I KAO ŠTO VETAR RAZBACUJE PEPEO

Za mene je majka bila miris. Majka je bila toplota. Noga uz koju sam se privijao. Dašak nečeg plavičastog; haljina koju pamtim da je nosila. Govorio sam sebi da me je otposlala u svet samostrelom i kada sam oblikovao uspomene na nju, nisam znao da li su istinite ili najpreciznije, jednostavno sam je „stvorio“ onako kako sam mislio da sin treba da se seća svoje majke.

Na majku sam mislio kada sam iskušavao čežnju u sebi. Retko kad na oca. Ponekad sam se pitao da li bi on bio kao drugi očevi u selu. Muškarci koje sam viđao u uniformi Teritorijalne odbrane, fudbalski veterani s kopačkama, što se sabajle za vikend dobrovoljno prijavljuju u Udruženje lovaca i ribolovaca u Saksumu. Ali puštam ga da nestane bez ikakvog žaljenja. To sam prihvatao, u svakom slučaju godinama sam tako činio, kao dokaz da je deda pokušavao da učini sve što bi i otac mogao učiniti, i da je to zaista i postigao.

Dedin nož je zapravo bio polomljeni ruski bajonet. Drška od kovrdžave brezovine bila je jedino uspelo parče drvodeljstva koga se u poduhvatio u životu. Ivica na gornjoj strani sečiva bila je tupa i njome je strugao rđu i savijao čeličnu žicu. Drugu je održavao dovoljno oštrom da njom može da iseče lepljive trake i raspara velike džakove s krečom. I to brzo, da se bele granule prospu bez rasipanja pa traktorom mogu odmah da ih raspršim po zemlji.

Oštra i tupa ivica su se ulivale u vrh bodeža i njime je ubijao ribe od po kilogram i više, koje smo lovili u Saksumskom jezeru. Oslobađao ih je s udica, snažne pastrmke su to bile i gadno su se praćakale, mahnite zato što se dave na vazduhu. Polagao ih je na obod čamca, probijao krljušt vrhom noža i hvalisao se koliko su široka leđa imale. Svaki put kada sam dizao vesla, video sam kako krv polako i obilno teče niz čelično sečivo noža, dok kapi vode s vesala koje sam ja držao kaplju sitno i brzo.

Ali kapi su se mešale u istoj planinskoj vodi. Pastrmke bi iskrvarile i postajale naša riba iz našeg jezera.

Prvog dana u školi zatekao sam svoje ime na skamiji i tu sam seo. Papir je bio savijen na sredini tako da je mogao da stoji, a Edvard Hirifjel bilo je napisano tušem nepoznatim rukopisom i spreda i pozadi, kao da je trebalo podsećati ne samo nastavnika već i mene na to ko sam.

Sve vreme sam se osvrtao za dedom iako sam znao da je morao tamo da stoji. Druga deca su se međusobno poznavala otpre, tako da sam ja samo zurio ispred sebe u veliku mapu Evrope i široku školsku tablu, praznu i zelenu poput okeana. Još jednom sam bacio pogled unazad i shvatio da je deda dvostruko stariji od drugih roditelja. Stajao je potpuno umotan u svoj debeli, islandski džemper, i bio je star isto onako kao Fridtjof Hansen na novčanici od deset kruna. Imali su ama iste brkove i obrve, a godine života kao da mu nisu predstavljale breme, već se s radošću množile od čega mu je lice bilo puno snage. Jer, deda nikada nije mogao da ostari. Sâm mi je to rekao. Da ga ja, naime, održavam mladim i da se on meni za ljubav održava mladim.

Lica majke i oca nikada nisu ostarila. Živela su na jednoj slici na komodi, odmah pored telefona. Otac stoji u zvoncarama i prugastom prsluku i naslanja se na „mercedes“. Majka čuči i tapše Pelea, našeg norveškog špica. On kao da joj brani da ode, kao da ne želi da krenemo.

Možda je to ono životinjsko čulo? Ja inače sedim na zadnjem sedištu i mašem, tako da je slika verovatno nastala onog dana kada smo pošli.

I dalje zamišljam da se sećam te vožnje do Francuske, mirisa skaja s toplih sedišta, drveća koje brzo prolazilo pored bočnog prozora. Dugo sam uobražavao i to da se sećam tog naročitog mirisa majke baš tog dana, i roditeljskih glasova preko fijukanja vetra zbog velike brzine.

Imamo negative s kojih je razvijena fotografija na komodi. Deda nije poslao sav film na razvijanje odjednom. Najpre sam mislio da je to bilo zbog štednje, jer posle ovoga, što je postala poslednja fotografija majke i oca, tek je trebalo da dođu Badnji dan, lov na ribu mrežom, dugodnevica, vađenje krompira.

