-
-
-
-
-
-
-
Tajna operacija „Heroin“
1.090 rsdNarednih mesec dana je trener bio prilično nemilosrdan prema Alekseju i Leni, po Zdravkovom savetu, morali su da znaju sve tehnike samoodbrane. Streljaštvo je bilo najteže Alekseju. Ali nije bilo loše. Zdravko kao iskusan inspektor ih je podučavao i trudio se da bude maksimalno profesionalan, pogotovo prema Leni. Za čudo, mala je iz prve ili druge gađala metu. Bila je oštra i agresivna… Lena je u tim momentima razmišljala, kako će pre svega uhvatiti dilere koji ubijaju decu, sa druge strane zaraditi lovu da će negde da otputuje da ne gleda ovo sivilo po Beogradu i demonstracije, pa će lepo na miru moći da piše tajno knjige pod pseudonimom. Zdravko nije pokazivao, ali je bio vrlo skeptičan. Aleksej je prihvatio činjenicu da ovo mora da odradi. Uostalom, bolje i ovo nego da ga kokne nego pre ili kasnije od krupnijih dilera? Možda mu je ovo način da izađe iz cele te priče? Ubedio je sebe da tako mora biti i dao maksimum od sebe, što mu nije bilo teško da uđe u formu jer su Lena i on vežbali svaki dan u teretani. Tehnike samoodbrane i napada su savladali. Još malo vežbe oružjem, i to je to. Nakon toga, dolazi momenat kada kolege obučavaju Zdravka, menjaju mu ličnu kartu, više se neće zvati Zdravko nego Žarko. Oblačiće se kežual, sportski, od sada kreće da pušta kosu i ređe da je pere, što važi i za Lenu, jer moraju da izgledaju kao narkosi. Aleksej je već upoznat sa pola ekipice dilera i narkosa i njemu veruju. On će ih odvesti. Lenu će predstaviti kao svoju ribu, a Žarko im je zajednički prijatelj koji će im kumovati na svadbi, krupni diler u usponu i povremeni konzument, da niko ne posumnja, jer koji diler nije konzument? sve troje su morali da igraju igru da su navučeni. Alekseju neće biti problem da glumi narkomana i dilera, jer se zna da to jeste. Lena poučena iskustvom iz prošlosti zna fenomenalno da glumi da je urađena, poželjno da popije i tablete za smirenje koje joj spuštaju kapke, ili bar sa Aleksejem da se naduva. Zdravko je ovo teško prihvatao i hvatao se za glavu, ali ga je šef natezao i nije imao izbora osim da operaciju što pre započne. Kada su završili Zdravkovu ličnu kartu lažiranu, morao je da vežba da se zove Žarko. Morao je da vežba glumi narkomana, da se ponaša kao skeptičan diler ali ozbiljan tip koji hoće na krupnu lovu i robu da radi, tako da niko ne posumnja. Užasavalo ga je da vežba smućen pogled, i spuštene kapke. Osećao se kao da ga je neko ubacio u predstavu zvanu – cirkus. Našli su jedan mali stan, skroman na Banovom brdu. Lokacija ne sme da bude udarna. Stan im je iznajmio kolega iz policije, tako da ne bude nikakve sumnje. Zgrada je bila mala, i komšije su uglavnom bili penzosi. Tačno za sedam dana kada se obave sve birokratske stvari, operacija zvanično počinje. Zdravko je tu noć dugo razgovarao sa kolegom sa kojim je dugo radio, Markom.
„Ovo će biti teško…”
„Šta u ovom poslu nije teško? Posmatraj pozitivno. Šef će ti dati odmor nakon svega ovoga, plus lepu sumu novca i opet ćeš moći normalno da živiš. Uostalom rešavao si ti i gore slučajeve…”
„Znam, al’ jebote pogledaj me, zovem se Žarko, pustio malo kosu koju uzgred ne smem da perem moram da vežbam po Leninim instrukcijama kako da se ponašam urađeno. Čoveče ja ni alkohol nisam pio. Kao klinac sam štrebao ceo život da bih obavljao sada ovo…”
„U to ime, idemo na jedan viski da se opustiš, uzgred, ta kosica ti lepo stoji…” Nasmejaše se oboje i odoše u pab.
Lena je taj slobodan dan ručala sa roditeljima, objasnila kako će imati mnogo posla. Na svu sreću, majka ide da radi u Kanadi na mesec dana, otac je išao redovno u Bosnu na odmor, te neće biti puno smaranja. Ostavili su joj svežanj novca i ispričali se. Lena je gutala knedlu. Samo je dva puta lagala roditelje. Da se drogirala u prošlosti i sada za ovu operaciju. No, ovo je u humane svrhe a zaradiće i pare. Nakon toga je otišla sa sestrom u šoping, čavrljale su o nebitnim temama, šetale gradom koji je već bio okićen i odisao nekom prazničnom atmosferom, samo se Lena pitala kojom atmosferom kad su iza nas godine pakla i užasa, od korone, stradanja, do protesta i haosa. No, nije mogla sada da se bavi time. Ona i Aleksej su dobili novi broj i novi telefon koji će koristiti u operaciji. Pored regularnog biće i taj. Tačno za pet dana, sve troje su neprimetno morali da se usele u stan i tokom cele operacije da borave tamo.
Zdravko se za to vreme pripremao i proučavao sve moguće dilere, narkomane, grupe, pogledao čak i filmove kako se narkomani ponašaju, kakve su im oči. Rekla mu je Lena važnu stvar. Znaš kako narkoman prepoznaje narkomana? Po očima. A civila i pandura namirišu iz daljine. Pazi da ne pomešaš uloge. Ti si sada narkos. Moraš tako da se ponašaš ako želiš da ovo uspe. Zdravko je objasnio ženi da odrađuju još jednu operaciju i da će biti van grada nekoliko dana. Kako je žena bila besna što je zapostavlja zbog posla, posvetila se svom i trudila da zaboravi sve. Zdravko je ćerkici kupovao sve što je želela, vodio je na palačinke i pomagao joj oko gradiva. Kolegama je podvukao da mu drže porodicu na vidiku.
„Budi bez brige.” Rekli su mu. Takođe kada se usele u stan, jedan slupani fića, i drugo neko osrednje auto biće u blizini stana sa policajcima, ako dođe do nepredviđenih okolnosti. Zdravko je obavljao birokratiju. Šef ga je potapšao po ramenu uz motivacionu rečenicu da bi bilo dobro da ovo obavi kako treba. Da, bilo bi dobro. Matori prdonja. Pomisli Zdravko. Ili Žarko. Pandur ili narkos. Postaće još podvojena ličnost od svog posla. Aleksej je tu noć bio naduvan i trudio da se ubedi sebe da će sve proći dobro. Za koji dan, glava će mu tek tada biti u torbi. No, kad nije bila što reče inspektor? Ali ovo…ovo su ipak jebene stvari. No, šta je tu je. Zaspao je obavijen oblakom dima od kanabisa i sanjao košmare. Lena je popila svoj antidepresiv pred spavanje i ukomirala se automatski.
Naredni dani su bili mučni za sve troje. Zdravko koji je sada bio u ulozi narkomana Žarka, Aleksej koji nije smeo ni da povuče crtu kokaina, a ni da popuši marihuanu jer će uskoro jedno vreme živeti u istom stanu sa jebenim pandurom, Lena koja je aktivno koristila antidepresive ali je sve češće već godinama od korone imala potrebu da uzme poveću dozu bromazepama, piše, luduje, izlazi i gubi u svom ludilu, sada nije smela da pije benzodiazepine, morala je da ima kontrolu. Krizu su imali i Lena i Aleksej. Aleksej je bio paranoičan, prestravljen i anksiozan, a Lena je od anksioznosti piškila konstantno i imala mučninu na nervnoj bazi. Krišom bi gricnula pola tablete za smirenje i davala Alekseju. Nisu Lenu mučili lekovi, već osećaj konstantne anksioznosti, telesnih senzacija, nervne napetosti, polu depresije i beznađa koji su je zlokobno pratili već skoro tri godine. Antidepresivi su pomagali da nema depresiju, a anksioznosti je imala na izvoz. Aleksej je prezirao farmakoterapiju te se otvoreno zalagao za legalizaciju marihuane. Kaže – opušta ga. Lena je prezirala njegovo veličanje narkotika jer je podsvesno znala da nema većeg zla od tog. Na svojoj koži je iskusila. Bilo kako bilo, došao je dan da se jedno po jedno sa malo stvari usele u stan koji će deliti neko vreme. sve troje su se čudno osećali, no, Zdravko ih je podsećao stalno da je ovo specifična i ozbiljna operacija koja kada bude gotova – zaboraviće sve. Tešio je i njih i sebe.
-
Bluz iz kotline jada
1.000 rsdŽelim konačno da budem normalan. Da, samo to, normalan. Za početak ne tražim više, a kad bolje razmislim, ni kasnije mi ništa više neće trebati. Teško da to predstavlja težnju bilo kome, osim meni. Ko prošeta na užetu tankom, razapetom nad đavoljim ognjem, toga sve ambicije života napuštaju, i jedino bi to – samo da je normalan.
Ne bi me bilo sramota da javno ustanem pred gomilom ljudi, izvrištim naglas svoje ime i prezime, i u toj posljedičnoj tišini, izreknem svoju prostu želju. Biti normalan. U blagodati nesjećanja na sve loše što se desilo. Biti obična, jedva načeta hartija, a ne ona, odveć zgužvana, sa krajeva pocijepana, i opet mnogo starija od vremena kome treba da posvjedoči.
Ne mogu pobjeći od utiska o tome koliko je čudno šta sve ljudi u životu žele, a kakvim se sitnišem na kraju zadovolje. Živi sam dokaz da je tako. Žao mi je što nisam sačuvao, barem u sjećanju, šta sam sve ranije želio, a za čim tako prostim sada žudim; ili sam tada bio neskroman i želio sve, ili sam sada izgubljen, pa tražim bilo šta? Iz mene ne govori očaj, već surova stvarnost trenutka u kojem čovjek unutar sebe prepoznaje bezumlje u koje je zapao, a iz kojeg ne vidi izlaz. Meni je normalnost, izgleda, jedino preostalo čemu još mogu da se nadam. Moja stara kaže, kad je čovjek u vinklu onda mu ništa ne treba, jer će sve drugo moći ostvariti. Hajde da joj vjerujem. Nije mi ta grana, na kojoj visi moj cilj, nimalo blizu, tačnije više mi je daleko nego pri ruci, ali se moram nadati da ću je kad-tad dohvatiti. Moram.
Rukovodim se često pesimističnom mišlju koja mi je pala prije neki dan na pamet dok sam zaključan boravio u kupatilu, čekajući da se raziđe gužva u stanu i odu važni gosti sa očeve strane. Nije mi se izlazilo pred njih jer bi uslijedila neizbježna pitanja po mom pojavljivanju, na koja se meni uopšte nisu davali odgovori. Uvjeren sam zapravo da su došli lično se uvjeriti u ta govorkanja koja kruže gradom da „mali Prodanović“ nikako nije dobro; kažu da mi ne jede bolest tijelo, ono je još uvijek zdravo i pravo, iako je i pitanje dokle će tako biti, pominju moju glavu koja se sve manje pita sa sobom.
I tako, dok sam boravio iza tih zaključanih vrata, nadajući se da niko neće pokušati da uđe i zabrinuti se ako ne odgovorim zašto ne izlazim, javio mi se osjećaj da svaki čovjek ima mogućnost da uradi nešto sa sobom, pod uslovom da je u njemu ostalo makar i djelić volje za tim. Čini mi se da je bolje biti satkan od tone ruševina onoga što si nekad bio, negoli nemati ništa. Jedino praznina ne obećava, a sve drugo je otvoren drum. Tada me i uplašila ta nepregledna pustinja u meni, kao i zlokobni vjetar koji duva njome, odnoseći suve busenove negdje daleko diljem tog prostranstva.
Mogu li ja pronaći svoju normalnost u nedoglednosti tog prostora? Da li se iz ničega može otjelotvoriti nešto?
-
Raški vitezovi
900 rsdСа сјајем у очима које су одавале велику радост, и са благим осмехом у који му се усне развукоше, прекрштених ногу, ослоњен на дебело и грубо стабло дрвета које већ беше обучено у ново, пролећно рухо, са младим светлозеленим листовима, посматрао је драгоцености на пред собом распростртој шареној поњави. Задовољно гладећи густе црне бркове, пуцкетајући прстима десне руке и каткад звиждећи неку само њему знану мелодију, посматрао је уредно сложене и разврстане бројне сребрне новчиће и пар златника који су се заводљиво пресијавали при додиру са ретким зрацима који се пробијаху кроз крошње дрвећа, меке и фине тканине чију вредност је могао само да наслућује, један ваљано израђен бодеж, пар чизама, топла крзна и три мача. Разноврсна храна, која не беше ништа мање вредна, а које је било у пристојним количинама, склоњена је у страну, чинећи посебну гомилицу. Узевши танку гранчицу са земље, ритмично стаде ударати у стари улубљени оклоп који весело зазвеча. Имао је све разлоге да буде задовољан пленом који стекоше препадом. Скупоцености које су се налазиле пред њим биле су сан сваког одметника. Овај пут, срећа се њему и његовим људима осмехнула и претворила сан у стварност испуњену радошћу и поносом. Богови су, ако су, као што се надао и веровао, мотрили и на такве попут њега – отпаднике од закона и убице, овај пут били широке руке и благонаклони према њима. Напослетку, и они су, као и други грешници, водили борбу за опстанак и са надом гледали у небо, молећи се за помоћ силе оних у чијој су милости били.
„Тољене! Брате!“, прену га из мисли повик задиханог Брајка, човека мршавог али жилавог, светле лепршаве косе, складног и лепушкастог лица зараслог у густу подужу браду и крупних очију које су могле исијавати велику радост и питомост али које су и те како знале упутити и прек поглед и бити испуњене јарошћу. Био је његов дугогодишњи најбољи и нераздвојни пријатељ и одани пратилац коме би без размишљања поверио и сопствени живот.
„Шта је Брајко, Бога ти?“, подиже Тољен поглед ка пријатељу. „Каква је мука?“
„Велика, брате“, одговара зајапурени Брајко, ослонивши се рукама на колена, долазећи до даха. „Тешка несрећа. Потера иде на нас!“
„Ма, шта кажеш?“, поскочи Тољен на ноге. „Одакле ти то?“
„Ухватисмо тројицу себара у шуми. Ено, доводе их овамо!“, показа прстом Брајко на тројицу одметника који су водили заробљенике у простим белим хаљинама у које беху уперени погледи свих у биваку.
Пошто су их извели пред Тољена као осуђенике пред судију који треба да изрекне пресуду, обливени знојем, оборених глава, погледа уперених у сопствене ноге, убрзано дишући од страха који их преплави, ћутали су чекајући да о даљој судбини одлучи човек од кога опроштај нити милост нису могли очекивати а у чијој су милости били.
„Поновите све што сте рекли!“, заповеди Брајко.
„Немојте, кумим вас Богом!“, завапи одмах један сувоњави себар, црне ретке косе прошаране седим власима и грубог лица, у прашњавим и прљавим хаљинама. Чувши њега, и друга двојица закукаше наглас.
„Поштедите нас. Малу децу имам кући!“
„Ако хоћеш поново да их видиш, боље проговарај!“, рече Тољен прекорно. „Немој да деца остану сирочићи.“
„Причај, бре!“, дрекну Брајко и заману руком.
„Послали су нас да извидимо“, плачно рече један. „Потера иде овамо! Биће овде убрзо.“
„Знају где смо“, закључи Тољен мргодно.
„Пу, оца им њиховог“, пљуну у страну један од одметника.
„Колико вас је?“, упита Тољен.
„Много“, уследи кратак одговор а себар слегну раменима. „Иду са југа. Више их је него вас.“
„Како нас нађоше, мајку му?“, више за себе рече Брајко забринуто.
„Добро је“, замисли се Тољен. „Што се њих тиче, ми и даље ништа не знамо. Морамо брзо да делујемо.“
„Шта ћемо?“, спремно упита Брајко.
„Узимај оружје и храну и на коње!“, након краћег размишљања нареди Тољен свима.
„Шта ћемо са пленом?“, уследи питање.
Тољен се загледа у поњаву са новцем и другим вредностима. Није желео да стечено оставља али није имао друге. Морали су да нестану брзо и нису смели понети ништа што би их успоравало. Замисао коју је за бег имао изискивала је такву жртву. Тешка срца, свестан да се новац увек може поново стећи а да се глава губи само једном, преломио је.
„Остављај све!“, на изненађење свих објави па Брајку у руке турну три мача са поњаве а за свој појас стави мајсторски рукама израђен бодеж. Одметницима се остављање плена није допало али су веровали да Тољен зна како да их извуче из невоље као и раније. Невољно га послушаше и хитро отпочеше са припремама за полазак.
„Зар баш све да оставимо?“, упита Брајко.
„Нема друге“, кратко ће Тољен. „Биће ти јасно зашто. Ако све буде по мојој замисли. Брзо, нема времена за причу!“
„Шта ћемо са себрима?“, упита један од његових људи већ стежући дршку мача.
„Везуј их!“, наредио је па узјахао коња кога му приведоше. „И руке и ноге! Стави им и нешто преко очију. Да не виде шта ћемо да им радимо!“
Чувши ово, себри задрхташе и заплакаше. Сузе потекоше низ бледа лица и сва тројица наново ударише у вриску, молећи за животе. Ноге им занемоћаше и одметници их грубо готово однесоше до оближњег дрвета и ту свезаше. Изговорише последњу молитву мирећи се са страшном судбином. Мислећи на дом и породице које више неће видети, чекали су крај.
„Идемо на север!“, викну Тољен и показа својим људима у том правцу. Земља задрхта од више десетина коња који галопом кренуше за Тољеном који је по обичају јахао на челу колоне уз Брајка. Срце му је јако ударало а дланови знојили док је коњ под њим готово летео, као да и сам осећа потеру која им беше за петама. Док су све више одмицали од бивака, молио се да његова замисао успе и да богови буду уз њих. Подигао је десну руку, дајући знак осталима да стану. Ослушкивао је шуму и из даљине, поред везаних себара који су викали из свег гласа молећи за помоћ, зачуо још неколико јасних гласова који се претворише у веселе усклике. Осмехнуо се и погледао у небо са захвалношћу. Одахнуо је задовољно.
„Па, они су то застали да покупе наш плен!“, цикну Брајко слушајући како се потера окомила на богатство које затече напуштено.
„То ће их успорити“, додаје Тољен поносан што је успео да спасе себе и своје људе несреће. „Још када им она тројица сиротана кажу да смо отишли на север а ми…“
„А ми ћемо бити где?“, смешећи се задовољно упита Брајко.
„На западу“, одлучи Тољен. „Ако одемо на север пратиће нас потера а на истоку су прљави Турци. Нема нам друге.“
„Идемо, онда, брате“, спремно рече Брајко. „Не губимо време.“
„Будале!“, викну Тољен и сви праснуше у смех, срећни што извукоше живе главе. „На запад!“, показа руком покрет и колона нестаде у густој шуми, остављајући потеру далеко за собом.
-
Povodac za Ž. Ž. Ivanovića
810 rsdStan porodice Ivanović
U ovoj priči nema početaka. Postoje samo dva kraja.
U staro doba kraj godine beše početkom proleća. Tako se nekako zalomilo i u kući Ivanovića. Tog kasnog zimskog jutra, dok se kroz prozor nazirao sjaj novog godišnjeg doba, jedan sed starac, koga su svi znali po imenu Ž.Ž. Ivanović, ni slutio nije da će mu sva prividna slatkoća sunčanog dana doneti, mesto početka godine, njen kraj.
Godina je 2003, kraj marta. Vreme tranzicije. U malenom stanu, skromno udešenom, u zgradi nalik na tetrapak, živi porodica čije se postojanje gotovo ni u čemu nije nametalo svetu. Starac i starica, povučeni svojim navikama, pod staklenim zvonom, upražnjavaju svoje rutine svakodnevno, sve više sličeći na mrtvu prirodu, kojoj se jasno ne može odrediti vreme nastanka, niti iščeznuća.
Tranzicija – ta reč je u njihovoj kući bila prećutno zabranjena. Ne toliko zbog toga što je starac bio prekaljeni komunista, vrlo kritičan prema napretku izvan partije, već im se ona, kao neko nametnuto sveto mesto, činila isuviše modrom, da bi se poverovalo u snagu njene moći samoostvarenja. „Ne može se preko noći promeniti sve. Mi smo decenijama gradili zemlju, da bismo je sada za dan srušili. E, pa tako ne ide“, ponavljao je Ž.Ž. Ivanović često, kada bi u novinama pročitao nešto nalik na „…tranzicija menja svet.“
On je bio čovek starog kova – mešavina čelika i betona, rđa dobrih vremena, mrlja na okosnici vekova. Pedeset godina živeo je poput crkvenog zvona, budeći se svakog jutra u isto vreme, ponavljajući iste stvari. Polako je išao, iz dana u dan, sve bliže ka neprepoznavanju granica života i smrti, mehanizmom koji je znao samo jedan smer.
Tako se toga jutra, uredno ponavljajući svoju rutinu, spram koje se jedino moglo reći da je on čovek koji postoji, naime, čovek od krvi i mesa, pronašao na mestu koje nije odmah mogao da razume. Po staroj navici, tek posle prve kafe, mogao je da rezonuje.
Ono što ga je dočekalo u trpezariji tog jutra, u toj uskoj i nekako okruglastoj prostoriji, koja je iz nekog razloga podsećala na sanduk, u potpunosti je prekrilo šansu da će toga dana njegovim telom zagospodariti misao. Na stolu nije bilo kafe. Nije bilo ni stola, na svome mestu. Stolice su bile razbacane, luster je landarao nakrivljen. Po tepihu su se nazirali tragovi sagoretine. U istoj meri začuđujuće, nije bilo ni Kate, pa ni Paaža.
Zatečen u nedoumici, uzeo je da premešta stvari, s jednog na drugi kraj, nikako ne mogavši da se seti, na kome mestu su one stajale. Vrzmao se po prostoriji i nešto mrmljao, kao da je u potrazi za nečim što je nekuda zaturio, pa zaboravio. Tako je proveo neko vreme, ne znajući ni kuda će, ni šta će, kada se najednom pojavi njegova supruga Kata.
Bila je lepa i rumena, iako je od životnog truda prerano ostarila. Disala je teško, kao da je upravo protrčala kroz oblak dima. Očima iskolačenim i ustima razjapljenim, koje su vapile za vazduhom, pokušavala je da kaže nešto svome suprugu. On, penzionisani birokrata, nije znao gotovo ništa o cirkusu i pantomimama. Mahala je rukama, usne pućila, padala na pod četvoronoške. Ništa nije pomagalo. Tek kada dođe do vazduha, uspe da kaže nekoliko glavnih reči, od kojih su najbitnije ove:
– Pozvala sam miliciju… Nema nam Paaža… Izgleda… da je… nestao.
Dolazak policajca
Kata misli da je Paaž dobar pas.
On je bio njihov najodaniji prijatelj, lična zvezda skromnog mikrokosmosa. Imao je svega tri godine i tri meseca, kovrdžavu dlaku i veoma mokru njušku. Zbog svoje odanosti nazvali su ga Paž. A zbog lenjosti i tegljivosti u izgovoru, dopisaše mu i drugo „a“. Tako, usred uragana reči, iskrsne Paaž.
Kratka stajka vremena zadrža dvoje staraca u dubokom čekanju. Verni, kao što su uvek bili, nadaše se da će ovom nesporazumu naći rešenje već sledećeg trenutka, u kojem začuše zvono na vratima.
(DING-DONG)
Okretljiva starica pohita ka ulazu odmah, gde je, na njeno zaprepašćenje, susrete figura policajca u staroj uniformi. Zbog visine figure i dužine nosa, nije mu se moglo jasno videti lice. Ipak, jasno se moglo čuti kako kroz prljave zube cedi tečan i bistar, razgovorni sok.
– Je li ovo stan Ž.Ž. Ivanovića?
– Jeste, i… – poče Kata dužim odgovorom…
– Neka se spremi da pođe sa nama – …dok joj je visoki policajac sekao rečenicu.
– Ne želite da uđete? – odzvoni ona u mrku pojavu visoke figure.
U senci sopstvenog odraza, policajac klimne glavom odrično, i kao da htede da se spusti ka njoj, ali se udalji kada naiđe čelom na kameni nadvratnik.
– Bolje bi bilo da požurimo – reče dok je češkao gornji deo lica.
Utom se upali motorola, koja najpre odzvoni policijsku melodiju kraće vrste, zašušti, zakrči, pa odzvoni još jedanput.
– Žorže, čujemo li se? Pozorniče Žorž, javite se – vikao je glas iz plastične kutije.
Pozornik odvrati da čuje glas koji ga je dozivao, potom promrlja, kao da nešto krije od starice. Zatim se okrene ka njoj, te nastavi, grubo i odsečno:
– Ivanović, je li tu?
– Jeste, ali on…
– Šta?
– On je, znate, i dalje nespreman.
– Neka se spremi onda, brate! Nemamo ceo dan!
Kata je bila zbunjena ovim rečima mladog čoveka. Osećala je kako se u mrkom liku kotlovi puni agresije potparuju. Tiho je odšetala do sobe u kojoj je skrušeno sedeo izbezumljeni starac, gde mu prenese sve, od reči do reči.
Ž.Ž. Ivanović je bio već obučen u svoje jedino odelo, samo je trebao još cipele da nadene. Odabrao je najlepše koje je imao, od svinjske boks kože, sa nekoliko rupa za vazduh. „Ove najbolje dišu“, reče dok ih je obuvao, sve pokušavajući da dohvati lice policajca koji je stajao u istom položaju pred vratima. Te cipele je kupio pre trideset godina, po sindikalnoj ceni. Neodoljivo ga je zanimalo da li u policiji danas daju tako dobre popuste, na što mu Žorž odgovori potvrdno klimanjem glavom, ponavljajući udarac o kameni nadvratnik koji ga vrati na mesto.
Dok je starac zatezao revere i prašio rukave, ogledajući se u starom ogledalu, vreme je teklo sasvim tiho. Bio je smiren, elegantan, i pomalo rasejan, što je sasvim odgovaralo njegovoj prirodi. Zategnuvši i poslednje dugme, on bi spreman da krene. Tada ga Kata, nevesela zbog odlaska s mrkim policajcem, kome se i dalje lice nije moglo videti više nosa, opomenu da nije popio kafu i da to obavezno učini što pre. Bez jutarnjeg srka, starac je bio samo slika čoveka.
– Srećo, uzmite kafu sa aparata – dovikivala je za njima Kata, dok su se njihove siluete slivale u senku kamenog stepeništa.
-
Zagreb ’28: Šapat zavere
900 rsdDolazak bez povratka
Čim sam zakoračio sa stepenica voza na Glavni kolodvor i zaputio se u hladnu martovsku noć, oštar vazduh Zagreba presekao mi je grlo. Osećaj hladnoće na vratu kao da je najavljivao upozorenje koje nisam smeo da ignorišem. Osetio sam neumoljivi stisak – nevidljivu senku koja kao da steže omču oko mog grla, natopljenu hladnom kišnicom. Nisam znao koliko dugo ću moći da bežim od te jezive senke koja se zalepila za mene, niti koliko koraka mi je ostalo do kraja puta koji je možda bio ispisan unapred.
U desetogodišnju Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca doputovao sam brzim vozom iz Trsta. Kasnio je svega tri minuta, dovoljno da primetim sumnjivog muškarca u tamnom odelu, beloj košulji i kravati boje karleta, kako se presijava pod svetlom uličnog fenjera. Stajao je nepomično, bez torbe, kao senka među lampionima. Nije me gledao. Bar ne otvoreno, jer su mu oči bile zaklonjene širokim obodom šešira. Možda sam ga samo umislio, jer umor, neispavanost i mučnina u želucu mogu stvoriti neprijatelje i tamo gde ih nema. Sa godinama sam naučio da više verujem instinktima nego logici. Tako se duže živi, rekao mi je moj mentor u Rimu. General Vitorio Adrijani, čovek kome sam verovao. A možda nije trebalo.
Njegovo ime prvo je upisano u notes koji uvek nosim sa sobom: u kaputu, u unutrašnjim džepovima sakoa, u skrivenoj kutiji auta ili u duplom dnu torbe – kao sada. On je moj jedini autoritet, figura koja je zamenila sve. Najpre roditelje. Njih jedva pamtim. Teška srca to priznajem, ali sva sećanja na njih dvoje vuku me samo ka par fotografija koje su mi ostale nakon što su stradali u požaru u mom rodnom Palermu. Nikada više nisam odlazio tamo. Nemam kod koga, a mislim i da ne bih mogao. Ali, Adrijani mi nije zamenio samo roditelje, zamenio je i sirotište. Naučio me je da čvrsto stojim na zemlji, da su iluzije gluposti i izmišljotine, isto kao i duhovi. Od tada ih se svesno klonim i radim samo ono što mogu objasniti: sebi, službi, Adrijaniju. Pogotovo njemu. Postao sam njegov kada sam napunio četrnaest godina. Govorio je kako je on od mene stvorio čoveka, a kada on to kaže, misli na operativca. Školovao me je u Rimu, obučavao u severnoj Africi. Znam da je govorio da sam najbolji agent kojeg je ikada imao. Nikada to nije rekao meni, ali sam pročitao da je tako napisao u jednom izveštaju. I bio sam najbolji, ne zato što sam savršen, nego zato što sam verovao. Ne u režim, ne u politiku, čak ne ni u Italiju, nego u njega.
Vagoni su bili hladni, ali miris dima iz lokomotive i železničke masti smirio mi je stomak više nego bilo koji čaj. Iako sam navikao na oštru morsku so u Trstu, ovde u Zagrebu vladala je drugačija hladnoća – ona duboka, prisutna i teška, kao da se sam grad još uvek borio da izađe iz zimskog sna. Za mene je ovo bio novi početak i prilika da izađem iz lične krize u kojoj sam se mučio poslednjih meseci. Ipak, posredi je bio samo novi zadatak, novi ljudi, nova mreža tajni koje treba isplesti i ostati nevidljiv. Bio sam svestan toga, jer ovo nije bio prvi put da to radim. U koferu sam nosio rezervne košulje, pasoš na ime trgovca vina iz Udina i pištolj čistog porekla, službeni revolver tipa Bereta M1915/17, kalibar 7,65 mm, bez gravure, za tajne misije, za ubistva koja pokriva država.
