-
Ciganski sud
600 rsd2.
Од када је овде доведена, Росицу је савладао страх од непознатог а надолазећег, осећала се веома лоше, усамљеном и под великом претњом нечега што није знала да одреди шта је. У почетку, трудила се да уочи глас бар једног од двојице полицајаца који су је привели, као да би јој то препознавање нешто помогло.
Дочекивао ју је само мук, по коме трчкараше неочекивани звуци метала, који као да ове ноћи понекад зацвили у жалу што нема око кога да се обавије.
Рекла им је да се зове Клара, да има шеснаест и по година и они су то убележили. Националност нема, јер је Циганка. Држављанство јој је француско. Рођена је у Србији, а у тренутку када су је ухапсили враћала се из Немачке, где је била у посети баби.
Пре поласка на терен, старији су јој давали прецизна упутства за лажно представљање пред полицијом, умањење година живота бар за једну, навођење неке улице коју су урбанисти потпуно изменили и броја неке од зграда давно одређених за рушење, које, у овом тренутку не постоје, нарочито њихов речени број. Тако је као своју адресу навела Улицу Сорен на Монтреју, и број шездесет и један, а да је добро знала да је читав тај део некадашње улице срушен и да се сада на том месту налази парк са справама за дечију забаву, по којима су целодневно висили мали, бучни, белозуби црнци.
Имала је погрешан утисак да њено право име није прихватљиво за затвор.
Једном је од некога чула да росу нико не може заробити, затворити, оградити, нити јој променити име.
Није затвор ни за друга чаробна имена, за Зорицу, Златицу, Медену, Душицу, па ни Никсицу, а још мање за Љубичицу. Таква имена су од Бога дата и просто не могу да се прилепе уз реч затвор. Циганке баш знају да носе лепо одабрана имена, мислила је.
Шта би зора, злато и пољско рано, пролећно цвеће имали заједничког са робијом? Не могу бити тамо, одакле се не би на време појављивали свету на очи. Свет на њих чека и без њих не може. И сваки цвет на њих чека и без њих не може.
Тако некако причаше њен деда, док јој је за пролећа брао љубичице и никсице по ливадама које су падале ка Морави.
Само је деда Душан могао да јој говори тако лепо. Од мноштва унучади, Душан је Росици поклањао посебну пажњу. И посебне приче јој је причао. Шта год јој куповао, није јој се толико допадало, колико баш те приче о њеном имену и њеној лепоти. Росица није била у потпуности дете овог света, бар што се тиче њених очију и косе.
Њеног тела и звука гласа.
Била је нешто од придодатих му делова лепоте живота, у којима Цигани покушавају да нађу срећу. Њен деда по мајци, Душан, говорио јој је да никада неће бити ништа више старија од росе. Увек ће остати најава свитања.
Сада је ту где је, у затвору. Још млада за тако нешто.
Роса подразумева јутро, освежење за биљке и њихово лишће, преко којих дишу и за људе и њихове мисли.
Није била једина у овој вечери, коју су оковале решетке.
Десно од ње, у последњем од кавеза, као да је залутао, или пуком грешком ту остављен, налазио се само један младић. У односу на површину просторије, без десеторице у њој, затвор у Стразбуру као да је био празан. Тај притворени је ћутао, бавио се својим мислима и деловао као да ни њега нема.
Росица му је, кроз одшкринута метална врата видела само црну косу и део необријаног образа.
-
Mesi i ja
400 rsdImam deset godina.
Tačnije, imam deset i po, ali volim da kažem deset, jer je to moj omiljeni broj. To je broj koji Lionel Mesi nosi na dresu. 10. Desetka.
On je moj omiljeni igrač, i više od toga, on je moj heroj. Primetićete da malo ličim na njega, tako sam sitan, i frizura nam je slična, samo je njegova duža. I što je najvažnije, on je rođen 24. juna osamdesetsedme, a ja istog dana dvehiljadite. Kao i on, i ja sam zaluđen fudbalom, međutim, u blokovima za mene više nema fudbalskog kluba gde bih trenirao, pa samo zamišljam da treniram. Tek sam se ove godine izborio za mesto u timu mog razreda, kad su se blizanci Luka i Nemanja preselili i napustili školu. Falio je igrač u drugom timu, a bilo im je glupo da zovu Saru, iako ona igra bolje od većine mojih drugova. I eto, prvo sam bio golman, a onda je Marko povredio nogu, pa sam prešao u vezni red, mada sve češće ulazim u napad.
Navijam za Srbiju i Barselonu. U Barseloni igra Mesi, još od trinaeste godine, dakle, nije još kasno da počnem s ozbiljnim treningom, mada roditelji stalno pričaju da je bolje da počnem s knjigom nego s loptom. Ako vas interesuje, Barselona je već godinama najbolji klub u Evropi, redovno pobeđuje u Ligi Španije, a one iz Reala uredno izblamira. A ako ste gledali prenos u maju, videli ste kako su odrali Mančester sa tri prema jedan i postali šampioni Evrope.
Iako sam strasni navijač Barse, moj tata uporno pokušava da me nagovori da navijam za Crvenu zvezdu, koja je takođe bila šampion Evrope – kad je on imao dvadeset dve godine – još u prošlom veku. Kupio mi je i dres i kapu, ali ne vredi, kad gledam Zvezdu obavezno mi se pridrema. Kao da gledam usporeno pušten film.
Deda je još gori od tate, on kao penzionisani zastavnik JNA, šta god to značilo, naređuje da moram da navijam za Partizan, koji je bio učesnik finala Kupa šampiona, kad je deda bio mladić, 1966. Ja prosto ne mogu da zamislim dedu kao mladog, ali pokazivao mi je slike, mada tata tvrdi da je u pitanju fotošop. Te, šezdesetšeste, Partizan je izgubio od Reala sa 2:1, a obzirom da Real redovno gubi od Barselone i da im Mesi stalno daje golove, gde je logika da ja navijam za Partizan?
Deda i tata se stalno svađaju oko toga ko je bolji i recituju sastave timova, upoređuju igrače koji su igrali i čitaju statistike s kompjutera. Naravno da svako vuče na svoju stranu, potežu niske udarce, psovke i šta još ne. A onda dođem ja i iznerviram ih kad prodefilujem u plavo-crvenom dresu sa brojem 10. Posle toga se obavezno posvađaju i deda ode, zaklinjući se da više nikad neće kročiti u naš stan. To ga drži uglavnom do sutradan.
Deda je u stvari mamin tata, a tata nema tatu, umro je kad je bio na fakultetu, mislim tata, ne deda. Mama nema mamu, ona je umrla kad sam ja bio mali, imao sam dve godine. Tata ima mamu, ona je u penziji, kao i deda, i stanuje u bloku preko puta. A deda stanuje u našem bloku, samo s druge strane. Mi smo nekako u sredini, tako da i deda i baka svraćaju svaki dan, ali se trude da to bude u različito vreme. Oni su kao pas i mačka, uopšte se ne trpe, ako baka kaže da je nešto belo, deda obavezno kontrira i kaže da je crno. A onda baka krene da debatuje s njim, pa deda uredno odgovori i posle dođe do svađe. Međutim, ponekad se sretnu kod nas jer nisu dobro isplanirali vreme dolaska, a onda se potrude da ćute, popiju kafu koju im ja, da istaknem, skuvam, pa odu. Ili ode jedno od njih, a ono drugo, koje je ostalo, kaže tiho, da kao ja ne čujem, „jedi govna“ ako je u pitanju deda ili „noge slomio, dabogda“, ako je baka. Ali, ja ih oboje volim, možda baku malko više simpatišem, ona je ipak na mojoj strani, što se tiče klupske pripadnosti, kupila mi je dres Barselone za prošlu Novu godinu, a i kaže da joj se sviđa „onaj Gvardiola, iako je to nepristojno, ipak simpatično pljuje po terenu“. Mada, i deda ume da me potkupi, novom fudbalskom loptom, doduše, kupljenoj kod Kineza, ali se izgovara malom penzijom i nedovoljnim kvalitetom original adidas lopti.
Baka uživa da kuva, a između kuvanja gleda emisije o kuvanju, tako da kuva za sve nas, osim za dedu. Onda donosi šerpice ili šerpetine da jedemo. Zapravo, donosila je, dok nije uhvatila dedu kako čeka u zasedi da ona ode. Kako ona ode, deda kao slučajno navratio, pa pita šta to miriše, onda izvrši inspekciju šerpica, iz svake nešto glocne ili sipa u tanjir ako je čorbasto. Kad ga je baba uhvatila s kašikom u šerpi sa punjenom paprikom, naredila je tati da posle posla dolazi po sledovanje. Tata s posla prvo svrati kod nje, pa mu se baka požali na skupoću, bolesti ili nešto treće, trenutno aktuelno, pa popiju kaficu, pa mu servira da jede, „pa, pa, pa“ – on donese ručak za večeru. Mama uglavnom jede na poslu, tako da zapravo svi kući dođu siti, sem mene. I dede, od kad je uhvaćen u osmatranju.
Koliko sam shvatio iz priče, baka i deda su prodali svoje stare stanove, kad sam ja bio mali, i od ta dva prodata, kupili tri stana – „ali da svi budemo blizu“, na inicijativu moje mame. Pre nego što smo kupili te stanove, mi smo živeli kod dede. Moj tata se posvađao sa dedom, a nije bilo oko fudbala, i onda smo se preselili kod bake. Posle nekog vremena provedenih u bakinom stanu, moja baka je „očitala“ mojoj mami. Baka, koja insistira da je zovem „Bajka“, tako s vremena na vreme poludi i onda ne bira šta kaže, što je i tad bio slučaj. I mama je spakovala stvari i sa mnom se vratila kod deke. Tata je ostao sa bakom, jer je još uvek bio u svađi sa dedom.
Roditelji su mi se tada viđali u parku, kada me je mama dovodila da se igram i zamalo se rastali jer im je sve postalo naporno – i matorci, i park, i ja, i posao i nemanje stana i sve. Da se moji roditelji ne bi rastali, deda i baka su prodali svoje stanove, kako bi njima omogućili da budu srećni. Tako smo od dva stana u širem centru grada kupili ovo gde stanujemo, tri stana na Novom Beogradu. Moj tata kaže „mali, kad ovo dvoje matorih ode na nebo, ti odmah dve gajbe…“. Ja ne bih voleo to da se desi, ali, ako se bude desilo sve ću da prodam i da kupim stan u blizini Kamp Noa, kao i pretplatnu kartu za sve utakmice Barselone, bar da bude neka korist od tih stanova.
