-
Putovanja
450 rsdI
1.
Jedan od Pajacovih hobija jeste fotografisanje i to je razlog zašto mu je foto-aparat često pri ruci. Zabeležiti, sačuvati svet koji ga okružuje njegova je opsesija. Još ako se povremeno ukaže mogućnost za putovanje, tada Pajacova pasija dobija novu dimenziju.
Neko, Pajacov sagovornik u njihovima druženjima, jeste od onih osoba koje nemaju hobi, tako da jedini njegov kontakt sa fotografijama predstavljaju razgovori sa Pajacom u kojima ovaj drugi pominje svoje skorašnje foto-aktivnosti. Isto tako, Pajaco Nekom povremeno na imejl prosledi neku od svojih novonastalih fotografija.
Za njih dvojicu je svaka nova Pajacova fotka neka vrsta praznika i duhovne avanture.
2.
Neko:
– U ovo, digitalno doba, prinuđeni smo da tvoje fotografije gledamo na monitoru računara, a tako bih voleo da ih dodirnem, opipam…
Pajaco:
– Možemo da ih posmatramo i na displeju mog foto-aparata. Međutim, sve su to tehnički detalji. Ne mnogo važni tehnički detalji.
Neko:
– Imam utisak da crnokosa devojka na tvojoj fotografiji želi nešto da nam kaže. Na primer, I’m so alone. A ti si mogao da docrtaš beli oblačić iznad njene glave i da u njemu ispišeš tu rečenicu.
Pajaco:
– Ja sam fotograf a ne strip autor i ne dorađujem, ne menjam svoje fotografije.
Devojka ćuti, njene su usne čvrsto stisnute, i ja nemam utisak da ona želi bilo šta da nam kaže, već strpljivo čeka da se na semaforu upali zeleno, pa da krene tamo kuda se uputila. Obojica dobro znamo da je njen ovozemaljski put dug, jer njegovu dužinu određuju devojčine godine. Tačnije, njena mladost. Dok grad koji je okružuje sa svih strana jeste njen grad, ona njemu pripada. I to je samo još jedan majski dan u njenom životu, koji će ona potrošiti, zaboraviti ga ubrzo.
Neko:
– Grad na tvojoj fotografiji je isto tako i moj grad. U njemu dugo živim, svakodnevno se krećem lavirintom njegovih ulica, gradskim prevozom putujem sa jednog na drugi kraj grada. Srećem ljude, sa njima se mimoilazim… Ulazim u prodavnice, knjižare, apoteke… Prelazim mostove, pasarele…
Pajaco:
– I ti i ja i crnokosa devojka pripadamo istom gradu. On određuje, definiše naše egzistencije. Devojka je, najverovatnije, studentkinja jer je fotografija nastala u neposrednoj blizini Arhitektonskog fakulteta dok smo ti i ja to što jesmo.
Za mene se može reći: „On je fotograf“, međutim, ne znam šta bi za tebe moglo da se kaže?! Reci mi, šta?
Neko:
– Za mene bi sledeće moglo da se kaže: „On je Pajacov sagovornik već dugi niz godina“, i ja mislim da je to dovoljno.
3.
Da Pajaco nije sasvim slučajno fotografisao grafit na zidu Elektrotehničkog fakulteta, ni on a ni Neko nikada ne bi saznali šta skraćenica SSP znači. Ovako, znaju: ta skraćenica znači Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju.
Neko:
– Član sedamdeset i dva spomenutog Sporazuma govori o tome da se Srbija obavezuje da u dogovoru sa Evropskom komisijom pripremi poseban Program za sprovođenje obaveza iz SSP, a čiju će realizaciju pratiti Evropska unija.
Pajaco:
– Neko, molim te, nemoj više o SSP-u ni da govoriš, a ni da razmišljaš. Sasvim je dovoljno što si citirao jedan član tog sporazuma. Ta tema me užasno zamara, i samo čekam trenutak kada ću početi da zevam od dosade. Ne bih se iznenadio ni da glavobolja počne da me muči.
4.
Neko:
– U vezi sa tvojom sledećom fotografijom, reci mi koga i gde automobili voze?
Pajaco:
– Reću ti: nemam pojma! Ni ja ne mogu, niti moram baš sve da znam. Jedino znam da sam u trenutku kada sam fotografisao automobile, bio visoko smešten. Negde na desetom, možda i jedanaestom spratu.
5.
Pajaco povremeno zapazi senke. Ne promaknu mu, on ih detektuje. A one opet znaju da budu tajnovite kao u onom holivudskom psihološkom trileru koji je režirao Klint Istvud: „Play Mysty for Me“. Dakle, senke su ponekad zagonetne, mada obično to nisu.
Pajaco:
– Ulična svetiljka ima senku dok je automobil nema. Iz toga zaključujem da je za senku važan oblik predmeta. Ako si dovoljno visok, tada poseduješ senku. Sasvim lepu i upotrebljivu senku. Slično osobi koja ima dug nos, pa kaže: „Moj nos, moj ponos“, i ulična svetiljka može da kaže: „Moja senka, moj ponos“.
6.
Stablo i automobil. Svedenost, ogoljenost. I sve je to u gradu. Ta neprirodna zajednica automobila i drveta.
Krošnja je nevidljiva, i njen oblik može da se nasluti iz senke na kolovozu. Oko drveta je kvadratni metar ogoljene zemlje. Po njoj, tu i tamo, kržljava trava. I sunce je u zenitu. Na najvišoj tački svoje putanje.
7.
Lepša, poetičnija reč za prozore jeste okna. Tako ih Poljaci zovu, pa je na jednom njihovom sajtu moguće pročitati da su „prozori važan deo našeg svakodnevnog života“, kao i to da „nisu svi prozori isti“.
To je neka krakovska firma koja prodaje prozore. Okna.
Pajaco:
– Verovatno da ih i proizvodi, a ne samo prodaje.
Neko:
– Lako je prodavati prozore, međutim, neuporedivo je teže, skoro je nemoguće, prodavati ono što se kroz njih vidi. To nije za prodaju. To je, što bi rekli mladi, „za dž“.
8.
Pajaco:
– Gvozdene rešetke sprečavaju da se uđe u podrum. Očigledno da ima onih koji žele da pristupe podzemnim prostorijama, i zato je neophodno da im se to onemogući. Njihove namere nisu nimalo časne. Oni bi nešto da ukradu, da naprave štetu, i zato ih treba sprečiti u njihovoj nepoštenoj nameri.
Neko:
– Tako razmišljaju oni koji su gvozdene rešetke postavili, i kao da ne greše. Dobro poznaju svoj narod i njegove sklonosti. A život teče dalje. Kako sa ove, tako i sa one strane rešetki.
9.
Žuti pravougaonik utisnut u pločnik jeste tu da razbije monotoniju. Da prolaznicima bude zanimljivije dok hodaju ulicom. Bivšim Bulevarom revolucije. Mada će za Pajaca ona zauvek ostati Bulevar revolucije jer on ne želi da pamti nove i izmenjene nazive ulica. Isuviše je veran prošlosti.
Neko:
– Nečemu se mora biti veran. Ti si odlučio da to bude Prošlost.
Pajaco:
– Ostavimo prošlost po strani jer me nešto neodoljivo vuče ka reči „monotonija“. Odjednom, ona mi je veoma važna. Važnija čak i od žutog pravougaonika! Možda zato što monotonija nema boju? Ona je bezbojna, a bezbojne stvari su obično vrednije od onih koje imaju boju.
Neko:
– Meni je kod „monotonije“ zanimljivo to što ona može da se izgovori kao dve reči. Prvo kažeš „mono“, pa napraviš pauzu, dramsku pauzu, i onda dodaš „tonija“, i reč je konačno izgovorena.
Pajaco:
– Svojim geometrijskim oblikom, pravougaonici znaju da budu monotoni, naročito ako su žuti.
Neko:
– A ja kažem: za razliku od kvadrata, pravougaonici nisu monotoni čak i onda kada su žuti.
Pajaco:
– Tako bismo mogli da nastavimo i sa rombovima, romboidima… Krugovima… Ali, očigledno, to nikuda ne vodi. Zato je najbolje da okončamo današnje druženje. Ko zna, možda će nam sutrašnji dan biti naklonjeniji.
-
Ptica u kući
600 rsdГЛАВА 1. ЧЕРЕВИЋКА СКЕЛА
Футог, 1996.
Черевићка скела, околина Футога, место петнаестак километара од Новог Сада, а старије по историји, оаза мира и спокоја. Златни грумен прелепе природе кога је бацио Бог преко леђа, ту уз Дунав и Дунавац, ћерку Дунава, мада је мушки род у питању, на 1.272 километру од Шварцвалда. Зрно бисера из шкољке, ушушкана и смештена у мекоту зеленила и плаветнила, загрљена Фрушком гором која се протеже са оне тамо, преке, сремске стране. И Малдиви су лепи, али су далеко.
Седео сам давне деведесет и шесте године на обали Дунава, ту код Футога на скели која се из ко зна чијег интереса и разлога зове Черевићка. Ту, где је некад стара скела саобраћала између Футога и Черевића и где је некад РРФ, односно Речна ратна флотила, имала зимовник. За време кретенизма НАТО-а, деведесет и девете и рушења свих мостова са њихове стране, када је Нови Сад остао, ни крив ни дужан, без иједнога моста, који су мислим љубавници реке, јер од једне до друге обале јој сежу, ту се скривао живаљ, а и војска, богами.
На једном стаблу, које је доплутало ко зна одакле, седео сам сâм, разочаран, убијен емотивно и физички улубљен ничим изазваним, са моје стране, осим оним што сам сам хтео и желео. Гледам тако Дунав и контам, физички рањен и ментално недоречен, колика је ширина Дунава на том месту, колика је брзина, колика је просечна дубина и колико кубика воде прође у секунди? Баш време за математику. Знам да знам, а не знам да знам. Само хоћу да израчунам напамет. Имам мобилни којим се може рачунати, али нема то појмовог појма. Вратио се ја, хвала богу, са ратишта и покушавам да дођем себи од тог ратнога искуства. Ошишан и обријан по ПС-у, у ратној униформи, новој и последњој коју сам добио, добро наоружан, веран мојој и Заставиној деведесет деветки, која ме је вратила или сам умислио да ме је она као амајлија вратила живог са ратишта. Чуј, будале. Живог ме дере успомена. Деру ме успомене и ја се дерем у себи, јер ме напада нешто што хоћу да заборавим, па дречим као дрекавац. Ето, тако скоцкан и упарађен, тражим помоћ у лудилу или оно тражи човека у мени. Тешка потрага са немогућим исходом. У међупростору времена, између јаве и сна, тражим још нешто. Тражим плац где бих могао да сместим белосветску, а и своју памет и да направим неки кућерак па да у њему лепо живим од сећања на дане које сам једва и са муком преживео и које бих радо да заборавим. Али не могу, јер ме ружна сећања терају да живим бар од нечега, па макар то био и отров начињен од ружних сећања, јер од истих, горег отрова нема, ни бољега мелема од лепих сећања.
Купио је мој кум Сава неки плацић, ту на скели, да правимо куће заједно, али је до тог плаца било могуће стићи само дроном или хеликоптером. Вукојебина. Међутим, Футожани, Босанци аутохтони из пређашње давне окупације Војводине узаптили све плацеве, па ретко пуштају у своје редове Новосађане, али је срећа да сам и ја имао доста бораца оданде под мојом командом. Кум Сава, Сремац по начину живота, а можда и по пореклу, по животу који је водио и начину на који је исти конзумирао, сигурно јесте, решио као старији, да будемо на истом плацу, па ма како то изгледало. Кум, коме сам ја крстио сина у младости, а ценио сам као Србин кумство и кума, видећи да он хоће, реших и ја да то буде тако. Видим хоће кум, али не зна како решити проблем, како доћи до плаца. Хоће кум, али не уме.
Имао Лала пуно мала, кућу на лакат, винограде благородне и чилаше, што каже Ђоле Балашевић и лепога сина, па му син стасао за женидбу. Нађоше девојку за удадбу а отац девојчин хвали момка, будућег зета, како је вредан, радан и леп као уписан. На крају баба, младожењин отац, рече.
„Јесте, пријатељу, све си ти у праву, само ми деран има једну ману.”
„Коју”, упита младин отац.
„Здраво ми деран воле да игра карте”, пријатељ ће пријатељу отворено.
„Па шта, бацим и ја понекад коју”, рече будући пријатељ.
„Али он игра у новце и то здраво воле.”
„Па и ја, понекад бацим ајнца у неку пару.”
„Ма да, пријатељу, али он игра у велику пару, а не зна.”
Тако и мој кум. Хоће, али не зна.
„Сад ћу ја то да решим, куме”, рекох. Где су Босанци илити босански Срби, на мојој смо територији, а и са осталим народима и народностима имам одличан однос. Знам ја са њима па зато, не брини ништа. Знам ја са њима, али не знају они са мном. Зато, ништа зато, бато. Седи ту и запањи се. Илити седи на пањ, гледај и уживај. Па онда заурлах, као са брда на брдо. Ради моторола на гласне жице, мамицу јој јебем и то добро, а слушају пријатељи. Непријатељ не може, јер му сателит овде нема домет. Мада и за ове који ме чују, нисам сигуран шта су. Ваљда пријатељи.
„Има ли овде неко плац на продају”, повиках из свег гласа, да се чује, али право и одврнуто на најјаче, на шестицу. Није прошло дуго, изађе пуж из кућице, са плаца ту до нас, где смо седели на комаду стабла и пили хладно пиво.
„Добар дан, комшија, опусти се и не терај шегу”, рече човек, извирујући из куће са плаца поред, где смо кум и ја седели на оном стаблу. Изашао човек да види будалу која тако урла, али му се вероватно није свидело оно што је видео. Маскирна униформа и наоружан човек. Оно што је видео, мало улива страх и ноге клецају, иду до непослуха, али човек рече.
„Ево, ту, поред мене, мој брат има плац који би отуђио. Ето ту, управо где седите. Даћу вам број телефона, па се чујте. Ратник сте, учиниће Вам цену”, рече и завуче се као пуж у своју кућицу по папир и лапис.
