-
Oblak iznad šanka
630 rsdBEOGRAD
Rukovanje sa tvojim vratom
šamar je vremenu
za busanje u silikonske grudi smrtima
a smrtima si ovdemetronomski smo podelili aritmiju
jedan takt tvog srca dva su moja
između tvoje i naše
je to što modri reku od pretučene noćisamo sam glup
kad sam srećan sa tobom
ali tvoje je da promeniš pol
i iz mene se nećeš iselitiunapred ti doniram kosti
za građevinski materijal
neka popločaju podočnjake
svakoj zori kojoj sam ostao dužana mene, kad zažmurim
neka ostave ispod tvoje suknje
i kunem ti se
više neću gviriti.BIVŠE SIDRO
Sedim na splavu
sa nekim strancima
pijemo vino
i tupimo o poslu.U jednom trenutku
pored splava
pojavi se ogromna
gvozdena barža
koju gura brod
bar pet puta manji od njejedna od onih
koju je moj otac
istovarao noću.Njegov otkaz
nastavio je jednu reku.Barža je prošla
u dva gutljaja.O POSTANKU ČOVEKA
Radio sam dugo kao čuvar
zatvora u raju
pazio da najgori nebeski šljam
ne pobegne odatle.Nekoliko anđela
iskopalo je tunel kroz nebo
i dokopalo se kiše.Za kopanje tunela koristili
su molitve.Nikad ih nismo pronašli.
ČETVRTA KAZALJKA
Želudac ove planete
zapaljena je kiselina
koja gori progutane strane
kosmičke autobiografije.Iz ugla jedne zvezde
mi smo atomski deo uspomene
do koje buduća i prošla sećanja
neće nikada dopreti.Sećanje je privilegija postojanja
nakon što oseka poslednji put
otkrije nečije lice i miris
i do nas dopliva zaborav.Da li zvezde umeju i žele
da nas rekonstruišu za nevidljivi origami sila
hemikalija je večnosti
i pitanje matematike i ljubavi.Ljubav je gramatika
koju smo nasledili
od nepismenih životinja.Opovrgnuti ljubav znači
zanemeti na ljudskom.To znači biti sam.
PRAVOPIS ĆUTANJA
Subjekat i predikat su ispijali kafu
„Kod Zareza“
usred jedne rečenice
čekajući objekat koji je kasnio.Zarez je oprao čaše
i promenio pikslu
predlogu za šankom.Dve su zagrade sedele
u separeu sintagme
a između njih
nekakvo objašnjenje svega ovoga
zurilo je kroz pravopis i gramatiku
u prazno.Tačke nema.
-
Gledaj, vraćaju se
720 rsdIZVOR
Čovek je kleknuo
da popije vodu sa izvora
Nagnuo je ultraživo lice
prema spomeniku kraj puta
prosute ugažene trstike
u nemiru zmijolikih kaiševa
u prijatnosti svetlog pogleda
slap preko brade
Odraz nečijeg kačketa
na površini samoniklog žubora
Nizak čovek se uspravio
sa prelivenim rukama u džepovima
prepuštenim
upornim naletima propadanja
za čijim je krštenicama tragao
i čiji datumi su bili uvek stariji
od njegovih godina
Krenuo je blatnjavim putem
naspram sunčane tihe kose
i mladih bora na nebuTU JE
Ušla je u hodnik
Bio je mrkli mrak
Napipala je zid, pa vrata
Vrata su se nečujno otvorila
Prešla je preko praga
i stala
Zamirućim šapatom opreznog hoda
nešto je naslutila
Zavrtela se zatim i spustila na klupu
Stigla je
Tu je očiju užarenih
od gledanjaGRAMOFON
Gramofon je svirao u kući
Ostali smo u kolima
Trebalo je krenuti
Malo muzike je nešto najlepše
što čovek može imati
Gramofoni su pravljeni u malim koferima
tako da ih čovek može nositi
sa sobom svuga kud želi
Zacelo to smo bili mi
zatvoreni i lepi kao slika
Nova naručena ploča
kad stigne
mi je otvaramo i slušamo
lepljivim srcemRIBAR
Baca pogled preko okolnih polja
trlja kolena dole kod mosta
iznad reke prevrće ribu
Velika je
ne osvrće se
Uzima ribu sa zemlje
čisti je
donja strana je oblepljena prašinom
tamo gde je vlažna
oko joj je prljavo, grba pod blatom
klizava je razjapljenih usta
rep joj se trese s jedne strane
njegove mišićave ruke
Đavolski je velika
Nosi je u rukama kao naramak drva
Očima gleda preko polja
komadićima ugašenog uglja
usađenog u liceCRNI KOLUT
Pijemo slatku vodu
iz vedra od kedra
Pijemo mlaku i svežu
sa mirisom julskog vetra
Pijemo iz tikve
bar šest časova stoji
ne valja piti iz metala
Cik vode je njen mišić
iz čije ruke pijemo
crni krug vode
tamni sprud
Mirna površina vode
kao okrugao otvor u ništavilo
pre nego što smo je razbudili
i posudom zahvatili
ugledali smo jednu zvezdu u vedru
ili u tikvi
pre nego što smo je pili
osetili smo prohladnu tišinu
kako duva preko naših golih stomaka -
Otići vodom
400 rsdputopis ostanka, dan drugi
elegantna nesanica prve noći koju provodim sam nakon tvog
odlaska podsjeća me na duge bezbrižne šutnje i duge besciljne
šetnje.
nestrpljivi smo kao miris jorgovana u zraku.
nous voilà dépourvus, solitaires, comme nus tour du monde.
danas se kiša na trenutak provukla kroz suštinski osakaćeno
nebo. previja se u podnožju svemira svedena na kruh, sol i
bijelu buku.
ova jabuka ima koru premazanu voskom. vidim lice, moje je ali
kao da nije.
svako jutro na balkonu me dočeka golub. pogleda me. ja
pogledam njega. on odleti. ja skuham kavu.putopis ostanka, dan peti
ovo je trenutak koji prethodi zaboravu.
izolirana riječ.
notre amour est éternel.
umoriv.
iz te noći.
otvori prolaz.
dah.
ravnoteža je prepreka.
