-
-
-
-
-
-
-
Tajna operacija „Heroin“
1.090 rsdNarednih mesec dana je trener bio prilično nemilosrdan prema Alekseju i Leni, po Zdravkovom savetu, morali su da znaju sve tehnike samoodbrane. Streljaštvo je bilo najteže Alekseju. Ali nije bilo loše. Zdravko kao iskusan inspektor ih je podučavao i trudio se da bude maksimalno profesionalan, pogotovo prema Leni. Za čudo, mala je iz prve ili druge gađala metu. Bila je oštra i agresivna… Lena je u tim momentima razmišljala, kako će pre svega uhvatiti dilere koji ubijaju decu, sa druge strane zaraditi lovu da će negde da otputuje da ne gleda ovo sivilo po Beogradu i demonstracije, pa će lepo na miru moći da piše tajno knjige pod pseudonimom. Zdravko nije pokazivao, ali je bio vrlo skeptičan. Aleksej je prihvatio činjenicu da ovo mora da odradi. Uostalom, bolje i ovo nego da ga kokne nego pre ili kasnije od krupnijih dilera? Možda mu je ovo način da izađe iz cele te priče? Ubedio je sebe da tako mora biti i dao maksimum od sebe, što mu nije bilo teško da uđe u formu jer su Lena i on vežbali svaki dan u teretani. Tehnike samoodbrane i napada su savladali. Još malo vežbe oružjem, i to je to. Nakon toga, dolazi momenat kada kolege obučavaju Zdravka, menjaju mu ličnu kartu, više se neće zvati Zdravko nego Žarko. Oblačiće se kežual, sportski, od sada kreće da pušta kosu i ređe da je pere, što važi i za Lenu, jer moraju da izgledaju kao narkosi. Aleksej je već upoznat sa pola ekipice dilera i narkosa i njemu veruju. On će ih odvesti. Lenu će predstaviti kao svoju ribu, a Žarko im je zajednički prijatelj koji će im kumovati na svadbi, krupni diler u usponu i povremeni konzument, da niko ne posumnja, jer koji diler nije konzument? sve troje su morali da igraju igru da su navučeni. Alekseju neće biti problem da glumi narkomana i dilera, jer se zna da to jeste. Lena poučena iskustvom iz prošlosti zna fenomenalno da glumi da je urađena, poželjno da popije i tablete za smirenje koje joj spuštaju kapke, ili bar sa Aleksejem da se naduva. Zdravko je ovo teško prihvatao i hvatao se za glavu, ali ga je šef natezao i nije imao izbora osim da operaciju što pre započne. Kada su završili Zdravkovu ličnu kartu lažiranu, morao je da vežba da se zove Žarko. Morao je da vežba glumi narkomana, da se ponaša kao skeptičan diler ali ozbiljan tip koji hoće na krupnu lovu i robu da radi, tako da niko ne posumnja. Užasavalo ga je da vežba smućen pogled, i spuštene kapke. Osećao se kao da ga je neko ubacio u predstavu zvanu – cirkus. Našli su jedan mali stan, skroman na Banovom brdu. Lokacija ne sme da bude udarna. Stan im je iznajmio kolega iz policije, tako da ne bude nikakve sumnje. Zgrada je bila mala, i komšije su uglavnom bili penzosi. Tačno za sedam dana kada se obave sve birokratske stvari, operacija zvanično počinje. Zdravko je tu noć dugo razgovarao sa kolegom sa kojim je dugo radio, Markom.
„Ovo će biti teško…”
„Šta u ovom poslu nije teško? Posmatraj pozitivno. Šef će ti dati odmor nakon svega ovoga, plus lepu sumu novca i opet ćeš moći normalno da živiš. Uostalom rešavao si ti i gore slučajeve…”
„Znam, al’ jebote pogledaj me, zovem se Žarko, pustio malo kosu koju uzgred ne smem da perem moram da vežbam po Leninim instrukcijama kako da se ponašam urađeno. Čoveče ja ni alkohol nisam pio. Kao klinac sam štrebao ceo život da bih obavljao sada ovo…”
„U to ime, idemo na jedan viski da se opustiš, uzgred, ta kosica ti lepo stoji…” Nasmejaše se oboje i odoše u pab.
Lena je taj slobodan dan ručala sa roditeljima, objasnila kako će imati mnogo posla. Na svu sreću, majka ide da radi u Kanadi na mesec dana, otac je išao redovno u Bosnu na odmor, te neće biti puno smaranja. Ostavili su joj svežanj novca i ispričali se. Lena je gutala knedlu. Samo je dva puta lagala roditelje. Da se drogirala u prošlosti i sada za ovu operaciju. No, ovo je u humane svrhe a zaradiće i pare. Nakon toga je otišla sa sestrom u šoping, čavrljale su o nebitnim temama, šetale gradom koji je već bio okićen i odisao nekom prazničnom atmosferom, samo se Lena pitala kojom atmosferom kad su iza nas godine pakla i užasa, od korone, stradanja, do protesta i haosa. No, nije mogla sada da se bavi time. Ona i Aleksej su dobili novi broj i novi telefon koji će koristiti u operaciji. Pored regularnog biće i taj. Tačno za pet dana, sve troje su neprimetno morali da se usele u stan i tokom cele operacije da borave tamo.
Zdravko se za to vreme pripremao i proučavao sve moguće dilere, narkomane, grupe, pogledao čak i filmove kako se narkomani ponašaju, kakve su im oči. Rekla mu je Lena važnu stvar. Znaš kako narkoman prepoznaje narkomana? Po očima. A civila i pandura namirišu iz daljine. Pazi da ne pomešaš uloge. Ti si sada narkos. Moraš tako da se ponašaš ako želiš da ovo uspe. Zdravko je objasnio ženi da odrađuju još jednu operaciju i da će biti van grada nekoliko dana. Kako je žena bila besna što je zapostavlja zbog posla, posvetila se svom i trudila da zaboravi sve. Zdravko je ćerkici kupovao sve što je želela, vodio je na palačinke i pomagao joj oko gradiva. Kolegama je podvukao da mu drže porodicu na vidiku.
