-
Ponovno rođenje
1.000 rsdProlog
Stojim pored rešoa i čekam da provri voda. Nikad nisam volela da pijem kafu ovako kasno ali ove večeri mi baš treba. Obično popijem jednu kad dođem u noćnu smenu i to oko 19h, a kasnije pijem samo čaj. Zakuvavam kafu i sipam tri šoljice, za sebe, za Miru ‒ moju najbolju prijateljicu i za dr. Milana koji je sa nama dežuran. Sedam na dvosed u dežurnoj sobi i prislanjam šoljicu nosu udišući prelep miris kafe. Mmm… mmm… Ne znam zašto sam blago uznemirena ali večeras nešto treperi unutar mene. A nije posao u pitanju… Čujem Mirine korake, koja kao furija uleće u sobicu i sa vrata govori:
„Čoveče, trebalo je da odem u Norvešku kad sam mogla, ovo ovde je haos!“
Zatim baci pogled na mene, pa na šoljicu, pa pita:
„Srce, jesi li dobro? Odmori ti malo, digni noge, ja sam sad u spidu i pomoći ću Milanu šta god zatreba. Naporne su ove noćne a ti si bogami preterala!“
Grdi me moja drugarica. Možda sam preterala, ali to je moj život sada. Uglavnom posao. Nisam stigla ni da klimnem, kad čujemo Milana kako nas doziva:
„Devojke, pokret, javljaju stiže nam pacijent sa dve prostrelne rane!“
Mira već skače pa vuče i mene i u trku zakopčavamo uniforme, vezujemo kosu i navlačimo rukavice. Hitna je već na samom ulazu. Čoveče, pre samo minut sam ležala i mirisala kafu. Al’ to je cena urgentne službe, nikad nisi miran. Otvaraju se vrata od kombija i čujem Milana kako govori:
„Polako ljudi, pazite na njega, nemojte ga mnogo pomerati!“
Krajičkom oka vidim da je mladić u pitanju. U jebote, tako je mlad, a već je metak u njemu! Odmahujem glavom a Mira mi šapuće:
„Srce, zovi odmah salu da se spreme, mi mu ovde ne možemo mnogo pomoći.“
Kratko klimnem i čim ga prebacimo na pokretni sto krećemo prema liftu. Na sredini hodnika blizu pulta sa telefonom refleksno bacam još jedan pogled na mladića.
Ostajem bez daha… Gušim se… Gubim se…
„Srce, jesi li dobro?“
Čujem Miru kroz izmaglicu. Čujem je, ali ne mogu dalje.
„Saberi se odmah! Zovi salu, ovo smo videle već sto puta! MINA!!! Plašiš me srce, šta ti je pobogu?!“
Šapatom progovaram, još uvek ne verujući:
„Ovo je moj muž.“
Sada Mira ostaje bez teksta, oči joj se u šoku šire a zatim dodajem još tiše:
„Ali on je već mrtav!“
Nema me, padam u bezdan…
-
Nasleđe
900 rsdProlog
Antonina
Švajcarska, Bodensko jezero
2016. godina
Kad god se osećam nelagodno, usamljeno ili uznemireno dođem ovde. Pokupim mog maltezera Vilija, sednem u auto i dođem na ovu čistinu. Volim ovo jezero i videla sam ga iz svih uglova. A najviše volim ovaj kada iz mog St. Galena dođem i sednem u sred ničega. Da, volim ovo jezero i iz Nemačke, iz Austrije i ovde iz moje zemlje. Volim i Konstanc, gradić u kom odsedam kad želim biti među svetom.
A sada to ne želim.
Sedim na kamenu dok Vili spava pored mojih nogu. Gledam u plavu vodu jezera i pokušavam da odagnam osećaj koji mi se vuče u grudima. Taj me osećaj progoni već danima. Da nisam doktor već bih pomislila da će me drmnuti infarkt.
„Šta je bilo Vilijame? Šta tebe muči dušice?“
Vili se probudio i skočio u moje krilo. Pomazila sam ga i po glavi i po vratu gde najviše voli.