-
Okrnjene biografije jahača panjeva
1.000 rsdПрви одељак: Остарели ђаци
Педесет година после матуре
Ове, 2002. године, у лето, у Лесковцу, Марислав Стојиљковић Мацко, окружни судија, Томислав Цветковић Џавалија, професор књижевности и Радомир Здравковић Пикља, професор математике, сви пензионери, биће стожер око кога хоћемо да се окупимо педесет година после матуре.
Желимо да се сретнемо и развеселимо, или, као деценијама разбијана војска, проређени и јадни, да се запрепастимо над собом.
Доктор права и југословенски дипломата Миодраг Митић Мики из Београда је усрдно тражио другарским ламентом да се видимо – колико нас има и колико нас може да дође на гимназијски праг.
Раштркани, пар месеци се тражимо међусобно, у земљи и иностранству. Због сусрета смо радосни као некад у ђачко доба. За нови свет смо стари и избледели. Многи су нам умрли, неки оронули. Преостали, још смо живахни, иако се осећамо сувишнима. Увређено мислимо да смо заборављени, а помрли су они који су нас знали и памтили.
Мики се уписао у памћење југословенске, па (судећи по његовим књигама) и руске дипломатије. Својим списима је означио филозофију беде светске, а у њеној сенци и домаће политике. Истакао је танку потку логике савремених заступника српских интереса у свету. Његово учење биће поучно, ако се – после октобарског преврата 2000. године, у нас буде стварала учена дипломатија за наредне деценије.
Пре који дан у Београду, код „Мажестика“, предао ми је Џавалијин песнички позив за матурантски скуп. У врело подне пили смо сокове и мењали књиге, ја њему једну песничку, једва се усуђујем да је обелоданим; он мени туце својих из области међународног права и о дипломатији, као науци и вештини.
У ћошку, са краја шанка, типкао је стари клавириста у намери да подсети бучне присутнике на негдашњу отменост локала. У „Мажестик“ се није могло ући без кравате у време почетка наших студија, педесетих година сада завршеног века.
– Доскора, овде се седело у тишини – рече Мики.
За трен опуштени, несвесно смо се дотакли негдашњих воља за песничком речи. Своје песме није донео.
Знам Микија, увек је прибран и стрпљив. Из разговора који жедно тече о збивањима у нас, видим, постао је и трпељив и кад му се не трпи. Спојио је познату своју благост и одмереност дипломате и умника и трпи напетости у Србији због дуге светске блокаде. Незадовољство не испољава речима. Оно из њега избија. На свој захтев отишао је у пензију деведесет пете; слом југословенске, сломио је и српску дипломатију. Држи предавања као универзитетски професор у Новом Саду, Подгорици и Бањој Луци. Две нове државе стварају своју будућу дипломатију.
Па, ето, и ја сам у пензији. Ни ја нисам престао да радим, адвокат сам у Бору. Пред уставним судом Србије и Црне Горе водио сам поступак за оцену уставности измена пензијског закона, које је Скупштини предложила Ђинђићева влада. Тим изменама су укинуте ранијим законом стечене пензије активним адвокатима лекарима, инжењерима и занатлијама. Уставни суд је поништио промене закона које су ускраћивале стечена права грађана.
Мики ме упита зашто сам у посвети моје књиге „Јестонија“, пред његовим именом написао – „доктору“. Зато што јеси доктор, рекао сам му.
Договорисмо да се нађемо на ђачком сусрету у Лесковцу. Понећемо сенке младости са собом.
Најзад, 15. јуна друге године новог века, тридесет шест старица и стараца, лесковачких матураната с краја прве половине претходног века, приспело је пред Лесковачку гимназију.
По присутнима видим да смо сјајни и никакви. По песнику Џавалији „времешна младеж“ која може још да доживи „жар живота“, или, бар, „жишку стамене љубави гимназијског другарства“ – како је написао у позивници за сусрет..
Радосни смо због сусрета. Раније смо се окупили пред школом, не стижемо да се сви међусобно поздравимо. Почеће школски час.
Мене опседају сећања, која ме неће оставити ни после часа. Ни поподне, за време предаха. Нити у ноћи заједничког весеља које ће трајати до зоре.
Доба које не треба да се багателише
Судија Марислав, мој најранији друг Мацко, председник Организационог одбора за писање монографије о нашој гимназијској генерацији, жури да ме наговори да напишем „хронику о нама, коју треба да оставимо за собом“. Схватам да тражи да напишем монографију о нашој школској дружини. Кажем му, у шали, да не могу да пишем читуље, камоли шта друго. Чак и кад бих знао и памтио оно битно о свима!
У својим сећањима, истина, налазим одбљеске ђачке прошлости. Последњи разред и матуру завршио сам у Нишу. О десетогодишњици матуре – 1962. године – био сам захвалан Одбору за сусрете што се сетио да ме врати у лесковачко ђачко друштво.
– Захвалност другарима што те нису заборавили, довољан је разлог да спремиш завештање потомцима о нашем уделу у развоју Србије, па и Југославије.
– И Југославије? – гледам га с неверицом.
– Дабоме, о свему ономе, што је било наше!
– Као адвокат, немам времена да се бавим нашим годинама и местима рођења, студијама, женидбама и удадбама, радним успесима, ордењем и наградама!
– И положајем наших наследника, у данас ојађеном друштву! – Мацко увећава посао који треба да обавим.
Руком одмахујем:
– Не могу, судијо, небитна је наша прошлост. Важан нам је остатак живота!
– Поучан је наш удео у незаобилазној прошлости! – чуди се што не схватам тако важну ствар.
Још се поздрављамо са касније приспелима. Улазимо у школу узбуђени. Мацко, док се пењемо на спрат, жури да заврши наумљен посао:
– Ми смо сведоци минулог доба, које не треба да се багателише. Доба које сада не признају, као да га није било. Обнављају заборављене „грађанске вредности“, а поричу нас, који смо градили социјалистичке, и знањем и знојем уздизали Југославију.
Љути се што се смејем. Онда му повлађујем:
– Ново време гледа нас са сумњом. Испитује нас, маше главом, не верује нам. Обрисало нас је. А ми смо још ту, не можемо – ни назад, ни напред!
– Па то о нама напиши!
Већ смо на спрату. Он са Пикљом и Џавалијом председава нашем разреду. Долази млада директорка гимназије Олгица Милетић, која треба да нас прозове. Нисам стигао да му озбиљније кажем:
– Нови, у новом времену се обраћају нашим старим сенкама, на митинзима и телевизијама. И вичу: ,,Време вам је било покварено – црвено, изопачено, болесно, недемократско, тиранско и неправедно! Бедно, без идеала и циљева. Беживотно! И ви сте били такви, проклети да сте! Живели сте у доба које треба прећутати, заборавити и избрисати га, заједно са вама, из српске историје!“
Џавалија, Мацко и Пикља поздрављају директорку школе. Одлазе заједно у врх пуне наставничке зборнице у којој сви седамо, с обеју страна дугог зеленог наставничког стола.
-
Finski tango
500 rsdUvod
Telo i osmeh
Na palubu je došao mali čovek u starinskom odelu. Nabio je šešir do obrva da mu ne bi odleteo pod udarima vetra. Pitao se da li bi preživeo kada bi pao s broda u more, kao da je predosećao da će pasti, ali njegov pad u vodu će biti u zimu kada spasa nema. Mali čovek se zvao Joni. Joni je bio mali u ambiciji, u prijateljstvu i ljubavi, ali u jednoj stvari mu se posrećilo, makar na kratko – ukrao je ljubav protagonisti ove priče. Zato sada pričamo o njemu. Osamljen u glasnoj gomili je oteo ljubav snage Velikog praska i zauzvrat nije dao ništa. Uzimao je sve a da ništa nije vraćao.
Brod je lomio talase Baltika. Talasi su bili crni i jaki, ali brodski čelik je bio jači. Joni je stajao na palubi na otvorenom, udisao miris mora i osećao sitne kapi slane vode na licu. Došao je sam na ovo krstarenje. Plovidba u Turku–Stokholm– Turku krugu. Bez zaustavljanja. Oko njega su bili ljudi leta, neki su bili pijani, neki su bili trezni. Devojke su nosile šarene haljine, vijorile su kao naopake zastave. Brod je jurio kraj malih ostrva koja su se pojavljivala i nestajala u svetlosti prozora. Poneko ostrvo je bilo nastanjeno lepim kućama i drvenim saunama. Brod je jurio da bi se vratio, nije stajao.
Joni je otišao na piće, pio je polako i gledao druge kako piju brzo. U baru se nalazio trubadur, vrteo je iste pesme koje će i sutra vrteti na akustičnoj gitari. Joni je otišao do diskoteke, iako nije voleo disko muziku. Tamo je naišao na iznenađenje.
U diskoteci su svirali finski tango, ispred muzičara na bini plesali su devojka i muškarac. Muzika je bila brza, publika je pljeskala u ritmu iznad koga se izvijao zvuk violine. Devojka je gledala muškarca u oči, Joni je gledao u devojku. Nije gledao u njene oči. Gledao je njeno telo i osmeh. Na reflektorima se videlo da su joj obrazi crveni. Takve crvene obraze je imala njena mama. Joni je poznavao devojku na bini, zvala se Inka. Leto je bilo toplo, vrata diskoteke su bila otvorena. Na nebu su bile zakačene zvezde i jedan avion, mnogo brži od broda.
Videla ga je sa bine i poklonila mu osmeh. Joni se pitao da li će njegova popularna prijateljica sići do njega i Inka je sišla do Jonija kada se završio nastup.
– Lepo je videti te. S kim si?
– Takođe! Lepo plešeš. Sam sam.
Pitala ga je za broj sobe jer su nju opsedali pijani novinari. Dao joj je broj sobe koja se nalazila na sedmom spratu.
– Moja soba je mala.
– Ali bez pijanih novinara. Na moja vrata svaki čas dolaze i lupaju.
– U pravu si, dođi. Kupiću nam kokice. Imam i prozor u kabini. Moćićemo da gledamo mrak i poneko osvetljeno ostrvo.
– Kao kad smo bili deca, tada smo iz šume gledali jezero.
– Vidimo se za pola sata.
Inka je otišla. Pijani novinari su se stvorili oko nje i pratili njene korake. Ona je bila nasmejana i crvenih obraza; imala je obraze na mamu. Bila je kao cvet.
Joni je prošao pored bara i akustične gitare, pored ruke koja je udarala po žicama. Kupio je kokice i krenuo ka sobi. Dok je išao dole ka sedmom spratu broda, popeo se na rukohvat i pažljivo hodao uskim drvetom u praznom hodniku. Prema diskoteci je video momke koji su gledali jedan drugome mišiće i tetovaže. Momci leta. Stavio je kokice kraj okruglog prozora svoje kabine. Kad su bili deca Inka i Joni su jeli kokice. Kažu kad se tetovaže skinu, ponekad se ponovo pojave, naprosto se vrate. Inka se pojavila. Naslonila se kraj prozora kabine, nasmejana i srećna. Srećna, srećna. Gledala je zvezde i pomislila da je svemir živ.