Богами, тако и би. Пазарили смо кум Сава и ја плац, па ускоро почели изградњу викендица. Он на једном, ја на другом крају плаца, а терасе су пројектоване тако да буду окренуте једна према другој, да се видимо и чујемо, како се више не бисмо погубили. Не дâ кум више да идем на трогодишње излете са пуцањем, кукањем и рањавањем. Рањен лакше три пута, по једанпут годишње, да не буде уживање за бадава. А и прсти леве руке сјебани, па ако хоћу да свирам, мој еков дванаестерац, морам да их бандажирам. Мада ми ни духови прошлости не дају да напасам мозак на сунчаној страни. Трте ме и терају сиву масу на неке друге пашњаке, где се напасају сећања, која бих тако радо да отерам и да заборавим, али не да ђаво, ил’ не да бог.
-
I pre i posle
400 rsdIII
Stanislava je volela svoj posao. Radila je u firmi koja je preživela pogubnu tranziciju. Istina, broj radnika je drastično smanjen, ali što se nje ticalo, izgleda da je bila miljenica sreće. Ništa posebno nije preduzela, osim što je, kao i uvek, marljivo obavljala svoje radne zadatke. U komercijali za nju nije bilo nepoznanice. Odavno se izveštila da posao obavlja, ne unoseći se previše, međutim, ovoga puta nikako nije uspevala da uključi automackog pilota – rutinu. Iz pozadine neprestano su iskrsavale dileme:
Da li sam mu postala navika? Da li misli na mene? Da li brine za mene?
Učinila je sve što je bilo u njenoj moći da ga raspameti. Ma i više od toga. Uvukla mu se pod kožu. Od prvog trenutka bilo joj je više nego jasno da je ljubav ono što mu treba, ali i da oko toga nema pogađanja, mora se dokazaiti. Modrice mu je prinela na uvid. Dovoljno?
Sa druge strane, otišla je tako daleko da je povratak u ustaljenu kolotečinu postao nemoguć. Upala je u sopstvenu zamku. I on se njoj uvukao pod kožu. I to do te mere da je mašta sve češće lutala u budćnost sa njim, a to je bilo nemoguće! Budućnost deci pripada!
Zbog toga, možda ishitreno i netaktično, možda tek da zatalasa mrtvo more ustajlosti, izazvala je sudbinu, izrežirala je sukob svakoga sa svakim, a samim tim i suočavanje svakoga sa samim sobom. To je imalo za cilj da ih izbaci iz ravnoteže, iz ustaljenog načina života, da ih uplaši, učini nesigurnim, ubije samopouzdanje, da u njima zavlada haos, da u njoj potraže smisao i svrhu svog postojanja. Da li je uspela? Šta da preduzme, ako jeste? A šta tek ako nije? Gde to, dođavola, vodi? U šta se pretvara?
Pitanja su se umnožavala, a nisu nudila nikakvo razrešenje. Nisu nudila nikakvu ideju. Šta u stvari radi? Čitav sticaj okolnosti, čitava situacija se uveliko uozbiljila, a ona još nije imla konkretan plan. Instinktivno, sledila je nekakav nejasan osećaj da je sve što se dešava veoma povoljno za nju, iako ne zna šta konkretno hoće, a samim tim, ne može da zna ni kako do toga da dođe. Nije joj preostajalo ništa drugo do da deluje u trenutku, bez promisli, bez mogućnosti da događanja staloženo sagleda, razmisli i donese svrsishodne zaključke, a ipak, nešto joj je govorilo, da je sve u najboljem redu, mada to ni izbliza tako ne izgleda. Deca moraju dobiti budućnost!
Koleginica je konačno ustala i sa izveštačenim osmehom izvinjenja otišla na svoju piš-puš pauzu od pola sata. Odmah je uzela telefon. Uključila ga. Sačekala dok se ažurira gomila Milanovih propuštenih poziva i poruka. Otvorila je prvu pristiglu, ali nije stigla da je pročita. Nokija je zavibrirala. Trgla se i mahinalno primila poziv.
‒ Živa li si? – bio je to Milan. Zvučao je dramatično.
‒ Ja sam majka njegove dece. – smireno je odgovorila. – Brine, nego šta nego brine ‒ ispod reči protekle su misli.
‒ Kad ću da te vidim? – odapeo je kao zapeta puška.
‒ E, to se ne zna.
‒ Ej, bre, hoću da te vidim. – glas je odisao odlučnije nego ikad. Ponesen, dodao je. – Hoću te samo za sebe.
‒ Ej, ti, otrezni se, ja sam majka.
‒ Razvedi se. Kod mene ima mesta za sve. – nastavio je još odlučnije.
I to je bilo deo onoga što je želela da čuje, međutim:
‒ Taman. Pa da se namestim onom zlu što živi odmah pored tebe, zar ne? – odavno je imala spreman odgovor na takvu ponudu.
‒ Neko rešenje valjda postoji. – odlučnost je splasnula.
‒ U Holivudu svakako, ali u životu… Hajde, priberi se. Nije to tek tako. Deca nisu koferi. Posao, školica, odjave i prijave, lekarski kartoni, sud… Ne ide to tako kako ti misliš. Život je zajeban režiser. Deci je potrebna sigurnost.
‒ Hoću te, bre!
‒ Kad bude prilike… sačekaj… – bio joj je potreban trenutak pribranosti. – odmakla je telefon, ali ne predaloko, izveštačenom ljubaznošću dobacila nikome: „Sačekajte trenutak, molim” pa prinela telefon ustima. – Moram da prekinem.
‒ Hoću te, bre!
‒ Ljudi čekaju.
‒ Kad ću da te vidim?
‒ Zvaću te.
‒ Kad?
‒ Kad budem sigurna…
Prekid veze je produžila u gašenje telefona. Osmeh joj je ukrasio lice.
Zagrizao je… zagrizao je do koske… ‒ pomislila je.
Ovoga puta nije presekla misaoni tok, nije se mešala, pustila ih je da se nižu i samo ih je registrovala.
Ali, da li misliti o nekome, brinuti za nekoga, želeti nekoga, dokazuju ljubav? Naravno ne! To samo dokazuje postojanje izvesnih osećanja, a osećanja se nestalna, nepostojana i netrajna, smenjuju se. O čas posla iskopne kao da ih nikada nije ni bilo. Da bi se ljubav dokazala, potreban je solidan, čvrst dokaz. Kakav? Kako se ljubav dokazuje?
Dugi trenutak bez misli se rastegao.
Odricanjem! ‒ odjeknulo je niodkuda.
A onda, misli su ponovo potekle:
Hm, blesavo zvuči, ali da, tako je. Ljubav se dokazuje odricanjem od svega, osim od onoga ko se voli. Ali, i tu ima prokleta kvaka. Odricanje nije žrtvovanje. Žrtvovanje podrazumeva predumišljeni gubitak manjeg zarad većeg dobitka a to nije ništa drugo nego kalkulacija. A kako dobijeno nikada nije ni približno srazmerno sa očekivanim, za posledicu ima frustaciju, rigidnost i duboko nezadovoljstvo. Odricanje iz ljubavi, doživeljava se kao odbacivanje suvišnog tereta i sreća najveća. Da li je tako nešto moguće?
Učinilo joj se da je upravo osvešćeni mentalni sadržaj sâm svestan svoje vrednosti i da je sâm sebe tišinom hteo da naglasi.
Trgla se tada. Svesna da dobrodošle darove nenadanog uvida mora imati u vidu kada bude donosila konačni sud, zatvorila je oči i kao mantru uazastopno mrmljala.
Istovremeno, ispod reči promicalo je shvatanje da igra ulazi u zonu u kojoj prerasta u zbilju sa mogućim tragičnim posledicama. Još jedan jedini ishitren, brzoplet, nesvrsishodan gest ili radnja može da izazove tragične posledice, a ona još uvek ne zna šta joj je činiti. I dalje mora da improvizuje. U datim okolnostima i datom trenutku da deluje na najbolji mogući način. Da li je to moguće? Da li je to ta famozna intuicija? Da li je zaista toliko moćna? Možda… Možda su upravo planovi, strah od njihovog neizvršenja, iščekivanje projektovanih okolnosti, ono što vodi u sunovrat, u greške i promašaje. Možda upravo konkretizacija načina na koji želimo da dobijemo ono što želimo, jeste ono što je ometa da iskaže svoj pun potencijal, da nevidljivom nitima manje ili više sinhronizovanih slučajnosti i koicindecija dovede do željenog.
-
Nojeva barka
450 rsd2.
Vest o novoj vladinoj uredbi, u prvi mah, prošla je prilično nezapaženo. Mediji su je propratili sa svega nekoliko komentara – pogađate već – tendencioznih i zluradih, dakle od one vrste zbog kojih razuman svet sve manje čita novine, a sve više žutu štampu. Udvorički kolumnisti graknuli su kako je Vladina briga za kulturna dobra za svaku pohvalu, a tzv. komercijalni mediji, podložni pogubnom uticaju mogula i drugih sivih eminencija iz ekonomskog brloga, dočekali su uredbu sa olakšanjem, kao posle stiskavca, kad vas javni toalet spasi velike bruke, primetivši da se, eto, konačno neko setio da uradi nešto i za kulturu. Pa makar to čega se setio bilo glupo, da gluplje ne može biti.
I to bi bilo sve. S početka, kao što rekosmo.
Tek kada je raspisan tender i kada je počela utakmica među mogulima, počelo je da leti perje. Kako i ne bi, dobra lova je u pitanju. U privrednim strukturama samo se o tome pričalo. Kao i u političkim. Nije bilo viđenije smrdibube koja nije imala svog favorita, za koga je zdušno lobirala da dobije tender. Darije i Plinije su krišom, razume se, zadovoljno trljali ruke, jerbo im je pošlo ne može se poželeti bolje.
Darijev „Čelik Co“, gigant mašinsko-prerađivačke industrije, bio je preplavljen zahtevima u vezi sa rokovima i cenama izrade kasâ, na šta se ovaj slatko smejao i naivčinama i prevejanim mešetarima, dobro mu poznatim „tender efendijama“, koje su, naravno, ne znajući ko stoji iza te ujdurme, takođe pohrlili kao telad, da što pre ugovore posao decenije. Po njegovom strogom uputstvu, bez izuzetka svima je otpisivano da se u zadatom roku ne može napraviti ni hiljadu kesâ, a kamoli hiljadu kasâ, pa još i čeličnih. I molim lepo, više sreće na narednom tenderu. Dok je u Plinijevu tendersku komisiju na jednu ponudu stizalo desetak depeša kojim se negodovalo zbog tesnog roka za izradu kasâ, koji je neko pametan očito nabô olovkom, pošto se za tako malo vremena ne može napraviti ni hiljadu kesâ, a kamoli hiljadu kasâ, pa još i čeličnih.
Sve se to zbivalo još uvek daleko od očiju javnosti, ali neko je ipak čitavu tu ujdurmu pratio sa zanimanjem. Anamarija – ko bi drugi? Ali sa razumne distance, ničim još ne pokazujući svoju zainteresovanost. Imala je ona, naravno, i druga posla.
Njen novi projekat, serijal emisija na kome je radila čitavo leto i koji je gromoglasno bio najavljivan, tapkao je u mestu – nikako da ga privede kraju. Ključni svedoci jedne prilično zafrknute afere koju je trebalo obelodaniti, ni za živu glavu nisu hteli ni pred kamere ni pred mikrofon, čak ni sa izmenjenim ličnim opisom, sa maskom preko lica i sa promenjenom modulacijom glasa – jednostavno nikako. Nisu hteli, ili nisu smeli – šta god da je po sredi, ne može se pred auditorijum sa krnjavom emisijom. Jerbo se bez čvrstih dokaza ne ide na televiziju! Nije televizija sud, gde svako može da drobi šta hoće i da oteže u nedogled. Treba biti efikasan i ubojit, izaći sa činjenicama i matirati protivnika jednim potezom. To je paradigma medijskog uspeha i to podstiče gledanost. I to ju je ubijalo – što to ne može da finišira! A imala je priču, i to kakvu.
U normalnom svetu svaka policijska stanica odgovorna je za red i mir na delu teritorije koji joj je poveren, samo je kod nas drugačije. U Beogradskom emiratu naročito. Prestonički policijski bosovi potrudili su se da svaki svoju teritoriju pretvori u svoj mali privatni emirat, odnosno svoju prćiju, gde se delila pravda pravom jačeg, bezmalo kao na divljem zapadu. Takav raspored snaga naročito je pogodovao lopovima, njihovim lopovima tačnije rečeno, pošto je ovima bilo dozvoljeno da kradu samo u okviru granica emirata svog policijskog mentora, ali i da plodove svog rada dele sa njim na ravne časti, što, priznaćete, nije da nije pošteno. Pri tom, pazeći da u nekom svom nadahnutom trenutku ne iskorače izvan svog, to jest mentorovog komada teritorije, jerbo bi ih to skupo koštalo, pošto bi to njihove kolege, lopovi iz susednih rejona, jedva dočekali, pa bi onda napujdali na njih svoje mentore, a mentori onda svoje murjane i nesretnik koji bi zašao u tuđi zabran, neslavno bi završio u centralnom zatvoru, sabirnom centru za lopuže koje nisu opravdale policijsko poverenje.
I upravo zahvaljujući nekima od tih, nesretno posrnulih lopovčina koje njihovi mentori nisu hteli da izvuku iz bajboka, zapravo je i provaljena cela stvar. Izlaprdali su je Anamarijinim saradnicima, koji su svuda imali svoje saradnike, pa i u bajboku – i zadali joj neopisivu glavobolju. Mada, pomislićete, od lopuža se ništa drugo nije ni moglo očekivati – ali nije baš tako. Imali su oni pun kofer razloga da se izlaju i pred kamerama; čak se ni zatvorske vlasti nisu eksplicitno protivile snimanju, pošto im je rečeno da se radi o snimanju dokumentarca o homoseksualnom aspektu tamnovanja, a ne o raskrinkavanju policijske mafije. Dakle, lopovčinama se ukazala lepa prilika da pred višemilionskim auditorijumom istrtljaju sve što znaju o poslovima svojih bivših prijatelja – prilika kao poručena da im vrate milo za drago, zato su se i zaklinjali da se na njih može računati, ali su se onda u presudnom momentu, ipak popišmanili i odustali od svedočenja. Zašto? Šta se to u međuvremenu dogodilo? Da li ih je neko potkupio, ili im je zapretio? Za sad to još uvek ne znamo, saznaćemo od Anamarije, najverovatnije kada i njoj to bude postalo jasno. A dotle, ništa od njenog novog serijala. Gledaćemo neke glupave reprize i ponedeljkom uveče.
