zvezdi 17.07.2018. vratio Maik Cirbes da bi sutradan 18.07.2018. iz FMP-a u Zvezdu prešao Majkl Odžo, gorostasni dobroćudni div (koji neverovatno podseća na Džona Kofija lika iz filma Zelena milja).
03.08.2018. godine novi član je postao i Stratos Perperoglu koji je i te kako poznato košarkaško ime i koji je već radio sa Tomićem u Olimpijakosu, i on će takođe biti odlično pojačanje i postati ljubimac zvezdinih navijača ali i autora ovih redova koji će ga nazivati doktorom košarke jer to zaista i jeste.
Samo dan kasnije 04.08.2018. godine u Zvezdu stiže i Muhamed Faje, široj javnosti ovde nepoznat košarkaš koji je prethodno igrao u Grčkoj ligi, ali dobro je bio poznat Milanu Tomiću koji će takođe biti pun pogodak.
Iz FMP-a je vraćen Boriša Simanić koji će u ovoj sezoni pod dirigentskom palicom Milana Tomića eksplodirati i potvrditi svoj esktra košarkaški talenat koji je posedovao kao i Nemanja Nenadić koji je imao iza sebe odličnu sezonu u FMP-u.
10.08.2018. godine Crvena zvezda je dovođenjem plejmejkera Džoa Reglanda završila prelazni rok i mogla je da krene sa pripremama i prijateljskim susretima i polako da sprema tim za predstojeću sezonu. Uglavnom, ovaj tim će izneti celu sezonu do kraja će 11.02.2019. godine dovesti još samo K.C Riversa za razliku od ostalih timova a pogotovu najljućih rivala za trofej, ekipa Cedevite, Partizana i Budućnosti koji su promenili po trenera u sezoni i dovodili veliki broj igrača pre i tokom sezone. Zato je i ova sezona Crvene zvezde i te kako dobila na težini i važnosti.
-
Veliki Žuti
500 rsdPOČECI
Njegova fudbalska i životna bajka počinje 12. januara 1969. godine u Šveningenu u SR Nemačkoj. Otac Đuro koji je rođen 1939. godine u zagorskom selu Gornji Čemehovac (na pola puta Zagreb – Kumrovec) je 1961. godine otišao za bratom u Štutgart tražeći bolji život i posao i počeo raditi kao stolar. Tamo je upoznao svoju buduću suprugu Robijevu majku Emiliju (devojačko Đoković), rođenu Čačanku, koja je 1963. godine otišla u Nemačku. Bio je najstariji od troje dece koliko su Đuro i Emilija imali. Još kao mali je pokazao interesovanje za loptu i fudbal, dok sestru Renatu i brata Danijela to nije nikada privlačilo. Otac Đuro (koji će mu kasnije kroz ceo život i karijeru biti najveća podrška i oslonac i biti za njega tu kada je najteže da ga svojim savetima podigne, ohrabri) video je da mali Robert ima talenta za fudbal. Već sa dve godine se seli u Štutgart koji nudio bolje uslove za biznis. Đuro je već imao jaku firmu sa 120 radnika. Sa šest godina ga je odveo u podmladak Kikersa.