Oči
Već pola godine, Joni i Inka su živeli zajedno, u centru Tamperea. Sve je bilo blizu, i škole i prodavnice, pozorišta i nastupi. Jezera, koja su okružila grad, odavno su se zaledila a sneg je padao po krovovima i ispod njih. Ljudi su bili dobro obučeni. Sneg je bio na njihovim kapama. Joni i Inka su plesali. Inku su svi gledali, Inku su samo hrabri zvali da pleše. Joni je gledao, ali nije gledao njeno telo i osmeh. Gledao je njene oči. Pokušavao je da vidi da njene oči gledaju druge.
Na sledećem nastupu je nanovo pratio njen pogled. Sledećeg jutra je čitao žutu štampu koja je pričala o njoj i o njemu, vezano za nju. Uveče, pijani novinari su bili oko nje, trezni novinari bi pitali i njega ponešto, u vezi nje. Joni je pomislio da uradi nešto hrabro, gde bi stvarno mogao da padne. Pomislio je da će tako izaći na prvu stranu nebitnih novina.
Posle svake noći su stizala teška jutra. Doručkovali su.
Žuta štampa je ružna uvek, i kad je nova i kada ostari. Boje su agresivne i neprijatne. Joni je gledao Inkinu fotografiju na jeftinim novinama. Inka mu je rekla da odlazi.
– Odlazim.
Joni je imao šarenu hranu za doručak – crvenu i zelenu papriku, i beli jogurt, ljubičaste bobice, crvene jagode.
Vrata su se čula kada su se otvorila i zatvorila. Ličilo je da pozdravljaju sama sebe u odlasku.
Ali, ovo nije priča o malim ljudima sitnih ambicija i male ljubavi; ovo nije priča o Joniju. Ovo je priča o muškarcu slomljenog srca koji nosi ljubav snage Velikog praska. Da bismo je čuli moramo otići do toplog mesta gde se priče pričaju.
-
Ničija budala
500 rsdU GRADU
I
Toga jutra se probudio sa željom da otputuje u Italiju i da poseti na par dana Veneciju u kojoj nikada ranije nije bio. To se nimalo nije činilo nemogućim s obzirom da je uskoro trebalo da ide na godišnji odmor, a i leto je bilo na pragu. Ta misao ga je držala ceo dan u dobrom raspoloženju. Saopštio ju je uz jutarnju kafu i svojoj ženi, kojoj se takođe dopala kao, kako je rekla, interesantna letnja destinacija. Ispijali su kafu, koju je Marko skuvao za oboje, za kuhinjskim stolom u tišini koju je remetio samo spiker sa radija izveštajem o vremenu. Nasuprot Marku, zalepljen na frižideru, visio je izgužvan crtež njihovog sedmogodišnjeg sina koji je bio malo nakrivo zalepljen. Taj crtež, urađen u školi drvenim bojicama na kome je bila nacrtana ‘moja porodica’ viđena očima prvaka, bio je povod za malu porodičnu svađu sinoć.
Sve je počelo naizgled bezazleno, kao što svi veliki ratovi počinju, kada je sin pokazao svom ocu, Marku, crtež. Otac je pohvalio trud i rad, pomilovao svog sina po kratkoj plavoj kosi, poljubio ga u obraz i, više u šali, upitao zašto on izgleda kao da se umazao eurokremom. Sin je odgovorio da su to očevi brkovi, ali pošto su bojice bile debele ispalo je tako kao da je musav. Tada se upadicom umešala i majka koja je peglala na drugom kraju kuhinje.
– Što mu nisi ti kao otac zarezao bojice?
Marko se pravdao da jeste, i sin je potvrdio da mu je otac zarezao bojice pred školu ali je dodao da su one krte, nekvalitetne i da se brzo lome. Mali dečak se ražalostio i počeo da plače.
– Glupe kineske bojice, stalno se lome – ponavljao je kroz suze.
Otac ga je uzeo sebi u krilo pokušavajući da ga uteši. Dečak je gužvao papir rukama i bio spreman da pocepa svoj crtež kad je plačući procedio kroz zube kako David ima super bojice iz Italije, donela mu majka, uopšte se ne lome, a mogu i da se zarežu.
– Koji David? – upitao je Marko.
– Moj drugar, što sedi sa mnom.
– A ko mu je majka, gde radi? – upita ga otac dok mu je brisao suze svojim dlanom.
– To je ona napumpana silikonima što dolazi na roditeljski kao u kafanu – umeša se majka iz kuhinje, paleći cigaretu.
– Samanta, sekretarica predsednika opštine, raspuštaljka, ona mala što se j… ko štuka – uspeo je Marko da se seti. – Pa ta putuje sa drugom predsednikom na sastanke po gradovima širom Evrope, šta je za nju da donese jedne bojice sa puta.
Dečak je sišao iz očevog krila i otišao u svoju sobu da obuče pidžamu, razočaran neuspehom misije ‘kupovina novih bojica’, koja se pretvorila u svađu odraslih.
– A tebi krivo što ne putuje sa tobom? – upita ga žena.
– Šta ću kad nisam predsednik opštine – pravdao se Marko.
– Ne možeš ni da budeš kad po ceo dan sediš u kafani – zaključi mudro žena.
– Ma sedi i on u kafani, nije u tome problem, problem je u tome što meni otac nije bio predsednik opštine.
Svađa bi trajala još duže, da se Marko ne diže i ode u dečiju sobu. Klinac je već bio u krevetu kada mu otac reče da ne brine za bojice jer će mu ih on kupiti.
– Je l’ ima neka posebna marka bojica? – upita ga otac.
– Nije važno koja marka, samo da piše ‘made in Italy’.
– Dogovoreno, laku noć – reče otac i ugasi svetlo.
– Laku noć – reče sin i zagrli svog plišanog medu još jače.
-
Smej se Pajaco
300 rsd2.
Kada Neko izgovori reči kamp i kampovanje, Pajaco istog trenutka pomisli na letovanje, na Jadransko more, na Dalmaciju… To su njegove asocijacije, iako je kampovao i u Poljskoj, Čehoslovačkoj i Mađarskoj, tako da bi Pajaco mogao da se nazove apsolutnim kamperom.
Međutim, na početku dvadeset i prvog veka, od Pajaca su veoma udaljeni i Jadransko more, i Dalmacija… Istra, Poljska i Mađarska… Čehoslovačka više i ne postoji kao da je nikada nije ni bilo tako da može jedino da kampuje na rečnoj adi: dunavskoj ili savskoj, svejedno. To je već avantura začinjena sve sa komarcima i priobalnim muljem. A Pajaco je ionako vegetarijanac, tako da ne konzumira ni rečnu a ni morsku ribu, i zašto bi, onda, i boravio na dunavskoj ili savskoj adi?!
Pajaco:
– Zašto?
Neko:
– Ni ja ne vidim nijedan valjani razlog!
Pajaco:
– Sledeći put budi znatno oprezniji kada koristiš reči “kamp” i “kampovanje”. Tačnije, u mom prisustvu nemoj ni da ih koristiš.
3.
Neko:
– Ko ili šta je prošlost? Da li nju čine ljudi i naša sećanja na njih, ili određene situacije? Da li je prošlost podložna promenama ili je konstantna? Nepromenljiva.
Pajaco:
– Tvoja pitanja ostaće bez odgovora. A takva pitanja, bez ikakvog odgovora, najgora su, najbesmislenija.
4.
Plavuše su uvek ili skoro uvek poželjne. Ko zna zašto ili zbog čega, prosto to je činjenica.
Neko bi olako i brzopleto zaključio da su one smešne, izmanipulisane i da kroz život prolaze “kao pas kroz rosu”. Niko ih ozbiljno ne shvata. One su kao skupoceno začinsko bilje spakovano u teglice.
Plavuše prihvataju svoju ulogu. Ne bune se već jednostavno postoje i uvek su tu, pored nas.
– Ma, idite! – Pajacu ponekad dođe da se što glasnije prodere. – Sklonite se malo u stranu, levo ili desno! Samo idite! Ne mogu više da gledam vaše tužno-smešne izraze lica.
Pajaca ponekad pogledi plavuša znaju da pogode direktno u srce, kao one Amorove strele, te ga učine nemoćnim, tako ranjivim.
Pajaco:
– Plavuše, idite svojim putem! Ostavite me, ne gledajte me, ne primećujte me! Samo idite tamo kuda vas oči vode i vitke, graciozne noge nose!
Da li je moguća sledeća kombinacija: i glumica i plavuša? Naravno da jeste! I takve osobe ženskog pola postoje, i hodaju kako svud po svetu, tako i Beogradom.
Srpska prestonica je poznata i kao naseobina sa zavidnim brojem pozorišta. Jeste da su skoro sva smeštena u krugu tramvaja dvojke, ali to nikome ne smeta. Uostalom, tramvaji ponovo prevoze putnike! Sve moguće i nemoguće rekonstrukcije su okončane.
Neko:
– Znam odgovor: to je glumica sa inicijalima J.M.
Pajaco:
– Tako je! I Jovana Maksić je jedna od njih. Verovatno nije jedina. Ima ih!
5.
Neko:
– Pajaco, šta uopšte znaš o harmonikama?
Pajaco:
– Ne previše! Tačnije, jedva i da znam ponešto. Kada sam bio mlad svi su želeli da sviraju gitaru: akustičnu, električnu, bas gitaru… Čak i bubnjeve, međutim ne i harmoniku. Polako ali sigurno ona je ostajala u prošlosti.
Tako se bar mislilo kada sam i ja, Neko, bio mlad. A onda se dogodio neočekivani preokret: zvuk gitare više nije bio toliko uzbudljiv, gitaristi su postali dosadni, prepoznatljivi… Ponavljali su se, vrteli se u krug, Džimi Hendriks, Džimi Pejdž, Erik Klepton i ostali, udarili su u plafon i dalje se nije moglo.
Neko:
– Šta se dogodilo sa harmonikom: da li je nestala?
Pajaco:
– Ne baš! Ona se iz etno-folka preselila u džez, pa u pank, ma koliko to paradoksalno zvučalo!
U jučerašnjim novinama objavljena je fotografija beogradskog antiglobal-etno-pank sastava na kojoj momak u rukama drži harmoniku. Nema laži a još manje prevare: harmonika je dospela i do panka!
Neko:
– Baš je nepredvidiv taj dvadeset i prvi vek. Kako će tek da izgleda dvadeset i drugi?!
6.