čisti eter
i
pasolinijev epilog.
ovaj trenutak odsutnosti je tajna lozinka.* * *
ugasim svjetlo i bude mrak. onda se mrak usidri u očnim
dupljama, ugmiže u nosnice, bude crno pod noktom.
južnije od juga je samo grad od soli i obale rasjeckane oštrim
kamenom. ako se ikada tamo vratim, vratit ću se kao bosonogi
dječak. skrivat ću malu kutijicu u džepu punu šarenog
dječačkog blaga. zakopat ću je ispod stabla mandarine.
ako se ikada vratim, pažljivije ću slušati vjetar koji se savija u
granama palmi, svaki ručak pojesti do kraja i skakati sa rive u
more na glavu. ako se ikada vratim, otvorit ću um kao cestu,
bez otpora i bola, i natopiti zemlju kamenom,
ružmarinom i
tobom.* * *
tražim sjever od
srebra
i nebo markirano
pticama selicama
raznobojne teglice sa cvijećem na prozorima lebde kao
lampioni
grad se izvija prema moru
i ja postajem ljeto
u koštici breskve
dan se urušava u korake i kalendare i rastvorene zavjese iza
kojih ne vidim nikoga
nešto će se dogoditi
nečujno i zauvijek* * *
postoji bijela tišina i neuzvraćene ruke požutjelih noktiju.
moram govoriti
tiho. moram
postojati tiho.
okrećem leđa svojoj sjeni i sjena okreće leđa meni.
pogledaj, treba othodati ovu težinu boja. -
Voronjež, vrana, nož
600 rsdCRNICA
Preuvažena, nanovo crna, svu je na pažnju svode,
Sva u malenim grebenima, sva vazduh i bez nadzora,
Sva u raspadanju, sva u formiranju hora, –
Vlažne grudvice zemlje moje i slobode.U dane ranog oranja crna, do plavetnila sine,
I bespomoćni će se rad na njoj da zasniva, –
Hiljadugorje uzorane glasine:
Nezaokruženo u krugu, nešto važno biva.Pa ipak, zemlja – zagonetka je u stvari.
I kad joj padneš pred noge, ona se ne umiljava:
Trulom flautom nad sluhom stražari,
Jutarnjim klarinetom uho zamrzava…Kako je na raoniku prijatna masna naslaga,
Kako stepa ćuti u aprilskoj spretnosti vidnoj!
Pa, zdravo, crnice, budi srčana, okata i blaga…
Crnorečito ćutanje u radu neprekidnom.April 1935.
* * *
Pusti me Voronježu, i slobodan ću biti:
Spustićeš me, il’ ćeš me slomiti,
Ispustićeš me, il’ povratiti skroz,
Voronjež – nastranost – Voronjež, vrana, nož.April 1935.
* * *
Dečija usta žvaću plevu,
Smešeći se, žvaću,
Kao kicoš ću dići glavu
I štiglića ugledaću.Crno žuto perje, kao čamac repić,
Više kljuna u boju saliven.
Shvataš li koliko si štiglić,
Koliko si kicoš gizdav i umiven.Diviću se svemu, još koji put,
Deci i snegu u oči dok bije,
Ali je osmeh nedeljiv, kao put,
Neposlušan je, sluga nije.9–13 decembar 1936.
* * *
Borove šumice to je zakon:
Viole i harfe porodični zvon.
Stabla krivudava i grane gole,
Pa, ipak, harfe su to i viole.
Rastu kao da je stablo svako
Za harfu Eol povijao polako,
Pa ostavio, žaleći korenje što ječi,
I žaleći stablo, žaleći snagu,
Violu probudio i harfu dragu
Da zvuče u kori, crneći.16–18. decembar 1936.
* * *
Kao dar zakasneli po svemu,
Osećam zime svežinu.
Ispočetka volim njenu
Neuverljivu širinu.Lepa je kad plaši se i strepi
Kao pred početak poduhvata,
Pred ovim krugom golim, slepim,
Strah neki čak i vranu hvata.Al jača od svega što vide oči, –
Plavetnila je ispupčenost ta!
Poluokrugli led slepoočnih
Rečica, što romore bez sna.29–30 decembar 1936.
-
Cruor
400 rsdTAMNIK
Alav,
u nejestiv krvotok vanvremena…
Dok puca zled u caklu.
Dok vrevom nepca bolim.Smoždismo tvoraca blagost,
demona – strv.Zar voljah te čudima
u koja
nisam verovao?UTINA
Noćom,
dronjav beg
zavrljačih u ljulj.Tvorevino vatre!
Preobraženja tvari!I dažd
i čopor
i žreci
niz pra-stih!Međ kostima klanaca,
odjek sam.KALDRMA
Raspori oprost…
Bogovi su zbačeni,
carevi obljubili krstove,
a Alisa ponovo raskida s knjigama bez slika.Pretrnem.
I neću aminovati krah.
Molitva je himna u grlu neprijatelja.
ČEMPRES
Grcaš na mestu s kojeg sanjaš?
Želja jest nevreme.
Plaviš sunca, pa tinjam proštepan mrakom.
Ja,
Hamletov prestolonaslednik,
Samsonov alem…Presahnut ti, vavek, bivam.