„Budi bez brige.” Rekli su mu. Takođe kada se usele u stan, jedan slupani fića, i drugo neko osrednje auto biće u blizini stana sa policajcima, ako dođe do nepredviđenih okolnosti. Zdravko je obavljao birokratiju. Šef ga je potapšao po ramenu uz motivacionu rečenicu da bi bilo dobro da ovo obavi kako treba. Da, bilo bi dobro. Matori prdonja. Pomisli Zdravko. Ili Žarko. Pandur ili narkos. Postaće još podvojena ličnost od svog posla. Aleksej je tu noć bio naduvan i trudio da se ubedi sebe da će sve proći dobro. Za koji dan, glava će mu tek tada biti u torbi. No, kad nije bila što reče inspektor? Ali ovo…ovo su ipak jebene stvari. No, šta je tu je. Zaspao je obavijen oblakom dima od kanabisa i sanjao košmare. Lena je popila svoj antidepresiv pred spavanje i ukomirala se automatski.
Naredni dani su bili mučni za sve troje. Zdravko koji je sada bio u ulozi narkomana Žarka, Aleksej koji nije smeo ni da povuče crtu kokaina, a ni da popuši marihuanu jer će uskoro jedno vreme živeti u istom stanu sa jebenim pandurom, Lena koja je aktivno koristila antidepresive ali je sve češće već godinama od korone imala potrebu da uzme poveću dozu bromazepama, piše, luduje, izlazi i gubi u svom ludilu, sada nije smela da pije benzodiazepine, morala je da ima kontrolu. Krizu su imali i Lena i Aleksej. Aleksej je bio paranoičan, prestravljen i anksiozan, a Lena je od anksioznosti piškila konstantno i imala mučninu na nervnoj bazi. Krišom bi gricnula pola tablete za smirenje i davala Alekseju. Nisu Lenu mučili lekovi, već osećaj konstantne anksioznosti, telesnih senzacija, nervne napetosti, polu depresije i beznađa koji su je zlokobno pratili već skoro tri godine. Antidepresivi su pomagali da nema depresiju, a anksioznosti je imala na izvoz. Aleksej je prezirao farmakoterapiju te se otvoreno zalagao za legalizaciju marihuane. Kaže – opušta ga. Lena je prezirala njegovo veličanje narkotika jer je podsvesno znala da nema većeg zla od tog. Na svojoj koži je iskusila. Bilo kako bilo, došao je dan da se jedno po jedno sa malo stvari usele u stan koji će deliti neko vreme. sve troje su se čudno osećali, no, Zdravko ih je podsećao stalno da je ovo specifična i ozbiljna operacija koja kada bude gotova – zaboraviće sve. Tešio je i njih i sebe.
-
Bluz iz kotline jada
1.000 rsdŽelim konačno da budem normalan. Da, samo to, normalan. Za početak ne tražim više, a kad bolje razmislim, ni kasnije mi ništa više neće trebati. Teško da to predstavlja težnju bilo kome, osim meni. Ko prošeta na užetu tankom, razapetom nad đavoljim ognjem, toga sve ambicije života napuštaju, i jedino bi to – samo da je normalan.
Ne bi me bilo sramota da javno ustanem pred gomilom ljudi, izvrištim naglas svoje ime i prezime, i u toj posljedičnoj tišini, izreknem svoju prostu želju. Biti normalan. U blagodati nesjećanja na sve loše što se desilo. Biti obična, jedva načeta hartija, a ne ona, odveć zgužvana, sa krajeva pocijepana, i opet mnogo starija od vremena kome treba da posvjedoči.
Ne mogu pobjeći od utiska o tome koliko je čudno šta sve ljudi u životu žele, a kakvim se sitnišem na kraju zadovolje. Živi sam dokaz da je tako. Žao mi je što nisam sačuvao, barem u sjećanju, šta sam sve ranije želio, a za čim tako prostim sada žudim; ili sam tada bio neskroman i želio sve, ili sam sada izgubljen, pa tražim bilo šta? Iz mene ne govori očaj, već surova stvarnost trenutka u kojem čovjek unutar sebe prepoznaje bezumlje u koje je zapao, a iz kojeg ne vidi izlaz. Meni je normalnost, izgleda, jedino preostalo čemu još mogu da se nadam. Moja stara kaže, kad je čovjek u vinklu onda mu ništa ne treba, jer će sve drugo moći ostvariti. Hajde da joj vjerujem. Nije mi ta grana, na kojoj visi moj cilj, nimalo blizu, tačnije više mi je daleko nego pri ruci, ali se moram nadati da ću je kad-tad dohvatiti. Moram.
Rukovodim se često pesimističnom mišlju koja mi je pala prije neki dan na pamet dok sam zaključan boravio u kupatilu, čekajući da se raziđe gužva u stanu i odu važni gosti sa očeve strane. Nije mi se izlazilo pred njih jer bi uslijedila neizbježna pitanja po mom pojavljivanju, na koja se meni uopšte nisu davali odgovori. Uvjeren sam zapravo da su došli lično se uvjeriti u ta govorkanja koja kruže gradom da „mali Prodanović“ nikako nije dobro; kažu da mi ne jede bolest tijelo, ono je još uvijek zdravo i pravo, iako je i pitanje dokle će tako biti, pominju moju glavu koja se sve manje pita sa sobom.
I tako, dok sam boravio iza tih zaključanih vrata, nadajući se da niko neće pokušati da uđe i zabrinuti se ako ne odgovorim zašto ne izlazim, javio mi se osjećaj da svaki čovjek ima mogućnost da uradi nešto sa sobom, pod uslovom da je u njemu ostalo makar i djelić volje za tim. Čini mi se da je bolje biti satkan od tone ruševina onoga što si nekad bio, negoli nemati ništa. Jedino praznina ne obećava, a sve drugo je otvoren drum. Tada me i uplašila ta nepregledna pustinja u meni, kao i zlokobni vjetar koji duva njome, odnoseći suve busenove negdje daleko diljem tog prostranstva.
Mogu li ja pronaći svoju normalnost u nedoglednosti tog prostora? Da li se iz ničega može otjelotvoriti nešto?