***
Da li je bio po sredi sinhronicitet ili najobičnija slučajnost, nije, na kraju krajeva ni važno, svakavih čuda ćemo se mi još nagledati – dok Anamarija lupa glavu kako da izađe na kraj sa onim lopovčinama što nisu opravdale policijsko poverenje, u redakciji „Knjige“ počinjalo je veselje. Nazdravljalo se novom Glavuckovom i Robertovom projektu. Pa da vidimo onda šta nam to njih dvojica spremaju. Mora biti da je neko novo „ludilo” u pitanju, čim je tolika galama u redakciji.
U redakciji ovog renomiranog izdavača već mesecima se zborilo o tome da na našoj književnoj trpezi manjka jedno „masno“ intrigantno štivo, prikladno za sve uzraste iznad tinejdžerskog, ali prevashodno namenjeno domaćicama i činovnicama, budući da su markentiška istraživanja pokazala da te kategorije čitalaca najviše drže do teške tračerske i lake erotske literature. Glavuckova ideja, koja je dobila zdušnu podršku uredničkog kolegijuma, bila je da Džesiki Ljubiparić Nikogović, svojevremno starletici bez premca na ovim prostorima, a danas zvezdi nad zvedama brojnih rijaliti programa i multimedijalnoj umetnici, bude ponuđeno da objavi svoje golicljive memoare pod naslovom „Doživljaji iz spavaće sobe“ i ona je to sa oduševljenjem prihvatila. Roberto takođe. Kako i ne bi, biće to dobar zalogaj za oboje. I evo, očas posla razrađeni su svi detalji, rok i tome slično, utanačen iznos honorara i druge formalnosti, trebalo je samo još prionuti na posao. Odnosno, trebalo bi upregnuti Roberta da svojski zagreje stolicu, pošto je sad sve u njegovim rukama.
Roberto je naročito insistirao na tome da Džesika parafira svejednu sekvencu iz svog sobička, pre nego što njen „prvenac“ ugleda svetlost dana. Za svaku eventualnost. Da ne bude posle da se ne zna ko se tamo s kim kecao i zašto. I to je onda kao posebna stavka uneto u ugovor i moglo je, stoga, još jedared da se nazdravi, pa i još koji put pride.
– Biće to práva bomba kad stigne u knjižare, bomba nad bombama, samo da Roberto nešto ne zabrlja, ili ne otegne sa pisanjem kao što već ume… – čavrljalo se po redakciji dok se ovaj, sa osmehom do iza glave, opraštao od Glavucka, koji se propisno našljiskan jedva držao na nogama.
Džesika već beše otperjala. Imala je zakazan kasting za novu telenovelu o kojoj je i pre nego što je snimljena, već brujalo po čaršiji – da će potući sve rekorde gledanosti.
-
Prizma
550 rsdBuđenje
Stajala sam nepomično kao da sam bila odsutna. Misli su se polako budile usled želje da bar jedna reč oživi – da je izgovorim i ostanem nepovređena. Posmatrala sam promenu prirode i osluškivala šum mora. Upijajući lepotu zvezda, do kojih bi trebalo putovati milion svetlostnih godina od laganih talasa, sa znatiželjom sam ulazila u njihove tajne. I dok je svodom putovala spokojna i mirna noć, bila sam svedok jedinstvenog trenutka. Ovde bih mogla da ostanem zauvek, nepomična, uživajući u noćnoj idili sećanja. Tražila sam inspiraciju za predstojeći period, kap vode da me oživi, tlo na kome ću biti bezbedna, nove ličnosti koje će poput glumaca probuditi hiljadu misli u mojoj svesti. A onda… Zažmurih i upitah se šta ako se probudim tek za sto godina – šta ću ugledati. Odjednom… Duboke usnule oči su se širom otvorile. Ispred mene je zatreperila noć: topla i tiha; telo je bilo opušteno, bez stresa, misli bez pokajanja; negativna energija i nepodnošljiva bol kao da su nestale; na horizontu se razlio spektar tamnih boja, koji je bistru noć i zvezdano nebo iznad široke pučine spojio u tajanstvenu perfektnu harmoniju Prizme.
Grčka – Danska
Lukasu sam nehotice mahnula pre nego što sam krenula prema severu. Nisam mogla da zamislim da ću prolaziti kroz fazu zaboravljanja jedne kratke veze, koja se odigravala najviše u mojoj mašti i na morskoj obali. Sreli smo se na dugačkoj peščanoj plaži i poželeli da zauvek ostanemo zajedno, mada smo pouzdano znali da se to neće desiti. Tog jutra, pred odlazak, pogledao me kao da sam jedino biće na planeti; znala sam da su nam želje ogromne kao more, međutim, uznemirenost njegovog tela mi je govorila da je došao kraj. Mi jednostavno nismo imali hrabrosti da produžimo trenutak. Prepustili smo se sudbini. Da je ostalo na tome, slike bi izbledele, bol bi se vremenom stišala, ali – iskrsle su nove okolnosti, i svaka je, poput crnog konca, koji protka celu tkaninu, otkrivala nove tragove istine.
Putovanje je bilo dosadno i dugo. Dešavale su se saobraćajne nezgode, automobili su se sudarali, redovi su bili dugački, vreme se usporilo dok je sat brzo otkucavao. Bilo mi je jasno da ću zakasniti i da će planirani poslovi biti odloženi. Srećom, strpljenje je moja jača strana. Iza ponoći, stigla sam kod sestre Ariete, probudila je iz dubokog sna i ušla u njenu kuću. Nakon dužeg razgovora očni kapci su počeli da se spuštaju; više nisam razumela reči, magla snova je ubrzo osvojila polupraznu prostoriju.
Sledećeg jutra, ustala sam pre Ariete i pohitala do kuhinje da napravim kafu. Marko, njen muž, već se pre nekoliko sati odvezao na posao u Grac. Ostavio je jutarnje novine i ja počeh da ih prelistavam. Pošto sam uočila samo lokalne vesti i nekoliko članaka o događajima sa svetskih ratišta, sklopih poslednji list i pogledah kroz prozor. Razmišljala sam. Vraćam se kući u Kopenhagen, raspakovaću stvari, odvojiću sve što je za pranje, a ono što nisam oblačila, završiće u ormaru; konačno ću krenuti na posao koji mi je sve manje davao inspiraciju najviše zbog mog psihičkog stanja, koje je bilo alarmantno već dugo. Ko zna – možda se nekim čudom pokrenem i počnem punim plućima da dišem, pa ću se tako sa puno više elana posvetiti poslu…
Arieta je prekinula moje misli.
„Ti si baš ranoranilac. Zašto nisi spavala duže da se odmoriš od putovanja?”
„Bila sam pod stresom za vreme vožnje. Telo je reagovalo, nisam mogla da se opustim celu noć.”
„Pričaj, zanima me kako je prošao tvoj susret sa Grkom.”
„Nikako. Mislim… sasvim OK.”
„Nešto mi to zvuči bez inspiracije. Opiši mi strast, želju, poljupce…”
„Bilo je i toga. Pisala sam ti.”
„Pa šta čekaš? Pričaj!”
„Susreti su se nizali, a onda me je jednom prilikom, dok je ispred restorana sedeo sa ocem, pogledao kao nikad pre: prodorno, živu me je progutao. Međutim, osetila sam strepnju koju nije mogao da prikrije. Telo mu je lagano drhtalo iako je pokušavao da bude smiren. Znala sam da je kraj, da je naš poslednji susret bio zaista poslednji.”
„Ne razumem. Kako? Zašto?”
„Ne znam šta da ti kažem. Nakon par sati, javio mi se sa nekom glupom porukom. Nisam mu odgovorila kao ranije, kada sam jedva čekala da istipkam slova. Javiću mu se iz Danske. Ne moram odmah. Previše su me pogodile njegove nepromišljene reči. Nisam očekivala da će se ponašati kao godspodar situacije i pridikovati šta je najbolje za našu vezu. Ja upravo znam kakav život želim i od toga ne odustajem. Još se nisam oporavila emotivno i ekonomski posle razvoda. Biće sve u redu od sada, samo da me Lukas ne zaboravi…”
„Pa, zašto misliš da je to bio poslednji susret?”
„Lepo. On nije dovoljno jak da ga produži, a možda ni ja nisam spremna. Ko zna… Ako napustim Dansku, moram da ostavim i decu. Pitanje je hoće li neko od njih krenuti sa mnom; koliko će mi nedostajati, koliko često ću ih viđati… Razumeš. Možda je on to znao pre nego što ću priznati da je tako. Verovatno bežim od istine. Krijem se kao ptica od lovca. On, iako osećajan, dovoljno je vešt da priguši emocije prema meni.”
„Rekao je da će zbog tebe napustiti ženu; ne razumem.”
„Jedno je što je obećao – drugo je što nije u stanju da to učini. Ona će mu dosađivati. Uz nju će ostati i nastaviti monoton život. Radiće svoj dosadan posao maštajući o povremenim avanturama. Ništa on neće uspeti bez mene, a i meni se isto piše ako me ostavi.”
„Hajde, oslobodi se tih crnih misli. Možda te poželi i napiše da će te uskoro posetiti u Kopenhagenu. Šta ako izmisli neki poslovni sastanak? To bi bio pravi pogodak. Pred vama je veliki izazov, potrebni ste jedno drugom. Samo zajedno, daleko od svih stresova koje prouzrokuju nebitni ljudi, doživećete uspeh. On će tek sada, kada mu nedostaješ, razumeti koliko te voli.”
„Nadam se da si u pravu.”
Nakon kratkog razgovora, istuširala sam se i pripremila za putovanje. Ispred mene se pružio put od preko hiljadu i po kilometara. Predstoji mi bura misli i prevrtanja u glavi. Arieta mi pruži nekoliko sendviča i flašu obične vode, a ja, u autu, zamakoh iza žive ograde putem koji će me odvesti do moje idilične kućice u Kopenhagenu.
Deca, Marika i Leonardo, jedva čekaju da me vide i da me zagrle, da otpakuju poklone koje im nosim iz Grčke, kao i od moje sestre Ariete. Život se nastavlja, bez obzira na sve prepreke. Iako srce ne želi da prizna da se veza sa Lukasom završava, glava je to već prihvatila.
-
Rat idola
500 rsdJAVA
Prolazi već treći dugi sat, a bučna mašina i dalje neumorno pukće i brekće meljući pod sobom silne kilometre. Usmjerava je ruka iskusnog šofera koji neprestano marljivo vrti volan lijevo-desno, naizmjenično pritiska kvačilo, gas ili kočnicu, mijenja brzine i pali i gasi žmigavce, kratke i duge farove, a stiže čak i da bira stanice na radiju, kad god umjesto muzike započne neka dosadna priča. Vidi se po svemu da je to pravi profesionalac koji rutinski radi svoj zahtjevni posao: prevozi ljude sa jednog mjesta na drugo, brzo, pouzdano i precizno, ne razmišljajući previše u koju svrhu – jer zašto bi se, pored punih ruku redovnog posla, zamarao još i sa nečim što ga se uopšte ne tiče? Radije će to ostaviti onima koji putuju! Sudbina je htjela da jedan od tih sretnika budem i ja, mlađani momak koji sjedi sâm u komotnim šaragama i tu privilegiju plaća trpljenjem užasnog brundanja i drmusanja motora: poskakujući i tresući se bez prestanka, zurim kroz prljavo staklo u svjetla naseobina u daljini, podsjećaju me na tople domove i na mirisnu večeru, na mekanu postelju i ugodan san, zbog čega mi izgledaju daleka i nedostižna kao i prve zvjezdice što se pomaljaju na nebu iznad njih. Ali i mnogo bliže stvari, još vidljive u taj pozni sumrak, postaju mi nekako prozirne i neuhvatljive: promiče brojno drveće, žbunje, kamenje, stubovi dalekovoda, saobraćajni znaci, i samo što se pojave na musavom ekranu ispred mene, a već žurno nestaju negdje iza, kao da ih nikada nije ni bilo… Čitav spoljašnji svijet najednom je postao beskoristan i neupotrebljiv za mene, na raspolaganju mi je ostala jedino tupava stvarnost zamračenog i zagušljivog autobusa, čiji uspavani putnici, onako mlitavo zabačenih glava, poluotvorenih očiju i razjapljenih usta, najviše sliče mrtvacima koje je neko poslao na posljednju vožnju. Klatare se na svojim sjedištima u ritmu nadolazećih krivina, i tek ponekad se trgnu ne bi li sačuvali krhku ravnotežu uspostavljenu između zbilje i sna, što pokazuje da su još živi i pomalo me zabavlja, kao kad u filmovima strave i užasa likovi iz otvorenog sanduka nekim naglim pokretom isprepadaju okolinu, koja se tako brzo pomirila sa njihovom smrću!
