• (0)

    Magla koja se ne prodaje

    Имај на уму

    Увек имај на уму
    Да је живот твој
    Само тренутак пејзажа
    Путнику из воза
    Што уморно гледа
    И минуте броји

    Мирни мрак

    Овај мирни мрак
    Зна све о мени
    И тера ме напоље
    Да видим како стојим

    Зна да ћу суптилно
    Избегнути све
    Где бих желео да горим
    Барем на трен

    И вратићу се зна
    У свој суманути свет
    Где ништа није било
    А било је све

    Катахреза

    Ништа се у обзир не узима
    А све се доводи у везу
    Држаћу језик за зубима
    Ниједну нећу изнети тезу

    Ништа се фино не претпоставља
    Од проклете скепсе осећам језу
    Општа употреба појмова
    Речи ми злобном излаже кезу

    Шта бих рекао… „још једна обмана?“
    Ни виртуозу не приличим џезу
    Зар сунца је извештачена појава
    Очајни мрак све подврће зезу

    Тривијалност ми лежи у стилским фигурама
    Обрађено већ у причама о срезу
    Естетика рецепције овог времена
    Жудно тражи катахрезу

    Сунчани трг

    Мртви час
    Беше ми тихи сат
    А сунчани трг
    Не беше врели дан

    Да застанем призор
    Заустави се град
    И да ходам сам
    Остави ме смрт

    Све од хтења
    Ишчезе у сен
    Обострано тек
    Постаде трен

    И смеје ми се сан
    Некуд, кроз мене
    Циганин луд
    Би простор и време

    Ништа лично

    Савети су туђе приче
    Постоје само личне ствари
    Колективна спасавања
    Измислили су стари

    Индивидуална су и страдања
    Нико ником није крив
    Нема ништа од твојих надања
    Само лично можеш да си жив

    810 rsd
  • Korice: Kristian Tomić – Nežna oluja
    (0)

    Nežna oluja

    Pokušaj jutarnje sreće i ljubavi

    Pokušaj jutarnje sreće,
    tišina magle nad gradom,
    mir u vlažnosti rose,
    ljubav i blaženstvo tužne duše.

    Koja je količina sreće dovoljna?
    Suština tuge je u potražnji sreće,
    a veličina radosti u celokupnom životu,
    životu mraka i osvetljavanja sebe.

    Gde ide život?
    U ljubav,
    ili u sreću?
    Verovatno u besmisao.

    Besmisao je ljubav,
    zbunjivanje razuma,
    Povređivanje srca,
    i besomučna bol istine.

    Izgubljen put života

    Izgubljen romantik, rekoše ljudi,
    zamišlja o nečemu nestvarnom, nesuđenom,
    počinje polako da ludi.
    On jarko voli, iskazuje emocije,
    a biva neprestrano povređen, kao nehotice.

    Izgubljena duša ili idealista,
    u svom životu ostaje neplaćeni,
    na svetskom setu, samo statista.
    Svetla se pale, kamera snima,
    a taj momak samo o jednoj sniva.
    „Opsesivna ludost“, ponoviše oni žustro,
    dok on uz suze i bol,
    dočekuje novo sunčano jutro.

    Izgubljen je na putu života,
    samo on nije ni na drumu,
    kako i da bude, kada mu je ljubav,
    stalno i mučno na umu.
    Njegova staza je neka druga, stota.
    Znaci izlizani bledi, mesečina bije,
    ne nalazi stazu, kap uz kap lije.

    Ovaj drum nema kraj,
    da ima završetak ni ne treba,
    čas je pakao, ponekada i raj.
    Ljubav je bez konačnosti i granica,
    nema tu u pravoj trenutnih stanica.
    Ljubav hoda i ne staje,
    da širi strast i emocije, ne želi, ne prestaje.

    Distanca sivog platna

    Distanca piše kilometre reči,
    razvija milione metara osećanja.
    Kažu vreme sve nesebično leči,
    ali opet ja sam sedim,
    nešto srce proganja.

    Planine, reke i okeani neprestano stoje,
    krvlju i tugom moje sivo platno boje.
    „Umetnost“, odrešito dodaše ljude,
    mojoj zaljubljenoj duši, molim te ne sudi.
    Imam li izbor ili iluziju?

    Čekam moju dragu orhideju,
    neopisivi grč probada dušu moju,
    stojim i gledam daleko,
    gde je, nemam ideju.
    Dubok uzdah, pogled kroz prozor,
    a u pozadini gledam sliku tvoju.

    Dani i godine u trenu prolaze,
    sede po kosi već duboko podilaze,
    a ja pamtim tu iskru i sjaj,
    božansko nešto u očima tvojim.
    Oh, svaki pogled tvoj vodi u prelepi raj.
    Spašavaš li me ili mučiš?

    Teška je piščeva sudbina

    Teška je piščeva sudbina,
    prolongira se u duši,
    srce njegove sve više ruži,
    duša rastavljena na male komade.
    Sudbina pisca je mračna,
    on piše, plače i razmišlja,
    menja tuge, nekad sreće, zamišlja.

    Taj momak šeta bez pravca,
    nekad srećan i miran dečak,
    sada mrzovoljan i tužan vrabac.
    Hodam pustim ulicama,
    sokacima zaboravljenog grada,
    naseljima sreće, tuge, ljubavi i mržnje.

    Voleo sam nežno, iskreno,
    ali ništa mi nije bilo otkriveno.
    Sjaj u tim nebeskim očima,
    moj fokus nesebično otima!
    Pogled dole, suze mi krenuše,
    a njih dvoje, zagrljeni, odoše.

    Čuvao sam jednu kosu tanku,
    verovao u bajku davnu,
    mislio na ljubav, samo nju,
    a na srcu dobih ranu, bol.
    Teško unutrašnje krvarenje otpoče,
    dok ja još uvek gledam moju muzu.

    Čekanje stranca, mene

    U kafeu sedim sam,
    dim cigarete je u vazduhu,
    čekam stranca, bledim,
    trezna tuga mi je u duhu.
    Zamišljen, kafa se hladi.

    Taj stranac se smeje,
    srećan u svojim knjigama,
    harizmu i nevinost seje,
    a pored njega predivna dama,
    vredna svakog njegovog stiha.

    Imam li srca? Videti uspeh,
    tog stranca sa svime o čemu maštam.
    Oh znam, čeka me peh,
    džabe, da o njemu sanjam.
    Ko je on? Zašto se viđam sa njim?

    Ima braon oči, kosu,
    visok mladić sa tamnim tenom,
    nosi osmeh koji odiše na rosu,
    sa tvrdoglavim nervnom.
    Čekaj, ne prepoznajem ga.

    Prolaze dani, dim za dimom,
    verno čekam, nadam se,
    zadovoljavam se vinom i rimom,
    budući ja se ne pojavljuje, kajem se.
    Cigareta u grubim prstima izgorela,
    kafa se napokon ohladila, ne…

    1.000 rsd
  • (0)

    Zarobljena svetlost

    Stela u zemlji čuda

    Stela je išla kroz šumu i staza se sužavala i Stela je shvatila da se izgubila. Taman je mislila da se vrati kada ugleda putokaz od drvene table na kojoj je pisalo „Farma“ i strelica na desno. Sa zaprepašćenjem primeti čudno drvo na kome je raslo više vrsta voća na istoj grani. A onda ugleda slona koji je išao prema njoj. Pa još jednog i još jednog, celo krdo. Stela je stala u šoku.

    „Ne boj se“ neko reče. Stela se u strahu okrenu i ugleda neku staru ženu.

    Žena se nasmeja:

    „Ne boj se, neće ti ništa. Tako su programirani da ne diraju ljude. Pazi samo da ih ne zgaziš.“

    Slonovi su bili mali kao pudlice.

    „Ja sam Dobra vila.“

    „A ja sam Stela.“

    Sada Stela ugleda krdo zebri kako ide ispod velike guste trave. Zebre su bile kao mali mačići.

    „Ovde živi Merlin, on voli genetski modifikovane afričke životinje da drži u svom vrtu. Ti si se izgubila, idemo do farme, mora da si gladna i žedna. Rekla bi da si ti iz Starog Sela.“

    „Jeste, htela sam prečicom kroz šumu, jer put od Starog Sela do Novog Sela je lep i uređen ali je veoma dug.“

    „A ti si bila znatiželjna da vidiš kako izgleda Novo Selo?“

    „Jesam“, reče Stela.

    „Ovo nije Novo Selo.“

    „Nego?“

    „Ovo je Moderno Selo.“

    Stigli su na farmu i Dobra vila i Stela su potražili vlasnika farme Ota.

    Našli su farmera Ota u velikoj štali i umesto stoke Stela ugleda ogromne crve koje Oto gaji. Crvi su bili veliki kao konji. Kad je videla crve Stela je počela da vrišti od straha.

    „Odakle je ona?“ upita farmer Oto.

    „Iz Starog Sela.“

    „Au, čuo sam da su tamo veoma primitivni. Još uvek gaje krave i ovce. Šta će ona ovde?“

    „Zalutala je, krenula je u Novo Selo, izgubila se u Velikoj Šumi i pogrešno stigla kod nas u Moderno Selo.“

    „Kakvo je to nekulturno ponašanje da ne kontroliše svoja osećanja. Da tako vrišti, uplašiće crve. Neka uključi uređaj za kontrolu emocija.“

    „Nema ga.“

    „Zašto?“

    „Nema implant u mozgu za kontrolu emocija.“

    „Bože, kakvi divljaci žive u Starom Selu“, začudi se Oto.