-
Raški vitezovi
900 rsdСа сјајем у очима које су одавале велику радост, и са благим осмехом у који му се усне развукоше, прекрштених ногу, ослоњен на дебело и грубо стабло дрвета које већ беше обучено у ново, пролећно рухо, са младим светлозеленим листовима, посматрао је драгоцености на пред собом распростртој шареној поњави. Задовољно гладећи густе црне бркове, пуцкетајући прстима десне руке и каткад звиждећи неку само њему знану мелодију, посматрао је уредно сложене и разврстане бројне сребрне новчиће и пар златника који су се заводљиво пресијавали при додиру са ретким зрацима који се пробијаху кроз крошње дрвећа, меке и фине тканине чију вредност је могао само да наслућује, један ваљано израђен бодеж, пар чизама, топла крзна и три мача. Разноврсна храна, која не беше ништа мање вредна, а које је било у пристојним количинама, склоњена је у страну, чинећи посебну гомилицу. Узевши танку гранчицу са земље, ритмично стаде ударати у стари улубљени оклоп који весело зазвеча. Имао је све разлоге да буде задовољан пленом који стекоше препадом. Скупоцености које су се налазиле пред њим биле су сан сваког одметника. Овај пут, срећа се њему и његовим људима осмехнула и претворила сан у стварност испуњену радошћу и поносом. Богови су, ако су, као што се надао и веровао, мотрили и на такве попут њега – отпаднике од закона и убице, овај пут били широке руке и благонаклони према њима. Напослетку, и они су, као и други грешници, водили борбу за опстанак и са надом гледали у небо, молећи се за помоћ силе оних у чијој су милости били.
„Тољене! Брате!“, прену га из мисли повик задиханог Брајка, човека мршавог али жилавог, светле лепршаве косе, складног и лепушкастог лица зараслог у густу подужу браду и крупних очију које су могле исијавати велику радост и питомост али које су и те како знале упутити и прек поглед и бити испуњене јарошћу. Био је његов дугогодишњи најбољи и нераздвојни пријатељ и одани пратилац коме би без размишљања поверио и сопствени живот.
„Шта је Брајко, Бога ти?“, подиже Тољен поглед ка пријатељу. „Каква је мука?“
„Велика, брате“, одговара зајапурени Брајко, ослонивши се рукама на колена, долазећи до даха. „Тешка несрећа. Потера иде на нас!“
„Ма, шта кажеш?“, поскочи Тољен на ноге. „Одакле ти то?“
„Ухватисмо тројицу себара у шуми. Ено, доводе их овамо!“, показа прстом Брајко на тројицу одметника који су водили заробљенике у простим белим хаљинама у које беху уперени погледи свих у биваку.
Пошто су их извели пред Тољена као осуђенике пред судију који треба да изрекне пресуду, обливени знојем, оборених глава, погледа уперених у сопствене ноге, убрзано дишући од страха који их преплави, ћутали су чекајући да о даљој судбини одлучи човек од кога опроштај нити милост нису могли очекивати а у чијој су милости били.
„Поновите све што сте рекли!“, заповеди Брајко.
„Немојте, кумим вас Богом!“, завапи одмах један сувоњави себар, црне ретке косе прошаране седим власима и грубог лица, у прашњавим и прљавим хаљинама. Чувши њега, и друга двојица закукаше наглас.
„Поштедите нас. Малу децу имам кући!“
„Ако хоћеш поново да их видиш, боље проговарај!“, рече Тољен прекорно. „Немој да деца остану сирочићи.“
„Причај, бре!“, дрекну Брајко и заману руком.
„Послали су нас да извидимо“, плачно рече један. „Потера иде овамо! Биће овде убрзо.“
„Знају где смо“, закључи Тољен мргодно.
„Пу, оца им њиховог“, пљуну у страну један од одметника.
„Колико вас је?“, упита Тољен.
„Много“, уследи кратак одговор а себар слегну раменима. „Иду са југа. Више их је него вас.“
„Како нас нађоше, мајку му?“, више за себе рече Брајко забринуто.
„Добро је“, замисли се Тољен. „Што се њих тиче, ми и даље ништа не знамо. Морамо брзо да делујемо.“
„Шта ћемо?“, спремно упита Брајко.
„Узимај оружје и храну и на коње!“, након краћег размишљања нареди Тољен свима.
„Шта ћемо са пленом?“, уследи питање.
Тољен се загледа у поњаву са новцем и другим вредностима. Није желео да стечено оставља али није имао друге. Морали су да нестану брзо и нису смели понети ништа што би их успоравало. Замисао коју је за бег имао изискивала је такву жртву. Тешка срца, свестан да се новац увек може поново стећи а да се глава губи само једном, преломио је.
„Остављај све!“, на изненађење свих објави па Брајку у руке турну три мача са поњаве а за свој појас стави мајсторски рукама израђен бодеж. Одметницима се остављање плена није допало али су веровали да Тољен зна како да их извуче из невоље као и раније. Невољно га послушаше и хитро отпочеше са припремама за полазак.
„Зар баш све да оставимо?“, упита Брајко.
„Нема друге“, кратко ће Тољен. „Биће ти јасно зашто. Ако све буде по мојој замисли. Брзо, нема времена за причу!“
„Шта ћемо са себрима?“, упита један од његових људи већ стежући дршку мача.
„Везуј их!“, наредио је па узјахао коња кога му приведоше. „И руке и ноге! Стави им и нешто преко очију. Да не виде шта ћемо да им радимо!“
Чувши ово, себри задрхташе и заплакаше. Сузе потекоше низ бледа лица и сва тројица наново ударише у вриску, молећи за животе. Ноге им занемоћаше и одметници их грубо готово однесоше до оближњег дрвета и ту свезаше. Изговорише последњу молитву мирећи се са страшном судбином. Мислећи на дом и породице које више неће видети, чекали су крај.
„Идемо на север!“, викну Тољен и показа својим људима у том правцу. Земља задрхта од више десетина коња који галопом кренуше за Тољеном који је по обичају јахао на челу колоне уз Брајка. Срце му је јако ударало а дланови знојили док је коњ под њим готово летео, као да и сам осећа потеру која им беше за петама. Док су све више одмицали од бивака, молио се да његова замисао успе и да богови буду уз њих. Подигао је десну руку, дајући знак осталима да стану. Ослушкивао је шуму и из даљине, поред везаних себара који су викали из свег гласа молећи за помоћ, зачуо још неколико јасних гласова који се претворише у веселе усклике. Осмехнуо се и погледао у небо са захвалношћу. Одахнуо је задовољно.
„Па, они су то застали да покупе наш плен!“, цикну Брајко слушајући како се потера окомила на богатство које затече напуштено.
„То ће их успорити“, додаје Тољен поносан што је успео да спасе себе и своје људе несреће. „Још када им она тројица сиротана кажу да смо отишли на север а ми…“
„А ми ћемо бити где?“, смешећи се задовољно упита Брајко.