Stanica Glavni kolodvor u Zagrebu bila je pusta kada sam stigao, kao zaboravljena u samoći i nekim starim teskobama. Arhitektura je podsećala na staru Monarhiju što se nekada širila duž Dunava, a ljudi… i oni kao da su na sebi nosili tragove tih starih godina. Sneg se zadržao samo na ivicama perona. Učinilo mi se da me je Zagreb dočekao isto kao i svakog drugog stranca, sa nepoverenjem. Već na taksi stajalištu sam znao: ljudi u ovom gradu ne pitaju za imena, ali zato dobro pamte lica.
Instrukcije koje sam dobio u Rimu bile su jasne, i ne mnogo drugačije nego ranije. Ipak, Adrijanijev ton kojim mi ih je saopštavao i dalje mi je zvonio u ušima:
– Nemoj tamo tražiti prijatelje, Santoro. Tamo se ne bira strana, samo potraži nekog ko bi mogao poslužiti Italiji.
Adrijani kao da je unapred znao ono u šta ću se ja uveriti. U stvari, on je uvek sve znao unapred, uvek je išao korak ispred svih. Ponekad pomislim i ispred vremena.
-
Soba 427
900 rsdLjudi koji nasrću na drhtava, metalna vrata lifta, iako još nije stao. Ljudi koji čekaju ručak ispred zatvorenih trpezarijskih vrata, koji znaju imena svih poslužitelja u trpezariji, a lekare opisuju rečima: „onaj ćelavi“, „mali“, „glumica“. Ljudi koji ostavljaju upaljen zujavi televizor kad nisu u sobi, kad ga ne gledaju zabavljeni svojim izbledelim pričama i kad spavaju nadglasavajući se sa njim, ispuštanjem krčavih i zujavih tonova iz rezonantnih šupljina svoje načete unutrašnjosti. Ljudi koji dnevnim uspehom smatraju poslužiteljevu dobru volju da im donese duplu porciju ručka. Oni koji ispred instituta puše i danju i noću. Noći su planinski hladne, pa ogrnu jaknu preko pidžame; dim i ohlađen dah mešaju se i prepliću, dodatno muteći teško nebo nad institutom. Ljudi koji zarivaju poglede u tuđe kese i torbe (ko je šta kupio?) i koji vole da ostave otiske koščatih prstiju na tuđim stvarima. Ljudi što od tuđe muke grade odbrambeni bedem, takav da nesreću udaljava i čini podnošljivijom. Ljudi koji jedni drugima daju savete u vezi sa lekovima i ispod glasa prenose iskustva o upotrebi magičnog grčkog leka (onog u žutoj kutiji), kupljenog od Bugara na buvljaku. Ljudi koji cokću jezikom čisteći bušne zube. Ljudi koji dolaze prvi put: prvog dana su strašno zbunjeni, a drugog već znaju sve o bolničkom životu, liftovima, trpezariji; druge pacijente zovu imenom i pouzdano znaju ko je s kim u vezi. Ljudi posedali po klupama, zagledani u one koji šetaju (i ko sa kim šeta); oni koji šetaju i gledaju druge na klupama (ko sa kim sedi).
Ljudi koje nikako nije moguće zaobići na stepeništu: njihova je i leva i desna strana. Ljudi koji uspelom šalom smatraju nalivanje čaja u tuđu, pre toga ispražnjenu flašu vina, donetu od kuće da posluži za podizanje raspoloženja uz noćna kartanja. Ljudi koji napuste bolnicu na jedan dan, odu na proslavu godišnjice vladajuće stranke, a zatim se uredno vrate i nastave da boluju. Ljudi koji dele ljute papričice za ručkom, seku jabuke na više delova gurajući ih u tuđe šake, idu na izlete zajedno iako se poznaju dva dana, šale se glasno i provokativno da čitava trpezarija čuje, jedni drugima kupuju lekove u gradu, javljaju se na telefon tuđim muževima i ženama šegačeći se, razmenjuju životne priče i nekad zaista saučestvuju u tuđima. Svađaju se i mire, kao da su svi odavno u braku. Gunđaju i ogovaraju, držeći se i dalje čvrsto jedni drugih, čineći neskladan tim. (Na kraju, kad neko ode, uvek prevlada pozitivna priča o njemu.) Bedni ljudi spremni i na dobro i na loše, siromašni i bolesni. Pored njih, još i oni koji misle da ne pripadaju gore nabrojanima.
Dok promičem hodnicima vlažne zgrade, bezvoljno, teških nogu, primećujem na njihovim licima odraz konfuznog, mnogolikog, starog, umornog, neinspirisanog boga-stvaraoca, na čiju su sliku i priliku po svemu sudeći stvoreni. To je isti onaj koga zatičem i u ogledalu bolničkog kupatila bez prozora.
Ipak, mogla bih se zakleti da u svemu tome ne leži pravo zlo.
Sreda, prvi dan, bolnički hodnik. Starac od značajnih osamdeset vozi se hodnikom u invalidskim kolicima. Ima samo jednu nogu, levu. Na njoj patiku. Čekam ispred ordinacije. Strpljiva sam. Samo ne mogu da se rešim besmislenih pitanja. Recimo, šta radi sa desnim patikama? Da li mu je odavno amputirana noga? Ima li pun ormar desnih patika ili ih čuva u nekom džaku? Možda ih odmah rezignirano baca, znajući da neće sresti čoveka koji nosi isti broj cipela i amputirana mu je leva noga.
Pošao je kod sestre da pita može li dobiti tabletu za spavanje. Ona mu kaže da je već dobija u redovnoj terapiji – to je ona tamnoroze. Sestra nosi zelenu uniformu, hodnik je ofarban crveno i plavo. Svet je prepun veselih boja. Bromazepam je tamnoroze, skoro kao život. Možda starac jedino tako uspeva da ne sanja ormar pun desnih patika, nerazgaženih.
Kršan je čovek. Sigurno je mnogo godina nosio na ramenima nebeski svod. A onda je jednog dana noga klecnula.
Čini mi se da se i nebo nakrivilo na jednu stranu, samo malo ko to primećuje.
-
Napomena
810 rsdŠta sve ne mogu
Ne mogu da jedem. Kad sam bio mlađi napisao sam jednu uspešnu pesmu o bubicama gađenja u glavi i jednu manje uspešnu o prehranjivanju kamenjem. A kada tako mlada dušica reši da nešto stavi u verse, priznaćete, to mora da je velika stvar, veliki problem.
Jednostavno, raznovrsnost me ubija.
Različiti oblici, sve te boje, temperature, filozofski sistemi pripreme hrane, celine ili delovi, komadi i komadići… O tzv. ukusima da i ne govorim.
Ta neverovatna aljkavost u ishrani me potpuno izbacuje iz takta. Nikad se dva puta ništa ne ponavlja. Samo dva puta, zamislite!? Parče hleba, šaka pirinča nikad nije ista, ta posuda u kojoj je nešto polutečno, hranljivo, čvrste štanglice nečega pored, komadi koji se tretiranjem alatki za hranjenje pretvaraju u amorfnu masu… a opet sama pomisao da moram svaki dan i to više puta da trpam najneverovatnije predmete iz okoline u sebe da bih mogao šta – da budem živ?
Ja, koji sam misao uglavnom i sva moja malobrojna zamišljena rodbina na planeti?
Mi to moramo isto, potpuno isto da radimo kao i neki štakori, golubovi, kao neki ljudi…
Ja?? Hej!
Šta čekate naučnici? Cepate atome, ubrzavate nemoguće male stvari tako ozbiljnih lica kao da stvarno i postoje, a još niste smislili neku kul infuziju bez ikakvih obeležja i svojstava da je primimo ravnodušno i neosetno kako i treba da bude… Hej, najumnije glave, kako je moguće da se još držite tog prepotopskog kodeksa da kod nas ( kod ljudi ) sve mora biti jedan mali spektakl, pa i najobičnija ishrana, nažalost neophodna ishrana!?
Neka se najsposobniji među vama, znate vi sami najbolje ko je tu među vama beskrupulozno plagirao neke doktorske disertacije, neka se on poduhvati da ode u Pariz, nađe najboljeg svetskog chefa i zadavi ga u kuhinji za primer, a vi ostali zaustavite smesta sve aktivnosti u lociranju i ubrzavanju te čestice i angažujte sede glave da napravite tu, štagod, sivu vodicu pretpostavljam. Neka mašinci osmisle aluminijumsku aparaturu, s jedne strane poliranu, s druge matiranu, neka asocijativno podseća na malo veći punjač (ukoliko smem ja, moja beznačajnost da vam predložim neka rešenja, samo predlozi naravno, naravno…), dajte idejni projekat sa tehničkim nacrtom onim šmekerima koji pilotiraju 3D štampačima neka izbace nultu seriju, i ukoliko zadovoljava elementarne standarde kvaliteta pošaljite je dole, onim lažovima iz marketinga da pripreme pravu anesteziju za nas, da kunjamo i balimo otvorenih očiju a srećni, srećni… kažem ako se sve to odradi ovako, onda rasteretite za boga miloga malo sve te salesmen I prodavce na planeti, pozovite ih, svečano im uručite zahvalnicu i Oprost za sve kvote, benčmarkove u večnosti i delegirajte im nove zadatke, jednostavne zadatke za njih – da nam ulaze noću u stanove, u sobe i daju nam tu kul infuziju, bez ikakvog pritiska, bez ikakvog nagovaranja, oohho oni će pristati, pristati sigurno… Važno je da nas lažovi zaista dobro pripreme da ne osetimo ništa, dobro možda neko malo peckanje za koje ćemo uvek ujutro misliti da je san.
Kakav bi to svet bio! Svet srećnih, svet mirnih.
I eto, možda ja imam i poneki problemčić, ali uvek nudim rešenja. Neka neko gore od vas uzme u obzir ovu moju inovaciju, krenuti od početka kako treba, prvo patent, pa biznis plan… Ne znam… Samo nemojte posle – bude nešto, a da bude nisam vam rekao… Nemojte samo meni taj Tesla-Markoni fazon, ja sam opasan i kad hoću onda tačno znam šta hoću.
-
Imperija ništavila
900 rsdНекада давно, живео је један Француз под именом Франсоа-Андре Даникан Филидор, скроман композитор дискутабилног умећа и један од најбољих шахиста које је свет видео. Био је музичар зато што му је отац био музичар, као и деда, и ујак и већи број од његових двадесеторо браће и сестара које је његов отац имао са три жене. Био је скитница и уметник, играо је са музичарима у дугим мермерним одајама Версаја док је чекао на пријем код Луја XВ, као и по замагљеним крчмама Холандије и сувим, дрвеним баровима Енглеске. Бежао је од револуција и преживљавао на каменим амстердамским улицама без пребијене паре.
Филидор је, стога, био дете похрањено у систем фамилије, систем за који можемо рећи нема практичну важност за опстанак човечанства као што је ковач или, пак, пекар, који је ту постојао по инерцији заслуга својих предака, гурнут на своју позицију средње класе, коју иоле талентовани прашњави дечак из блатњавих улица Париза не би имао, дете система подложно схватању тренутног укуса конзумената. И он је то добро знао.
За себе је тврдио да је ковач опера комик (насталих од ваудевилских представа својствених годишњим вашарима у насеобинама Сен Жермен и Сен Лорен) у ваздушастој нади да поистовети своју улогу са неком фундаменталном у друштву. Но, све је то посве небитно данашњем конзументу и крајње неисплативо у периоду дигиталних носача звука.
Знајући штошта о несталности свог света, мали Филидор је научио неке друге вештине, али му је шах био једна од првих и највећих љубави где је применио своје искуство преживљавања, своју челичност самосуздржавања и прaгматичност играња у свету оштрих и несавитљивих правила, свету математичких неумитности, а опет подложном замутљивој страсти пораза и опорости губитка, систему који, када се упознају његова проста а опет невероватно комбинаторичка правила, дозвољава контролу над целокупном таблом и пионима који бесциљно стоје док не буду усмерени јачином играчеве воље. И прстима, наравно.
Кажу да је једном, играјући против неког младог и хировитог противника, жељног победе до те мере да му је била ускраћена моћ предвиђања, извео један од својих најдивнијих потеза. Посматрајући младог бахатог балавца, Филидор посве неимпресивно отвара своју страну прво са пионом на е4, отварајући пут ка својој краљици, наизглед неприметан али присутан, а потом помера своје коње напред тако да изгледа као да се не могу вратити и блокирати пут неком директном нападу на краљицу. Бахати балавац то примећује и опхрван жељом за лаком победом, као мува привучен слатким мирисом освојене краљице, иступа у трећем потезу. Филидор потом помера свога коња и узимајући црног пиона открива продор ка центру својих фигура. Сада је прилика ту, краљица стоји отворено на д1 и црни ловац је може директно зграбити, што Бахати балавац и чини, не питајући се зашто је велемајстор жртвовао највреднију фигуру у замену за простог пиона. И узима је уз нескривено церекање.
Игра је сада готова за Бахатог Балавца. Филидор то зна, мирноћа његовог лица не открива ни у једном тренутку намеру нити план. Изгледа савршено помирен са партијом, потпуно слеп за ликовање надобудног клинца који се унапред слади својом победом.
Коњ даје шах краљу на ф7. Игра још није готова, али сваки следећи потез није више потез Бахатог Балавца. Они сада могу само бити реакције на надирућу и неумитну извесност Филидорових потеза. Његов краљ мора напред. Не постоји други пут, други начин. Његов потез јесте учињен његовом руком, али је савршено свестан да је Филидор играо тај потез за њега, и да сада постаје само жртва правила игре које мора поштовати, која га вуку по табли. Други коњ се спушта. Шах-мат. Слаткоћа узете краљице, претворена у срам мата из пар потеза. Лакомост и жеља некога ко је себе видео на врху у тренутку када је у ствари био жртва својих осећања и нечије хладне прорачунатости.
Филидоров мат.
Бахати Балавац урла. Жали се на неправду. Устаје бесан од стола праћен смехом окупљене крчме. Стиска зубе и гута понос док подвијеног плашта бежи пут улица, праћен Филидоровим хладним погледом. То је оно знање којем га је научио немилосрдни плочник амстердамских улица, које не показује вртоглави успон флауте у Набуку, нити занесеност мадам Ренал у Стендаловом Црвено и црно. Бездушни плочник који хлади младалачке заносе.
Но, то је било пре више од три века, у време оних прљавих, затуцаних кугоноша. Модерни нуклеарни, информатички човек је другачији, зар не?
-
Pad
1.000 rsdНАУКА ЈЕ СТАЗА ЖИВОТА
– Невероватно – рече Хенри.
– Свашта – процеди Дејвид.
Леонтије није ништа рекао, ћутао је и размишљао. Био је један од министара императора Максимилијана XX, озбиљан и посвећен човек, веран себи и науци. Подаци у које је гледао били су такви да су од научника, правили будале, а од озбиљних људи, незрелу децу. Пре би поверовао у постојање вештица и чаробњака, него у ово што се налазило испред њега. Па ипак, извештај је био такав да је било тешко оспорити га. Поред тога, његова истинитост је била потврђена прошлим догађајима. Капетан Сол је био чудан, барем су га, као таквог посматрали, али, некада и чудаци говоре истину, а често баш њима, током историје, буде суђено да донесу најбитније вести и присуствују најбитнијим догађајима у историји људског рода. Уосталом, зар не постоји урбана легенда по којој је Цариград, 1453. године нове ере, спасао човек из будућности. Легенде су легенде, па ако исте већ постоје, ово што сада чита, свакако ће постати, управо то, легенда, али и истина.
– Драги пријатељи – коначно рече Леонтије – знам да смо сви ми научници, па, пошто сте прочитали извештај Научног директората Земаљске империје, занима ме шта мислите о њему? Завладала је тишина, нико није могао да поверује да постоји било шта, што би омогућило свемирском броду да за пет минута долети од Јупитера до Земље. Још невероватнија је чињеница да је то нешто, у ствари прашина, покупљена у атмосфери Јупитера. Пред непознатим, ум се отвара, срце се шири, али, речи не излазе, јер, ни срце ни ум, не могу да одгонетну загонетку несхватљивих факата.
Леонтије, почешавши браду, скрушено рече: – Тако сам и мислио. Дакле, одговоре за императора и сенат немамо, немамо ни теорије, ни идеје, немамо ништа. Стојимо на рубу највећег открића у историји човечанства, а испред нас је „tabula rasa“. У реду, разговараћу са императором, па ћемо видети шта даље да се чини. Огромном просторијом Министарства науке Земаљске империје ширила се непријатна тишина. Цариград, центар и главни град Земаљске империје одисао је раним пролећем, небо су парали прелети летећих бродова, док су се огромне зграде купале у јутарњем сунцу, али, у овој просторији, владало је нерасположење.Леонтије је затворио састанак и одлучним кораком кренуо ка свом летећем броду. Био је нервозан, морао је да се састане са императором, да му исприча шта се то десило са „Стазом“, како је могуће да је тај брод имао толико среће, како неко може да лети тако брзо. Није знао шта да каже, први пут у животу, пожелео је да буде неко други, да се човечанство врати у мрачно доба, у време пре „Велике битке“, у дане када се живело просто, без велике науке, великих научника и великих проблема. Са друге стране, Цариград је блистао. Град је у 2589. години нове ере изгледао неодољиво. Готово бесмртни људи живели су у апсолутно бесмртном граду. Свака зграда је практично лебдела у ваздуху, магнетни повези чинили су зграде неуништивим. Иако су исте поносно пркосиле висинама, њихова сигурност је била загарантована. Станови у њима су били паметни, а људи су уживали у луксузу који су сами стварали. Све што би пожелели, тродимензионални штампачи би им у тренутку направили, док би људски умови били ослобођени ситних брига, карактеристичних за прошлост. Ваздушни бродови су лагано лебдели изнад њихових зграда, величанствени, као и њихови власници. Улице су биле покретне и паметне. Могле су у тренутку да се издуже, скупе или рашире, све у складу са потребама. Културни живот је био богат, у најширем смислу, људи су живели како су желели и не, то никоме није сметало, јер начин живота ма ког човека, није угрожавао начин живот других људи. Град је имао тачно 35 милиона и 216 хиљада становника.
Овај број људи, опслуживало је на стотине милиона робота, различитих облика и дужности. Била је то, готово, утопија. Централни део града красила је палата названа „Златна палата цара Константина Драгаша“. Да, била је направљена од чистог злата, огромна, пркосна, као сунце у подне, као мачеви хероја из 1453. године. Та палата, била је седиште Императора Максимилијана XX, цара Земаљске империје, некога ко није одлучивао, али чија се реч слушала. Владала је демократија, законодавна власт је била у рукама Сената, али, реч цара је била битна, јер, ипак је он наследник једног Константина Драгаша, ипак је он неко ко повезује звукове прошлости са данима будућности. Цар, као паметан човек, увек је, поред себе, имао министре, као саветнике, као помоћ, као људе у које се уздао. Извршна власт је била такође у рукама Сената. Леонтије је то сматрао реликтом прошлости, али, прихватио је то као неспорну чињеницу и прилагодио јој се. Мучило га је то што ускоро мора да објасни цару шта се догодило, што треба да испуни царева очекивања, а то не уме. Пожелео је да буде судија, да врши судску власт, да буде капетан брода, део морнарице, било шта, само не министар. Пожелео је, али, жеље су некада само жеље.
– Како год – рече Леонтије, више себи у браду, – научник си, а научници никада не беже од одговорности.
Док је летећи брод лагано прилазио „Златној палати“, Леонтије је тражио трачак смирености. На крају, рећи ће истину и нема чега да се плаши и стиди.
-
Zona kamfora
1.000 rsdСПИСАК
Од ствари сам спаковао само оно што сам мислио да је нужно за Медитеран. Ништа сувишно од гардеробе. Углавном су то биле летње пресвлаке са неколико кошуља, кратких панталона и сандала. Ту је и незаобилазни прибор за личну хигијену, неколико пешкира, један нотес, оловка и само три књиге које сам успео да сачувам још од дана када сам први пут закорачио на капију затвора у Перуђи: Кјеркегоров Или Или, Селенићев Тимор Мортис и једна књига на енглеском језику која ме је враћала у дане када сам га говорио скоро изузетно. Зимске ствари: џемпере, ролке, капуте, дебеле чарапе, капе бацио сам у канту која се налазила испред огромне затворске капије када сам се поздрављао са чуварима који као да су ми постали сједињено ребро којег се сада по сваку цену морам ослободити. Није то био класичан затвор који смо могли да видимо у оним култним филмовима из Алкатраза и Шошенка. У њему смо имали сасвим пристојне услове за живот: библиотеку, теретану, посебне собе у којима смо могли да гледамо телевизијске преносе са великих спортских такмичења, шеталиште, а они најпримеренији добијали су чак и могућност да користе базен. Као и у сваком затвору било је цинкароша, подлаца, умно поремећених, интелектуално заосталих, али и оних вишњега реда, добрих људи, начитаних сабораца, часних и честитих. Опраштам се са простором у коме сам дванаест година пребројавао честице својих снова. Заволео сам га. Као што се заволи нека болест која те није убила, а тихо се и неприметно настанила у теби. Нека љубав вредна гађења.
Затвор у Перуђи је једна велика зграда са два помоћна објекта. Више личи на неки музеј или историјски архив него на затвор. Ни затвореници споља не личе на убице, силоватеље, ситне и крупне преваранте. Чувари још мање личе на строге чуваре. Све је мирно и без икаквих отрова и стресних ситуација, али је затвор. Треба то имати у виду. Не можеш у пола ноћи да искочиш из кревета, поздравиш се са стражарима, ставиш капу на главу и одеш у неку кафану на пиво као што то човек може на слободи, али слободу и слободан простор почнемо тек да ценимо када нас судбина овако смести између зидина у неки кавез, па макар био и овај у Перуђи који на то чак и не личи.
На чудесно острво нисам добио позив од неке Рок Фелер фондације, од државних фондова нити од сорошевских организација да лагано запловим у тај свет као писац, да егзистенцијално обезбеђен седим поред обале и правим скице за неки нови роман. На чудесно острво позвао ме је пријатељ Сицилијанац кога сам за шест заједничких година проведених у затвору заволео, али делује да га нисам у потпуности нити довољно упознао нити се толико зближио са њим. То није паметно, јер сваког човека сам увек прихватао без дозе резерве.
А где сам могао да одем ако не на ову дестинацију искористивши понуду која се никако није могла одбити? Повратак у Србију за мене је значио као неки повратак у смртне одаје и прошлост која ме је годинама разарала, али сам је лечио пописујући књиге у затворској библиотеци, у затворским просторима када сам заузет и обузет административним каталозима све мање мислио о стварима које су ми се десиле. Покушавао сам и да учим друге језике, да разлажем италијанске дијалекте и да се сасвим препустим мислима које би ме бацале на неке сигурне обале. Брисање корица од прашине, чишћење полица и препоруке затвореницима која је литература баш погодна за њих био је мој посао. Задужење да будем затворски библиотекар донело ми је много радости.
А повратак у своје гнездо? Можда сам се више плашио духовне егзистенције него физичке. Плашила су ме сва та суморна лица која ћу поново видети, кишни дани и зимске стеге. Плашио сам се сусрета очи у очи са старим пријатељима који су сад вероватно задригли, досадни и прљави и који ће или причати о политици или о фудбалу. Тај страх да ћу почети да избегавам пријатеље и људе који чине саставни део мог града стварао је у мени осећај горчине. Тамо је све провинцијално: провинцијални критеријуми, провинцијални политичари, провинцијални предузетници, провинцијални књижевници и фарисеји, провинцијални интелектуалци, провинцијално тржиште, провинцијални нагони. Густина насељености скоројевића већа је него густина насељености у Бангладешу. Жене су очајнице. Интелектуална елита пати од шизофреније. Крезуб и руралан свет пун је неке покварености. Никоговићи загађују ваздух. Највећа идеологија просечног становника је престројавање. Чекање тренутка за престројавање. Мирисање момента када се престројити. Тренд је и тражити мане. Ако немаш белег на обрви онда мора да су ти криве ноге. Исмејавање оних који су рођени са неким дефектом је празник. Нека сам и најгори, али увек ме је радовало што нисам део тог полусвета; провинцијалног полусвета огрезлог у неком локално паланачком турнусу било да је састављен од учених, образованих или од оних са дна лествице. Мирис им је исти.
У мом родном месту једино природа није провинцијална. Она се уздиже на пиједастал најлепших видика и пејзажа. Потпуно сам сигуран да је Гружа родно место Господа. Водити љубав са тамошњом природом је његов дар. Тамошњу природу створила је нека сила љубави, а људе и односе међу њима нека непозната сила безумља.
Ово су ниска времена, рекао би мој добри Салваторе. Мени је сада било важно да решим те мисли и започнем идеје како провести последњи квартал живота, а да то буде иоле квалитетно и далеко од узбуркане гомиле људи и губитника. Да ли сам и ја губитник то сада зависи од острва у глави, а не од дестинације коју сам изабрао.
-
Loša karma – pripovest o iluzografima
1.090 rsdВећ напролеће деца су почела да се окупљају на игралишту. Неколико испод коша и испред гола, већина на клупама и зидићу. Одраслији ученици и млади студенти куцкали су у мобилне и један другом нешто показивали. То је био нов, изазован и другачији свет, бескрајно удаљен од свакидашњег. Стварао је опну недодирљивости око њих тако да су их и кућни љубимци заобилазили у широком луку.
Пензионери који су излазили предвече у здравствене шетње обилазили су групе и групице и осећали да око младих расте неки неспокој. Седали су опрезно на крају игралишта, подозриво осматрали околину и тек понекад проговарали.
– Шта то раде? – питао је старији.
– Договарају се. Они одраслији иду на улазе у блок.
– А други?
– Иду за њима. Гурају се и журе, широм отворених очију да ништа не пропусте.
– Шта да не пропусте?
– Траже нешто од сваког ко улази. Изгледа – документа. А понеком и наплаћују улаз.
– Зашто? Ко су они? – забрину се старији.
Млађи не одговори. Ово подсећа на време ратова и окупација, мислио је.
– Можда због ратова по свету и терориста – изрече. – Појачана контрола.
– Треба свратити у месну заједницу. Они знају.
– Треба – уздахну други.
Али месна заједница је била чак у другом блоку, а његове отежале ноге су протестовале и на саму помисао на толики пут. Он се помери у столици и упита жену која је пролазила са две торбе у рукама:
– Добар дан, комшинице. Каква је то контрола?
Жена спусти торбе и слеже раменима.
– Траже документа да станујем овде. Као да се по овим торбама то не види.
– Да вам помогнем? – понуди се неодлучно.
Жена га зачуђено погледа и одмахну главом.
– Не треба, хвала вам. Срећом, имала сам личну карту…
Контрола улаза? – мислио је. Шта има тако важно у овим зградама?
– Неколико станова на средњем улазу сваки час мењају станаре – старији је слично мислио. – Прича се да су МУП-овци, БИА, или неке невладине организације за курсисте из унутрашњости.
– Курсисте? Шта уче? Вожњу?
Старији се насмеја.
– Где ти живиш? Какву вожњу! Курсеви за лидере људских права!
– Лидере… људских… А Димитрије Туцовић? Мендела? Ганди? Шта су они?
– Историја, драги мој. Данас завршиш тромесечни курс, добијеш чин лидера – мајора и још ти три месеца плаћају стан, храну и волонтерски џепарац зато што си курсиста.
– И ови их обезбеђују? Ама како ту децу коју занимају само мобилни и журке могу да ангажују? Да се играју тајних агената?
– Вероватно су будући курсисти. Раде за волонтерски џепарац. Данас се лидери узгајају као печурке. На сеновитом, заклоњеном и безбедном месту.
– Али то су наша деца!
– Има и деце жељне спектакла и догађања. А већином су 30+, они са мегафонима, курсисти – мајори, пуковници и генерали, они са вишим курсом.
– Ево их, долазе! – скупи се млађи у столици.
Заиста, дошли су у гомили, неколико старијих и буљук деце за њима.
– Чика-деда – први се обрати млађем пензионеру. – Овај појачавач ти треба. Много ће ти помоћи. За само три хиљаде.
– Какав… појачавач? Шта…
– Ма, хиљаду је доста – пресече вођа. – Видиш какав је!
– Какав сам… то? – узбуди се пензионер.
– Готово! – узвикну неки заповеднички глас из даљине. – Идемо!
И одоше, не осврћући се.
– Чекајте, децо! – узвикну за њима. – А појачавач? Ево, даћу вам две хиљаде…
На улазу у блокове сунце заблиста на полицијским шлемовима. Младићи и клинци се панично разбежаше на све стране. Једино вођу, оног који је ишао први, зграбише два полицајца. Док су му стављали лисице, руке им се сударише – момак је прхнуо као лептир и одлетео, машући црним крилима. Црни Лептир, помислио је пензионер, то је он!
– Јеси ли видео? – упита зачуђено.
– Да. Ухватили су једног.
– Нису. Прхнуо је и одлетео! Црни Лептир!
Старији се загледа у њега.
– Шта је теби? Сунчаница? Какав лептир…?
– Па побегао је. Одлепршао.
– За кога ти навијаш? За блокадере или за ред и мир?
– Навијам за лептире – рекао је и издржао подозрив поглед. – И они су наша деца… И за мир у држави…
Осмотрио је појачавач (чега? Како?). Да га ту оставим? Ипак, мени су га наменили. Платићу им, ако опет дођу…
Из даљине се чула множина повика који су се приближавали. Простор поцепа писак многобројних пиштаљки.
Долазе овамо, упаничио се. Већ је видео око себе мноштво тих младих, пркосних лица која бесомучно пиште и наређују. Потражио је у џеповима – имао је три хиљаде.
Невидљива, бучна колона прошла је улицом изазивајући подозрење и страх. Нико није свраћао до њега. Нисам важан ни као дужник, помислио је.
Опрезно је узео појачавач и, држећи га што даље од себе, понео кући.
Тако су млади, понесени и збуњени, мислио је. Они су као млади свемир који је почео да се шири по неким својим законима. Сви им угађају: родитељи, учитељи, професори, политичари, полиција, спонзори, власт – ко сам ја да им нешто одбијам? Па и ми, зарозаних панталона и лелујава хода, ускоро ћемо зависити од њихове добре воље. Ама, платићу и пет хиљада, само да та њихова будућност буде боља. Они су лептири, видео је, у надмености незнања донеће нам неку истрошену, бившу будућност, а они ће одлетети у зреле године и нас кривити што та будућност није она обећана, из мобилних телефона и са спотова, коју су желели.