„Ne znam, Vili…“
Živim običan život. Kao mala došla sam u Švajcarsku iz Srbije. Iako sam ovde završila sve škole i fakultet, naš se jezik govorio u kući. Nikad više nisam otišla u Srbiju, ali eto jezik sam znala. Otac Zoran i Ljiljana ili Lili, kako je tražila da je kasnije zovem, pružili su mi sve dok nisam odrasla i sazrela. Sada imam svoju kućicu u St. Galenu, doktor sam i imam momka čiji prsten nosim na ruci. Imam sve, zar ne? Zašto se onda osećam kao da glava nije moja, kao da sam zarobljena u svom telu? Dok sam mazila Vilija i tražila odgovore od vode, čula sam vibraciju na telefonu. Svi znaju da kada ovde dođem ne volim uznemiravanje. Kad uzmem mobilni uočim ogroman nepoznat broj.
„Halo?“
„Dobar dan, da li je to Antonina Petrović?“
Odjednom se zaledim. Tako me niko nije nazvao godinama. Ovde sam postala neko drugi.
„Nina Vizer. Izvolite?“
Dubok, muški, melodičan glas progovorio je sa druge strane.
„Antonina, neću okolišati, vaša majka je preminula.“
„Lili? Kako? Kad? Ko ste vi?“
„Ne, vaša prava majka Sofija je juče umrla.“
Ne. Ne. Ne.
„Ne, moja majka Sofija umrla je kad sam bila jako mala. Lažete! Kako vas nije sramota!“
„Antonina, ja sam njen prijatelj. Sofija Petrović je umrla juče u 6h popodne na imanju a vi ste jedina naslednica. Koliko vam treba da dođete?“
Nisam ni disala, nisam mislila…
„Gde da dođem?“
„U Srbiju.“
Skočila sam, zbacivši Vilija koji je zacvileo i počela da šetam tamo-vamo.
„Ne znam… Ne znam…“
„Slušajte me, poslaću vam kartu na viber. To su dve karte, u stvari, ako ne stignete na prvi let. Jako je bitno da dođete.“
„Ne mogu…“
„Verujte mi, dobićete mnogo.“
„Šta ću dobiti?“
„Dobićete odgovore. Šaljem i očekujem vas. Iskreno se nadam da ćete mi potvrditi dolazak. Doviđenja.“
Moja majka me je napustila i umrla kada sam bila takoreći beba. Nikad me nije želela. Odrasla sam sa tom mišlju. Sada se zaista držim za grudi i znala sam da me osećaj opet nije prevario. Dugo vučem loše predosećanje i evo obistinilo se. Kad začujem ponovo vibraciju, otvorim poruke na viberu i ispod karte poruka:
Pošto niste znali da vam je majka živa, pokušajte da tako i ostane. Ukoliko možete nemojte reći gde idete, da izbegnemo komplikacije.
Nikad nisam bila osoba koja se premišlja. Nikad nisam bila osoba koja između dva izbora dugo odlučuje. Tako i sada…čim sam ušla u auto znala sam.
Dobićete odgovore.
Više od svega želela sam to. Zašto je moja majka bila živa, a ja ne znam to? Zašto sam Lili zvala majkom? Zašto me je Sofija odbacila?
Dobićete odgovore.
Mislila sam da imam dobar i lep život. Učena sam pravim, životnim vrednostima. A ceo moj život se temeljio na lažima.
Na brzinu sam se spakovala i pozvala Markusa. S obzirom da je i on doktor i to mnogo uspešniji od mene, samim tim i zauzetiji, nije se mnogo bunio. On zna odakle potičem, planirali smo nekad i zajedno da idemo u Srbiju. A sada, planovi se menjaju.
„Ako te tata bude zvao, reci da sam kod Štefi u Frajburgu.“
„Nina, jesi li dobro?“
„Jesam, jesam… Neću dugo, samo par dana…“
„Ok. Zovi me.“
„Hoću.“
Nikad se brže nisam spakovala. Nikad brže nešto odlučila. Pustila sam srce da me vodi. U otadžbinu. U postojbinu.