Za razliku od tadašnje Jugoslavije u Nemačkoj se mnogo ranije počinje sa treniranjem fudbala tako je otac Đuro malog Robija odveo u petliće Štutgart kikersa da počne trenirati. Prvi koraci, naravno kao i kod svakog deteta tog uzrasta, su bili nesigurni. To je bilo besomučno trčkaranje za loptom i dečija igra. Svakodnevno se treniralo i dosta su se igrale utakmice. Od malih nogu je pokazivao potencijal i smisao za dribling, dosta dobro je rolao loptu što će u kasnijoj karijeri to dovesti do savršenstva. Već tada se upisivao u strelce, dešavalo se da dâ na utakmici po tri gola i njegovoj sreći nije bilo kraja. Tada je igrao na mestu centarfora i kasnije u Dinamu se okušao kao centarfor. Tada u Americi je počela popularizacija fudbala pa su njihovi skauti se rastrčali po celom svetu jureći talente kako bi došli igrati u Americi, pa su tako došli i do Nemačke gde su odabrali deset najtelovantovanijih dečaka među kojima je bio i Robi. Roditelji ga nisu pustili, na sreću ili žalost neka svako sam proceni. Autor ovih redova je večno zahvalan Robijevim roditeljima što su doneli takvu odluku. Kada je napunio deset godina porodica je zbog Robija napustila Nemačku i vratila se u domovinu. Te 1979. godine Robi je bio i najveći zagovornik povratka u Jugosaviju. Završio je četvrti razred kada su odlučili se vratiti nazad. Iako je rođen u Nemačkoj i tamo stekao prijatelje, ipak ga je nešto vuklo u rodni kraj svoga oca. Vrativši se u Jugoslaviju Robi i njegova porodica su se nastanili u Zagrebu, na Bukovcu blizu Maksimira gde je bio stadion Dinama, a sve to radi lakšeg Robijevog treniranja, dok je otac Đuro otvorio svoju pilanu u Kraljevcu na Sutli. Otac Đuro, veliki Dinamovac, ga je odmah odveo u Dinamo da trenira. Prvi treneri su mu bili Cvek i Cvenk, nekadašnji igrači Dinama, od kojih je Cvek bio i reprezentativni bek. Nakon samo par treninga Robi je zadovoljio kriterijume i mogao je nastaviti u Dinamu. Redovno je otac Đuro dolazio na treninge i bio uz malenoga Robija. Posle pomenutog dvojca, treneri Dinama koji su trenirali Robija su bili Kobešćak, Đalma Marković, Sušak, Kuže. U Dinamu u mlađim kategorijama će upoznati i Zvonimira Bobana koji je nakon tri godine, koliko je Robi već trenirao u Zagrebu, prešao iz Imotskog u Dinamo, i tu će se stvoriti jedno nerazdvojno prijateljstvo. Na putovanjima su bili cimeri, čak su imali i zajednički tim u malom fudbalu koji se zvao Figaro. To prijateljstvo traje sve do današnjih dana, iako će im se putevi tokom njihovih karijera razilaziti. Robi će 1986. otići iz Dinama, ali prijateljstvo i zajedničko odrastanje su ipak nešto neraskidivo. To su bili prvi fudbalski koraci Velikog žutog.
Počeo je u mlađim kategorijama Dinama i tu proveo punih šest godina. Na turniru „Kvarnerska rivijera“ u proleće 1985. godine nastao je prvi i jedini njegov konflikt sa trenerima. U polufinalu tog turnira Robert je zaradio žuti karton a trener Dinama Marković prosto je pobesneo zbog toga, i rekao mu svašta. Robi jednostavno nije to mogao da otrpi i pređe preko tih uvreda i nije izašao na drugo poluvreme. Nažalost, nije igrao ni sutradan u finalu turnira. Nakon toga biva prebačen u prvi tim Dinama, ali kao amater nema još potpisan profesionalni ugovor .
Te 1986-87. Dinamo je u prvenstvo završio na 6. mestu kao i prethodne dve sezone, 6 bodova zaostatka iza šampiona Partizana.
U Kupu „Maršala Tita“ Dinamo je ispao već u šesnaestini finala kada je nakon boljeg izvođenja penala, 3-2, dalje otišla ekipa Budućnosti iz Banovića. U regularnom delu utakmice rezultat je bio 0-0.
Zbog lošijih rezultata Dinamo u evropskim kupovima nije učestvovao.
Robert Prosinečki je te sezone odigrao dve utakmice za Dinamo i to u prvenstvu prvu kada je debitovao u 13. kolu protiv Željezničara i drugu u 25. kolu protiv tuzlanske Slobode.
Ćiro Blažević je te sezone pre samog debija nekoliko puta obećavao da će ga ubaciti u igru, ali nije bilo ništa od toga. Protiv Čelika je imao obećanje, ali Robi nije video ni minuta, potom protiv Slobode u Tuzli nije ga bilo ni na klupi. Ali, kako kaže ona narodna dok jednom ne smrkne drugom ne svane, tako je usled dva žuta kartona Marka Mlinarića Robi konačno dobio šansu.
