ЕСХАФАНСКИ МОЗАИК

Иза палата и зидина древног града Есхафана, далеко у пустињи испод сивих и браонкастих планинских литица, у склепаној колиби у највећем сиромаштву живео је Мајстор. Сељани и сточари-номади који су понекад наилазили и свраћали у његов дом, тврдили су да је Мајстор стар више хиљада година, да памти славу персијских великана и да се сећа Есхафана из времена када је тај град био центар постојећег света. Кажу, није га хтела ни болест ни непогода, а мач великаша, силника, освајача и разбојника, волшебно би се зауставио над његовом главом, иако већ исукан из канија. Смрт га није узимала, јер Мајстор просто није желео да умре, барем не док не заврши свој Мозаик, за који је сматрао да му неће бити премца не само у Есхафану, већ на целом свету.

Иако није имао, нити желео материјално богатство, Мајстор је ипак могао несметано да ствара. Вести о његовој великој вештини и умећу, посебно у прављењу минијатура, годинама, деценијама и вековима проносиле су се низ пустињски песак и стизале су до ушију оних који су му могли помоћи. Тако су стизали ученици које је Мајстор подучавао у изради минијатура и других уметничких форми, а заузврат су му они и њихови покровитељи остављали храну, воду и алатке потребне за његову уметност. То је прихватао, одећу и обућу је одбијао; ходао је бос, умотан у дроњаву, искрзану прашњавосиву одору. Његов спољашњи изглед није га занимао, није му придавао никаквог значаја.

Ученици у Есхафан пронесоше глас о његовом великом таленту, али и необичним склоностима. Мајстор је наиме, подучавао друге, али сам није волео да ствара по религијским и друштвено општеприхваћеним мотивима. Није сликао ни птице, псе, мачке, стоку, камиле, козе, антилопе, ништа од људима потребног и омиљеног им животињског света којег су волели. Моћници из Есхафана у чуду су гледали Мајсторове минијатуре. Иза вишеслојне димензионалности његових слика, испод наизглед светлог тона и јасних плавих боја окупаних сунцем, указивало се сивило пустиње и у њему безбројни, ситни, од човека презрени организми. Мајстор је наиме, сликао шкорпије, пауке, црве, стоноге, инсекте, глисте, мале сисаре, пужеве, жабе, змије, гуштере и друга убога и људима углавном одвратна створења. На стотине таквих дела је стварао и у свакоме су биле заступљене само те животиње са руба људског света. Моћни покровитељи убрзо одлучише да његова опсесија тим најнижим облицима живота није добродошла на двору, и да може ученике одвести на криви пут. И тако га вратише у самоћу његове пустињске колибе, али он се није жалио. Пустињи је и припадао. Дворова и палата се грозио. А ученици, сматрао је, нису истински ни били привржени уметности. Тежили су пролазној слави и површности. Истинска уметност, сматрао је Мајстор, може бити само стварање живота, живих организама, јер је само божанска креација која се оваплоћује у живим бићима – уметност. Све минијатуре које је стварао, биле су само пут до спознаје; све оне треба једног дана да се уклопе у савршену целину, која ће представљати Мозаик живота, а када се то догоди, мислио је, онда може коначно умрети, и допустити својим костима да се претворе у прах.

Једном су га питали, неки образовани службеници из власти, зашто слика та ситна, убога створења, створења без разума, мисли и осећања, кога то занима и шта они представљају уопште, осим досадне сметње која може убости и ујести, и коју је најбоље згазити ногом. Мајсторове обрве су се извиле у презрив лук док је храпавим гласом старим вековима, одговарао: ,,Та убога створења, како их називате… насељавала су овај свет давно пре нас. И биће овде и када нас одавно више не буде. Шкорпије су овде биле милионима година пре људи. Преживеће и атомски рат, када на површини све буде спржено и мртво од зрачења, када људи више не буде, оне ће и даље бити ту. Па ко је онда убог, они или ми?“

