СПИСАК

Од ствари сам спаковао само оно што сам мислио да је нужно за Медитеран. Ништа сувишно од гардеробе. Углавном су то биле летње пресвлаке са неколико кошуља, кратких панталона и сандала. Ту је и незаобилазни прибор за личну хигијену, неколико пешкира, један нотес, оловка и само три књиге које сам успео да сачувам још од дана када сам први пут закорачио на капију затвора у Перуђи: Кјеркегоров Или Или, Селенићев Тимор Мортис и једна књига на енглеском језику која ме је враћала у дане када сам га говорио скоро изузетно. Зимске ствари: џемпере, ролке, капуте, дебеле чарапе, капе бацио сам у канту која се налазила испред огромне затворске капије када сам се поздрављао са чуварима који као да су ми постали сједињено ребро којег се сада по сваку цену морам ослободити. Није то био класичан затвор који смо могли да видимо у оним култним филмовима из Алкатраза и Шошенка. У њему смо имали сасвим пристојне услове за живот: библиотеку, теретану, посебне собе у којима смо могли да гледамо телевизијске преносе са великих спортских такмичења, шеталиште, а они најпримеренији добијали су чак и могућност да користе базен. Као и у сваком затвору било је цинкароша, подлаца, умно поремећених, интелектуално заосталих, али и оних вишњега реда, добрих људи, начитаних сабораца, часних и честитих. Опраштам се са простором у коме сам дванаест година пребројавао честице својих снова. Заволео сам га. Као што се заволи нека болест која те није убила, а тихо се и неприметно настанила у теби. Нека љубав вредна гађења.

Затвор у Перуђи је једна велика зграда са два помоћна објекта. Више личи на неки музеј или историјски архив него на затвор. Ни затвореници споља не личе на убице, силоватеље, ситне и крупне преваранте. Чувари још мање личе на строге чуваре. Све је мирно и без икаквих отрова и стресних ситуација, али је затвор. Треба то имати у виду. Не можеш у пола ноћи да искочиш из кревета, поздравиш се са стражарима, ставиш капу на главу и одеш у неку кафану на пиво као што то човек може на слободи, али слободу и слободан простор почнемо тек да ценимо када нас судбина овако смести између зидина у неки кавез, па макар био и овај у Перуђи који на то чак и не личи.

На чудесно острво нисам добио позив од неке Рок Фелер фондације, од државних фондова нити од сорошевских организација да лагано запловим у тај свет као писац, да егзистенцијално обезбеђен седим поред обале и правим скице за неки нови роман. На чудесно острво позвао ме је пријатељ Сицилијанац кога сам за шест заједничких година проведених у затвору заволео, али делује да га нисам у потпуности нити довољно упознао нити се толико зближио са њим. То није паметно, јер сваког човека сам увек прихватао без дозе резерве.

А где сам могао да одем ако не на ову дестинацију искористивши понуду која се никако није могла одбити? Повратак у Србију за мене је значио као неки повратак у смртне одаје и прошлост која ме је годинама разарала, али сам је лечио пописујући књиге у затворској библиотеци, у затворским просторима када сам заузет и обузет административним каталозима све мање мислио о стварима које су ми се десиле. Покушавао сам и да учим друге језике, да разлажем италијанске дијалекте и да се сасвим препустим мислима које би ме бацале на неке сигурне обале. Брисање корица од прашине, чишћење полица и препоруке затвореницима која је литература баш погодна за њих био је мој посао. Задужење да будем затворски библиотекар донело ми је много радости.

А повратак у своје гнездо? Можда сам се више плашио духовне егзистенције него физичке. Плашила су ме сва та суморна лица која ћу поново видети, кишни дани и зимске стеге. Плашио сам се сусрета очи у очи са старим пријатељима који су сад вероватно задригли, досадни и прљави и који ће или причати о политици или о фудбалу. Тај страх да ћу почети да избегавам пријатеље и људе који чине саставни део мог града стварао је у мени осећај горчине. Тамо је све провинцијално: провинцијални критеријуми, провинцијални политичари, провинцијални предузетници, провинцијални књижевници и фарисеји, провинцијални интелектуалци, провинцијално тржиште, провинцијални нагони. Густина насељености скоројевића већа је него густина насељености у Бангладешу. Жене су очајнице. Интелектуална елита пати од шизофреније. Крезуб и руралан свет пун је неке покварености. Никоговићи загађују ваздух. Највећа идеологија просечног становника је престројавање. Чекање тренутка за престројавање. Мирисање момента када се престројити. Тренд је и тражити мане. Ако немаш белег на обрви онда мора да су ти криве ноге. Исмејавање оних који су рођени са неким дефектом је празник. Нека сам и најгори, али увек ме је радовало што нисам део тог полусвета; провинцијалног полусвета огрезлог у неком локално паланачком турнусу било да је састављен од учених, образованих или од оних са дна лествице. Мирис им је исти.

У мом родном месту једино природа није провинцијална. Она се уздиже на пиједастал најлепших видика и пејзажа. Потпуно сам сигуран да је Гружа родно место Господа. Водити љубав са тамошњом природом је његов дар. Тамошњу природу створила је нека сила љубави, а људе и односе међу њима нека непозната сила безумља.

Ово су ниска времена, рекао би мој добри Салваторе. Мени је сада било важно да решим те мисли и започнем идеје како провести последњи квартал живота, а да то буде иоле квалитетно и далеко од узбуркане гомиле људи и губитника. Да ли сам и ја губитник то сада зависи од острва у глави, а не од дестинације коју сам изабрао.