PLAMEN
Odazvao sam se.
Nisu me tražili.Goropad skrih u jame izbodene trskom.
Premda Trojan bejaše uvređen,
ja sam nastavio da sviram. -
Ljiljana, molim te
720 rsdBEZGLASJE
Sahranili smo reči,
bez obeležja,
bez podušja,
bez suza i crnine.
Zašili smo usne
koncima duginih boja.
Ispijali smo kafe očima,
ljubili se čvorovima,
slušali smo ptice
kako razvlače lešine
pokopanih rečenica.
Ionako nisu učile
jezike ljudi…LETOVANJE U NJUJORKU
Lustracija sivih dana
posrtala je
na paučinastim konopcima
dok sam učila neme mape
da mucaju,
milovala ispucale pete
precrtanim datumima,
rasparenim listovima
odavnih kalendara,
belim štapom
sam dodirivala reči „neka malo“.
I dobro su platili
moj prekovremeni rad:
imala sam tek toliko
da se sunčam
na zenici Kipa slobode
i da glumim
kako zaslepljujem
njegove škrinje
pune svetova.U TOM GRADU
U tom gradu,
koji nema podruma,
koji nema tavana,
našla sam tvoje žmurke
i brzalice i brojalice.
Do njih su me dovele
mrvice moga tela
što ih netom pojedoše ptice
bez krila, glasa i nebesa.BESMISLICE
Lenjim duhom
dragoga lemura
zalivam suncokrete
u Van Gogovom uhu.
Tako ću, valjda,
pronaći mladosti
mrtvim morima.TESKOBA
Približili su zidove,
ugojili zavese,
podbulim lampama
progutali svetla.
Zbog njih ramovima slika
rastu podočnjaci.
Ostavili su punjene stvari,
site događaje,
kazaljke sa proširenim venama
i prašinu,
natopljenu znojem njihove dosade. -
Kapija na Bulbulderu
630 rsdIX
Kad sam posle završenog šestog razreda dobio knjižicu sa ocenama pohitao sam kod babe i dede u Vojvode Savatija. Noge mi se izdužile, pa preskačem po tri stepenika odjednom. Ne mogu da dočekam da ih vidim. Baba i deda te ne gnjave. Sve druge ljubavi su zapetljane, traže od tebe da postaneš onakav kakvog oni žele, da ispuniš njihova očekivanja i ostvariš njihove snove.
Baba i deda te vole jednostavno.
Seli smo za veliki sto. Baba je sipala rakijicu. Deda je prvo malo razgledao knjižicu, prstima je prelazio preko površine. Nagnuo je glavu na stranu, a onda zažmurio na jedno oko kao da nišani. Zapalio je cigaru i kad je izdunuo prvi dim rekao je:
„Matematika – pet. Istorija – pet. Sunce mu žarko!“
Tesna je kuhinja bila za taj glas koji je preko bakarnih lonaca obešenih iznad šporeta, preko uramljene slike na zidu na kojoj imam pet godina, preko muškatli na prozoru, dvorišta i krovova odleteo niz Bulbulder. Baba se naginjala preko dedinog ramena kao da ne veruje.
„Ljubi ga baba“, suze joj otapaju reči, pa me ljubi u oko.
*
Deda i ja prelazimo ulicu. Jova brica nam otvara vrata.
„Jedno brijanje“, kaže deda.
Kad je Jova brica počeo da sapunja moje golobrado lice, želeo sam da potonem od stida mnogo dublje nego što sam utonuo u berbersku stolicu. Zaustavio sam dah, tri sekunde, pet, šest sekundi. Očekivao sam da će mi dati četku i reći da pometem njom nevidljive dlake. Nagnuo se iznad mene i ja sam video kako mu osmeh razvlači tanke, štucovane brkove iznad gornje usne.To je bio osmeh dobrodošlice u svet odraslih.
Razgovarali su šahu, o derbiju u nedelju, o izgledima „Hajduka“ i zanosnom hodu komšinice Dude. Čak i takve vesti da je Miki limaru pobegla žena dobili su ovom prostoru na važnosti i značaju. Leti bricina ruka, nežno kao da me dodiruje svilena ešarpa. Okreće mi glavu levo, okreće mi glavu desno, podiže bradu. Udišem staromodni miris Jovinog briljantina, isparenja sa vrućeg peškira kojim me prekriva. Osećam kako mi celim bićem struje tajanstveni i čulni šumovi sazrevanja.
I ja se prepuštam magiji stvorenoj samo za muškarce.
Preko Đevđelijske izbismo na Aleksandrovu (moji baba i deda je nikad nisu nazvali Bulevar Revolucije). Išao sam pored dede, i kad bih malo, samo malo poskočio, mogao bih glavom da dodirnem obod njegovog žirado šešira. Sve mi je tesno, i košuljica i koža na mom telu. Za ceo broj. Grudi mi narastaju od neke silovite radosti koja dalje struji po celom mom telu i penje me u visine. Svom snagom sam se usredsredio da uspravno koračam i da ne poskakujem jer bi inače neko pomislio da sam još dete.