    A onda se pojavila proročica Sibila i reče:

    „Vrati je u Novo Selo tamo je njena budućnost. Mi nismo njena budućnost. Mi smo budućnost za Novo Selo.“

    „Znači njena budućnost je naša prošlost. Pa Sibila lako je tebi proricati budućnost u Starom Selu jer je to naša prošlost u Novom Selu“, shvatila je Dobra vila.

    „Tako nekako. Ona je bila znatiželjna da vidi budućnost ali i budućnost ima svoju budućnost“, nasmeja se Sibila i ode

    „Da joj pokažemo skakavce koje gajimo?“ predloži Oto.

    „Nemoj, opet će da vrišti. U njenom selu skakavci se ne jedu i mali su jako“, reče Dobra vila.

    „Da zovemo Paracelzusa seoskog lekara da joj da neki lek protiv vrištanja.“

    „Ne možemo, nemamo njen genom. Ne možemo da napravimo lek za nju.“

    „Pa ne možemo da joj pokažemo ni ribnjak sa zlatnim ribicama. Deca iz sela vole da gledaju kako hranimo zlatne ribice malim ajkulama.“

    „Nećemo, kod nje su zlatne ribice male i drže ih u staklenim posudama i ne služe im za ishranu. Ove naše su velike kao kombi.“

    Onda dođe Merlin sav zadihan i reče:

    „Danas sečemo papriku.“

    „Stvarno, je l’ stigla ekipa?“ upita Oto.

    „Da, doneli su kran i motorne testere i kamione. Ovi roboti su iskusni, naučeni su da seku papriku na idealne komade i tovare u kamion“, odgovori Merlin pa objasni Steli.

    „Papriku sečemo na velike komade radi lakšeg transporta do fabrike za preradu.“

    „Koliko je stiglo kamiona?“ upita farmer Oto.

    „Dva.“

    „Dovoljno za jednu papriku.“

    A onda Oto primeti prljavu Stelinu odeću:

    „Kako joj je odeća prljava. Pomisliće neko da je odbegli klon.“

    „Ona nema odeću koja se sama čisti, njena odeća mora da se pere“, objasnila je Dobra vila.

    „Bože, kakvi divljaci. Misliće neko da je klon lutalica koga je gazda izbacio iz kuće. Mnogo ima neodgovornih ljudi, dosadi im klon i umesto da ga daju u azil za čuvanje oni ga izbace na ulicu.“

    „Kažu da u severnom delu Modernog Sela ima mnogo klonova lutalica“, reče Merlin.

    „Da, zato što tamo mogu da se dobro kriju, tamo stanuju ljudi koji žive u metaverzumu. Virtuelci. Koriste samo stvarni svet da obave malu i veliku nuždu i onda nazad u virtuelni svet. I nešto da pojedu“, objasni Dobra vila.

    „Ne mogu da shvatim da nauka nije u stanju da pronađe rešenje da se mala i velika nužda obavljaju u metaverzumu, nego moraju da prekidaju svoj život radi toga“, začudi se Oto.

    Policija je prošla vodeći jednog odbeglog klona. Stela pogleda u klona pa u robote koji su sekli papriku, pa upita:

    „Kako razlikujete robote i klone od ljudi? Meni su svi isti.“

    „Vrlo prosto. Roboti nemaju otiske prstiju a svi klonovi imaju krvnu grupu C. Ljudi imaju otiske prstiju i nemaju krvnu grupu C. Ljudi nose narukvicu na levoj ruci sa čipom u kome je lični genom te osobe i ostali podaci. Jedino tako se ljudi razlikuju kod identifikacije od klonova i robota.“

    Dok su oni razgovarali dolazi Sveštenik i strogo upita:

    „Čuo sam da koristite robote koji nisu kršteni u crkvi?“

    Stela zaprepašćeno pogleda u Dobru vilu a ona joj objasni:

    „Samo crkva ima pravo po zakonu da ugrađuje implante robotima u mozak. Krštenjem roboti dobijaju nekoliko implanta u mozak, jedan od tih implanta je senzor da prepoznaju odbegle klonove. Neki odbegli klonovi neće u azil nego hoće da žive slobodno kao roboti, pa se pretvaraju da su roboti i tako se kriju.“

    Petar Pan i Robin Hud su se vraćali sa zasedanja Kongresa i sreli su Dobru vilu i Stelu.

    „Šta ima novo u Kongresu?“ upita ih Dobra vila.

    „Uglavnom glasanje o novim zakonima. Ništa zanimljivo. Zakon o novom kreditu Velikoj Britaniji na molbu njihovog kralja Abdul Hamida Drugog“, reče Edvard Pan.

    „Otkad je Edvard Deseti prešao u islam da bi sačuvao bogatstvo Engleska se stalno zadužuje“, reče Dobra vila pa upita:

    „Što im ne pomogne Republika Londonska Imperija nego traže od nas?“

    „Kod njih su velike kamate“, objasni Robin Hud.

    „Postrepublikanska stranka je predložila Zakon o podizanju ograde prema Kanadi i Meksiku da se zaštitimo od izbeglica iz Evrope. Multidemokratska stranka je protiv, imaju većinu u Predstavničkom domu ali nemaju u Senatu, tako da se još o tome pregovara“, reče Edvard Pan.

    „Sramota da ta ograda već nije podignuta. Te izbeglice iz Evrope nas ugrožavaju, uzimaju našim ljudima radna mesta a neki dolaze samo zbog socijalne pomoći“, reče Dobra vila.

    „Lider Postrepublikanske stranke Velaskez se veoma zalaže da taj zakon prođe ali spiker kongresa Lopez i lider multidemokratske stranke Martinez su protiv. Sve zavisi kakav će stav zauzeti kongresmeni iz belačke manjine sa kongresmenom Edvardsom, njihovi malobrojni glasovi će odlučiti o većini“, objasnio je Petar Pan.

    „Završena je i kongresna istraga oko rušenja kula bliznakinja 9/11. Utvrđeno je da su to CIA i Mosad organizovali, belačka manjina snosi krivicu za tu katastrofu“, reče važno Robin Hud.

    „Šta to beše kule bliznakinje?“ upita Dobra vila.

    „Nisam ni ja siguran, ali se kaže u izveštaju da su to bile neke zgrade nekad u Njujorku pa su ih neki oteti avioni srušili. Niko se više ni ne seća tog slučaja ali evo vuče se po administraciji Kongresa.“

    „Kongresmen Naomo je predložio zakon koji bi zaštitio ugrožena prava ljudi koji imaju riđu kosu. U istom predlogu je i zakon koji dozvoljava da možete držati za kućnog ljubimca novu generaciju klonova koji predstavljaju istorijske ličnosti“, obavestio ih je Petar Pan.

    „Ja sam protiv novog zakona koji dozvoljava da možete držati za kućnog ljubimca novu generaciju klonova koji predstavljaju istorijske ličnosti“, reče odsečno Robin Hud.

    „Pa je l’ počela rasprava u Kongresu da li je moralno i etički držati svog klona kao kućnog ljubimca koji je likom neka istorijska ličnost?“ upita Dobra vila.

    „Jeste, počela je rasprava pre donošenja zakona. I vrlo je burno“, odgovori Robin Hud pa nastavi:

    „To je nedopustivo. Zamislite da na putu sretnete odbegle klonove Hemingveja, Dostojevskog i Šekspira, kako se vucaraju odrpani i gladni?“

    „To ne smemo dozvoliti. Borićemo se da takav zakon ne prođe u Kongresu“, reče Dobra vila.

    „Vidim da je i dosadašnja borba u Kongresu bila uspešna. Imate robote. Imate klonove. Imate uređaje za kontrolu osećanja. Celo predgrađe živi u virtuelnom svetu. Imate crve kao krave a slonove kao mačke. E sada je veoma važno i presudno kako će klonovi izgledati i na šta će ličiti“, primeti Stela.

    Čarobnjak Merlin i Alhemičar su bili pripiti, pili su neku zelenu rakiju i proslavljali su nešto.

    „Otkrili smo Kamen mudrosti. Uskoro ćemo moći da prebacujemo dušu iz tela u telo. Moći ćemo da biramo tela“, reče radosno Merlin.

    „Stvarno genijalno“, reče Dobra vila.

    „Menjaćemo tela kao garderobu“, reče Alhemičar pripito.

    „Koliko vam je mudar taj kamen?“ upita Stela.

    „Veoma mudar, eliksir besmrtnosti, čudesna formula koja spaja sve oblike uma. Imaćemo više klasa uma. Klasno društvo ne ljudi nego uma“, reče Alhemičar ponosno.

    „Imaćemo stvarni um u stvarnom svetu, to je najniža klasa uma. Pa stvarni um u virtuelnom svetu metaverzuma, to je srednja klasa uma“, dodao je Merlin.

    „Pa ćemo imati virtuelni um u stvarnosti, upload svesti, telo se baca, srednja viša klasa uma. I na kraju, najvišu klasu uma: virtuelni um u virtuelnom svetu, upload svest u metaverzumu“, ponosno izjavi Alhemičar.

    „Fantastično. Vi ste pravi geniji. Daj i nama po piće da proslavimo“, reče oduševljeno Dobra vila.