-
Grešni ljudi
1.090 rsdIz sna me budi nešto nalik na stenjanje, škrgutanje zubima, kao da se njime pokušava sakriti težak bol koji je pritiskao i dušu i telo, preteći da napaćenog vlasnika odnese u ponor. Iako sam bila devojčica, od možda tri–četiri godine, nekako sam osetila da se dešava nešto strašno. Soba je bila mračna i hladna, a jedini trag života u njoj bila je moja sestra Caka, sklupčana ispod teškog jorgana, da li zbog zime ili zbog jezivih zvukova.
Ustajem i bosim nožicama bojažljivo koračam po grubom betonu oko kreveta, prilazeći jedinom svetlu koje se probijalo kroz polomljeno stakleno okno na vratima što su razdvajala spavaću sobu od kuhinje. Drhtavim rukama pomeram staru iscepanu zavesu, plašeći se onoga što ću videti. Noge su mi klecale i piškilo mi se od straha i hladnoće, ali se propinjem na prste kako bih bolje videla dešavanje u kuhinji.
Pogled mi pade pravo na stari drveni sto na kome je gorela sveća, obasjavajući mali prostor ukrug, dovoljan da vidim prizor koji će me proganjati narednih šezdeset godina.
Između vrata i stola čučala je moja majka nad lavorom punim krvi koja joj se slivala niz butine. Videla sam kako stiska zube, mršteći se, a glavu zabacuje unazad u bolnim trzajevima, dok ju je duga pletenica šibala po leđima. Rukama je stezala stolicu ispred sebe kao oslonac, kako ne bi pala. Instinktivno sam shvatila da to što se dešava mojoj mami mora mnogo da boli. Noge su je izdale, pa je klecnula, udarajući kolenima o beton uz bolni krik ranjene ptice, dok joj je pohabana cicana haljina pala preko lavora, natapajući se krvlju.
Čula sam prigušeni bes u očevom glasu koji je dopirao izvan vidokruga svetlosti, tih ali preteći, takav da ti se zaledi krv u venama, dok je majku opominjao da ćuti i trpi.
„Prestani kad ti kažem, čuće te deca, a šta ćeš onda da im kažeš?“
Na te reči majka je zajecala. Sva njena dotadašnja fizička bol nije mogla da se meri sa duševnom boli kroz koju je tada prolazila. Šta da nam kaže, shvatila sam tek nekoliko godina kasnije, ali suviše rano za jednu devojčicu. Bio je to abortus, neželjen ali nameran prekid trudnoće, rađen u kućnim uslovima, pod velom tajne, u smrdljivim sobicama priučenih baba, pomoću raznih žica i kukica koje se uvlače u utrobu, u matericu, vrte pa stružu dok ne unište život u njoj. Srećna je ona koja, nakon teških bolova i krvarenja, izvuče živu glavu, ali sramota i tuga je prate do smrti.
Upiškila sam se, a topla mokraća se slivala niz smrznute nožice, grejući ih, i kao da mi je to dalo snage da stavim ruku na kvaku, da otvorim vrata i otrčim kod mame, da je zagrlim, poljubim, pokažem koliko je volim.
„Ne, Jano!“ viknula je moja sestra, hvatajući me za ruke pre nego što sam otvorila vrata, vukući me prema krevetu.
„Nemoj, seko, napravićeš mami batine.“
Poslušala sam je sa nekom krivicom, kao da ništa nisam učinila da bih majci olakšala muke. Pokrile smo se jorganom po glavi, kako se ne bi čuo naš plač. Skupile smo se jedna uz drugu, čvrsto se držeći za ruke, i molile Boga da nam sačuva majku i izbavi je od zloga.
Imala sam mnogo pitanja koja su dugo ostala bez odgovora, jer dečja glavica nije sposobna da prihvati da život nije samo bezbrižna igra. Mislim da sam te noći naglo porasla, izgubivši nevinost deteta pod teretom pravog života čiji sam delić tada videla.
Shvatila sam i zašto moja sestra uvek prva legne u krevet, pokrivajući se po glavi, pokušavajući da zaspi i tako ne čuje razne svađe, batine i zlostavljanje majke. Caka je od mene starija pet godina, pa ne mogu ni da zamislim šta je sve videla, čemu je bila svedok i kako se to odrazilo na njenu psihu.
Sigurno jeste, jer je kao dete bila preosetljiva i plačljiva, ali ko je obraćao pažnju na plačljivo dete, pored svojih problema – pripisivali su to razmaženosti. Kasnije, kada je postala ćutljiva i drska, prikačili su joj epitet „živčana“.
Te strašne noći bila sam joj neizmerno zahvalna na zagrljaju i utehi koju mi je pružala, brišući mi suze ćoškom jastučnice iz koje je izašlo guščje pero. Neverovatno, ali to pero je od tada postalo deo našeg rituala, naša mala tajna uspavanka za laku noć, jer smo se njime naizmenično golicale, smejale i opuštale, ne misleći na to šta će noć da nam donese.
-
Srce od ruku
900 rsdUzeo sam olovku i počinjem da pišem. Primetio sam koliko su se slova izmenila tokom svih ovih godina korišćenja. Jedno slovo liči na ono, koje se u svojim oblim završecima transformiše u drugo, a ono četvrto u nizu nestaje pod naletom petog. Tako jedan za drugim, rađaju se znaci sa paralizama, poremećajima, sindromima, sve dok na kraju ne počnu da liče na predmete, stvari, ljude koji me okružuju. Nisam siguran da mogu da se setim svih slova, igraju mi znaci mnogih pisama koje sam u životu video pred očima. Uvek neki blesak prekrije papir. Taj momenat iskoristim da zarežem olovku. Kažu da je hemijska otrovna, da mi je ne mogu dati, da je drvena olovka bolja. Nisam znao da smo čitavo svoje školovanje baratali smrtonosnim napravama, ali eto, ko će ga znati. Toliko nas je na ovom svetu koji se igramo hemijskom olovkom da je pitanje prosto kako nas ima toliko, pa se moraju izmišljati bolesti, ratovi, pogromi i nemiri kako bi nam se brojno stanje smanjilo. Ili su mi dali drvenu olovku zbog svoje magične moći nestajanja? Ne mogu da se setim svih slova definitivno. Mešam ćirilicu i latinicu. Verujem da ovo nikoga neće interesovati. Mada, da li su mi drvenu olovku. Dali su mi i jedan mali kalendar, sa trakom i crvenim okvirom kako bih mogao svakog dana beležiti koji je datum. Sati nisu mnogo bitni. Ne izlazim napolje. I nemam mnogo razloga za to. Ne mogu da se setim nijedne teme na koju bih mogao započeti razgovor sa nekim. Ponovo blesak pred očima. Iako sedim osećam se veoma dezorijentisano za nekoga ko sedi u maksimum pet kvadrata sa malim suterenskim prozorom pri vrhu jednog zida prostorije. Kriv! To je reč koju često slušam poslednjih dana, a ja još uvek nisam siguran zašto i zašto se nalazim u tako maloj, nehumanoj sobi. Samo znam…
– Izvolite, ne duže od 15 minuta.
– Zdravo, Stevo, kako ide?
– Neveselo, mogu priznati.
– Mogu li pogledati ovo do sada?
– Od toliko misli koje mi naviru u glavu ne mogu izdvojiti nijednu kao mnogo bitnu da je zapišem.
– Polako, ovo će biti dug proces. Šta kaže psihijatar, krenuo si kod njega pre dva dana?
– Nekada glava hoće da mi eksplodira od svega i svačega što mi u nju dolazi da nisam siguran da li bi bilo ko to mogao da zapiše, a kamoli ja koji odlučno i veoma svesno mešam latinicu i ćirilicu.
– Jesi li bio kod psihijatra?
– Nešković, ne mogu sada da mu se setim imena. Ali znam da mu asistent toliko često ponavlja prezime da je postalo naporno i iritirajuće.
– Kako je prošlo?
– Konstantno započinje razgovor o tome šta me je navelo da učinim tako svirepo delo, kako sam se osećao i slično. Agresivan je i veoma sugestivan prilikom postavljanja pitanja.
– Da li si izlazio napolje, makar na ručak?
– Ne, donose mi ga ovde. Nemam zbog čega ići napolje. Smeta mi svetlost, ponekad udari takav blesak u prostoriju da ne mogu da izdržim.
– Shvatam, Stevo. Vidi da ne okolišam previše. 25. avgusta izlaziš pred Sud. Ovo će biti pripremno ročište. Piši, možda će ti to pomoći da se setiš nečega. Čega god da se setiš zapiši, stalno zapisuj. Nemoj, molim te, da ti nešto promakne, jer nam je svaki detalj bitan, sve nam je od velikog značaja. Bilo je mnogo nesreća poslednjih decenija u našoj zemlji i okruženju, ali ovakav slučaj nije dugo zabeležen i zato te molim da zapisuješ sve. Jedan stari francuski psiholog je terapiju pisanjem primenjivao na slučajeve u kojima su ljudi gubili pamćenje usled velikog stresa, nesreće i drugih nevolja koje su doživljavali. Njegovi dnevnici sa terapija su svedočili o ogromnim uspesima onih koji su došli na terapiju. Zato piši.
– Pišem… Pitao me je kako sam mogao tako slatko i mirno zaspati posle svega što sam učinio?
– O kome pričaš? O Neškoviću? Ma pusti ti njega. Samo te molim da se suzdržavaš, nemoj dozvoliti da te iznervira ili ne daj bože navede da ga napadneš. Budi smiren, fokusiraj se na pisanje. Fokusiraj se na ono što te čeka, a to je suđenje. A kako bih ti ja pomogla, molim te, ti pomozi meni. Zato sve zapisuj.
– Posetio me je ćaća pre dva dana. Sedi i ćuti. Ljuti, ne znam zašto.
– Gotovi ste.
– Evo završavamo. Izvoli još jednu svesku. Vidimo se za dva dana.
Ostao sam ćutke, glavu sam okrenuo ka suterenskom prozorčiću. Ponekad u njega udari lopta, „bubamara“, tako smo je mi nekada zvali. Bela lopta sa crnim poljima, neki su je zvali i „starka“ mada su starke uvek bile rezervisan termin za patike. Ali eto, ima raznih naziva. Ponekad ta lopta na mene deluje umirujuće i navodi me da mislim o detinjstvu. Sećam se jednog dečaka, za kojeg su mi rekli da me je ujeo za ruku kada sam bio mali. Uvek su moji govorili da su njegovi od zdravog deteta napravili debila. Drugo je to vreme bilo. Tada se pred decom govorilo sve, pušile su se cigarete dok su deca sedela u krilu i uvek se govorilo: „Nemoj ti sad ići i pričati na ulici šta mi ovde govorimo!“ Taj dečak je kroz mali razrez na limenoj kapiji gledao nas kako se igramo na ulici. Vojvođanske ćuprije su velike i prostrane, a travnate površine između dve ćuprije, kanala i trotoara bile su ogromne. Moglo se igrati na male goliće do iznemoglosti. Nije bilo toliko automobila pa su i roditelji manje brinuli da li će nas zgaziti auto ako lopta izleti na cestu. Nekada je lopta letela brzo i jako preko puta, a iza kapije tog dečaka nestajale su oči i videli smo kako grebe po kapiji, kako je lupa dok skače i kako se veseli dok lopta putuje ka njemu i udara po kapiji. Rukama je ispod metalne kapije, koja je udarcima odzvanjala kao crkveno zvono, svaki put grebao kako bi makar dodirnuo loptu. Rovario je ispod te kapije toliko da je razgrnuo zemlju iz dvorišta ka uličnom trotoaru pa im je malo kuče, onaj mali preturač po kantama kojeg smo mi zvali „pacovan“ ili „pekinezer“ pobegao ispod kapije. Posle toga ga nekoliko dana nismo videli kako ćiri kroz prozorče, a duž kapije postavljene su ciglice koje nije smeo pomaknuti. Dugo sam ostao zagledan u prozorčić i pitao se da li ovo da zapišem? Ne znam koliko je uopšte etično da mi jedan tako sjeban život spasi bulju iz govana u kojima je sada.
Odlučio sam ipak zapisati sve to, nakon ručka. Iz tanjira su me gledale oči poslužene ribe, a pipici od zeleniša su u vlagi ribljih sokova počeli da rastu. Prvo su se spuštali niz tanjir kao puzavice, a onda su postali sve mesnatiji i dlakaviji da nije bilo moguće više razaznati šta je u tanjiru bilo posluženo. Šuma koja je izrasla izgledala je mračno, mračnije od malene sobice od ne više od pet kvadrata sa samo jednim suterenskim prozorčetom. Sa stabljika naglo izdžikljale prašume kapao je riblji sok, a iz mraka u gustom rastinju virile su riblje oči, kolutale su onako ispržene i iscurele. Vlaga u vazduhu je postala toliko jaka da se instant osetio miris buđavih zidova, raspadnutih listova pod težinom treseta, a disanje je bilo gotovo nemoguće. Pomislio sam zapomagati, ali to je bila samo munjevita zamisao. Ništa nisam uradio. Sedeo sam u sredini galopirajuće vegetacije nepomičan, kao cvrčak u mesožderki koja se polako zatvara. Upravo tako su i zvučali moji glasovi, cvrčao sam kao i ona riba na tiganju. Ponovo blesak, kao da sam dobio udarac po desnoj slepoočnici. Nastavljam da pišem, detaljišem do nitni na limenoj kapiji, izgriženih zanoktica i ispucalih prstiju i crnila ispod nokata. Zapisujem manično, kao da me neko juri. Postajem svestan cajtnota u kojem sam se našao, postajem svestan…
-
Ljubavni slučaj bankarskog službenika
900 rsdO PROSEKU (Definicija stanja)
Prosek je najpotcenjenija kategorija postojanja. Ljudi ga se boje, beže od njega ka vrhu ili ponoru, ne shvatajući da je prosek u stvari jedini preostali oblik. Ja živim u toj zlatnoj sredini, tamo gde se ništa ne dešava naglo. Moj život je stabilna linija na EKG monitoru koja pokazuje da je pacijent živ, ali da se sigurno neće popeti na Himalaje, niti trčati maraton.
U poslu kojim se bavim, u banci, prosek je Bog. Bankari obožavaju prosečne klijente. Oni koji previše zarađuju su sumnjivi, oni koji nemaju ništa su opasni po bilanse, ali prosek… prosek je predvidljiv. Proseci uzimaju kredit na dvadeset godina, plaćaju rate na vreme, kupuju auto koji nije ni najbrži ni najlepši, ali zato troši malo. Prosek je gorivo koje pokreće svet.
Prosek je glavni razlog propasti raznih očekivanja. Svi se upravljaju prema proseku koji u stvari ne postoji. Dolazimo do paradoksa da je prosek svako i istovremeno nije niko. Sve u svemu, ja sam svoju nišu unutar tog skupa pronašao. Bar mislim da je tako, a možda samo sebi pravim opravdanje.
Biti prosečan čovek u Beogradu znači biti nevidljiv, a u tome je moć. Dok me Maja optužuje da sam ambiciozan kao lenjivac na grani, ja zapravo samo uživam u činjenici da me niko ništa ne pita. Niko ne očekuje od prosečnog čoveka da spasi svet, smeni vlast, ili da promeni istoriju. Od mene očekuju da budem u kancelariji od devet do pet, da se lažno smejem i uklopim u korporativni ambijent.
JA, KREDITNI SAVETNIK IZ POTKROVLJA (Takoreći moj profil)
Imam trideset i pet godina. Ni malo ni mnogo. Godine u kojima ste još uvek suviše mladi za penziju, a previše stari da verujete u Deda Mraza, da ćete postati rok zvezda ili vrhunski sportista. Moj život se sastoji iz dve zone, dva sveta. Onaj ispod krova na Vračaru i onaj u kancelariji staklene poslovne zgrade u kojoj vazduh nije promenjen od kada je neki lokalni funkcioner na otvaranju presekao svečanu vrpcu. Zahvalan sam koroni što po neki dan mogu da radim od kuće i to pravo često koristim.
Imao sam sreće u životu, nasledio sam potkrovlje od tetke. Ostavila mi je zidove koji mirišu na drvene grede koje celom potkrovlju daju patinirani izgled i dodaju nepostojeću dozu luksuza celom stanu. Znaju ponekad da škripe i pucketaju, ali to samo doprinosi atmosferi. U tom potkrovlju koje delim sa Majom, ja sam kralj jednog kvadratnog metra, moje fotelje. Ona je od teškog drveta, presvučena tamnim, zelenim štofom. Sitan somot, dugih linija koje su se na pojedinim mestima potpuno izlizale od godina korišćenja. Uz nju ide i tabure, verni sluga mojim nogama koje su lagano počele da popuštaju pod godinama i kilažom. Kada podignem noge na njega, prestajem da budem savetnik koji ljudima objašnjava interkalarnu kamatu. Postajem biće koje samo diše.
Moj dan počinje ritualom koji Maja ne podnosi. Sedim u tišini i pijem prvu kafu. Moja uloga u društvu je da budem ljubazan, dosadan i da oko sebe širim iluziju stabilnosti. Ja sam onaj glas koji vas preko telefona podseća da je račun u blokadi i da rata nije plaćena. Kada se vratim na svoj Vračar, kada prođem pored Jekinih vrata i osetim miris profesorovog rinflajša, skidam ljušturu sa sebe. Skidam kataloški osmeh broj četiri i postajem vlasnik sopstvenog vremena. Moja jedina ambicija je da mi pivo bude dovoljno rashlađeno, a cigareta dovoljno duga da pokrije dečju graju iz komšijskog dvorišta.
GEOGRAFIJA DUŠE (Beograd i Vračar kao sudbina)
Beograd je dijagnoza hroničnog stresa. Ljudi puni umora i neuništive nade traju ovde vekovima. A Vračar? Vračar je srce te dijagnoze. Ovde se asfalt ne postavlja da bi trajao već da bi se za koji dan raskopao. Živeti na Vračaru znači pristati da ti je privatnost luksuz koji je vrlo teško priuštiti, ali da ti je bliskost sa strancima zagarantovana. To je mesto gde su pojedine ulice toliko uske, da ako komšije sa suprotnih strana ulice otvore svoje prozore u isto vreme, mogu jedan drugome da promešaju kafu. Vračar je takođe mesto gde Crnogorci gube povratne karte i postaju trajni rezidenti. Primat mu je u poslednje vreme ugrožen Beogradom na vodi, ali ipak među srpskigovorećim Beograđanima još uvek predstavlja najpoželjniji deo grada.
Ono po čemu je Vračar stvarno poseban jeste da ima najmanje parking-mesta po glavi stanovnika. Ta činjenica je doprinela izuzetnoj kreativnosti lokalaca, kada je u pitanju zaštita parking-mesta, a stvorila je i pravi lokalni sport, mešovitu disciplinu koja zahteva nerve od čelika i bešiku od gume – galebarenje.
To izgleda ovako: stigneš u svoju ulicu, ubaciš u drugu, ugasiš radio da ne remeti koncentraciju i kreneš da kružiš. Kružiš polako, koncentrisan, kao galeb koji vreba ribu. Tvoja lovina je pešak koji u ruci drži ključeve. Kada ga primetiš, pratiš ga pogledom, analiziraš njegov govor tela. Da li ide ka kolima ili samo baca đubre? Ako otključa vrata, pobedio si, ti si kralj asfalta koji pali migavac kao navijačku baklju na severu Marakane. Ako samo prođe pored kola, ti si gubitnik koji uz psovku počinje novi krug oko bloka. Vračar je jedino mesto na svetu gde se vozi, ne da bi se stiglo, nego da bi se stalo.
Moje potkrovlje visi nad tim haosom kao osmatračnica. Nije neka visina, ali i sa nje Beograd izgleda kao zakrpljen, pačvork kaput sa svojim zgradama različitih visina, od onih dronjavih iz prošlog veka, ispod kojih je opasno proći, do ultramodernih. Vračar je miris lipa u junu koji pokušava da pobedi miris izduvnih gasova iz džipova onih srećnika koji su našli parking na trotoaru.
-
Na kraju sveta
810 rsdДан је расипао последње остатке светлости када је Ђорђе ушао у школско двориште. Знао је да га на теренима чекају Лаки и Миша. То им је био неки прећутни договор којег су се сви придржавали. Кад се неко не би појавио на теренима навече, сви би знали да се тај вероватно с душом растаје у грозници или са температуром од које изгубиш везу са реалним светом. То је било њихово време, време за „тројицу величанствених“ како су сами себе називали и како су их сви у школи знали. Били су најбољи другови, ортаци из краја који се познају још из времена крезавих осмеха, али то баш и не морамо да спомињемо, јер и није период живота којим би се било ко похвалио.
Иако је сунце журно силазило иза хоризонта, још увек се уличне светиљке нису упалиле. Март је закорачио у Београд и дан је био све дужи што је Ђорђа врло радовало. Није волео зиму, те дуге дане без боја кад хладноћа стеже и дави, кад не можеш да удахнеш а да те плућа не заболе као да си на самрти. Иако је волео скијање, зиму није волео никако и то је свима било чудно. Већ се озбиљно сморио објашњавајући да не мораш волети зиму да би волео скијање и све тако у круг, али није вредело. Никако да схвате да њега одушевљава слобода коју осећа док се спушта низ падину, ти тренуци у којима се време заустави и не постоји ништа друго осим чисте среће која се разлива његовим телом. Али ако би то тако објаснио, постао би главна тема за зафркавање. Лаки би га сигурни пријавио Топићки на литерарну секцију и то би за њега био крај. Дефинитивно. Одбацио је те мисли, одмахнувши главом и журним корацима продужио ка теренима.
Терени су били свима омиљено место за састајање. Ушушкани између околних зграда, заклоњени дрвећем од радозналих погледа, били су рај за ђаке. Поготово оне најстарије, осмаке, који су то место невидљивим знацима означили као своје. Тако је било одувек. Ту седмаци и остали клинци нису залазили. Знало се – кад постану осмаци, наследиће и терене. Било је то неписано правило кога су се сви придржавали. Ђорђе се често сећао колико је завидео осмацима на том месту док је био млађи. Чинило му се да је то најлепше место на свету и мислио је како никада неће доћи време када ће моћи да га назове својим. Па, ево, још који месец и терене ће препустити клинцима да их својатају и да се на њима шепуре.
– Вучеш се као нека тетка – рече му Лаки уместо поздрава.
– Где си, брате! – поздрави га Ђорђе и подиже руку како би се поздравили, као што увек чине. – Где је Миша? – упита, окрећући се и тражећи га погледом.
– Сад ће. Вероватно је опет заглавио са мајком – рече уз осмех. – Добио је кеца из физике, а треба то сад лепо оправдати и сву кривицу свалити на наставницу. А он баш и није пријатељ с речима, као што знамо – настави Лаки гестикулирајући рукама и имитирајући Мишу који покушава да објасни свој неуспех на контролном.
Ђорђе се насмејао замишљајући Мишу у ситуацији коју је Лаки објашњавао, кад се Миша појави у дворишту јурећи као без душе.
– Ало – рече Лаки – човече, као да те ђаволи јуре. Шта ти је, где је запело?
– Брате, нису ђаволи, ал’ јесте оно ђаволско Минино куче – једва је изговорио Миша, борећи се за дах док му је зној цурио са чела. – Kад год ме види, кидише на мене као да сам му смртни непријатељ. Кези оне зубе, лаје и завија, као курјак да је, а не пас. А ја кучиће не волим – рече, стресајући се.
– Милоше Перићу – једва се суздржавајући да не пукне од смеха изговори Ђорђе – Минин пас је пудлица!
– Па шта ако је пудлица – нервирао се Миша – пудлице немају зубе, је ли? Пудлице не лају, не гризу? Е, друшкане мој – вртео је важно главом као да ће изговорити највећу мудрост на свету. – Све што иде на четири ноге и лаје, од мене да се склони. То је најсигурније за све! – рече и рукавом обриса зној са чела.
– То је најсигурније за тебе! – смејући се укључи се Лаки у разговор. – Него, мајсторе, како прође брифинг код Рајке? Како је физичарка овога пута крива за твог кеца?
– Како „како“? – упитно рече Миша. – Као и увек. Даје задатке које ја, бре, не разумем. Трудим се, ево, мајке ми – рече стављајући руку преко срца – трудим се да препишем од Мине. Трудим се из петних жила, али не могу – очајно рече. – Не знам шта треба да препишем. Слова једноставно побегну с папира и шта онда да радим? А и Мина, баш као и оно њено куче, само режи… Тако то ваљда иде. Слично се сличном радује. Само још да почне да лаје и да ме јури – заврши Миша озбиљно.
– Али она нема четири ноге, Мишо – убаци се Ђорђе смејући се наглас. – А ти рече малопре…
– Знам шта сам рекао, знам. И још увек није почела да лаје – сада се и Миша смејао – али ко ми гарантује на неће?
Ђорђе је обожавао и Лазара и Милоша и често би се питао како би изгледао његов живот да му баш они нису другови, да се родио рецимо у Нишу или Прибоју? Али срећом није се тамо родио и био је срећан због пријатеља које има и са којима је прошао све могуће и немогуће догодовштине. Ништа није од њих крио, не би то ни умео, поготово не од Лазара, који је имао сензоре за Ђорђеве мисли и осећања. Увек би непогрешиво знао о чему размишља и шта га мучи. Био је одличан саветник и мудри слушалац, али је ту своју страну показивао само реткима. Био је најбољи ђак у школи, али му то није сметало да буде свима омиљени лик, поготово девојчицама.
Милош је са друге стране био другарчина која је своје велико срце крила иза маске кловна којег је глумио стално. Тако му је било лакше. Имао је проблема са учењем јер је имао дислексију и хумор му је био одлична заштита од исмевања. Нико није могао да се подсмева некоме ко то стално чини на свој рачун. Али и Ђорђе и Лазар су знали колико је несигурности било у Миши и колико се понекад с њом тешко носио.
Ђорђе је био просечан ђак, јер га школа није пуно занимала. Његова мајка увек је говорила да би могао да додирне звезде само кад би хтео. Али Ђорђе то није желео. Њему је било довољно да буде међу пријатељима, само да не би био сам. Самоћа је нешто што га је ужасавало. Шта ће му звезде! Био је јединац својих родитеља, успешне ветеринарке и новинара, који су били на послу по читав дан. Јер су морали. Бар су му тако објашњавали сваки пут. Мајка, јер је морала бринути о болесним животињама, а отац у сталној потрази за вестима. Трудили су се они да му своје одсуство из његовог живота надоместе путовањима, скијањем на Алпима, летовањем на Балију, али Ђорђе је само желео да не буде сам. А то није умео да им каже ни покаже, јер му је тако тешко било да призна да је усамљен. Било му је потребно да они буду ту, звезде га нису занимале, а ни Алпи ни Бали.
– Јуче је разредна говорила о матурској вечери – рече Лазар одједном. – Tребало би да се договоримо са ким ће ко ићи.
– Мени је свеједно – рече Миша – Могу и са тобом и са Ђолетом – озбиљно изговори, гледајући нетремице једног па другог.
– Човече! – рече Лаки, ударајући се руком по челу – Нећеш ићи ни са једним од нас двојице!
– Како мислиш нећу ићи са вама? Него с ким ћу ићи? – упита искрено забринут.
– Па ићи ћеш с неком девојчицом, ваљда – убаци се Ђоле.
– Са девојчицом? – шокирано понови Миша. – Ја да идем са девојчицом? Ви нисте нормални! – рече готово уплашено. – Не идем ја ни са каквом девојчицом. Само још треба да ми кажете да сте све са Мином договорили и да и оно ђаволско куче треба с нама да водимо – подизао је тон, изнервиран и озбиљан као никада до сада. – Неће моћи, пријатељи! – подиже претећи прст. – Неће моћи!
– Мишо, брате, полако, шта ти је? – покуша Лазар да га смири. – Тек је март. До јуна има још времена. Знаш ли ти шта све до јуна може да се догоди? – упита га.
– Шта? – тужно га погледа Миша.
– Све – рече Лазар, спустивши му руку на раме – да се заљубиш, да на матуру одеш с најлепшом девојчицом на свету. – Заћута Лаки – И ништа. Да се ништа од тога не догоди и да тројица величанствених оду на матуру заједно, без девојчица. – Миша се лагано осмехивао.
– То ми се више допада – рече. – Шта ће нам, браћо, девојчице? Оне ти само закомпликују живот до те мере да пожелиш да одеш на крај света да се сакријеш.
Ђорђе му приђе и седе до њега, стављајући му руку на раме. Разумео је његову узнемиреност. И сам се тако осећао сваког дана. Било је довољно да само помисли на њу и да све око њега престане да постоји, да му прсти на ногама утрну и језик му се свеже. Поред ње је редовно као нем. Има слику, али нема тон. Он отвара уста, али гласа нема. Једном га је тако питала да ли проверава како се осећа риба на сувом. Замислите! Ђорђе се само окренуо и отишао да не би у земљу пропао од блама. И сад треба да је пита да иду на матуру заједно? Како да не! Нема шансе! Опет је осетио како му фали ваздуха.
Стварно, како се осећа риба на сувом?