Ulazimo u „Orač“. Sve je tu. Karirani stolnjak, škripave stolice, miris ćevapa i luka. Mile kelner mahnu krpom po stolnjaku, nakloni se i pita:
„Šta želi mladi Gospodin?“
-
Dnevnik jedne mame
720 rsdДан 63. (субота, 30. новембар 2019)
Колико сам бринула за тај данашњи одлазак у нови тренинг центар, превише удаљен од стана, толико је Невена била срећна кад се све завршило. Претходно јој је четворо задужених за одржавање зграда долазило у стан да провери зидове и има ли влаге. Не говоре енглески, нешто су написали, Невена је потписала (и поново се сликала, као са таксистом). До посла је путовала више од сат времена, изашла код неког тржног центра, одмах су је позвали из школе, она објаснила где је, сликала место, били су јој одлична навигација, прошла је лавиринтом између зграда, пронашла праву и лифтом стигла до просторије коју је тражила. За ова два месеца колико је у Кини, много је километара по граду прешла таксијем, скутером, аутобусом, пешке, толико је улица и блокова зграда, тржних центара налик једни другима да је још увек једино сигурна да ће кад стигне у „свој“ делић града препознати „свој“ солитер…
Школа у којој је данас радила не изгледа нимало бајковито и раскошно као „њен“ вртић али је зато презадовољна што све кинеске наставнице одлично говоре енглески, што имају план рада за којим Невена од првог дана доласка буквално вапи. Знала је шта треба да ради, чекале су је спремне картице и деца су била орна за учење. Пожелела је да ради са том мало старијом децом, подсетили су је на оне које је оставила у Србији. Деца доста знају и одлично сарађују. Одржала је часове, паузу провела у школи, да не би залутала и закаснила за следеће. Успешно је завршила све, частила се клопом и таксијем се вратила кући. Сутра, иста авантура. Много јој значи ово искуство, тренинг центре је имала у понудама за посао али је одабрала Монтесори који је био изазов и нешто ново што је хтела да научи. Допао јој се тренинг центар, можда ће јој неки нови посао у другом граду бити баш у неком таквом центру.
Осећам да почиње да јој недостаје комуникација, знала је колико јој треба одмор, али полако сада види како је другачији осећај кад људи са којима радиш могу с тобом нормално да комуницирају, кажу шта и како треба а и ти њима даш инструкције што се енглеског језика тиче. Менаџерка Суки и Монтесори наставница Никол говоре енглески, али са особљем разговарају на кинеском, тако да се Невена не осећа најбоље кад не може да разуме о чему говоре, нити да се укључи у разговор. Сарадња са младим васпитачицама не може бити најбоља управо због тога. Тек јој је данас јасно колико би јој једноставније било у вртићу да постоји таква комуникација и добро урађени планови рада.
Насупрот толикој раскоши коју имају, простора и опремљености као у бајци, стоји неорганизованост и неспремност за стране наставнике, односно координација. Дефинитивно, Монтесори асистенткиње би морале да знају енглески језик бар за основну конверзацију.
Не знам да ли бих волела да остане у том вртићу или да оде у неки други град где има више наших људи или странаца. Овде, осим колега на послу, Суки и њене ћерке нема других контаката. Не мислим да је обавезан ноћни живот и забава, али ми је жао да целу годину сведе на децу у вртићу и пет особа са којима разговара. Знам да ће бити прослава, излета и промоција, али то све ипак спада у категорију – посао.
-
Kad ljubav izda
900 rsdII
Sledećeg jutra Lora je ustala veoma rano iako je bila subota. Loše je spavala zbog nervoze koja nije nestala ni po ustajanju, još se i pojačala, a sve zbog utisaka vezanih za prethodno veče. Čudno! Nije toliko razmišljala o neprijatnosti koja joj se dogodila koliko o tamnoputom neznanacu, malo-malo pa bi joj zaposeo misli, tačnije njegove oči… oči boje… lešnika. Nikako se nije mogla osloboditi njihovog pronicljivog pogleda, kao ni utiska da je pred njim ispala prava glupača − lakomislena i nepromišljena. Nije znala zašto, ali bilo joj je krivo zbog toga. On se verovatno sretao sa ženama tog tipa, zaključila je vraćajući u sećanje njegovo ponašanje prema njoj. Jeste da joj je pomogao, ali bilo je očigledno da se sve vreme zavitlavao.
Ispila je poslednji gutljaj prve jutarnje kafe i pogledala na sat. Čekala je 9 h kako bi pozvala banku i prijavila krađu kartica. Spustivši praznu šoljicu na kuhinjski pult, pošla je da potraži svoj mobilni jer u njemu su joj bili svi važni brojevi.
Bezuspešno je rovarila po torbi, nije bio u njoj. Ponovo se vratila u prethodno veče kako bi se setila kada ga je poslednji put držala u ruci. Sinoć u autu, na gotovs, za svaki slučaj. Bilo je dovoljno samo da pritisne 1 na njegovoj tastaturi i zazvonilo bi kod inspektora Velsa. Tu vrstu zaštite dobila je nakon zabrane Peteru, njenom bivšem mužu, da joj se približava na manje od 100 metara. Osetila je mučninu pri samoj pomisli na njega. Uzdahnula je i oterala sećanja, pokušavajući da se seti gde je ostavila telefon. Bila je sigurna da je sinoć pri izlasku iz automobila telefon gurnula u torbu. Nakon još jednog pokušaja da se seti gde ga je ostavila, izgubila je strpljene, prišla fiksnom telefonu i okrenula svoj broj. Telefon je zazvonio.
Aleksandar se vozio prema svojoj kancelariji. I tog dana imao je mnogo posla, često mu je dan bio prekratak za obaveze koje su mu visile nad glavom. Pred njim je upravo bio jedan takav dan, kratak za sve ono što treba da obavi. Razmišljao je kako da se organizuje i postigne sve. Tok njegovih misli prekinuo je nepoznat zvuk. Neki instrumental dolazio je iz pravca suvozačkog mesta. Nagnuo se i na patosnici video mobilni telefon koji nije prestajao da zvoni. Odjednom se setio prethodne večeri i na usnama mu je zatitrao vragolast osmeh.
− Halo! − javio se.
Lora je čvršće stegla slušalicu. Prepoznala je glas i osetila nelagodu u stomaku.