    „To je naša neizbežna budućnost o kojoj sanjamo. Izgradićemo novo selo, zvaće se Selo Novog Uma“, reče čarobnjak Merlin ponosno.

    „Ja mislim da ste vi svi sišli sa uma“, reče Stela i prosu čašu zelene rakije koju joj je dao Alhemičar.

    Onda Stela upita Dobru vilu:

    „Kako ste uspeli da napravite robote koji tako verno izgledaju kao ljudi?“

    „Prvo smo pravili robote od metala, plastike i elektronike. To je bilo mukotrpno, glupo i ružno. Onda smo genetskim inženjeringom počeli da gajimo robote.“

    „Napravili ste od ljudi robote?“

    „Da, genijalno, zar ne? Umesto da napravimo robote koji liče na ljude, daleko je jednostavnije i jeftinije napraviti od ljudi robote. Genetski ih veštački odgajamo i izaberemo gene za određenu vrstu posla za koju ih planiramo. Mnogo je jeftinije i ne treba posle nikakvo tehničko održavanje niti energetski izvori, kompjuteri, senzori, skupi rezervni delovi i trista čuda.“

    „Pa to mu dođe kao robovi nekad davno“, zaključi Stela.

    „Robovlasnički sistem se stalno usavršava i nikad ne nestaje, to nas uči istorija“, reče Mudra Sova.

    „Znači ako zamislim i vašu budućnost i u njoj će biti robova?“ upita Stela.

    „Naravno. Nove tehnologije prave nove ljude ali i nove robove“, reče Dobra vila pa nastavi:

    „Evo stigli smo. Sad idi ovom stazom levo do Svetionika, da izbegneš Novo Selo, i onda desno pa pravo do Starog Sela.

    Stela uđe u gustu šumu prateći usku stazu prema Svetioniku.

    Onda oseti da je neko budi.

    „Stela, je li ti dobro?“ upita Maks zabrinuto.

    „Dobro sam… sanjala sam nešto mnogo ružno…“

    „Pričala si mnogo u snu i nešto si se ljutila i vikala, pa sam se uplašio.“

    „Sanjala sam budućnost… i budućnost naše budućnosti… Bilo je… kao stvarno… zato je bilo… strašno.“

    1.000 rsd
  • Korice: Jelena Martinović – Eliksir slobode
    (0)

    Eliksir slobode

    10.07.2025

    Мили мој
    За нама ће остати само кости
    Сагореле од емоција
    Смрвљене мислима
    Наказним

    Од нас ће остати сећање
    Само сећање на буктињу
    Жар
    Док нам тела мирисала буду
    На цвеће и на нар

    Ох
    Мили моj

    10.07.2025.

    Наше ће кости
    Побацане бити по ливадама
    Као ђубриво
    Да никне сунцокрет и бела рада

    Тада ће се у људима родити нада
    Спасење

    16.05.2025.

    Стопа за стопом
    Корак за кораком
    Вуку ме свом силином мраку
    ви
    Који сте непоменици
    За неспомињање
    За заборављање

    Помрачите ми сада сећање
    Да ако је могуће заборавим
    Не памтим
    Од нечастивога злостављање
    Зло рађање

    19.07.2025.

    Олује ноћас грме и севају
    Да ли се на небесима битке бију
    Или за моје ухо птице певају

    Борба демона и анђела
    Или ми у снове дође ти
    За ум одмор
    За душу украдени жар
    У мени пој природе
    И предиван сан

    11.07.2025.

    Окамењено око би да плаче
    Али из њега клизи само крвава суза
    Ума што јеца
    Усред наметнутих мисли
    Али душа је чиста
    Као планинска река
    Као извор са Тимока

    Ал жал моја ублажена је
    Јер видим све у боји маслачка
    Осећам само мирис сремуша

    У мом уму јада и чемера

    1.000 rsd
  • (0)

    Svetitelj

    Моравски крокодил

    Звони ми телефон. Од када сам се вратио са мора, променио сам грчку мелодију за примеренију овом тренутку у коме живимо. Pump it up, упоран је телефон. Исидора!

    „Оче, сад сам се чула са Светланом. Је л’ те звала?“

    „Није! По обичају, мени се последњем јави.“

    „Преживећеш! Докле си стигао?“

    „Ево ме код скретања за Крагујевац. Јавићу се када стигнем.“

    „Важи, ћао!“

    „Ћао!“

    На путу сам за Параћин. Тамо ме води новинарски посао. Извештавам за „Правду“ са економског форума који се одржава у том граду у организацији Регионалне агенције за економски развој Шумадије и Поморавља. Ови вишедневни форуми су идеална места да видите колеге из других градова и околних држава и мало се подружите, што подразумева пуно регионалних трачева и многооо алкохола.

    Преко дана се дружимо на форумским паузама. Ту смо сви релативно нормално обучени, прилагођено дневним и пословним активностима, али када увече одемо на заједничку вечеру или коктел, неке колеге, а нарочито колегинице, не можеш да препознаш. Прилази ми Весна, колегиница са једне београдске телевизије.

    „Је л’ се ми познајемо?“

    „Брате, да сам те срео на улици, не бих те препознао и прошао бих поред тебе!“

    Заједно смо седели данас, обоје у фармеркама и мајици, она у патикама, мислим, ненашминкана. А сада испред мене стоји жена у елегантној вечерњој тоалети, са доообрим шлицом и нешто блажим деколтеом, лепо нашминкана, миришљава, високе штикле… Иначе, њене анализе економских кретања су права поезија. Уживам пратећи их. Оштрог ума и бритког језика… или обрнуто, тек жена зна посао!

    „Била сам и код фризера после предавања, видиш каква ми је фризура! А!“

    „Феноменална је!“

    „Ма немаш ти појма! Битно да ми студираш сисе!“

    Тек сам тада приметио да јој стварно бленем у груди. Нисам ни био свестан тога.

    „Е, извини, није било намерно.“

    „Ма ок је, наши смо, само ми реци ако ми је деколте дегуте?“

    „Чуј дегуте! Таман је како треба. Ја слабије видим, па што је већи деколте, веће су и шансе да га приметим!“

    „Знаш шта ми је пало на памет, зашто смо на економском форуму баш у Параћину?“

    „Немам појма.“

    Мислим се да је вероватно због седишта те регионалне организације или главног финансијера, али верујем да Весна има неку другу идеју у глави.

    „Па види, Параћин је вероватно добио име по парама, а паре имају везе са економијом, па где ћеш логичније решење за избор града домаћина економског форума!“

    „Вау, јеси сама то смислила?“

    „Нисам ја баш толико паметна, помогла ми је моја сестричина која иде у први разред!“

    „Добро је, већ сам се уплашио за твоје ментално стање!“

    Параћин наравно нема никакве везе са парама. На том месту су Римљани подигли мало насеље Сарматес у коме су се путници намерници одмарали и мењали коње на овом познатом Војном путу или Виа Милитарис, како се тада звао. Ту се налазио и средњовековни град Петрус.

    Име Параћина се везује за човека, вероватно грчког порекла, по имену Паракин, који је био скелеџија на реци Црници. Име села се први пут помиње у повељи кнеза Лазара из 14. века, где се спомиње „Трг Паракинов брод“. Временом се име променило у Параћин.

    „Него да те питам нешто озбиљно. Читала сам твоју анализу, тј. више прогнозу за биткоин и друге криптовалуте у наредном периоду. Нисам видела сличну, а пратим добар део доступних стручних процена из целог света. Мање-више се сви слажу да ће његова вредност на тржишту да расте, али си ти до тог резултата дошао на неки чудан начин. Допало ми се.“

    „Имам пријатеље у другој димензији, па ме извештавају о кретањима у будућности!“

    „Ма да, могу да ти кажу бројеве за лото, али си ти изнад тога, па информације из будућности користиш само посла ради!“

    Ето, логично! Свако прво помисли на лото као и ја што сам. Али неће да каже онај кнез Пера. Глуми неку моралну вертикалу! Мада у сваком случају њему је лако кад је дух!

    „Ај их, молим те, питај за мене када их будеш видео следећи пут. Је л’ има неки делија за мене на овој планети или сам цео живот осуђена на будале? Како их уопште призиваш, имаш ону таблу за призивање духова? Ај, немој ме, мајке ти, лепо сам те питала којом си анализом дошао до резултата раста биткоина. Само ме прескочи са другим димензијама!“

    „Лутко, то је тајна. Ако ти кажем, мораћу да те убијем!“

    „Јбт, Ацо, како отрцано! Је л’ пада нека на те глупости из средњег века?“

    „Не могу да се одбраним! Није све до глупости, нешто је и до мог урођеног шарма!“

    „Доооброоо… ајмо сада један озбиљан одговор на моје озбиљно питање!“

    „Имам биткоине, па ми не одговара да им вредност пада. Зато сам написао мало оптимистичнију прогнозу, како бих мотивисао инвеститоре да улажу у биткоин.“

    Завалила се у наслон фотеље, прекрстила дуге голе ноге (а било би чудно да поред оноликог шлица нису голе) и гледа ме. Фиксира! Узме гутљај белог вина и гледа. На крају проговара, чини ми се искрено.

