Presing

1. ЗМИЈА И ДУГА

Смрт нам је донео Човек Без Лица. Тада сам први пут видео смрт какву је доноси Човек Без Лица. Бојим се док ово причам, верујте ми. Сви се ми плашимо мрака; некад са разлогом.

Али рецимо да је овако све почело…

Кревет је био прекривен ружама и свилом и целу просторију је удвостручавало огромно огледало што је стајало уместо зида. На винским чашама отискивао се траг зеленог и црног ружа са усана синоћних лепотица. Усне су биле крупне и сласне и радо сам их призивао у мислима, проучавајући отиске и миришући још неишчезли мирис најбољих вина што су миловала усне лепотица и љубила њихове сочне језике. Поглед ми прелете и преко остатка корњачиног меса и нојевих јаја у сосу од купина, и заустави се на огледалу, на одразу мог бледог лика. Сетих се Доктора Метузалема у другој соби; сласти је био крај.

Таписерија на вратима приказивала је голуба са великим пурпурним, копљем прободеним срцем, испод њега три снежна планинска врха, и у долини, плавокосог јахача на црном коњу како слави победу, лицем ка небесима. Отворих врата и у фотељи затекох Доктора Метузалема, у уобичајеном положају, усправних леђа, како једе јагоде са медом и гледа кроз велике прозоре, напоље, у јутро и у кипове.

,,Био је овде“, рекао је, не погледавши ме. Тишина је била омамљујућа.

,,Идемо у врт, Горски“, додао је, појео највећу јагоду и кренуо ка великим француским прозорима.

Трава је била мекша од сваког тепиха и ми смо ходали кроз читав лавиринт Милосних Венера и Аполона Белведерских у десетинама идентичних копија. Било је све хладније и задрхтао сам.

,,Синоћ је овде почела уобичајена седељка, готово академска“, почео је Доктор Метузалем, ,,али није се завршило као седељка. Завршило се баханалијама. Нико не зна ко је довео све те жене. Видели сте таписерију?“

Потврдио сам.

,,Нико не зна откуд она тамо. И нико пре није видео кипове. Нико не зна како су могли да се створе преко ноћи. Као да су израсли из земље.“

,,Или спуштени са неба“, додао сам.

,,Не бих ишао тако далеко, Горски. Професоров леш је пронађен овде. Пронашла га је служавка, јутрос. Револвер је био његов, позлаћени гасер, трофејни. Нема сумње да је сам све урадио.“

,,Ни ви немате сумње?“

,,Сумња није увек на првом месту, Горски. Овде постоје много важније ствари. Ови кипови, на пример.“

,,Уверени сте да је професор био толико чист колико се верује?“

,,У чистоту се бар разумем и то вам је јасно, Горски.“

,,Извињавам се“, рекао сам.

,,Правите уобичајену грешку. Полазите од претпоставке о кривици жртве. А онда, следствено, о кривици детета у њој. Значи да кривице нема. Ни кривца.“

,,Мислите да је то он?“

,,Сви се бојимо мрака. Некада са разлогом.“

,,Докторе.“

Поскочио сам. Доктор је био миран. Никад нисам видео већу змију. И никад нисам сазнао која је то змија била, није личила ни на једну од постојећих. Спуштала се низ груди Аполона Белведерског и пресијавала се на јутарњем сунцу, као дуга.

,,Видите“, рекао је Доктор и гледао ме, са благим осмехом. Ја сам имао снаге да гледам само у змију.

,,Идемо одавде. Са овог проклетог места.“

,,Да, проклето место. Мислим да сте овај пут у праву, добри мој Горски.“

Инспектор Медени нас је у својој канцеларији понудио необично добрим вискијем, густим и мирисним, као ружино уље. Ја сам, наравно, прихватио, Доктор не.

,,Кад сам ја стигао, тамо ничега није било. Као сведоци необичних појава у кући професора Орлика остали сте само служавка, госпођица Передес, наредник Густавсон, који је први стигао по позиву, и вас двојица. Нико није пријавио нестанак неколико десетина античких статуа. Нити одбеглу змију. Да нисам уверен у веродостојност већине сведока, све бих вас већ стрпао у лудницу, будите уверени.“

Били смо уверени. Инспектор Медени већ је раније имао прилике да се увери у тешко разумљиве способности Доктора Метузалема, иако готово ништа није знао о њему, као уосталом ни ја, Докторов лични Вотсон. Како је Париз неретко био место Докторовог загонетног деловања, инспектор Медени је свакако уложио максимални напор да прокине у душу и у курикулум вите свог повременог саборца у борби против ни-сам-више-не-зна-чега.

Инспектор Медени се одлично сналазио у најсложенијим лавиринтима и у најтананијој кабали читавог тог бриселског Левијатана, те Куле Вавилонске којој је овај пут наденуто име достојно најсамозадовољније чиновничке свести – Еуропол. Али пред тајнама Метузалемовог ума, и он је, као и сви (скоро сви), био потпуно немоћан. За све је то била потребна, мислио је инспектор, далеко савршенија алхемичарска техника од оне полицијско-бирократско-психоаналитичке у којој је он, по сопственом поузданом уверењу, био ненадмашан.