Neko:
– Šta je iznad plafona?
Pajaco:
– Iznad plafona su krov i nebo. Ako ne veruješ, možeš da proveriš, odnosno da se popneš na krov, pa da se iz tog položaja uveriš da je iznad tebe nebo, a da ti sediš na krovu.
Priznajem da je glupo sedeti na krovu, a i neudobno je, međutim zarad novog saznajnog procesa, isplati se. Mada obrnuto nije moguće: sedeti na nebu i gledati krovove gradova, sela…
7.
Prethodne noći dogodio se zemljotres koji je Srbiju prodrmao uzduž i popreko.
I Pajaco se trgnuo iz sna. Sedi na krevetu i razmišlja. U stvari, ne razmišlja već samo sedi. Ko bi i o čemu razmišljao kada se dogodi zemljotres, tako da ni Pajaco nije izuzetak.
Potom je trebalo ponovo otići na spavanje jer zemljotresi su nešto prolazno, a ne stalno, konstantno.
Neke druge stvari jesu konstantne, međutim ne i zemljotresi.
-
Stanica čarobnog voza
450 rsdDoris (sjećanje)
„Baš lijepo, nemam ni jednu cigaretu, a neophodna mi je.”
Pomjerila sam se malo u stranu tražeći hlad, jer kamen na kome sam sjedila postade prevruć za moje butine ispod tanke haljine. Mrzim kada se znojim. A volim sunčevu toplotu. Zavoljeću ja još mnogo toga, a i zamrzjeti. Sama sam. To mi, evo, baš smeta. Nisam više sa ljudima koje sam voljela, s toga ne znam da li ih još uvijek istim intenzitetom volim. Ne znam više ništa o njima. Ne znam gdje su. Kako su? Šta rade? Da li su sretni, ili tužni? Da li su isti kao prije, ili su se izmijenili? Možda je njihov život poput mog. A možda ih više nema. Jednog dana ću znati sve o njima. Osjećam da želim saznati sve o njima, ali ne danas kada sam slaba i usamljena, kada sam gubitnik i lutalica; i izbjeglica. Da, sigurna sam da ću jednoga dana na nekom mjestu saznati sve o njima. Neko od njih će me obradovati, a vjerovatno ću i zaplakati. Znam. Ne želim sada da razmišljam o tome. Doris? Gdje je ona?
Doris sam upoznala na radnoj akciji 1987. u Bosanskom Petrovcu. Srele smo se u nepoznatom gradu, a živjele smo godinama u Vinkovcima. Za kratko vrijeme postale smo jako prisne, čudile se kako se u Vinkovcima nismo srele i od tada smo postale nerazdvojne prijateljice. Doris me često posjećivala i svi smo se počeli ophoditi prema njoj kao prema članu porodice; mogla je da nas posjeti bez najave, da otvori frižider ako je gladna, da se povjeri mojoj mami, da prenoći, ili da ode kad je htjela; moji roditelji su je jako zavoljeli i tako, spontano, počeli da se druže sa njenim roditeljima. Kratko rečeno: Doris i ja smo bile nerazdvojne sve dok rat nije porušio naše prijateljstvo. Bile smo posebne u svakom pogledu. Nismo marile za ljude oko nas. U tim našim kratkotrajnim i intenzivnim druženjima svi drugi su bili manje važni, čak i nebitni. To je mnoge nerviralo. U isto vrijeme sam srela simpatiju, mladića mojih godina, čije ime još uvijek pamtim. Zvao se Almir. Voljeli smo se obostrano i ludo, te nas je ta ljubav oboje izluđivala. On je bio hirovit, a ja slična njemu, atraktivna i tvrdoglava. Sve je to uslovilo brzom raskidu prijateljstva i naše ljubavi. Danas, vidim, i neiskustvo. Tih dana, sumornih i bolnih za moje ranjeno srce, lila sam suze, a Doris me tješila. Doris se uvijek pokazala kao velika prijateljica i ja sam joj bila zahvalna zbog toga.
Jednom prilikom umalo da nas komandir brigade ne posla kući zbog nekog našeg pametovanja i prigovaranja. Dok smo se opraštale od prijatelja, prolile smo gorke suze, ali na kraju ispade sve kako treba. Ostale smo do kraja radne akcije.
Ne mogu tačno da se sjetim svih pojedinosti i događaja sa radne akcije, pogotovo ne danas, u izgnanstvu. Nisam više ni sposobna da se sjećam svega. Jedno je sigurno: kada bih dobila šansu da opet idem, ne bih se dvoumila. Druženje, novi prijatelji, pjesme, igre, takmičenja, zajednički obroci, rana jutarnja gimnastika, odlazak na trasu, iskopavanje teškog kamena po užeglom suncu, marenda, iščekivanje kurira da dobiješ kap vode, vraćanje u brigadirsko naselje, odmor, aktivnosti, osjećaj da si stariji i odgovorniji, velika prijateljstva, nove ljubavi – ma svako bi poželio da se isto ponovi.
Jedne akcijaške noći zapalila sam prvu cigaretu u mom životu. Udišući dim, znala sam da ću moći bez te navike. Znala sam da me taj dim neće opsjednuti i okupirati cijelu, te da više neću moći bez zadimljene cigarete kao što se mnogima desi.
Doris, ljepuškasta i krupna, mada se zbog svoje nježnoplave kose činila krhkom i milom, ludovala je za cigaretom. Prosto bi je gutala očima kada ju je uzimala u ruke. Bez obzira na to što prijateljice vole da imitiraju jedna drugu, mi to nismo običavale, niti nam je smetalo što smo različite. Nismo imale potrebu da budemo skupa svakog pruženog momenta kao što bi druge prijateljice nastojale. Pored mene, Doris je imala svoje društvo i svoja interesovanja, a ja opet moje društvo i druga interesovanja. Čak smo i različite kurseve posjećivale na radnoj akciji.
„Djevojke, prošlo je jedanaest sati, kasna je noć. Požurite u krevet. Vaši drugovi već uveliko spavaju.”
Dežurni brigadir, koji je bio u noćnoj smjeni, opominjao nas je.
„Evo, evo, idemo!”, odgovorila je Doris, a ja primjetih kako je zadrhtala. Znala sam da je uživala u ovim momentima, baš kao i ja.
Prekrštenih nogu, sjedile smo u travi, nježnoj i lepršavoj, sasvim skrivene od pogleda. Nebeski pejzaž nas je impresionirao: na nebu pun mjesec, a između tog prirodnog satelita i nas, oblaci su ludovali na vjetru. Otkrivali bi, a onda prekrivali beskrajnost. Bili su poput crnih talasa. Izgledali su veličanstveno i zastrašujuće. Odnekud bi izronio tanan mjesečev zračak. Znala sam da Doris, kao i ja, vapi za tom svjetlošću i ostaje zapanjena pred njom, a koja je samo za 1,25 sekundi stigla do nas tačno iz svemira.
Te noći je moje biće bilo sićušno, ali ipak dovoljno veliko da osjeti smisao života. Bojala sam se svojih misli koje su navirale gotovo brzinom svjetlosti. Vjerujem da je i Doris isto osjećala. Te noći, a ni poslije toga, nismo govorile o čudnom osjećaju, koji se pojavi u času kada se svemir poigra sa našim malim razumima; ujedno nas i zadivi i zastraši veličinom svoje kratkotrajne predstave, štaviše, nebitne u poređenju sa beskonačno nametnutim vremenom i prostorom koje nas okružuje. To je neka vrsta simbola ili, čak, ornament nevjerovatne magije, koja je u stanju da nas i uzbudi i raspameti istovremeno da nijemi zadrhtimo pred njom; i zasigurno, slične momente koji se dese u svemiru, a ja ih uhvatim okom, ne mogu da zaboravim.
Eto kako se ta noć na neobjašnjiv način urezala u moje srce, koje je neumorno kucalo, kao i duši koja je vapila za tom svjetlošću. Drhtala sam zbog siline pomjeranja u kosmosu i, znam, nije nemoguće da se to ponovi.
A onda oluja zauze maha. Krupne kapi kiše stigoše sa neba, a nas dvije u trku napustismo pljusak i nevrijeme. Za nama ostaše grane koje su se skoro do zemlje povijale na vjetru i prijetile da nas obore. Učestali naleti munje upotpunjavali su nejasnu viziju o životu, koju sam te noći duboko potisnula u sebi.
„Baš lijepo. U stvari, ko je spomenuo da mi treba cigareta?”, prenuh se iz misli.
Kamen je uporno žario i morala sam da ustanem. Ispred mene je bauljalo staro tijelo žene, koja je nosila dvije velike korpe ispletene od pruća, a prepune mirišljavog i zdravog voća. Instinktivno krenuh prema iznemogloj starici, a ona se rado oslobodi one malo teže korpe.
Starica se zvala Marta i živjela je nadomak hotela I to je sreća u skromnoj, ali lijepo uređenoj kućici. S vremena na vrijeme sam je posjećivala, a ona mi je beskrajno bila zahvalna na druženju i pomoći koju sam joj rado pružala. Često mi je gledala u šolju nakon što bi zajedno popile vrelu kafu, koju smo obožavale. Ja sam joj kao vjerovala, u stvari sam se samo dobro zabavljala.
Jasno mi je da moju sudbinu niko ne poznaje, čak ni ova savršena budućnost, koja uporno stoji pred nama.
-
Ljudi drugog vremena
450 rsdDEO I
REKA
Pre petnaest vekova
Stigao je dan kada ćemo pokrenuti letilicu i krenuti prema nebu. Mi smo prvi, posle mnogo vekova, koji će se otisnuti prema beskraju. Juan, moj mršavi ženskasti prijatelj, ubrao je limun s drveta, zatim se okrenuo prema meni i bacio mi žutu voćku. Ja nisam mogao da je uhvatim, jer su mi ruke bile nepokretne.
– Juane, šutnuću te po toj tvojoj maloj zadnjici. Valjda ćeš se tada opametiti. – On je bio zanimljiv čovek; voleo je ptice i krilate krave, voleo je svet i svoju patuljastu ženu u njemu. Obožavao je svoju decu, bila ih je puna kuća.
– Samo proveravam da li ti se vraća snaga. Nikad se ne zna. Hvataj. Još jedno malo žuto Sunce za tebe, bogalju! – prijateljski je odgovorio na moju bezopasnu pretnju, ali ruke nisu slušale moje misli i voćke su padale po toploj zemlji.
– Hvala za tvoju brižnost, dražesni. Vidim, lepo si odelo obukao danas. Kao da ih je žena birala. Ali za sebe, ne za tebe.
– Hvataj limun! Nešto si spor danas – Juan je nastavio da na svoj način pokazuje kako smo dobri prijatelji.