    „Знаш шта, најгоре је што верујем да си стварно способан да урадиш тако нешто. Мада ти не верујем ни реч. Прво ти и биткоини, нема шансе. До јуче си писао за криминалну хронику и дружио се са људима који лако пуцају, а тешко сричу слова. Од њих ниси могао да научиш да улажеш у криптовалуте. Друго, не личиш ми на човека који штеди. Значи, Ацо фацо, лажеш своју другарицу!“

    „Лутко, нема ту много тајновитости. Криптовалуте нису старе, лако се сагледа њихово кретање кроз кратку историју, како реагују на разне друштвене промене, на ратове, земљотресе, економске кризе… Онда сабереш два и два и то је то.“

    „Ако немаш ништа против, цитираћу у свом тексту један део те анализе?“

    „Слободно, но проблемо!“

    „Е, сутра ујутру, пре почетка форума, ишла бих до Раванице да запалим свећу. Хоћеш са мном?“

    „Радо. Дефиниши ми ујутру?“

    „У седам да се нађемоооо… може овде на улазу?“

    „Може.“

    „Још само једно питање и нећу више о послу. Како коментаришеш економску кризу у земљи?“

    „У Србији нема економске кризе… тек ће је бити!“

    „Паметница си ти, Александре! Одох ја на спавање. Видимо се сутра у седам.“

    „Хоћеш да те отпратим?“

    „Нећу, могла бих да дођем у искушење да те позовем у собу, а онда бих морала да те убијем да се не прочује!“

    „Отрцано! Пази се крокодила!“

    „Каквих, бре, крокодила, шта лупаш?“

    „Моравских, најгори су!“

    „Лаку ноћ, Ацо, и промени пиће! Други виде беле мишеве, а ти крокодиле!“

    Пољубила ме у образ и отишла у ноћ! Гледам је како одлази и песма Рибље чорбе се сама намеће:

    Вече не мирише на ракове и шкољке

    Месец је бледа флека боје цимета

    Узимаш ципеле за шетање кроз снове

    Улица воли ритам твојих корака

    …

    Кад ходаш, не застајкујеш

    И земљу не додирујеш…

    Окрећем се и одлазим у свој хотел. Машу ми колеге из једне кафане да им се придружим и ја, ајде, да попијем још једно пиће. Нисмо се дуго видели.

    Моравски крокодил, нисам то измислио. Волим да прочитам понешто везано за људе или градове са којима долазим у контакт. Елем, крокодил, моравски, стварно је постојао и то сигурно не само један. Пронађени су фосилни остаци крокодила који је живео на овом простору пре неких 15–20 милиона година. Тешко да је неки преживео до данас, па колегиница Весна нема чега да се плаши.

    Наравно, загинуло се те ноћи. Толико познатих људи на једном месту, са сваким да прозбориш по коју, па упознаш и неке нове људе, па са сваким по гутљај-два, по минут-два, и време пролети.

    1.090 rsd
  • Zašto da sanjam isti san
    (0)

    Zašto da sanjam isti san

    ona

    ona sasvim sija,
    al` ja tu ne mogu ništa.
    precenio sam je u precenjivanju.
    ostala je ista.

    mogu samo da je nosim sa sobom,
    da joj pišem romane
    i da se slikam za uspomenu.
    jer ona sasvim sija
    i ne izlazi mi iz vugle.

    zašto ribe vole vodu
    zašto ja čeznem za njom
    zašto nemam nikakve šanse,
    jer ona sasvim sija.

    kristalno surova ona sasvim sija
    i ne znam šta je to ljubav osim nje.
    osim kad pomislim na nju.

    a bila je slatka kad je bila ljuta,
    bila je ljuta kad je bila slatka
    za početak sam plakao kao kiša
    jer je više neću videti.

    kad god kažem ljubav,
    ja na nju mislim,
    i mogu da joj pišem romane,

    priče i pesme
    i nemam nikakve šanse
    jer ona sasvim sija.

    sija za sebe i za druge
    i baca svetlost na ljudske duše
    ali ja nemam tu nikakve šanse
    mogu samo da pišem.

    jer ona sasvim sija.

    anđeo

    ništa se značajno ne dešava
    miholjsko leto i dalje traje
    kao da su prepoznali moj trud
    neka, ja idem dalje

    topli stan, lova,
    mirno se spava
    iza mene književni opus
    i dva nezavršena faksa

    da li da razbijem to obrazovanje,
    ili da nastavim književni rad,
    pušim, pijem kafe
    i dalje mlad

    neko je trebalo to da kaže,
    to što sam rekao ja,
    malograđansku stoku da prikaže
    kad će se otkriti – ko zna

    i dalje traje miholjsko leto,
    dugo i mirno spavam ja
    kao da sam konačno otkriven,
    ja i moj književni rad

    zato i razmišljam
    o ta dva fakulteta
    da budem čist ja
    čist kao anđeo kao nekad –
    veseli dečak. ja.

    književnost

    četvrtak uveče.
    pijem kafu, pušim.
    ne spavam.
    dolazi vikend.

    divno miriše novembar
    sećam se svojih košarkaških dana.
    divno miriše novembar.
    svaka rana je zacelila.

    ali imam ja svoje trenutke
    beznađa i ništavila,
    agresivnih misli,
    pospanosti i besramlja.

    kao da ne razumem ovaj svet
    i sebe u njemu.
    jedino kroz književnost
    vidim smisao u svemu.

    ali imam ja svoje trenutke
    ništavila i beznađa
    često padam u komu
    od agresivnih misli, od besramlja.

    i kažem – kao da ne razumem
    svoj dosadašnji put.
    svega je tu bilo,
    mešaju se boje.

    jedino kroz književnost vidim –
    zvezde se roje.

    brodovi

    prođe novogodišnji praznik.

    bio sam malo bunovan
    ovog decembra.

    lutao gradom, šetao, tuširao se,
    kucao novi roman u vordu
    i sad dođe 2024. godina.

    ovo je moj treći život.
    dva sloma sam preživeo
    i oba puta ozdravio.

    ovog trećeg puta
    malo lakše se diše.

    nema mladalačke sreće i euforije,
    ali tu je zadovoljstvo i mir.

    odlazi brod za brodom
    i nigde ne čujem – zbogom,
    u miru i tišini sanjam i živim svoj san.

    odlazi brod za brodom
    i nigde nema mene

    umro sam dva puta
    jednom zbog posla, drugi put zbog žene.

    kiše

    dolazi proleće, sunčano vreme
    rastem kao dlan kao božje seme
    tek ponekad vidim strašan mrak,
    ali svane jutro, svane novi dan.

    dugo sam bleštao u paklu,
    bio drug sunca,
    nekad i stanovao u sobi bez kiše,
    bez suza.

    sad imam budućnost,
    ali nemam volje,
    iscrpli se resursi
    za nove snove.

    stanuje divan dan u mom stanu
    okolo prolećni cvat zvezde sjaje.

    koliko puta sam se probudio bunovan,
    koliko puta sam dodirnuo san.
    ovog puta malo je bolje
    terminator je pokidao protivnike svoje.

    ovoga puta lakše se diše
    spavaju zidovi, dolaze kiše.

    810 rsd
  • (0)

    Prst sudbine i druge priče

    Tri keksa

    Na trenutak se činilo da je služba potpuno zabatalila potragu za jednim od najopasnijih terorista u regionu, no onda je odjednom iskrsla hitna dojava sa informacijom o lokaciji.

    Tajgu Buri je uvek uspevao da bude za korak ispred potere ali je ovaj poslednji korak toliko vremenski ograničen da mu je jedino preostalo na brzinu se zagrliti i pozdraviti sa sinovima pre nego uskoči u posebno pripremljeno sklonište. Na tom kratkom rastanku podelio im je ceduljice sa adresama ljudi koji će se za njih pobrinuti, te ih posavetovao da do grada Zajeberdžana u kome će naći svoje utočište ne idu istim putem niti zajedno. Onda je svakom dao po jedan keks rekavši da će im životi, ako ne promisle kuda od sada idu i šta rade, biti kao taj keks. Oni se pogledaše upitno ne razumevajući sasvim šta im stari otac zbori pa uzeše svaki svoj keks i utekoše hitro iz kuće kud koji. Trčeći kroz tminu, svak na svoju stranu, začuše rafalne pucnjeve i prasak bombe. Poslednji otpor i pogibija njihovog cenjenog oca. Sada su ostali sami a prva gradska svetla behu daleko, jako daleko… Štilju Buri je odmah pojeo svoj keks, Cajpe Buri ga je bacio a Žipr Buri sačuvao za kasnije.

    I tako, prešli su težak put do svojih novih adresa, rodbine i prijatelja zahvaljujući kojima su dobili sve što im je potrebno da započnu nove živote, a sve to zbog Tajgua koji je zaradio status žive legende i čije se ime izgovaralo sa izrazitim strahopoštovanjem.

    I postali su nalik mnogim stanovnicima Zajeberdžana, poprimivši njihove urbane navike i osobine i tako se potpuno uklopili i utopili u novu sredinu pa su vremenom počeli da žive krajnje jednolično izgubivši svaku vezu sa likom i delom svog pokojnog oca. Cajpe se zaposlio u prodavnici mešovite robe gde je uglavnom uhodio ljude pazeći da nešto ne ukradu. Takav idiotski posao je, međutim, bio kao stvoren za njega jer je i inače u slobodno vreme voleo da viri iza zavese snimajući kroz prozor svoga stana šta ko napolju radi, s kim se sastaje ili kuda ide. Pošto je na poslu zapravo samo glumio prodavca, morao je da se pravi kako stalno nešto radi, pipkao je robu po rafovima, zamenjivao flaše pića istim takvim flašama, šetkao se i briskao, a zatim nestajao u magacinu iz kog bi ponovo izlazio nakon svega par minuta, i tako ukrug celu smenu.