Госпођица Передес, Делија, била је исто тако ненадмашна служавка. Годинама је радила као професора Орлика пошто је емигрирала из Колумбије, и ништа јој се није могло приговорити. Инспектор Медени зна да је, као уосталом и многе служавке-избеглице, исто толико година радила и за Еуропол, и ни ту јој се није имало шта приговорити. Рођени брат јој је умро од претеране дозе кокаина, а остатак породице су јој побили амерички командоси. Тако није имала ниједан разлог да не буде лојалан грађанин Европе, па се тако понашала и сад, ћутећи о свему ономе о чему јој није одобрено да говори. Била је непробојан зид за новинаре и – додуше прелепа – сфинга за шпијуне и радозналце које је, као и увек, било немогуће разликовати.

Млади наредник Густавсон био је син Отмара Густавсона, потпредседника Асоцијације синдиката независних пољопривредних произвођача, са центром у Бриселу, па његова оданост није ни довођена у питање.

,,Поштујем вашу потребу да чувате анонимност клијента“, инспектор се обратио Доктору Метузалему, „али можда би било од интереса за истрагу да макар наслутите природу везе између вашег поштованог клијента и професора Орлика. Можда је природа те везе укључивала и још неко заинтересовано лице.“

,,Не“, рекао је Доктор, ,,за вас природа те везе не би била ни од каквог интереса. А особа која нас је ангажовала много је више од клијента.“

,,Хоћете да кажете да се високо котира у структурама Слободне Европе?“

,,Много више од тога, инспекторе.“

,,У реду. Поштујем вашу жељу за дискрецијом. Закон је на вашој страни. Али реците ми, молим вас, ко данас краде књиге? Све је било нормално кад сам дошао, није било ни статуа, ни змија, ни таписерија, ни трагова блуда, једино књиге и даље нису биле тамо. Све те књиге, читава Александријска библиотека. Тај Човек Без Лица је можда луд, али шта ће му све те књиге? Мислим ако нема лица, зар није природно да је и без очију? Како онда чита?“

Доктору није било смешно. Дуго је гледао у инспектора коме је очито постајало непријатно, а онда изненада проговорио, необично благим гласом.

,,На Човека Без Лица упућује и природа везе између мог клијента и професора Златорога Орлика. Толико вам дугујем. Били сте коректни. Сада бих волео да се растанемо. И да се опет пронађемо, када дође време. Ако се слажете.“

Не сачекавши одговор, Доктор је устао, и ја за њим. Инспектор је само расејано махнуо главом и испио остатак вискија из чаше. Оставили смо га загледаног у њено дно.

БАЈКЕ О ПОБЕДНИКУ

1.

Тог дечака сви су звали Победник.

Име му се изгубило одмах после рођења. Нестало је у шумама у којима је дечак живео.

Дуго је дозивао своје име, а онда заборавио.

Дечак је био леп, плавоок и весео. Храниле су га птице.

– Ви сте најлепша створења на свету – говорио је дечак птицама.

Једном, док је брао траве да од њих исплете венчиће око главе, дечаку је пришла птица. Била је златно жута и звали су је Мудра.

– Мудра, хоћеш ли да и теби исплетем венчић? – питао је дечак птицу.

– Мени венчић не треба – одговорила је Мудра. – Мој венчић је сунце.

– Не видим га, Мудра птицо. Сунце је далеко, а твоја глава је мала.

– Видећеш га. Једног дана, очи ће ти се отворити.

– Моје су очи отворене – увредио се дечак.

Птица је само цвркутала и летела у круговима око дечакове главе.

– Ти си најлепша од свих птица, а птице су најлепша створења на свету.

Волео је да посматра Мудру како се игра.

– Ти мислиш да су птице најлепше на свету, Победниче – певала је Мудра. – Зашто то мислиш?

– Птице живе на небу и стално се играју – спремно је одговорио Победник. – Имају шарено одело и лепе гласове.

– Пођи пред зору на поток, Победниче. Буди тамо пре свитања и дочекај сунце. Тада ћеш видети шта је најлепше на свету.

Мудра је одлепршала пре него што је дечак успео ишта да је пита.

Дечак се чудио. Желео је да види најлепше биће на свету. Замишљао је птицу већу и лепшу од свих птица за које је знао. Плашио се само да птица не одлети пре времена, пре него што је добро погледа и запамти. Такве птице су сигурно ретке.

Победник је послушао Мудру. Ујутру, пре зоре био је на потоку.

Сунце је изашло. Дан ће бити диван.

Дечак је чекао. Још нико није долазио. Плашио се да га је Мудра преварила.

– Можда хоће да украде моје венчиће, док сам овде. Кад спавам држим их под собом.

Кад сам будан, носим их на глави. Али свеједно – помислио је на крају дечак. – Направићу још венаца. Траве има, а имам и руке. То ми птице не могу узети.

Одједном, из шуме је изашла Златна.

Златна је била мала девојчица у белој хаљини, дуге златне косе што се вукла по земљи и миловала траве. Земља је од тога била срећна, траве су певале.

Златна је ишла по воду, са глиненим крчагом.

Кад је видео Златну, Победник је поскочио. Жбуње је шушнуло и девојчица га је приметила.

Уплашила се и крчаг се разбио.

Победник је истрчао из шуме. Девојчица је мислила да је вук и почела да бежи.

– Не бој се, Златна. То сам ја, Победник. Не бој се. Направићу ти нови крчаг – викао је дечак.

Златна је застала. Окренула се. Дуго су се гледали у очи. Птице су поново запевале.

Дечак, Победник, схватио је које је то најлепше биће на свету.