„На западу“, одлучи Тољен. „Ако одемо на север пратиће нас потера а на истоку су прљави Турци. Нема нам друге.“
„Идемо, онда, брате“, спремно рече Брајко. „Не губимо време.“
„Будале!“, викну Тољен и сви праснуше у смех, срећни што извукоше живе главе. „На запад!“, показа руком покрет и колона нестаде у густој шуми, остављајући потеру далеко за собом.
-
Povodac za Ž. Ž. Ivanovića
810 rsdStan porodice Ivanović
U ovoj priči nema početaka. Postoje samo dva kraja.
U staro doba kraj godine beše početkom proleća. Tako se nekako zalomilo i u kući Ivanovića. Tog kasnog zimskog jutra, dok se kroz prozor nazirao sjaj novog godišnjeg doba, jedan sed starac, koga su svi znali po imenu Ž.Ž. Ivanović, ni slutio nije da će mu sva prividna slatkoća sunčanog dana doneti, mesto početka godine, njen kraj.
Godina je 2003, kraj marta. Vreme tranzicije. U malenom stanu, skromno udešenom, u zgradi nalik na tetrapak, živi porodica čije se postojanje gotovo ni u čemu nije nametalo svetu. Starac i starica, povučeni svojim navikama, pod staklenim zvonom, upražnjavaju svoje rutine svakodnevno, sve više sličeći na mrtvu prirodu, kojoj se jasno ne može odrediti vreme nastanka, niti iščeznuća.
Tranzicija – ta reč je u njihovoj kući bila prećutno zabranjena. Ne toliko zbog toga što je starac bio prekaljeni komunista, vrlo kritičan prema napretku izvan partije, već im se ona, kao neko nametnuto sveto mesto, činila isuviše modrom, da bi se poverovalo u snagu njene moći samoostvarenja. „Ne može se preko noći promeniti sve. Mi smo decenijama gradili zemlju, da bismo je sada za dan srušili. E, pa tako ne ide“, ponavljao je Ž.Ž. Ivanović često, kada bi u novinama pročitao nešto nalik na „…tranzicija menja svet.“
On je bio čovek starog kova – mešavina čelika i betona, rđa dobrih vremena, mrlja na okosnici vekova. Pedeset godina živeo je poput crkvenog zvona, budeći se svakog jutra u isto vreme, ponavljajući iste stvari. Polako je išao, iz dana u dan, sve bliže ka neprepoznavanju granica života i smrti, mehanizmom koji je znao samo jedan smer.
Tako se toga jutra, uredno ponavljajući svoju rutinu, spram koje se jedino moglo reći da je on čovek koji postoji, naime, čovek od krvi i mesa, pronašao na mestu koje nije odmah mogao da razume. Po staroj navici, tek posle prve kafe, mogao je da rezonuje.
Ono što ga je dočekalo u trpezariji tog jutra, u toj uskoj i nekako okruglastoj prostoriji, koja je iz nekog razloga podsećala na sanduk, u potpunosti je prekrilo šansu da će toga dana njegovim telom zagospodariti misao. Na stolu nije bilo kafe. Nije bilo ni stola, na svome mestu. Stolice su bile razbacane, luster je landarao nakrivljen. Po tepihu su se nazirali tragovi sagoretine. U istoj meri začuđujuće, nije bilo ni Kate, pa ni Paaža.
Zatečen u nedoumici, uzeo je da premešta stvari, s jednog na drugi kraj, nikako ne mogavši da se seti, na kome mestu su one stajale. Vrzmao se po prostoriji i nešto mrmljao, kao da je u potrazi za nečim što je nekuda zaturio, pa zaboravio. Tako je proveo neko vreme, ne znajući ni kuda će, ni šta će, kada se najednom pojavi njegova supruga Kata.
Bila je lepa i rumena, iako je od životnog truda prerano ostarila. Disala je teško, kao da je upravo protrčala kroz oblak dima. Očima iskolačenim i ustima razjapljenim, koje su vapile za vazduhom, pokušavala je da kaže nešto svome suprugu. On, penzionisani birokrata, nije znao gotovo ništa o cirkusu i pantomimama. Mahala je rukama, usne pućila, padala na pod četvoronoške. Ništa nije pomagalo. Tek kada dođe do vazduha, uspe da kaže nekoliko glavnih reči, od kojih su najbitnije ove:
– Pozvala sam miliciju… Nema nam Paaža… Izgleda… da je… nestao.
Dolazak policajca
Kata misli da je Paaž dobar pas.
On je bio njihov najodaniji prijatelj, lična zvezda skromnog mikrokosmosa. Imao je svega tri godine i tri meseca, kovrdžavu dlaku i veoma mokru njušku. Zbog svoje odanosti nazvali su ga Paž. A zbog lenjosti i tegljivosti u izgovoru, dopisaše mu i drugo „a“. Tako, usred uragana reči, iskrsne Paaž.
Kratka stajka vremena zadrža dvoje staraca u dubokom čekanju. Verni, kao što su uvek bili, nadaše se da će ovom nesporazumu naći rešenje već sledećeg trenutka, u kojem začuše zvono na vratima.
(DING-DONG)
Okretljiva starica pohita ka ulazu odmah, gde je, na njeno zaprepašćenje, susrete figura policajca u staroj uniformi. Zbog visine figure i dužine nosa, nije mu se moglo jasno videti lice. Ipak, jasno se moglo čuti kako kroz prljave zube cedi tečan i bistar, razgovorni sok.
– Je li ovo stan Ž.Ž. Ivanovića?
– Jeste, i… – poče Kata dužim odgovorom…
– Neka se spremi da pođe sa nama – …dok joj je visoki policajac sekao rečenicu.
– Ne želite da uđete? – odzvoni ona u mrku pojavu visoke figure.
U senci sopstvenog odraza, policajac klimne glavom odrično, i kao da htede da se spusti ka njoj, ali se udalji kada naiđe čelom na kameni nadvratnik.
– Bolje bi bilo da požurimo – reče dok je češkao gornji deo lica.
Utom se upali motorola, koja najpre odzvoni policijsku melodiju kraće vrste, zašušti, zakrči, pa odzvoni još jedanput.
– Žorže, čujemo li se? Pozorniče Žorž, javite se – vikao je glas iz plastične kutije.
Pozornik odvrati da čuje glas koji ga je dozivao, potom promrlja, kao da nešto krije od starice. Zatim se okrene ka njoj, te nastavi, grubo i odsečno:
– Ivanović, je li tu?
– Jeste, ali on…
– Šta?