Tamo gde sam se rodila.
Vozila sam za Cirih, stalno ponavljajući reči Dobićete odgovore.
Kada sam konačno stigla na aerodrom i smestila se u avion, prvi put osećala sam se spokojno.
-
Na vrhuncu karijere
810 rsdVolela sam svoje roditelje, ma koliko naporni bili. Kad sam upisala školu otišla sam sa jezera Vinipeg u Montreal. Preselila sam se i započela samostalno da živim. Ipak, to nije sprečilo ni mamu, ni tatu da me stalno zovu i proveravaju.
„Sve je super mama. Sinoć sam izašla sa Roksi.“
„Da, da, mogu misliti. Ima li neki novi dečko možda?“
„Nema.“
Bila sam sretna kad sam im rekla za Flina. Prosto, videli bi slike u novinama ili na TV-u.
„Biće, biće. Ne valja da budeš sama.“
„Nisam sama, imam decu.“
I volela sam rad u školi. Nekako uz moje zanimanje nije išlo da budem tako otvorena, slobodna. Ipak sam bila primer tim klincima.
„Ah… A kad dođeš kući, sama si.“
Dobro, to je tačno. I kako godine prolaze fali mi upravo to. A Roksi mi je sinoć preporučivala baš suprotno, jebeš ozbiljan život, daj se u promet. Kod mene je izgleda sve zakasnelo.
„Mama, sve je super stvarno. Ako mi ne veruješ možeš da dođeš u posetu.“
„Znam ja zašto me zoveš Keti. Želiš da ti kuvam i ugađam.“
„Aha, zato što samo mene imaš. Šta misliš?“
„Videću sa tatom i eto me. Nedostaješ mi.“
„I ti meni, mama. Sad moram na posao.“
Obučem se ponovo u komplet, suknja uska siva, bela košulja i sivi sako. Dobro, izgledam pametno i strogo… Ali volim da me svi shvate ozbiljno. Učiteljica sam, ne igračica.
„Stigla si, Brenanova. Kafa?“
„Ne, već sam popila.“
I dalje imam naviku da pijem kafu čim otvorim oči.
„Jesi videla novine? Naši momci su opet pobedili.“
Klimnula sam a pojma nemam o čemu priča. Otkad sam prekinula sa Flinom, distancirala sam se od hokeja. Ali, u našem gradu nisi ga mogao izbegavati jer su deca mnogo volela hokej.
„Nisam.“
„I tvoj bivši je bio dobar.“
Da, ostaću upamćena kao bivša cura Flina Filipsa. Moram nešto da uradim po tom pitanju.
„Verujem. Flin je dobar golman.“
Krenem ka svojoj učinioci.
„Dobro jutro deco.“
„Dobro jutro učiteljice.“
Sednem za svoj sto, izvadim laptop i upalim ga. Deca me gledaju, smeškaju se. Volim ih i oni vole mene. Zadubim se u ono što najviše volim da radim, a to je rad sa njima. Negde na polovini dana, dok oni crtaju ipak upalim Google i počnem da tražim vesti od sinoć.
Bojl odličan. Videlo se koliko je bio fokusiran.
Gledam slike i uhvatim sebe kako zagledam Alistera. Bože, ja nisam normalna. Ali kad ti neko usadi bubicu u glavu…
-
Na vrhuncu slave
900 rsdUvod
Irina
Osam godina ranije
Jedan, dva, tri… Jedan, dva, tri… Vežbala sam sama na gredi. Pokušavala sam da osmislim novu koreografiju. Oduvek sam bila slaba na muziku.
„Njet, Irina!“
Ali Dunja nije bila raspoložena za novine.
„Želim da probam nešto drugačije, Dunjaša.“
„Njet, radićeš onako kako smo se dogovorile. Jesi li danas nešto jela?“
„Samo ono sa papira.“
„Dobro. Samo uporan rad i odricanje daje rezultate. Tvoj otac ima iznenađenje za tebe.“
Već sam bila juniorska prvakinja. Prvo veliko seniorsko takmičenje počinje sutra. Imam tremu ali i jedva čekam.