No, bez obzira na naš lični doživljaj ovog noćnog putovanja, domaća javnost skoro unisono je smatrala da smo svi mi, koji se vozimo ovim specijalnim busom, iznimno povlašćeni putnici! Ne zato što je dotični prevoz spadao u neku ekstra visoku klasu, što na raspolaganju možda imamo klima-uređaj, ili televizor, ili WC, ili što u njemu sjedimo zbog nekog svog visokog statusa, ili obrazovanja, ili imovne moći – naprotiv, svako živi je dobro znao da je u pitanju obična izraubovana konzerva koja vonja po nafti i po prljavštini, u kojoj knjavaju klinci tek izišli iz školskih klupa i tek pomalo zabradatili – već iz jednog mnogo, mnogo uzvišenijeg razloga: naime mi mladci smo, svi odreda, zvanično odabrani za ovu posebnu vožnju! Nimalo naslijepo i nimalo nasumično, već veoma pedantno i sistematski, po vrlo strogim kriterijumima, kako to i dolikuje počasti koja je sve muškarce u našoj miroljubivoj državi zapadala, htjeli to oni ili ne htjeli, najmanje jednom u životu. A da slučajno ne posumnjamo u tu prejaku naklonost odraslih prema nama i u veličinu istorijske misije u koju su nas poslali, pompa i halabuka sa kojom smo ispraćeni na put jasno nam je stavila do znanja da se svuda oko nas dešava nešto veoma značajno i povijesno važno, nešto što daleko nadilazi naše uske lične i porodične okvire i poglede, takoreći balavurdijske, u kojima smo se sve do juče naivno kretali, živjeli i razmišljali… A u čemu, eto, mi izabrani imamo čast aktivno sudjelovati! I to blagovremeno, bez imalo docnje i odlaganja, ili neke suvišne dileme i nedoumice oko ispravnosti našega poslânja. Za tu petu brzinu u koju smo naglo ubačeni svakako da smo mogli zahvaliti milosti darežljive sudbine, ali još više blagoslovu raspomamljene sredine i naših oduševljenih srodnika i znanaca, i ponajviše, revnosti zahuktale i za kavgu i tuču sa susjedima raspoložene državne administracije… Zato smo, valjda, i ispraćeni iz zavičaja uz fanfare i osmijeh roditelja, uz podršku rodbine i zdravicu prijatelja, i uz gromki aplauz cijeloga društva, tek toliko da ne zaboravimo na dûg koji imamo prema svima njima.
Shodno svemu tome trebalo bi da se ja, sada i ovdje, dok pod zvaničnim pokroviteljstvom nacije putujem u pustolovinu, dobro osjećam u svojoj mladoj koži. Imati takvu unisonu potporu za bilo koji poduhvat, a kamoli za onaj od državnog značaja, pa još u mojim poluzrelim godinama, rijetko je postignuće koje valja cijeniti i poštovati, jer koliko me na nešto obavezuje toliko mi isto, valjda, i olakšava. Ali ja se, naprosto, osjećam drugačije. Osjećam se nimalo ushićeno i poletno, već potišteno i snuždeno. Moglo bi se reći, čak nekako protivzakonito. Uz to još, spopada me na momente i snažna mučnina. Ta podmukla zvijer kidiše na mene drsko i u naletima, ujeda me i mrcvari postupno, kao što čopor hijena dugo masakrira svoju bespomoćnu žrtvu, u kratkim pauzama čekajući da nasmrt iskrvari… Modar sam u licu i sav klonem i malaksavam. U pitanju je najodvratnije stanje patnje, kojeg se najviše užasavam i bojim. Sve one gadne zubobolje, glavobolje, kostobolje, opekotine, posjekotine koje su me ikad zadesile, sve mi je to, ma koliko neprijatno i bolno bilo, govorilo da sam živ i da postojim, i te kako postojim, a ovo, ovo do raspadanja mučno stanje govori mi skroz suprotno, da fizički nestajem, i kakav je to grozomorni osjećaj kada se nestaje… Rastavlja mi tijelo na mrvice i na trunčice, dezintegriše me do posljednjeg molekula i posljednjeg atoma, izobličuje me do neprepoznatljivosti, svodi na blijedu sjenku bivanja sklupčanu na izlizanom somotu sjedala. Nije to ona obična bolest vožnje, ona što se zakuvava dolje u stomaku i što se može lako zaliječiti bljuvanjem u najlonsku kesu, ne, ovo apokaliptično pomračenje dolazi pravo iz glave, negdje u njoj se roji i širi dalje po tijelu, uništavajući kao uragan sve pred sobom. Da me tako propisno zgužvaju i deformišu kao zgnječenu limenku pića, mogu samo moje teške i sumorne misli, kužim to. Teške kao nikada dosad, jer je olovno breme prinude i moranja koje faktički od rođenja junački teglim na plećima naraslo do nepodnošljivih razmjera. Čini mi se da čovjek čitavog života isuviše toga mora. Malo toga mu ostaje za hoću, želim, volim. I to me izbezumljuje: sa ovom prisilnom vožnjom mrsko moranje je, odista, prevršilo svaku mjeru! Kažu u šali da u normalnim zemljama, onima u kojima vojaci profesionalno vojuju za službenu plaću, obični ljudi moraju za svoga vijeka učiniti samo dvije stvari – odužiti dug prema državi, to jest platiti joj poreze i tako napuniti kasu, i umrijeti. Na Balkanu taj je ionako već dovoljno šturi životni optimizam oduvijek bio još jednostavniji i praktičniji: običan čovjek mora, takođe, vrnuti dug državi, ali tako što će na njen mig obući uniformu i džabe ratovati za nju, i možda čak odmah i umrijeti! Sve u paketu. Ne sviđa mi se baš nimalo to ovdašnje moranje, pogotovo zato što je proteklih turobnih dana i mjeseci frankenštajnski oživjelo iz vica, i nažalost počelo se na više mjesta najsurovije obistinjivati!
-
Bumerang
500 rsdČAROBNA BIBLIOTEČKA PRAŠINA
DRUGOVI! DRUGARICE!
RADNICI!Da bismo pomogli borbu naših drugova železničara i pokazati, da smo gotovi, da branimo svoje pravo na život,
OBUSTAVIMO RAD ZA 48 SATI!Ako dopustimo, da železničari budu pobeđeni danas, onda ćemo doživeti sutra svoj poraz!
BRANIMO SVOJA PRAVA!
U štrajk svi do jednoga.Možda su čuda ipak moguća. Barem ispod čarobne bibliotečke prašine. Devetnaestovijekovno izdanje nadbiskupskog časopisa Vrhbosna stiješnjeno u pozamašnoj gomili NOB-ovskih epopeja krvavo crvenih korica i u njemu ćirilični poziv na štrajk. Na ekavici.
Ili čudo ili čudan smisao za humor nekog bibliotekara. Odokativnom metodom procjenjujem da su mikroskopske grinje što se baškare u slojevima prašine stare otprilike pola vijeka. Zato glasam za čudo, jer gotovo sam siguran da bibliotekari hiljadudevetstošezdesetih nisu imali smisla za humor. Osim toga, taj uštirkani bibliotekar (ili je to bila neka nadžak-bibliotekarka sa hladnom trajnom na glavi i metlom u stražnjici?) nije mogao da zna koliko će ovaj neprirodni knjiško-ideološki kalem tek da postane urnebesan.
Postoji, doduše, još jedno moguće objašnjenje, a ono podrazumijeva najopasniju igru, igru bez pravila. Igru sa potpuno nepredvidljivim ishodom. Igru slučaja.
Nobel i dinamit. Fleming i penicilin. Kolumbo i Amerika. Planket i teflon. Igrom slučaja otkriveni su i crteži u Altamiri i čips i rendgen. Gospodin Slučaj potpisao je stotine hiljada nasumičnih otkaza od početka globalne ekonomske krize. Slučajno je, barem tako kažu, zagubljen i originalni primjerak Dejtonskog mirovnog sporazuma. Slučaj je htio da se moji upoznaju ovdje, da na svijet pogledam iz ovog grada, da odem nakon završene srednje škole i da se vratim nekoliko godina kasnije s repom među nogama kao linjavo, buvarasto pašče. Tridesetpet mi je i ne znam šta bih i kuda sa sobom. Više zbog dosade i straha (priznanje u digresiji: strah me je misliti na Ninu, na nas!) nego zbog nekog uzvišenog razloga, prihvatio sam poziv moje nekadašnje profesorice srpskog da pomognem selidbu gradske biblioteke iz memljivog suterena u neki adekvatniji prostor. I ona je dobrovoljac, trudi se, vida knjiške rane selotejpom kao hanzaplastom, ispravlja presavijene stranice i umeće u korice siledžijski potrgane listove. Optimista je. Ili možda utopista? Zapravo, mislim da je utopljenica prava riječ. Utopljenica koja se poput mene vratila u zavičaj i sad se koprca u ovom živom blatu. Po tome smo slični. Zato i jesmo zajedno na ovom (besmislenom?!) zadatku zbrinjavanja knjiga. Igrom slučaja i knjige su ovdje dočekale da budu odbačene, raseljene, mučene i ubijane. Često to tako biva: knjige dijele sudbinu ljudi, a ljudi sudbinu knjiga.
Kada se čovjeku nozdrve ispune magičnim bibliotečkim prahom, onda mu svašta pada na pamet. Tako, na primjer, pomišljam kako nije slučajno da sam baš na ovaj način došao do plakata koji poziva na štrajk. I to baš danas kad niko ne štrajkuje, iako prava radnika odavno nisu bila ovako ugrožena. Istina, zakonici su ispunjeni odredbama koje štite najrazličitija ljudska i radnička prava, ali, jedan pogled na neke od knjiga koje pakujem u kutije dovoljan je da mi pred očima zasvijetli poznati kliše (jer ovdje se klišeima pojave najbolje objašnjavaju): papir trpi sve.
Samo, ko god da je smislio ovu poštapalicu očigledno nije upoznao ljude u ovoj zemlji. Šta ovi ljudi mogu da istrpe, normalan čovjek sigurno ne može! Šutiranja, marškanja i potucanja od šaltera do šaltera, zavrtanja šije i ušiju, stezanja kaiša, ucjenjivanja i reketiranja, povlačenja za nos, raznorazna magarčenja, (zastrašujuće stvarni, premda alanfordovski) porez na porez ili porez na vazduh… I sve uzalud. Niko ni da pisne, ni da drekne, a kamoli da se dohvati motke ili barem kakvog transparenta. I baš kad me pod svoje uzmu ozlojeđenost i bijes sjetim se da sam i sâm ćutao i trpio godinama, gledajući svoja posla i misleći da ću na taj način opstati i ostati. Međutim, gospodin Slučaj se malo zaigrao i sa mnom.
I? Šta sad? Šta kog đav’la više hoće od mene?! Pun mi je kofer i igre i slučaja i stihije. Dok stojim među redovima knjiga, pitam se da li će ovdje uvođenje reda ikada doći na red. Odmahujem rukom.
Čim završim s ovom kutijom otići ću na pivo.
Tako se ovdje rješavaju problemi. Guranjem pod tepih ili u kutiju, svejedno, a potom – pravac kafana.
Viševjekovna tradicija koja se ne smije prekinuti.
-
Istoričar
500 rsdПре него што је напустио посао, издржао је двадесет шест година сусретања са неким коме није смео да погледа у очи.
Данкине очи, некада бистре као одскок сунца са морске површине, време и суровост живота учинили су да све више нестају у тамнилу таласа бора око њих. Шта ће се десити ако их данас погледа? Хоће ли засијати бар зрачак некадашње светлости?
Петак је.
Светомир је био будан при првим напорима новог дана да се отме од четвртка. Тачно у два и тридесет пет.
Иза, сув и топао, тринаести мај нестао је у мрачној поноћи.
Први наставнички час одржао је давних седамдесетих година двадесетог века. Слепљен за школу као слепи миш за таваницу свих четрдесет година рада, није прихватао чињеницу да му она постаје све удаљенија, неприступачнија, туђа. Мучило га је размишљање да данас неко други предаје другачију историју од његове. Та наука је као брашно, по њему је то било време, преко којег се сипа врела вода, у овом случају ратови. Од тога се месе погаче, од најгорчих до најслађих, али и хлеб тврдокорац, који ломи зубе. Када је сазнао да се ради о младој жени, просто се разболео. Никада није прихватао да женама приличе бојеви и преврати. Шта би у сред Душановог царства тражила млада жена, чији глас једва да допире до последње клупе? Зар она да хода уз Александра Великог, Цезара, Џингис Кана, или Карађорђа? Како да дочара погибију турског војсковође у Косовској бици гласићем нешто јачим од цвркута? Са историјом су се довољно играле све власти које је дочекивао и испраћао. Поверити је младој жени, која се тек испилила из јајета науке, је бацање прашине у очи прошлости.
Очи!
Предосећао је и прижељкивао да ће данас сусрести Данкине. Као ретко када без бојазни. Као увек са грижом савести. Сувише тога везује њих двоје, да би их живот и његова упорност да га не призна таквог, потпуно раздвојили.
Данашњи празник школе неће пропустити седећи у својој соби, у малом замку своје кћерке, у Миријеву, из досаде пиљећи у увек исте вести, или кроз прозор, у увек исти призор. Није то учинио ни са једним од шест претходних које је испратио као бивши наставник у њој. Поред своје крсне славе, Светог Јована, и сеоске заветине у Свирову, Ђурђевдана, који је у овом београдском насељу прославио пре недељу дана са јагњетином из оближње печењаре, бескрајно је уважавао четрнаести мај, дан основне школе у Нагорелој Вароши, у којој је провео читав свој радни век.
У то време школа се звала „Седам секретара СКОЈ–а“, пре Другог рата била је „Основна школа нагореловарошка“, а отишао је из исте зграде, али сада школе „Вук Караџић“.
Од када је уписао свој последњи час, ниједном празник своје бивше школе није прославио као њен гост, за столом, сред жамора просветара и теткица, који се распростирао просторијом чим директор поздрави госте, а главни гост, као, узврати реченицом–две, устане и навикнуто промрмља да му је велика част и задовољство што може да им се обрати. Присети се нагле галаме свих присутних у сали, када говорници поседају. Општа ларма га је подсећала на време, када је, као дечак, у сред спокоја храстове шуме у селу повикао: Ааа!, и када су се стотине чавки и врана од ње одлепиле и огласиле односећи своје грактање све више и све даље летом, којим зацрњиваше плаветнило неба.
Узалуд су га позивали прве три године, потом су га заборавили, или новом директору није био препознатљив као човек и наставник. Нови не хају за онима који су отишли? Затечени су битни. И они које примају. Желе да их подреде себи. Посебно овог пролећа две хиљаде дванаесте, када је нервоза због избора у држави висила у ваздуху, лепљива као трава крпигуз по увратинама њива у свировачком атару.