Malo žuto Sunce se kotrljalo po toploj zemlji; tri Sunca su napravila novo neuhvatljivo sazvežđe na nebu od zemlje.
– Da znaš da mi nije žao što me ruke ne slušaju. Ti si moje ruke, Juane.
– Nadam se da ćemo se vratiti, Nenade.
– Zar se plašiš da ću poželeti drugačije, moj ženskasti prijatelju?
– Plašim se, moj dragi bogalju. Moramo da se vratimo. Ja imam puno dece! – Juanu je krenula suza radosnica, tekla je po njegovom srećnom licu.
– Vratićemo se živi i čisti.
– Zašto kažeš čisti, dvonogi?
– Ne bi valjalo da prljamo tvoje svileno odelo.
Svilena odela
Pogledao me je kako se žene gledaju, odozdo na gore, i uzdahuo:
– Eh, kad sam te upoznao i ti si imao lepo svileno ruho čistih i jakih boja. Izgledao si elegantno, besno i tupavo, uopšte mi nije jasno zašto si ti taj koji je otkrio kako napraviti spravu za letenje.
– Hvala na lepim rečima, moj ljupki prijatelju. Zaista sam bio i besan i tupav, i nisam voleo sebe – shvatao sam da je Juan ubeđen da se nećemo vratiti, jer je mislio ću poželeti drugačije.
– Nije mi jasno ni otkud ti u Vizantiji. Sve to moraš da mi kažeš pre nego što krenemo put neba.
Dok smo razgovarali, stigla je Juanova patuljasta žena i poklonila nam uplakan osmeh; žena visine deteta, džinovskog srca, je došla da isprati naš let u nebo. Za njom je došla moja ljubav, Alkmene, s našim sinom kojeg je stavila u drvenu kolevku.
– Zdravo, šareni junaci! – Alkemene nam se obratila uobičajenim poštovanjem, iako se danas nismo obukli posebno šareno. – Kada krećete?
– Za par sati!
– Vidimo se onda za dva sata. Imamo posla oko Juanove dece – žene su otišle; Alkmene je ponela naše dete u drvenoj kolevci.
Juan me je pogledao i rekao:
– Doneo sam dnevnik u kom sam zabeležio kako sam stigao do ovde, a ti ćeš nam ispričati svoju priču, počevši od svilenih odela.
– U redu – pristao sam.
– Hoću da znam i kako si upoznao belog lava! Plašio sam ga se. Nikada nisam voleo da budem blizu te živuljke. I najvažnije, želim da znam i kako si otkrio tajnu; kako si uspeo da saznaš kako napraviti spravu koja će nas vinuti u nebo.
– U redu, ljubopitljivi. Krenuću od svilenih haljina. A trebaće vremena i meni samom da shvatim zašto i kako sam otkrio tajnu leteće naprave.
– Ispravka, bivši debeli!
– Kako to misliš – ispravka, svileni čoveče?
– Ti si smislio leteću napravu, a ja sam je napravio, moj dvonogi prijatelju – Juan se zagledao u mene i polako počeo da pravi grimase.
– Svileni, da zovnem pomoć? Da li ti treba lek?
Svedokov svedok
More je imalo svoj ritam. Vetar nam je dodirivao lica. Sami u dvorištu, razgovor smo delili moj ženskasti prijatelj i ja; bili smo svedok svedoku.
– Nenade, brate. Kreni s pričom; a kada priča dođe do mene, tad pričaj o meni, a ne meni – odgovorio je uz osmeh na moja pitanja o njegovoj prisebnosti.
– Juane, kreni ti s tvojim dnevnikom.
– Posle tebe, dvonogi.
– U redu, ali nemoj da me prekidaš.
– Neću. Obećavam. Hehe.
Pre nego što sam krenuo da govorim o svetu kraj Dunava, odakle sam došao, pogledao sam nepomično sazvežđe tri Sunca na neuhvatljivom nebu od zemlje.
Priča je krenula da teče polako, sporom rekom.
-
Hod kroz…
400 rsd2.
Stvar koju je tada doktor Markovsky imao na umu morala je ili proći potpuno nezapaženo ili biti jedna od najvećih stvari u povijesti civilizacije; drugačija joj sudbina od ovih dviju nije mogla biti, a Markovsky je to negdje duboko u sebi istinski slutio. Sva ona pitanja koja su ga mučila tih dana vezana za njegovu stvar, bila su odgovorena još davno, nije ih imalo smisla ponovno u glavi otvarati. Znao je Markovsky kojim će putem krenuti – tog je jutra šapnuo drveću: u vaš se grad više ne vraćam.
*
– Sasvim je prirodna stvar, gospođo, da je imaginacija najrazvijenija sposobnost u djece, posebice ovih dana, kada se oko njih događaju stvari koje samo odraslima mogu biti jasne – s nevjericom u svoje riječi pokušavao je liječnik umiriti Amonovu majku u stanje besprijekornog tjelesnog zdravlja, ali i bujne mašte koju je njezin jedinac imao. Objašnjenje koje je svim ukućanima bilo jasno, ali gospođu Markovsky ni malo nije ohrabrilo; čak štoviše, natjeralo ju je da razmišlja o budućnosti svojega sina i slici onoga kakav će on čovjek, naposlijetku, biti.
– Najljepša Vam hvala, gospodine – trudio se stari gospodin Markovsky ublažiti neugodni tren šutnje koji je zagrlio prostoriju – Pobrinut ćemo se da dječaka ne izlažemo svim onim nedaćama izvana.
– Svakako, svakako – složio se liječnik. – Mada, znate, i poznanstvo s drugom djecom, koliko god to teško danas bilo zamisliti, neće mu škoditi, zasigurno.
Arkadij Markovsky kimne glavom u znak potvrde i nasmiješi se svojoj gospođi, koja je već držala ruke na ustima, vidljivo spremna na plač.
Liječnik iziđe iz prostorije i za sobom ostavi patnju jedne donedavno bezbrižne obitelji, na čijim leđima sada jaše potpuno nerazumljiv strah od samoće, sifilisa i kroničnog ludila.
Stari Markovsky zatvori vrata za liječnikom, izvadi jednu cigaretu iz tabakere koja je ležala na stolu, pripali, pokretom ruke ponudi i gospođu, zatvori tabakeru i za njom i svoje srce za bolešljivog dječaka koji je u sobi pored njihove već zamišljao kako će jednog dana napraviti nešto veliko. Ili, pak, neće napraviti ništa. Trećega puta nije bilo.
*
Tog se dana Amon Markovsky nije osjećao kao ljudsko biće. Struja koja je ključala njegovom krvlju nikako nije mogla biti takve naravi koja bi budila duhove ili pravila kakve novine.
Hod mu je bio nespretan, ulica se ljuljala, a ljudi je oko njega bivalo sve više i više kako se približavao Tamnoj tvrđavi. Osjećao je kako se nebo lagano spušta ispod njegovih nogu, mogao je hodati po glavama anđela, nježno, nesigurno, a opet dovoljno zainteresirano da ne sruši niti jedan aureol.
Tih dana mjesta slutnjama nije bilo. Ostale su samo suze; miris prašine koji ih je nevoljko tjerao van svake pomisli na onu stvar koja mu je tako sebično uzimala svo vrijeme i strah.
Amon Markovsky toga dana nije popušio svoju dozu cigareta. Niti će to ikada više moći.
*
Zapravo, i od najranijeg djetinjstva Amon uopće nije mario za svoje roditelje. Uvijek su mu izgledali smiješno u svojim čudnim odeždama, poput nekih ljudi na maskenbalu, ali uvijek ozbiljnih, s licima nekog tko odista nije svjestan činjenice da se s njime u prostoriji nalazi jedno maleno djetešce kojemu s vremena na vrijeme valja posvetiti svu pozornost.
Maske koje je Amon pred njima nosio, vremenom su se mijenjale; kada je već poodrastao, tražio je od njih novce za svoje sve suludije zamisli, a pod izlikom da mu trebaju za kakav doktorat ili posao na nekom institutu. Stari je Markovsky bio ponosan na svojega sina onoliko koliko dobar seljak može biti ponosan na kakvo govedo ili svinjče koje je uhranio ne radi zarade, nego iz čiste vlastite zadovoljštine. No, Amon nije za to mario, već je bio naviknut na poziciju onoga koji je jedino sebi trebao nešto dokazati.
Možda zato još uvijek nije bio načisto s time treba li njegova stvar pred drugima proći neopaženo, ili se o njoj trebaju pisati knjige.
-
Nepoznati i grad
300 rsd1.
Kretati se Kragujevcem, jedva čujnim glasom pevati ili zviždati pesmu I remember Elvis Presley, šutirati kamenčiće koji se nađu na putu, lagano se penjati strmim, krivudavim ulicama.
Nepoznati nikoga ne sreće. Da li je noć razlog? Nije! On zna da ni iza zidova porodičnih kuća, stambenih i poslovnih zgrada, fabrika, stovarišta… prodavnica, kafana, kafića… nikoga nema. Grad je napušten. Kako se on u njemu našao, i može li se biti u gradu u kome nikoga nema?! Ako je grad napušten, to isključuje i prisustvo Nepoznatog.
Kragujevac, ipak, postoji, iako je iz nekog (ili više) razloga napušten od stanovnika, Nepoznati postoji, kao i kamenčići na gradskim ulicama, samo je postojanje Kragujevca potpuno iskrivljeno, kao da je to njegov lik u ogromnom ogledalu, a ne stvarni, materijalni grad.
Nepoznati sedi za računarom, vrti točkić na mišu i kreće se ulicama virtuelnog grada koji može da bude i Kragujevac. Nema nikakvih kamenčića, niti neravnina na asfaltu: pred Nepoznatim se pružaju besprekorno ravne površine ulica.
2.
Gliša-034: Nepoznati, više smisla bi imalo da pevaš (ili zviždiš) “Šumadijski bluz”, “Bluz u parku”, “Zašto ne volim sneg”… nego tu, meni nepoznatu, pesmu.
Nepoznati: Glišo nula trideset i četiri, ti kao da si promoter grupe Smak? Nema potrebe jer ona više ne postoji. Ne objavljuje nove nosače zvuka, ne priređuju koncerte, ne ide na promo-turneje… Smakovci su izvan vremenskih i prostornih koordinata! Oni su deo prošlosti, a ne sadašnjosti ili, daleko bilo, budućnosti. Toliko o najpoznatijoj i najuspešnijoj kragujevačkoj rok grupi! Dovoljno je. Možda je i previše?
Ja, ipak, ostajem pri svom izboru dok ushićen koračam kragujevačkim ulicama, potpuno siguran da, osim mene, niko drugi u gradu ne bi odabrao pesmu I remember Elvis Presley. To me ispunjava ponosom, daje mi sigurnost.