-
Nagon, podstrek, damari i zvuci
900 rsdευχαριστώ
Atinska noć traje dugo. Započinje u Plaki, završava se – s onim najlepšim što od nje ostaje – u sećanju. Plaka je puna noćnih restorana sa specijalizovanim programom za strane turiste, sa izvrsno spremljenom ribom, odličnim vinom podneblja („Retsina“) i buzukijem. U Plaki se, međutim, mogu pronaći i male kafane s limenom pećicom u sredini prostorije, gde domaćin sprema musaku od zelja, iznosi na stolove masline i sir, i svoje ružičasto vino. Kad počne pesma, stolovi se spajaju i svi sede u polukrugu oko pećice i malog podijuma za igru. Najlepša među Atinjankama, u maslinastoj haljini, ustaje tada i počinje s plesom na tom malom prostoru između stolova. Svetlost je prigušena, u polumraku njeni se pokreti približavaju suštini igre, a njeno lice, isprva nežno, detinje, postaje strogo, kao isklesano, nedostupno lice Telemahove majke. Na kraju svog nastupa ona kleči, opuštenih ruku i povijene glave, potom se pridiže oslanjajući se o moje koleno i koleno moje žene, Marije, pokupi s poda u oduševljenju bačene joj cvetove, okruni s njih latice i razbaca ih svud po stolovima. Najlepši među Atinjanima (Patroklo), na nagovaranje ostalih mladića, sad stidljivo izlazi na podijum, ne igra već seda na pod da otpeva staru grčku pesmu; iznad njegove glave domaćin pažljivo naliva u čašu vino, i on, u pesmi, otpija prema onom ko ga je počastio, spuštajući pogled prema podu. Čaša posle dugo stoji na ivici podijuma; blesne na momente od nekog zalutalog, praskavog plamena. Najednom, pesma prestaje… Jedan tužni mladić, Klajos, s crnim florom na rukavu, bez reči ustaje od stola i igra, s bolom što ga lice ne iskazuje, u tišini, sa zanosom podjednako odmerenim i za sreću i za tugu, onako kako je igrao Grk Zorba!
Kad smo odlazili odavde, Klajos, koji je bio u žalosti za preminulim ocem, pozdravljao se sa muzičarima, gostima i domaćinom kao s dugovremenim prijateljima, i dok je svima, pa i nama, čvrsto stiskao ruku, ja sam s njegovih usana nekoliko puta pročitao reč: sreća! Zaborav sve leči, a pesma i igra su najbolji način zaborava, jer u njima čovek se seća samo onoga što voli. Grci pesmu podređuju igri, oni su u pokrete ugradili sećanje, sećanje i na dobro i na zlo, na tugu i sreću; njihova igra je suština a pesma samo dekor.
Ostali su nam još, posle Plake i sirtakija, dugi ponoćni sati da razmišljamo o tome kako se ceo život sadrži u jednoj jedinoj ovakvoj noći; da dugo lutamo poluosvetljenim gradom u koji se uvlače jutarnja izmaglica i tišina svojstvena metropolama u ove sate, da razmišljamo o sudbini Grka koja se s njima poigrala ostavivši im, od svekolikog bleska, samo ponos i osetljivost, i jedan već odasvud i od svih razgrabljen duh prošlosti; da u praskozorje otkrivamo Atinu kao golemu postelju s prozračnim baldahinom; svetlost u prelomu; belasanje Akropolja pod svetlima reflektora; treperenje žućkastog neona na hotelu „King Jason“; ritam jednog svedenog disanja, pred buđenje. Na balkonu naše hotelske sobe uskliknuo sam: ευχαριστώ! – reč kojoj nisam znao značenje i koju pre toga nikada nisam izgovorio; reč iskrslu iz pradetinjstva kao njegov simbol, reč koju sam nasledio i koja je deo mene samog kao i to pradetinjstvo.
-
Pod krovovima Beograda
1.000 rsdЦиле голубар
Циле голубар се небројено пута опекао о ситуацију коју није могао да контролише. Та ствар се понављала и понављала и он то није могао да предупреди, а у себи би увек говорио: „Е, сунце ти калајисано, зар опет?“ Нахранио би и напојио голубове, а онда их посматрао са уског платоа испред ограђеног дела. Сишао би притајен у двориште и пратио оне који су се припремали за узлет. Као да то никада није видео. Чекао би и меркао, а онда кривећи врат до бола гледао узлет, лет и прелет, све се крећући уназад. Тако је излазио на улицу и калдрмисани део тротоара, све поглед упирући ка висини. Тада би се дешавало оно што је нервирало. Уличица је била кратка и уска са ређе засађеним дрвећем, али ту испред излаза увек би се нашао неко кога би закачио раменом, куком, некога очепио или благо одгурнуо. Једном је скоро пао преко дечијих колица, извињавајући се унезвереној мајци која би уз врисак застала и намакла марамицу на уста. Од тада стоји или седи, на платоу испред обновљених кавеза и одатле све прати. Цигарета је догоревала. Ретко је повлачио дим, јер је дуван био лош тако да су цигарета, а и он изгледа једва чекали да све догори што пре. Црна берза. Нема времена да се проба. Шверцер што преко воде из прека доноси дуван, брзо преда и брише назад. Добио си то што си добио па пуши. Размишљао је шта са голубовима. Како са храном? Све се окомило на њих. У кавезу не могу бити вечито. Морају летети. Ако крену да лете тек тада су у опасности. Има оних који их из обести гађају, без икакве потребе и повода, оних за које би били добар оброк, копцу који се обрушава, оном сиромашном коме уморан падне пред ноге или оном што мјауче прегладнео, напуштен и офуцан. Много разлога за прогон. И где ће они? Прогон, одвратна реч. Најтеже је што се сваки прогон оправдава па и овај што почиње да се одиграва пред нашим очима. Прогон људи јер су другачији у размишљању, односу према раду, у вери и традицији, скромни. Рећи „један голуб мање – више“ је тешко. Али, рећи „један човек мање – више“, то је пут ка крвавим рукама. Запалио је цигарету, ону за коју душа каже да је одвратна. Шта ће, зависи од дима па какав год да је. Погледао је у прозор стана на мансарди омање трошне зграде где се Исидор скрива. Тршави мали Иса, сада скоро момак. Онизак и стасит, темељан што би се рекло. Морао је да чами у полупразном стану, да живи живот како зна и уме и да се једноставно сналази. Врата од стана, а и поштанско сандуче, били су обележени. Жути знаци. Неко је проказао или се сазнало преко очевих докумената. Морао се примирити. Неки добронамерни људи су помагали. Мајстор Милан који је на крају улице имао пекару, примао га је да повремено ради. Тако је нешто зарадио, а и имао да поједе. Пре свега бурек, јер је ово била позната бурегџијска радња. Долазио би обично ноћу када је кришом утрчавао у радњу са задње стране кроз тетка Савкину башту. Спремао би најчешће кочанике од клипова кукуруза за ложење, а и снопове шишљика. Слагао је по пет комада, везивао чврсто савитљивим узицама, лозама из врзине и постављао их усправно, недалеко од пећи. Чистио је и дугачке даске на које су постављани умешени хлебови да надођу, пре убацивања на загрејани ћерпич усред велике пекарске пећи. Желео је да једног дана ступи у суседну просторију где се хлеб месио. Ту, уз мајстор Милана, има још један, старији, насмејан, бео од брашна, румен, са честим погледом на имању пљоснату флашицу. Иса није могао тамо почети да учи јер се преко дана морао притајити. Иако још није било општег прогона, сви који су носили жуте, пришивене звезде, морали су се полако повлачити, скривати и бити ненаметљиви. То је било због тога што су упозорења бивала све опширнија и чешћа. За оне са звездом забрањено је ово, ускраћује се оно, мења се то и то, а највећи страх је изазвала забрана за вожњу превозним средствима по граду, трамвајем, аутобусом. Окупатор је то успео да претвори у прекршај и тако добије могућност да те људе хапси. Постајало је све горе и горе. Многи су се бунили и негодовали. Чинило им се као да неко улази у заједничку башту и вади насумице плодове исте, људске врсте, водећи се неком различитошћу само њима знаном. Нестајале су комшије, пријатељи до јуче на заједничкој животној стази, а пред очима се одигравала пљачка, отимање станова, развлачење имовине, уништавање свега што је тим људима припадало. Али успомена се није гасила. Почело је спашавање свега што се могло и како се могло.
– Шта би са твојим оцем? – упитао је Циле једнога дана, мада је скоро све претпостављао и делимично знао.
– Ваљда је негде на пловидби по овој нашој великој реци… ко ће га знати – одговорио је Иса.
– Неће те заборавити…
– Неће, то је сигурно… чекаћу…
– Мораш Исо променити место. Пописали су све ваше станове, знају све.
– Знам, али где ћу?
– Тамо код мене где су голубови, иза кавеза, има простор у тавану, можеш ту… друго и најважније.
– Знам, знам, немој то да ми говориш.
– Исо, мораш.
– Да чујем, немој, не желим да чујем… да ће неко.
– ‘Оће, богами, ‘оће… проказаће те неко намерно, измислиће да си нешто урадио и упашће ко бесни пси.
– Мислиш тако…
– Зато што смо подељени, једни тамо, једни ‘вамо и сиромашни, многи би за мало нечега све продали…
– Богами…
– Ето, пођи од првог комшије па надаље: ћуте, мудрују, чешу бркове, процењују…
– Ипак нису сви…
– Нису, има ко хоће да помогне, урадио је страх што разумем, али не знаш које им је у глави.
– Па, први комшија је тетка Савка… зар њој да не верујем… храни ме, ту је увек…
– Кажем, не знаш које им је у глави, шта је човек у данашње време спреман да уради за кило шећера, брашна или комад сапуна…
– Па не знам…
– Дај Боже да грешим, али морамо повести рачуна… прелазиш код мене још колико сутра, спреми ствари неопходне у неки кофер и сутра увече прелазиш.
– Па добро.
– Немој да будеш лењ па да одуговлачиш.
– А мајстор Милан?
– Све остаје по старом, само ћеш бити код мене у тавану.
– Много му дугујем.
– У реду, дугујеш, пусти сада то о твом животу да се ради, идемо даље, преживи и имаћеш мајстор Милана.
– Хвала ти за све ово што си донео…
– Једи и уживај, а онда спреми све што сматраш да ти је важно.
– Ово је моја кућа, ту сам се родио, како да је напустим?
– Мораш, потреба је да преживиш, тако се једино можеш вратити.
– Мајци сам обећао.
– Она је већ дуго покојна, ако нас одозго види сигурно све одобрава. Чуваћеш ову кућу најбоље тако што ћеш се склонити док све ово не прође… ајде мисли сад на наш договор.
-
Stradalnici i pobednici
1.090 rsdБасна и Риђан
Чврсто сам стегао рукама око врата то троглаво створење, а ногама сам га обухватио испод пазуха не бих ли се одржао на његовим леђима. Није махало крилима, само их је држало скроз раширеним, лебдели смо. Његове три ружне главе се одједном претворише у једну лепу девојачку, са дугом плавом косом везаном у кике. И тело јој се преобрати.
– Што ме стежеш толико? Нисам ти ја Басна – прозбори гласом девојчице, који ме неком чудном чаролијом врати у рану младост.
Лето 1978. године, Коњички клуб „Чемерник“ у Сурдулици. Део летњег распуста провео сам заједно са Урошем код његовог ујака. По његовом наговору реших да научим да јашем. Тренер ми је дао Басну, мирну кобилу, била је ждребна. Њу су најчешће давали почетницима. Недељом је било у плану теренско јахање. Био сам смирен и сигуран у себе, већ десет дана сам редовно тренирао. Иза мене је Урош јахао Грома, црног пастува. Њему је ово друга сезона. Чуо сам када му је тренер напоменуо да никако не сме да ме претекне, али нисам разумео зашто. Лагано смо каскали, чврсто сам држао узде и нисам дозвољавао Басни да крене у галоп, а она то онако дебела није ни хтела. А онда је Урош избио испред мене и потерао Грома у галоп, ваљда му је досадило каскање. Басна се одједном пропела на задње ноге и јако цимнула главом, нисам успео да задржим дизгине, испали су ми из руку. Она је пружила врат и дала се у галоп за Громом. Урош се окренуо према мени и раширио лице у широки осмех, подбоо је Грома и додатно га ошинуо бичем. Дохватио сам дизгине и покушао да привучем главу кобиле и савијем врат како бих је зауставио, али није вредело, једноставно је била јача. Претило је да испаднем из седла. Извукао сам ноге из узенгија и преместио се испред седла, буквално сам јој лежао на врату. Стегао сам чврсто ноге око њеног тела, а рукама обухватио врат, прсте сам јој уплео у гриву. Галопирали смо прво преко неке ливаде а потом кроз шуму. Урош би се само повремено окретао, колико да види да ли сам још увек на кобили.
Окренули смо три круга. Када бисмо пројурили поред наших тренера они су истрчавали испред коња, махали рукама и покушавали да их зауставе. Није вредело.
Након трећег круга Басна се вероватно уморила и напокон стала. Осетила је мирис пастува, зато Гром никако није смео да да буде испред ње, јер је вероватно он отац њеног ждребета.
Тренер је пришао Грому и Урошу, замахнувши јако песницом. Помислио сам да ће одаламити Уроша, међутим, ударац је завршио на Громовој глави. Коњ се затетурао и клекнуо на предње ноге. Тренер га повуче јако за узде, подиже на ноге и узјаха.
– Овако треба и с људи – обрати се свима – кад неће слушају. Удри и одма’ ујаши, да знајев ко је газда!
Побȏ га је ногама и потерао у галоп. Добро га је изморио, кад су се вратили коњ је био обливен белом пеном.
Откуд ова, или ово, зна за Басну, прође ми кроз главу.
– Знам ја и за оног јадног риђана у Дубову што га убисте на правди Бога – прочита ми мисао. – И никада се не загледај у мртво око. Стиже те на оном авиону у Врелу, али детелина те сачува. Шоле је некако знао за око, зато ти је и дао. Али је њега узело.
Из Зубиног потока преко Мокре Горе прелетели смо до Дубраве и Истока. Лебдели смо изнад равне Метохије. Ено Црвеног крша и мог Врела. Све куће су нове офарбане у бело, црепови се црвене, воћњаци процветали, ливаде озелениле. Али зашто је пусто, не видим никога, чак ни стоку, све је празно. Уместо цркве Светог Николе угледах високи минарет, као ракета се уздиже право према нама, имам утисак да се окреће и прати куда летимо. Хоће ли да пуцају? Створење испод мене је сада био прелепи крилати риђан, нагло направи широки лук и окрете према Пећи, као када авион хоће да избегне непријатељску ватру. Прођосмо Бањицу и он поче нагло да се спушта. То је Дубово, препознах ливаду иза Сеоског дома где је била наша ратна болница. Опет је ту нека војска. Смрачило се. На пањевима поред шупе седела је група војника, пушили су и гласно причали. Па то је Шоле, али нема мене, то није оно вече када сам помагао лекарима. Шта хоће овај риђан, зашто ме је довео овамо?
Док смо кружили риђан опет постаде оно биће са три главе. Накезише се, а она десна проговори:
– Нађе ли шта испод кревета, Колонело? – протресе се и нагло окрену на леђа. Нисам успео да се задржим, падао сам право на оне војнике.
-
Praznina peščanog sata
1.360 rsdHubert
Nik izađe iz bara i uvuče glavu u jaknu. Duvao je hladan vetar koji ga malo otrezni. Zapalio je cigaretu i pogledao na sat, bilo je oko dva noću. Neću da uzmem taksi, pomisli, to je manje od pola sata peške, malo da se izluftiram. I krete polako u pravcu svog stana. Već kod prvog ćoška pokaja se što pre nego što je krenuo iz bara nije otišao u toalet. Pripišalo mu se, a i gorušica u stomaku poče da ga muči. Trebao sam da se ispovraćam, pomisli, neću izdržati do kuće. Hladan vazduh ga je terao na povraćanje sve više a zadnjom mukom je sputavao bešiku. Okrete se oko sebe, par kola je prolazilo. Ugleda ispred sa leve strane malu uličicu. To mi je spas, pomisli, verovatno ima neki kontejner za đubre ili neko mračno mesto. Uđe u sporednu uličicu i sa olakšanjem vide ogroman kontejner i iza njega mrak. Okolo ni žive duše. Otkopčavajući šlic zađe iza kontejnera, saplete se o nešto, pade i opsova, petlja mu popusti i on se ispiša ležeći preko neke crne kese sa đubretom i poče da povraća. U tom momentu jak blesak baterijske lampe osvetli mu lice. Između dva povraćanja on vide da to našta je pao nije velika kesa đubreta nego čovek u nesvesti. Osvetli ga još jedna lampa i Nik vide dva policajca sa uperenim pištoljima kako mu se oprezno približavaju vičući: „Stani! Ne mrdaj!“ Odveden je u policijsku stanicu, slikan, izvađena mu je krv, dobio je dve kafe iz automata da popije a dežurni detektiv ga je ispitivao već treći put jedno te isto. Dali su mu da telefonira i on pozove Larija koji mu je poslao svog advokata. Oko sedam sati advokat Majkl se pojavio lično. Nik ga vide kako prilazi prijavnici pogrbljen a ono malo sede kose bilo je zalizano na brzinu. Majkl pogleda Nika na klupi i uđe u kancelariju za detektive. Kroz staklo Nik vide kako se Majkl pozdravlja sa detektivom i sede na ponuđenu stolicu. Nije čuo šta su razgovarali ali vide da je detektiv objašnjavao nešto a Majkl je klimao glavom. Nik je pretpostavio, problem je verovatno čovek preko koga je pao. Neki ubijeni kriminalac? Ili žrtva? Ili ko zna ko? Verovatno sumnjaju na Nika. Nika zabole glava od tih misli i zamoli za aspirin. S mukom se diže i ode do toaleta. Policajac koji ga je čuvao pođe sa njim. U toaletu Nik se pogledao u ogledalo. Strašno. Upale oči, neobrijan, sav ispovraćan, popišan i zgužvan. Umio se hladnom vodom i popio je aspirin i vratio se na klupu. Kroz staklo vide kako Majkl telefonira, jednom, pa dvaput, pa detektiv sa nekim razgovara. Onda vide kako je Majkl potpisao neke papire, diže se, rukova se sa detektivom i izađe iz kancelarije. Ne zastajući, idući prema vratima i ne gledajući u Nika reče: „Ajde Nik, idemo kući!“, i izađe napolje. Nik se diže polako, pogleda oko sebe, i krete za Majklom, niko ga nije ni pogledao ni zadržao.
Majkl zaustavi svoj auto ispred Nikovog stana i reče:
„Ovih dana svratiće neko od mojih pomoćnika da sa tobom pripremi neke papire da bismo ovu epizodu pravno završili.“
Nik izađe iz kola, bilo je već devet sati ujutru.
-
Vetar i prašina
1.000 rsdI
April 2019.
Vetar je milovao njenu kosu dok je lizao slanu nit koja se spuštala iz njenog oka. Taksiju je potrebna cela večnost da pređe poslednjih nekoliko metara do mesta gde je stajala. Nije marila. Postoje stvari strašnije od večnosti. Biti bez izlaza, biti zatvorenik sopstvenog života gde se zidovi uzdižu visoko izvan pogleda. U takvom životu svaki pokušaj da se kroz pukotinu u zidu nazre ono iza, završavalo se kaznom.
Ušla je u taksi i rekla svoju adresu. Automobil je zabrujao jače, ostavljajući iza sebe u malom oblaku prašine, na drugoj strani ulice, prozore banke na čijem su se staklu ogledala velika slova sivog zdanja Ginekološko-akušerske klinike.
„Šta je dom?“, upitala se. „Krov? Prozori? Zidovi? Ne, to je samo kuća, prazna ljuštura. Objekat izgrađen od hladnog građevinskog materijala. Dom je nastanjen ljudima ispunjenim ljubavlju. Tu je uvek toplina, jer ko ljubav ima, ljubav i zrači. Kada kuća postane dom zidovi se udalje, a ljudi približe. A sada…
U taksiju je vladala tišina. U njenoj utrobi vladala je praznina. Nema više ničeg. Praznina se otima i širi, kao da želi da pobegne i ispuni svet. Zidovi njene materice više nisu dovoljno jaki da obuzdaju neispunjenost. Rukama je pritisnula stomak dok se pod dlanovima grčila praznina.
Sada je sve gotovo i nazad se nije moglo. Učinila je ono što je morala. Ta činjenica joj nije donela olakšanje. Ako olakšanja nema, da li je onda njena odluka zaista ispravna? Onda je postala svesna kuda ide, kome ide i gde se vraća i njena odluka je opet dobila oslonac, da bi ga u sledećem trenutku krivica izmakla i ona se tako našla u spirali u kojoj sve gubi smisao i ništa nije jasno, a opet, nešto se moralo učiniti.
***
Proleće je ove godine, bilo neobično. Vetar je duvao često, ali oblaka skoro da i nije bilo. Dani su bili prohladni, ali sunce, kao provučeno kroz lupu, peklo je po koži.
U ovom sasvim običnom gradiću, postoji sasvim obična ulica. Ne razlikuje se od drugih sličnih ulica ni po čemu. Ni previše kratka, ni previše duga. Široka je taman koliko treba, sa zasadom drveća na obe strane. Iako niko sa sigurnošću ne može da kaže, izgleda da je upravo to drveće razlog zbog koga nosi svoje ime: Šumska ulica.
U toj običnoj ulici, na broju sedamnaest, nalazi se jedno neobično zdanje. Trospratna zgradica koja podseća na četvrtasti kornet okrenut naopako. To zdanje, kao svoju kuću napravio je trgovac Jevrem Popović još davne 1928. godine. Možda je bolje reći da je tu kuću sagradio Krstan Popović, Jevremov otac, kao venčani dar sinu koji se oženio godinu i po dana ranije. Kao i svi mladi ljudi i novopečeni mladenci imali su potrebu da se odvoje u nešto što bi nazvali svojim.
Tako je nastala ova kuća. Istina, građena je pomalo megalomanski, ali trebalo je pokazati ko su Popovići. I pokazalo se. Takve kuće, veličinom i oblikom nije bilo na daleko.
Očekivalo se da se kuća napuni ljudima. Prvo potomstvom, onda poslugom i gostima. Kao pripadnicima više klase, Popovićima se nametala dužnost da kreiraju sadržaje društvenog života, naročito u ovoj sredini, pa je prizemlje kuće sa svojim salonima služilo upravo toj svrsi. Noblesse oblige, davno bi rekli.
Ubrzo nakon onog rata, kuća je nacionalizovana i preuređena. Svaki sprat postao je zaseban stan, a prizemlje je izdeljeno na dve stambene jedinice. Prohujale godine, epohe i stanari, na kući su ostavili trag, svedočeći tako da nema ničega što je stalno i nepromjenljivo. Ti tragovi, ipak, ne mogu da sakriju da je i sada nakon devedeset i jedne godine, vitalnost ove starice na zavidnom nivou.
Život na ovoj staroj dami ostavio je bore koje ona nosi sa ponosom. Godine su joj donele ljupkost, kao kakvoj otmenoj grofici koja je svom trećem dobu dodala i mudrost. Ovo zdanje se i danas izdvaja od svoje okoline.
Nema više imanja koje joj je pripadalo, ali još uvek bdi nad ovom ulicom poput svetionika na ulazu u luku. Još uvek se ističe, prekrivena patinom vremena, kao siromašni pripadnik starog plemstva obučen u pohabanu i izbledelu odeću za koju se jasno vidi da je nekada bila izraz velikog bogatstva.
Gospodština i sad izvire iz mahovinom obraslih zidova, mestimično oljuštene fasade, crvotočne prozorske daske, pa i onog nevešto zatvorenog balkona na prvom spratu. Te sitne nedostatke nastale prežvakavanjem zuba vremena, kavaljerski zaklanjaju dva platana ispred ulaza.
Neko bi upitao, po čemu je ovo zdanje neobično? Ono nije neobično zbog svoga oblika ili veličine, već zbog svojih stanara. Tu živi jedna udovica, stanuje jedan pesnik, obitava Nada, Napoleon od dva metra i još neki.
-
Heteros
1.090 rsdIzabrala sam da živim sama. Mislim, ili sam nekad mislila, da je to najbolji izbor, skoro isto kao ne izabrati ništa. Ne plašim se donošenja odluka, ili posledica koje iz toga mogu proizaći, nego volim osećaj koji pruža situacija u kojoj je bilo koja mogućnost još uvek otvorena preda mnom. Nije to sloboda, ali svakako nije ni neodlučnost. Zadržavam pravo da promenim tu odluku ako poželim. Uprkos tome šta može slediti kao neizbežna posledica jednog takvog izbora, nisam usamljena. Ne podnosim sažaljive poglede, ni otvoreno pokazivanje da ja zapravo još uvek ne pripadam ljudima, jer se za tu pripadnost moraju rađati novi ljudi i o njima voditi briga. Pamtim da su tako govorili stari, ali ne bih da govorim o tome koliko nedostojnih te velike reči – čovek – rađa decu i unesrećuje ih.
Lanac zavisnosti, sadizma i mazohizma: rađamo vas jer ste nam potrebni; došlo je vreme da i mi nekom pokažemo sve ono što su nama radili naši roditelji, da neko zavisi od nas, da njime manipulišemo, da ga dresiramo, primoravamo da nam pokazuje zahvalnost, da budemo žrtve i gospodari. Nemamo svoj život, pa ćemo živeti vaš. Jednog dana reći ćemo vam: Sve smo učinili za vas, i to nam je hvala? Pitaćemo vas: Čija ste vi deca? Vaša smo, mamice i tatice, cvrkutaćete. Dakle, onda znate šta vam je činiti. Slušajte nas. Samo nas slušajte. Ponekad i nemojte, da imamo zbog čega da patimo, kolutamo očima, imamo glavobolje, pijemo lekove za smirenje, žalimo se rođacima i prijateljima. Inače, život bi nam bio jednoličan, i ni nad kim, što je važnije, ne bismo uspostavili moć. Sve je to za vaše dobro. To boli nas više nego vas.
Volela bih da jednog dana sa sigurnošću utvrdim da su mogući drugačiji odnosi.
To još uvek ne znači da meni ljudi nisu potrebni. Zaista može da me oduševi dobar razgovor. Verujem u prijateljstvo, ukoliko je ono sagovorništvo, bez preteranog mešanja u život sagovornika. I, ako je moguće, bez jakih emocija, ljubomore, prebacivanja. Čežnja, strast, drhtanje, strah od napuštanja, suze, kršenje ruku, molbe, odlasci, pomirenja? Ne volim melodramatičnost. Nije to intelektom izabrana pozicija; ja to fizički ne mogu da podnesem: navre mi osećaj gađenja, jeza i potreba da pobegnem. Ne mogu ni preglasno pričanje, gestikuliranje i lupanje o sto da podnesem, kao ni dodir tuđih tela u autobusu. Izbegavam napadne govornike koji se unose u lice sagovorniku i drže ga za nadlakticu da im ne pobegne. Žrtva oseća njihov dah, oseća kako ga omamljuju i uvlače u svoj svet, kako gubi kontrolu nad svojim kretanjem, kako mu klecaju kolena i kako će ga u sledećem trenutku progutati nešto nalik na velikog pauka. Ne volim ni kikotav smeh, ni visoke glasove žena koje imaju naviku da u razgovoru jake emocije izražavaju prelaskom na sve više tonove, kao u nemuzikalnoj, izopačenoj operi bufo. Sklanjam se od frajera koji se kočopere, galame i glasno psuju. Sve me to na neki način gotovo fizički vređa, kao šamar. Iako oni silom ulaze u moj svet i ne mogu se nikako izbeći, ja ipak ne mogu zažmuriti i zapušiti uši, iz pristojnosti, a osećam da treba zaštititi ovo malo neograđenog duhovnog prostora od takvih skrnavitelja.
Zato sam izabrala da živim sama, na periferiji, u stanu koji iznajmljujem još od svoje dvadesete. Gastarbajter, čika Bora, iznajmio mi ga je povoljno jer i ne može tražiti više: samo još pet, šest kuća, i grad se završava. Put na koji pada svaki moj pogled kroz prozor vodi u meni nepoznata planinska sela, a zatim, verovatno, završava negde u planini. Njime se ne produžava do drugih, većih gradova. Put koji vodi u bespuće; moram priznati, ima nečeg zavodljivog u tome.
Prvo što mi se dopalo pri razgledanju stana u prizemlju kuće, koji sad već smatram svojim, bili su prozori, daleko veći nego što je uobičajeno za ovaj kraj. U svojoj ljubavi prema velikim staklenim površinama, čika Bora je na poslednjem spratu kuće polovinu stana ostavio bez spoljnih i unutrašnjih zidova. Obložio je taj deo kuće samo teškim, neprovidnim staklom. To je velika prostorija za proslave. Tu bih volela da živim; sviđa mi se osećaj odeljenosti od sveta samo tankom opnom, kao što je zamućeno, tamno staklo („ja-vas-vidim-a-vi-mene-ne”).
Iako se ne mogu pohvaliti živopisnim pogledom na okolinu iz prizemlja, ipak nisam stavila zavese na velike prozore stana. Kuća je dovoljno udaljena od ulice, radoznalci ne mogu viriti kroz prozor, a ja volim da povremeno bacim pogled ka spoljnom svetu dok čitam. Pisma prijateljima obično sam otpočinjala opisom sveta koji vidim kroz prozor bez zastora. Traktori i mercedesi. Beda i sjaj. Nanosi snega. Rascvetale breskve. Mir predgrađa. Nedaleko je i pruga, nezaobilazni zvuk kloparanja voza i njegova jaka piska pri ulasku u grad. Toga se ne bih nikad odrekla; volim taj zvuk i pomisao na vozove. Vagon nekog prastarog voza čije jednolično, uspavljujuće, ritmično tandrkanje donosi mir, jedino je mesto kojim bih zamenila svoj skroviti stan, čak i kad ne bih znala gde taj voz putuje.
To što želim da napišem nešto o sebi i drugima, stvarima o kojima razgovaramo, ili o kojima sama sa sobom razgovaram, nije posledica usamljenosti. Zašto ne bi bilo obrnuto? Možda je samovanje proizišlo iz potrebe za pravim razgovorima, iz želje da se pravi razgovori zaštite, da se ne pretvore u nešto što se nije tražilo. Samoizabrano zatočeništvo može biti odraz strahopoštovanja prema svemu što je pravo, odraz visoko postavljenih ciljeva u smislu potrage za pravim ljudima, razlozima življenja i odnosima. Uostalom, da li treba da postoji opravdanje ili razlog svima jasan i dostupan, kojim se objašnjava potreba da se nešto zapiše i tim činom prekine ćutanje? Umesto izraza „prekid tišine”, nesvesni deo mog bića ponudio je formulaciju „izvinjenje za ćutanje”. Tumačim to strahom da ne probudim i opteretim sopstvenu savest, jer sam svojim ćutanjem povredila, prevarila, izneverila nekog, otežala nekom život, zbunila ga, navela na pogrešan trag, ugušila nečiju emociju, okrenula leđa započetoj rečenici, ostavila u vazduhu prijateljsku ruku koja se pružila. Možda je neko želeo da čuje neizgovorene reči i bio otvoren za razgovor, koji je prestao da postoji pre svog nastanka, baš zato što sam se odlučila na samovanje na periferiji: prijatelj odan tišini, kome je ćutanje bliže od nasrtanja, traženja, probijanja tuđih ograda i menjanja tuđih navika, ili namernik sasvim drugačiji, koji ćutanje uopšte ne razume, već ga, kad mu bude pruženo kao odgovor, doživi bolnije i teže nego najtežu reč. Ovih par stranica mogu biti poruka ispisana za onog ko je spreman da traži sagovornika tamo gde se pogled baca na put koji vodi u bespuće.