− Halo! − začula je ponovo sa druge strane.
− Dobro jutro! Lora ovde, devojka od sinoć…ako se sećate… − zastala je i malo pročistila grlo. − Javljate se na moj telefon… ispao mi je sinoć. Pa, treba mi… mislim, telefon! − dodala je brzo.
− A, tako… Kako, Nora?
Iako je dobro čuo kako se zove, namerno je izgovorio pogrešno ime zbog one neodoljive želje da je zadirkuje, nešto ga je podsvesno teralo na to. − Ah… − uzdahnuo je, tobože. − Ponadao sam se da si ga namerno ostavila, u želji da me vidiš ponovo.
Svašta, šta on umišlja?!, pomislila je ljutito.
− L o r a! − rekla je, naglašavajući svako slovo. − Vi se očigledno dobro zabavljate, ali pogrešili ste! − dodala je. − Meni je telefon preko potreban!
− L o r a… − ponovio je za njom, isto tako naglašeno i pomalo otegnuto. − Moraćeš da dođeš po telefon… Hotel In, Avenija Spring Grove 14.
− Hotel?! − upitala je, ne mogavši da sakrije neprijatnu odbojnost u glasu.
Aleksandar se glasno nasmejao. − Ne brini, nije nikakva ponuda. Jedino, ukoliko se u međuvremenu ne predomisliš, pa ti meni ponudiš nešto… − rekao je kroz smeh, a zatim je nastupila kratka pauza potpune tišine. On je zaćutao jer ona nije reagovala na njegove reči, a ona je ćutala jer joj je najednom tako snažno zalupalo srce da nije mogla da progovori. − Telefon će biti na recepciji − ponovo je začula njegov glas, ali sada miran i staložen. To ju je iziritiralo, opet se zabavljao na njen račun.
− Drski ste! − odbrusila je i zalupila slušalicu.
-
Putopisi
630 rsdRASPORED
Ponedeljkom i petkom
sam na liniji
koja spaja dva groblja
Tup-tup
Zveckaju nove
čizmice
kesa netbuk knjige
Tup-tup
Na prozorima
žive mačke
na trafici
voda i čokolada
Tup-tup
Zvono za odmor
razliva glasove
niz ulice uglove
Paralelno sa
ovim je
smrtna tišina
to me zabavlja
Tup-tup
Napred i nazad
od jednog do
drugog groblja
nikada preblizu
ponedeljkom i petkomMADAGASKAR
Baobabi su svašta videli
što ne mogu ni da zamislim
sa svojih džinovskih stražarnica
punih vode
Bilo bi zaista dobro
da nas baobabi nadžive
kao i ova plava loptica
u kosmičkoj igri klikera
Luka je još mali da se igramo
sa staklencima i džombama
ali naučiće dok poraste
(baobabi već znaju)
šta se sme a šta ne sme
sa našom jedinom kućom
zasada* * *
Atol Kiribati je raj na zemlji
i veoma tužno mesto
svaki raj valjda jednom
nestane
ali Kiribati tone prebrzo
šibaju ga tropske oluje
a kamena nema dovoljno
za zidove
Kome i treba tropski raj
okružen zidovima
legitimno je pitanje
ali treba stanovnicima Kiribatija
koji ne mare mnogo
za naše ideje o
večnom miru
na beskrajnim peščanim plažama
kao što ni mi
ne marimo
za našu odgovornost što
njihove kuće
postaju kontaminirani akvarijumi
Baba i unuka gledaju slike
ispod šupljeg krova
na malom parčetu zemlje
nakratko ukradenom
od mora
Ovde su nekada bile šume
kažu
Unuka razume i ne krivi
zapadni svet i globalno zagrevanje
ona želi sav komfor
koji mi uzimamo
zdravo za gotovo
Baba se ne slaže
sa njom
nimalo
ona se ipak seća šume
malo bolje* * *
U Komiži noću
možeš da vidiš Mlečni put
ne samo zvezdeA zvezda možeš da vidiš
toliko da se pitaš
da li si do tada znao
šta je noć
šta je neboZnam da ćeš ti znati to da ceniš
da će ti biti lepoAko se i dalje bude
videloI ja ću ti pričati o Andromedi
i kako ne treba da se plašiš
stvari koje su daleko
i koje su neminovneTreba se plašiti samo stvari
koje možeš da promeniš
ali nećešŽAL
U bunilu septembarskih
vrućina
nedostaju ti ćilibarski
odrazi na stenama
(nisi znao da ih ceniš tada)
Osećaš da ti identitet
curi
kroz prste
kroz pore
kroz dokumenta
Svet je možda igralište
ali ti ne želiš
da se igraš
Uljuljkuje te popodnevno
sunce
i besmisao te čini
lakom metom
za samosažaljenje
Dani su otegnuti
i treba ti razlog
i način
da ih vratiš
na normalnu brzinu -
Razglednice u boci
600 rsd* * *
Све је сложено, а ехо просто понавља,
Просто као да креја песму слаже.
Одговара, из шумице се јавља,
То је ехо, а ехо не лаже.Туђи животи и смрти само су речи,
Није ли време сузе обрисати.
Шта – Русија? Ми сами смо већи,
Нама самима престоји умирати.РУСИЈА
Ти си своје беле руке прекрстила
лицем до обрва у зеленом грму била,
ни хаљине на теби, ни мараме,
тек бејзбол капа без поставе.
Кад износиш капу – фереџу ће ти послати,
онако, за по кући. И шта ћу ја казати
као син, од стида и срама:
„Па, ево, стигли смо, мама.“Ми смо марширали, у бој јуришали,
ми смо пола света у зубима држали,
ми, без стила и мастила, и богу и врагу,
писали своје по Рајхстагу.
