3. Pisma, blago

Svečanost. U uglu sobe, između dva velika prozora s penušavom čipkom zavesa, postavljena je jelka čvrsto uglavljena u krstasti čamov stalak. Okićena je krhkim ukrasima sačuvanim od lane: kuglice što umnožavaju bljeske talasastim udubljenjima, oblici zvezdasti i jajoliki, staklene životinjice i ptice s repom od srebrnih struna, pa prskalice, svećice usađene u metalne čirake na krajevima grana, medne bombone u „zlatu“ od staniola, celofanski listići i trake od raznobojnog krep-papira, pahulje i bela paučina; splet sićušnih lampiona što trepte u svim bojama umrežen je od vrha jelke do njenog podnožja u naboranoj svili osutoj konfetama.

Svetlucavi prah što prolazi kroz sastave na prozorima, kroz ključaonicu i odžak, što oblaže čunkove, sastave kaljevih opeka, dno tinjave rešetke i grumenčiće otkotrljanog žara, načas zaleluja iznad utrnule petrolejke i potom se zavuče pod perjanu dunju gde su se deca ušuškala pred san. Fluorescentna svetlost oko svega i svakoga, stvari i ljudi. Oko mlekadžije, bakalina, pekara, krojača, šustera. Oko poštara!

Svetluca prostor iznad stola u ukrašenoj sobi, iznad stranica rastvorenog adresara i oko skupocenog očevog nalivpera sa nepravilnim žutim prugama na crnoj osnovi. Pomeraju se po stolu čestitke čija je poleđina ispisana tankim tragom tamnog mastila, po jedna drukčije adresirana koverta za svaki čarobni prizor: snežni oblaci, gorska kućica zarobljena smetom, nahereni plot na prtini, zavejano poštansko sanduče, istrgnut prvi list iz kalendara, jele s granama poleglim od težine snega, irvasi upregnuti u kočiju nakrcanu poklonima, saonice, zvončići i šišarke, pegavo lane, zeka, mače sa mašnicom, promrzli vrapci združeni pod strejom, nasmejano lice Deda Mraza, veseljak s flašom u džepu zavejan pokraj stuba usputne svetiljke.

Nalivpero vođeno veštom očevom rukom ispisuje poleđine oslikanih želja. Raste tovar poštarskih torbaka; pripravni su pečatari u Zobnatici, Slepčeviću, Rumi, Petrovaradinu, Segedinu, Andaluziji, Toremolinosu, Guadiu, Ženevi, Bitolju, Ohridu…; putuju pošiljke, stižu u pravo vreme do dalekih adresa. Na poštanskim sandučićima ispisana su imena: Josif Hristoski, Cimerman i Gospođica Mod, Gonde, Sibila, Helena, Notaroš i Lusi Furne, Žan-Luj Trentinjan, František Nekvasil, Hoze Eustasio Rivera. U pošiljkama piše da je napolju mraz, uklizana je strma ulica, sankaši podvriskuju i udaraju kalpiš, praskaju već posvuda prangije, nose se kupasti i valjkasti šeširići, siranovski nosevi i svakakve maske, kupovina je obavljena, pečenje je spremno i baklava s orahom od prošlogodišnjeg roda; piše da je u kući toplo, kaljeva peć izdašno greje i toplina raskriljuje sva vrata od soba; a dok jelka miriše i treperi od odblesaka boja, na gramofonu se vrte ploče s elegičnim pesmama o snegu.

Kuća je ljupka starinska vila s krovnom terasom i mansardom delimično zaklonjenom dekorativnim nadzidom fasade; divlja loza puže od temelja do njenog vrha i gore se zavlači pod široke crepljike; plava pločica s belom brojkom 6 može se s jeseni kad loza ogoli, a u zimu za manjih snegova, nazreti na čeonoj strani između oluka i prozorskog ragastova; prostrano dvorište što okružuje kuću, pod nagibom, izlokano kišnim bujicama, divlje je i pitomo u meri koja ne odvaže ni na jednu stranu.

Stoletni orah s ljuljaškom, stablo šljive sa sedlastom račvom u visini dečijih grudi, marela što posle prvog ploda u maju na jednoj grani zrije i u junu, badem kojeg će u doba cvata sasušiti jedan februarski mraz, dunja čiju ranjavu koru svu u krastama od slatkaste smole obleću stršljeni, kruška s mednim plodovima što vise na ogoleloj krošnji i u poznu jesen, mali orah kojeg će oboriti jedna noćna oluja, breskva sitnog baršunastog ploda, džombasta trava, mirišljavi korov koji nadleću vilin-konjici opervaženih krilaca, buba-mare i leptiri jarkih boja, opalo lišće sakupljeno u gomilice razvašarene naletima jesenjeg vetra.