-
Dnevnik ludila
900 rsdPet minuta kasnije ponovo smo u jugiću. Dok vezujem pojas, motor automobila kašlje poput strastvenog pušača.
„Mukica“, kaže Ivana i uključuje radio.
„What’s love got to do with it?“, zapita nas Tina Tarner istog trenutka.
Ispuštam uzdah koji bi nadglasao poletanje helikoptera.
„Promeni ako ti se ne sviđa.“
Lenjo pružam ruku i obrćem točkić na aparatu dok ne pronađem stanicu na kojoj se ne emituje muzika. Isprva pomislim da je na njoj u toku izveštaj o stanju na putevima. Spikerka govori tihim, uspavljujućim glasom kako je na Brankovom mostu potpuno zaustavljen saobraćaj, te da su mnogi ljudi napustili svoja vozila u želji da vide o čemu je reč. Prema poslednjim informacijama, policija je uspela da stupi u kontakt sa roditeljima mladića koji se popeo na ogradu i preti da će skočiti.
„Neki moj sapatnik“, kažem.
„Bože dragi, šta se to ovih dana zbiva?“
Bog joj ne odgovara. Ne čuje dobro, mobilni mu nije u dometu, fiksni je isključen zbog neplaćenih računa, a imejl zatrpan ponudama za povećanje penisa.
Ubrzo stižemo na odredište. Izlazim iz kola i posmatram svoj budući dom – sivu, oronulu četvorospratnicu. Sam pogled na nju u meni izaziva neopisivu teskobu. Između dva prozora u prizemlju šepuri se grafit „Vreme je za BUNT“, koji daje kakvu-takvu notu živosti ovoj turobnoj građevini.
Po ulasku unutra, obraćamo se portiru.
„Da, da, očekivali smo vas“, klima glavom i diže telefonsku slušalicu.
Na zidu iza njegovih leđa stoji kalendar, čiji vrh krasi ime klinike. Jun 2014. godine je u znaku Junga, koji je prikazan na fotografiji kako sedi za radnim stolom i drži lulu u ruci.
„Direktor klinike doktor Čapljić će odmah sići“, izveštava nas portir.
Pomenuti doktor se pojavljuje nedugo zatim. Ima oko četiri banke i liči na Šona Konerija iz vremena dok je glumio Džejmsa Bonda. Razvlači širok osmeh, od koga se Ivana momentalno topi poput snežne pahulje na toplom dlanu. Svečano objavljujem nepobitnu istinu: Sve su žene iste! Klara bi ga, garant, zaskočila već na stepeništu!
Ivana počinje da mu izlaže moj slučaj, a ja stojim do nje i buljim u svoje patike kao da me se to ič ne tiče. Razmišljam da li je kasno da uhvatim maglu. Nekada sam bio poprilično hitar. U školi sam nekoliko puta zaredom osvajao drugo mesto na krosu. Iz cele generacije samo je Buč bio brži od mene.
Iznenada osetim nečiju šaku na ramenu. Doktor Koneri, razume se!
„Pozdravi se sa sestrom, pa da ti pokažem tvoju sobu.“
Ivana se suzdržava da ne zaplače.
„U redu je. Ne idem u rat“, nevešto je tešim.
„Ne brinite“, kaže joj Koneri.
„Doći ću prekosutra da te posetim“, obećava mi Ivana.
Ne pokušavam da je odgovorim, jer znam da bi bilo uzaludno.
„Hajdemo sad nas dvojica“, govori mi Koneri.
Penjemo se na prvi sprat, ulazimo na dvokrilna vrata i skrećemo levo. Ispostavlja se da je moja soba na samom kraju hodnika. Od dva kreveta u njoj, jedan je već zauzet. Na njemu leži neko kompletno pokriven.
„To ti je cimer, Zoran, iliti srpski Maradona. Nije mu bilo dobro nakon ručka, pa je rešio da odrema. Imaš li mobilni kod sebe? Moraću da ti ga konfiskujem, takva su pravila. Ali, moći ćeš da koristiš klinički telefon.“
Vadim mobilni iz džepa i predajem mu ga.
„Ti se danas odmori, a sutra ćemo već popričati o svemu“, kaže i izlazi iz sobe.
Spuštam torbu i prilazim prozoru na kome su sa spoljne strane postavljene metalne rešetke. Soba gleda na dvorište klinike kojim dominira drvo guste krošnje. U njegovom podnožju nalazi se klupa sa naslonom na kojoj sedi sredovečna žena i čita knjigu.
Maradona se budi kasno uveče. Dok vraćam u neseser četkicu i pastu za zube, polako se izvlači ispod pokrivača.
„Ćao“, promumla.
Pokriva se i nastavlja da spava.
-
Nesporazum
1.000 rsdNakon još jedne polubesane noći, zahvaljujući trileru sa elementima horora koji mi je zapao prošle nedelje, te sam par puta ustajala da proverim vrata i prozore po stanu, ustajem jedva spremna za novi ponedeljak, da čujem koji su mi izbori ovog puta zapali. Ponedeljkom je sastanak na kojem se definišu zadaci i ciljevi za predstojeću nedelju. Rebeka ih definiše.
Međutim, na iznenađenje svih iz tima, sastanku se ovog ponedeljka pridružio i gospodin Ričard Džonson, direktor i vlasnik lično. Ne sluti na dobro, je naravno moja prva misao.
„Dobro jutro svima, nadam se da ste se lepo odmorili za vikend i spremni ste za nove avanture.“
Mhm, da baaaš. Odmorna, čila, vesela i ni malo paranoična. Moje misli nastavljaju dalje nekontrolisano da divljaju u pravcu otkrića razloga njegovog prisustva. Lakše bi i brže bilo da sam samo slušala šta je čovek imao da kaže, ali izgleda da je moja koncentracija još na nivou hrčka koji mota točak. Samim tim sam uspela da propustim njegov govor i prenem se iz misli kada čujem njegov glas.
„Gospođice Hil?! Da li je to u redu?“
O, Bože šta ću sada? U bunilu sam kao da sam upravo sletela kroz dimnjak. Bezmalo verovatno tako i izgledam. Ali ono što mi još više privlači pažnju je kako Rebeka izgleda, jer je crvena toliko da izgleda kao da će pući svakog trenutka. Na njenom je licu ispisan bes i zavist. Zavist? Usmerena ka meni? Zašto bi pobogu ona meni imala da zavidi?!
„Oprostite?“, kažem posramljeno pokušavajući da se priberem, smislim opravdanje za svoju mentalnu neprisutnost i način da saznam o čemu se, dođavola, ovde radi?
„Nadam se da će Vaša pažnja biti u boljoj formi ako prihvatite ovaj predlog gospođice Hil!“, reče Ričard zajedljivim tonom.
„Samo me je na tren prekinuo email sa naznakom „hitno“, ali se ispostavilo da i nije toliko bilo, izvinjavam se, imate moju punu pažnju!“ Sranje, nadam se da nisam još više uprskala.
„Pitao sam se da li bi Vi mogli biti dobar izbor za istraživanje španske obale, a s obzirom da sam čitao dosta recenzija na Vašem blogu verujem da bi to i te kako umeli da predstavite tako da svako poželi da bude na tom „rajskom“ mestu.“
„Oh, hvala Vam. Zaista sam zatečena…ali kada kažete „istraživanje španske obale“, je li reč o nekom novom romanu?“
„Pa, jedino ako sami ne napišete jedan dok ste tamo!“, reče Ričard smejući se.
„Nisam sigurna da sam Vas najbolje razumela?!“, pitam krajnje sramežljivo jer se bojim da moj hrčak i dalje mota i da mi je nešto jako bitno ovde promaklo.
„Sada ću objasniti!“, reče Ričard odlučno, a meni je pao kamen sa leđa, jer nije moj propust. Usredotoči se sada Daria, govorim sebi i stavljam se u mod apsolutne koncentracije.
„U svetlu sve češćih akvizicija i različitih poslovnih sporazuma…došli smo i mi do nove ideje za saradnju i proširenje posla. Došlo je do dogovora da se kroz naš časopis vrši reklama i prodaja aranžmana za Španiju, gde imaju jednu od svojih vila za smeštaj. Ispostavilo se da većinu Britanaca privlači španska obala. A Vaš zadatak, gospođice Hil, će biti da svojim pisanjem taj broj interesenata udvostručite, minimum. Kako biste imali kompletan uvid u područje i istražili sve lepote koje ima da ponudi bićete tamo mesec dana! Put i boravak u navedenoj vili su Vam naravno pokriveni. Uz to, možete povesti i svoju plus jedan osobu. Ovo istraživanje je zaista važno i trebalo je da ga obavimo Rebeka i kasnije bih se i ja pridružio, ali iz nekih ličnih razloga to neće biti moguće. U svakom slučaju boravak je plaćen i predviđen za dve osobe, pa ako će Vam biti lakše da lutate u društvu, samo izvolite. Šta god…samo donesite priču koja će kupiti, ovo je jako važno! Je li to u redu? Mislite da ćete moći?“
Srce mi lupa ubrzano, crvena sam i zbunjena, ne znam šta da kažem. Ali mi se vraća prekor s početka na moju koncentraciju pa kako ne bih ponovo pokvarila utisak uzbuđeno kažem – „Naravno, možete računati na to!“
„Odlično! Krećete narednog ponedeljka. Rebeka će Vam preneti sve detalje. Srećan put na Kosta Bravu, gospođice Hil!“
Sa tim rečima je napustio sastanak, a ja sam ostala zureći u tačku na zidu prekoputa raširenih usta.
-
Muškarci
810 rsdČIKAGO
Dobila sam pismo od alternativnog pozorišta u Čikagu. Pravo pismo, koje je stiglo poštom na adresu mojih roditelja. Madam Kovasch, stajalo je između ostalog, naše pozorište je prihvatilo Vašu dramu, bićemo počastvovani da budete gost na premijeri. I dalje, traže broj računa za uplatu honorara.
Sa ovim pismom odjurila sam kod Zelenog.
– Idemo u Čikago! – vikala sam. – Bićemo slavni, ti i ja, dušo!
Ali Zeleni je našao je izdavača koji je samo jedno od njega očekivao: da završi roman i da mu rukopis dostavi u određenom roku. Zato je dao otkaz u „Bludnom sinu“, taj posao mu je oduzimao previše vremena.
– Ne mogu – rekao je. – Ovaj roman mi je važan. – I dodao setno: – Ti i ja smo uvek u raskoraku. Nikada se nećemo sresti.
Kakva jednostavna istina. Bila sam tužna danima. Protok vremena je nezgodna stvar na koju ne obraćamo pažnju, već ga se tek ponekad setimo, obično kada bude kasno i kada se događaji više ne mogu preokrenuti i vratiti unazad. Možda bih uradila drugačije da mogu vratiti vreme? Možda bi i Zeleni otišao drugačijim putem?
Uglavnom, sada smo tu gde smo: on vreme cedi i računa od obroka do obroka, gledajući kako se zalihe novčanica tope baš u fioci u kojoj bi trebalo da rastu gomile tekstova koje piše. To je proces koji podseća na peščani sat, jer ako vreme troši na razmišljanje o poslu, uostalom i na sâm rad, za pisanje će mu ostati malo vremena. Sa druge strane, ako prilježno radi na stvranju zaliha novca rukopisi će ostati tamo gde su i bili, u njegovoj glavi, neotisnuti na papir, na kome treba da se nalaze ako želi da živi kao pisac. A ja se spremam da odem u Ameriku, ostavljajući ga siromašnog i samog.
Nevolja je što ni pristojnog izvora zarade, niti bilo kakvog drugog posla za njega nije bilo. Zato je oberučke prihvatio ponudu da postane portir na dve noći nedeljno u fabrici nameštaja. Meni, budući zaposlenoj u gradskoj ustanovi kulture i sa dobrom platom, ovo nije izgledalo kao dobro rešenje. „Zarađujem dovoljno novca za oboje, ne moraš da radiš te glupe poslove ako ne želiš“, govorila je iz mene moja savest, nesvesna da time buši ionako mekani mehur njegovog samopouzdanja.
Intenzivno sam se družila i sa Feđom, u čijem prisustvu me nisu hvatale seksualne bubice. Zeleni i Feđa se nisu poznavali. Pričala sam jednome o drugome i obratno ali se nisu sretali. U principu, žalila sam što nisu bili dva u jedan, odnosno jedan frajer sa dva lica. Zašto ne postoji tip Feđine otmenosti i manira, a da u sebi poseduje i ludilo Zelenog?
Feđa je voleo da cuga a ni ja nisam bila bolja. Pijančili smo po kafanama oko Save i Dunava, od Zemuna pa do Ade. Reke su moja parohija, govorio je. Na njihovim obalama propovedao je čitajući mi poeziju Bukovskog i govoreći vatreno o Karveru i Fanteu, a ja sam slušala širom otvorenih usta, očiju i srca, gledajući ga zaljubljeno poput kokoši. Bilo je nečega u njemu što je odavalo muškarca starog kova, kakvih sve manje ima na zapadnoj hemisferi. Mogla sam da budem s njim i na pustom ostrvu, mogli smo da budemo poslednji ljudi na svetu, opet bi sve bilo isto.
A tek Zeleni. Svoj najveći talenat, socijalnu inteligenciju kojoj bi lisice pozavidele, pretakao je u sopstvenu književnu poetiku, posmatrajući međuljudske odnose kao umetnost i nadahnuće. Delovao je, šireći oko sebe atmosferu na koju se kao muve za govna lepio polusvet iz Savamale. Na njegovim čitanjima poezije su uz pesnike i kritičare bili prisutni i ribolovci, čamdžije, portiri, policajci. I svi oni su ga obožavali.
-
Džesi i ja
900 rsdЏеси ме је звао када нисам био ту. Односно кад нисам био на мрежи, можда читава два дана телефон нисам повезивао на интернет, а он ме је звао преко видео позива на вотсапу. Ништа посебно нисам радио та два дана, просто ме је мрзело да проверавам мобилни, лаптоп ми је ионако био стално укључен и нисам био одсечен од света. Али од Џесијевог, бар за та два дана, јесам.
Јер Џеси за мене као да је живео на сликама и екранима, на мрежама, у једном потпуно другачијем свету од мог, од овог нашег – телесног. Ако би нестало струје и свих тих сигнала који премрежавају свет, мислио сам, и он би просто нестао, као да га никад није ни било, осим у нашим сећањима, мислима или сновима… али зар и сад има разлике?
Његова удаљеност није била само физичка, као некога ко живи у Америци и због посла често путује, већ пре као некога ко живи у некаквом потпуно другачијем свету, другачијој реалности, толико другачијој да можда и не постоји.
Али знао сам да су све то мистификације, залудни снови усамљеника који друштво тражи међу утварама, сенима, у које често, у својим мислима и жељама, претвара и реалне људе.
А Џеси – Џеси Палиостро се звао – био је и те како реалан. Његову слику ми је послао мој пријатељ из Тексаса, Камден Смит, са којим сам се само једном у животу видео, у Равени, а после смо се годинама прилично редовно дописивали и гледали и слушали преко видео-позива. Џеси се, кад је имао седамнаест, пријавио на аудицију на Камденов алтернативни кратки филм, који је снимао у Даласу, са неком блесавом идејом о духовима америчких староседелаца који се окупљају на месту Кенедијевог убиства, певају и плешу обредне песме.
Чим га је видео, Камден је хтео да му да улогу, али Џеси је после аудиције једноставно нестао, број телефона који је оставио био је непостојећи и Камден је почео озбиљно да сумња да ли је икада заиста видео тог високог и витког, чупавог и смеђег младића сањивих очију. Или му је само личио на некога, конкретно на његовог школског друга Алертона, којег је већ одавно изгубио из вида, а са којим је неко време, током раних разреда средње школе, био блиска душа.
Тај филм, стицајем разних околности, Камден никада није снимио, уместо тога је урадио један сасвим солидан документарац о хришћанским панкерима у Хјустону, а онда је, неке две године касније, сасвим случајно налетео на Џесија, на забави код неког филмског продуцента, а која је укључивала у модну ревију костима инспирисаних америчким андерграундом. Џеси се појавио међу манекенима, одевен у стилу Џоа Далесандра из филма Флеш, и изазвао је општу помаму међу окупљенима, и мушкима и женскима, који су код домаћина одмах почели да се распитују ко је „слатки и тужни Џо“, и да ли му је потребан неко да га утеши. Продуцент је објаснио како не зна ништа, да је моделе изабрала агенција и да могу да питају самог „Џоа“, пошто су модели позвани да се после ревије придруже забави.
И наравно, не треба ни да кажем да је, бар по Камденовој причи, Џеси опет нестао, а да нико није зна када и где. А онда га је, трећи пут, срео поново у Хјустону, у продавници плоча, загледаног у плочу Флитвуд Мека и наизглед потпуно одсутног. Камден није хтео да му се јавља, мислећи да га овај не би ни препознао, али момак је, као нечим привучен, подигао поглед и широко му се осмехнуо, а онда му пришао и загрлио га. Рекао је како му је жао што није глумио у његовом филму и како му много свидео документарац о панкерима. И даље је шушкао док прича и деловао исто онако љупко, као сасвим мало дете, са неким бескрајним поверењем које је разоружавало.
Овај пут Џеси није нестао, отишли су заједно на кафу и сендвич и договорили се да он свакако глуми у Камденовом новом филму, посвећеном његовом изгубљеном другу из младости Алертону и њиховом кратком, али, како га је Камден видео, духом прожетом пријатељству.
Тај филм још није снимљен и у овом тренутку не знам да ли ће бити, али Камден је остао у контакту са Џесијем Палиостром, који је у међувремену постао изузетно успешан модел, између осталог главна муза чувеног модног и уметничког фотографа Леа Фалучија.
Камден ми је причао о њему и ја сам ускоро почео да га пратим преко мрежа, његове фотографије, модне спотове, али и спотове за неколико меланхоличних песама које је у међувремену снимио у стилу софт-рока седамдесетих, у којима никада не отвара уста, него само тако хода плажама или празним и широким улицама и повремено гледа у камеру својим погледом сањивог детета, веселог и бескрајно тужног у исти мах, увек са златним привеском у облику срца око врата.
Испоставило се, међутим, и да је Камден Џесију причао о мени и овај је пожелео да ми се јави. Рекао је да ће ми се јавити преко вотсапа или већ некако, и ја сам био сав устрептао, неколико дана сам непрестано држао мобилни у приправности. Али неколико месеци је прошло од тада и ја сам већ престао да се надам, мада никад нисам заборавио на то обећање да ћу макар на кратко изаћи из свог скученог света и удахнути мало свежег ваздуха, за који сам из неког разлога мислио да ће ми га донети контакт са Џесијем Палиостром.
Деловало је као да ће то бити још једна од мојих неуспелих жудњи за дубоким и испуњеним пријатељствима, сновима о прожимању које укида наше свакодневне окове, о тим светлосним нитима између људи, које превазилазе границе времена и простора. И који су често биле окидач за моје писање, још давно док сам писао још нешто осим збрзаних чланака за сајтове у распону политичких до религијских, тезгарошког писања дијалога за сапунице и канцеларијских извештаја писаних окошталим бирократским језиком, који ми је неповратно покварио стил, а можда и читав живот. Док сам писао нешто што ме је грејало и за шта сам веровао да може да греје и друге.
А онда се Џеси ипак јавио, али ја нисам био ту. Узвратио сам му позив, више пута током наредна два дана, али овај пут он није одговарао.
Трећег дана је његов осмехнути лик ипак засијао на екрану мог мобилног телефона, са сунцем, пешчаном плажом и мирним морем у позадини, и ја сам се понадао да од тада за мене све ипак може бити потпуно другачије…
-
Ah, te oči konja
900 rsdDrljača
Tetka je debela, kod nje je prljavo, krevete niko ne namešta, prljav veš leži u gomilama, kuća se nikada ne provetrava. Toliko je mnogo slučajnosti, toliko je nezavršenih poslova i nezašniranih krajeva, usred pranja sudova ona sedne za trpezarijski sto u dnevnoj sobi i sređuje frizuru, sedi sa šnalom za kosu u jednoj ruci dok se sređuje drugom, a ipak ni to ne uspeva da dovrši.
Upalila je gasnu ringlu, tiganj je vreo, ona prži slaninu, razbije dva jajeta, uprkos svemu to je u stanju, zna da hrana treba da se iznese na sto kada muškarci dođu, ali i dalje nije završila pranje sudova, sedi u dnevnoj sobi, kači i poslednju šnalu za kosu i vraća se slanini, zagorelim jajima. Isključuje gas, baca nekoliko kriški hleba na sto, jetrenu paštetu, margarin, kutiju keksa, ona to gotovo sipa iz rukava, sada je i naprala toliko sudova da ima i čistih šolja i noževa i tanjira, ona reže još tačno dve dodatne komadine hleba i u istom tom pokretu lomi okrajak, trpa jednu polovinu usta, a drugu baca psu.
Muškarci ulaze, naradili su se, imaju onaj sjaj rabotnika u očima, razdrljenih košulja i velikih šaka, sedaju za sto i počnu da mažu margarin na hleb ali ona ne seda s njima, nikada, ona nema mira, pokupi samo dve mrtve muve iz toplog mleka u smočnici, nalije iz kofe u bokal, s debelim slojem žućkastog kajmaka, jedna utopljena muva pliva, stane zadnjicom priljubljenom uz šporet i jede keks, sipa vrelu vodu u lonac za čaj. Ona razgovara s muškarcima, pita za ovo ili ono, ali nikada se ne zadržava na temi, nju odgovor ne zanima, nikada se ne upušta u priču o onome o čemu oni razgovaraju, o tome kako se sve odvija u uobičajenim rutinama ili po nekom već zacrtanom planu.
Razgovara se o repi, raznim vrstama čičaka, ledenoj travi, zdravcu, o senu, treba li ga okrenuti, da li je dovoljno ležalo, mogu li računati da će ga sutra uneti ili tokom večeri, ima li šanse za oluju, štaviše za pljusak, koliko će tovara ostati. Ali ona se time uopšte ne bavi, time da im se mogu isprečiti sve moguće teškoće, da mogu iskrsnuti raznorazni problemi, ona ne vidi drugo do da je lep taj tamo tovar, sva ta roba, sama količina, da će je biti do krova, ona se vazda nalazi negde drugde, izvan konteksta, onog čisto praktičnog, kako će se to sve uneti u ambare i silose, ona ič ne ulazi u taj posao i te napore koji se ulažu da bi se do roda došlo.
Ona se uvek nalazi u istoj rasejanosti, u mirisu sena, tom vazduhu vrelom od sunca, gotovo kao od pekarske peći, u mirisu rose i kravlje balege, u vazduhu prepodneva, u mirisu pokreta, efikasnosti, ali ne svoje efikasnosti, već muškaraca, njihovog znoja, smrdljivih nogu, čekinjave brade i duvana. Ona ih pogladi po obrazu, i muža i devera i štalskog momka, razdvoji jaja na oko jedno od drugog, istrese svako ponaosob iz tiganja na njihove tanjire i odvrne radio da čuje vesti, da čuje glas Olea Emila Risejera. Ali njoj ne znači to šta on priča, već glas, taj dobro znani glas koji ispunjava kuhinju, ispunjava nju, i koji je jednako stvaran i živ kao ti muškarci, kao da joj je Ole Emil Risejer blizak prijatelj, rod rođeni, štaviše najbliži rod, kao i svi koji ulaze u taj krug, njen krug.
Ona maže jetrenu paštetu na hleb za kera, jednim uvetom sluša muža, pa devera, sluša o drljači, koju su već pre kafe okačili na dizalicu na traktoru i vratili se senu, na trenutak, dok se stoka hrani, sedi u ogradi kod teladi, a muškarci su opet isparili, nema ih u kuhinji. Ali ona ih prati, izađe na stepenište, odjednom ne može bez njih, već čezne za njima, ne smeju da idu, nedostaju joj, ona slèdi devera sve do traktora, sve dok ne zauzme mesto i startuje motor.
Njoj se čini da je sve to tako lepo, miris benzina, blok motora i vruće ulje i izduvni gasovi, ne može toga da se nagleda i namiriše, treba da ubije vreme, sve to vreme, dok se oni ne vrate, dok ponovo ne bude morala da postavi sto za njih, opere posuđe i pripremi hranu, dok opet ne bude nameštala krevete. To je čitav jedan beskraj vremena u koji je bačena, od čega je hvata strah, na trenutak, tako da joj šake utrnu, izgubi osećaj u njima.
Ali njoj ne uspeva, nema snage da ode s njima na polje, napolje s muškarcima, gde njeno telo samo smeta. Ona ne može da se znoji, ne može ništa da podigne, ne može da se natera na to, ne može da bude nigde drugde osim u kući ili u bašti ili u Šumici, ne može da bude u nekom drugom svetu osim u ovom svetu koji sama definiše, u širenju lepog raspoloženja, u toj priči čiji smo deo sve vreme dok sedimo s njom za stolom, posežući rukama da uzmemo mleko.
Ona uhvati poslednji nagoveštaj drljače preko ograde, zujeći zvuk zubaca, svega dobrog što drljača sadrži, oguljenu žutu farbu, snažan zamah u vazduhu dok visi na dizalici i toliko je puna sebe kao drljača, jedno dovršenje misli, svake predstave o tome šta jedna drljača može biti, i tako, s potvrdom onog dobrog, ona može da nastavi dalje.
Jer ničeg nema a da nije dobro, za to se neko pobrinuo, jer takvo je stvaranje, upravo kao dovršenje misli, svake predstave o stvari. Drljača jeste takva, i krošnja zlatne kiše je takva, a sada i senka ispod nje, i baštenska stolica u koju Tetka sedne i gde na trenutak misli da čuje đeram, spusti pogled na mrave, koji su tako užurbani. Sedi ona tu s novinama, fale joj naočare „za blizu“, guli krompire i već ide do sanduka u ledari da donese kolbase ili mleveno meso za faširane šnicle.
-
O izračunavanju zapremine II
900 rsd# 368
Pa šta sam ja zamišljala? Vreme kao ringišpil u koji možete da se popnete i da siđete s njega kako vam se ćefne? Godinu kao reku koja teče negde ispod mog osamnaestog novembra?
Sedim pored prozora u sobi broj 16 u „Hotelu di Lizon“. Sakupljam dane. Trista šezdeset pet novembarskih dana. Ali koja vajda od toga? Kao da gomila istovetnih jesenjih dana može da bude godina. I koja vajda od toga muvati se pri kraju takve jedne godine i spremati se za skok? Ili ronjenje? Godina dana čekancije i evo opet je došao osamnaesti novembar; mogla sam lako i bez ponavljanja na ovom mestu u koje sam upravo ušla. Da li sam to zamišljala: osamnaesti novembar s otvorenim vratima i slobodnim prolazima do nekog prepoznatljivog vremena? Možda. Ali nije tako kao što sam mislila.
Cunjam u svom osamnaestom novembru. Tražila sam gde ima neki izlaz, ali nema izlaza. Tragala sam za razlikama, ali nema razlika. To je jedan te isti dan, i sada ne znam kako sam mogla da mislim da je negde dole ispod svih ovih mojih dana ležala neka obična godina s jednim novim osamnaestim novembrom koji se polako približava. Kao da se istinitije računanje vremena nalazilo negde u dubini, kao da su sva moja ponavljanja bila samo površina, a da je prava godina gamizala ispod nizova osamnaestih novembara. Kao da će neki novi osamnaesti novembar da ustane pre kraja godine i povede me nazad. Ili će proći pored mene, pa da mogu da uskočim u njega u punoj brzini, iz mog vrtloga ponavljanja. Kao da će mi doplivati neki pojas za spasavanje, neki novi osamnaesti novembar koji će moći da me spase iz okeana ponavljanja, parče nekog plutajućeg debla za koje bih mogla čvrsto da se uhvatim dok ne dođem do nekog kopna, dok me voda ne izbaci u devetnaestom novembru, i jednom danu s friškim novinama uz moju kaficu, s novim recepcionerom iza pulta, u jednom jutru bez kiše. Ili možda s pljuskom, poplavom, grmljavinom, snegom, čim bilo, samo da je nešto drugo. Kao da je moj dan broj 365 bio neki magični završetak, ne samo brojka u beskonačnom nizu. Kao da je moj dan broj 366 bio neki novi početak, neki novi osamnaesti novembar. Sa hodnikom do devetnaestog. I dvadesetog. Kao da je postojao neki izlaz, ne samo dan, koji je nestao i ustupio mesto sledećem osamnaestom novembru pa opet sledećem danu, do dana broj 367 i dana broj 368 i jutra broj 369.
Ako se ništa ne bude desilo, niz će biti beskrajan. Ništa se nije desilo i niz jeste beskrajan. Nije mi došao neki novi i drugačiji osamnaesti novembar, iz dubine nije pokuljalo neko istinitije računanje vremena, nije mi doplovio čamac za spasavanje, nisam izbačena na obalu u devetnaesti novembar, i nije nastao nikakav dvadeseti. Ovo je onaj isti osamnaesti novembar, i ne može se videti nikakva promena.
Juče sam se rano probudila. Pala sam u dubok san posle dolaska u hotel, iscrpljena posle onih mojih dana u napetom iščekivanju novog i promenjenog novembarskog dana. Probudila sam se uz trzaj i odmah sam mogla da osetim kutiju s rimskim sestercijem koji mi je Filip Morel dao. Ležao je u svojoj kesi pored mog jastuka, i setila sam se šta se bilo dogodilo: da sam srela Filipa i zajedno s njim otišla u njegovu radnju. Da su mi Filip i Marija pokazali svoj novi stan. Setila sam se našeg lutanja kroz predmete ranijeg stanara. Ispričala sam im za sve: da se vreme raspalo, da se nadam da ću se vratiti u prepoznatljivo vreme. Oni su me doslovno isterali s rimskim sestercijem u kesi.