Gliša-034: Nisi uspeo da me ubediš da tu pesmu treba da pevušim dok hodam kragujevačkim ulicama. Meni više odgovaraju pesme domaćih rok bendova. Možda je kompozicija I remember Elvis Presley primerenija za pevanje dok se hoda ulicama Njujorka, Čikaga, Las Vegasa, Memfisa… Međutim na kragujevačkim ulicama, ona ne funkcioniše. Kontraproduktivna je.
Nepoznati: Isuviše je komplikovano da objasnim kako tebi, tako i ostalim posetiocima Net-foruma, zašto pesma o Elvisu najbolje odražava moj odnos prema Kragujevcu. Zašto je od svih pesama na ovom svetu upravo ona moj favorit.
Jer kada izgovorim, otpevušim: I remember Elvis Presley, ja, u stvari, mislim: I remember Kragujevac. Prisli je potpuno nevažan, važna je fraza: I remember.
Gliša-034: Za razliku od tebe, Nepoznati, ja se Kragujevca ne sećam već u njemu živim četrdeset godina! I, naravno, navijam za Radnički!
Nepoznati: Kada si pomenuo Radnički, i kada sa muzičkih prelazimo na fudbalske teme, nekada sam crveni dres tog kluba navlačio na svoje dečačko telo, i istrčavao na fudbalsko igralište sa toliko energije i vere u dane koji će doći!
Posle toliko godina, jedva verujem da klub još postoji, ima navijače, fudbalere, trenera, stadion…
Vojkan: Kakvo je stanje u Kragujevcu (državu koja, uzgred budi rečeno, neprestano menja naziv, granice, himnu, zastavu, ustav, broj stanovnika… i stanje u njoj bolje i da ne pominjem) najsvrsishodnije bi bilo otćutati jedan minut, i otići u fade-out.
Nepoznati: Upravo sam smislio futurističku pesmu o Kragujevcu. Onako, u prolazu. Znam da je niko neće pevušiti. Čak ni ja. Ipak:
In the year twenty six twenty six
u Kragujevcu će nastupiti grupa „Twin Peaks“
sa velikim hitom “Američkom pitom”…Dalje se zviždi. Nastavak teksta sledi uskoro. Ili nikada… Veća je verovatnoća nikada nego uskoro.
3.
Od šesnaestog avgusta 2005. godine kragujevačkim ulicama je moguće pevušiti još jednu pesmu koja je u vezi sa kraljom rokenrola. Austrijanac Volfgang Han, veliki poštovalac lika i dela slavnog američkog pevača, u “Grejslend studiju” u Memfisu je snimio pesmu Fire down below. Autor numere jeste bas gitarista Džeri Šaf, i bila je poslednja po redu koju je hiljadu devetsto sedamdeset i šeste godine Elvis trebalo da snimi za svoj album.
Neobični poduhvat Austrijanca je okupio kultnu postavu Prislijevog pratećeg benda: gitariste Redžija Janga i Džejmsa Bartona, bubnjara Ronija Tata, klavijaturistu Glena Hardina i pomenutog basistu Džerija Šafa.
Han je singl objavio za malu izdavačku kuću iz Memfisa, i on se u prodaji pojavio na godišnjicu Prislijeve smrti.
4.
Da je živa, majka Nepoznatog bi pomenutog dana napunila sedamdeset i dve godine. Tim povodom bi bila priređena skromna porodična proslava njenog rođendana kojoj bi prisustvovali sin, snaha, unuke…
Majčin televizor bi, najverovatnije, bio uključen, i na njemu bi išle vesti. Ili bi kćerke Nepoznatog odabrale MTV i vrteli bi se aktuelni muzički spotovi. Sve drugo bi bilo neizvesno: gde bi se stan nalazio, koja jela bi pred njima bila na stolu, o čemu bi razgovarali. Da li bi bili srećni, zadovoljni, ili bi se neprestano svađali…
5-6.
Sedam meseci pre hipotetičke proslave rođendana majke Nepoznatog, širom sveta je masovno obeležena sedamdesetogodišnjica Elvisovog rođenja. Naročito svečano je bilo u Prislijevom rodnom gradu Memfisu.
Njegovo imanje Grejslend svake godine poseti preko šest stotina hiljada obožavalaca.
Istoga dana je bila i godišnjica smrti majke Nepoznatog. On je otišao u najbližu crkvu, i zapalio sveću. Osim njega, niko je više nije pamtio. Njen grob prekriven snegom niko ne obilazi. Čak ni njen sin! Zapušteno seosko groblje… Svi su putevi do njega zavejani, i ništa ne ugrožava mir snegom prekrivenog seoskog groblja.
7.
Američki pisac i sineasta Adam Maskjevič je pokrenuo veb-sajt u nameri da pronikne u delić tajne koja okružuje preminulog kralja rokenrola.
Da bi motivisao istraživače, Maskjevič je ponudio astronomsku nagradu: tri miliona dolara za dokaz da je Elvis živ!
– Najveći mit u istoriji pop kulture predstvlja Prislijeva smrt. Koje činjenice stoje iza njegovog nestanka? Da li se, možda, od nas nešto krije? – pita autor sajta koji je, po sopstvenom priznanju, osnovao radi publiciteta.
On je snimio dokumentarni film o misteriji koja okružuje Prislijevu smrt. Za potrebe filma je intervjuisao sto sedamdeset i petoro ljudi koji su poznavali Elvisa ili su sa njim bili u kontaktu. Razgovarao je i sa ogromnim brojem fanova kralja rokenrola, i tri četvrtine njih se slaže da je Elvis najverovatnije mrtav.
Autor veb-sajta navodi da je ključni razlog za sumnju da je Elvis umro činjenica da se medicinsko osoblje ponašalo neobično, i da postoji previše detalja koji se ne uklapaju.
– Ne morate da budete stručnjak da biste se zapitali zašto je Prislijeva sahrana tako brzo obavljena? Kovčeg je bio zapečaćen, i strasti su se brzo smirile – tvrdi Maskjevič.
Misteriju predstavlja i Elvisovo srednje ime: na spomeniku piše Aaron, dok je Elvis dok je bio živ uvek pisao Aron.
8-9.
Pokojni američki pevač i Kragujevac nemaju nikakvih veza, niti je moguće uspostaviti ih. Njegovi obožavaoci neće da posećuju Kragujevac, i govore da to čine u Elvisovu čast. Neće se upisivati u imaginarne knjige utisaka: “Kragujevac sam posetio iz ljubavi i poštovanja prema Elvisu”, “Sve me u ovom šumadijskom gradu podseća na nezaboravnog kralja rokenrola…”, “Velika čast je hodati ulicama kojima je koračao Prisli…”
Japanci će i dalje svakoga januara (februara, marta… novembra, decembra) hrliti u Memfis, kupovati Prislijeve CD-ove, majice i bedževe sa njegovim likom, obilaziti lokacije u gradu koje su imale značaja u Elvisovom životu, školu koju je pohađao, muzički studio u kojem je snimio prvu ploču, grobove njegovih roditelja…
Kragujevac će biti izvan te priče, kao što je izvan mnogih drugih priča. Na primer, priče Džon Lenon i Kragujevac, Joko Ono i Kragujevac, Bob Dilan i Kragujevac… Če Gevara i Kragujevac, Pablo Pikaso i Kragujevac… Džingis Kan i Kragujevac…
Grad u Šumadiji može da bude, uostalom on to i jeste, deo nečega što može da se naslovi sa “Nepoznati i Kragujevac”. Ma koliko Nepoznati na ovom svetu bio anoniman (čak i u gradu Kragujevcu) moguće je ispričati priču o njemu i gradu.
Fluidnu priču o gradu i anonimnom stanovniku koji je paradigma svih ostalih. Toliko bezličnom, bezsadržajnom, da je životne priče ostalih stanovnika grada moguće pretočiti u njegovu.
Mada je početak turoban i neobavezujući let’s go! Let’s go, folks!
-
Ožiljci
400 rsdBeograd je grad koji spava tek toliko koliko mora. U njemu se, bez razlike, odvijaju svi opisivi momenti. I beda i sjaj grada lako se daju opipati sa samo nekoliko slogova, širom otvorenih očiju i odškrinute duše. Prepliću se, nekada slučajno, u dokolici i namerno, neki ljudi, priče i pesme u njihovim mislima. Ta je priča svakako disharmonična, ali i simpatična. Nesklad daje notu zanimljivosti svemu, pa se svako saplitanje, pogrešan korak, čak i pad, može doživeti kao nova prilika za uspeće. Sunovrat, kao njegova preteča ili posledica, onda itekako ima smisao…
Za nju, svaki dan u Beogradu je isti. Vida ide na posao, vraća se kući, odspava, ponekad ode na piće sa prijateljicama. Takođe ponekad, obično vikendom, zbog posla tokom nedelje, kada se sve njene prijateljice dogovore oko detalja, gde i kada se nalaze, ode i u noćni provod. Uostalom, mlade su da bi živele kao starice, iako njihov samački život sve više podseća baš na pozno životno doba.
Vida je jedna od tri skoro iste drugarice. Sve su na pragu četrdesete i nemaju stalnog partnera. Imaju nekoga, ali to sigurno nema veze sa ozbiljnim, zrelim vezama. Njihovi životi, jednom rečju, nisu ispunjeni. Naravno, nijedna od njih tri to nikada neće glasno reći. Uz puno smeha, pića i priča o tuđim životima, retko o sopstvenim, barem jednom nedeljno u nekom beogradskom kafiću, na neki način i one žive kakav-takav život. Ako se životom može zvati tek poneki dan koji ne podrazumeva bolnu samoću.
Vida je najmlađa među njima. Najviše voli da pametuje, skoro da je malo jači vetar može oduvati sa ulice, toliko je mršava. Nosi naočare i ima razbarušenu riđu kosu koja se blago talasa i pada preko njenih ramena. Uvek neke cvetove ima na sebi, ili na zvoncarama koje tako voli, iako je početak XXI veka, ili na torbama koje vuče kao nesnosan teret. Radi kao učiteljica engleskog jezika u osnovnoj školi. Stalno govori da joj tako dece ne manjka u životu, ne shvatajući da tuđa deca nemaju nikakve veze sa onim što odgovornost i ljubav prema sopstvenoj deci nose. Vida je u društvu nešto kao glas razuma. Kada sve tri posustanu, ili jedna od njih nešto sočno zabrlja, ona je tu da podvuče crtu i označi početak nove trke zvane život. Otrov u maloj boci, to je Vida.