Своје – то су грех, немаштина и друга зала.
Но шта си ти била и шта си остала,
шести део наше планете,
све су то забележиле књиге свете.Последњи разум првенац је помрачио.
Свако те псовао, по докторима развлачио,
ал’ ти си прегризла торпедо
и опет се опила победом.Дозволи и мени да испијем до дна,
сада ниси шеста, већ просто једна.
Што значи без громког тоста
и без иста, без веста, без оста.Седимо на камен, да плашимо вране.
Врана за враном, без броја, губитке саме
својим ћемо државним скандалом знати
нанети – и завештати.Размислимо о нашим пословима боље:
лево и десно од нас Мамон и Алах стоје.
Нас почивши у миру дозива
и девојке се кикоћу у колима.
Пођеш ли лево – умрећеш од огња.
Кренеш ли десно – утопићеш коња.
Магла се простире право пред нама.
Кренимо по небу, мама.САМО ЗА ВЕВЕРИЦЕ
опростите веверици црвено-сивој
што је да једе с небеса стрчала живо
што час верујем час не верујем
да ви и ја на свету постојимо
на обали финског залива немо
стојимо у шуми колико нас има
а можда то само истински верујемо
као и веверица – својим очимаЖИВОТ
Присније, и једноставније, и строже
мушкарци се друже са њим.
Као са женом, Господе Боже!
А ја присније не желим.
Мени изгледа да присно и строго
и тако већ у дому мом траје,
као да се пред Господом Богом
део здања у најам издаје.
И живот је за мене – парохијанка
Марија, и грешна прошлост њена,
а данас – тврђава, грађанка,
као комад челика, туђа жена.ЗВЕЗДА
Звездо, хвала ти за твоје дело.
Какво бескорисно сијање.
На небеском телу без топлине тело,
Какав кљунић, какво перјање.А глас твој анђеоском наликује,
Вероватно, ја не чујем и не знам, мила,
Као што ни ти моју лаж и ласкање не чујеш,
Мада се залуд упињем из петних жила. -
Pretpostavljeni kraj sveta
630 rsdUSAMLJENOST
Ulicom kojom se nikuda ne stiže,
preko sablasnog trga, u sve dublju
tišinu bez značenja, ka jedva
naslućenoj sumnji u događaje
koji bi nas mogli izmeniti.Prate me ukočena stabla
podrugljivog sjaja u krošnjama,
deceniju neosvetljena apoteka,
krovovi uspavani snegom
i zadah praznine sa napuštenih
izloga na kojima se ogledaju
godišnja doba.U dnu mračnih aleja odmara se
bleda prijateljica zima,
ispitujući čvrstinu načela.Zaklonjen slepom tamom
u kojoj se mešaju oblici
mimoilazim retke prolaznike
ostavljajući za sobom ledeni
dah studeni.Ne znajući kuda bih sa sobom
u sobu unosim nebo
sa četvrtinom meseca
i gorku paniku noći
koju niko nije ispratio.NOKTURNO
Katkad ćutanje, katkad nemi glasovi
traju u tebi, sve dok se ne izgube
preko udaljenih zidova domova,
iznad zatamnjenih prozora
iza kojih se kriju životi bez pravila,
pristrasnost i mračna ubeđenja.
I pitaš se kako se skriti iza
drugačijih slika, sačuvati razum
i ravnotežu, izbeći lica na kojima
su ispisana osećanja poraza
i izgubljene bliskosti.
Sa crnih grana praskozorja već
uzleću zalutale ptice. Istrošen je
i vazduh spasenja, i krv se ledi u
žilama, a nervozno strpljenje
više ne vreba večernje kapi kiše
sa ukusom vlage i neprospavanih noći.RAZGLEDNICA
grad iznad gole i nepokorne ravnice
začet u drvenom srcu hrasta
na bezličnoj razmetljivosti peska
na živim datumima dalekih vremena
u zamislima od kojih zastaje dah
rastao sa grmljavinom transporta
na pregršti najčistije svetlosti
iz snova utkanih po krovovima kuća
izdignut na plavom somotu metala
stvaran u znoju magle i nesanice
iz ljubavi ranjene na stepeništu
iz mešavine zanosa i betona.SUMRAK
otimajući se
svetlostipolusenkama
i lepljivim udasima
baršunaste prašinetorbari sumrak
kroz vedru
agoniju danaobećavajući zaklon
i saučesništvonesavladivim
željama ljubavnika.NEMIR
bleda kao priviđenje
noć se njihala na vetru.sa trga u jamu mraka zuri
preplašeno lice spomenika.preko probuđene tišine
zvona raznose vest.od bezvremenosti i snova
nije ostalo ni traga. -
Čađavi vlak u smehu
630 rsdKINTSUGI
Prodala sam život svoj ogavnim
pejzažima.
Najlepši umetak bejah na deponiji.
Sada, kada skončavam,
a bez doma hodila sam
i nigde mi ugodno bilo nije,
pitam se, je li iko video potpuno i lepo mene –
tražeći delove za sopstvene kintsugije.VIŠNJE U KOTLU
Kao Višnje u Kotlu
kuvaju se reči u mome stomaku
donjem.
Zrnce nara ili kap ruma
dovoljno je da opet nešto kažem bitno:Meni ne treba niko i ništa da bih pisala.
Kao otrov što darovala sam psima,
grči se azbuka u mojim ustima,
ne znam da govorim,
ali da prepiske večite vodim,
e to bogami, znam.
Pišem ljudima:
Ne možemo se videti sutra,
raste mi Umnjak,
Plavi je Mesec,
zbivaju se u meni čuda.