Пензионери нестају, као у бајкама, и никада више не појављују се, осим на понекој умрлици на бандерама око школе.
Он се још није преселио на бандеру, а, хвала Богу, нису ни други наставници из његовог времена, сви заметнути када и Други светски рат. Нека остали чине како им је воља, он ће и данас дан своје школе да обележи на свој начин.
-
Vrata podzemnih voda (drugo izdanje)
400 rsd1.
Sve je počelo onog vrelog junskog popodneva kada smo Žabac, Šekspir i ja ostali bukvalno bez ijednog prebijenog cvonjka u džepu, što je za nas, koji nismo na to naučili, bilo ravno tragediji. Nas, prokurčeni šupljoglavi trio La Kampanela, što nam je, vrag će ga znati zašto, u jednom naročito ushićenom trenutku, kao da imamo nekakve muzikantske pretenzije, prilepio moj večito narogušeni otac, pa nas otad u stopu prati i, kako stvari stoje, ostaće nam za uspomenu i dugo sećanje za vekove vekova.
Gde baš sad da budemo švorc? – šizeli smo iz sve snage. – Baš sad kada je kraj školske godine i kada nam se ludački ide u bioskop da gledamo Mi nismo anđeli sa Nikolom Kojom, Zoranom Cvijanovićem i Brankom Katić u glavnim ulogama?
To je i poslednji kulov u gradu već odgledao, ali mi volimo da se pravimo pametni, mi smo, kao i obično, čekali da prođu gužve pa da onda opušteno ušetamo u bioskop kao oslobodioci. A sad, kao u inat, nemamo ni prebijene banke.
A, navraga, gde god promolimo nosine, u školi i u kraju naročito, svi prosipaju fore iz filma kao iz rukava i smeju se kao blesavi, a mi, pošto nam nema druge, ćutimo i slušamo i sležemo ramenima kao poslednje budale. Kao da nam piše na čelu kakvi smo zvekani ispali, pa nas namerno svi zezaju u zdrav mozak ko može više. Samo što nas još ne pitaju: „Hoćete još?“
Jaka stvar otići u bioskop.
Smešno, čoveče – šta drugo da konstatujem.
Nije sramota nemati novac, u svetu kakav nam je dat, kao što su nam dati i nos i oči, i darovi bližih i daljih predaka koje nosimo u genima, imati i nemati je relativna stvar, danas imaš, sutra nemaš, danas imaš malo manje, sutra imaš još manje, prekosutra imaš koliko da ne crkneš gladan, ponekad imaš i za štek, i tako to, sve u krug.
Sramota je biti nepošten, sramota je biti kvarnić, sramota je varati ljude i činiti zlo, tako su nas od malena učili i u kući i u školi i mi smo to baš onako dobro utuvili u glavu kao Oče naš i držali se toga kao pijan plota. Nismo pravili nikakva sranja, kakva obično prave derani našeg uzrasta, u smislu da posle imamo problem sa sopstvenom savešću, ili, ne daj bože, sa zakonom.
Ali kada imaš osamnaest godina, fućka ti se za sve. Ne znaš ni ko ti glavu nosi a kamoli nešto drugo, a, pri tom još i misliš da si faca i po, niko lepši od tebe, niko od tebe pametniji, niko važniji; svašta ti se mota po glavi kao da te je neko urekao, ne pitaš za cenu i na sve pristaješ; krv vri u tebi dvadeset šest sati dnevno, i kad spavaš jednako kao i kada si budan, onda sve to što veruješ da si utuvio u svoju glavudžu pada u vodu i slepo se držiš samo onoga što si tog trenutka naumio kao da neko drugi gospodari tobom uz tvoje dopuštenje. A naumio si, primerice, da ideš u bioskop da gledaš Mi nismo anđeli i nema te sile koja će te od toga odvratiti – kakva sramota, kakvi bakrači! – neće, pa taman se čitav svet izvrnuo naopako pred tvojim sluđenim očima.
Još da zlo bude veće, sva trojica smo bili pod kaznom. Surovim roditeljskim zakidanjem na džeparcu što je milion puta grđe od svakih batina. Jerbo upravo smo sva trojica bili dobili ukor razrednog starešine zbog neopravdanih izostanaka. Svakog proleća sa nama je bila ista pesma: bežali bismo sa časova i kada je trebalo i kada nije trebalo, bilo je dovoljno da neko od nas proviri kroz prozor sa hodnika ili iz učionice i ugleda napolju koga već treba, i znalo se šta sledi.
Da se sad pojavimo roditeljima na oči sa pričom da nam se ide u bioskop, evo moje glave ako nam ne bi bila produžena kazna za još nedelju dana u najboljem slučaju, a pride još fasujemo i par šljaga koliko da nam slična glupost sledećih sto godina ne padne na pamet. A onaj moj prdonja Obrad ima takvu ručerdu, bože sačuvaj, kao da je kovač a ne mastiljara. Ako me dohvati iza ušiju, imaću bioskop u glavi dva dana najmanje, vrteću kaubojce i neme burleske dok se ne upiškim od sreće.
Morali smo, dakle, da se oslonimo na vlastite snage. Use i u svoje kljuse, što se kaže. Da smislimo nešto, manje ili više pametno. Bilo šta samo da što pre dođemo do mani mani. Mi nismo anđeli igra još dva-tri dana a posle toga jok, tako je pisalo u novinama.
Sedeli smo na klupici ispred moje zgrade i dumali šta ćemo i kako ćemo. Svako je imao neku ideju, ali sve su jednako bile glupe da gluplje ne mogu biti pa je na kraju aklamacijom, dakle jednoglasno, prihvaćeno ono što je pametni ja bio predložio. Ako je to bilo najbolje što su naše vijuge mogle da iznesu na svetlost dana, onda možete misliti kakve su tek bile one ostale nazovi ideje, slava im.
Imao sam u glavi, takoreći, gotov plan, i izložio sam ga što sam razboritije mogao.
Onomad sam na početku Ugrinovačke slučajno primetio nešto što bi nas moglo zanimati, kažem im ja. Švrljao sam tuda sa malom Aleksandrom iz trećeg tri.
– I besomučno joj se upucavao po ko zna koji put već, je l’ to hoćeš da nam kažeš? – na to će Žabac i zasmeja se onda budalasto kako on to već ume, kao da je rekao bog zna šta pametno.
– Ne prekidaj me, konju! – odbrusim mu, koliko da mu ne ostanem dužan, pa onda nastavim:
– I kod onog autobuskog stajališta odakle se skreće ka novom tržnjaku, znate onom gde ima i prodavnica ploča.
– Nosača zvuka!
– Ok, nosača zvuka, ako tako hoćete, dakle tu sam uočio jednu otmenu, poveću dvospratnicu malo povučenu od ulice, sa upadljivo lepim i brižljivo uređenim vrtom. Ništa neobično, reći ćete, u Zemunu stvarno nema šta nema, ali sad evo imamo i DOM MOLITVE!
Otkud se tu stvorio, stvarno pojma nemam, a nije ni važno.
– Šta je? Šta se krstite? Spolja gledano to zdanje nije ni nalik na crkvu, još manje na manastir, a, kažem vam, ipak je reč o bogomolji.
S čela ima veliki krst prilepljen za fasadu, koji svetli noću i vidi se izdaleka, a iznad njega velikim neonskim slovima pisalo je: „H.Z.I.S.“ (Hrišćanska zajednica Isusovog srca).
Evo još jedne od onih novokomponovanih sekti što praktikuju da idu od vrata do vrata reklamirajući boga, kao da je bog nova marka paste za zube ili aranžman na Tasosu, ili, naopako, politička stranka – pomislio sam to i onda ugledao plakat koji beše stajao na kapiji: pisalo je da ljubazno pozivaju sve zainteresovane da čuju iskonsku nepatvorenu reč Božju pravo iz Isusovog srca, da dođu u četvrtak u šest popodne na tribinu O duhovnosti danas u svetlu Isusovog učenja.
ULAZ JE SLOBODAN – pisalo je debelim slovima, a svi posetioci dobiće na poklon Bibliju, fototipsko izdanje sa kožnim povezom.
– E, to da se dobija Biblija za dž., dripci jedni – kažem im ja na kraju – u tome je vic, zato vam sve ovo govorim.
Ideja je bila da odemo tamo i da iskuliramo tih sat, najviše sat i po, a onda da trknemo do Zemunskog keja, tamo ćemo kod preprodavaca knjiga da utopimo biblije kô od šale, i eto nam lova za bioskop.
-
Aleksija
500 rsdVolim Beograd, njegove široke ulice prepune života i ljudi, automobila i živopisnih kafića, lebdeće disharmonije svega što nam znači u svakodnevnici, isprepletano izvesnom setom koja se može sresti samo ovde, na njegovom asfaltu.
Posmatram lica ljudi u prevozu, na ulici, njihova brigom osenčena lica. Retko čete uloviti neki osmeh, briga za svakodnevnicu potisnula ga je u drugi plan, a moja sećanja iz detinjstva pamte neka druga vremena.
Uličice u mom kraju u kojem sam odrasla, za mene imaju posebnu draž, iskrsnu iznenadno sa boka, tu se još uvek može osetiti miris lipa i dok hodate uskim trotoarima, zamišljate neko nepovratno iščezlo vreme, dok iz daljine dopiru zvuci velikog grada.
U jednoj od takvih ulica živeli su i moji roditelji.
Blizu Kapetan Mišinog zdanja, tokom burnih junskih dešavanja 1968. srelo se dvoje ljudi čija je različitost bila neizmerna, a spojila ih je slučajnost majka svih srećnih i isto tako nesrećnih ljubavi i odigrala sudbonosnu ulogu koja im je promenila živote.
Ili kako bi moj otac rekao, citirajući Šopenhauera:
«Ono što ljudi zovu sudbinom, najčešće su njihovi glupi potezi».
Tog toplog junskog dana, bila je subota, moja majka i njena prijateljica obe svršene maturantkinje Učiteljske škole, u iščekivanju posla koji im je bio obećan na jesen, krenule su u grad da kupe konac za Vilerov goblen. Prvo su svratile do Jugoslovenske knjige gde su na brzinu prelistale „Wiehler gobelins catalog“ i uzdisale gledajući slike. Moja majka, sa već zavidnom iskustvom vezilje goblena, odlučila se za goblen „Letnji dan“ i „Devojka sa knjigomi“, dok se njena drugarica Dragana opredelila za „Ljubičice“ i „Ifigeniju“. Za svaki goblen su im trebali i konci u boji, u proseku oko tridesetak, novac su dobile od roditelja, a izračunale su da će im ostati možda i za sladoled.
Odlučile su da odu do prodavnice na Terazijama da ih kupe, i da istovremeno to iskoriste i trknu do Kapetan Mišinog zdanja i vide dešavanja o kojima se pričalo u njihovoj kući, gde se uglavnom negativno ocenjivao studentski bunt.
– Sve bih ja te razbojnike u zatvor! Ne treba Tito da im toliko popušta! – negodovao je Stanko, mamin otac. On je još kao mladi perspektivni radnik i budući šef odelenja za nabavku u Šećerani na Čukarici, bio primljen u Partiju, i za njega su studenti bili samo razmaženi lezilebovići, koji su sedeli na grbači svojih roditelja.
Njih dve, nedovoljno upućene, bile su zatečene atmosferom u centru grada, i kako su dalje odmicale ka Filozofskom fakultetu, rastuća tenzija koja se bukvalno osećala u vazduhu oko njih, buka i gomile mladih ljudi sa transparentima, doprinelo je da u njima preovlada strah za sopstvenu bezbednost. Brže-bolje su potražile prvu poslastičarnicu blizu Narodnog pozorišta, utračale u nju, i sele u dve slobodne stolice.
Ubrzo su shvatile da su tu oko njih svi ti mladi ljudi koji su bučno i žustro diskutovali, upravo oni zbog kojih su se sklonili i na koje su ih upozoravali njihovi roditelji.
Za moju majku to ionako više nije bilo važno.
Preko puta nje sedeo je najlepši čovek koga je srela u svom životu, oličenje svih njenih nedostižnih snova i maštanja.
Iako su kriterijumi moje majke što se lepote tiče bili i njoj samoj nejasni, mahom rukovođeni junacima iz filmova i časopisa, ovaj mladić bio je lepši i od samog Ašli Vilksa iz njenog omiljenog filma «Prohujalo sa vihorom»…
Njegova kovrdžava plavo-riđa kosa bila je nešto duža, ali do granice koja je bila prihvatljiva za njen ukus, bela košulja i pulover sa plavim romboidima delovali su uredno, otmeno i otskakalo je nekako od svega pogotovo odeće društva oko njih. Moja majka mu je krišom odmerila i obuću koja je bila njen fetiš kao i uredne nokte što je bilo odlučujuće u njenom izboru muškarca.
Dok su ostali mladići uglavnom nosili patike »šangajke», čovek njenih snova nosio je kožne sandale koje do tada nije imala prilike da vidi, čiste i besprekorne.
Drugarica je gurkala ispod stola i zatim uzbuđeno šapnula na uvo:
– Vidiš da su to «oni», pogledaj transparente, idemo na drugo mesto!
Pored njihovog stola naslonjeni na zid, stajali su transparenti ispisani krupnim crvenim slovima:
«Mi smo sinovi radnog naroda», a na drugom: »Nemci su u ovoj zemlji postavili jednog dana rekord u ubijanju đaka. Ako je nekome stalo da taj rekord premaši, večeras mu je prilika, jer ovde ima više od 5.000 đaka!»
Moja majka i njena prijateljica počele su da se vrpolje unezvereno gledajući prema vratima. Čekale su pogodan momenat da skoče i pobegnu i na vreme sebe spasu od nevolje. Pri samoj pomisli šta bi joj rekao otac da zna u kakvom je društvu moja majka je počera da se preznojava. Istovremeno je osećala želju da ostane još malo pored tog divnog mladića, ali strah je nadvladao, i ona se podigla sa stolice da krene.
– Ne brinite drugarice, bezbedne ste – obratio im se iznenadno lepi neznanac kojem je odmah sve bilo jasno pri pogledu na njihova lica.