Ali na čemu je zaista štedeo, nije bilo jasno tek tako. Mislim da je čekao s razvijanjem slikâ zato što s negativima nikad unapred ne znaš kakve će slike da ispadnu, već tek kada se vrate iz laboratorije. Imaš neku ideju, neko očekivanje o tome kako će motivi i likovi na kraju da ispadnu, i tako su majka i otac živeli i dalje u emulziji dok ih kupka za razvijanje nije učinila konačnim.

Verovao sam dedi kada je, čim su moji napadi besa počeli da jenjavaju, ponovio da je nameravao da mi sve ispriča kada budem „dovoljno veliki“. Ali izgleda da mu je promaklo koliko sam odrastao. Tako da sam istinu otkrio prerano, a tada je već bilo prekasno.

Bilo je to početkom trećeg razreda. Odvezao sam se biciklom do salaša Lindstad. Vrata su stajala otvorena, ušao sam i rekao zdravo. Kuća je bila prazna, verovatno su bili u štali a ja sam produžio do dnevne sobe. Na policama za knjige od tamnog lakiranog drveta nalazilo se stereo-uređaj s prašinom preko poklopca koji je pokrivao ručicu s gramofonskom iglom. Putne mape iz norveškog auto-moto saveza, skraćena izdanja romana iz serije „Najbolje od“, niz knjiga u koricama crvenim kao burgundac sa zlatnim slovima na hrbatu: Dogodilo se. Svaka knjiga je imala svoju godinu i shvatio sam da je to bio pregled najvažnijih događaja u svakoj godini.

Znači, jasno je bilo da nisam baš slučajno dohvatio knjigu iz 1971. i bilo je kao da je sâm taj godišnjak želeo da ga uzmem, jer se volšebno otvorio baš na mesecu septembru. Stranice knjige su se sjajile od otisaka prstiju. Ćoškovi na listovima su bili izlizani, u pregibu su se nalazile niti duvana. Majka i otac, na zasebnim fotografijama. Dve jednostavne portretne fotke. Ispod su stajala njihova imena i Reuters u zagradama. Pitao sam ko je taj Rojters, i činilo mi se da sam to morao znati budući da se radilo o mojim roditeljima. Pisalo je da je neki norveško-francuski par zaljubljenih na letovanju, oboje s prebivalištem u Gudbrandsdalenu, poginuo 23. septembra kod Otvila na severu Francuske. Obilazili su, inače zatvoreno za turiste, nekadašnje bojno polje iz Prvog svetskog rata i nađeni su mrtvi u nekoj reci. Obdukcija je pokazala da su udisali gas iz stare granate, onesvestili se i pali u vodu iz koje im nije uspelo da se izvuku.

Godišnjak je dalje navodio se nekoliko miliona tona eksploziva još nalazi duž starih linija fronta, i da se za mnoge oblasti smatra da ih je nemoguće očistiti. Više od stotinu turista ili lokalnih zemljoradnika je dosad poginulo tokom poslednjih godina zato što su nagazili na takve neeksplodirane granate.

To sam već znao iz škrtih dedinih objašnjenja. Ono što mi nije rekao, pisalo je kao sledeće u Dogodilo se.

Iz onog što je nađeno u automobilu, policija je razumela da je par sa sobom imao dete, trogodišnjeg dečaka. Ali njega nisu mogli da pronađu, i pokrenuta je sveobuhvatna potraga. Psi su pušteni na staro bojište bez rezultata, dok su pozvani i ronioci i helikopteri da bi se potraga proširila.

I onda sam pročitao rečenicu koja je sagorela sve detinjstvo u meni. To je bilo kao ono kada sam ubacivao stare novine u kamin, naslov je još bio razgovetan na zapaljenom papiru, ali i najmanji dodir bi ga odmah pretvorio u pepeo.

Četiri dana kasnije dete je nađeno na dečijem odeljenju bolnice 120 kilometara odatle, u malom lučkom gradu Le Krotoa. Intenzivna policijska potraga nije pružila nikakav odgovor. Pretpostavljalo se da je dečak bio otet. Osim sitnijih ogrebotina bio je potpuno nepovređen.

Posle toga je u knjizi ponovo pisala istina koju sam već znao, naime da su o meni preuzeli brigu deda i baba u Norveškoj. Dugo sam samo nepomično zurio u stranice knjige. Listao sam unapred da vidim ima li šta dalje. Listao sam unazad da vidim da li piše nešto o onom što se dogodilo pre. Izvadio sam duvan iz pregiba. O meni se pričalo. Vadili su Dogodilo se 1971. kada su komšije svraćale na kaficu, evocirali su to vreme kada je neko iz porodice Hirifjel bio u novinama. Moj gnev je trajao dugo. Deda je rekao da ne zna više osim onog to piše, pa sam pitanja poneo sa sobom do brezovika prekoputa imanja. Zašto su me mama i tata vodili na mesto puno granata? Šta su uopšte tamo radili?

Odgovora nije bilo, nije bilo ni majke ni oca, prohujali su s vihorom kao što vetar raznese pepeo, i ja sam odrastao na imanju Hirifjelovih.