Ipak će ostati ta prva utakmica kada je nastupao za modro plave a to se desilo u 13. kolu prvenstva 02.11.1986 godine. Dinamo je na svom stadionu u Maksimiru dočekao sarajevski Željezničar. To je dan kada je Robert Prosinečki zakoračio na fudbalsku scenu i na najbolji mogući način se predstavio velikoj fudbalskoj javnosti. Tog dana Robi je debitovao za prvi tim Dinama. Debi kakav se samo mogao poželeti. Svaki fudbaler sanja da jednoga dana kada istrči na travnati zeleni tepih na svom debitantskom nastupu postigne gol i upiše se u strelce. Taj san je u javu upravo pretvorio Robi. Igrao se 38. minut prvog poluvremena, tekao je napad Dinama kada je Robi koji se nalazio iskosa sa leve strane na ivici šesnaesterca dobio loptu od Kuzmanovića, ne časeći ni časa on je šutirao ka protivničkom golu razornim i preciznim udarcem poslao loptu u desni donji ugao, da ni iskusni golman Janjuš nije mogao ništa da uradi, lopta se zakoprcala u mrežu iza njegovih leđa. Dinamo je poveo prvencem Prosinečkog od 1-0. Do kraj utakmice Dinamo je povećao svoje vođstvo golom Malbaše na 2-0.
Robert Prosinečki je na terenu proveo 68 minuta kada ga je zamenio Ivan Cvjetković. Na stadionu je bilo prisutno 15.000 gledalaca, sudije ovog meča su bili Branko Bujić iz Bara, a njegovi pomoćnici Radović iz Beograda i Zekan iz Splita.
Timovi su nastupali u sledećim sastavima:
Dinamo Zagreb – Ladić, Cupan, Vujović, Lesjak, Z. Cvetković, Kuzmanović, Besek (Boban od 69 minuta), Munjaković, Malbaša, Prosinečki (Ivan Cvjetković od 68 minuta), Bogdanović.
Željezničar Sarajevo – Janjuš, Berjan, Baljić, Šabanadžović, Verlašević, Komšić, Ninković, Škoro, Mihajlović (Slišković od 82. minuta), Đurić, Ivanović.
Nažalost, ovaj odličan debi Prosinečkog nije mu mnogo pomogao da izbori bolji status kod Miroslava Ćire Blaževića, trenera Dinama. Do kraja prvenstva je odigrao samo još jednu utakmicu za i to 12.04.1987. godine protiv tuzlanske Slobode, kada je ušao u igru u 55. minutu. Do kraja te sezone više nije odigrao jedan jedini minut. Tražio je da se sa njim potpiše profesionalni ugovor, ali čelnici Dinama i tadašnji trener Miroslav Ćiro Blažević to odbijaju, govoreći da on jednostavno ne zadovoljava kriterijume Dinama. Kulminacija je nastala kada je Ćiro Blažević gostujući u jednoj radio emisiji na prvom programu Radio Zagreba izjavio sada već onu čuvenu rečenicu:
„Taj (Robert Prosinečki) nikada neće postati igrač. Ako dokaže suprotno, pojest ću svoju diplomu fudbalskog trenera.“
Otac Đuro naravno kao i svaki roditelj nije ostao dužan treneru Blaževiću pa mu je odgovorio sledećim rečima:
„Znate kaj Gosn. Ćiro, osam godina sam ga vozil na stadion. Potrošil sam toliko auta, vremena i benzina da sam mogel napraviti vilu na trgu Bana Jelačića. Vodim ga u Zvezdu.“
Ostalo je istorija.
-
KK KOSOVO POLJE 1978-1999.
500 rsdPOČETAK
Kosovo Polje prigradsko naselje Prištine, koje krajem osamdesetih godina prošloga veka izrasta u opštinu, nalazilo se na desnoj strani reke Sitnice i predstavljalo je glavnu železničku raskrsnicu na Kosovu i Metohiji. Svako ko je iz Prištine i okoline putovao vozom morao je doći do Kosova Polja i krenuti ka željenim destinacijama.