Tako je moja majka imala priliku da čuje i njegov glas, i da im se pogledi sretnu… zbunila se i pocrvenela do ušiju kao neka klinka i samo prošaputala:
– Da, znam, sve je u redu, hvala druže!
To je bilo kao udar groma, moj otac svršeni student filologije, potomak ruskih Jevreja sa majčine strane od koje je nasledio plavo-riđu kovrdžavu kosu i ljubav prema ruskom i francuskom jeziku, kao i ljubav prema ruskoj i francuskoj književnosti, u očekivanju radnog mesta profesora u Ekonomskoj školi, došao je da podrži svoje kolege. Igrom slučaja, iznenadno i krajnje neočekivano sreo je tu sićušnu devojku plave kose upletene u kikice, a ta dva rumena kruga na njenim obrazima zadali su mu konačni udarac ili kako bi rekli Francuzi: „ Coupe de foudre!“.
Pomislio je u sebi da je to devojka u koju bi mogao da se ozbiljno zaljubi.
-
Porubi života
500 rsdI. SASVIM OBIČAN ŽIVOT
1.
Opisati rečima, ponekad je komplikovana rabota. Mnogo se lakše čini i doima da brojevi, puka statistika ili jednostavna ćutnja kazuju i više i bolje nego sve reči koje čovek može da prizove iz moždanih vijuga. Kako opisati i napisati – život?
U tri reči:
Rođen.
Živeo.
Ostareo.
Fali i četvrta, ona konačna, no, namerno je neću napisati. U inat, njoj samoj. I meni samom.
A može i drugačije. Naširoko.
– ODUZIMANJE
2.
Ne sećam se detinjstva, negde duboko zakopanog u materinskoj utrobi, svakako ne kao Grasov junak iz „Limenog doboša“.
Neka prva, maglovita, podsvesna slika je krevet i ja u njemu. Senke na plafonu, nacrtane krošnjom koja se talasa ispred kuće.
Moja sestra. Ljubica. U mom sećanju, tek se zadevojčila. Meke crte lica. Prćast nos. Sitne tamne oči, uokvirene dugim crnim trepavicama. Ne znam da li je projektor moje svesti zapamtio njeno lice mojim očima ili je to uobrazilja nastala iz jedine njene fotografije, na crno-braonkastosivkastom oguljenom foto-papiru.
Majka. Nikako ne mogu, ni uz najveći napor i silazak u najdublja sećanja, sebi da dočaram majčin lik. Samo emocija od koje srce zatreperi, i dan-danas. Neki osećaj, gotovo pod prstima opipljiv, kao kad te neko gleda i ti si svestan tog pogleda, a ne uspevaš da otkriješ te oči. Majka.
Onda – mračni hodnici iz kojih ponekad, nekakvim čudnim radom mozga, bljesne deo svetlosti – smeh moga oca, gromoglasan. Lik moje najmlađe sestre, svečan dan kao da je Vrbica, ona uplakana, na krevetu leži. Duge godine nikakvog sećanja, a onda odjednom – pucnji, plač. Groblje. Miris usirene krvi.
Jasna sećanja, čiste slike kao u sinemaskopu. Duboke kao rendgenski snimci. Urezane u koru mozga, trajno. Bez lica.
3.
Kuća moga dede. Mi, varoška deca, posedali po stepenicama, u hladovini trema. Moje tri sestre, najstarija Ljubica, srednja Zora i najmlađa Anđelija. I sin moga strica, naš brat, Pavle. I ja. Deda, gromoviti brkajlija, koji je u mojim detinjim mislima bio zamena za Kraljevića Marka, vikom i gestikulacijom, pričom rukama i upornim ponavljanjem govori o šumi iza kuće, kad se prođe okućnica, u koju mi, deca, treba da bežimo na pojavu svakojake vojske koja tuda prolazi. Deda, koji je ratove pregrmeo, obučen je u grubo sukno zelene boje, sa razdrljenom košuljom. Posmatram njegove dlakave grudi, koje krasi ožiljak od bajoneta, o kom s ponosom priča i još ga ponosnije pokazuje, nama, unucima, kad se potegne priča o čojstvu i junaštvu. Dedini brkovi su se ubrzano pomerali, jer su reči koje je izgovarao jurile jedna drugu. Panično i zabrinuto je ponavljao – šuma, zakopano, hrana, voda, „krijte se“. Vojska. To je bila najčešća reč. Znao je deda da gde je vojska, tu radosti nema.
Ne znam gde je tada bio otac. Jednostavno, ne znam. Bio sam najmlađi, imao samo šest godina. Kad sam tražio majčin zagrljaj, dobijao sam Ljubičine poljupce. Majka je bila otišla „negde“, otac je bio „tamo“. Baba je bila mrtva, to niko nije krio od mene, jer baba je umrla pre nego što sam se ja rodio.
Ljubica. Teško je se setim. Ponekad, njene reči, nežne. Kad prebrojim njene godine u glavi, tada, kad je počeo rat, nije mogla imati više od šesnaest-sedamnaest. A na sebe je preuzela ulogu žene od pedeset.
Zora. Gusta, duga, tamnosmeđa kosa. Mršava. I to je sve, nikakav impuls, niti ikakav znak koji bi mogao da je prepozna u nagomilanoj arhivi sećanja. Kosa. Mršava. I ime – Zora.
Anđelija. Moje visine, moje građe. Starija sigurno tri, ako ne i četiri godine od mene. Uči me da sabiram i oduzimam koristeći okrunjena zrna kukuruza. Sedimo pored vatre. Sigurno znam da ne idem u školu. Sigurno. Ni nje ne mogu da se setim. Samo njenih ruku, sitnih šaka i dugih prstiju. I one zime se sećam, kad ju je deda na rukama izneo iz kuće i odjednom sam u dvorištu morao da se igram sâm, bez nje. Ljubica je govorila, kroz suze, da je majka došla po nju i odvela je.
A onda su, s proleća, kroz selo počele da prolaze vojske.
4.
Moj brat od strica, Pavle, jednostavno je nestao. Otišao je do bunara, gde je neka vojska napravila logor, da vidi puške. I nikad se nije vratio. Ja sam shvatio da su puške opasne i nisam više imao želju da ih vidim.
Sećam se šumskih jagoda koje sam, krijući se od sestara, brao. Ja sam se krio od njih, a one od vojske. Ne od one koja je odvela dedu, već od one druge, koja se naselila u dedinoj kući.
A onda, kao da je sve što je trebalo da prođe kroz naše selo prošlo, ostavljajući musavu decu i uplakane žene, spaljene kuće i mrtve pse.
Ljubica nas je opet uzela za ruke i povela nas nazad u našu varoš. Mislio sam da je varoš to „negde“ gde će nas majka sačekati. Ili makar da je varoš to „tamo“ gde će očev glas da nam pruži sigurnost.
Varoš je bila i „negde“ i „tamo“. Bila je sve ono čega se dete plaši u mraku.
5.
Nisam prepoznao našu kuću. Ni onu do nje. Ni onu iza nje. Nisam pronalazio znakove da sam baš ja i baš tu nekad bio. Našoj kući nedostajao je krov, nedostajao je zid, nedostajala su vrata, prozori.
Nedostajala je ljubav. Ljubav koja kuću, gomilu cigala i građe, čini domom.
Ljubica i Zora su plakale. U sebi, jecajima isprekidanim i tihim. Ja sam pokušavao da svoju ruku izvučem iz Ljubičine, koja me je držala čvrsto, uplašeno, kao da me, ako pusti, nikad više neće uhvatiti. Osećao sam njene nokte u koži, njenu jezu.
A onda nas je povela niz kaldrmisanu ulicu, pažljivo gazeći uglačani kamen.
Okrenuo sam se u pravcu ruševine, umišljajući da čujem majčin glas. Cigle su mi se cerile u lice.
6.
Jeo sam halapljivo, kao neko kuče, izgladnelo i promrzlo, kome se neko smilovao i dao mu lonac najslasnijega mesa. I sestre su jele, nimalo ne zaostajući u svojoj požudi za hranom. Oko nas obigravala je tetka, sve vreme izgovarajući – „sirota deco“.
Moja tetka, majčina sestra Mara, volela nas je kao svoje, iako svojih nije imala. Imala je samo muža, teča Rajka, učitelja u našoj školi, kod koga su sve moje sestre naučile prva slova i brojeve. Teča je izgubio ruku u vreme kad su nas poslali u selo. I teča vasceli dan sedi u birtiji, tik do železničke stanice. Rákija.
Šćućuren ispod pokrivača pravim se da spavam. Zora priča u snu, vrti se. Ljubica i tetka plaču.
Tetka spominje moju majku.
Ljubica Anđeliju.
Obe plaču zbog teča Rajka.
Zbog oca.
Pričaju i plaču.
Plačem i ja. Zora plače u snu. Ljubica nas ljubi, mene pa nju. Čuje se psovka, iz dvorišta. Teča dolazi. Psuje.
Plačem ispod pokrivača, koji miriše na masno.
7.
Kad nas je tetka smestila u sobicu, tik uz njihovu spavaću sobu, kao da je nekakva mentalna gumica izbrisala sva moja sećanja. I nijedno, nikad, nije došlo da me poseti, da mi odgonetne neki od tih detinjih dana provedenih u tetkinoj kući.
Jedino čega se jasno sećam bio je jedan sunčani dan. Dvorište tetkine kuće, sto od grubog drveta, dve stolice. Na jednoj sedi teča, na drugoj ja. Teča nosi belu košulju, sa prišivenim desnim rukavom. Rukav se, bez ičije volje, leluja sa svakim pokretom ili daškom vazduha. Kao nekakav papirni zmaj, otkačen od kanapa, visoko na nebu, u igri sa vazdušnim strujama i vetrovima. Teča, belom kredom, po zelenoj površini polomljene školske ploče nevešto ispisuje slova. Onako kako dešnjaci pišu kad koriste levu ruku. Onda ja napišem to isto slovo, svojom desnom rukom. Ponovo teča. Ponovo ja. A, b, v, g, d, đ… Pišemo i brišemo. Pomažem da zapali cigaretu. Donosim mu vodu.
Teča se smeje dok ispisuje brojeve – arapske numere.
1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9.
Onda napisa krug.
0.
Bacio je tablu na zemlju, zavitlao je preko dvorišta. Ustade, i kao da je hteo nešto da kaže. Namignuo mi je, prvo na levo, a zatim na desno oko.
I izašao iz dvorišta.
I mog sećanja.
-
Crveni kralj
810 rsd1.
Сад сам у Америки. У граду Окленду, Федерал Стејт Калифорнија, Јунајтид Стејтс оф Америка. Играм фудбал, шта бих друго. Знам да би у Јутославији неки волели да чувам овце, али морам да их разочарам. Играм за Калифорнија клипсрс из Окленда. Играм центра, као и другде. Нећу да се пувам, али најбољи сам нападач целе Јенки профи лиге. А Јенки профи лига има тридесет шест тимова и у њој игра преко триста странаца! Највећа лига на свету, наравна ствар.
Нисам овде сам. У Америки игра преко педесет Југословена који су били све сами првотимци клубова југословенске Првс лиге. Неки су дошли у Америку са дозволом и уз благослов Фудбалског савеза Југославије. Ја сам дошао без дозволе, као дивљак, што значи да играм илегално. У Европи би ме за то чекала дебела казна и не бих могао поново да играм.
У Југи ми нису дали дозволу да играм у иностранству јер су ме неки тамошњи фудбалски босови мрзели! Ускраћујући ми папире хтели су да ме униште, да ме набију сто метара под земљу! Само, што мени у Америки њихови папири уопште нису требали! Овде ми нико није тражио никакву дозволу. Мени је дозвола за играње у Јенки профи лиги моје фудбалско знање. Они који имају уредне папире могу слободно њима да обришу дупе, у неком од америчких јавних клозета, ако им на терену не иде како ваља!
Пре него што су ме примили у Китерсе, одиграо сам две пробне утакмице на којима сам гинуо као сваки онај коме је то последња шанса у животу. Чак ме нико није ни питао за који сам тим играо у Југославији. Они и не знају за те тимове. А о дозволи и да не говорим. Тако је овде, леба ми! Боли Амере кита шта се ради у Европи и шта о мени кажу неки људи у Фудбалском савезу Југославије! Њима је једино важно да сам ту, као грло које је спремно за трку. Они се нису учланили у Фифу и не признају европска правила. Држаће ме овде док добро играм, а онда ће ме ногодупирати! Тако је то у Америки!
А у Европи се не може играти без дозволе националног савеза. Без те пишљиве дозволе играч мора да чека годину дана да би играо. Тако су чекали Жељко Перушић из загребачког Динама и Зека Чебинац из београдске Црвене звезде. Па и Милош Милутиновић је чекао да би заиграо за минхенски Бајерн. За годину дана човеку може свашта да се деси, може да погине у саобраћајном удесу! Ја нисам могао да чекам. Зато сам дошао у Америку.
Тако и не помишљам на камбек у Југу, што је, иначе, сан свих фудбалских печалбара из Југославије. Уосталом, после свега што ми се у југословенском фудбалу десило, пуна ми је кита свега!
У Америку ме је довео доктор Лека Пегровић, који је овде велики фудбалски бос. Има славу и популарност као што је имао у Југи! Кад је чуо у каквом сам сосу У Југославији, довео ме у Америку. У Јенки профи лиги играм, дакле, илегално, без званичне дозволе. Само што ми то уопште не смета да будем велики играч. Исто тако је дошао и Давидовић из београдског Партизана. У Партизану је био резерва и никако није могао да уђе у први тим. У Америки је најбољи халф целе профи лиге. Неки кажу да је најбољи халф на свету! Кажу да нема тог тима за који он не би могао да игра. Једино у Партизану за њега није било места! То само показује какво је зезање југословенски фудбал.