Iako se druže decenijama, njih tri su potpuno različite. Marija je visoka, zgodna crnka, koja je zaslužna za svaki spontani događaj u njihovim životima. Naime, njen je osmeh toliko privlačan da se na bilo kom javnom mestu muškarci bukvalno sjate oko njihovog stola. Marija radi kao sekretarica u moćnoj kompaniji i, naravno, u vezi je sa svojim direktorom. A direktor je, naravno, oženjen. Iako ni sama ne veruje da će ikada ona biti prva žena u njegovom životu, ona ne odustaje od tog odnosa. Možda zato što ne zna da izbori svoje mesto pod suncem i ne shvata da tuđe nije njeno. Ili zato što potajno voli da bude druga, što podsvesno nije u stanju da stvori svoj život, već uživa da kvari tuđ. Ili je Marija ona vrsta žene nesposobna da vidi dalje od tuđih želja, pa slepo radi ono što drugi od nje traže. Vida je stalno prekoreva zbog toga, ali nema uticaj na njenu odluku da tu vezu ipak nastavi. Uostalom, nijedna od njih tri ne pripada šablonu uzornih žena na pragu pete decenije života. Sve tri su, kada se malo zagrebe, veoma pogrešne žene. Barem bi svet tako rekao za njih. Kada bi nepoznatom čoveku ukratko ispričali ono osnovno o njima, rekao bi da nije ni čudo što su same. Oni suroviji u ocenama rekli bi: “Da su valjale, do sada bi ih neko već oženio.”
Možda su muškarci kao vino, sa godinama sve lepši, intrigantniji, ali žene – teško. Naprotiv, već posle tridesete na njih muškarci gledaju kao na neke koje “sigurno žele da se udaju, jer im je odavno već vreme”, što i jeste jednim delom tako. Ali, ne na silu, ne bez prizvuka “da je on taj”, ne bez elementarnog razumevanja sa partnerom. Koga zaista briga za to? Žene posle tridesete jednostavno imaju sve manje izbora kada su muškarci u pitanju.
Slobodni muškarci u tim godinama uvek izazivaju sumnju da im nešto fali, čim su još uvek sami, zauzeti su korisni samo za podsećanje na to “šta intima beše”, a razvedeni… Razvedenih je najviše. Ali njih neprestano morate da vadite iz prošlosti, da se rvete sa problemima koje su njihove bivše nekada davno pravile ili ih još uvek stvaraju. Razvedenim muškarcima svaka peta rečenica počinje sa “moja žena, bivša žena”, kao da jednim delom još uvek žive bračnim životom. I, kako to već biva, sa razvedenim nikada niste “dvoje”, već ste “neko treći”, ko “nikada neće razumeti o čemu on govori” dok priča o prošlosti u kojoj nema nikoga iz sadašnjosti koja se promenila iz korena. Možda tako zaista i jeste, ali sigurno novi ljudi u njihovim životima nisu krivi zbog toga. Naime, razvedeni muškarac se nikada neće dovoljno opustiti sa novom ženom u svom životu, jer se “već jednom opekao”. I šta god da nova žena uradi, kaže, ili se, ne daj bože, pobuni zbog nečega, on će reći: “Evo, počela si da mi zvocaš kao moja žena, bivša žena”. Moja žena, zar to već ne govori sve? Ako ništa drugo, a to govori da stoje, stagniraju, ne pomiču se iz mesta koje su utabali koracima rutine i kolotečine iz kojih, sve i da hoće, nemaju pameti da izađu.
Suzana je upravo bila u vezi sa takvim čovekom. Zaista je zavolela Vladana, ali je on uvek bio kao auto na rezervi. Vozio je kroz tu vezu tako da nikada nije znala kad će sve to odjednom stati, bez nade da će se ponovo pokrenuti. Suzana je primer klasične žene. Pristojnog izgleda i ponašanja, duge smeđe kose uvek vezane u rep, jer, kako kaže, tako izgleda mlađe. Stabilna i smirena, valjda nikada nije mogla da uradi nešto iznenađujuće. Bila je sušta suprotnost uvek atraktivnoj Mariji. Žena koja voli da bude u senci, a da ipak pleni svojim jednostavnim izgledom i stavovima.
U neku ruku, sve tri su, ipak, bile usamljene. Vida je menjala muškarce kojima sigurno nešto fali, Marija je oženjenom bila igračka dok je život imao negde drugde, a Suzana je pokušavala da održi neodrživo u vezi sa razvedenim.
Sve tri su znale da ništa od toga nije ono pravo, ma kako se ponašale i šta god da radile. Jer, izbora, naizgled, nisu imale.
-
Svak se penje prema dole
1.090 rsdКУЛА
Лице јој је било модро и ситно. Забрађена марамом, коса се није могла расути. Умрла је кад су падале кише, граорасте као њено око. Пришла је ватри да је потпири, сподбило је, смрмљала три-четири речи. Тодор је нашао како клечи с дрвима у наручју, као да доји.
Сахранили су је кад је вода уминула, рака се сама ископала.
Велимир је био дечак чупаве косе и дугачких прстију кад је додирнуо крст на гробу. Тодор га је сачинио од багрема који је растао на бедему изнад плетаре.
Није мислио на мајчине очи, али јесте на крст, док је слушао деду како прича. Тодор је ћутао и спустио нос према вратима. Деда је грлао, кашљао, мрштио се. Прсник му се надуо као шкембе. Седели су у мраку, није било ватре, огрнути длакавим гуњевима, кроз сламени кров вирила је кап, о коју се окачила малена звезда.
И Младена би учинила што га је отац саветовао. Он није умео ни са женом, а камоли с дететом, знао је о коњима, а они нису људи. Дигао је сина на рамена, у сукненој хаљини до малих модрих колена, и пре јутра кренуо, пртећи буковичко блато и вододерину.
б)
Манастир је био у брду, опкољен боровима и јелама као војском која дрема. Где год крочиш босом ногом, свуда је црвени камен што се жили и кроз земљу. Испод је река, мутна као новембарско небо. Била је ћутљива, и монаси нису с њом разговарали. Борили су се са земљом, било је мало, али давала је више од камена.
Велимир је спавао у белој соби с још две сламарице. На њима су сеџаде које су жене донеле за летњег Светог Николу. Грубе, али топле и густо ткане, није могао миш да их прогризе. На једној је отац Евтимије, родом из Белосаваца, а на другој, испод прозора који је увек био отворен, млади монах с ногама као два млата. Држао их је спуштене и раширене, јер су биле тешке.
Док је лежао, као да су два близанца чучала под коленима.
Испод поњаве Велимир је чувао стару гравиру, на жутој хартији, истргнуту из књиге, коју је неко давно донео. Нашао је у млечнику, под зделом за скоруп. Није је показао ни оцу Евтимију, све док овај у предвечерје није испричао како су људи некада били наумили да сачине кулу до неба. У то доба су и они и вукови и лисице и Морава, и овчарски крш говорили истим језиком, сви се разумели. Скупише се под једно дрво да праве лужину, скидају смолу с јеловине и смрче, ваљају блато. Жене су доносиле козјег сира, танке проје, зељаницу, попару с белим луком, овчјег меса, печене рибе, беше ораха и мрких боровница, јабука медара. Деца су с врговима вијугала по воду с хладне и велике реке. Никада нису били сложнији, намерили су одасвуд, из села, касаби. Гмизали су јежеви, зелембаћи, пужеви голаћи из шуме да помогну, појавише се и поганици да чине похаре, али и њих упослише, да разносе и дижу смолу, високо ка небу.
Кад је отац Евтимије заспао, очи су му биле отклопљене, из гуше је испуштао ветар који је мутио речи.
„Оче…“
„Мрммм…“
„Оче Евтимије“, стајао му је изнад главе и слушао цвилеж, лелек, ломљаву, хуктај реке.
„А људи?“
Отац Евтимије се насмеја, образи и јагодице му се разлише по соби, голим табанима калуђера, тврдим попут земљаног пода.
Мучао је као манастирски зид.
Велимир је сео на сламарицу и у мраку раскрилио комад хартије. Кула је личила на јелово дрво, које се гранало и нагоре и надоле, и у страну, а они што се веру уз њега, на мраве без очију. Из крошње је старац с белом брадом гледао у немирну децу.
Тако је доседео зору.
„Оче Евтимије, је л Бог дрвосеча?“
„Није.“
„А је л љут на зверове?“
„Већма на људе.“
„Како се зове твоја прича?“
„Не знам…“
„Свака се зове!“
„Име оће да нагрди, а приче су да се панте. Ајде, задоцнићемо на јутрење!“
Тако је било и с Јаковом и „лотром“.
„Јаков је бежо преко неке земље и камена.“
„Од чега, оче?“
„Људи… Курјака. Себе!“
„Себе?“
„Свак бежи од себе.“
„У-у!“
„И… пала мрчина, ко вод над Овчаром. Он узо шаку рибе и воде, лего под највишу смреку. Сунца ни ич, месечина црна ко жуна. Турио камен под теме, а небо га гледа.“
„Не мож да заспи ноћу, ко и наш игуман?“
„Јок, заспо, не кидај причу!“
„Слушам ја…“, Велимир дигао шију ка таваници.
„Дођу људи, првом, поздраве се, поседе, питају га де ће. Он се скврчио ко брабоњак, вели ‘не знам’. Ондак он њи откуд иду, кажу: ‘озго’. ‘Де, бре, озго?’ ‘Па, гвирни горе. Ми смо кулу зидали, вукли лужину и смолу.’ ‘Је л окончасте?’ ‘Не знамо, нико не зна.’ ‘А, је л има још неко ноде?’ ‘Би жена, имала чељад, није тела да сиђе, ал и она утече.’ ‘Нема ни тица… ћук, сова ушара?’ ‘Ни мрава, бре!’ ‘А ко оно низ лотру главиња?’ ‘То је анђео.’ ‘Па, куд ће?’ ‘По наше душе…’ Пробуди се Јаков, забуљио у развездана небеса, нема мердевина, ни они људи, анђела, само…“
Тишина.
„Шта, само?“, придиже се Велимир на лактове.
„Сссса…“
Хрче отац Евтимије.
„Оче, само саде рекни…“
Не пушта речи, али су му очи као пенџери на зиду. У левом Велимир опет виде оног старца, стао на врх лотре, око њега вијају крилати облаци.
Само
Јакова
нема.
-
Sabrana dela Rastka Petrovića tom 1
3.000 rsdЈЕДРИЛА
Топографски радници, соколи моји, соколи,
Док географске карте тискате
Мислите на земље удаљене.
Зелене и плаве боје гора и стена са прстију сисате
А са Азије оштрих мириса боле вас груди и Африке.
Док радите жуди вас земља удаљена
А заносе вас као фантоми чудне слике,
Чамци од коже шивене, Ескимоси у трбуху китова.