Nastanjeno je većinskim delom Srbima i Crnogorcima a manjim delom Romima i Albancima. Kosovo Polje nastaje kao železnička kolonija krajem 19. veka da bi svoj procvat imala između dva svetska rata kada su ga naselili kolonisti koje je država privukla. U samom početku, dok naselje nije zaživelo, bilo je veoma teško jer je teren gde je nastalo Kosovo Polje bio pun šipražja, pruća, puteva koje su sami kolonisti gradili i raščišćavali i od svog mesta tokom godina napravili važnu železničku raskrsnicu i čvor gde su se ukrštali putevi Beograd – Skoplje, Niš – Peć – Prizren.
Sve do čuvenog ustava 1974. godine u Kosovu Polju je 95% stanovništva su činili Srbi i Crnogorci, nakon donošenja tog ustava koji je bio početak kraja Srba i Crnogoraca na Kosovu i Metohiji demografska slika počinje naglo da se menja kako u samom Kosovu Polju tako i na celom Kosovu i Metohiji.
Već na obodima Kosova Polja počinju da niču albanska naselja da bi samo 16 godina od donošenja ustava, 1990. godine u Kosovu Polju i njegovoj okolini živelo blizu 4.000 Albanaca, od 15.000 ljudi.
Sedamdesetih godina dvadesetog veka a naročito od 1981. godine i početka demonstracija, prvo studentskih kako su oni pokušali da zamaskiraju svoje namere da Kosovo i Metohija prvo postane republika a potom se i otcepe od Srbije i Jugoslavije, Albanci prvo periodično a potom svakodnevno, kako po većim gradovima Prištini, Peći, Kosovskoj Mitrovici, Gnjilanu, Prizrenu, Đakovici, tako i po manjim mestima vrše napade na nealbansko stanovništvo u fizičkom i u psihološkom smislu.
U periodu sve do 1989. godine sva vlast na Kosovu i Metohiji je bila u rukama Albanaca i niste imali kome da se žalite. Kosovo Polje je tada bilo i možda na najvećem udaru separatista jer je bilo trn u oku kao većinsko srpsko a nalazilo se na jako bitnom čvorištu koje smo opisali, i kroz njega je prolazio magistralni put ka Peći.
U tom i takvom okruženju omladina Kosova Polja kao uostalom i sva omladina nealbanskog porekla na Kosovu i Metohiji nije imala prevelikog izbora za zabavu i razonodu. Omladina Kosova Polja se okupljala u domu kulture „Braća Krajinović“ gde su se održavale čuvene igranke ili na betonskom terenu u sklopu škole „Aca Marović“.
Kosovo Polje je već imalo svoje Sportsko društvo a najistaknutiji predstavnici su bili Fudbalski klub i Atletski klub koji je imao veće ime i bio poznat i van prostora Kosova i Metohije. Da bi mogla da se uključi u sport i druga omladina Kosova Polja koja nije bila talentovana za pomenute sportove razmišljalo se da se oformi još neki klub u nekom drugom sportu.
Prva ideja da se napravi rukometni klub a tu je prednjačio Boro Rikalo je propala jer nakon poziva i apela da se prijave zainteresovani odziv je bio jako mali, pa se onda prešlo na ideju formiranja Košarkaškog kluba jer je dosta omladine nakon onog čuvenog osvajanja zlatne medalje 1970. godine na Svetskom prvenstvu u Ljubljani bilo inficirano košarkom. Te su tako i u samom Kosovu Polju na svakoj banderi nicali improvizovani koševi.
Tako da je ideja o košarkaškom klubu odmah bila prihvaćena i odziv je bio veoma veliki. Najveće zasluge oko osnivanja kluba idu Miodragu Migi Samardžiću, Milovanu Raduloviću, i Milošu Šejatu koji su bili i zagovornici te ideje a bogami su i debelo povukli i na kraju uspeli da pobede birokratiju u Prištini i na Kosovu i Metohiji koja ih je na svakom koraku saplitala i pokušavala da onemogući u svojoj nameri. Ali ljubav prema košarci i prema stvaranju svog tima bila je jača i na kraju posle mnogo muka, mnogo priložene dokumentacije dato je zeleno svetlo da klub može da se osnuje.
Osnivačka skupština održana je u Domu kulture „Braća Krajinović“ gde je izabrano i prvo rukovodstvo kluba i prvi trener KK Kosovo Polje je bio Svetislav Jovanović Tisa, nastavnik fizičkog vaspitanja.