„Šta je to, znaš li?“
Tata me je mnogo čuvao. Vrlo verovatno jer sam jedinica i, kako kaže, njegov ponos. Nikad nije stao i nešto mi zabranio. Čak je poticao moje bavljenje gimnastikom.
„Još dva skoka. Ako budu dobra, slobodna si.“
Uspećeš, Irina. Uspećeš. Uvek sam sama sebe bodrila. Otkad mame nema, ne postoji ženska figura u mom svetu osim Dunjaše.
„Bravo. Irina, bićeš prvakinja sveta! Bićeš apsolutna vladarka.“
Svako dete sanja da čuje ove reči. Nema veze što sve to sporo dolazi, trpi velike posledice i odricanja. Na kraju puta čeka te svetska slava i br. 1.
„Spasiba, Dunja. Vidimo se sutra.“
„Bez prejedanja, Irina. Moraš ostati mršava.“
Klimnula sam i otišla u svlačionicu. Boris, tatin vozač, već je čekao ispred vrata.
„Dobar trening, krasiva?“
„Odličan. Gde idemo?“
„Otac te čeka u tvom omiljenom restoranu.“
Šteta što mogu da jedem samo salatu. Sport traži odricanje. Irina, bićeš najbolja. Nakon 20 minuta ušla sam i zatekla oca u društvu crnke. Odmah sam prepoznala Dariju.
„Irina, kako si porasla. Serjoža, ona je divna.“
„Darija, drago mi je da te vidim. Ponovo.“
Darija je bila mamina prijateljica, koja se nakon njene smrti izgubila. Nisam je viđala, niti čula. Prevrnula sam očima na ovu dragost. Koja ironija.
„Sedi. Šta želiš da jedeš, piješ?“
Odjednom više nisam bila gladna. Videla sam kad je stavila ruku preko tatine.
„Zašto smo ovde? Umorna sam, trening je bio naporan.“
Bila sam gladna, ali nisam želela još da budem u njenom društvu.
„Iri, znaš da te ja volim. Ti si mi sve na svetu, daragaja. Ali usamljen sam. Nakon tvoje majke, ja…“
„Nemoj ni da izgovoriš…“
„Irina, tvoj otac ti želi reći… Oplakali smo tvoju majku kako zaslužuje. Tebi smo dali vremena da se privikneš da je nema, a i sada ćemo ti dati vremena da se privikneš na novu situaciju. Serjoža, reci joj.“
„Darija i ja ćemo se venčati i ona će živeti sa nama. Ti..“
„Ne! Ne! Ne želim…“
Ustala sam naglo i potrčala ka izlazu. Tata je odmah krenuo za mnom.
„Iri!“
Suze su krenule iz očiju. Nikad nisam tatu zamišljala pored druge žene, pored Darije tek nikako. Uletela sam u auto, tata odmah za mnom.
„Borise, vozi u krug.“
„Tata… Ne želim. Ne volim Dariju, niti ću je ikad voleti. Ona nije mama.“
Plakala sam kada me uzeo u naručje.
„Naravno da nije, Iri. Nikad neće zauzeto njeno mesto.“
Tata je bio jako zauzet, a kako sam i sama trenirala po ceo dan nismo se puno viđali. Uveče bi došao u moju sobu, pitao kakav mi je bio dan i zaželeo laku noć. Nikad nije pominjao Dariju.
„Koliko to traje?“
Osetila sam kako se ukočio.
„Irina… Ja…“
„O ne. Nisi valjda?“
„Nije kako se čini, Irina. Jednostavno se desilo. Galina je bila tebi podređena. Odmalena je za tebe planirala tako puno.“
„Nemoj mene da si krivio slučajno! Mrzim te.“
Nakon tog dana još sam više trenirala. Osvojila sam prvenstvo sveta. Gorak ukus pobede. Nije mi bilo ni do čega. Kako sam išla u privatnu školu, sve sam više tražila izlaz odavde. Odjednom, više nisam želela da budem u Moskvi. Vrhunac svega došao je samo mesec dana kasnije kada su se Darija i tata ipak venčali. Nikada se nismo pomirili. Činjenica da je prevario majku sa njenom prijateljicom, dok je trenirala mene, terala me je na povraćanje.