Smesta sam ustala iz kreveta, obukla se i sišla do recepcije. Nisam znala koliko je bilo sati, ali novine su bile donete i to su bile iste one novine. Od osamnaestog. Tek odštampane i netaknute. U trpezariji je kafa potekla iz onih aparata, stolovi su bili postavljeni, a osoblje je počelo da donosi hleb i kroasane na poslužavnike i u košare. Sela sam i ponadala se da će barem nešto biti drugačije nego za drugih novembarskih dana, ali nije bilo razlike, i uskoro sam videla kako se jutro ponavlja. Videla sam ona dobro poznata lica i pokrete. Videla sam krišku hleba kako pada na pod, lak i slabašno lelujavi pad s efeom. Bio je to onaj osamnaesti još jednom, naravno da je bilo to.
Čitav dan otkako sam se probudila pa sve dok uveče nisam legla na spavanje, u svemu, ama u svemu je bio tačno onakav kao svi drugi dani, jedan dan pun prepoznavanja, i kada sam se jutros probudila, opet je bio osamnaesti novembar. Nije bilo nikakve razlike.
Nesmetano sam prošla u godinu 2, ili bolje rečeno, stigla sam do osamnaestog novembra #368 u vremenu bez godina i bez godišnjih doba, vremenu bez sedmica i meseci, bez ičega drugog osim jednog jedinog dana koji se ponovo odigrava, i mogu samo pretpostaviti da će se tako i nastaviti. Ne mogu drugo da pretpostavim. To je neka greška koja se ne može ispraviti. To je postalo hronično. Jedino što se vraća jesu moja dvadeset četiri časa. Dolazi jutro, dolazi veče i dolazi noć, pa ponovo dolazi jutro, istog dana koji je „prošao“.
Sedim u sobi broj 16 „Hotela di Lizon“. Danas nisam doručkovala. Nisam stigla dalje od recepcije, gde sam bacila pogled na novine, a onda sam se okrenula nalevo krug u moju sobu. Ne želim da vidim kako se kriška hleba leluja prema podu.
-
Ima jedan veliki otvoreni trg u Bordou
1.000 rsdTaksi vozi duž velikog trga, skreće na trotoar. Ja sam u Bordou, treba da imam izložbu u ovdašnjoj umetničkoj galeriji. Videla sam galeriju preko interneta, proveli su me kroz nju u 3D animaciji, nalazi se u staroj magacinskoj zgradi iz kolonijalnog doba. Glavna sala izgleda kao crkva, s velikim stubovima i zasvođenim hodnicima i prozorčićima visoko gore na dužim zidovima. To nije crkva, a prostor je prazan.
Dolazim prva, danas, sama, sutra treba da dođe i Johanes. Uskoro će biti godinu dana otkako smo se sreli. Johanes nema dece. Ja sam bila udata, imam Sofiju od sedamnaest godina. On nikada nije duže bio s nekom ženom. Nikada nije bio u nekom odnosu. Bio je sam, uvek, samo on.
Gledam kroz prozor dok šofer završava posao s kreditnom karticom i računom. Trg je kao kvadrat, ima drveća duž tri strane, u duplim redovima, poput aleje. Četvrta strana je okrenuta prema reci. Na sredini nema ničega. Ima šljunka, finog šljunka, poput peska. Šofer mi vraća karticu, otvaram vrata, iznosim koferče. Ostanem u mestu i osvrćem se okolo. Grande Place de Bordeaux, čitala sam o njemu u vodiču tokom leta. Osećam se kao da sam ovde već bila. Sliku sam dobila u glavi posle završetka prethodne izložbe, pre skoro dve godine. Gledam je sada, to mesto na slici, to je ovde. Ali nikada u životu nisam bila ovde.
Na slici izlazim iz nekih kočija, saginjem se i silazim niz ona dva stepenika ispod vrata. Ne znam da li sam muškarac ili žena. Imam crnu odeću, pantalone, izgleda da samo to vidim, niz noge, i cipele, crne kožne. To je kočija s konjima. Na velikom je otvorenom trgu, s drvećem duž tri strane.
Slika mi se veoma nametala kad je došla. I snažno. Onespokojila me je. Nisam je kapirala, iako je u isto vreme bila veoma razgovetna. Htela je nešto da mi kaže, ali nisam mogla da vidim šta, i otad sam je tako nosila sve vreme. Bela svetlost – ili da li je to taj beli pesak – svetlo je oštro, a toplota je nekako nepoznata, nova. Duž jedne strane trga nalazi se duguljasto polje, nalazim ga pogledom, i o njemu je pisalo u onom vodiču, i na jednom kraju polja, nekada davno, smrtno su kažnjavali ljude. Odrubljivali su im glave, ili vešali. To je bilo gubilište.
Ne znam zašto je duguljasto to gubilište. Kao da je bilo potrebno marširanje, obeleženo rastojanje, s jednog kraja do drugog. To me navodi na pomisao na trku sve do crte za skok u dalj, u jamu s peskom iza crte. Ili na središnji prolaz u crkvi, na hodanje dok svi sa obe strane u svim klupama ustaju i staju pred vas i zure.
Slika odonda, iz nekog vremena, postoji unutar one koju sada vidim. Dok stojim tamo, odjednom mi pristiže još detalja. Izlazim iz kočija, i sada vidim da su pokrivene, ima sedišta na obe strane, s plišanom presvlakom, otvorim vrata, niska su, saginjem se i izlazim, gledam nadole, niz svoje noge, dole su cipele, crne pantalone.
-
Poslednji sati samoubice
990 rsd1. Kloaka
Trinaesti maj dve hiljade sedme. Dva časa posle podne. Naš patrijarhalni komšiluk odnedavno je postao bogatiji za još jednog malog delinkventa, a verovatno i budućeg narkomana, silovatelja, ludaka i serijskog ubicu. Bože me prosti što te spominjem, ali ja antipatičnije, razmaženije i nevaspitanije derište u životu nisam sreo. Ne bih, doduše, smeo da ustvrdim da do srži prezirem baš svu šestogodišnju srpsku balavurdiju, ali to naprosto postaje nepodnošljivo. Juče sam, sa bezbedne distance voajera, imao priliku da prisustvujem jednom užasavajuće morbidnom obredu: Đurađ je u blizini kontejnera pronašao leš pregažene mačke (kojoj su kerovi već stigli da raščerupaju utrobu), a zatim ga preneo i stavio nasred naše ulice, da bi potom i sâm prilegao na asfalt, u njegovoj neposrednoj blizini, zažmurio i odjednom postao nepomičan. Naša ulica je malo uvučena i ne previše prometna, s obzirom da je jednosmerna, i da se njome pešice bez problema može ući u veliki gradski park. Znajući da majka više ne naseda na njegove otrcane marifetluke, palo mu je na um da se, umesto dotadašnjih jalovih nastojanja da istraumira svoje najmilije (izležavajući se beživotno u travi svoje okućnice), sada nasred ulice počne praviti mrtav; ne bi li, možda, neki slučajni prolaznik pomislio da su kola, pregazivši mačku, istom prilikom udarila i dete, koje se – gle čuda! – sa svojom sirotom macom sve dotad bezbrižno igralo van ograđenog prostora dvorišta, nasred proklete ulice, maltene u strogom centru grada od sto hiljada stanovnika! Po svemu sudeći, još jedan u perverzno dugom nizu dokaza da glupost ne poznaje granice. Ipak, nećete verovati, jedan dobroćudni omaleni starčić, duge sede brade i smežuranih obraza, u lakom platnenom kaputu sa širokim reverima boje trule višnje, upravo je toga jutra pošao u šetnju ka parku, da malo uhvati jutarnje svežine; i to baš našom sporednom uličicom. Kad ga ugleda gde leži, onako mršav i, usled anemije, bled kao utvara, jadni čovek samo što u nesvest nije pao. Sine! Jesi li dobro?! Sine! Kuku, majko, ne odaziva se! Dete! ‘Alo, dete! Ljudi, iz koje je kuće ovo dete?! Nije mu dobro. Zovite hitnu pomoć! Čujete li?! Upomoć! Upomoć, ljudi, upomoć! Kukao je starac, zapomagao, u tri se vode bio preznojio – nigde žive duše. Za sve to vreme, mali antihrist nije se ni mrdnuo. Potresnu scenu posmatrao sam kroz zatvoreni prozor terase, dezerterski pritajen iza zavese od ljubičastog tila, zato što nisam imao želudac da se u sve to opet uplićem. Nije prvi put da se ovako iživljava nad nedužnim starcima; jednog sam već spasao iz slične situacije, otkrivši mu da mali nitkov blefira samo da bi privukao pažnju. U zlo doba, pošto se starčeve vika i kuknjava neko vreme nisu stišavale, Đurađeva majka, očito razdražena bojom tog promuklog staračkog glasa, napokon nađe za shodno da izađe, u brzini greškom nazuvši muževljeve kaljače. Međutim, Đurađ, čim to vide, od početka sve vreme lukavo čkiljeći na jedno oko, ustade i brzinom vetra utrča u dvorište, pa stade ispod ragastova ulaznih vrata, i odatle nastavi da pomno prati dalji razvoj zbivanja, uvijajući telo i nesvesno opisujući krugove desnim kolenom, gledajući starinu ispod oka, podsmešljivo, izazivački. Majka se najpre izvinila starcu, u svoje ali i u sinovljevo ime, a potom je i malu ništariju nekako privolela da priđe da se i lično izvini, što ovaj, naposletku, teška srca i učini. Sine mili, tako si me uplašio. Opasno je tako da ležiš nasred ulice; neki auto je stvarno mogao da naiđe. Sa tim stvarima nije se šaliti. Nekada vozač, iako te vidi, možda neće moći na vreme da prikoči. Nemoj više tako, dušo dedina. Vidim ja da si ti dobar dečak, poslušan. Hajde, živ mi bio, sokole, i zdravo mi ostao!
DOBAR DEČAK! Izlapeli starče, gde su ti oči? Drtino matora, šta to govoriš? Taj isti dobri dečak, kako ga tada nazva ovaj smeteni starac, je, u danima koji su usledili, počeo da seje užas kakav do tada nije viđen u našem susedstvu. Sklon sam tome da pomislim da će, bude li se ovako nastavilo, Đurađ jednoga dana završiti kao ljudožder.
-
Hvatač Sunca
810 rsdDAROVI NAŠIH ROĐAKA
Rodila sam se 29. decembra. Mom rođenju umnogome je pomogla vozačka bravura majstora koji nas je kroz tunel od po metar i po snega sa svake strane i zaleđenim džombama na drumu dovezao iz bioskopa u porodilište. Moja majka je „ceo taj cirkus“ opisala sledećim rečima:
– Strrrašnooo! Sneg i led na sve strane, jedva smo stigli do bolnice! A tamo – kupleraj! Svi pijani! Oni već uveliko počeli da slave! Doktori loču, drpaju sestre za dupe, mene stavili na neki sto, tobože nema slobodnih kreveta. Samo što mi ne kažu u facu – Gde si, bre, našla da se porađaš na Novu godinu! Kad sam to preživela…
Ipak, preživela je i slavili smo moje rođendane. Ja nikada nisam bila meritorna da ocenim da li je nešto luksuzno ili skromno – takva sam rođena. Meni je bilo mnogo lepo! Volela sam kad je kuća puna ljudi, kad deca jurcaju na sve strane. Volela sam mamine pite, rusku salatu i tortu sa piškotama. Takođe i novogodišnje ukrase koji su toga dana već uveliko krasili gotovo sve naše domove. Za razliku od moje majke koja bi svaki dolazak gostiju ispratila gunđanjem – „Sramota da ljudi gledaju oljušteni nameštaj, tepih koji su ’krojili’ moljci, da propadaju kroz ove kauče jer federi više ne postoje…“ – ja sam bila selektivna samo u povodu poklona, budući da oni ostaju. I pošto na mom licu oduvek sve „piše“, en puta sam izblamirala roditelje na taj datum. „Uh, opet knjiga…“ – svi su čuli, mada nisam izgovorila.
Moji roditelji su još u onoj bolnici shvatili da sa mnom neće biti jednostavno. Lepo kao proslava praznika, da. Ali ne i lako! Stoga su me otkako sam progovorila mudro pitali šta želim za rođendan. I glasno se čudili tome kako sam još kao sasvim mala imala spreman i tačan odgovor u koji su bile ispravno ukalkulisane i njihove ograničene novčane moći. Hoću medu srednje veličine. Hoću sanke bilo koje samo da se klizaju. Hoću ploču od te grupe i ta pesma da bude obavezno, farmerke broj taj, duks u jednoj od ove tri boje, ranac i za školu i za izlaske i za putovanja. I negde u to vreme je okončano proslavljanje mog rođendana – u doba ruksaka. „U skladu sa okolnostima.“ Tu i tamo bih iskamčila još neku knjigu – što sam slavila, slavila sam.
No, pre nego što će nas snaći „okolnosti“ i u naš dom su, kao gotovo i u svaki drugi, dolazili ljudi, prevashodno rodbina. Mamini grčki rođaci su nailazili u gastarbajterskom tranzitu. Švajcarske čokolade bile su neotuđive! Konstantno sam imala kolekciju. Tata je svoju rodbinu u Crnoj Gori upoznao tek pošto je upoznao mene i moju nezajažljivu čežnju za morem. Petrovac na moru? Sjajno! Skadar isto tako, kao jedno nadmore za koje sam vezana nikad presečenom pupčanom vrpcom. Uglavnom, naši crnogorski rođaci su dolazili čoporativno i svi od reda donosili bombonjere i vaze iz samoposluge. S pravom su smatrali da su to nebitni dekorativni momenti uz pršut, sir, vino…
Mama je bila strogo zabranila da se skida beli (tada ukrasni) papir sa bombonjera. Odlagala ih je na vrh regala. Mene su, pak, te tanke kutije mamile više od svega. Gledam tako jednoga dana tužno u štek koji se uveliko približio plafonu, i odvažim se! Slistim pola. Kad, evo je mama, došla ranije s posla:
– Da li si ti normalna?! Hoćeš da zaglaviš u bolnicu?!
– Nisam baš tako mnogo pojela, zašto u bolnicu?
– Bog sveti zna koliko su stare te bombonjere i koliki su put prevalile od rođaka do rođaka! Pa, ako ti nisam sto puta rekla da one služe za poklon, da se šalju dalje, a ne za jelo!
– Ali neko će da ih jede.
– Neće ako ima imalo mozga u glavi! To ide iz ruke u ruku, sa regala na regal! Pogledaj samo papir, i on je već otrovan! Ali tebi zinulo dupe…
Uistinu, desilo se da sam se jednom otrovala čokoladom. Parčencetom! Usud je hteo da je čokolada bila „mamina“, tj. za kuvanje. Moja grčka baka i ja smo se našle same u stanu, ja sam počela da vapim za čokoladom, baka je sve prevrnula i jedva izbunarila u špajzu tu verziju – za kuvanje – tri-četiri preostale kockice. Uzela ona jednu, ali njoj ništa. A mene su vodili u bolnicu na ispiranje stomaka. Baka je bila mesecima uvređena do koske jer je doktor, čuvši da je i baka jela otrovnu čokoladu, rekao: – Ma, manite, ona je stara, ona može i makaze da pojede!
Bake nema već dve decenije. Mama je otišla pre četiri godine. Aparat za merenje pritiska – dar grčkog rođaka – pokvario se još za bakinog mandata. Ljudi sve ređe dolaze u ovu kuću. Kažu da su nastupila takva vremena. Tata i ja se trudimo da budemo zdravi, ili makar da se tako osećamo.
Tu i tamo odem na neku slavu, ponesem bocu vina (nikad bombonjeru!), osetim se čudno gledajući skupe cvetne aranžmane, umetničke slike, tepsije od naročitih materijala, čak i mobilne telefone u svojstvu poklona. Pomislim – dobro je, bar nije za jelo. Osim cveća, sve može slobodno da se šalje dalje.
-
E, jbg!
810 rsdПРОШЛОСТ
Деведесетих година Русија је, знамо већ, доспела у чудне околности. Старо је нестало, а ново још није наступило, па је тако Русија постала одличан синоним за Постмодернизам, а да тога ни сама није била свесна. Угојена и прождрљива Постмодерна дошла је у ову земљу као освајач и прва после Монгола успела и да је освоји.
Ви то наравно нисте ни приметили, пошто је свако до вас целина за себе – неко је, на пример, козак, неко агент за некретнине, неко геј, проститутка, убеђени верник, полицајац, комуниста, националиста, домаћин, самохрана мајка, али заједно…
Заједно сви ви формирате једну безобличну масу, која потхрањује Постмодерну, попут хиљада нуклеарних реактора. Незграпност и наивна глупост ове земље је одлична храна за Њу.
Управо деведесетих година многи руководиоци музеја распродавали су своје ризнице на све стране. Један од тих музеја распродао је збирку кипова конгоанских богова, која се распршила по разним приватним колекцијама, служећи као украс, елемент декора и слично.
А богови баш и не воле када их померају. Богови су, ако ћете право, велики лењивци. Кад бисте само знали колико је Ра био срећан кад је коначно престао да се устаје сваког јутра и језди небом у својим колицима? О, плесао је од среће. Али када богове ставите да висе изнад камина у кући неког јекатеринбуршког кримоса, који му пред очима спава са својом секретарицом, а понекад од досаде и мастурбира, тада бог почиње сасвим озбиљно да се пита о смислу постојања. Али нећемо о томе, бар не још.
Петербург је, на пример, баш велики град. Ту умире велики број људи. Разни градови се хвале количином туриста, добром повезаношћу са ауто-путевима, такмиче у лепоти архитектуре, али можда би на прво место требало ставити могућност да се умре на најразличитије начине.
А Петербург је у томе прави шампион, и то не само у Русији, него и у свету. Ето, бар у нечему је та земља коначно постала водећа, достижући истински светски ниво.
Почнимо, на пример, до тога да у граду на Неви без проблема можете да умрете од астме. Исто тако, могуће је да покушате да препливате Неву, што је пошло за руком сасвим малом броју људи. Можете да се опробате у предозирању алкохолом или дрогом. Можете да умрете у пијаној тучи, да будете опљачкани, убијени и силовани, а можда и силовани а тек потом убијени, већ према укусу.
Али случај Павла Петровича је био сасвим изузетан, јер је он умро као истински постмодерниста – сасвим обично и истовремено веома чудно.
Смрт је наступила у 22:16, када се шездесетседмогодишњи Павле враћао кући из биоскопа. У прошлости је радио као кинооператер, и кад је отишао у пензију радо је наставио да гледа филмове, користећи попуст за пензионере, и то нарочито увече.
Смрт је наступила као последица акутног застоја срца, баш у лифту покојникове вишеспратнице, где несрећни пензионер никога није могао да дозове у помоћ.
Али, проблем је био у следећем – медицинска експертиза је показала да је човек умро до срчане инсуфицијенције, али у лифту је нађена само једна половина његовог тела – она изнад карлице. При чему је на основу те половине изведен закључак да није било никаквог насиља – коса није била рашчупана, одећа изгужвана, нити су пронађени било какви отисци.
Необичности смрти доприносила је и чињеница да је друга половина тела пронађена такође у лифту, само не у истом улазу, чак ни у истој згради, већ у суседном рејону.
Чињенице везане за ову смрт потресле су петербуршку јавност, која је, у складу са својим најбољим традицијама, одмах заборавила на читав случај, поново се посветивши фундаменталном и кључном проблему града – изградњи још једне цркве на неком тргу.
С друге стране, смрт Павла Петровича је осигурала много непроспаваних ноћи полицајцима, који су се, излазећи да попуше коју усред ноћи, питали: „Чекај, испада да је неко испрепадао старца, сачекао да он умре, а онда раскомадао тело и један његов део однео у другу зграду, удаљену неколико километара од места злочина? И то без трагова крви? Без сведока? Или је неко пронашао већ мртво тело. Поделио га на две половине и… опет пренео у суседни рејон? И у оба случаја је мајсторски уклонио отиске“.
У сваком случају, смрт је остала неразјашњена, али је утицала на мене, зато што се, да се није догодила, ја се не бих нашао у стану Павла Петровича, а да се тамо нисам нашао, не бих из његовог стана украо књигу.
Ја сам, иначе, скроман новинарчић, који пише за ђубре од сајта. Тог дана се није могло ући у покојников стан – медији су наваљивали као мува на говно (као и иначе), па је била огромна бука и гужва.
Није било ни говора о било каквим правилима новинарске етике (ХА!) – све су дотицали рукама, све газили.
И ја сам у свој тој гужви потајно украо једну књигу – сасвим обичну, ни по чему упадљиву, осим наслова:
≅Ψτψϕγβχϕψψσθ ηφϖϕψ ϖτηνδφυφ γβχϕντκζ≅ ненаписани роман мртвог писца
Интригантно, зар не? Наравно да новинари не би смели тако да се понашају. Ниједан нормалан човек не би смео тако да се понаша, али – ја јесам. Украо сам књигу од мртваца и однео је кући.
-
Atopija
900 rsd-1 Uvod
Sistem za traženje nestalih osoba funkcioniše sasvim precizno. Otkako dnevne novine više ne izlaze, beleška o nestanku se najpre objavljuje na društvenim mrežama. Za početak, vest sadrži samo osnovne informacije, teze koje mogu biti koordinate nečijeg života. Javnost se o detaljima obaveštava kasnije, putem internet portala sa zabavnim sadržajem.
Jedna od takvih objava, čija istinitost nije do kraja utvrđena, ali je izazvala poprilično interesovanje javnosti, glasi ovako:
N. N. (52), razveden, otac dvoje dece, službenik u privatnoj kompaniji, bez jasno utvrđenih fizičkih i psihičkih poremećaja, bez upečatljivih karakteristika. Poslednji put viđen na sistemu sigurnosnih kamera: 21.5. u 21:25 na železničkoj stanici. Nakon ulaska u voz gubi mu se svaki trag. Poslednja osoba sa kojom je kontaktirao: Nepoznato.
Kada se vest objavi i podeli, primenjuje se uobičajena procedura. Službe traganja prvo koriste konzervativne metode: proveravaju signal mobilnog telefona, onda čip na ličnoj karti. U 92 odsto slučajeva, ni jedno, ni drugo nisu ni od kakve pomoći. Ali procedura je takva i ovaj se korak mora poštovati.
Kad mobilni i lična karta ne pomognu, u algoritam se ubacuju svi ostali dostupni podaci o nestalom. Specijalni policijski tim za traženje ljudi ima na raspolaganju bazu od čak 12.487 pojmova – psihofizičkih osobina i stanja, karakternih crta, sociopatskih i psihopatskih devijacija, društvenih i političkih stavova, materijalnih, socijalnih i obrazovnih statusa, fobija i kompleksa, seksualnih afiniteta, ličnih interesovanja, talenata i brojnih „nekategorizovanih vrlina i mana“, koji mogu biti deo ličnosti nestalog. U slučaju N. N. (52), u inicijalnom izveštaju, algoritam bi mogao, ali ne bi nužno morao, da izabere neke od sledećih pojmova:
Visoko obrazovan, srednje situiran, razveden. Asocijalan, nekomunikativan, dislektičan. Atoničan, atopičan, apatičan. Agorafobičan, ohlofobičan, dismorfofobičan. Netolerantan, neprijatan, nepouzdan. Blago erektilno disfunkcionalan, disomničan, hipohondričan. Kritičan, duhovit, ciničan. Razdražljiv, plašljiv, paranoičan. Melanholičan, sentimentalan, patetičan. Antiglobalista, ateista, antimodernista.
Ti podaci se kasnije prosleđuju medijima, koji ih sastavljaju u rečenice, zatim u tekstove i tako pažljivo i detaljno sklapaju priču o životu nestalog prenoseći je uz pretpostavke koje bi doprinele atraktivnosti priče, samim tim i većoj pažnji javnosti.
Statistika govori da postoji bitna razlika između nestanaka muškaraca i žena. „Muškarci beže, žene se kriju“ – piše doslovce u jednom od priručnika – „iako su efekat i manifestacija nestanka kod oba pola isti – nema ih, nisu dostupni ljudima oko sebe“. Beleži se i ovo: „Kod osoba muškog pola razlog nestanka krije se u njihovoj okolini, kod osoba ženskog pola, taj razlog je uglavnom u njima samima“.
Međutim, da li je baš uvek tako? Jer, ovo je samo matrica, mogući skup podataka koji se ubacuje u softver. Cilj je da algoritam od datih pojmova izbaci potencijalni scenario nestanka, a onda se po tom obrascu dalje traga, uz pomoć prikupljenih informacija iz medija i sa društvenih mreža. U slučaju N.N. (52), svakako bi bila ostavljena i mogućnost samoubistva, mada statistika pokazuje da ono više ne dominira kao konačni ishod nestanaka. Radikalni teoretičari ljude novog doba nazivaju dvostrukim kukavicama: „Suviše slabi da se bore, nedovoljno hrabri da sebi presude“. I još kažu: „Moderna vremena nemaju svog Kirilova.“
Ljudi nestaju na najrazličitije načine. Prisilni nestanci – primitivni oblici kriminala poznatiji kao otmice – gotovo su iskorenjeni u Evropi. Razvojem tehnologije i policijskih metoda poslednjih godina takvi slučajevi se veoma lako rešavaju. Za razliku od dobrovoljnih nestanaka, o kojima se već čitavu deceniju razvijaju posebne doktrine i sukobi mišljenja psihologa i kriminologa. Zabeležena je prava pandemija nerešenih slučajeva nestalih ljudi. Za njih važi pravilo – onaj ko ne želi da bude nađen, obično u tome uspe.
Kako nestaju oni koji ne žele da budu pronađeni? Najefikasniji, ali najkomplikovaniji način jeste promena identiteta. Može se iscenirati smrt, zamesti trag i nastaviti život negde daleko pod drugim imenom, sa izmišljenom prošlošću, sa lažnim ispravama, uz izgled promenjen plastičnim operacijama. Ovaj vid nestanka karakterističan je za milijardere pred bankrotom, kriminalce visokog ranga i pripadnike tajnih službi.
Neki nestali ljudi se jednostavno predaju. Može to biti posle stresnog događaja u životu, a može doći i samo od sebe. Postaju skitnice, beskućnici bez imena i prošlosti. Lutaju dok ne skončaju negde od gladi, zime, zaraze ili dok im se jetra ne raspadne od ogromne količine lošeg alkohola koja ih spasava od užasa svakodnevice. Niko ih ne pita ko su i odakle dolaze, ljudi se klone njihove sudbine, plašeći se da grozota koju vide ne pređe na njih. Zato je moguće da takvi zauvek ostanu nepronađeni, čak i kada im telo u kojem su boravili bude zatečeno u nekoj rupi, sasvim ohlađeno ili već dopola trulo. Jer, nekada ljudsko telo ne ostavlja jasne tragove o boravku čoveka u njemu.
Ima i onih koji prosto pobegnu u divljinu daleko od civilizacije. Njih ne treba mešati sa umišljenim umetnicima, lažnim ekscentricima ili bolestima zavisnosti nagriženim slavnim ličnostima, koji iz razloga pomodne duhovnosti i lažne ekološke svesti nalaze svoj dom u bogato opremljenim planinskim kućama ili na prostranim ravničarskim salašima. Ne treba ih brkati ni sa monasima, koji samo beže iz jednog sistema u drugi, nastavljajući da robuju u pokori, poštujući pravila. Ne, ovde se radi o istinskim odmetnicima od civilizacije, otuđenicima koji traže izbavljenje u samoći i razgovoru sa drvećem i životinjama. U tom naoko regresivnom procesu, jedni poremete umom, a drugi, moguće je, pronađu spasenje i suštinu.
Praksa beleži i slučaj čoveka koji se, bežeći od sveta, zaključao u sopstveni podrum i tu skončao, jer čitavih šest meseci niko od rodbine, prijatelja i poznanika nije imao potrebu da ga vidi i čuje. Bio je uporan da istraje u svojoj nameri, izdržao je dok je imao zaliha hrane i vode. Psiholozi koji su u medijima komentarisali slučaj, tvrdili su da on zapravo nije hteo da nestane, već je imao želju da bude pronađen. Ali, to je već neka druga tema…
„Izgubljeni ljudi“ su, međutim, posebna priča. Ovaj pojam zvanično je ušao u udžbenike psihologije i socijalne patologije, a zatim i u policijske izveštaje, početkom četvrte decenije 21. veka. Ne postoji tačno definisan pojam „izgubljenih ljudi“, jer je njihovo fizičko postojanje uglavnom potvrđeno i jasno locirano, ali u otuđenom stanju. Jedan deo „izgubljenih“ vremenom pređe u kategoriju „nestalih“. Većina ipak zauvek ostane „izgubljena“. Broj onih koji se pronađu ili koje pronađu predstavlja statističku grešku. Nauka o „izgubljenim ljudima“ još je u razvitku, ali čitavi timovi naučnika od Oksforda i Harvarda, do tajnih laboratorija u tundrama Sibira, rade na izučavanju te pojave.
Ono što je za sada nepobitno utvrđeno – statistika kaže da kategorija „izgubljenih“ danas obuhvata oko 13 odsto svetske populacije. Iako neki izveštaji uveravaju da među pobornicima hrišćanske desnice, stanovništvom Kine i u državama u kojima vlada šerijat nisu zabeleženi slučajevi „izgubljenih ljudi“, istina je da na planeti ne postoji zajednica koja odoleva ovoj pošasti.
-
Mango plesač
1.090 rsdGlava 1 – Poklonik
– Da li biste voleli kremaciju, gospodine?
Indijski vozač limuzine Hardžit posmatra me u retrovizoru. On je Sik; ispod njegovog turbana nalazi se čitava religija. Pre samo nekoliko minuta, pokupio me je na aerodromu; sada se sporo vozikamo kroz žutu supu Varanasija. Brišem lice „klineksom“, želeći da to mogu i s ostatkom tela. Muči me džet-leg i što više vode ločem, to se dehidriraniji osećam.
– Ne, hvala – smešim se. – Nikad se ne kremiram na prazan stomak.
– Tri hiljade leševa se svakog dana spali na reci Gang, gospodine – kaže Hardžit. – Dobra je karma umreti u Varanasiju…
– Imaću to na umu, ne brini.
Gledam kroz zatamnjena stakla limuzine. Varanasi je divan pazuh: vodeni bizoni veličine kamp prikolice ubacuju se u saobraćaj praćeni oblacima muva. Vrišteći bilbordi reklamiraju mobilne telefone, ajpode i najnovije softvere. Prodavac voća zamahuje pesnicom na tri majmunčeta koji mu kradu banane i pomorandže. Policajci u kaki uniformama duvaju u srebrne pištaljke i okomljuju se na pešaka koji kanda krši propise.