    Jedino što ga je zasigurno izbacivalo iz takta su pojedini „omladinci“ koji brzo izvale šta on tu u stvari radi i krenu da ga sprdaju tako što mu prepreče put ka magacinu ili namerno stoje i bleje između rafova, a nekad i idu za njim pa ga zapitkuju gde šta stoji i svakakve budalaštine na koje on onda mora nevoljno da odgovara ili da bukvalno pobegne paranoično u magacin, ne izlazeći odatle dok ta ekipa ne napusti prodavnicu. Oni uporniji bi ga čak i psihički zlostavljali konstatujući da im deluje nervozno ili bi ga pitali zašto mu je neprijatno što ga ispituju, ili bi skroz zamenili uloge pa bi oni upadljivo pratili i posmatrali njega, stajali između rafova upoređujući vrste hlebova i njihove cene, ili bi se svađali s njim jer su kobajagi pomislili da je kupac pa bi ga dodatno provocirali rečenicama tipa: „Ajde bre, ne kupuješ samo ti u ovoj radnji, stani tu i sačekaj“. A dešavalo se i da stanu između rafova na početak i kraj reda, držeći ga tako zatvorenog bez izlaza, pa bi morao da se provlači pored njih pošto su se namerno raširili preko prolaza tobož gledajući cene i preturajući po artiklima.

    Štilju je pak važio za čudaka koji samo spava, jede i kenja, prespava ceo dan a onda cele noći svira violinu. Upadao je u promenljiva stanja. Uglavnom ga je sve mrzelo u životu i sticao se utisak da bi sav mlitav i nikakav, kakav beše, zaspao pokušavajući da u skoku dotakne mrežicu koša, ali kad je u pitanju nešto što silno voli tu bi ispoljavao brzopletost pa je tako jednom, uželevši se jako sviranja na violini, napravio nagli potez gudalom i sebi izbio oko. Realno, bio je loš violinista, iako se strašno trudio.

    Žipr je robovao poslu i pored toga nije stizao ništa drugo da uradi osim da obavlja kupovine namirnica i gomila kojekakve stvari koje su mu, a neretko i nisu, bile potrebne.

    Kako bilo, sva trojica su se nekako snašla u svojim novim navikama i načinima života, i to je tako trajalo sve dok se nije pojavio neko ko je ubijao ljude i to samo zato što pišaju napolju, po ulicama, parkovima i sličnim mestima u gradu. Govorilo se, šuškalo i nagađalo sve i svašta, ali u osnovi je bilo to da lik nije izvorni Zajeberdžanac već da je došao sa strane i da mu je povod za ubijanje ljudi krajnje bizaran pa se pretpostavljalo da ima i određene mentalne probleme. Delovao je na širem području grada, no nakon jednog ubistva, primećen od strane policije, uzvraća paljbu da bi potom nestao među zgradama, a sve se dešavalo u kraju gde su živela i braća Buri. Policijski inspektor Pretresku odmah je naložio da se sprovede detaljna istraga, te da se ispitaju svi u tom kraju. Cajpe se tako našao u centru pažnje jer ga je jedan od zalutalih metaka pogodio dok je špijunirao kroz prozor šta se napolju dešava. Preživeo je, sa izvesnim zdravstvenim oštećenjima i posledicama. Jedva je izbegao i optužbe da je umešan u to ubistvo, ali su se zbog toga i ostala dva brata našla pod policijskom istragom.

    Žipr je imao alibi jer je celog tog dana bio na poslu i smucao se po tržnim centrima tako da ga je policija brzo preskočila i ostavila na miru, ali su mu neki ksenofobi opljačkali i spalili gotovo sav imetak. Najzad, poslednji od trojice braće, Štilju, beše im posebno sumnjiv pošto su njegova fizionomija i crte lica najviše odgovarale izgledu ubice. Saznavši od Cajpea da je policija krenula po njega, nenaspavan i onako ćorav, dade se u beg ali je misleći da ide pravim putem otišao pogrešnim i pod tim srećnim okolnostima nestao iz vidokruga upavši u rupu na obližnjem gradilištu. Tom se prilikom dobrano ugruvao i ostao da leži na dnu te rupe. Kasnije je navodno viđen kako grickajući keks šeta ruku podruku sa jednom devojkom iz komšiluka koja ga je, kako se pričalo, čula dok se lomatao i jaukao po mraku, dotrčala i izvukla iz rupe a zatim i skrivala u svom stanu, a sve to zato što je bila očarana njegovim krajnje čudnim sviranjem violine. No, to su sve bile neproverene informacije jer se od tada o njemu više ništa nije čulo, ni gde je ni šta je.

    1.200 rsd
  • Korice: Mića Jović – Korak
    (0)

    Korak

    * * *

    Као гром над набујалом реком
    Која носи све
    Пловим празан као никад до сад
    Не видим сутра
    Нема данас
    Јуче је нестало
    Све је само трен
    Обале пусте су
    Нигде никог
    Последња звезда се угасила
    Ни сунце више не сија
    Само је зрак
    У оку твом

    * * *

    Срце моје храст стари
    После удара грома
    У једном делу живота још има
    У другом пепео само

    * * *

    Љубав је као река
    Мирна и чиста
    Док звезде сијају у мирној ноћи
    Тиха и снажна
    Као додир
    Као мирис руже у пролеће

    * * *

    Једина моја
    Послаћу ти песму своју
    Птице нек ти певају
    Ветар нека носи речи
    Све моје речи до тебе
    Теби даћу све што имам
    Све што никад ником нисам
    Теби даћу
    Јер си то заслужила
    Једина моја

    * * *

    Срце своје отворићу
    У њему коло да заиграш
    Прсти нека речи плету
    Очи име да шапућу

    1.000 rsd
  • Korice: Vladimir Lukić – Honduras
    (0)

    Honduras

    ХОНДУРАС

    Гледам те, и ћутим.
    Шта бих ти и рек’о,
    тако скученој на столици
    бедној у сопственим мислима?
    Не дрхти ти тело,
    само коса поиграва.
    Очи ти лутају,
    не говоре ништа.
    Као и ти што не проговараш.
    Једино си истрајна
    у својој намери
    да што пре одем.
    Узимам свој кофер
    стављам га у кола,
    док возачу кажем
    вози у ХОНДУРАС.

    ТИШИНА ПОЉА

    Около, наоколо
    ширином поља игра се коло.
    Ухватиле љубичица и нана
    из кола, не пуштају једног јоргована,
    сав миришљав и стидан
    он хоће да иде, руке му се стиде
    нана смешком њему каже, не иди враже.
    Љубичица сва се уз њега свила
    ко у дрвету нека, горска вила
    говоре њему оне тихо
    док јорговану срце бије
    мисли се он, само
    из кола како да избије.
    У својој тишини поља, снове да сније
    није њему до нане стало
    до љубичице, можда мало
    снови његови толико су јаки
    срцем он само жели
    камилици једној пољупце да дели.

    УСПОМЕНЕ

    Слутиш и даље
    моје мисли.
    Слутиш моје кораке
    пијанства у ноћи.
    Лажеш себе
    да ја сам крив
    Ако и мало има
    у твојим слутњама
    мисли чедне
    није до мене.
    То је само мој бег
    од наше УСПОМЕНЕ

    НОВЕМБАР

    Мени срце новембра не зебе
    нарочито не овога дана,
    у новембру хладноћа ми прија
    као мелем, она мени сија.
    Поглед, весео је данас
    јутро ми доноси неке нове чари
    весео сам, раздраган и чио
    љубав ме прати
    од кад сам се умио.
    Сада док ову песму пишем
    крај мене мој син Вукадин
    срећу ми додатну чини,
    ваше честитке
    драги моји пијатељи
    додатном лепотом да зачини.

    САН

    Ноћас док будеш сањала
    не осврћи се на протекли дан,
    немој пустити лоше осећаје
    у свој тек започели сан.
    Ноћас док се по кревету будеш окретала
    покретом руку ухвати свој сан,
    превазиђи лоше осећаје
    не пуштај их у свој полусан.
    Ноћас у своме сну
    ухвати најлепшу латицу.
    Знај да, случајно она није ту,
    мојом вољом, дошла је
    да ти замирише у сну.
    Ноћас док будеш спавала
    осетићеш једну звезду
    то сам је послао ја
    да те обасја
    док будеш сањала.

    1.000 rsd
  • Korice: Marica Lukić – Oblik oblaka
    (0)

    Oblik oblaka

    Po oblaku

    Metatarzalne
    i klinaste kosti
    članci
    kockasta
    čunjasta
    gležanjska
    i petna
    puta dva
    nisu dovoljne za hod.

    1,7 m2

    U sobi 0,85 metara kvadratnih živi list.
    Razvio se ne znajući gde mu je koren.
    Sam je sebi podesio jedra.
    Vreme je često nestabilno i nepovoljno za njega
    uz stalne nalete tame i udarce hladnog vetra.
    Pocepan na pola u sobi 0, 85 sa 0, 85
    list je procvetao.