Nahereni plot s dve kapije za izlaz na obe ulice, bandera kraj glavnog ulaza gde tajanstveni posetilac vezuje belog konja, ispucala betonska staza do kućnog praga pod gustišom jorgovana, garaža s krovom obloženim terpapirom i dvokrilnim vratima sačinjenim od dasaka iz „Nekvasilove strugare“, šupa prenatrpana poljskim alatkama, jedan dvorišni ugao s automobilskim otpadom na čijem je vrhu starinska felna od upletene žice, plavo-belo okrečeni golubarnik s prostranim tremom, senovnik pod vinovom lozom i puzavicom ruže, pseća kućica ozidana ćerpićem izdahle porodične manufakture, dva vodoslivnička bureta sa poklopcima što pred nevreme zloslutno kloparaju.

Cvet jorgovana, ljubičast i beo, cvet jasmina i behari voćaka, bokori ljubičica, visibaba, hrizantema, dan-i-noć, divlji karanfil, čašice božanstvenih lala, baršun ruža, pastoralni cvet bocike, čičak, ukrasni šimšir što okružuje nisku dvorišnu česmu, ladolež, fasadna loza s jeseni zelena i žuta i purpurna i grimizna.

Jutarnji i večernji cvrkut vrabaca ugnježđenih u lozi iznad svakog prozora, umiljati lavež Bubike, Arapa i Liska, jauk bespomoćnog mačeta slomljene kičme, imena svakog pojedinačnog goluba, lepet njihovih krila pri uzletanju, boje njihovog perja, nadimci za ježa, kornjaču i zeca čije su oči u boji dva klikera iz kolekcije za pokazivanje, imena svih suseda po redosledu doticanja u sluh, njihov izgled, njihovi glasovi i pokreti.

Sve ovo u srazmeri primerenoj detinjem uzrastu, uveličano ali nekrivotvoreno, biće ucrtano sa preciznošću najboljih kartografa na mapama za buduće tragače; sve to probrano štivo odrastanja, sačuvano od kasnije sumnje u autentičnost, biće smešteno u stvarna i izmišljena skrovišta, u najskrovitije uglove dvorišta i kuće, iza njenih masivnih vrata, iza njenih debelih zidova, u sigurna skloništa za spas od propadanja, u kovčege obložene zelenim plišom i u priče kao što je ova.

*

Izlazimo iz boksova u sjajnim čizmama od tanke kože, u belim „pumparicama“ izlizanim između prepona, u bluzama od svile jarkih boja i sa kapama podvezanim oko brade. U padoku je već odlučeno ko će biti Cimerman: on će uzjahati Satana. Manje srećni raspodeliće za ovu trku preostale parove jahača i konja: Cigu i Petuniju, Karolja i Vestalku, Papa i Herkulesa, Konstantinovića i Ćefa, Manojlovića i Tonku. Prilazimo sedlu postavljenom preko račve na šljivinom stablu, objahujemo ga; noge su nam u uzengijama i čvrsto su povučene uzde, spreman je između pazuha džokejski bič od rezbarenog leskovog štapa. Trku će opet dobiti Satan; vrat mu je znojav i kao uvek – izbrazdan grimiznim peteljkama vena.

Kad smo bežali od kuće penjali smo se na orah uz debelo hrapavo stablo, u gustu njegovu krošnju, nevidljivi ni sa zemlje ni sa neba. Skrivali smo se tamo i kad nam nije bila potrebna uteha, ni bekstvo od ružnih stvari i strašnih nepravdi, već nešto drugo i sasvim drukčije, nešto što nismo znali šta je ali što je bilo lepo i samo naše. Ni u snovima se nismo sklanjali na druga mesta: pentrali smo se na presto u orahovoj krošnji, neuhvatljivi za zveri i fabulozna bića.

PRVI DEO

Otvaram polako kao što jutro čini dragocenu škrinju od svetlosti i sna, od boja sazdani prostor, i čekam. Čekam na znak svojih misli. Koliko će samo nevažnih stvari da prođe preda mnom pre nego što svoje telo ostavim po strani, pre nego što ostanem sam, potpuno sam: bez dlanova i bez lica, bez svojih očiju naviknutih na svetlost i na pokrete. Tek potom, u mraku i mirovanju, bez ikakvog straha, tonem u vrcave naslage i počinjem da mislim: o dahu što me pokreće i bodri i naizmenično se pretvara u hranu i u sliku.

1.