„Imam za tebe superponudu. Ja bih lično odbila, ali s obzirom na ovu situaciju mislim da će za tebe biti i više nego dobro. Američki tim te želi uz sebe.“
„Dunjaša, šta to pričaš?“
Mama me je učila da volim Rusiju više nego išta, no nije me mogla naučiti šta je to ljubav i da pravdam preljubu. Još nismo stigle dotle.
„Puno novca je u opticaju. Želim da znaš da je Serjoža protiv, ali ako želiš da odeš ja ću se lično zauzeti za tebe.“
„Hoćeš?“
„Naravno. Nikad nećeš otići na Olimpijadu ako ti glava bude u problemima. I šta kažeš?“
„Kažem da te volim, Dunjaša.“
-
Razuzdani
900 rsdUvod
Maria
Budim se gotovo uvek pre budilnika. Rukom napipam sat i isključim ga.
„Zar je već vreme? Kao da smo legle malopre.“
Sara me gura a i ona takođe mora da ustane. Mrzim ovo doba godine. U stvari mrzim sve. Sada sam u fazi da mrzim svoj jadni život i jadnu sebe. Da mi nije Sare ne znam kako bih izdržala. Pre par godina došla sam iz Meksika. Rafael me je doveo jer je dobio stipendiju, a nakon pogibije roditelja više me ništa nije vezivalo za tu zemlju. Ipak, beda i siromaštvo samo su pojačavali moj strah i moje stanje. U današnjem svetu biti bogalj i nemati para nikako nije dobro. Zato je Sara insistirala da pođe sa mnom. Ona je moja dalja rođaka, koja takođe nije imala nikog bliskog. Tako smo se našle. Ja imam brata… ali… Teško je… Raf se nikad nije pomirio sa mojim nedostatkom. Brat mi je i volim ga, ali samim tim što živimo na suprotnom kraju grada i što niko ne zna da smo u srodstvu dovoljno govori da me se rođeni brat kao stidi. I to me ubija. I ubija mi samopouzdanje. Ipak, zahvalna sam jer me je odveo iz one rupe i pružio mi krov nad glavom. Konačno mi ništa ne fali. Imam svoju sobu. Nekog male stvari čine srećnim. Ja sam jedna od njih. Čista posteljina i krov koji ne prokišnjava.
„Kad radiš, Sarita?“
„Popodne. A ti? Kad imaš časove?“
„Isto. Hoćeš li da malo prošetamo?“
Mrzim jer mi treba pomoć. Skoro pa ništa ne mogu samostalno. Ustanem polako, lelujajući se. Još uvek se malo zanosim, mutno mi je sve pred očima, ali kad stavim moje teglare razaznajem slike.
„Polako, da li Rafael danas dolazi?“
„Ne. Javio mi je da ima obaveze.“
Kako se približava godišnjica smrti mojih roditelja, mene hvata panika. Sama sam u ovom svetu i teško mi je. Ali Sara me bodri svakog dana. U početku, nismo znale koje su mi mogućnosti i za šta bi mogla da se školujem. Onda je ona otkrila privatnu praksu koja sponzoriše ljude sa manama i osigurava im posao. Tako sam se pokrenula sa mrtve tačke. Moj izgled bio je druga.
„Maria, mi querido (draga moja), šta sam ti rekla! Ti si apsolutno prelepa! Devojke ubijaju za tvoju boju kosu, rade intervencije za podebljanje usana a ti imaš sve to prirodno.
„A telo, Sari? Ovo? Vidi me.“
„Samo treba da se zategneš. Čim sakupim malo para idemo na bazen i u teretanu ti i ja.“
„Sarita, ne želim da uzimam od tebe.“
Isto tako ne želim da uzimam od Rafaela. I on naporno radi, uči i igra fudbal da bi nam obezbedio bolju budućnost. Kada izađemo napolje udahnem sveži vazduh. Najviše volim rano ujutru da šetam, kada Sunce tek grane. Tada mi jedino ne smeta.