Масни. Пуни смо истих опојних мириса и болова,
О хој, топографски радници, – браћо моја,
Још смо јаки, још смо млади, држава је за нас боја.Топографски радници врло љубљени, врло блиски,
Да сте богати не бисте карте градили,
Одлазили бисте у даљине, простора гладни;
Ни да сам моћан не бих песме писао,
Рђаве можда рђаве. Где бисмо били?
Лењиви и топли о свакако да не бисмо били радни,
Лењиви и топли на обалама чије бисмо реке лежали,
Који би нас народи пријатељима звали,
О који би за нас били жали?
Та у даљине бисмо одлазили, простора гладни,
Увек јежни пољана, још гладни, још млади, још јадни.Прадедови наши Словени, крволочни ал’ путници,
Браћо моја топографски радници.
Чуновима да поверимо своја срца уморни
А већ би нас зора соколила да орни
Продужимо опет преко планина.
Свих земаља границе обојене, гле, крваво.
Пустили бисмо једра на океан тискан плаво,
О дрхтали бисмо дрхтали здраво
У азуру уморних безмерно старих сводова.Авај овако, топографски, нека сте само здраво
По суморним просторијама својих болова
Где, даљим пределима умрљане, сисате своје прсте,
Где над никад невиђеним манастирима
Стављате сићушне крсте.
Авај овако, топографски, нека сте само здраво,
Прилазећи женама увече да их љубите.
Бацивши поглед на икону и на карту света
Вама се чини, кад прилазите жени да је љубите,
Да је та карта она крпа узета
Са рањавог лица Исуса Христа.
Ха, ха, ха, каквих чудних ја ту смишљам жалова,
Да отпустим једра океаном тисканим плаво,
И какве лудачке ја све смишљам планове:
Час краљ лудака, час цар, камбоџске гледам кланце,
Син сам Словена дивљих некада, али сада путник.ВУЧИТРНСКИ МОСТ
О, на пољани широкој лучни камени мост стоји,
Љуби га моја душа и до зла бога сам узбуђен;
Прелазе товари, ждребац упрегнуту кобилу доји,
Река под мостом тече, под ребром младост смирена:
Појурим, појурим, гледам хуком матичном пробуђен.
Мостови, мостови, за вас колико је ломљено стена,
И колико грбача свијено, и колико исплакано плена;
На сводове мостови, колико вам жудим, и колико узбуђен
И толико сам узбуђен!Драгано моје младости…
Та између тисућу надсведених мостова гле,
Па укрштених, па надвишених, гора свих лукова,
Стигли смо да међ сводове без броја поставимо и ребра своја.Па гле, па како!
У горе, у дивне зелене горе,
У страшне зелене горе,
Па гле!
Та у горе до небеса зидане,
У горе, манитамо од живота безмерних.Појурим, појурим, гледам хуком матичном пробуђен.
МЕСЕЦ ПУН
Выхожу…
ЉермонтовОдшуњајући се у поље широко
Тамо где је прва четврт месечева,
Растворити груди поносито,
Поклонити се на све стране;
Погледаћу небо житно високо:
Незнана са гране птица пева,
Ко сребром ковано дрво вито,
И све је ново и опет као лане.
Искрашћу се кроз поље бело
Тамо где је друга четврт месечева,
Засмејати се тамо охоло
И коракнути на четири стране;
Љубавно дише моје село,
Лавеж се паса с бостана разлева,
Ко злато ковано плашће голо.
Одакле зора ће да сване?
Одакле зора ће да сване?Одшетаћу се у поље жуто
Тамо где је трећа четврт месечева:
Закликтаћу му песму младачку,
Глас нека широко затрепти.
Кад ја певам као да други ћуте,
Да удаљено чезне за мном малена дева,
Малена дева као да скида повезачу сељачку;
Из очију јој да лудост трепти.
Па искрадем ли се ноћу у поља
Златна где сија месец пуни,
Бескрајна нас ће љубав да збуни.
Тамо где сија месец пуни,
Изљубићу се са зверовима свима,
За добро упитаћу се здравље,
Постављена су ево сребрна постоља,
Око њих су Татари, Скити и Хуни,
А много медовине и узљућеног млека има
И просипа се вино;
Гојно се слави славље.Припев
Умрећемо тихо и мирно
За ову ноћ златну,
У сапогама сребрним,
У кафтанима:
За кејове париске,
Или за ма шта било;
За један осмех девојачки
Радо бих дао живот свој.
Ево овако ћемо умрети:
Без гласа, тихо, мирно,
Кроз тиху ноћ сребрну,
А по језеру заспалу,
Отпловиће
Смрти чун;
Искрадем ли се кад сија месец пун.ЈЕСЕН
Сним, хај! као пуно грожђе да зрим
По добром чврстом чокоћу.
Гле, бдим,
Зрим као тешко грожђе ноћу,
Хај! Хај! Па тешку бербу чекам.
И хоћу за ноћима зелену зору,
Па потом за брдима гору,
И опет за ноћима виноградску зору
Сним.
И тако увек даље.
Жудње ми чуче обалама ко вредне праље,
Кад се из села небу диже високи танки дим;
Док се очима зеленим, чудни херувим црни,
На планинама спим, са очима дубоко злим.
Али шта сним,
Шта сним?
Кад знам: Пођи, пођи, па сврни!
И тако стално даље:
Пођи, пођи, соколе, па сврни!Кроз вечери, гле, целе, и све ноћу, и све ноћу, и све даље…
А сним, а сним, а сним;
Па мним:
Ко црно грожђе да зрим,
Да ме покрива плава магла по чокоћу,
Да носим у себи ситост, плодност, све врење,
Све жуте кише јесење,
Ко тешко грожђе ноћу;
Ја бдим, сним,
Ко тешко грожђе ноћу.
Или као херувим да само по планинама спим
У очајању,
И да ширим руке дању
Једној берби и једном обећању:
Где све бива и све може да ја хоћу,
Ко пуно грожђе ноћу.РУКЕ КОЈЕ СУ ЉУБИЛЕ!
Кад човек умре, руке прве занеме:
Рука умрлог ко ноћно воће зри,
Ко успаване птице чија срца још стреме,
Тако ћуте те руке, док огањ под њима ври.Беље но тешки месец који више неће да носе,
Оне се разлиставају већ у иструлело цвеће;
Нити ће провући прсте кроз сунца зрачне косе,
Тако спуштене мирно на груди – брежуљак среће.Испод ливада влажних, и свежих црних кора,
Ове руке оживе преображењем у звезде,
И пробијају се кроз земљу у правцу далеких мора;
Измеђ вулкана и неба руке умрлог језде.И провлаче се лагано, фосфорно понорне реке,
Танким млазима сјаја, руке које су љубиле,
Кроз тамну поноћ земље, измеђ жилица смреке,
Испод толико била које су свуд садиле.А те сам руке негда толико љубио,
Осетио им тад свежину да спира главобољу;
Траг дивних руку под књигама се изгубио,
Но пређоше одједном саме у тајну животност бољу.Одједном у свом току, пробивши бок планина,
Избију те светле реке ко зрачни извори;
Ко огањ даљни крај ког спавају пси чобанина,
Та прва пламена звезда, на мрачном небу, гори. -
Is
1.360 rsdPričalo se da je tog popodneva ognjena zmija nenadano šibnula nebom tako da su svi panično prekrili oči zasenjene njenim zlatnim, otrovnim, mnogokrakim jezikom. Za njom je, kao otkinut gušterov rep, još pokretan, živo pakostan i osamostaljen u svom zlu, vatreni dažd nebom iscrtao trag puta kojim će brzo i surovo ispričati priču o praiskonskoj snazi elemenata. Jarko crvena glava velikog gmizavca, pomamljenog zmaja, pokidala je šavove zemljine kore, pomela je stare šume, opustošila sva okolna brda, spalila kamen na kamenu, razidala zidove, popalila stogove, isušila potoke, sve što je živo nagnala u beg da se premalo toga spasi brzinom ili tek srećom. Stotinama kilometara unaokolo sva su srca prokrvarila, sve duše postale suzna jezera, klonula sva krila iskidana silinom vrućeg vetra koji vazduh i vodu pretvara u vatru. S neba otrgnuta, u sudaru sa nekim bogom isto toliko jakim, samo nevidnim, i sama je neman sagorela, a njena koža i komadi njenih otrovnih kostiju popadali su da se izmešaju sa šljunkom i spečenom zemljom. Neki kažu da je sa njom i nebo palo kao trošno krovište stare kuće, da je plamena groza jurnula oko čitave zemlje paleći travu i topeći hridine, pretvarajući pokrov prerije u nagorelu ponjavu pod podivljalim ognjištem. Pepeo i dim nalegli su na zemljine pore. Kažu – sile s one strane postaju nestrpljive da se upišu u knjige ili ispune proroštva, da iscrtaju ona vremena kad se ruši, gubi, razvaljuje, kad se ćuti, trpi, odlazi, kad se prazni, boluje, odustaje. Onaj koga izabere samilosni prst – prst one ruke što se vatrenoj stihiji našla na putu kao ogroman, neuništiv i nesavladiv hrast od kamena – taj počinje otpočetka, učeći lekciju od prvog slova, a prvo slovo je plač.
Oplakati veliku tutnjavu, razorni sjaj vatrenog stupa, neizdrživu toplotu odela koje se lepi za kožu, nesvesticu, buđenje u svetu gustog, gušećeg vazduha, sopstvenog razornog, promuklog kašlja. Obrijan svet, besmislen ostatak možda nesposoban za dalji život. Ožaliti svaki list koji se stidljivo i uvijeno probijao danima kroz krtu koru grane, pre svog punog i ponositog okretanja suncu, svom svojom glatkom i sjajnom površinom. Mnogo će vremena biti potrebno za novo lišće: prvo životvorna kiša sa visina, da rastera dim i ugasi žar usijanog peska i šljunka, onda jak vetar, bremenit semenjem, da oplodi ocrnjeno, grbavo tlo – staru pramajku Eurinomu. Trebalo bi nebo sa zemlje podići nazad kao srušenu ceradu prostranog čergarskog šatora. Za to je potrebno mnogo ruku, i velika pesma, i vera, koja ima kukavičku navadu da pred tragovima nesreće svaki put iznova ustukne neki korak. Razgnevljeni tumači bogova, u krajevima pošteđenim velike stihije, pričaće, zapenivši od pravedničkog patosa i licemerja, večitu priču o krivici spaljenih gradova i čovekovoj drskoj pomami za srećom. To je priča-merdevina za brzo penjanje na neki moćan tron. Oni manje sigurni da razumeju volju božanstava, u stidu će pred takvim lažima zaklanjati lica.