– On je, znate, i dalje nespreman.
– Neka se spremi onda, brate! Nemamo ceo dan!
Kata je bila zbunjena ovim rečima mladog čoveka. Osećala je kako se u mrkom liku kotlovi puni agresije potparuju. Tiho je odšetala do sobe u kojoj je skrušeno sedeo izbezumljeni starac, gde mu prenese sve, od reči do reči.
Ž.Ž. Ivanović je bio već obučen u svoje jedino odelo, samo je trebao još cipele da nadene. Odabrao je najlepše koje je imao, od svinjske boks kože, sa nekoliko rupa za vazduh. „Ove najbolje dišu“, reče dok ih je obuvao, sve pokušavajući da dohvati lice policajca koji je stajao u istom položaju pred vratima. Te cipele je kupio pre trideset godina, po sindikalnoj ceni. Neodoljivo ga je zanimalo da li u policiji danas daju tako dobre popuste, na što mu Žorž odgovori potvrdno klimanjem glavom, ponavljajući udarac o kameni nadvratnik koji ga vrati na mesto.
Dok je starac zatezao revere i prašio rukave, ogledajući se u starom ogledalu, vreme je teklo sasvim tiho. Bio je smiren, elegantan, i pomalo rasejan, što je sasvim odgovaralo njegovoj prirodi. Zategnuvši i poslednje dugme, on bi spreman da krene. Tada ga Kata, nevesela zbog odlaska s mrkim policajcem, kome se i dalje lice nije moglo videti više nosa, opomenu da nije popio kafu i da to obavezno učini što pre. Bez jutarnjeg srka, starac je bio samo slika čoveka.
– Srećo, uzmite kafu sa aparata – dovikivala je za njima Kata, dok su se njihove siluete slivale u senku kamenog stepeništa.
-
Zagreb ’28: Šapat zavere
900 rsdDolazak bez povratka
Čim sam zakoračio sa stepenica voza na Glavni kolodvor i zaputio se u hladnu martovsku noć, oštar vazduh Zagreba presekao mi je grlo. Osećaj hladnoće na vratu kao da je najavljivao upozorenje koje nisam smeo da ignorišem. Osetio sam neumoljivi stisak – nevidljivu senku koja kao da steže omču oko mog grla, natopljenu hladnom kišnicom. Nisam znao koliko dugo ću moći da bežim od te jezive senke koja se zalepila za mene, niti koliko koraka mi je ostalo do kraja puta koji je možda bio ispisan unapred.
U desetogodišnju Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca doputovao sam brzim vozom iz Trsta. Kasnio je svega tri minuta, dovoljno da primetim sumnjivog muškarca u tamnom odelu, beloj košulji i kravati boje karleta, kako se presijava pod svetlom uličnog fenjera. Stajao je nepomično, bez torbe, kao senka među lampionima. Nije me gledao. Bar ne otvoreno, jer su mu oči bile zaklonjene širokim obodom šešira. Možda sam ga samo umislio, jer umor, neispavanost i mučnina u želucu mogu stvoriti neprijatelje i tamo gde ih nema. Sa godinama sam naučio da više verujem instinktima nego logici. Tako se duže živi, rekao mi je moj mentor u Rimu. General Vitorio Adrijani, čovek kome sam verovao. A možda nije trebalo.
Njegovo ime prvo je upisano u notes koji uvek nosim sa sobom: u kaputu, u unutrašnjim džepovima sakoa, u skrivenoj kutiji auta ili u duplom dnu torbe – kao sada. On je moj jedini autoritet, figura koja je zamenila sve. Najpre roditelje. Njih jedva pamtim. Teška srca to priznajem, ali sva sećanja na njih dvoje vuku me samo ka par fotografija koje su mi ostale nakon što su stradali u požaru u mom rodnom Palermu. Nikada više nisam odlazio tamo. Nemam kod koga, a mislim i da ne bih mogao. Ali, Adrijani mi nije zamenio samo roditelje, zamenio je i sirotište. Naučio me je da čvrsto stojim na zemlji, da su iluzije gluposti i izmišljotine, isto kao i duhovi. Od tada ih se svesno klonim i radim samo ono što mogu objasniti: sebi, službi, Adrijaniju. Pogotovo njemu. Postao sam njegov kada sam napunio četrnaest godina. Govorio je kako je on od mene stvorio čoveka, a kada on to kaže, misli na operativca. Školovao me je u Rimu, obučavao u severnoj Africi. Znam da je govorio da sam najbolji agent kojeg je ikada imao. Nikada to nije rekao meni, ali sam pročitao da je tako napisao u jednom izveštaju. I bio sam najbolji, ne zato što sam savršen, nego zato što sam verovao. Ne u režim, ne u politiku, čak ne ni u Italiju, nego u njega.
Vagoni su bili hladni, ali miris dima iz lokomotive i železničke masti smirio mi je stomak više nego bilo koji čaj. Iako sam navikao na oštru morsku so u Trstu, ovde u Zagrebu vladala je drugačija hladnoća – ona duboka, prisutna i teška, kao da se sam grad još uvek borio da izađe iz zimskog sna. Za mene je ovo bio novi početak i prilika da izađem iz lične krize u kojoj sam se mučio poslednjih meseci. Ipak, posredi je bio samo novi zadatak, novi ljudi, nova mreža tajni koje treba isplesti i ostati nevidljiv. Bio sam svestan toga, jer ovo nije bio prvi put da to radim. U koferu sam nosio rezervne košulje, pasoš na ime trgovca vina iz Udina i pištolj čistog porekla, službeni revolver tipa Bereta M1915/17, kalibar 7,65 mm, bez gravure, za tajne misije, za ubistva koja pokriva država.
Stanica Glavni kolodvor u Zagrebu bila je pusta kada sam stigao, kao zaboravljena u samoći i nekim starim teskobama. Arhitektura je podsećala na staru Monarhiju što se nekada širila duž Dunava, a ljudi… i oni kao da su na sebi nosili tragove tih starih godina. Sneg se zadržao samo na ivicama perona. Učinilo mi se da me je Zagreb dočekao isto kao i svakog drugog stranca, sa nepoverenjem. Već na taksi stajalištu sam znao: ljudi u ovom gradu ne pitaju za imena, ali zato dobro pamte lica.