„Zaboravila sam, posle škole idem na vajarstvo.“
„Ok. Ja ću raditi do kasno. Čula sam u kuhinji da imaju neki banket. Ako ostane klope, donosim.“
„Važi. Hvala ti Sara, za sve.“
„Nema na čemu. I Maria, ti nisi svesna koliko si prekrasna.“
Sara mi je stalno to ponavljala. Da se ljudi ne ravnaju po fizičkom izgledu. Da se ne dele da bogate i siromašne. Već da svako ima dušu i srce i tek nakon upoznavanja istih, možeš da doneseš sud. Kao da je to lako? Kako kad nisam primala blizu nikog?! Na časovima i u školi jedva prozborim koju reč sa kolegama. Imam utisak da mi na čelu piše da imam manu. Sama sam sebi najveći neprijatelj. Nisam ni dečka nikad imala. Ne tako davno, u Meksiku poljubio me je Hesus, prijatelj koga znam ceo život. Poljubio me na rastanku i to je jedini poljubac za koji znam.
Još dve godine i biću fizioterapeut. Odlučila sam da uposlim ruke, umesto očiju. Toliko toga može rukama da se uradi. Može čak i da se priča rukama. A sad sam krenula i na vajanje koje me smiruje. Svu negativnu energiju usmerim na glinu i stvaranje skulptura. Učitelj nije zadovoljan, jer misli da u meni čuči talenat koji nikako da se ispolji.
Kaže, pravi trenutak će tek doći.
I bio je u pravu.
-
Medena & sponzor
900 rsdGodina 2016.
Ognjen
Nekada zaista ne treba ustajati iz kreveta, ova dva dana su dokaz tome. Po prvi put ne želim da ustanem iz kreveta. Nemam volje, iako sam dobro nakljukan lekovima. Nakon što mi je Pavle zbog Tijane sredio facu, davno zaboravljeni duhovi moje prošlosti su se probudili. Ne zaboravljeni, već duboko skriveni negde u malom kutku mog mozga i srca.
Nisam ljut na Pavla, ne zameram mu, i mada smo se rastali, razumem ga. Tijana mi je zaista postala draga. Ona mi je odgovarala jer je pristajala na sve moje uslove, na neki način bila je savršena za mene. Savršena, jer nije tražila više, nije tražila osećanja i srce. Bila je realna. Znao sam da i ona ima neki rep iz prošlosti, i nisam iznenađen što je ljubav bila u pitanju. Drago mi je zbog nje i što je konačno našla svoju sreću. Mada mi je promenio lični opis, Pavle je zaista dobar lik, a ona zaslužuje nekog takvog. Bila je uz mene kada se moja sestra Olivera porodila. Tako smo se i upoznali. Dobrica kakva jeste, nekako se savršeno uklopila u moj svet. Nije tražila ništa a opet me je puštala da budem ono što jesam, sponzor.
Da, to sam ja, onaj koji plaća sve. Tako je lakše, nema osećanja, svi znamo na čemu smo. Nema ljutnje kada se sve završi, lepo kažu: „čist račun – duga ljubav.” Poznat sam kao galantan, ali hladan. Nemam srca, ono ne kuca ni za jednu. Nikada. Osim jednom… Nekada davno.
Bila je… Pa bila je sve, ali to onda nisam znao. Nisam bio svestan koliko mi je značila dok nije otišla. Voleo sam je, a to nisam znao dok nije nestala. Moja Nata, moja Medena, moja sreća.
I sada, posle toliko vremena, kada sam mislio da se ne sećam ni njenog imena, da sam zaboravio kako izgleda osmeh na njenom licu, opet se pojavljuje u mom životu. Sam pogled na njeno lepo, ozbiljno lice, uzdrmao je moj savršeno miran svet. U mom životu je sve uređeno, znam ko sam, znaju ko sam, ne diraju me, ne diram ih. Sve se vrti oko posla, mojih klubova, lakih ženski, i naravno moje princezice Maše. Ona je moje sve. Za nju živim. Njoj dajem sve. Davno sam doneo odluku da svoju decu imati neću, greh na duši koji nosim je razlog te odluke. I opet kao i svakoj velikoj odluci u mom životu glavni razlog je bila moja medena doktorka, Natalija Medenica.