Поред мене, у Клиперсима игра и Миле Спасојевић, Миле Мирис, мој велики другар још из детињства и један од најбољих играча који су дошли из јужне Србије. Мирис игра лево крило и нас двојица смо најбољи тандем нападача у целој Јенки профи лиги, и нема те одбране од Њујорка до Лос Анђелеса која може да нас заустави. Овде смо ми оно што су у Југославији били Шеки и Бора Костић. Мирис је био велики играч и тамо, поготово док је играо у Нишу, а што није постао државни репрезентативац криви су његови лигаменти и понеки људи. А ја сам играо двапут за репрезентацију Југославије и био сам велика марка. Узмите новине, од шездесете до шездесет пете, па ћете видети шта сам ја био у Југославији. Прочитајте шта је о мени написао Љуба Вукадиновић у Илустрованој Политики: „Пронађен нови центарфор за државни тим!“ А у Сент Луису игра Бора Костић који је у Југовини био незамењиви државни репрезентативац и најбољи шутер кога је Југа икад имала. Бора је пре тога био у Италији, у Ланеросију, где су му сломили ногу. Овде игра у великој форми и исто набија голове из слободних удараца као што је пробушио великог Лава Јашина, са четрдесетак метара на стадиону ЈНА у Београду. Могу вам рећи да смо се ми Југоси у Америки снашли гуд, фајн.
У Југу ћу се вратити једног лепог дана кад престанем да играм фудбал. Доћи ћу у бјуику, као господин, пун лове. Не знам кад ће се то десити, али тај дан чекам. ‘Леба ми! Још ћемо се ми видети. Истина, не знам шта бих могао тамо да радим, јер ја једино што знам то је тај проклети фудбал. Знам да ми неће дати да радим у фудбалу. Док је Крста Попадић, мој љути непријатељ, на власти, ја у југословенском фудбалу не могу ни да присмрдим. Ипак, доћи ћу.
-
Reci mi da znam
400 rsdNedelja, 10. juli 1988.g.
Nedelju dana smo sestra i ja bile u B.B. kod tetke, sinoć smo se vratile. Bilo je zanimljivo, lepo, malo i dosadno, jer nikoga sem tetke i njenih ne poznajemo… Al’ najbolje od svega su one tetkine “k’o papir” tanke palačinke! Sa nama je došao i njen stariji sin, a mlađi, koji ima godinu dana je ostao. Nino ima četiri godine i ići će sa nama na more. Divno! I volim što ide, ali baš i ne… Drag mi je, sladak, ali baš “vući” mlađeg brata svuda, pa paziti na njega, ne ispuštati ga iz vida… More, plaža, skakanje u vodu, “slatkiši” okolo… A mi sa mlađim bratom! Znam da će sve „spasti“ na nas dve. Da ga čuvamo i vodimo svuda, da se igramo sa njim u plićaku i u pesku. Mislim, baš mi i ne ide to… Mama i tata su isplanirali da sutra idemo za Kopar. Ostali bismo samo dve nedelje, a tata bi pomogao stricu da sređuju kuću u Picuparama (u Istri). Tina već pakuje stvari. Opet se ljuti na mene što ona sve radi a ja piskaram… Posle ćemo ići da kupimo kupaće kostime. Oni prošlogodišnji su nam mali. Nino me zove da mu crtam “a’to”… Na auto misli, zaluđen je njima… Tako mali a svakom autu zna ime…
(negde oko ponoći)
Nino je tek sad zaspao. Uf! Koliko samo može da priča… Nikad se ne umori. Pitam se koliko će pričati kad bude stariji?
Ipak ne idemo sutra na more. Shit! Tek sutra naveče će doći tetak, pa će i on sa nama u Kopar. Da bi bio sa Ninom, ako se slučajno zaželi mame… Tako je javio danas telefonom.
Išle smo večeras sa Ninom do “klupa”. Svi su nas pitali ko nam je to, a bratić im je umesto nas odgovarao: “Sta te b’iga!” Kako je samo bio sladak kad se onako svađao sa Zdenkom i drugima. Bili su tamo još neki nepoznati i jedan Oliver-Oli, Zdenkov, i kako sam saznala, i Željkov drug, a Željko nije bio. Zdenko kaže da Željko radi preko celog dana a, pošto turnir još traje, posle posla je tamo.
U povratku smo svratile na turnir… Samo smo provirile, jer je već bio pao mrak i morale smo požuriti zbog Nine. Bio je gladan. Željka sam videla na dve sekunde, samo „zdravo“ u prolazu i dugi, dugi pogledi… Ali, u hodu, bez zastajanja… Nino me vukao i bio je tako nemoguć da nisam htela da se zaustavljam.
Ko zna šta sad Željko misli o meni?! A ja ne prestajem da mislim o njemu. Mislim da ga volim… Mislim. Osećam. Znam. Znam to je to. Gori mi nešto u grudima, gori, čim mu se lika setim. I ne samo lika… I onog osmeha… Kad se osmehne dve jamice na obrazima kraj usana se pojave, a oči… Taj pogled ubija. Uf, ne smem dalje, skroz ću se raznežiti.
Utorak, 12. juli 1988.g.
Sinoć smo opet sa Ninom išle na turnir. I videla sam Željka. Krenule smo ranije i nismo išle na “klupe”, tako da smo stigle na početak turnira. Baš u vreme kad je Željko „gasio“ pesmu i najavljivao ekipe. Iako smo bile malo dalje od njega, ipak me video i mahnuo mi. Samo to… I da, osmehnuo se. Eto! Nisam htela do njega. On nije mogao ostavljati mesto „di-džeja“. Ja nisam htela ostaviti Tinu s bratićem… Da je bar samo to… Videla sam posle pored njega onu Snežu iz Nemačke… Zato nisam htela tamo. Pa čak ni onda kad je ona otišla a on ostao sam. Ne znam ko mu je ona, drugarica, sestra ili devojka… Možda je samo poznanica, možda nema ništa s njom. Možda u vezi sa svim grešim.
Još uvek se sećam one večeri kad je rekao da mu se sviđam, da želi da mu budem devojka. Još uvek… Iako nešto kao kroz maglu… Mada nije prošlo mnogo dana od tada, ali… Kao da smo se od te večeri udaljili, nismo se ni viđali, ili tek u prolazu… A sada još i ovo što sam sinoć videla. Boli. Nekako boli…
Za dva sata krećemo za Vinkovce, pa dalje na beogradski noćni voz za Kopar. Ista linija kao i svake godine. Možda bude i isti voz, ili isti vagon?! Kao da se ništa ne menja… A ja bih tako htela neku promenu, nešto da me trgne, razbudi. Da me zaista razbudi. Čini mi se da je Tina ipak u pravu, snevam u nekom veku iza nas zajedno sa onim junacima iz knjiga.
Četvrtak, 14. juli 1988.g.
Drugi dan je kako smo na moru. Juče, posle ručka i kratkog odmora od puta, išli smo u Žusternu na kupanje. Da ispunimo Nini želju, jer je bio uporan da što pre vidi “moje” kako on govori. Danas su svi otišli u Picupare: tata, tetak, stric i strina i Alen (naš brat od strica). Nas dve smo sa mamom i Ninom u kući, a Muki (strinin sin, sada ima svoju grupu, zove se “Zebra imago”) je kod nekog druga, verovatno vežbaju sviranje. Ne verujem da ćemo danas ići na plažu… Mami se ne da da idemo pešice, a kaže da mora i kuvati ručak. Ne znam zašto smo uopšte i dolazili ako ćemo stalno biti u kući?
U utorak, pre nego što je došao šinobus, na stanici se pojavio i Željko, a ja u zemlju da propadnem. Nemam pojma otkud se on stvorio, samo, eto, došao da se pozdravi. Nekako je saznao da putujemo, a verujem i da znam ko je to mogao da mu kaže – sigurno Zdenko, jer jedino je on preko Tine znao da idemo. Nije dugo ostao i nije sačekao da krenemo, nije se upoznao ni s kim (ne daj, Bože, da jeste! Ubio bi me blam!).
Došao je bajsom, kao u prolazu, kao slučajno da baš tuda ide, a puta dalje ima samo preko pruge – u Mandinovce, ali je on skrenuo desno i otišao do otpravnika (he, he… dobro je odglumio to…), usput je zastao do nas, do mene… Pitao gde idemo, koliko ostajemo i da se javim – jednom razglednicom, bar. Dao mi je i adresu… Onda je otišao levo do tog čoveka, a po pozdravljanju s njim, videla sam da se poznaju. Otišli su u stanicu, došao je voz i više ga nisam videla.
Sad ne znam da li da mu se javim ili ne? Da li uopšte to i želim? Želim, jer… Ipak, šta god ja mislila o njemu i onoj “Švabici”, o onome što sam videla te večeri na turniru, to kako su se zezali i igrali pločama i mikrofonom, kako su se gledali, možda sam, a želim da je tako, možda sam sve to krivo protumačila. Tina kaže da mu je to sigurno sestra… Al’ njegovu rođenu sestru poznajem, nije ona, možda je neka druga sestra… Tako je cakan bio kad je došao na stanicu, pocrvenio k’o paprika, a verovatno sam i ja… Pored nas tata, mama, tetak, drugi putnici… K’o za inat, sve neki poznanici i komšije…
Tina mi govori da ne treba toliko da brinem šta će ko reći. U pravu je – opet. Komšije i druge, kao, šta je njih briga s kim ću ja stajati i pričati… Naravno, mama je odmah pitala ko je to i šta će on s nama, s kim se to družimo i kako ga poznajemo..? Eto, zašto! Zbog takvih pitanja i njenog negodovanja!
-
Nije lako sa škorpijama
500 rsdAnitu, našu heroinu, probudio je zvuk telefona, i još sanjiva, podigla je slušalicu i mrmljala nešto, čak i njoj samoj nerazumljivo. S druge strane je dopirao glas njene tetke Marije.
– Doći ću danas, tetka, obećavam ti. Evo, čim doručkujem i popijem kafu. – odgovorila je i nakon kraćeg razgovora spustila slušalicu.
I odmah posle doručka i jutarnje kafe, otišla je kod Marije i Ivane.
Ivana, Anitina sestra od tetke, mala duša, kako je ona zvala, nije bila željna bombona, čokolade, putovanja, rolera, trotineta… Bila je željna pažnje, ljubavi i čašice razgovora.
Anita je kod svoje tetke uvek bila dobrodošla. Tetka je očuvala i volela je isto onoliko koliko i svoju kćerku Ivanu.
Tog popodneva Anita i nije bila baš raspoložna. Sedela je u prelepoj crnoj haljini, pripijenoj uz telo, a spuštene lokne su joj padale niz lice. Ustaje i staje kraj ogledala.
Pomalo je bila izgubljena u nekom, za nju, nepoznatom svetu. Tražila je svoje mesto pod suncem, tražila je ljubav koja će je grejati iskreno, pomoći joj da sve okrutnosti ovoga sveta zaboravi. Nekog sa kim će moći da podeli sve ono što krije duboko u sebi. Nekog ko će joj pokloniti svu svoju ljubav i nekog kome će verovati, ko će je nasmejati i razumeti u trenucima kada su joj oči zamišljene i tužne.
Veoma je lepa, vesela, zrela i odgovorna devojka. Optimista je i pravi borac. Uverena je da se jedino radom može ići napred kroz život. Odlučna, strastvena, posesivna, smela, a ponekad i sklona spletkama. Dosta je tajanstvena, i voli da istražuje. Intrigantna, uporna, ponekad arogantna, ali i talentovana za svoj posao. Voli da nameće svoju volju, ne zato što je loša, nego zato što smatra da je u pravu.
Sa njom se ne treba poigravati, jer kada prestane da se interesuje za nekoga, to je pre iz razočaranja nego iz dosade. Zavodi vrlo vešto. Plete mrežu oko žrtve, jer osobu koja joj se dopadne, smatra plenom i uživa ako uspe da ga se dokopa.
♣
Slobodan Vučković – čovek koji ne koristi mnogo reči, ali zna da bude veoma temperamentan kada mu dosadi. Dupla Škorpija u horoskopu, ali i u životu. Njegova najveća mana je veliki ponos… Jer mi, čim pročitamo prvu rečenicu neke knjige, već nam je donekle jasno da li ćemo nastaviti sa čitanjem ili ćemo knjigu vratiti na policu da sakuplja prašinu. Tako je i sa upoznavanjem – ako vas neko prvom rečenicom oduševi, već je završio veliki deo posla. Slobodanu su oduvek zvezde bile naklonjene i to mu je predstavljalo najmanji problem.
Istrčao je tog popodneva iz svoje sobe vidno uznemiren.
– Majko, je l’ znaš gde mi je auto? – upitao je Slobodan Zoricu neraspoloženo.
Zorica je nekada bila prava lepotica, a nakon tri porođaja i dalje je bila privlačna, uglađena gospođa iz visokog društva. Nije mnogo radila, pa je imala dovoljno vremena da se bavi tračevima sa komšinicama. Ponosna je majka sinova Slobodana i Branislava i kćerke Olge.
Uživa u statusu koji joj je suprug pružio svojim radom, ali ne veruje previše u ljubav.
Zahvaljujući njenoj ženstvenosti možete se prevariti i pomisliti da imate pred sobom ženu koju zanima isključivo moda, džet-set, jer je uvek doterana, deluje površno, priča o svakodnevnim problemima na veseo način, samouverena, sa pozitivnim stavom prema životu. Iza te vesele i dobrodušne osobe krije se jak karakter, žena koja zna šta hoće. Sve što ona kreira u svom umu zna da realizuje i da dobro unovči. Ona može biti ponekad izrazito lenja, jer od svega najviše voli uživanje i sve što radi ima za cilj da stvori dobru materijalnu osnovu kako bi dobro i udobno živela. Imala je dobar izvor prihoda u vidu situiranog supruga, nije se preterano angažovala na poslu. Probirljiva je, pomalo snob i voli da je u centru pažnje. Sklona je da dramatizuje događaje, da očekuje da joj svi poklanjaju pažnju. Kada je potrebna drugima, tu je da se nađe pri ruci, ali i to je deo njene želje da pokaže kako se bez nje ne može.
– Sine, Bane je morao da skokne do faksa. – odgovorila mu je Zorica.
– Uopšte me to ne zanima. Ima Žarkov auto, pa može ceo dan da skače. Hiljadu puta sam rekao da se moj auto ne uzima bez MOJE dozvole! – obukao je jaknu i izašao iz kuće.