Ne smete ih videti,
možete oslepeti,
jeste to za Oko,
ali unutarnje, gutajuće.KOSIDBA
Kosim, kosim, kosim,
po cijele dane kosim,
iz krvi trave pokošene
izlaze furije
i familiju gone mi.
Ništa im za to ne skrivih,
zaustavila bih da mogu,
ali štite one mene – od familije uklete –
što umjesto da živuje, smrtuje
i objeduje kada hrane nema –
džigericu moju –
Kosim, kosim, kosim,
bez svijesti sada kosim,
ako stvaralački ud pogine,
opet biće mene –
da pokosim uškopljene.ČARDAK
Moja kuća nema zidove,
u mojoj praznoj kući su Svi.
Slobodno se šetaju pored,
preko i ispod – mene,ja sam njima samo Prostor.
BIBLIOTEKAR
Jedno izvinjenje…
Sukobila sam se sa mnogim –
Bibliotekarima.
No, jedan je sukob poseban.
Nisam želela vraćati knjige i
gubila sam ih.
Glasno govorila dok bi drugi kao u hramu
ćutke čitali.
Lažno se predstavljala ne bih li dobila više kartona.
Uzimala više no što mogu da pročitam,
kičmu teretila.N. je kazao da se u njegovo vreme uzimalo malo,
dve-tri, i da ne shvata zašto sam tako alava.
Lepo kazah, da frižideru nisu dovoljna dva-tri jajeta,
pa sam i neku uvredu izustila.
Nikome se ne izvinjavam, ali…Dok sam u Italiji gledala vozove iz vode, pade mi na um
da je N. možda bio pijan, kao i ja dok ovo pišem,
i da se čim pre moram izviniti čoveku čije su ruke
presipale
knjige u moje,
praveći od njih svetlosne kule. -
Drugi zvuk
400 rsdINCIDENT
(parafraza, po C. Cullenu)
Jednom, davno, dok krih se u starom Rimu
Srca puna, mada bježah od rata sjene
Vidjeh Rimljanina
Kako gleda pravo u mene.A bio sam mlad
i sâm gledao u ljude pravo
Nasmiješih mu se, ali on ispruži prst
ka meni, i vikne mi: sciavo.Vidio sam poslije cijeli Rim
Od rujna pa do siječnja
Od svih stvari što su mi se desile tamo
To je jedino čega se sjećam.KOST I SRŽ
Vasku
U meni je to
slabo uglavnom
i ljulja se kao mliječni zubAli nekad se zacrni
avet trulog kutnjaka
iz krnjave žute kosti i crnog mesa
čekíćâ davni otrov i gadi braću do sebe
potop bi napravioSamo rijetko
bljesne mlad očnjak
zašiljen, oštar i zdravkad bi ugrizao, otkida živo meso
DOM
Živi u prašnjavoj kući
punoj knjiga i uspomena,
muška Miss Havisham
nije ostavljena,
sama pobjegla s vjenčanjaVrata od starudije, jedna za drugima
na taktičkim mjestima, na skrivenim čukama stana
prašnjave šlape, uzorci šampona,
stare torbe, osušeni sapuni
lijekovi isteklog roka trajanja
plastične nanule
vaga
i polomljeno staklo
za vratima sobička u koji rijetko ulazi
na podu uz bijele police, prislonjene
krhotine u velikim komadima
iz okvira za sliku koji je pao ne za više kad
opasni oštri vrhovi
kao prozirni uspravni glečeri.
Nikako da to staklo baci; zaboravlja ili
ostavlja ga tamo
kao upozorenje
možda kao kockanjeDa se jednom tako spotakne
i padne pravo na oštricu
ne bi ga pronašli danima
dok leži u jezeru krvavog sirupa,
misli, i zatvara vrata za sobomO/VIDU
(napisano na obali holandskog Sjevernog mora)
Žao mi je da nisam stariji bio
kad sam otišao
da se već ranije napravim na pjesnika
što piše o herojima, o umjetnosti i ljubavi
da i mene protjera kao burevjesnika
neki August, do Crnog mora
i dalje,
pa da i ja ex-ponto
sačuvam ovaj jezik ubavi
i pišem što se ne sm‘je
ode i pisma domovini
i ljuvene i tužne pjesmeJa nemam imperatora
koji će držati me u egzilu uvrijeđen versima,
danas nema vođa koje straši poezija,
a svojim ljubavnim stihovima
ne vjerujem više uvijek ni jaJa sam stigao ovamo,
gdje je na obali samo praznina,
i siv taman pijesak.
Preda mnom silna nedostižna daljina
nizak val u trenu u pijesku izbriše otisak
stopala, dok u visini cikne vjetra strašni pisak.Na smrznute valove tvrdog mora
hvata se crna ledena koraLINGUA IGNOTA
Tanka latinska knjižica
četiristo godina stara
svijetu je pokazala nebo
prekriveno zvijezdama oku nevidljivim,
Mjesec što nije gladak savršen krug
nego izboran i hrapav kao lice starca,
Mjesec što nije čak ni jedini na nebuSidereus Nuncius (1610) ili:
Mjesečev glasnik
napisan na jeziku univerza
čitala je sva učena Europa.Pa ipak je Galileo Galilej
sve ostalo napisao
na svom toskanskomda ga njegovi Fiorentinci ne zaborave
-
Cvrčkova bajkovita pozornica
500 rsdVendi u Nedođiji
Čin 1
U dečijoj sobi; Vendi, Majkl, Džon, kasnije Petar i Zvončica
VENDI: Dečaci, hajde brzo na spavanje!
MAJKL: Ali Vendi, hoćemo da gledamo tv.
DŽON: Da, sad će početi onaj horor film koji smo čekali.