Kada sam je video pre dve večeri bio sam zapanjen promenom na njoj. Nije više ona nevina i naivna devojčica koju sam nekad znao. Sve na njoj je drugačije. Kosa joj je svetlija, grudi su joj punije, telo joj je sada telo zrele žene, a ne tek procvale devojke. Nekad je razdragani osmeh krasio njeno lice, a sada je tu ledena, profesionalna doktorka. Led u njenim očima je ono sto me je šokiralo. Ali život je tome naučio.
Uvek je bila nasmejana. Čak i kada sam bio najgrublji prema njoj, i kad je u očima imala more suza, zbog mene je osmeh uvek imala na usnama. Nekad je u mene gledala kao u Boga, a sad kao u mrava koga bi rado zgazila. Arogantno i umišljeno kopile kakav sam bio, mislio sam biće uvek tu. I bila bi, da nisam bio takav gad prema njoj. Volela me je kao nijedna, dala mi je sve, a kako sam joj vratio?!
Natalija
Sedim u zamračenoj sobi. Trebala bih da spavam i odmaram, ali ne mogu. Ne mogu jer već dva dana ne mogu da se sastavim. Ne mogu da se pomerim sa ove fotelje, smeta mi sve, čak i svetlo ekrana mobilnog telefona. Neko bi pomislio da sam flipnula. Možda i jesam, jer se već dva dana pitam – zašto?
Zašto se pojavio, i to u mom dežurstvu? Zašto, kad su godine prošle od poslednjeg susreta, dodira, pogleda, svega… Zašto ga je život naneo ponovo meni na put?
Ni u najluđim snovima ne bih pomislila da će moje dežurstvo biti tako turbulentno. To veče je tek druga noć koju radim. S obzirom na saobraćajne nesreće moja klinika je često puna raznih pacijenata kojima je moj rad potreban. Nije lako biti ovo što sam ja.
Nije, ali ja sam sa velikim naporom došla tu gde jesam. Nije lako biti najmlađi maksilofacijalni hirurg u Beogradu i okolini. Nije, ali ja sam to zaslužila. Radila sam naporno i evo me. Ali ništa nije moglo da me spremi za njega, za njegove dve fufice i podsetnik na prošli život.
Toliko napora i truda da sve ode u zaborav, palo je u vodu kad sam dotakla njegovo lice, njegov slomljen nos i zavirila u njegove proklete oči.
Jednom je Natalija bila mala, mlada i naivna, više nije.
Jednom je Natalija pustila srcu da diktira i vodi je. Jednom je Natalija dala sebe celu. Jednom i više nikad.
I zato se sad pitam – zašto? Kada je sve bilo spremljeno, sklonjeno, zapečaćeno i zaboravljeno. Zašto, Bože?
Dva dana ista meta, isto odstojanje. Ništa pametnija, ništa trezvenija. I boli me.
Jutros je stigla prva njegova poruka. Zašto ne razume reči: Ne želim više nikad da te vidim? Ne želim ništa od njega, ni glas, ni poruku, ništa. Pošto sam profesionalac, odradiću njegovu kontrolu i zatvoriću ta vrata jednom za svagda.
Ali poruke se nižu: Nato, srećo moja… Nato, Medena… Nato, moram da te vidim samo još jednom van bolnice… Nato, moram da ti objasnim…
Bole me.
Boli me svako slovo kad se setim svega. Boli me, jer mi srce drhti, a ne sme. Boli me, jer mi usta i oči jecaju bez glasa i suza.
I ponovo mi univerzum stavlja prepreku na put. I ponovo ga pitam zašto? Zašto i to sad kad mi je najbolji prijatelj ponudio brak. Zavrtim prsten na domalom prstu i uzdahnem.