Laganost! Laganost u pokretima, u procesu razmišljanja, u donošenju odluka, u postavljanju stvari na njihova mesta, u saodnošenju sa okolinom. Polako, što ne znači usporeno, nego lagodno, bez opterećenja, lepršavo, skladno i onda kad se među ujednačene poteze potkrade munjevit pokret. Svaki problem na putu, sve što treba savladati u kretanju neka klizi, kao po inerciji, s jednakim ritmom, praćeno istim udarom damara: kad pustiš korak da ga ne osećaš ni na ravnom ni na uzbrdici. Laganost, s elegancijom koju poseduju samo retki igrači. Baš laganost, lakoća i elegancija! U primanju lopte, u njenom vođenju i prenosu u protivničku dubinu, u trenu kad se upošljava saigrač ili šutira na gol, ali jednako pre i posle toga, u pokrivanju terena i „radu” bez lopte. Ne bez znoja, ali nikako sa zadihanošću koja guši pluća i slama srce, s grčevima od nagle promene ritma, od pogibelji i prenapregnutih pokreta. Te laganosti ima u onog ko zna kuda će i šta hoće, ko vidi cilj i zna da do njega treba stići kroz mnoštvo prepreka i kad se čini da je unedogled prazno; ko zna da uživa ostavljajući ih savladane, po redu, jednu po jednu iza svojih leđa. Bezglavi se kupaju u znoju, iscrpljuju do pucanja u lomatanju od jedne do druge prepreke na putu; ne vide proces pred sobom, nego se satiru na svakoj fazi celovitog niza, menjaju položaj, pogled, misao, pokrete, strategiju – u magli im je situacija posle svakog poteza ili trenutne kombinacije; mutno im je u glavi. Tako idu kroz život, kroz parkove i gradska naličja, kroz svakodnevicu prepunu trik-majstora sa „rezervnih” klupa. Laganost je dugotrajna, tiha voda koja „nevidljivo” radi, efektnije, celishodnije od svake bujice. Najduže se pamte noći tihe, za samotnim stolom periferijske gostionice bez sata; najbolje je ono prijateljstvo koje nema znojave prelome ni škripe kostiju u svom trajanju, bez šavova i bez lepka između deonica u nizu. Ljubav u laganosti – najlepša je. I smrt, kad dođe, što dođe za stolom u bašti, pod hladnjakom, kraj šoljice s kafom i s nedopušenom cigaretom među prstima, ili te iz života izvede u snu. U ruci snimatelja od dara, filmska kamera poseduje laganost od koje se nadima srce posmatrača.

2.

„Natural SC Auditorijum” na Univerzitetu Mičigen u En Arboru; petak, 17. decembar 2010. godine, negde oko 19:00 sati. Utišali su aplauzi iza prethodne dve projekcije iz programa „Studentskog festivala kratkog filma”, utihnjuju sad šapati u sali; prestaje šuštanje zimske odeće, škripa naslona, listanje festivalskog programa u crno-beloj štampi; svetlost opet lagano trne u visokom svodu, kao kod ubrzanog zalaska sunca. Nema jarke svetlosti ni na velikom platnu u koje se, po treći put večeras, uliva levkasti snop iz šumnog projektora u pozadini sale; ni boja makar kakvih, kao da nema, tek umbra i slutnja zelene.

Obična, stara, već zarđala ograda oko pustog objekta ka čijem se vrhu, sve uokrug, uspinje „nezainteresovan” pogled objektiva. Bez i najmanjeg podrhtavanja, usmerena upravno na osnovni pravac kretanja, kamera klizi duž rešetke od uspravnih šipki u beskrajnom nizu. Ali, između tih oblica, čiji se razmak u ogradnom sklopu postepeno gubi i prazna se pozadina sve više magli, vidi se – laganost to dozvoljava – sve što zainteresovano oko želi da vidi: neprekinute igre, boje, slike zaustavljene u trenutku svog postanja, lica… Kamera jednako „klizi”, mada je utisak drukčiji, da je znatno brža, na svakom zaokretu kod prelaska s jednog na drugi nivo pri usponu ka vrhu zdanja. I sad je gore, na trećem nivou; zaustavlja se. Tu je devojčica s balonima, sama na prostranoj terasi, evo i mladića (nalik je Leu Mesiju i može mu biti vršnjak) koji joj prilazi s leđa i nežno stavlja ruku na rame; devojčica rastvara šake i diže ruke, uzleću u nebo razvezani šareni baloni. Kamera na kratko prati njihove žive boje u bezbojnom nebu, onda se spušta na nivo terase gde je sada pusto i opet bez boja. Jedna se sasvim nova buba mara lagano kotrlja preko vrpce od razvezanih balona koju iščezla devojčica beše bacila na beton, i nastavlja dalje prema otvoru pešačkog uzlaza na drugoj strani platoa. Zalepršali su načas krajičci bačene vrpce, lopta je odskakutala niz stepenište i nestala. Dok svetlo sa visokog svoda pritiče u salu, iz betonskosive s platoa terase izbija zelena, najzad je celo filmsko platno zeleno – travnato zeleno, iz kojeg klija uokviren natpis:

Remember level 3
by
Cile Calderon dos Rios Zivian

to my brother Nemanja