Petar Šejat i Milovan Radulović su se već bavili košarkom jedan je bio u Elektrokosovu, drugi u Prištini i njih dvojica su bili ti koji su ostale edukovali košarkaškim pravilima i načinom igre. U prvo vreme ceo tim je bio sastavljen omladinom iz Kosova Polja. Prvi igrač koji je došao sa strane tačnije iz Prištine (kad kažem sa strane misli se na geografski pojam ne na košarkaški klub) je bio Sreta Zakić.
Prvu sportsku opremu su uzeli u prodavnici „Sport“ bele triko majice, šorceve i komplet brojeve koje su peglama na triko majicama lepili. Te godinu dana kasnije kada se klub malo organizacijski stabilizovao uzeli su zeleno bele prugaste dresove.
vić, Mića Radulović, Vukotić, Lepović, Damjanović, Milenković, Dušan Mladenović Kardaš, Trener Svetislav Jovanović. Čuče Slavko
Kao domaćin Kosovo Polje je prve tri sezone dok se košarka igrala na otvorenim terenima odigrala upravo tu na tom igralištu Osnovne škole „Aca Marović“ a svlačionice su bile školske prostorije.
Tih godina je među svima njima vladalo drugarstvo, igrali su košarku iz ljubavi sa velikim entuzijazmom u želji da pobede, da njihovo Kosovo Polje bude ravnopravno sa drugim timovima da pokažu da i oni vrede. I pre i nakon utakmice bi se nastavilo sa druženjem a između utakmica su non-stop bili na terenu. Igrački kadar tih prvih godina se menjao, mnogi su odlazili zbog školovanja van Kosova i Metohije nasleđivali bi ih drugi ali žar i ljubav prema košarci i klubu nije jenjavala, naprotiv, rasla je iz godine u godinu.
Tombola koja je bila organizovana sveke večeri nalazila se pored Doma kulture „Braća Krajinović“ i ona je bila glavni finansijer tih godina „SD Kosovo Polje“ pa i samog Košarkaškog kluba. Oko tombole su najviše računa vodili Grujica Milenković, Mića Ivanović, i Veljko Odalović kako bi sve proteklo regularno i kako bi se privukao što veći broj ljudi jer od toga je i klub zavisio da li će opstati.
Na kakvim su sve terenima igrali, sa sa kakvim su se okolnostima suočavali košarkaši Kosova Polja, verujte mi, to je više za Riplijevu rubriku „Verovali ili ne“. Pamte se gostovanja u Podujevu gde bi, kada su košarkaši Kosova Polja trčali u kontru, deca sa biciklama uletala u reket domaćina. U Đakovici se nije igralo ni na parketu niti na betonu već na pločicama pa kada bi gosti poveli onda bi domaćin dovukao crevo i polivao teren pa bi košarkaši Kosova Polja popadali kada bi krenuli u napad ka košu domaćina. U Suvoj Reci bi nakon utakmice iako je domaća ekipa pobedila gomila navijača ostala ispred svlačionice kako bi još više zaplašila goste pa su oni morali da se probijaju kroz gomilu neprijateljski raspoloženih navijača kako bi došli do svojih automobila. O verbalnim uvredama, psovkama je izlišno govoriti jer su one bile deo tog navijačkog folklora, dešavalo se i to da je publika bila tik uz aut liniju pa bi se polovina igrališta domaćina polako sužavala jer bi navijači korak po korak ulazili u teren i pravili živi zid i tako gostima smanjili manevarski prostor. O sudijama i njihovim odlukama dovoljno je navesti primer iz 1979. godine kada je Kosovo Polje gostovalo u Peći ekipi Budućnosti, utakmica jako važna i bitna za sam vrh, odlučivala je ko će ići u viši rang, Prvu kosovsku ligu. Sudija, naravno, tokom utakmice izbacuje celu kompletno prvu petorku Kosova Polja Grujicu Marinkovića, Miću Radulovića, Zorana Rešetara, Milenka Milenkovića, Mišu Milunovića i opet je domaćin jedva na kraju pobedio sa dva poena razlike.