Instrukcije koje sam dobio u Rimu bile su jasne, i ne mnogo drugačije nego ranije. Ipak, Adrijanijev ton kojim mi ih je saopštavao i dalje mi je zvonio u ušima:
– Nemoj tamo tražiti prijatelje, Santoro. Tamo se ne bira strana, samo potraži nekog ko bi mogao poslužiti Italiji.
Adrijani kao da je unapred znao ono u šta ću se ja uveriti. U stvari, on je uvek sve znao unapred, uvek je išao korak ispred svih. Ponekad pomislim i ispred vremena.
-
Soba 427
900 rsdLjudi koji nasrću na drhtava, metalna vrata lifta, iako još nije stao. Ljudi koji čekaju ručak ispred zatvorenih trpezarijskih vrata, koji znaju imena svih poslužitelja u trpezariji, a lekare opisuju rečima: „onaj ćelavi“, „mali“, „glumica“. Ljudi koji ostavljaju upaljen zujavi televizor kad nisu u sobi, kad ga ne gledaju zabavljeni svojim izbledelim pričama i kad spavaju nadglasavajući se sa njim, ispuštanjem krčavih i zujavih tonova iz rezonantnih šupljina svoje načete unutrašnjosti. Ljudi koji dnevnim uspehom smatraju poslužiteljevu dobru volju da im donese duplu porciju ručka. Oni koji ispred instituta puše i danju i noću. Noći su planinski hladne, pa ogrnu jaknu preko pidžame; dim i ohlađen dah mešaju se i prepliću, dodatno muteći teško nebo nad institutom. Ljudi koji zarivaju poglede u tuđe kese i torbe (ko je šta kupio?) i koji vole da ostave otiske koščatih prstiju na tuđim stvarima. Ljudi što od tuđe muke grade odbrambeni bedem, takav da nesreću udaljava i čini podnošljivijom. Ljudi koji jedni drugima daju savete u vezi sa lekovima i ispod glasa prenose iskustva o upotrebi magičnog grčkog leka (onog u žutoj kutiji), kupljenog od Bugara na buvljaku. Ljudi koji cokću jezikom čisteći bušne zube. Ljudi koji dolaze prvi put: prvog dana su strašno zbunjeni, a drugog već znaju sve o bolničkom životu, liftovima, trpezariji; druge pacijente zovu imenom i pouzdano znaju ko je s kim u vezi. Ljudi posedali po klupama, zagledani u one koji šetaju (i ko sa kim šeta); oni koji šetaju i gledaju druge na klupama (ko sa kim sedi).
Ljudi koje nikako nije moguće zaobići na stepeništu: njihova je i leva i desna strana. Ljudi koji uspelom šalom smatraju nalivanje čaja u tuđu, pre toga ispražnjenu flašu vina, donetu od kuće da posluži za podizanje raspoloženja uz noćna kartanja. Ljudi koji napuste bolnicu na jedan dan, odu na proslavu godišnjice vladajuće stranke, a zatim se uredno vrate i nastave da boluju. Ljudi koji dele ljute papričice za ručkom, seku jabuke na više delova gurajući ih u tuđe šake, idu na izlete zajedno iako se poznaju dva dana, šale se glasno i provokativno da čitava trpezarija čuje, jedni drugima kupuju lekove u gradu, javljaju se na telefon tuđim muževima i ženama šegačeći se, razmenjuju životne priče i nekad zaista saučestvuju u tuđima. Svađaju se i mire, kao da su svi odavno u braku. Gunđaju i ogovaraju, držeći se i dalje čvrsto jedni drugih, čineći neskladan tim. (Na kraju, kad neko ode, uvek prevlada pozitivna priča o njemu.) Bedni ljudi spremni i na dobro i na loše, siromašni i bolesni. Pored njih, još i oni koji misle da ne pripadaju gore nabrojanima.
Dok promičem hodnicima vlažne zgrade, bezvoljno, teških nogu, primećujem na njihovim licima odraz konfuznog, mnogolikog, starog, umornog, neinspirisanog boga-stvaraoca, na čiju su sliku i priliku po svemu sudeći stvoreni. To je isti onaj koga zatičem i u ogledalu bolničkog kupatila bez prozora.
Ipak, mogla bih se zakleti da u svemu tome ne leži pravo zlo.
Sreda, prvi dan, bolnički hodnik. Starac od značajnih osamdeset vozi se hodnikom u invalidskim kolicima. Ima samo jednu nogu, levu. Na njoj patiku. Čekam ispred ordinacije. Strpljiva sam. Samo ne mogu da se rešim besmislenih pitanja. Recimo, šta radi sa desnim patikama? Da li mu je odavno amputirana noga? Ima li pun ormar desnih patika ili ih čuva u nekom džaku? Možda ih odmah rezignirano baca, znajući da neće sresti čoveka koji nosi isti broj cipela i amputirana mu je leva noga.
Pošao je kod sestre da pita može li dobiti tabletu za spavanje. Ona mu kaže da je već dobija u redovnoj terapiji – to je ona tamnoroze. Sestra nosi zelenu uniformu, hodnik je ofarban crveno i plavo. Svet je prepun veselih boja. Bromazepam je tamnoroze, skoro kao život. Možda starac jedino tako uspeva da ne sanja ormar pun desnih patika, nerazgaženih.
Kršan je čovek. Sigurno je mnogo godina nosio na ramenima nebeski svod. A onda je jednog dana noga klecnula.
Čini mi se da se i nebo nakrivilo na jednu stranu, samo malo ko to primećuje.
-
Napomena
810 rsdŠta sve ne mogu
Ne mogu da jedem. Kad sam bio mlađi napisao sam jednu uspešnu pesmu o bubicama gađenja u glavi i jednu manje uspešnu o prehranjivanju kamenjem. A kada tako mlada dušica reši da nešto stavi u verse, priznaćete, to mora da je velika stvar, veliki problem.
Jednostavno, raznovrsnost me ubija.
Različiti oblici, sve te boje, temperature, filozofski sistemi pripreme hrane, celine ili delovi, komadi i komadići… O tzv. ukusima da i ne govorim.
Ta neverovatna aljkavost u ishrani me potpuno izbacuje iz takta. Nikad se dva puta ništa ne ponavlja. Samo dva puta, zamislite!? Parče hleba, šaka pirinča nikad nije ista, ta posuda u kojoj je nešto polutečno, hranljivo, čvrste štanglice nečega pored, komadi koji se tretiranjem alatki za hranjenje pretvaraju u amorfnu masu… a opet sama pomisao da moram svaki dan i to više puta da trpam najneverovatnije predmete iz okoline u sebe da bih mogao šta – da budem živ?