Током векова у којима су његове кости одбијале да се претворе у прах, Мајстор је пуштао створењима која је волео да насељавају његову колибу. Повремено су долазила и одлазила, служећи му као модели. Последњих дана његовог живота, било их је, међутим, све више. Долазили су у бескрајним колонама, мрави, пауци, шкорпије, црви, змије, као да желе да му одају пошту, да искажу поштовање ономе који их је одувек и једини волео. Од малих ногу Мајстор је био опчињен овим створењима нижег реда – само наизглед нижег, мислио је. У само једном мравињаку или пчелињаку владала је хармонија и организованост какве није било ни у најсавршенијим људским друштвима. Бројност тих сићушних животиња у старту је надомештавала сваки њихов губитак. У свему томе Мајстор је видео руку стварања, јер нешто тако савршено створено и оспособљено за вечито обнављање било је најближе искри вечности за којом је трагао. У тим је створењима несумњиво и била та искра, мислио је, али људи нису били у стању да је уоче, јер њихове очи нису могле да продру даље од најпростије физичке појавности. Све што није било лепо, у старту су одбацивали.

Ноћ пред своју смрт, Мајстор је исту и сањао. Сањао је како му се растачу кости, мишићи, нерви, како га полако и постепено разлажу црви и бактерије. И могао је да их види и голим оком, могао је да проникне у суштину стварања, јер и смрт је била само нови почетак, и открио је да сада коначно поседује највећи дар. Дар да види и она најситнија створења, створења без облика која се не могу видети голим оком, све те сићушне црве, бактерије и вирусе који сваким даном нашег постојања невидљиви пролазе кроз нас, сва та етерична, вилинска бића атома, сада су се отварала пред њим и више се нису скривала, и Мајстору је дошло да крикне од радости, јер је схватио да је куцнуо час да коначно створи свој Мозаик, и да све своје безбројне минијатуре уклопи у једну, вечну целину. Више се није плашио смртног часа.

Ујутру је прионуо на рад.

Мозаик је завршио предвече. У њега су стале милијарде, трилиони најситнијих и на еволутивном ланцу формално најпростијих, најнижих облика живота. Бактерије, вируси , црви, гусенице, пауци, шкорпије, мрави, змије, глодари, све је то заузело своје место, гмизало кроз сиву пустињу, копало подземне канале, трчкарало и ходило песком, струјало кроз хладни и блистави пустињски ваздух, и никад уистину, у целој људској историји не беше таквог Мозаика, са толико димензија, облика и живота који је бујао испод преламајућих површина. Мајстор је био свестан да је коначно завршио своје животно дело, оно због кога је и рођен, јер сврха његовог рођења, знао је, и није ништа друго него да за вечност оваплоти стварање. А снага стварања је била највећа управо у тим, за људе најнижим створењима, управо они су били савршени систем и неуништиви поредак који је надживео и надживеће свако људско дело и царство.

Увече је Мајстор спокојно испустио душу, а процес његовог растакања временом ће се уткати у Мозаик, и тако ће Мајстор остварити највећи сан сваког уметника, постаће део властитог дела.

Не зна се ко је пронашао Мозаик. Неки тврде да су га украли, и касније препродали разбојници, и да је завршио на црном тржишту уметнина. Други кажу да се налази негде у древним палатама и музејима Есхафана, али да се не излаже јавно, већ да га могу видети само очи моћних. Неки се куну да су га видели у Лувру. Постоје чак и тврдње да га има на више места, да је Мајстор лудачки упорно радио последњег дана свог живота, те да је начинио неколико савршених копија, у потпуности истоветних са оригиналом. Ипак нема поузданог доказа да је ико уистину видео Мозаик. Нема доказа ни да је Мајстор уопште живео, нити где је, и да ли је сахрањен, нити да је постојало његово тело, нити се може утврдити да ли је заиста памтио Персеполис, Перзију, Александра Македонског, Рим, Вавилон и древни град Ур. Али сви који тврде да су видели Есхафански мозаик који је начинио Мајстор, ипак се слажу у једном.

Ништа лепше ни савршеније од Есхафанског мозаика на овом свету не постоји, није постојало, нити ће постојати.