    Opoj

    Reči su nakit
    onda kada se okovi skinu.

    Vetar je bezobličan.
    Ruši sve
    kad se naljuti ili raduje.

    Miris kao nemi vodič kompozicije
    do Šulceovih igrača.
    Najjača sila
    oduvek je bila
    harizma pokretača.

    Vera

    Vera ne zna za pad
    ili ga ne priznaje
    ili zaobilazi.
    Možda i bira jednu od tri opcije
    kao na lotou
    samo što je svaki rezultat dobitak.
    Gasi plamen u kom se nalazi
    hodanjem uzdignute glave.

    Svetlo vidi i kad drugi kažu da je slepa.
    Od milošte lica, beskonačnog mira
    i milosrdnog oka
    tamu pretvara
    u svetla.

    Suton

    Morsko plavo, ne volim te!
    Ne vidim ti kraj.
    Dubinama plovim,
    gutam vazduh,
    so mi je obrok,
    a moje misli u pomračenju
    goli su otok.

    1.000 rsd
  • Korice: Tripo Spahić – Obraćanja Bogorodici
    (0)

    Obraćanja Bogorodici

    Богородици Туманској Красници

    У тишини манастирских крила,
    као зора што душу огрне,
    Туманска Мајко, звездо мила,
    твоја милост свету се врати и обасја.

    Кроз векове чудо твоје блиста,
    као пламен што мрак побеђује.
    Суза у оку, молитва чиста,
    пред твојим ликом срце се радује.

    О, Краснице, светлости тиха,
    лечиш ране, грејеш хладне груди,
    од твог погледа свака бол утиха,
    и грешник ка светлости да се буди.

    Кроз шуму Тумана мириси лутају,
    звона ти шапћу вечиту песму:
    „Мајко Спасења, нашем си склоништу,
    даруј нам љубав, мир и небеску тесну.“

    Богородице, милост ти свита,
    у твом осмеху спасење сија.
    Света Заштитнице, небеска свита,
    на твом путу душа се умива.

    Богородица Милешевска

    Белом тишином мирише камен,
    светлост са свода у злато се лије.
    Твој поглед, Мати, кроз векове зрачи,
    као извор што време не скрије.

    Смирење ти лице у небеса диже,
    у осмеху твом све су наде стале.
    Крилом анђела благовест стиже,
    светлости вечности на зидове пале.

    Очи ти носе дубине мора,
    плави залазак и јутарњу росу.
    Ко пред њих стане, срце отвара,
    да у тишини молитву проси.

    Столећа мину, царства се мењају,
    али лик твој стоји, неугасле боје.
    У Милешеви песме се спајају,
    као што се светло у теби се роје.

    О, Мајко мира, тихи сјају,
    чувај народ под својим плаштем.
    У твом погледу анђели трају,
    и векови клече пред небеским троном.

    Месечева свита тиха

    Месечева свита тиха
    као златан шапат ноћи
    поклања светлост Теби, Пресвета,
    мајко милосрђа и свете речи.

    Ветар тихо милује траву,
    шапће молитве с росом скривене,
    звезде блистају као Твоје очи,
    показују нам пут кроз тамну сенку.

    Реке сјаје у сребрном сјају,
    песму носе Теби, небеска Маријо,
    Ти си мир који срце ми милује,
    Ти си светлост што облаке разгони.

    Месечева свита тиха
    чува сваку тајну моје душе,
    Пресвета Маријо, мајко света,
    бди над нама, срце нам весели и цвета.

    Пред Богородицом у јесен

    Пада лишће, тихи пламен злата,
    по стазама што к Теби воде,
    и свако зрно, кап кише хладне,
    шапће: „Радуј се, Мајко слободе.“

    У јесењем ветру молитве се плету,
    као кандило што тихо светли,
    а срца жедна Твоје утехе
    у Твојим недрима налазе светлост вечну.

    Мајко милости, у прохладно вече,
    кад облаци скрију последњи зрак,
    Твоје очи су ми звезде пута,
    Твој осмех је небески знак.

    О, Богородице, Царице Неба,
    кад јесен донесе мирис тамјана,
    у Теби се рађа ново пролеће,
    у Теби је душа спасена, сетна.

    Пролећна песма Пресветој Богородици

    Кад пролеће тихо закуца
    на врата земље и срца,
    и сунце разбуди поља,
    Теби се, Мајко, песма пружа.

    Лепрша ветар кроз гране младе,
    цвет се осмехује росом,
    а Твоја благост свет обасјава
    меком, небеском светлошћу.

    Свака латица шапуће радост,
    свака птица слави дан,
    јер под Твојим благим покровом
    живот цвета без страха и тмине.

    Учи нас да будемо светли
    као јутро после кише,
    да љубав носимо тихо
    као мирис багрема што дише.

    О Пресвета, Цвете чистоте,
    распусти у нама песму нову,
    да срце игра у ритму наде
    и пролеће траје у сваком слову.

    1.000 rsd
  • Hlorofil
    (0)

    Hlorofil

    Шољица чаја

    Живот је леп у шољици чаја
    у сунцу које гризе кестенову шаку
    у стаклу дрндавог аутобуса

    У малој соби
    сређеној по мом укусу
    у гужви
    чак и кад ме прободе стомак

    Живот је леп кад се мало заљубим
    кад гледам прашњаво биље
    у ожиљку на колену
    који вучем од петог разреда
    кад не треснем руком бубицу на прозору
    кад пијем воду из порцелана

    Хлорофил

    Бог је нож из мрака
    И сечиво у потоку
    И црна видра
    И бела лисица
    И трепавица на образу

    Бог је хлорофил
    И млеко у канти

    Бог је каменчић на који ћеш се спотаћи
    Када препливаш седам мора
    И препешачиш седам гора
    И паднеш на равном
    Тачно испред литице

    Бог и човек

    Има мало Бога
    У оној тихој и споредној нади
    Човека који пожели
    Да странац који трчи стигне на аутобус.

    У предвечерје, у тишини светиљки
    И милом комешању града
    Хиљаде се душа окрзне и сретне.

    Има Бога међу дрвећем и лампама
    У неком забаченом паркићу
    Са само две клупе
    А само једним паром.

    У поноћ кад човек седи крај прозора
    И гледа таму ил' звезде
    Има мало вишка у души и даха у ветру.

    Има Бога у том вапају и том муку,
    У корацима који као песма одзвањају трговима.
    Има Бога и у великој љубави
    И у пакосној мржњи.
    Има мало Бога у свему што
    Човек дотакне или осети.

    Мостови

    Кад осетим да ми фалиш
    Пређем мост
    Прескочим три камена
    Направим окрет код велике врбе
    Избројим девет грана
    Код десете скренем десно

    Кад пређем мост
    Питам се да ли и ти имаш мост
    Како га прелазиш
    Које боје је небо у твом прозору
    Спустиш ли трепавице у сумрак
    Слутиш ли причу у ветру
    Знаш ли где су моји мостови

    Обични

    Волим кад смо обични;
    кад мање причамо,
    а више ћутимо,
    кад се грлимо и не дрхтимо,
    кад не тражимо више
    а богами ни мање.

    Волим кад ходамо улицом
    као да је шећерна вуна.
    Што немам лептириће у стомаку.
    Што носимо кесе из продавнице
    у по једној руци
    да бисмо се држали за руке.

    Волим устајали мирис приземља
    и мирис мира у нашем стану.

    Волим наш прозор,
    крила облака и липу.
    И комаде сутона у твојим очима.
    Волим ролетне и наш трептај љубави.
    Али више од тога
    волим обичну чаму.
    И тако волим кад смо обични.

    720 rsd
  • Varlam Šalamov – pesnik istine
    (0)

    Varlam Šalamov – pesnik istine

    Шаламов о Ани Ахматовој

    Есеј Варлама Шаламова о Ани Ахматовој представља један од најзначајнијих текстова савремене руске књижевне критике који се бави феноменом песничког стваралаштва XX века. Оно што одмах привлачи пажњу у овом есеју јесте Шаламовљева способност да посматра Ахматову не само као књижевну фигуру, већ као живог човека чија личност и морални интегритет прожимају сваку линију њених стихова. За Шаламова, Ахматова није само стихотворац, већ пример људске снаге, упорности и моралне постојаности у околностима које су многе друге обесхрабриле или сломиле. Тај аспект њеног живота и рада, за Шаламова, једнако је важан као и сама поезија.

    Један од најсимболичнијих и најинтимнијих детаља који Шаламов наводи у есеју јесте прича о старом, поцепаном капуту који је Ахматова годинама носила. Он наводи како је тај капут био важнији од свих признања и почасти које је могла добити. Овај детаљ, наизглед свакодневан, представља дубоку метафору за Анину непоколебљивост и верност унутрашњој истини. Он илуструје како је она, упркос притисцима и очекивањима окружења, остала доследна себи, својој уметности и свом моралном кодексу. За Шаламова, овај капут је више од одевног предмета: он је симбол њеног непоколебљивог достојанства, личне и уметничке искрености.