Ja, koji sam misao uglavnom i sva moja malobrojna zamišljena rodbina na planeti?
Mi to moramo isto, potpuno isto da radimo kao i neki štakori, golubovi, kao neki ljudi…
Ja?? Hej!
Šta čekate naučnici? Cepate atome, ubrzavate nemoguće male stvari tako ozbiljnih lica kao da stvarno i postoje, a još niste smislili neku kul infuziju bez ikakvih obeležja i svojstava da je primimo ravnodušno i neosetno kako i treba da bude… Hej, najumnije glave, kako je moguće da se još držite tog prepotopskog kodeksa da kod nas ( kod ljudi ) sve mora biti jedan mali spektakl, pa i najobičnija ishrana, nažalost neophodna ishrana!?
Neka se najsposobniji među vama, znate vi sami najbolje ko je tu među vama beskrupulozno plagirao neke doktorske disertacije, neka se on poduhvati da ode u Pariz, nađe najboljeg svetskog chefa i zadavi ga u kuhinji za primer, a vi ostali zaustavite smesta sve aktivnosti u lociranju i ubrzavanju te čestice i angažujte sede glave da napravite tu, štagod, sivu vodicu pretpostavljam. Neka mašinci osmisle aluminijumsku aparaturu, s jedne strane poliranu, s druge matiranu, neka asocijativno podseća na malo veći punjač (ukoliko smem ja, moja beznačajnost da vam predložim neka rešenja, samo predlozi naravno, naravno…), dajte idejni projekat sa tehničkim nacrtom onim šmekerima koji pilotiraju 3D štampačima neka izbace nultu seriju, i ukoliko zadovoljava elementarne standarde kvaliteta pošaljite je dole, onim lažovima iz marketinga da pripreme pravu anesteziju za nas, da kunjamo i balimo otvorenih očiju a srećni, srećni… kažem ako se sve to odradi ovako, onda rasteretite za boga miloga malo sve te salesmen I prodavce na planeti, pozovite ih, svečano im uručite zahvalnicu i Oprost za sve kvote, benčmarkove u večnosti i delegirajte im nove zadatke, jednostavne zadatke za njih – da nam ulaze noću u stanove, u sobe i daju nam tu kul infuziju, bez ikakvog pritiska, bez ikakvog nagovaranja, oohho oni će pristati, pristati sigurno… Važno je da nas lažovi zaista dobro pripreme da ne osetimo ništa, dobro možda neko malo peckanje za koje ćemo uvek ujutro misliti da je san.
Kakav bi to svet bio! Svet srećnih, svet mirnih.
I eto, možda ja imam i poneki problemčić, ali uvek nudim rešenja. Neka neko gore od vas uzme u obzir ovu moju inovaciju, krenuti od početka kako treba, prvo patent, pa biznis plan… Ne znam… Samo nemojte posle – bude nešto, a da bude nisam vam rekao… Nemojte samo meni taj Tesla-Markoni fazon, ja sam opasan i kad hoću onda tačno znam šta hoću.
-
Imperija ništavila
900 rsdНекада давно, живео је један Француз под именом Франсоа-Андре Даникан Филидор, скроман композитор дискутабилног умећа и један од најбољих шахиста које је свет видео. Био је музичар зато што му је отац био музичар, као и деда, и ујак и већи број од његових двадесеторо браће и сестара које је његов отац имао са три жене. Био је скитница и уметник, играо је са музичарима у дугим мермерним одајама Версаја док је чекао на пријем код Луја XВ, као и по замагљеним крчмама Холандије и сувим, дрвеним баровима Енглеске. Бежао је од револуција и преживљавао на каменим амстердамским улицама без пребијене паре.
Филидор је, стога, био дете похрањено у систем фамилије, систем за који можемо рећи нема практичну важност за опстанак човечанства као што је ковач или, пак, пекар, који је ту постојао по инерцији заслуга својих предака, гурнут на своју позицију средње класе, коју иоле талентовани прашњави дечак из блатњавих улица Париза не би имао, дете система подложно схватању тренутног укуса конзумената. И он је то добро знао.
За себе је тврдио да је ковач опера комик (насталих од ваудевилских представа својствених годишњим вашарима у насеобинама Сен Жермен и Сен Лорен) у ваздушастој нади да поистовети своју улогу са неком фундаменталном у друштву. Но, све је то посве небитно данашњем конзументу и крајње неисплативо у периоду дигиталних носача звука.
Знајући штошта о несталности свог света, мали Филидор је научио неке друге вештине, али му је шах био једна од првих и највећих љубави где је применио своје искуство преживљавања, своју челичност самосуздржавања и прaгматичност играња у свету оштрих и несавитљивих правила, свету математичких неумитности, а опет подложном замутљивој страсти пораза и опорости губитка, систему који, када се упознају његова проста а опет невероватно комбинаторичка правила, дозвољава контролу над целокупном таблом и пионима који бесциљно стоје док не буду усмерени јачином играчеве воље. И прстима, наравно.
Кажу да је једном, играјући против неког младог и хировитог противника, жељног победе до те мере да му је била ускраћена моћ предвиђања, извео један од својих најдивнијих потеза. Посматрајући младог бахатог балавца, Филидор посве неимпресивно отвара своју страну прво са пионом на е4, отварајући пут ка својој краљици, наизглед неприметан али присутан, а потом помера своје коње напред тако да изгледа као да се не могу вратити и блокирати пут неком директном нападу на краљицу. Бахати балавац то примећује и опхрван жељом за лаком победом, као мува привучен слатким мирисом освојене краљице, иступа у трећем потезу. Филидор потом помера свога коња и узимајући црног пиона открива продор ка центру својих фигура. Сада је прилика ту, краљица стоји отворено на д1 и црни ловац је може директно зграбити, што Бахати балавац и чини, не питајући се зашто је велемајстор жртвовао највреднију фигуру у замену за простог пиона. И узима је уз нескривено церекање.
Игра је сада готова за Бахатог Балавца. Филидор то зна, мирноћа његовог лица не открива ни у једном тренутку намеру нити план. Изгледа савршено помирен са партијом, потпуно слеп за ликовање надобудног клинца који се унапред слади својом победом.