Žega je paklena, vlažan dan, prašnjav, nepodnošljiv. Na uskom trotoaru muškarci hodaju držeći se za ruke kao bezbrižni dečačići. Autobus s povraćkom na boku staje tik do nas. Izbrojao sam šesnaestoro ljudi kako leže na krovu, povrh torbi, kofera i lubenica, ali i po ovoj vrućini se smeju i mašu.
– Prvi put u Indiji, gospodine?
Klimam glavom i pomno posmatram Hardžita, Sika. Visok je i nos mu je ogroman, brada mu je savršeno negovana. Uniforma mu je crna kao njegova aura. Ima nečeg ponositog i elegantnog u njemu. Pogled Sika u retrovizoru je previše direktan, usta su mu previše snishodljiva – sviđa mi se čova.
– Smem li da priupitam da li ste ovde zbog posla ili zadovoljstva, gospodine?
– Nisam siguran zašto sam ovde, da ti pravo kažem. – Otpijem dobar gutljaj iz boce negazirane vode. Limuzina me vozi do ašrama Šri Baktija na tri sata vožnje na sever od Varanasija. Auto je poboljšani „ambasador“, elegantan ali snažan – lekcija iz istorije na četiri točka, s fensi mini barom, majušnim bočicama džina „Bifiter“, singl malt viskija i kesicama užeglog kikirikija.
Uočavam ogromnu reklamu za „Bajerov“ aspirin na naslonu vozačevog sedišta. Brendovi su svugde u ovom svetu. Njihova važnost možda bledi, ali su i dalje kuga i lepra savremene civilizacije. To bih ja najbolje morao da znam, to je nekad bio moj svet.
– I onda, koliko planirate da ostanete u svetom ašramu, gospodine? – Hardžit ne odustaje, sada me baš proučavajući u retrovizoru.
– Verovatno dva ili tri meseca. Nadam se da ću uspeti da se sastanem sa Šri Baktijem.
– Da se sastanete, gospodine? – Sik podiže jednu zbunjenu obrvu.
– Da, unutrašnji pogled, mislim da se to tako zove…
– Ali ne treba to da očekujete, gospodine. Mnogi poklonici su živeli u ašramu i po dvadeset i više godina a da nisu uspeli da ostvare lični sastanak s Bagavanom.
– Ali moram da postavim Šri Baktiju jedno veoma važno pitanje.
– Svako misli da mora da postavi Bagavanu jedno važno pitanje, gospodine.
„Ambasador“ je opet usporio kroz saobraćaj, nastavljajući da ulazi sve dublje u smog poput pogrebne procesije. Zdesna, vidim ubav hram s mahovinom prekrivenim zidovima i raspali bioskop koji prikazuje hinduske porniće. Pljusak može da počne svakog časa. Kiša je kao besna vodica za usta što lije iz Božijih usta, kažnjava sve što je na vidiku: rikše, motocikle, kolica, krojače, školarce. Posle nekoliko minuta uveren sam da će kišne kapi probiti krov automobila i načas pomislim da će voda ući u kola kroz vrata. Voda brzo raste i odjednom ne mogu da dišem; smeđa je, ta voda, i mutna, jedna riba dolazi na površinu i izbezumljeno zuri u mene, a ja želim da ispustim krik, ali ne mogu zato što mi je sva voda Ganga u ustima. Hardžita nema, a ja ne kapiram šta se to dešava. Ako je ovo vizija, moja budućnost izgleda zdravo mokro, tako da mora biti da me je spopao jedan od mojih retkih napada panike. Čudno, ali moje anksioznosti su se pogoršale kada sam učinio pravu stvar i prodao marketinšku agenciju, kao da bilo ko zna šta je prava stvar u ovom bipolarnom svetu. Možda će me potraga za prosvetljenjem u indijskom ašramu učiniti još veći narcisom nego što sam bio?
– Gospodine? – Sik me gleda u retrovizoru. – Da li vam je dobro?
Otvorio sam oči.
– Nikad… bolje.
Neki čovek u odelu prilazi prozoru i pruža mi biznis posetnicu. U licu je plav kao Krišna. Odmahnem glavom i on samo produži do sledećeg automobila.
– Loše vreme, ha? – nasmejem se prema vozaču.
– Ne postoji loše vreme, gospodine. Samo Božije vreme.
– Da li je to citat Šri Baktija?
– Ne, to je citat moje babe.
Kiša polako prestaje, čujem nebesku tišinu. Voda kaplje s ulegnutih dalekovodâ, majmunčići izlaze iz skrovišta, i – kao čarobnim štapićem – svi zvuci se vraćaju: trube automobila, lokalna hip-hop muzika iz bezbrojnih šupâ, zujanje mopedâ poput besnih osâ, i odjednom mi sviće da nisam u Indiji: ja sam u parodiji Indije. Uskoro, sveta krava će leći ispred „ambasadora“ zahtevajući da joj prilježno izmasiramo leđa. Bolivudski plesači s lascivnom količinom grudnih malja će skočiti s mopeda koji voze veoma, veoma sporo: indijski sveti isposnici, sadhui, kapnuće mi kiselinu u čaj dok me s ljubavlju blagosiljaju – samo je pitanje vremena kada ću biti usisan u neki stari broj Nešenel džiografika da zauvek nestanem bez traga i glasa.
Sat kasnije, vozimo se uskim auto-putem kome nema kraja. Upijam zelena pirinčana polja, male prljave hramove i predivno drveće manga, raštrkano kud god pogledam. Dva školarca gone snažne motocikle smejući se kao ludi. Žene odevene u sari unose kante s vodom boje rđe u neku kolibu. Suvlje je i vlažnije nego pre; tlo je crveno poput bakra i sve je pokriveno tankim slojem biblijske prašine.
– Pa, osim vašeg ’važnog’ pitanja, smem li da priupitam zašto želite da posetite Šri Baktija, gospodine? – Hardžitov glas stiže pravo niotkuda.
– Pa, zbog malo meditacije i mira u duši, valjda.
– Zašto samo ne gledate u talase okeana u vašoj zemlji? To bi bilo mnogo jeftinije, zar ne, gospodine?
– Možda, ali potrebno mi je vođenje, tako da umem bolje da umirim um. Strašno mi loše ide u sadašnjosti.
– Ali šta ’u sadašnjosti’ ima toliko važno, gospodine?
– To je sve što imamo, Hardžit, a osim toga hteo bih da se približim svojoj božanskoj suštini.
– Ko kaže da imate božansku suštinu, gospodine?
Zakikotao sam se i protiv volje. Hardžitova faca ostaje ozbiljna i on nastavlja: – Znači, ako vas dobro razumem, došli ste u Indiju da naučite da ne razmišljate?
– Moglo bi se tako reći, da.
– I znači zato dolazite da se sretnete s Šri Baktijem, da… nađete tišinu za koju verujete da je indijska?
Uzdahnem i odlučim da promenim temu. – Reci mi, molim te, da li si u životu bio u ašramu, Hardžite?
– Zašto bih ja radio takvo nešto, gospodine?
– Iz radoznalosti, možda?
– Ja sam Sik.
– Trebalo bi i da ja budem hrišćanin, pa eto…
– Vi ste zapadnjak, gospodine. Vama treba nešto da ispunite prazan život. Pokoja molitva i nešto ’pudže’, a onda ćete se vratiti na vaš zapad s blagoslovom gurua i pravićete se da ste videli Svetlost.
Prolazimo pored klinike za leprozne i uspavanog gradića s posterom Šri Baktija. Love ever, hurt never. Ogromna zmija leži mrtva pored puta, spljoštio ju je neki auto ili moped. U daljini neki seljak mlati magarca ispod drveta.
Još jednom zastajemo. Spuštam prozor i udara me debeo zid vlage i zapahne zagušljivi smrad urina. Nekoliko prosjaka pojavljuju se niotkuda razmećući se siromaštvom. Jedan od njih ima spektakularnu zečiju usnu i baca mi u krilo gomilu razglednica u nadi da ću da mu platim. Nasmejem se i zavrljačim mu ih natrag. Samo minut kasnije moj taksi je opkoljen siročićima i nasmešenim čistačima cipela.
Završavam tako što prodavcima dam po petsto rupija, što je sumanut iznos za 90% ovdašnjeg stanovništva, ali želim da usrećim ljude – ne samo svojim parama, već i time što sam barem mala svetlost u ovom okrutnom svetu, ako to ne zvuči suviše pretenciozno.
Hardžit zuri u mene u retrovizoru.
– Da li sam nešto pogrešio? – pitam.
– Ne volim da mi se stranci ovuda razbacuju parama, gospodine.
– Zašto ne?
– To pokazuje nepoštovanje.
– Ali ja zaista nisam mislio ništa u tom pravcu. Samo želim da pomognem.
– Ništa me toliko ne uznemirava kao zapadnjačko saosećanje, gospodine.
Hardžit se nasmeši samo na sekundu, a onda opet postane Sik.
-
Devet priča o gospođici Sit
720 rsdUvertira
09:00, 20.12.2019, petak
kafić „Crna mačka“, Beč
Spava mi se. Mnogo mi se spava. Rano je, jebô ga bog, mnogo je rano, naročito ako si na odmoru, pred Božić, u Beču. Još mi nije ni izvetrilo ono kuvano vino od noćas. Mrzim da radim kada sam na odmoru. A poslednjih godina nije bilo odmora na kom nisam radila. Treba da napišem nešto i o tome: Prokletstvo frilenserskog života.
Naručujem kafu. Kratki espreso. Ne „bečki melanž“ ili takvu neku budalaštinu. Espreso bez šećera, da brzo pokrene dan s mrtve tačke.
Otvaram laptop. Konobarica dolazi s kafom, tražim pasvord za bežični internet… Klasika, uvek ista rutina. Prelistavam imejlove. Evo ga – narudžbina za scenario s jučerašnjim dedlajnom. I to je klasika. U bilo koje drugo doba godine, ali sada, aman…? Pred Novu godinu? Neverovatno.
Dok ukoso jurim kroz slova i reči u imejlu, one počnu da poskakuju, da se mešaju i da se grupišu, sve se nešto domunđavajući. Razume se, i njima je Božić, tȁ i oni imaju dušu.
Bezuspešno se trudim da ih dovedem u red, da se barem za tren smire pa da dočitam imejl. Badava, ne slušaju me. Njima je do zabave.
Uzdahnem.
…
Zavalim se u udobnoj stolici (uvek biram hipsterska mesta s udobnim stolicama). Misli mi lete unaokolo poput muvâ bez glave.
Naručujem drugu kafu. Bacam pogled prema konobarici. Crna kosa, šašava frizura, tetovaže, gotski fazon. Liči mi na nekoga, ne mogu da se setim na koga. Spava mi se, mozak mi ne funkcioniše.
Konobarica nosi kafu. Ispijam je na eks i vraćam se ekranu. Slova su polako počela da se smiruju, fala bogu.
Stavljam slušalice i puštam muziku da eliminišem zvuke koji mi smetaju.
Ovo će biti dug, naporan dan!
Fuga
„Frrrrr“, šapuće mi mačor i budi me iz sna u kome sam bila na bezbroj mesta, ali nijedno od njih nije bilo OVDE:
– Zašto me probudi, barabo jedna? – kažem mu. – Znaš li koliko je bilo lepo tamo gde sam putovala?!
Mačor samo nastavlja da prede i da trlja glavu o moju ruku: „Sledeći put da ne zaboraviš da povedeš i mene!“
U „Crnoj mački“
Otpije gutljaj kafe, pa se ponovo zagleda u laptop. Crna mačka s belom pegom na grudima, zaspala u njenom krilu, mrda brkovima, a potom pokrije njuškicu šapicama. Ne skrećući pogled s ekrana ona spusti ruku u krilo i dodirne meko, čudesno krzno. Znala je da treba da nastavi s radom, ali nije mogla da prestane s milovanjem. Zatvori laptop, zagleda se kroz velike, staklene izloge… I duboko uzdahnu.
…
Uzdah je bio dug, slojevit, uzdrhtao. U njemu je bilo sadržano više različitih misli, a svaka od njih je zvučala drugačije… Kao da je nekoliko brzih uzdisanja bilo spojeno u jednu simfoniju.
Simfonija je, pre svega, govorila o minutima i sekundama, o danu koji je brzo proticao i pritiskao, ne dozvoljavajući da se ni za trenutak ne zaboravi njegov neumitni prolazak. Prikazivala je osećaj koji imaš kada moraš da završiš mnogo posla, ali istovremeno ne želiš da završiš ništa, već samo da utoneš u misli, u nepodnošljivu lepotu dokolice… O onom nemiru govori ta simfonija, nemiru koji izazivaju odložene obaveze, planovi i ambicije, dok ti samo sediš i sanjariš.
Zatim, ona je sadržavala i čitavu melanholiju koja je proizvodila oblačne, kišne dane kao što je ovaj. Teški, niski oblaci, koji bacaju retke, izmučene kapi kiše na grad koji vri. Oblaci u planini, pak, pružaju sasvim drugi osećaj, drugi prizor. U planini, isti ti oblaci su veliki, moćni i zlokobno preteći, dolaze brzo s vetrom i nose snažnu buru, da bi se potom rasprsli na prolećnom suncu. Ali u gradu otežaju od isparenja, od mnogih nevolja i sudbina, pa postanu tromi i nepokretni. Muče se jednako kao i žitelji bučne metropole. O uzdahu nam pripoveda i ova povest.
A ovde, duboko isprepletena u simfoniji od silnih uzdaha, beše i ljubav. Ne neka konkretna ljubav, kao što najčešće biva, nego ljubav prema stvarima koje odavno već ne postoje, koje su odavno iščezle, propale i nepovratno se izgubile, ili su se, pak, toliko promenile da su postale izobličene i neprepoznatljive. Ljubav je ostala bez istinskog objekta kome bi se posvetila. Pusta, tužna i gladna kao tek okoćena kuja kojoj su oduzeli kučiće.
A na kraju, tu beše i bol u želucu, koji se samo pojačavao i postajao sve nepodnošljivija. Simfonija je bila najglasnija kada je dolazila do nje, budući da je to bio jedinstven, realan, fizički bol. Ili nije bio? Otkud je stizao taj bol? Iz kog razloga se javljao tako iznenadno i stezao, tištao i kopao bez prestanka?
Mobilni telefon zazvoni. Jako, prodorno, uznemirujuće. Bol u želucu se pojačao, razdirao ju je i razarao. Bilo je užasno. Očajnički je pružila ruku i zgrabila aparat. Stavila ga je na „mjut“ i još jednom duboko uzdahnula. Još duže, još teže nego prethodni put.
…
Mačka u njenom krilu okrenu glavu i pogleda je žutim očima kao da želi nešto da kaže, nešto mnogo važno i hitno. Poče da prede. To tiho umirujuće predenje koje stvara spokoj, ono joj bistri glavu i zrači jednom neobičnom, zaraznom energijom. Da, energija kao da je prelazila u nju, kao da joj je davala snagu, da bi joj na kraju u potpunosti razbistrila misli. U tom trenutku postalo joj je jasno. Jasnije nego ikada pre. Tačno je znala šta mora da uradi, sada, iz ovih stopa, da ne ostavi mesta za nešto što bi je obeshrabrilo… Grozničavo je otvorila laptop i brzo, gotovo bez daha, počela da piše poruku:
Poštovani uredniče,
Pišem vam da vam saopštim da danas ne dolazim na posao. Ni sutra. Ni prekosutra. Tačnije, ne računajte više na mene. Odlučila sam da se vratim životu koji sam izgubila davno, davno…
Predenje crne mačke postalo je veselije i energičnije, u ritmu kucanja po tastaturi. Istovremeno, bol u želucu polako se smirivao…
-
Osmeh optuženika
1.100 rsdПрво поглавље
Ниш, пролеће 2019. године
Било је кишовито мартовско јутро када је у канцеларији препуној докумената, комплета научне литературе, разних рукописа и једним старим рачунаром, седео доктор историјских наука, господин Витомир Велиновић. Неколико сати он је марљиво припремао своје предавање трудећи се да посао обави темељно и потпуно. Уосталом, он сам је био такав. Професор Велиновић је имао скоро четрдесет година, а већ према његовом изгледу могло се закључити да се ради о човеку од пера и науке. Никада није тренирао. Његова леђа била су благо искривљена од честог седења, а изглед „књишког мољца” наглашавали су дуга разбарушена коса, неуредна брада и наочаре високе диоптрије. Он се још као студент трудио да буде најбољи у чему је и успео. Завршивши основне студије као студент генерације, дипломирао је са десетком, уписао магистратуру, затим докторат. По окончању основних студија, запослио се и радио на факултету као асистент на предметима савремене историје. Међутим, његова каријера се ту зауставила. Стална улагања у нова истраживања, објављивање радова, посете иностраним научним сипозијумима били су изузетно скупи за примања асистента. Витомирова жеља била је бављење науком на највишем нивоу што је изискивало не само посвећеност науци и истраживањима, већ и стабилну финансијску подлогу. Он је сањао о својој катедри на предметима из области којом се бавио, чланству у САНУ, а највећи циљ било му је оснивање Института за савремену историју у Нишу. Међутим, жеља за напредовањем у научном свету, амбициозност и недостатак скрупула учинили су да Витомир Велиновић постане део организације која је финансијски могла помоћи његово напредовање, али која га је неприметно одвукла далеко од безбедне академске уштогљености и сигурности.
Још од својих студентских дана био је активиста омладинских организација које су повезивале студенте читаве Србије, али биле под будним оком свих власти које су се мењале. Својим способностима и ангажманом наметнуо се као лидер Студентског савеза Филозофског факултета у Нишу, а потом и Савеза младих на нивоу читавог града. Истичући се као успешан студент, добар говорник са упечатљивим политичким мислима о стању државе и народа, аутор бројних радова за неколико студентских часописа, Велиновић се допао институцијама које су желеле да имају такав кадар у својим редовима. Веома рано је врбован од стране полицијских обавештајних служби јер су финансијски помагале његово напредовање. Заузврат, он је смиривао евентуалне студентске побуне и дојављивао намере које би штетиле безбедности и угледу државе. Те везе господин Велиновић никада није прекинуо и посао за обавештајце Србије обављао је читавог живота.
Последњих годину дана помагао је полицији на расветљавању случајева спаљених аутомобила. Како се испоставило, то су биле криминалне акције иностране организације која је своје огранке имала и у Србији. Велиновић је, као човек који свакодневно контактира са људима, поготово студентима, могао да буде упознат са бар неким делићем овог хаотичног мозаика. Наиме, када је успостављен болоњски систем образовања на факултетима у Србији, блискост и честа сарадња студената и професора, нарочито асистената, постала је израженија. Обавезна предавања, вежбе, консултације, многобројни колоквијуми и испити зближавали су студенте и предаваче као да похађају средњу школу. Тесна сарадња и Витомирова пријатност у опхођењу са студентима олакшавала му је прикупљање информација о догађањима у граду. Међутим, тек понека вест о људима из нишког „подземља” била је недовољна да се активније укључи у истрагу и чинило му се да полако испада из игре. То му није одговарало јер је његова потреба за новцем постајала све већа и када се ради о приватном животу.
Витомир Велиновић је на кредит купио простран и добро опремљен стан у новоизграђеном делу града, нов аутомобил марке хјундаи соната, такође на кредит. Поврх тога, свој свакодневни живот трудио се да учини лепим и лагодним. Био је особењак који није марио за друштво више од онога што му је било неопходно за посао и напредовање. Није се женио, живео је сам. Бавио се науком, а у томе је неизмерно уживао.
-
Žitije Hajnriha Kramera, Inkunabula
500 rsdРазишли смо се негде око маја. Лежала је постранце шаком подбивши свој крај јастука. Гледала је у мене не видећи ме. Веридбу смо закључили и раскинули у размаку од недељу-две, све то уочи нашег трећег неуспелог покушаја вантелесне оплодње. У блејзеру који иде уз сваку блузу и ташну сачекала је трамвај, а ја сам исто био ту поред. Стоји преда мном накежена под кухињском плафоњером и глава јој се цепа на полутке по линији раздељка. Од неке родбине из унутрашњости примио сам СМС честитку: „Чули смо новости, љубимо вас много обоје. Дођите обавезно чим будете могли. Јуца је спремила мању кућу да се не жалите после као прошле године.“ Гура се на трамвајским вратима, враћам мобилни у џеп јакне, узимам дим тик до филтера, трамвај се удаљује. Кухињска плафоњера лоше светли због много угинулих буба накупљених у њој. Биповање дигиталног будилника с наткасне почиње док се обувам за посао чучећи у довратку. Гасим га пред излазак и на зидовима примећујем потезе молерског ваљка у неједнаким наносима беле фарбе. На једном од њих и нашу урамљену фотографију с неког од летовања, а одмах изнад њено лице у фацијалису приљубљено уз плафоњеру чије зенице кроз матирано стакло прате моје кретање по стану. Поглед укочен и туђински. Будим се око по око и на истом будилнику видим датум померен шест дана унапред у односу на датум последњег буђења. „Остало ти је од боловања, нема зашто да се силиш. Ионако завршавамо квартал.“ „Видећу, хвала Вам свакако“, говорим у слушалицу док мимо мене, четвороношке, у ставу моста, с трудничким трбухом ка плафону, као у убрзаном снимку гегају и промичу гола тела с њеним ликом на ћелавим главама. „Остало ти је од боловања, нема зашто да се силиш. Ионако завршавамо квартал“, понављају какофонично и непрестано, свако за себе, гласом човека код кога сам запослен, окренута ми анфасом независно од места у просторији које у свом трку тренутно заузимају. Ходају испрекидано, препарирано и неприродно, као играчке на навијање. „Видећу, хвала вам свакако“, изнова и изнова у слушалицу, кроз подочњаке, сузе и лепљиве бале седећи наслоњен уз улазна врата стана закључана кључем из свежња који никако не налазим. „Нема смисла у себи тражити кривца, такав поступак никад не гарантује зачеће“, са обрвама извијеним нагоре објаснила нам је ботоксом и руменилом пластифицирана радница при психолошком саветовалишту клинике. На будилнику је једноцифрен број сати а на прозору мрак и млечна магла. Мобилни ми вибрира у џепу, позив са скривеног броја. Увек ме назове са скривеног када се предомисли, када пожели да ми се врати, то је наш мали ритуал.
„Добро вече господине, имамо сјајне вести за Вас и госпођицу. РФЗО је одобрио нови правилник по коме се сваком пару-кориснику одобрава неограничен број покушаја.“
„Не, не, дошло је до забуне, наш картон је затворен пре више месеци.“
„Нови правилник не предвиђа затварање картона барем све до прве успешно изведене оплодње. Откључајте врата, испред смо“, зачуло се кроз шакалско смејање које као да је долазило из више грла, али свеједно пролазило кроз једна, заједничка уста. Покушао је да прекине везу али екран телефона није реаговао на додир. „Док чекамо да откључате приказаћемо Вам целокупну процедуру од пријема у клинику до издавања отпусне листе.“ Свака равна и усправна површина у стану, прозори, огледала, врата, монитори, почела је да уз звук емитује следећи снимак из првог лица: по испуцалој подној керамици посвуда у барама црне крви и бензина котрљају се точкови покретног болничког лежаја међу операционим салама у којима вереница, у бљештању цевастих неонки, порађа управо њега самог секући га од слабине до слабине и вадећи му распореном трометарске пантљичаре. Невелики застакљени излози с тим пантљичарама су између сала одакле допире њихово нежно бебеће кењкање. Из озвучења по ћошковима плафона излази снажна тутњава трамваја. „Ускоро ћете добити своју принову“, надвија се над лежајем фигура с хируршком маском и кецељом безизражајног погледа. Буди се у седам и двадесет ујутру. Љуби жену у чело и одводи сина у вртић. „Васпитачица је рекла да данас идете на оне највеће љуље и тобогане. А, који ће то делија данас тати да се прави важан пред цурицама?“, осмехује с рукама на волану. Пантљичарин реп извија се навише са задњег седишта. Живот о каквом је одувек сањао.
-
Književnik
700 rsdpoglavlje prvo
dobili ste redakciju izdavačke kuće serendipia na vezi je urednik dugalić s kim imam čast da razgovaram? gospodine uredniče ovde kajganić blagi bože u pola glasa procedi patnik gospodine uredniče kolebljivo će kajganić slušam vas potišteno odgovori čovek samo vas unapred molim da budete što koncizniji čeka me zbilja toliko posla da verujte ne znam hoću li se uopšte izvući živ gospodine uredniče i dalje sam u šoku slušate svraku kradljivicu alal vera pređite na stvar kajganiću prosto ne mogu da verujem da moj novi roman nije ispunio vaša očekivanja nije smak sveta milune vama možda nije glavu gore dragi čoveče! pa sa nekim novim projektom ćete zacelo imati kudikamo više uspeha samo je važno da ovakve situacije ne shvatate lično onda… šta mogu da učinim za vas? mogli biste o uveravam vas da biste i te kako mogli mogli biste recimo da mi pružite priliku da vam za mesec dana ponovo pošaljem rukopis koji će u međuvremenu pretrpeti značajne dorade ah to! nažalost bojim se da nisam u mogućnosti da izađem u susret vašim zahtevima moja je odluka konačna i neopoziva zaista mi je žao ali ovoga puta zbilja nisam voljan da objavim vaše delo. gospodine uredniče produži romansijer glasom drhtavim od bola zar je moguće da tako puno tražim ako vas molim da mi date drugu šansu? čujte kajganiću ovaj razgovor polako počinje da gubi svaki smisao pa majka mu stara lepo sam vam rekao da je moje diskreciono pravo diskreciono pravo? možete to nazvati i prigovorom savesti osim toga mi nismo jedina izdavačka kuća u ovoj zemlji stvarno ne razumem zbog čega vam je toliko stalo da ga baš mi… znate, nema tog urednika koji nije donekle pristrasan baš kao što nema tog književnog kritičara koji u nekoj meri nije sujetan to što mi u ovom času nismo radi da objavimo nostalgiju ni u kom slučaju ne znači da neka druga kuća neće pokazati nezanemarivo interesovanje za vaše prozno stvaralaštvo sada je dakle i zvanično! kao iz topa uvređeno uskliknu spisatelj vama se moje delo definitivno ne dopada nisam to rekao samo sam sagledavajući aktuelne potrebe tržišta došao do zaključka da neću moći da ga prodam e moj dobri čoveče! kako ne shvatate da se nalazim između čekića i nakovnja jedno su naše želje a nešto posve drugo naše skromne skromne mogućnosti zar zaboravljate da smo već decenijama u nemilosti države kojoj je kultura ne trinaesta već trista trinaesta rupa na svirali? sve i da prenebregnemo činjenicu da smrtonosni virus hara planetom smeši nam se ekonomska kriza sa svih strana stizaće pretnje novim stezanjem kaiša ljudi uskoro neće imati hleba da jedu a režije će ipak morati da plate deci će krčati creva plakaće ne samo za bakama i dekama plakaće usled očevidno narušenog komfora iste će patike morati nositi i po nekoliko godina bez obzira što su im đonovi progledali i što voda nemilice ulazi to im uveravam vas neće smetati pošto će stopala držati zavučena u kese za zamrzivač cene će divljati naša nejaka privreda sve strašnije posrtati dok najzad ne dođe do potpunog raspada sistema odakle vam ideja da će neko u jednom do te mere opustošenom ambijentu uopšte i pomisliti da izdvoji novac kako bi kupio vašu knjigu? ili bilo čiju knjigu? imućni ljudi ne čitaju žive punim plućima i nemaju potrebu da zveraju u tuđe dvorište kad već u svom mogu imati sve što požele i mada će čitalaca biti sve manje sa stanovišta kamijevskog apsurda sasvim je razumno da će pisaca biti sve više stvaralačka potreba umetnika bila je i ostaće intrinzična a žeđ za duševnim nemirom takva da se ne može utoliti novcem dobro razmišljate: katarza samomasakriranja najčešće je jedini put do ekstaze sa jedne strane dakle imamo kiosk literaturu kojoj vi nažalost ne gravitirate sa druge je lepa književnost koju maltene niko ne uzima u šake računica je jasna kao dan tragamo za pravom merom i samo takav filigranski brižljivo upriličeni potpuri krajnosti može iznedriti bestseler svako ko ima nesreću da se bavi ovim poslom pomalo je s godinama postao akrobata pomalo mazohista međutim čak i takvi kakvi smo možemo da skačemo samo onoliko koliki nam je odraz ne bi ovo društvo imalo razumevanja za vaše delo na momente ono poprima obrise sušte apstrakcije filozofska razmatranja koja sežu daleko ispred svog vremena piknik u onostrano morali biste uložiti napor da se približite običnom čoveku da se saživite sa njihovim sirotim malim košmarima jamačno bez pribegavanja patosu a da pritom ipak ostanete akademski neosvojivi. kao kilimandžaro? uzeste mi reč iz usta. džaba. nalazite? ovaj narod uspeh ne oprašta ako sam dobro razumeo vas u ovoj fazi jedino interesuje komercijalni momenat recimo da je tako mada i nije baš vidite ja sam taj koji će morati da izmiri troškove lekture korekture katalogizacije preloma štampe vašeg honorara poreza državi dalje da ne nabrajam ovo dalje vas se ne tiče sve mogu da razumem dugaliću sve ali odakle vam ta skaredna pomisao da će se roman slabo prodavati? smem li znati na čemu temeljite svoje crne prognoze? toliko je relevantnih pokazatelja da ovo nikako neće biti bestseler eto recimo naslov koješta genijalniji naslov verovatno niko nije izmislio drugo sama fabula je iznimno problematična prepuna mesta neodređenosti nesuvislih obrta logičkih rupa nekoherentnosti postmoderna. i sami znate da tu ne može biti govora o nekoj klasičnoj fabuli nema veze nastavite i molim vas nemajte dlake na jeziku.
-
Doktor Metuzalem
810 rsd1. ЗМИЈА И ДУГА
Смрт нам је донео Човек Без Лица. Тада сам први пут видео смрт какву је доноси Човек Без Лица. Бојим се док ово причам, верујте ми. Сви се ми плашимо мрака; некад са разлогом.