Morao je da uzme očev auto.
Bio je to trenutak nepažnje kada je udario auto ispred sebe. Oboje su izašli iz automobila vidno nervozni, ali kada su im se pogledi sreli, usledio je obostrani, blagi, smešak.
– Pazi kako voziš! – rekla je Anita ljutito, i krenuvši da pogleda svoj auto, noga je zabolela i morala je da sedne.
– Izvini… – osmehnuo joj se Slobodan, jer mu se dopala na prvi pogled.
– Daj da odemo do ambulante. – ponudio se da joj pomogne, a Anita, pošto je bila bespomoćna, morala je da prihvati.
Tokom pregleda, Slobodan je Anitu čekao ispred klinike.
Izašla je iz ordinacije pola sata kasnije.
– Uganuće, kaže doktor da sam dobro prošla. – rekla je umorno.
– Taksi te čeka, a za auto ne brini… Biće ispred tvoje kuće za nekoliko sati.
Anita je zapisala svoju adresu, dala mu papirić i otišla.
-
Ubistvo i nesreća
500 rsd2.
Miloša je vest o staričinoj (Martinoj) smrti zatekla u ponedeljak ujutro u firmi. Kolege su pričale s gađenjem o gnusnom zločinu koji se desio u susednom selu. Kada je shvatio o kome se zapravo radi, nije mogao poverovati. Ali kada je čuo da se zločin odigrao upravo ono veče kada je on bio kod Sandre, ostao je bez daha. Osetio je drhtavicu i bledilo mu se pojavilo na licu. Nije znao kako da se ponaša. Bio je svestan da nema on ništa s tim zločinom, ali ako ga je neko slučajno primeto ono veče u blizini kuće, mogu ga ispitivati. To već ne bi valjalo. Otkrila bi se njegova velika tajna i veza sa Sandrom. To bi imalo nesagledive posledice po njega jer bi verovatno i njegova supruga saznala za tu vezu i to bi bio kraj. Manje je brinuo o sebi koliko je razmišljao kako da zaštiti Sandru ako pukne bruka. Povukao se neprimetno iz prostorije gde su kolege još uvek raspravljale o zločinu jer se bojao da nešto ne posumnjaju pošto je bio bled kao krpa. Poznavao je sebe dobro, počela ga je hvatati panika, pokušao se nekako smiriti. Srećom, dobio je odmah radni zadatak, pa se opet neprimetno udaljio iz firme i otišao na teren. Sada mu je bilo mnogo lakše, mada se o tom slučaju pričalo i na terenu. Bilo je mnogo verzija kako se dogodio taj nesvakidašnji zločin, ali je narod kao narod pričao sve i svašta. Pričalo se da su motiv najverovatnije bile pare jer se smatralo da je posle Todorove smrti ostalo mnogo novca kod baba Marte, pošto je Milan verovatno slao iz Nemačke, a i navodno je prodao i neku zemlju što mu je žena nasledila posle bratove smrti. Sve moguće kombinacije su mu prolazile kroz glavu jer nije mogao prosto da ne razmišlja o tome šta se desilo. U jednom momentu je pomislio: neka bude šta bude, samo da njega neko nije video i to prijavio. Taj dan je prošao i niko Miloša nije spominjao, tako da mu je laknulo kad je došao s posla kući. Tamo ga je dočekala supruga Sofija s tom istom pričom o staričinoj smrti. Miloš se uključi u razgovor nerado i ispriča Sofiji da je on poznavao tu staricu, kao i njenog pokojnog muža i da ne može poverovati da je baš nju neko tako svirepo ubio. Miloš se nikako nije mogao smiriti. Samo je o tome razmišljao. Tu noć nije mogao nikako zaspati jer je sve vreme bio opsednut mišlju da li ga je neko primetio. Kad počnu inspektori da vršljaju po selu i počnu da ispituju seljake, ako ga je neko primetio i na sto metara, jedva će dočekati da kažu jer je to takav mentalitet, tako bi se pravili važni pošto bi smatrali da će baš oni doprineti da se reši zločin. Tako razmišljajući, osećao je nekakvu zebnju i veliki strah. Razmišljao je, šta ako se sazna da je on upravo to veče bio u tom dvorištu. Pomislio je na tren da postoje i otisci njegovih cipela u dvorištu pošto je padala kiša, te i od guma njegovog auta pošto je bio parkiran tu u blizini. Otiske njegovih ruku oprala je kiša pošto je pipao ogradu staričinog dvorišta. Mislio je da će poludeti. Već je sebe zamišljao kako ga policija hapsi i odvodi na razgovor i kako nema alibi ni za šta. Pomisli: „O, Bože, šta da radim?“ Da prizna da je ubio staricu i da tako zaštiti Sandru ili šta da kaže, šta je tu radio baš u to vreme. Ako prizna zločin iako ga nije učinio, samo bi Sandru i zaštitio, ali teško da bi mu to žena oprostila i njegova familija i svi oni koji ga znaju. A šta onda da kaže, šta je tu radio? U glavi mu je bio veliki košmar i nije mogao normalno razmišljati. Da nije bila samo noć, mogao bi izmisliti milion razloga što se tu zadesio, a ovako noć i kiša, teško da mu iko poveruje u bilo koju priču osim istine.
-
Kotrljanje Bertolta Brehta
400 rsdDa sam ja Neko
Od vremena kada je Pajaco na svom blogu pisao o najpoznatijoj kubanskoj blogerki Joani Martines, prohujale su godine. Međutim, od tada kao da se ništa nije promenilo: na Kubi je i dalje komunizam. Braća Kastro još vladaju. Prvo Fidel a potom i Raul, i to je ono što iritira Martinesovu. Isto tako, nju iritiraju i automobili na kubanskim ulicama i drumovima.
Ukratko, blogerka Joani Martines je zaradila izvesnu sumu novca od prljavog ali demokratski nastorojenog Zapada, pa bi htela da kupi auto. Ona nije previše zahtevna tako da bi to mogao du bude i najobičniji ruski „moskvič“. Međutim, problem je što Martinesova ne spada u odabrane. A na Kubi je to revolucionarna elita! Tako da je, za razliku od srpskog blogera, Kubanka ljubiteljka kapitalizma, dok komunizam prezire. On joj se gadi.
„Posedovati moskvič ili ladu na Kubi znači da si u svakom trenutku ostao lojalan“, piše gđa Martines na svom blogu. Lojalan braći Kastro budući da je Argentinac Če Gevara odavno mrtav.
Beogradski bloger potpuno razume svoju kubansku koleginicu, međutim, ne zna, niti to može da zna, da li ona njega razume? U svakom slučaju, potražiće pomoć od Nekog. Možda u razgovorima sa njim iskristališe stavove i razreši nedoumice?
1.
Neko i Pajaco dogovorili su se da se sretnu na Kalemegdanu, na tom balkanskom bregu za razmišljanje. Ko će prvi da započne razgovor, postavi pitanje? I dok Pajaco okleva, Neko preuzima inicijativu i izgovara sledeću rečenicu, prosto je ispaljuje Pajacu u lice:
– I blogeri su ljudi!
Pajaco mirno, neutralno, odgovara:
– Da, jesu, mada naučno nije dokazano.
Neko ga začuđeno pogleda. Pajaco nije ni primetio njegov pogled, već je gledao negde u daljinu.
Neko:
– Ne znam da li ti je poznato da pored Generacije Y, čiji je predvodnik i rodonačelnik kubanska blogerka Joani Martines, postoji i Generacija Z?
Pajaco:
– Ne, nije mi poznato. Jedino mi je poznato da je „z“ poslednje slovo abecede, i ako smo stigli do tog slova, kako ćemo, onda, da označimo post-Z generaciju?! Ipak, reci mi ko su oni? Da li je druga, za razliku od Generacije Y komunistički nastrojena grupacija kubanskih blogera?
Neko:
– Oni su budući stručnjaci za klimatske promene i hirurzi za pamćenje. Decu rođenu između 1995. i 2010. godine zovu Generacija Z i oni čine osamnaest posto svetske populacije, a za dve decenije vodiće ovaj svet.
Pajaco:
– Generacija Z su deca?
Neko:
– Tako je! O deci je reč. Običnoj deci koja se igraju ispred tvoje zgrade, odlaze u vrtiće, osnovne škole… To su deca koju svakodnevno srećemo i jedva ih primećujemo. Međutim, budućnost radi za njih. Ne zaboravi to! Za dve-tri decenije niko se neće ni sećati Joani Martines i Generacije Y, ali zato će Generacijia Z ostaviti dubok trag u ljudskoj istoriji.
2.
Neko se vraća samom početku svog razgovora sa Pajacom i njegovoj rečenici: „Da, jesu, mada naučno nije dokazano.“
Neko:
– Ono što naučno nije dokazano jeste tek najobičnija hipoteza i ništa više!
Pajaco:
– Ništa više, međutim, ni ništa manje, dragi Neko!
Neko:
– Donedavno je Velika Fermaova teorema bila čuvena hipoteza. Vekovima je dokazivanje te teoreme mučilo matematičare.
Pajaco:
– Više ih ne muči?
Neko:
– Krajem dvadesetog veka Endru Vajls je pronašao dokaz teoreme.
Pajaco:
– Taj tip me baš nimalo ne zanima.
Neko:
– Ni mene. A i ružan je. Bar prema fotografijama dostupnim na internetu.
Pajaco:
– On je ipak 1995. godine postao slavan dokazavši Veliku Fermaovu teoremu.
Neko:
– Pored toga što je postao slavan, Endru Džon Vajls zaradio je i šezdeset hiljada dolara tako da se bavljenje naukom ponekad i isplati. A za nagradu koju je nelepi britanski matematičar dobio, može da zahvali nemačkom industrijalcu Paulu Volfskeru.
Pajaco:
– I industrijalci znaju da budu plemeniti. Nisu baš uvek bezdušni. Nažalost, njihova plemenitost i dobrota otkriju se tek nakon njihove smrti.
Neko:
– I Oskar Šindler je bio nemački industrijalac.
Pajaco:
– Koliko znam, on nije bio ljubitelj nauke kao Paul Volfsker, ali je tokom Drugog svetskog rata spasavao Jevreje. Čak je poznat i tačan broj spasenih: hiljadu i dvesta.
Neko:
– Snimljen je i igrani film „Šindlerova lista“. Naravno u Holivudu, a gde bi drugde?!
Pajaco:
– Da li nas to, onda, čeka virtuelno putovanje do Holivuda?
Neko:
– Možda da, a možda i ne. Zato krenimo prvo do Krakova!
Pajaco:
– Slažem se! Krakov je ionako Beogradu znatno bliži od Holivuda, a ono što ne volim jesu duga i zamorna putovanja.
Neko:
– Verovatno je i Oskar Šindler slično rezonovao i krenuo u Krakov, a ne u znatno udaljeniji Holivud. On se odmah po nacističkom osvajanju Poljske seli u Krakov kako bi pokušao da iskoristi novonastalu situaciju i obogati se. Tako razmišljaju industrijalci.
Pajaco:
– Da bi ostvario svoj naum, Šindleru je bila neophodna pomoć Jevreja.
Neko:
– Što nas, opet, direktno vodi do Mječeslava Pempera zvanog Mitek.
Pajaco:
– Lista sa hiljadu i dve stotine jevrejskih imena se samo zove „Šindlerova“ dok je njen pravi sastavljač Mitek.
Neko:
– Mitek koji je doživeo duboku starost.
Pajaco:
– Život koji je započeo u poljskom gradu Krakovu, Mječeslav Pemper okončao je u bavarskom gradiću Augzburgu.
Neko:
– U njegovu čast gradske vlasti proglasile su dan žalosti i nacionalnu zastavu spustili na pola koplja. Bio je to trijumfalni Mitekov odlazak sa ovog sveta.
3.
Pajaco:
– Krenuli smo iz Krakova i srećno stigli u Augzburg. Međutim, Holivud je još uvek daleko. Sa one strane Atlantskog okeana.
Neko:
– Holivud jeste daleko dok je Augzburg mnogo bliži. Konstatovali smo da je to grad Mitekove smrti, ali to je i grad u kome je Bertolt Breht rođen.
Pajaco:
– Zakotrljajmo, onda, Bertolta Brehta! Nadam se da će to kotrljanje biti uzbudljivo.
Neko:
– Zakotrljajmo ga! Što snažnije! Neka se Breht zavrti kao čigra!
Pajaco:
– On je rođen u buržoaskoj porodici, a studirao je filozofiju i medicinu. Godine 1924. pridružuje se Nemačkom teatru u Berlinu.
Neko:
– Nadam se da iz Augzburga nećemo da produžimo za Berlin?
Pajaco:
– I ja se nadam. Umoran sam od svih tih putovanja po nemačkim i poljskim gradovima.
4.
Neko:
– Bertolt Breht se u Berlinu i oženio. Njegov izbor je bila glumica Helen Vajgl.
Pajaco:
– U Berlinu je postao i marksista.
Neko:
– On postaje marksista, a njegova domovina polako ali sigurno klizi u nacionalsocijalizam.
Pajaco:
– Dakle, i njega čeka putovanje, napuštanje Nemačke. Ali gde?! Gde će Breht da otputuje?
Neko:
–Tamo gde je i Holivud. U Kaliforniju!
Pajaco:
– Slično kao i u Hitlerovoj Nemačkoj, ni u Americi marksisti nisu preterano popularni.
Neko:
– Novo putovanje kako za nas, tako i za Brehta?
Pajaco:
– Za njega je to putovanje započelo 1947. godine i dve godine mu je trebalo da stigne u Berlin. U grad koji je njegova sudbina.
Neko:
– I naša, rekao bih.
Pajaco:
– Kada smo već kod sudbine, smrt je sve bliža. Bar za Brehta.
Neko:
– Godina je 1956. Za nas dvojicu nepoznato, nedoživljeno vreme.
Pajaco:
– U avgustu pomenute godine Breht umire od infarkta.
Neko:
– Umire, nestaje sa ovoga sveta. Ali pre svog konačnog odlaska, on stvara politički teatar. To je njegovo zaveštanje.