VENDI: Ma kakav tv, kakav horor film, pa da posle ne smete da spavate bez svetla. Nema ništa od toga. Obojica u krevet.
DŽON: Reći ćemo te mami!
VENDI: Da, baš mislim da će mama biti na vašoj strani.
MAJKL: Da Džone, baš si beba. Naravno da ne možemo reći mami da nam Vendi nije dala da gledamo horor. Ali možemo…
DŽON: Šta?
MAJKL: Možemo da joj kažemo da je Vendi bila na instagramu do ponoći.
VENDI: Ne biste valjda lagali mamu? I optužili me da sam uradila nešto što nisam?
MAJKL: Paaa, možda. To zavisi od toga šta bi ti uradila za nas…
Čuje se lavež psa
VENDI: Ma zašto opet laje taj pas… (gleda kroz prozor, za to vreme Majkl i Džon pokušavaju da sakriju telefone ispod jastuka) Vidim šta radite. Ostavite te telefone. Vreme je za spavanje.
DŽON: Kako si znala kad ne gledaš u nas?
VENDI: Ja imam oči i na leđima. (opet se čuje pas)
MAJKL: Vendi, da li to neko pokušava da provali?
DŽON: Možda hoće da nas kidnapuju?
MAJKL: Plašim se!
DŽON: I ja!
VENDI: Ne budite bebe… neće nas niko… (u tom trenutku lavež psa postaje jako glasan a na scenu utrčava Petar Pan)
PETAR: Jaoooo, upooomoooć, ovaj pas hoće da me pojede!
Džon i Majkl se sakrivaju iza Vendi.
VENDI: Hej, ko si ti, i zašto upadaš u našu sobu u sred noći? Sad ću da zovem policiju.
PETAR: Ne, ne, ne policiju! Pa ja sam samo jedan mali izgubljeni dečak. Zar mislite da bih mogao i hteo da vas povredim?
MAJKL: Pa ne znam… svašta se dešava ovih dana.
PETAR: Samo sam pobegao od onog ogromnog psa napolju.
DŽON: To je naša Nana.
PETAR: Nana? Ko još psu daje ime Nana?
MAJKL: Ja sam joj dao to ime! Pa šta?
PETAR: Ništa, samo mislim da bilo bolje da se zove pas „ubica malih dečaka“ ili pas „pojeo bih te da sam te stigao“ ili pas…
MAJKL: Prvo i prvo, to je ženka. I ona je najumiljatija životinja na svetu.
DŽON: Da, ona baš voli malu decu!
PETAR: U to ne sumnjam. Samo se pitam da li ih više voli za doručak, ručak ili večeru!
VENDI: Hej! Šta ste raspričali sa njim. Ne znamo ni ko je, ni odakle je, ni zašto je došao, ni da li je opasan, a vi raspravljate o imenu za glupog psa.
DŽON: Naša Nana nije glupi pas.
VENDI: Dosta, ne pominjite više psa. Ko kaže reč pas biće izbačen da spava u hodniku.
PETAR (Majklu šapatom): Ko je ova opasna?
DŽON: Ha, rekao si pas!
PETAR: Ne, nisam.
MAJKL: Da, jesi. Rekao si “opasna”!
PETAR: Pa?
DŽON: O-pas-na! Kontaš?
PETAR: (češka se po glavi) Ne.
VENDI: Dosta rasprave!
MAJKL: To je naša sestra, Vendi.
PETAR: Da li je uvek ovako stroga?
MAJKL: Ma ne, uglavnom je fina. Sad se uplašila. Kad se uplaši glumi strogoću, da mi ne primetimo.
VENDI: Šta se to vas dvojica domunđavate?
PETAR: Ništa, ništa. Samo sam rekao dečaku da mislim da si jako … jako … fina! (smeška se i premešta s noge na nogu)
VENDI: I dalje ne znamo ko si ti!
PETAR: Petar Pan, izgubljeni dečak, vama na usluzi. (teatralno se poklanja)
DŽON: I zašto si došao, Petre?
PETAR: Čuo sam da ovde žive dva dečaka koja neće da spavaju, koja bi da gledaju horor filmove do kasno u noć, pa sam hteo da se pridružim.
VENDI: E to će biti malo sutra!
MAJKL: Ne sutra, večeras.
VENDI: Ne pravi se pametan, ti mali, znaš…
U tom se opet čuje lavež psa i ulazi Zvončica.
ZVONČICA: Jao što imate slatku malu umiljatu kucu tamo napolju…
PETAR: Slatku? Malu? Umiljatu? Da li si ti normalna? Pa to čudovište je htelo da me pojede.
ZVONČICA: Ma niiijeee, ti samo ne znaš sa njom. Nego, jesi li već rekao Majklu i Džonu naš predlog?
PETAR: Baš sam pokušavao, kad si me prekinula.
VENDI: Hej! Šta je ovo? Kakav je ovo upad u našu sobu? Šta hoćete vas dvoje i kako znate naša imena?
ZVONČICA: Mi smo Petar Pan i Zvončica, iz Nedođije. Došli smo po vas.
MAJKL: Kako to mislite – po nas?
PETAR: Upravo sam hteo da vam objasnim…
DŽON: Ja pristajem!
VENDI: Ma šta ti pristaješ, mali. Ne lupetaj. Nigde mi ne idemo.
ZVONČICA: Ti i nisi pozvana. Samo dečaci.
VENDI: Ma jel, e pa ako idu oni, idem i ja.
PETAR: Mislim da si ih nagovorila.
ZVONČICA: Nije bilo teško, zar ne?
VENDI: Hej, čekaj malo, stani, ne možeš…
Zvončica skakuće oko njih, posipa ih „vilinskim prahom“ i oni odlaze sa scene.
-