    Есеј посвећује значајну пажњу поређењу ране и касне Анине поезије. Шаламов указује на строгост и прецизност акмеистичке фазе, која карактерише ране стихове: јасне, концизне слике, контролисан ритам и усмереност на форму и реч. Он наглашава да је та рана поезија сведок њене способности да у својим стиховима створи потпуну слику света кроз мале, прецизне детаље. С друге стране, каснија поезија Ахматове, настала у тешким историјским околностима и под утицајем личних губитака, добија нови, дубоко емотивни и историјски набој. Она више није само лепо уређена форма, већ постаје средство за преношење искуства страдања, губитака и историјских потреса. Шаламов указује на то да и рана и касна поезија имају свој значај: рана плени прецизношћу, а касна снагом унутрашњег сведочанства.

    Кроз есеј, Шаламов такође анализира лични сусрет са Ахматовом, описујући њену виталност, духовитост и непосредност. Он истиче да је, упркос годинама и личним губицима, Ахматова остала снажна, жива личност, способна да својом присутношћу инспирише и ангажује саговорника. Ови моменти у есеју указују на Шаламовљеву способност да види песника као човека и да оцени њену личну снагу, не само као уметницу: она није само књижевни идеал, већ човек са унутрашњом дисциплином, хумором и моралном снагом.

    Шаламов у есеју наглашава и значај Анине поезије за целокупну руску књижевност. Он је свестан њеног места у традицији акмеизма и њеног утицаја на савременике, али и на генерације које долазе. По његовом мишљењу, Ахматова није само талентовани песник, она је чувар духовног и моралног наслеђа, личност чија поезија омогућава да се очувају сећање, културни контекст и унутрашња слобода у временима страха и репресије.

    Осврт Варлама Шаламова, иако кратак и концизан, оставља снажан утисак. Он нас подсећа да поезија није само игра речи и ритма, већ средство за очување људске и духовне истине. Ахматова се у његовом тумачењу појављује као симбол отпора, достојанства и моралне снаге. Њена поезија и живот служе као пример упорности, духовном и уметничком интегритету, и остављају трајан печат на сваког читаоца који приступи њеном делу са пажњом и разумевањем.

    У целини, Шаламовљев есеј је више од књижевне критике. То је осврт на човека, песника и морални узор, који кроз поетику и лични пример учи читаоца како да остане достојан у време страха и историјских потреса. Његова анализа Ахматове подсећа да истинска поезија не зависи само од форме, већ и од личне храбрости и интегритета песника. Осврћући се на есеј, можемо закључити да Шаламов успева да дочара Ахматову као фигуру која није само књижевни мит, већ жива и инспиративна личност, чија поезија наставља да делује као сведочанство времена и као пример моралне и уметничке постојаности.

    810 rsd
  • Korice: Vladimir Kršljanin – Temelji novog sveta
    (0)

    Temelji novog sveta

    САДАШЊА ЗАПАДНА ОЛИГАРХИЈА ЈЕ ТЕСНО ПОВЕЗАНА СА ФАШИЗМОМ

    Завршна реч амбасадора Владимира Кршљанина на конференцији „Култура сећања и неговање историјске истине“ одржаној 19. октобра 2024. у Руском дому у Београду.

    Захваљујем се свима за ову незаслужену част, указану мени као државном службенику – ветерану, да кажем неколико реченица на самом крају. Пре свега, изражавам захвалност свима који су учествовали у припреми овог догађаја, на челу са Зораном Антићем, Александром Растовићем, Амбасадом РФ.

    Резултат који ће се тек видети кад сутрашњи дан прође, али већ по иступањима високих представника Русије и Србије на почетку данашњег скупа, показује се веома јасно, а пре свега јучерашњом честитком председника Путина председнику Вучићу, да 20. октобар, Дан ослобођења Београда, заиста постаје заједнички празник Србије и Русије, како је то јуче прецизно рекао господин Косачов.

    Огромни су за то разлози, које не треба објашњавати, а нама такав празник ите како треба. Девети мај је празник читавог света, пре свега Европе, која је ослобођена од фашистичке окупације, али и многих делова света који су ослобођени у истом часу, па је и наш празник, али је 20. октобар српско‐руски празник који се ни са чим другим у историји не може поредити, па је и то један од разлога зашто ћемо сутра Бесмртни пук први пут имати и 20. октобра, а не само 9. маја, а за јако оправдање постоји.

    Победа над фашизмом је највећи догађај и највећи и једини консензус постигнут у историји човечанства. Не можемо ни један историјски догађај са тим да упоредимо – у смислу да су сви и научни и политички фактори целе планете заузели о томе исти став. Тај консензус и та победа су засновани на историјској улози Совјетског Савеза и Црвене Армије, заправо Историјске Русије. Због те победе и те снаге је створена антихитлеровска коалиција која је омогућила тај историјски консензус и ту су заједно са Совјетским Савезом били САД и Велика Британија током готово читавог Другог светског рата, а касније су се том друштву, међу сталним чланицама Савета безбедности УН, прикључиле, с разлогом, и Француска и Кина.

    Истовремено, Србија је била најјачи савезник Црвене Армије у поробљеној Европи, односно наши НОВ и ПОЈ, којима су Срби чинили највећи део.

    На основу те победе и тог консензуса створен је систем међународних односа и међународног права, који још увек бранимо, јер је у интересу свих. Осуда фашизма је неупитна, али данас се види да се у исту раван мора ставити део западне олигархије – закулисе, који иако не прокламује отворено фашистичку идеологију, допринео је, како настанку фашизма, тако и његовом очувању до данас.

    Посебно су индикативне судбина бивше Југославије, која је од истих наци‐фашистичких снага и готово на исти начин разбијена и 1941. и 1992, и судбина бивше Украјине – у оба случаја су западне владе (и њихове тајне службе!) употребиле фашисте (усташе, балисте, бандеровце) за распиривање сукоба. Тиме се показао цивилизацијски јаз. Запад је кренуо да уништи цивилизацију – историјску Русију и најпре историјску Србију, као њену предстражу. На неки начин се историја понавља, зато што сви учесници консензуса 1945. нису били довољно искрени, а и зато што данас поново имамо светску већину коју предводи Русија, на челу отпора (који је започела Србија 90‐их), и која је пред новом фазом стварања међународних односа утемељених на тековинама Велике Победе над фашизмом. Тиме ће олигархија, која се супротставља светској већини, бити изједначена са њеним фашистичким нуспродуктима и уклоњена са историјске сцене.

    То су неке пројекције. Али те пројекције морају да почивају на чврстом темељу, а тај чврсти темељ је дубоко историјско познавање и афирмација историје и достигнућа Другог светског рата, о чему је пре свега било речи на овој конференцији. Несумњиво је да се мора чувати и продубљивати истина о антифашистичкој борби, без икаквих ревизија, релативизација и одступања од суштине. То је предуслов да се одбране тековине победе над фашизмом, на добробит човечанства. Тиме бранимо мир, слободу, демократију, равноправност, солидарност и развој.

    Русија и Србија, које су имале највећу улогу у победи над фашизмом, морају бити савезници и у одбрани тековина те победе, што смо, надам се, и данас показали, али је потребно да то још више представљамо нашој јавности. То је сад потребно, више него икад, и нама, и читавом свету.

    1.600 rsd
  • (0)

    Galebovi

    Сцена прва

    КУД ПЛОВИ ОВАЈ БРОД

    Палуба „Галеба“, а потом и салон брода

    Тито, Јованка, Жежељ, Мићуновић, Штамбук, Матес, Ћосић, Колишевски, Папо, Адмирал

    ТИТО: (Снима море, заузима разне положаје при фотографисању; у једном тренутку клекне да кроз ограду брода „Галеб“ направи снимак)

    ЈОВАНКА: (Долази са стране, посматра га. Кад Тито клекне, она му ужурбано прилази) Јошка, шта то радиш? Зашто си клекнуо?

    ТИТО: (Усправља се и брише панталоне на коленима) О, ти си… Снимам море. Боје су фантастичне.

    ЈОВАНКА: Немој да клечиш… Није то твој стил. Осим тога, направио си толико снимака на испраћају у сплитској луци…

    ТИТО: Тада сам фотографирао народ, али природа је, ипак, природа. Неукротива је.

    ЈОВАНКА: Сви те чекају у свечаној сали и питају се зашто не долазиш.

    ТИТО: Нека чекају. Имају КОГА и да чекају. Само још неколико снимака…

    ЈОВАНКА: Тито, можеш то и касније…

    ТИТО: Е, не могу…Сад је најљепше свијетло. Ово је доба дана, фртаљ до поднeва, када се губи линија неба и воде. Два плаветнила су се сасвим помијешала. Ту измаглицу од боја и свијетлости треба ухватити…

    ЈОВАНКА: Добро, сачекаћу те…

    ТИТО: Чекај, чекај… Стани тамо… (Одводи је до ограде брода) Не ту, него овдје… Тако, а сад осмијех, онај твој… којим си ме својевремено залудјела…у мом кабинету… Тааа-ко… (Фотографише Јованку која невољно пристаје на сликање) А сад мало поглед преко рамена, заводнички… Браво… Браво…

    ЈОВАНКА: (Одједном се уозбиљи) Доста је било. Полазимо…

    ТИТО: Баш си запела…

    (Јованка га хвата под руку и њих двоје се степеницама спуштају у салон који бива осветљен. Распоређени у два паралелна реда чланови делегације и Адмирал брода чекају. Кад се њих двоје појаве, почиње аплауз. Тито и Јованка долазе у прочеље стола.)