Ulaskom u Prvu Kosovsku ligu klub mora već da se polako diže na viši nivo, angažuje se kondicioni trener iz Atletskog kluba Kosovo Polje Rade Đurđevac i ide se i na pripreme kako bi ekipa što bolje se pripremila za prvenstvo. Prve dve sezone 1978. i 1979. godine liga se igra preko godine, prvi deo prvenstva u proleće, drugi deo u jesen. Tek treće sezone 1980-81. se igra od oktobra 1980. pa do maja meseca 1981. godine, ali to prvenstvo zbog sada već čuvenih demonstracija u martu mesecu 1981. godine a potom i oružanih sukoba u aprilu mesecu nije bilo ni završeno.
Od sezone 1981-82. Košarkaška liga Kosova prelazi sa igranjem u hale i KK Kosovo Polje i organizacijski a i igrački se podiže na mnogo veći nivo od dotadašnjeg, dobija se nova oprema, svilene trenerke, igra se u hali „25 maj“, u Prištini igrački kadar se drastično menja i klub počinje da sanja neke veće snove prvo u ulasku u Drugu saveznu ligu a potom i u Prvu saveznu ligu ali o tom potom.
-
Putovanje Petra Kelemena: priča o atentatu na kralja Aleksandra
700 rsdPRIPREME ZA DOČEK U PARIZU
5. OKTOBAR 1934.
Pripreme za doček Njegovog kraljevskog visočanstva kreću se ubrzanim ritmom. Železnička stanica Envalid, na koju je predviđeno pristizanje kraljevskog voza, temeljno se ukrašava. Za tu namenu zaposlen je i dopunski personal. U hotelu ,,Krijen“ gde će odsesti , sve je podređeno njegovom dolasku.
Francuska štampa još danas odvaja puno prostora na svojim stranicama i usmerava svoju pažnju ka dočeku koji je u pripremi. Fotografije kralja, mladih prinčeva, broda „Dubrovnik“, kojim kralj putuje i mnoštvo drugih prigodnih fotografija su obavezna ilustracija svih francuskih novina. Nakon jučerašnje rubrike u uglednom francuskom „Enformationu“, u kojoj se posebno ističe politički aspekt putovanja Njegovog visočanstva kralja, jutarnje izdanje ,,Petit Journala“ je svoj uvodni prostor posvetila Njegovom visočanstvu i dinastiji Karađorđević, kao i Jugoslaviji. Večernji ,,Entransizan“, takođe, donosi iscrpni izveštaj o putovanju visočanstva i ističe veliki gest blagopočinješkog kralja Petra prema francuskom narodu, i dalje nastavlja: ,,Njegov sin, kralj Aleksandar, pobožno je prihvatio tradiciju prijateljstva Jugoslavije i Francuske. Ta privrženost je došla do izražaja krajem 1915. godine, kada je, povlačeći ostatke svoje hrabre, ali umorne vojske sa Krfa, prestolonaslednik Aleksandar tadašnjem predsedniku Poenkareu uputio depešu sledećeg sadržaja: ,,Srbije više nema, ali je njena vojska ostala! Mi smo spremni da dođemo i da nastavimo borbu na francuskom frontu.“
Hotel u kojem će odsesti Njegovo visočanstvo nalazi se u najlepšem delu Pariza, na ogromnom trgu ,,Konkord“, koji je širok 250 metara, a njegova dužina iznosi 400 metara. Utisak o njegovoj veličini i prostranstvu je još veći, zbog njegove otvorenosti sa tri strane. Na jugu se proteže do reke Sene, duž velikog mosta koji vodi do Burbonske palate, u kojoj je smešten francuski parlament. Levo od nje nalazi se prostrani Tiljerijski park, dok sa desne strane postoji još jedan park presečen avenijom Jelisejska polja, na čijem je kraju smešten ogroman trijumfalni luk sa grobom neznanog junaka. Samo je jedna strana trga Konkord okružena zgradama. To su dve monumentalne građevine sa arkadama, između kojih se prostire ulica Rojal. U jednoj od tih zgrada je smešteno Ministarstvo pomorstva i mornarice. Hotel ,,Krijon“ je smešten u drugu zgradu, nasuprot Jelisejskim poljima. Odmah do njega je američka ambasada, a malo dalje i rezidencija predsednika republike. Sa prozora i terase hotela ,,Krijon“ pruža se široki pogled ka najuzvišenijem zdanju koje je civilizacija ikada stvorila. Opšte je mišljenje da nijedan grad na svetu nema ništa što bi se moglo meriti s lepotom i grandioznošću trga Konkord i prekrasne avenije koje ga presecaju u punoj dužini.