Коњ даје шах краљу на ф7. Игра још није готова, али сваки следећи потез није више потез Бахатог Балавца. Они сада могу само бити реакције на надирућу и неумитну извесност Филидорових потеза. Његов краљ мора напред. Не постоји други пут, други начин. Његов потез јесте учињен његовом руком, али је савршено свестан да је Филидор играо тај потез за њега, и да сада постаје само жртва правила игре које мора поштовати, која га вуку по табли. Други коњ се спушта. Шах-мат. Слаткоћа узете краљице, претворена у срам мата из пар потеза. Лакомост и жеља некога ко је себе видео на врху у тренутку када је у ствари био жртва својих осећања и нечије хладне прорачунатости.
Филидоров мат.
Бахати Балавац урла. Жали се на неправду. Устаје бесан од стола праћен смехом окупљене крчме. Стиска зубе и гута понос док подвијеног плашта бежи пут улица, праћен Филидоровим хладним погледом. То је оно знање којем га је научио немилосрдни плочник амстердамских улица, које не показује вртоглави успон флауте у Набуку, нити занесеност мадам Ренал у Стендаловом Црвено и црно. Бездушни плочник који хлади младалачке заносе.
Но, то је било пре више од три века, у време оних прљавих, затуцаних кугоноша. Модерни нуклеарни, информатички човек је другачији, зар не?
-
Pad
1.000 rsdНАУКА ЈЕ СТАЗА ЖИВОТА
– Невероватно – рече Хенри.
– Свашта – процеди Дејвид.
Леонтије није ништа рекао, ћутао је и размишљао. Био је један од министара императора Максимилијана XX, озбиљан и посвећен човек, веран себи и науци. Подаци у које је гледао били су такви да су од научника, правили будале, а од озбиљних људи, незрелу децу. Пре би поверовао у постојање вештица и чаробњака, него у ово што се налазило испред њега. Па ипак, извештај је био такав да је било тешко оспорити га. Поред тога, његова истинитост је била потврђена прошлим догађајима. Капетан Сол је био чудан, барем су га, као таквог посматрали, али, некада и чудаци говоре истину, а често баш њима, током историје, буде суђено да донесу најбитније вести и присуствују најбитнијим догађајима у историји људског рода. Уосталом, зар не постоји урбана легенда по којој је Цариград, 1453. године нове ере, спасао човек из будућности. Легенде су легенде, па ако исте већ постоје, ово што сада чита, свакако ће постати, управо то, легенда, али и истина.
– Драги пријатељи – коначно рече Леонтије – знам да смо сви ми научници, па, пошто сте прочитали извештај Научног директората Земаљске империје, занима ме шта мислите о њему? Завладала је тишина, нико није могао да поверује да постоји било шта, што би омогућило свемирском броду да за пет минута долети од Јупитера до Земље. Још невероватнија је чињеница да је то нешто, у ствари прашина, покупљена у атмосфери Јупитера. Пред непознатим, ум се отвара, срце се шири, али, речи не излазе, јер, ни срце ни ум, не могу да одгонетну загонетку несхватљивих факата.
Леонтије, почешавши браду, скрушено рече: – Тако сам и мислио. Дакле, одговоре за императора и сенат немамо, немамо ни теорије, ни идеје, немамо ништа. Стојимо на рубу највећег открића у историји човечанства, а испред нас је „tabula rasa“. У реду, разговараћу са императором, па ћемо видети шта даље да се чини. Огромном просторијом Министарства науке Земаљске империје ширила се непријатна тишина. Цариград, центар и главни град Земаљске империје одисао је раним пролећем, небо су парали прелети летећих бродова, док су се огромне зграде купале у јутарњем сунцу, али, у овој просторији, владало је нерасположење.Леонтије је затворио састанак и одлучним кораком кренуо ка свом летећем броду. Био је нервозан, морао је да се састане са императором, да му исприча шта се то десило са „Стазом“, како је могуће да је тај брод имао толико среће, како неко може да лети тако брзо. Није знао шта да каже, први пут у животу, пожелео је да буде неко други, да се човечанство врати у мрачно доба, у време пре „Велике битке“, у дане када се живело просто, без велике науке, великих научника и великих проблема. Са друге стране, Цариград је блистао. Град је у 2589. години нове ере изгледао неодољиво. Готово бесмртни људи живели су у апсолутно бесмртном граду. Свака зграда је практично лебдела у ваздуху, магнетни повези чинили су зграде неуништивим. Иако су исте поносно пркосиле висинама, њихова сигурност је била загарантована. Станови у њима су били паметни, а људи су уживали у луксузу који су сами стварали. Све што би пожелели, тродимензионални штампачи би им у тренутку направили, док би људски умови били ослобођени ситних брига, карактеристичних за прошлост. Ваздушни бродови су лагано лебдели изнад њихових зграда, величанствени, као и њихови власници. Улице су биле покретне и паметне. Могле су у тренутку да се издуже, скупе или рашире, све у складу са потребама. Културни живот је био богат, у најширем смислу, људи су живели како су желели и не, то никоме није сметало, јер начин живота ма ког човека, није угрожавао начин живот других људи. Град је имао тачно 35 милиона и 216 хиљада становника.
Овај број људи, опслуживало је на стотине милиона робота, различитих облика и дужности. Била је то, готово, утопија. Централни део града красила је палата названа „Златна палата цара Константина Драгаша“. Да, била је направљена од чистог злата, огромна, пркосна, као сунце у подне, као мачеви хероја из 1453. године. Та палата, била је седиште Императора Максимилијана XX, цара Земаљске империје, некога ко није одлучивао, али чија се реч слушала. Владала је демократија, законодавна власт је била у рукама Сената, али, реч цара је била битна, јер, ипак је он наследник једног Константина Драгаша, ипак је он неко ко повезује звукове прошлости са данима будућности. Цар, као паметан човек, увек је, поред себе, имао министре, као саветнике, као помоћ, као људе у које се уздао. Извршна власт је била такође у рукама Сената. Леонтије је то сматрао реликтом прошлости, али, прихватио је то као неспорну чињеницу и прилагодио јој се. Мучило га је то што ускоро мора да објасни цару шта се догодило, што треба да испуни царева очекивања, а то не уме. Пожелео је да буде судија, да врши судску власт, да буде капетан брода, део морнарице, било шта, само не министар. Пожелео је, али, жеље су некада само жеље.
– Како год – рече Леонтије, више себи у браду, – научник си, а научници никада не беже од одговорности.
Док је летећи брод лагано прилазио „Златној палати“, Леонтије је тражио трачак смирености. На крају, рећи ће истину и нема чега да се плаши и стиди.