    ТИТО: Добро, добро, другови… (Почиње и скандирање „Тито – Партија!“)

    ТИТО: Мајку ти Божју, нисмо у јавности… Овдје не морате баш толико…

    ЈОВАНКА: Пусти људе, они у томе уживају… (Још неколико тренутака узвици, па тишина)

    АДМИРАЛ: Друже маршале, дозволите ми да вас поздравим и пожелим пријатну пловидбу у име посаде нашег „Галеба“ и морнара на пратећим бродовима – трговинском броду „Ловћен“ и разарачима „Сплит“, „Котор“ и „Пула“. Има нас укупно око 1.200 и бићемо сваког тренутка на услузи вама, другарици Јованки и члановима наше делегације. Вама ово није прво путовање „Галебом“ и све вам је већ познато, али ћу, ако дозволите, због другова који су први пут на једном оваквом путовању, рећи неколико основних информација о броду.

    ТИТО: А и ја да се подсјетим…

    АДМИРАЛ: „Галеб“ је изграђен 1938. године у Ђенови. Прво име му је било РАМБ 3. Дужина му је 117 метара, ширина 15 метара, газ 5,7 метара. Снага му је два пута по 2.500 коњских снага. Брзина 17 чворова.

    ЋОСИЋ: Да ли је тачно да је овај брод некада превозио банане?

    АДМИРАЛ: Јесте, тачно је. Од Африке до средоземних земаља.

    ШТАМБУК: И опет ће… јер шта нам наши домаћини у новоослобођеним афричким земљама могу поклонити, него банане. У неограниченим количинама. (Усиљено се смеје)

    ЈОВАНКА: Штамбук, поштеди нас својих коментара.

    ШТАМБУК: Мала шала, другарице Јованка… Извињавам се…

    АДМИРАЛ: (Наставља да представља брод) РАМБ 3 је тешко оштећен 1941. године. Немци су га преузели, поправили и пренаменили у минополагач. Назвали су га „Кибиц“. Потопило га је савезничко ратно ваздухопловство крајем 1944. у близини Ријеке. На дубини од 22 метра провео је три године. Онда смо га ми извадили, реновирали и направили ово што је брод данас – ратни школски брод „Галеб“.

    ТИТО: Адмирале, морамо још једном нагласити и шта је циљ овог нашег путовања. Хоћемо да окупимо земље свијета, које су се ослободиле од колонијализма и које не желе да припадају ни Западу ни Истоку, у једну нову свијетску организацију коју можемо назвати неопредјељене државе.

    МИЋУНОВИЋ: Или несврстане?

    ТИТО: Може и тако… Несврстане…Својом активном и мирољубивом пољитичком коегзистенцијом бићемо тас на ваги између великих свјетских сила. (Аплауз)

    ТИТО: Добро, добро, другови… Жежељ!

    ЖЕЖЕЉ: (Долази до Тита) Изволите, друже маршале!

    ТИТО: Да кажемо кога ћемо све посјетити за ова два-три мјесеца путовања…

    ПАПО: Колико?!

    ЖЕЖЕЉ: Од данас, 14. фебруара, па до краја априла!

    ТИТО: Или дуље!

    ЖЕЖЕЉ: (Објашњава маршруту брода) Обићи ћемо осам земаља. Прво стижемо у Гану, па из Гане у Того. Из Тогоа поново у Гану, а затим бродом до Либерије. После Либерије идемо у Гвинеју, потом у Мали, па назад у Гвинеју у чијим водама ће нас чекати наш „Галеб“. Настављамо путовање Атлантским океаном и Средоземним морем ка Мароку, Тунису и Уједињеној Арапској Републици, то јест Египту. Очекујемо да ћемо бродом прећи више од 10.000 миља, а копном, унутар Африке, још увек не знамо. Наш тим за безбедност још увек са домаћинима разматра како ћемо и куда путовати и где ћемо бити смештени.

    ТИТО: (Шаљиво) А знате ли хоћу ли ја то све моћи издржати? Мени је, Бога му, скоро седамдесет!

    СВИ: Хоћете, хоћете!

    МАТЕС: Нисам сигуран хоћемо ли МИ издржати, а ви сигурно хоћете!

    ЈОВАНКА: (Благо се наслања на Тита) Па ја сам уз тебе!

    ЖЕЖЕЉ: И још да кажем да имамо, осим бродова, и два авиона на услузи – DC-6 и IL-14. Они ће летети тамо где треба и превозити оно што нам буде потребно.

    ТИТО: Коме буде напорно, па се предомисли, може авионом да се врати у земљу. Нећу му замјерити.

    КОЛИШЕВСКИ: Ако издржавме во борбата со фашизамот, ке издржиме и сега.

    ЖЕЖЕЉ: Сигуран сам да ће ова, 1961. година, остати запамћена по нашем великом и значајном политичком подухвату у који смо запловили!

    ТИТО: Добро, другови…Видјећемо што ће хисторија рећи… А сад – сватко на своје задатке! И не заборавите да је ручак точно у 14.30, вечера у 19.30. Доручак у 7. Никог не чекамо. Молим вас, обучени по протоколу. Штамбук, постарај се да не буде да смо без потребе куповали гардеробу за другове. Послије вечере ће увијек бити приказан филм. (Као по команди, сви се разилазе)

    900 rsd
  • (0)

    Ravničarski bluz

    Jutra bi Lepa i Anđa započinjale na Jezeru.

    Nalazilo se na tri minuta šetnje od njihove stare seoske kuće, koja je zbog načina gradnje u prošlosti bila sada pravi „ekološki hit“. Često bi kroz šumu, koja je bila tik do kuće, ranijim jutrom prošetale do Jezera, a onda sele na klupu i travu. Pogled je u svako doba dana bio umirujući. Anđa bi svesno disala sporo i duboko. To je dobra vežba za početak dana kojom se umanjuje osećaj teskobe od svih neizvesnosti koje nosi život.

    Lepa nije volela vodu, pa su zajedno sedele i posmatrale labudiće kada bi bili tu ili samo mirnu površinu Jezera. Anđa je napravila stotine fotografija; u svitanje, tokom dana, u suton, Mama labudica, Tata labud i labudići. Uvek se čudila tome da ponovo ima potrebu da zabeleži sve te prelepe trenutke na Jezeru, taj prostor smisla.

    Baš ti momenti, te sitnice koje obično i ne primećujemo, to je život, pomislila je.

    Odlučila je da napusti veliki Glavni grad i preseli se u malo mesto.

    Nikada nije kasno da čovek započne novi život i Anđi nije bio prvi put. Tu su baš, kraj šume i Jezera Anđa i Lepa počele da stvaraju, tog ranog leta, novo umetničko delo od svog postojanja. U malom naselju usred njiva, magičnog imena: Ravnica. C-dur, početak novog poglavlja i nada, tako je sve zvučalo.

    Postoji anegdota da je Marija Terezija posetila Vojvodinu da vidi kakvi su tamo ljudi kojima vlada. Posle posete, naredila je da se u Sremu, gde su ljudi bili lukavi, otvore zatvori. U Banatu, gde je narod bio tvrdoglav i terao po svome, da se otvore ludnice. A u Bačkoj, gde su ljudi bili učeni i mudri, da se otvaraju visoke škole.

    Tako je onda Anđa odabrala sever Bačke. Nikoga tu nije poznavala, ali su joj običaji i način života bili bliski jer je i sama odrasla u ravnici. A i rodila se na istom takvom „modernom“ salašu, na imanju gde je njen otac odmah po završetku fakulteta dobio posao kao inženjer. Anđa se tog salaša svog rođenja nije sećala. Kada je imala šest meseci prešli u grad, tata je ubrzo promenio posao i pridružio se mami kao profesor u srednjoj školi. Živeli su najpre u malom stanu u potkrovlju gde se rodila njena najbolja prijateljica, njena rođena sestra Milena. Koliko je samo lepa ta reč „rođena“, pomislila je Anđa i osmehnula se radosno setivši se njene divne Milene. U duru i molu života, baš ti rođeni, a uz njih učitelji i prijatelji akordi su smisla.

    Radila je već godinama od kuće, tako da selidba nije bila problem.

    Od posla koga je uvek bilo mnogo (privatni časovi nikada ne izlaze iz mode), imala je dovoljno za život, radila je iz ljubavi i zadovoljstva. Značajan deo zarade dolazio je i od prodaje stihova muzičarima. Volela je da piše, kreativnost je bila jedna od njenih darova.

    Sve je to davalo slobodu. Nije imala velike zahteve, samo da bude u miru sa njenim instrumentima, praznim papirima koje je punila rečima i formulama. I sa platnima koje je bojila bojama svojih raspoloženja.

    Putovanja joj više nisu bila zanimljiva, videla je dosta od ovog sveta, pet kontinenata. Samo bi još ponekad u kasno leto otišla do Jadrana, da provede par dana sa dugogodišnjim prijateljem, jednim od onih koji postanu rođeni.

    Išla bi na taj put i da zaroni u more. Jer more zna sve tajne, pa bi joj poneku i šapnulo.

    Očekivala je da će to malo mesto, Ravnica, usred ravnice doneti mir. Čovek se nada najboljem. Stvarnost se uvek potrudi da život ne bude samo dobro, već i ono loše.

    Vraćajući se tog jutra iz šetnje, srele su Lepa i Anđa Silviju, ženu sa velikom lubenicom u rukama.

    900 rsd