Али рецимо да је овако све почело…
Кревет је био прекривен ружама и свилом и целу просторију је удвостручавало огромно огледало што је стајало уместо зида. На винским чашама отискивао се траг зеленог и црног ружа са усана синоћних лепотица. Усне су биле крупне и сласне и радо сам их призивао у мислима, проучавајући отиске и миришући још неишчезли мирис најбољих вина што су миловала усне лепотица и љубила њихове сочне језике. Поглед ми прелете и преко остатка корњачиног меса и нојевих јаја у сосу од купина, и заустави се на огледалу, на одразу мог бледог лика. Сетих се Доктора Метузалема у другој соби; сласти је био крај.
Таписерија на вратима приказивала је голуба са великим пурпурним, копљем прободеним срцем, испод њега три снежна планинска врха, и у долини, плавокосог јахача на црном коњу како слави победу, лицем ка небесима. Отворих врата и у фотељи затекох Доктора Метузалема, у уобичајеном положају, усправних леђа, како једе јагоде са медом и гледа кроз велике прозоре, напоље, у јутро и у кипове.
,,Био је овде“, рекао је, не погледавши ме. Тишина је била омамљујућа.
,,Идемо у врт, Горски“, додао је, појео највећу јагоду и кренуо ка великим француским прозорима.
Трава је била мекша од сваког тепиха и ми смо ходали кроз читав лавиринт Милосних Венера и Аполона Белведерских у десетинама идентичних копија. Било је све хладније и задрхтао сам.
,,Синоћ је овде почела уобичајена седељка, готово академска“, почео је Доктор Метузалем, ,,али није се завршило као седељка. Завршило се баханалијама. Нико не зна ко је довео све те жене. Видели сте таписерију?“
Потврдио сам.
,,Нико не зна откуд она тамо. И нико пре није видео кипове. Нико не зна како су могли да се створе преко ноћи. Као да су израсли из земље.“
,,Или спуштени са неба“, додао сам.
,,Не бих ишао тако далеко, Горски. Професоров леш је пронађен овде. Пронашла га је служавка, јутрос. Револвер је био његов, позлаћени гасер, трофејни. Нема сумње да је сам све урадио.“
,,Ни ви немате сумње?“
,,Сумња није увек на првом месту, Горски. Овде постоје много важније ствари. Ови кипови, на пример.“
,,Уверени сте да је професор био толико чист колико се верује?“
,,У чистоту се бар разумем и то вам је јасно, Горски.“
,,Извињавам се“, рекао сам.
,,Правите уобичајену грешку. Полазите од претпоставке о кривици жртве. А онда, следствено, о кривици детета у њој. Значи да кривице нема. Ни кривца.“
,,Мислите да је то он?“
,,Сви се бојимо мрака. Некада са разлогом.“
,,Докторе.“
Поскочио сам. Доктор је био миран. Никад нисам видео већу змију. И никад нисам сазнао која је то змија била, није личила ни на једну од постојећих. Спуштала се низ груди Аполона Белведерског и пресијавала се на јутарњем сунцу, као дуга.
,,Видите“, рекао је Доктор и гледао ме, са благим осмехом. Ја сам имао снаге да гледам само у змију.
,,Идемо одавде. Са овог проклетог места.“
,,Да, проклето место. Мислим да сте овај пут у праву, добри мој Горски.“
Инспектор Медени нас је у својој канцеларији понудио необично добрим вискијем, густим и мирисним, као ружино уље. Ја сам, наравно, прихватио, Доктор не.
,,Кад сам ја стигао, тамо ничега није било. Као сведоци необичних појава у кући професора Орлика остали сте само служавка, госпођица Передес, наредник Густавсон, који је први стигао по позиву, и вас двојица. Нико није пријавио нестанак неколико десетина античких статуа. Нити одбеглу змију. Да нисам уверен у веродостојност већине сведока, све бих вас већ стрпао у лудницу, будите уверени.“
Били смо уверени. Инспектор Медени већ је раније имао прилике да се увери у тешко разумљиве способности Доктора Метузалема, иако готово ништа није знао о њему, као уосталом ни ја, Докторов лични Вотсон. Како је Париз неретко био место Докторовог загонетног деловања, инспектор Медени је свакако уложио максимални напор да прокине у душу и у курикулум вите свог повременог саборца у борби против ни-сам-више-не-зна-чега.
Инспектор Медени се одлично сналазио у најсложенијим лавиринтима и у најтананијој кабали читавог тог бриселског Левијатана, те Куле Вавилонске којој је овај пут наденуто име достојно најсамозадовољније чиновничке свести – Еуропол. Али пред тајнама Метузалемовог ума, и он је, као и сви (скоро сви), био потпуно немоћан. За све је то била потребна, мислио је инспектор, далеко савршенија алхемичарска техника од оне полицијско-бирократско-психоаналитичке у којој је он, по сопственом поузданом уверењу, био ненадмашан.
Госпођица Передес, Делија, била је исто тако ненадмашна служавка. Годинама је радила као професора Орлика пошто је емигрирала из Колумбије, и ништа јој се није могло приговорити. Инспектор Медени зна да је, као уосталом и многе служавке-избеглице, исто толико година радила и за Еуропол, и ни ту јој се није имало шта приговорити. Рођени брат јој је умро од претеране дозе кокаина, а остатак породице су јој побили амерички командоси. Тако није имала ниједан разлог да не буде лојалан грађанин Европе, па се тако понашала и сад, ћутећи о свему ономе о чему јој није одобрено да говори. Била је непробојан зид за новинаре и – додуше прелепа – сфинга за шпијуне и радозналце које је, као и увек, било немогуће разликовати.
Млади наредник Густавсон био је син Отмара Густавсона, потпредседника Асоцијације синдиката независних пољопривредних произвођача, са центром у Бриселу, па његова оданост није ни довођена у питање.
,,Поштујем вашу потребу да чувате анонимност клијента“, инспектор се обратио Доктору Метузалему, „али можда би било од интереса за истрагу да макар наслутите природу везе између вашег поштованог клијента и професора Орлика. Можда је природа те везе укључивала и још неко заинтересовано лице.“
,,Не“, рекао је Доктор, ,,за вас природа те везе не би била ни од каквог интереса. А особа која нас је ангажовала много је више од клијента.“
,,Хоћете да кажете да се високо котира у структурама Слободне Европе?“
,,Много више од тога, инспекторе.“
,,У реду. Поштујем вашу жељу за дискрецијом. Закон је на вашој страни. Али реците ми, молим вас, ко данас краде књиге? Све је било нормално кад сам дошао, није било ни статуа, ни змија, ни таписерија, ни трагова блуда, једино књиге и даље нису биле тамо. Све те књиге, читава Александријска библиотека. Тај Човек Без Лица је можда луд, али шта ће му све те књиге? Мислим ако нема лица, зар није природно да је и без очију? Како онда чита?“
Доктору није било смешно. Дуго је гледао у инспектора коме је очито постајало непријатно, а онда изненада проговорио, необично благим гласом.
,,На Човека Без Лица упућује и природа везе између мог клијента и професора Златорога Орлика. Толико вам дугујем. Били сте коректни. Сада бих волео да се растанемо. И да се опет пронађемо, када дође време. Ако се слажете.“
Не сачекавши одговор, Доктор је устао, и ја за њим. Инспектор је само расејано махнуо главом и испио остатак вискија из чаше. Оставили смо га загледаног у њено дно.
-
Prokletstvo Hanterovih
800 rsdPutovanje noću može da bude zastrašujuće, pomisli mlada kneginja. Pogled joj je sve vreme lutao kroz prozor, ali ništa više od tame brda u daljini i nešto vidljivijih obrisa neba ispunjenog mesečevom svetlošću nije mogla da razazna. Iza nje su ostali beskrajni sati provedeni u pokušaju da se ne priseća surovosti očeve odluke i neminovnosti ženske sudbine da poslušno sledi.
Tokom ovog putovanja, nije bilo razlike između jednoličnog kretanja voza, truckanja kočije i plovidbe brodom. Sve se smenjivalo u nepogrešivoj organizaciji kneza Nariškina i njegovih saradnika. Nije ni sumnjala da će sve biti savršeno, gorko pomisli. Jedino se ona nije uklapala u šablon besprekornog života, sjajne karijere i velikih očekivanja svog oca. Posle smrti supruge, prepustio je podizanje jedinog deteta dadiljama i sluškinjama, guvernantama i vrhunskim profesorima, misleći da će joj tako nadomesiti nedostatak majke. Ekaterina je bila odličan đak, talentovana za slikanje, pisanje i recitovanje, govorila je francuski, nemački i engleski jezik kao maternji, no njenom detinjstvu nedostajalo je lepršavosti i slobode. Bila je okružena decom, ali to nisu bila deca njenog ranga i razlika je uvek morala da bude jasno izražena. Uglavnom sputana, uz duboko ukorenjenu svest o tome kako treba da se ponaša kneževa ćerka, gledala je svet oko sebe kroz stakleno zvono. Taj svet detetu je izgledao kao splet duginih boja, divan i nedostižan, gotovo surovo obmanjujuć.Sjajnog zdravlja i izražajne lepote, već u dobi od sedamnaest godina njeno telo isticalo se visinom i tananom građom, a crte lica poprimile su sve odlike aristokratske lepote, toliko različite u odnosu na devojke iz okruga. Sjajna i teška crna kosa plavičaste nijanse postala je njena najupečatljivija osobenost i ljudi su, fascinirani bojom, u svojim mislima, upoređivali kneževu ćerku sa vilama iz narodnih predanja. Okružena vršnjakinjama svetle kose i punije figure, bila je poput neobičnog priviđenja, utoliko lepša što ona sama uopšte nije bila svesna svoje zadivljujuće posebnosti. Otac je sa zebnjom i ponosom gledao koliko je potpuno nesvesna divljenja i zavisti što ispreda lepljive mreže. U osetljivim godinama bujanja svoje zamamne ljupkosti, nije imala majku da joj da savet i uputi je u opasnosti koje mogu da je zadese.
Setila se svog prvog bala. Gledala je oko sebe, u parove koji se okreću u ritmu valcera i narodnih igara, snopove raskošne svetlosti koja je silazila sa ogromnih lustera u dvorani, a smeh iz razdraganih grla odzvanjao je u njenim ušima poput najlepše melodije. Svet odraslih je izgledao primamljujuć i pun otkrovenja. Suknje bogato nabranih haljina i sjaj ženskog nakita, uglađenost muških odela i uniformi – to je svih ovih godina čekalo na nju. Uživaće, pomislila je, u blještavilu mladosti i plesaće, okretaće se do jutra poneta muzikom. Kao kroz maglu, setila se dubokog muževnog glasa koji joj je šapnuo blizu uha, i kako je ona, mehanički, ispunjena bezbrižnošću i zasenjena svim što se oko nje dešava, pružila svoju nežnu ruku u svilenoj rukavici. Tek kada je otpočeo ples, pogledala je bolje svog pratioca. Ni sve pročitane priče o junacima iz legendarnih bitaka, sva šaputanja koja se pravila da ne čuje, nisu je pripremila za susret sa nezemaljskom lepotom. Dubine mora koje nikad nije videla, ali je često o njima maštala, nisu je upoznale sa plavetnilom očiju što su je posmatrale. Našla se u vrtlogu kretanja, lebdeći, nošena sigurnim rukama najlepšeg muškarca kojeg je ikada videla ili imala smelosti da zamišlja. Krajevi bele haljine svetlucali su upleteni oko njihovih tela, a ruka u svilenoj rukavici drhtavo je doticala pramenove plave kose na njegovim ramenima.
Od tog trenutka nisu postojale druge oči. Nisu je zanimale priče o bogatim mladoženjama i velikim posedima. Bila je potpuno obuzeta. Prosci su prolazili kućom, preplavljeni užasom zbog hladnoće koju su videli u njenim očima. Uzalud ju je otac upoznavao sa onima koji su ispunjavali sve uslove, uglednom gospodom iz plemićkih porodica. U njenim je mislima bilo mesta samo za jedno ime. Još se sećala glasa čiji zvuk se urezao, nepovratno:
‒ Nisam Vam se predstavio, gospođice. Dozvolite mi. Oficir Aleksandar Ivanovič Orlov.
Bila je sezona te je sledio beskonačni niz igranki, koncerata, odlazaka u pozorište i kućnih poseta. Vreme mladalačkih zabava bilo je u punom jeku, a ona je žalila što ga ne viđa češće. Sve vreme, sa ogromnim nestrpljenjem i gotovo opsednuta, pratila je ulazak gostiju, očekujući da se pojavi, besprekorno lep u svojoj beloj uniformi i svestan toga. Maštala je da će je odmah spaziti i zamoliti za ples. Da će joj više puta prići, pogledati je svojim sjajnim očima, reći joj kako je samo na nju čekao svih ovih godina. Smišljala je u svojoj glavi bezbroj situacija u kojima bi joj on iskazao svoju ljubav pred drugima i zadivljene poglede onih koji su ih okruživali.
Sezona je prošla u čekanju na njega. Nadanje o ponovnom susretu utopilo se u prolećne dane, kada je u platno svojih vezova utkala i suze izneverenih očekivanja. Prvi put je osetila takvu bol i predala joj se, kao i svaka devojka njenih godina koja je imala priliku da oseti tugu neuzvraćene ljubavi.
Onda su počela da pristižu njegova pisma, pomešana sa mnogim drugima. U njima je opisivao lepote sveta koji je promicao pred njegovim očima tokom putovanja, pisao joj o čudnim običajima naroda sa juga, sa kojim je delio dobre i teške trenutke, bitke u kojima je učestvovao. Izbegavao je da piše o osećanjima, ali njoj se činilo, kako je vreme prolazilo sve više, da svaka reč diše ljubavlju. I srećno pomislila da je taj susret na balu odredio dalji tok njihovih života.
Nije mogla ni da pretpostavi koliko je bila u pravu.
-
Ovde gde pripadam
900 rsdOsam godina kasnije
BUKUREŠT, APRIL 2004.
„Dol. Dol, stani!”, povikao je Mihai, trčeći za svojom koleginicom sa novinama u rukama. „Slušaj biser koji se nalazi u Deset razloga zašto živeti u Rumuniji.”
„Da čujem”,odgovorila je zainteresovano Dol.
„Rumunija je bogata atraktivnom prirodom koja se teško pronalazi u savremenom svetu. Njena sela odišu vanvremenošću, a autor teksta se posebno osvrće na Vanatori selo u okrugu ortodoksnog manastira Njamc, gde, kako on kaže, čovek ne može ostariti, jer ga pogled čini večno mladim”, pročitao je Mihai deo novinskog teksta. „Dol, mora biti da si ti zato toliko lepa, jer potičeš odatle gde moldavski vetrovi neguju kožu.” Zacerekao se i cmoknuo je u obraz.
„Veoma smešno, Mih. Znaš da sam došla odande pre trinaest godina. Sad mi neguje kožu to što imam para da jedem samo paradajz i krastavac”, kiselo mu je odgovorila Dol.
„Kad imaš onako alavu tetku, nije ni čudo što za tebe ništa ne preostane. Dok ona jede šniclu, ti jedi suva hleba.”
„Mih, to mi je tetka”, rekla je i značajno ga pogledala.
„To ti nije tetka već muzlica. Poješće ti život. Počeo je trbuh da ti raste od kvasca, jer samo hleb u sebe trpaš. Svi vidimo kako živiš. Izvadi pasoš, Dol! Nas desetoro ide za Ameriku preko fakulteta. Ako ništa drugo, bar ćeš konačno jesti kao čovek. Plaćen je avionski prevoz, smeštaj i hrana.”
„Teta Ilinka se neće složiti sa tim.”
„Dol, imaš dvadeset pet godina. Još studiraš zato što radiš dva posla, dok se tvoja tetka izležava i jede ono što ti zaradiš. Pogledaj se na šta ličiš. Mršava si kao kostur, kosa ti je iskrzana, a odeća pohabana. Stomak ti je otečen od silnog kvasca koji u sebe unosiš. Ta kravetina ti uzme sve pare i još ih deli sa švalerom. Bojim se što si u blizini te protuve. Dol, ja sam tvoj prijatelj, molim te, poslušaj me!” Sažaljivo ju je pogledao.
„Nemam novac za pasoš, Mih. Jedva sam uspela da sklonim sumu za polovne knjige”, tužno je rekla, znajući i sama da bi za nju ovo bila idealna prilika da pobegne i započne novi život. „Stan u kome živim je njen. Šta ću kad budem morala da se vratim? Ona me neće primiti nazad.”
„Dol, ne budi naivna. Niko od nas ne planira da se vrati iz Amerike. Snalazićemo se. Bolje i to nego da sirotujemo ovde. A što se pasoša tiče, ja ću ti pozajmiti novac. Jednog dana ćeš ti možda pomoći meni.
„Uh, Mih, dobro, pristajem.”Možda je prebrzo pristala, ali znala je da ne može više ovako.
„Bravo, drugarice moja. Jedva čekam da kažem ostalima. Sirotinja je uvek lakša kad natkriljuje čopor. Više nećeš biti sama u svom problemu. Biće nas deset.Polazi se u septembru, a prijavljivanje traje još dva dana.”
„I konačno ću jesti, Mih. Sanjam veliku ribu na tanjiru i crnu čokoladu.” Podigla je oči ka nebu i oblizala suve usne. Skoro da je mogla da oseti posoljenu tunu i skliskost maslinovog ulja. A onda joj se oporost sa dozom slatkoće slivala u grlo i nosnice ispunile mirisom kakaa i mlečnice.
„Siroto moje. Valjda pod nebom Vajominga postoji jedna dobra trpeza za Dol Moldoveanu”, rekao je i smejao se Mihai, vidno raspoložen što je njegova draga prijateljica ipak rešila da zagazi tragom boljeg života.
„Vajoming?”
„Da. Radićemo u velikom hotelu u Džeksonu. Nadam se da ti ne smeta da radiš kao spremačica. Plata je dobra, petnaest dolara na sat. Spavamo u bungalovima za zaposlene i imamo tri obroka dnevno.”
„Mih, pa ja to i ovde radim vikendom. Znaš i sam da čistim deset stanova.”
„Znam, Dol, ali ti si dobar student. Trebalo je odavno da završiš i radiš u banci.”
„Navikla sam ja da to trebalo je mene zaobilazi. Otkako su mi roditelji umrli, živim od danas do sutra. Nekada pomislim kako bi mi život bio lakši da sam ostala sama na selu”, tužno je izgovorila. „Moj dragi otac se sigurno u grobu prevrće, kad me gleda kako izgledam. Svake godine imam sve manje snage, Mih. Bukurešt me je pojeo. Ja nemam snage za ovaj grad. On guta sirotinju.”
„Ti ćeš jednog dana biti ta koja će progutati sunce, Dol. Amerika će te voleti. Ona čeka na tebe. Možda je to mesto gde pripadaš.”
Tog istog dana Dol je konkurisala za pasoš. Neka nadljudska snaga ulivala se u nju isto kao i želja da pobegne iz zemlje u kojoj je čitav život tugovala. Kad se vratila u stan, dočekali su je, sad već dugogodišnji, tetkin ljubavnik Ioan i njena krv i meso koja se sa sto dvadeset kilograma jedva kretala.
„Vidi vidi, rešila si da se vratiš kući. Šta ćemo da jedemo?”
„Sad ću spremiti ručak”, pomirljivo je odgovorila Dol.
„Ioan večeras spava ovde”, nacerila se Ilinka.
„Opet?”, uzdahnula je Dol. Znala je da ćeopet morati zvati neku od drugarica da prespava. Bilo ju je sramota, jer je znala da su u pravu, kad joj kažu da se ponaša kao glupača koja dozvoljava da bude iskorištena. Nije mogla da im objasni, da se sve te godine nadala da će njena tetka pokazati bar malo očeva karaktera, da će njegovi geni negde izbiti i da će tako bar još jednom osetiti njegovo prisustvo. Nije im mogla to reći, jer bi, pored činjenice da ispada glupa, ispala i luda.
Pasoš je bio gotov za nekoliko nedelja, a ona ga je ostavila kod Miha, jer se plašila da će ga tetka pronaći i osujetiti njene planove za odlazak. To bi se sigurno i desilo, jer je Ilinka urlala od besa kad joj je Dol saopštila da odlazi.
„Sve vreme te hranim pod svojim krovom, pseto nezahvalno. Puj, gaduro, trebalo je da skapaš sa onom tvojom guskom od majke.”
Dol je ćutala, dok ju je tetka gađala predmetima iz stana. Kraj. Uskoro će doći kraj svemu.Meseci do polaska su bili jezivi. Dol se tešila da će sve biti vredno torture koju je podnosila, a i znala je duboko u srcu da tetku više neće videti, pa je ćutala. Nije da bi ona žalila za njom, ali bi žalila za onim nadama koje je imala. I eto, poštovala je te nade koje su zapravo bile potpuno neosnovane. Ilinka je od ostalih članova porodice Moldoveanu bila udaljena niz svetlosnih godina.
A onda je došao i dan odlaska.
„Teto, želim ti svako dobro. Pisaću ti.”
„Bolje mi pošalji para, nezahvalnice.”
Bacila je još jedan pogled na sve što je bilo prisutno u tom stanu u kome je provela najgore godine svog života. Još samo jedno prisećanje svega neželjenog što je iskrslo u životu jednog mladog bića, bilo je dovoljno da bez griže savesti Dol polako napusti stan i poželi da se više nikada ne vrati.
Hotel „Četiri godišnja doba”, u gradu Džeksonu, bio je u vlasništvu Džejmsa Spajka i bio je pun tokom čitave godine. Po dolasku, rano ujutro su raspoređeni u trokrevetne sobe i dobili su svoje uniforme i zaduženja. Dol je dobila kao zadatak čišćenje četvrtog sprata hotela. Prvo što ju je impresioniralo su bile veličine prostorija. Amerikanci su voleli široke ambijente. Kupatila u sobama su bila veća nego stan njene tetke. Sve je bilo svetlo i puno mekih tepiha i nežne posteljine. Možda je ovaj hotel nešto najviše nalik raju, mislila je Dol. Tog prvog radnog dana je propustila doručak, jer su na njega zakasnili. A onda je došla pauza za ručak. Na tanjiru je stajala velika šnicla i pire krompir, kao i salata sa dresingom koji je predivno mirisao. Ostali zaposleni u kuhinji su gledali u devojku koja nije pipala hranu, već je samo zurila u tanjir. Pauza je istekla i tek onda se Dol trgla, shvatajući da nije ništa pojela. Kad nešto silno želiš, ne znaš kako da se ponašaš kad to i dobiješ. Od sutra, svaki tanjir će biti moj. I ovaj svet je moj, ali ne za nadati se. I ne za deliti. Svet mora da postoji i za one koji žele biti sami.
-
Sve boje ljubavi
800 rsdUvod
Hram Vasilija Blaženog blistao je na zubatom decembarskom suncu. Šarene kupole poput paunica šepurile su se u svojoj gracioznosti, prkoseći sloju snega koji je napadao po njima. Svojom lepotom mamile su prolaznike da nakratko zastanu i dive se arhitektonskom umeću. Turisti su neumorno fotografisali, obilazeći oko građevine čija bogata istorija mora biti uhvaćena u vremenu i kao suvenir sačuvana za sećanje.
Ženska prilika u debelom tamnom kaputu sa miš-sivom šubarom na glavi, sanjivo je posmatrala crkvu. Oči su joj sijale kao pahuljice snega slične onima na kupoli. Nebeskoplava nijansa sa beličastim grudvicama prelivala se i razlivala u naletu inspiracije. Preko ramena joj je visila velika torba od koje se nije odvajala. U njoj je nosila blok za skiciranje i mnoštvo olovaka. Ti predmeti su joj trebali baš za ovakve prilike. Ljudi su voleli da određene trenutke ovekoveče jednim stiskom na dugme foto-aparata, a ona je svoje impresije prenosila na papir. Pokretima ruke oživljavala je predmete, neživom bi davala dušu i tim činom udahnula bi im novi život i lepotu. Olovkom i četkicom otkrivala je novi svet u kome se prepliću boje, ostavljajući tako lični pečat i navodeći posmatrača da sliku sagleda iz drugog ugla. Nije umela sa rečima, ali je zato njeno slikanje govorilo mnogo jezika. Dobar poznavalac bi mogao da zna šta je slikom htela reći.
Zavedena lepotom hrama, koji je do skoro mogla samo da vidi na internetu, brzo je izvukla blok i zauzela najbolju poziciju za crtanje. Žustrim pokretima ruke grubo je skicirala obrise koje će kasnije doterati do perfekcije. Rešila je da će narednih dana dolaziti na ovo isto mesto sve dok dobro ne zapamti svaki detalj, a potom ga u crticu oslika.
Ljubav koju gaji prema umetnosti, naročito prema slikarstvu ponekad ne može da objasni ni samoj sebi, ali osećaj koji je obuzme u trenu kada četkicom pomeša boje može se uporediti sa detetom koje prvi put samostalno pusti korake. Radost i euforija.
Za Tamaru Igorovnu, studentkinju Fakulteta primenjene umetnisti ‒ odsek slikarstvo, Moskva je bila ostvarenje sna. Dolaskom iz Abinska, grada Krasnodarske oblasti u kome je rođena i odrasla, imala je osećaj da je zakoračila na plodno tlo poznatih pisaca, umetnika da i ona ostavi trag. Na završnoj godini, uz podršku mentorke i inicijative Abinskog udruženja slikara Rusija pod prstima, dobila je priliku da se iskaže na prestižnom Moskovskom univerzitetu umetnosti.
Sa svojom sestrom od tetke Natašom, koja je takođe bila student univerziteta, doputovala je u Moskuvu pre tri dana. Kao učenice na budžetu sa stipendijom, nisu brinule za krov nad glavom i osnovne troškove školovanja jer je država pokrivala osnove, ali za ostalo morale su brzo da pronađu posao. Nataša je bila zadužena za oglase poslodavaca, a Tamara za turističke ture duž Crvenog trga.
‒ Prvo moramo da vidimo sve lepote Kremlja, pre nego prionemo na težak rad ‒ bila je prva rečenica koju je Tamara rekla onog momenta kada su napustile zgradu aerodroma.
U početku su u dom ulazile samo da prespavaju. Po cele dane su obilazile muzeje, parkove, a danas je na red došao Crveni trg.
‒ Ah, noge me ubijaju od silnog hodanja. I smrzavam se! ‒ oglasila se Nataša iza njenih leđa. ‒ Ako ovako nastavimo upala mišića nam ne gine. Samo da pre toga ne dobijemo hipotermiju. Crtaš, haa? Ne možeš da odoliš ‒ virila je preko Tamarinog ramena u sivkaste obrise, koji su svakim sledećim pomakom dobijali oblik.
‒ Ne mogu da odolim! Vidi tu lepotu! Neverovatno… Neponovljiv umetnički izražaj! ‒ ushićeno je uzvikivala Tamara i nastavljala sa crtanjem. ‒ Uživaj malo, neće ti ništa biti. Ni u Abinsku nije ništa toplije.
‒ Stojimo ovde dovoljno dugo… Ruke su mi se smrzle, a one stvaraju magiju. Kako da vajam ako mi prsti izgube osećaj? ‒ mahala je rukama ispred nje.
‒ U redu, Nataša. Gde bi ti da idemo? ‒ upitala je Tamara i sklopila blok. Nije mogla više da sluša njeno negodovanje.
‒ Idemo u galeriju, u neki od muzeja. Izbor nam je fantastičan. Zamisli da jednog dana neko naše delo osvane unutar tih zidova ili… da se ti udaš baš u ovoj crkvi ‒ tapšala je kao malo dete i gotovo poskakivala od same pomisli.
Tamara nije mogla da veruje koliko bujnu maštu ima Nataša, a nju su optuživali da je sanjar i idealista. Nije zločin sanjati, verovati u sebe, širiti vidike i pomerati granice. Nije sanjala o slavi velikog slikara čija će platna krasiti vile bogatih, ali jeste sanjala da njene slike cene istinski stručnjaci. Želela je mali atelje u kome bi vladao umetnički haos, a nastajala velika ljubav. Nije joj trebala raskoš carske Rusije da bi bila srećna. Otvoreno se divila tome, ali sebe tamo nije videla.
‒ Ovo je muzej, znaš to?
‒ Znam, Tamara ‒ dosadno je prevrnula očima. ‒ Ali po potrebi se koristi i kao crkva.
‒ Da, da… Zamisli ja uboga umetnica, a udajem se ovde ‒ pokazala je rukom prema hramu. ‒ Od prodaje prve slike platiću venčanje baš tu. Ni manje ni više ‒ frknula je i prasnula u smeh.
‒ Devojka može da sanja ‒ Nataša se hladila rukom, zaboravljajući da se pre koju sekundu žalila na zimu. Odjednom joj je bilo vruće.
Ništa joj nije odgovorila, odmahivala je glavom u neverici i veselo se kikotala.
‒ Idemo, molim te. Ne mogu da te gledam više ‒ Tamara se malo uozbiljila i otvorila tašnu da odloži blok. Između njegovih korica nalazilo se mnoštvo hartija sa nedovršenim skicama koje je trebalo da dovrši a onda ih prenese na platno. Nije mogla da odluči koja joj se znamenitost više sviđa za rad kojim će zaokružiti studentske dane i pokazati sebe kao dostojnog naslednika grandiozne kulturne baštine, kakvu je imala Moskva.
Zaokupljena mislima i slaganjem skica u torbu nije primetila psa koji joj se približavao velikom brzinom. Dok je Nataša opazila opasnost bilo je kasno za reakciju.
‒ Tamaraaa… Pazi!!!
Nije se ni snašla, a gomila sivog krzna obrušila se na njena leđa. Listovi su leteli svuda naokolo, a ona se našla oborena licem na betonu.
‒ Uuhhh… ‒ bolno je zastenjala. Obraz joj je goreo od udarca. U sveopštom žamoru glasova koji su dolazili od turista, raštrkanih svuda po trgu, jedan se izdvajao iz gužve i dopirao do njenih ušiju, a pritisak na leđima nije popuštao.
‒ Kolja! Stani!
Jasno je čula dozivanje i komandu. Taj Kolja je sigurno bio kriv za njen pad. Nije ni slutila da je njeno razdragano cerekanje privuklo ogromnog psa, ali i njegovog gazdu.
Realista i sanjar stvoriće novu epohu u umetnosti. Epohu mistične, nespojive zavodljivosti pod okriljem Moskve i njenih blagodeti.