Palata u kojoj je smešten hotel ,,Krijon“ izgrađena je 1758. godine po želji Luja XV. Njen tvorac je čuveni arhitekta Gabrijel, čije ime avenija nosi do dana današnjeg. Do 1908. godine ova palata je pripadala čuvenoj francuskoj porodici Polinjak. Iste godine ova porodica prodala je svoj dvorac i otad je u njemu smešten hotel ,,Krijon“, koji je postavivši najmoderniju instalaciju enterijerne uređenosti, uspeo da sačuva prostrane salone i umetničke dekoracije starog dvorca.
Za doček kralja rezervisan je prvi sprat zajedno sa takozvanom ,,Salom orlova“. Već nekoliko dana u tom delu hotela traju velike pripreme za doček visokog jugoslovenskog gosta. ,,Sala orlova“, velika sala za prijem kralja, dobila je ime po ukrasima pozlaćenih orlova na tavanici, u stilu Luja XIV, izvedeni u raskošnim pozlatama, koji pokrivaju stranični enterijer, pored ostalih umetničkih rukotvorina u duborezu, kojih je bilo u izobilju.
Odmah do ,,Sale orlova“ nalazi se jedan intimniji (još uvek veliki ) salon za skromnije prijeme. I ovaj je salon uređen veoma raskošno. Čitav zid salona prekriven je starim goblenom, na kojem je izvanredno živopisno prikazana scena pastirskog života.
PRIPREME ZA DOČEK U MARSEJU
5. OKTOBAR 1934.
Ni Marsej se nije mnogo razlikovao od Pariza. Euforija zbog posete Njegovog visočanstva kralja bila je izražena u javnom životu grada desetak dana pre njegovog oficijalnog dolaska. Sve je bilo podređeno predstojećoj poseti jugoslovenskog monarha. Ovde, u luci Marsej, Njihova visočanstva, kralj Aleksandar i kraljica Marija, biće dočekani od strane ministra spoljašnjih poslova, gospodina Bartua, kao i ministra mornarice, gospodina Pjetrija. Za ovaj doček angažovane su čitava francuska sredozemna flota i velike jedinice kopnene vojske, kao i građani Marseja, koji su oduvek gajili najiskrenija osećanja i simpatije prema kralju i jugoslovenskom narodu, uopšte. Ta je gostoprimljivost manifestovana više puta, a naročito za vreme rata, kada su na jugu Francuske jugoslovenske izbeglice bile primljene kao u svoj dom.
U Marseju će kralj Aleksandar položiti venac na spomenik Poali d’ Orijen, da bi potom prisustvovao čajanki priređenoj u njegovu čast, organizovanoj u sali prefekture.
Specijalnim vozom iz Marseja kralj putuje u Pariz.
Prestoj u Parizu biće ispunjen nizom velikih svečanosti. Najpre će kralj položiti venac na Grobu neznanog junaka. U Jelisejskoj palati biće priređena gala večera u njegovu čast, na kojoj će prisustvovati članovi francuske vlade i diplomatski kor. Predviđeno je da Aleksandar prisustvuje i maskarama u garnizonu „Saturno“, dok je svečani ručak povodom kraljeve posete predviđen u Sensirskoj školi, gde je blagopočivši kralj Petar stekao vojničko obrazovanje. U čast njihovim kraljevskim visočanstvima, predsednik francuske republike, gospodin Lebren sa gospođom, priređuju svečanu večeru. Od oficijalnih razgovora u Parizu, predviđeni su susreti sa gospodom Dumerago, Tartuom, Zermen-Martenom, kao i susret sa maršalom Petenom. Na Orisejskom keju biće priređena još jedna gala večera, kojom će biti završene svečanosti u Parizu.