Od ljubavi do mržnje, kažu, malo je. Ognjen i ja prošli smo sve faze. Kolikogod da sam ga nekad volela, toliko isto ne mogu da mu oprostim. Jer, sve sam mu dala, a kako mi je vratio?!
-
Divlji
900 rsdKada sam se udala za Džeka, iako nije bilo svadbe već smo napravili samo simbolično venčanje, mislila sam da sam sa njim osvojila svet. Uhvatiti jednog takvog tipa bilo je za sve pojam, misaona imenica, ali ne za mene. Majka je oduvek govorila da sam toliko lepa da ću zasigurno pobediti na izboru za mis Amerike. Odmalena me je spremala za to. Njena agencija, Beauty’s, svakodnevno je rađala nove lepotice a ja sam bila izvan vremena. Kad sam pronašla Džeka i „upecala“ ga, shvatila sam da baš sve mogu. Rouz je bila totalno neočekivana prinova, zato i tolika razlika u godinama, skoro deset. Ali volim je i bliska mi je kao da i nema te razlike. A onda se sve sunovratilo. Majka je umrla, ja sam preuzela agenciju i možda bih i nastavila njenim stopama da me nije zadesila nesreća. Nesreća koja me je zauvek odvojila od modelinga, svetlosti velegrada i… muža.
„Sem…“
Sedela sam u omiljenoj ležaljci i ljuljala se. Ovo imanje me je smirivalo i davalo mi snagu. Kada se tata povukao iz firme i došao ovde, nisam znala zbog čega, ali sada znam. I njemu je trebalo mesto za beg, mesto za preboljevanje, mesto za samoću.
„Hej, tata.“
„Dušo, šta se dešava?“
„Ah, tata…“
„Semi, hajde da prošetamo. Možeš li?“
„Mogu.“
Još uvek sam po imanju šetala sa štapom koji mi je pružao kakav-takav oslonac. Odbacila sam ga i uhvatila tatu pod ruku.
„Dušo, pričaj sa mnom. Znam da nije sve tako kakvim ga predstavljaš.“
„Nije.“
„Vidi, zahvaljujem se Bogu svaki dan jer si živa. Ne bih podneo da sam i tebe izgubio. A samim tim što si živa želim da budeš sretna.“
„Joj…“
„Da. Nemam ništa protiv Džeka lično. Ispravan je, ali način na koji se ponaša prema tebi, to nije u redu. Ne, nakon nesreće. Mislio sam da će se promeniti, jebiga, žena mu je bila vezana za postelju a on je jurio tamo vamo kô muva bez glave. Šta bih dao da je Meri u krevetu, samo da je živa.“
„O tata, nemoj.“
„Moram. Ti i Rouz ste mi sve. Sve što sam stvorio u životu, jeste za vas dve. Rouz je dobro na univerzitetu i za nju ne brinem, ali ti Semi… pokazala si izuzetnu hrabrost i volju, ali si i dalje ranjiva. I mislim da je dobro što si pustila Džeka. Bolje je za oboje.“
„Znam tata. Ja više nisam ono što mu treba.“
„Ti si, dušo moja, baš ono što čoveku treba, ali Džek više nije taj čovek.“
„Tata, hoću da odem odavde. Vreme je. Osećam se dobro.“
„U redu. Da krenem sa tobom, za prvo vreme?“
„Ne treba. Znam koga ću da pozovem.“
„Koga?“
„Silviju.“
„U redu, zovi je, nek dođe, ali ne idete dok sve ne organizujem.“
Zagrlila sam tatu i poljubila u obraz. „Hvala ti.“
„Zapamti, Semi, sreća te čeka. Nije važno kad i gde, nije važno da li ima smisla ili ne, bitno da je prepoznaš kad ti se desi. I ljubav… još si mlada i volećeš ponovo.“
Nisam mislila na ljubav. Iako sam bila udata, podrazumevalo se da volim svog muža. I jesam, dok nije počela borba, dok nije počela drama. Dok svako od nas nije pokazao pravo lice.
