ДОШЛА САМ ИЗ ПРАВРЕМЕНА ДА БУДЕМ ЖИВО ТЕЛО СКЕЛЕТУ

Дошла сам из правремена да будем живо тело скелету. Мисли су кости душе. Душа је сасуд духа. Ја, Аз, нисам се опирала. Усадили су у мене глад. Сад живот и смрт трају у мени заједно. Пролазим, јер је то оно због чега сам обукла тело. Не пролазим, јер ме тиме напунио Дух. Онај који је у мене усадио семе љубави, посматра ме. Моје очи посматрају њега. То се зове Небо. Речено ми је: Све што изгубиш биће ти враћено.

ШТО МИЛУЈЕМ, ТО РАСТЕ

На рођењу су ми дали пет имена јер се видело да ми само једно неће бити довољно. Четири су тајна. Једно је знамен.

Кад ми је старешина по древној традицији гурнуо прст у уста да провери хоће ли бити слатких или горких речи, безубим деснима сам му одгризла прст све до корена. После је место њега носио протезу од корњачиног оклопа. За мене га више уопште није било брига јер је било јасно да ћу се свакако и сама врло добро сналазити и међу горким и међу слатким речима.

Одмах су приметили и да сам полутанка: да ми је једна, лева рука, увек врела, а друга, десна, ледена, тако да је моју мајку од загрљаја новорођенчета наизменце тресла врућица и ледена грозница, и она, пољубивши своје чедо, склопи очи и умре.

Људи мог рода су ме обвили у Ћутање док не одлуче шта ће са мном.

Пошто сам зачета у мајци од пресвисле Жеље, остала сам сироче. Три дана су већали шта да се ради са оном што има много имена и гризе прсте. За та три дана нису ми дали ни кап воде, ни кап млека. То мени није ни било потребно јер сам још у стомаку научила да се храним само ретким ваздухом и откуцајима срца.

Пошто се знало да ћу постати краљица бесмислених задатака који доносе бесконачну радост онима који их решавају а бескрај милости онима који успеју да их реше, дали су ми да једем само бобице четинара да очврснем, јер оне човеку дају снагу која је потребна да се уста не слепе и да зуби не трну.

Научила сам како се негују златне рибице што немају ни памћења ни сећања, како да их храним у правом, јединственом тренутку кад саме отворе уста да би им очи биле што буљавије, јер оне тако морају видети оно што се иначе не види и што је видљиво једино њима.

Научила сам како да ми се од животних сокова дланови загревају и црвене. Научила сам да пронађем живу воду која се невидљиво лије. Научила сам како да из природне несавршености направим потпуност. Научила сам да не говорим о себи, јер све што кажеш о себи ‒ нестане. Научила сам да не тресем ваздух својим мислима. Научила сам да замршеним путевима лако налазим свој пут. Бешумно.

Преко мојих уста никада није прешло оно што није моја природа. На кога положим руке тај оздрави. Што милујем, то расте. То је моје Значење. Кога обасјам смехом, тај се радује три дана. У светлости купам новорођенчад и разгоревам им срца.

ЗАЛЕПИЛИ СУ МИ СВИЦА НА ЧЕЛО

Кад сам напунила број дана да постанем жена, направили су светковину. Речи светковине су Предање. Од њих се подиже коса на глави. Нису се никад измениле. Ко их измени изгубиће му се и траг и сенка, и никад их више неће наћи.

Скинули су ми дугу белу кошуљу, одсекли шишке девојаштва и у три воде ме окупали. Прва је вода она која тече непрестано. Друга је она која стоји непокретно. Трећа је она која може да се смести у малу бочицу а да је има непрегледно. Тако ми се у душу уселила вода. Онда су дували у мене да ме осуше и предавали ми свако од свог даха. Дарована сам ветром да распознајем духове. Залепили су ми свица на чело. Да светли. То се зове Знак. У сумрак су ме закопали до грла да ми се у тело увуче сила земље по којој ћу ходати док је то по вољи Ономе који даје живот. Око мене, заривене у земљу, запалили су безбројне ватре и отишли.

Кад су ме ископали била сам нова. Старешина је одахнуо.

СА УНУТРАШЊЕ СТРАНЕ МОЈИХ КАПАКА БИО ЈЕ ИСПИСАН ЖИВОТ

Жене мог рода не сањају дању, само ноћу. Те ноћи су сањале речима. Речи снова носе Смисао. Скидале су своје наушнице, прстење, огрлице и стављале у једну торбу. Прилазиле су једна по једна, миловале ме, љубиле, прво у чело, па у срце, и давале благослове. Жене мог рода су добре жене.

Загрљене, певале су о путевима којима ћу ићи, о људима које ћу сретати, о сузама које ме чекају и Радости која је циљ. Неке су плакале. Неке су се смешиле. Оне које су плакале жалиле су мој бол. Оне које су се смејале радовале су се мојој храбрости. У зору су ми окачиле торбу на раме. Везале су ми очи, завртеле ме три пута и гурнуле у правцу у коме се окренуло моје тело.

Заједно са мном из места је отишло и јато врабаца.

Са унутрашње стране мојих капака био је исписан Живот.

НЕМАМ НИШТА, ДА БИХ ИМАЛА СВЕ

Сад сам Исцелитељка. Немам свој праг. Живим у духу. Ретко у телу. Не бежим од њега, али ми није господар. Немам ништа, да бих имала све. То се зове Слобода.

Где станем, ту заноћим. Људи ми долазе. Полажем руке на њих. Доносе ми храну. Пратим покрете Живота и идем за њим. То се зове Судбина.

И створена сам и рођена. Нек схвати ко како хоће.

Обилазим росу у пољу, облажем се првим сунцем. Несталне колебљиве сене ноћи стварају ми утваре. Најчешће утваре глади. Од њих се штитим паљеним ситним кристалним песком. Зову га Со. Путем између врата и затиљка струји крв. По мом лицу пролазе јутра, никакав траг не остављају.

Дишем, гледам на створено, очи ми се радују, наслађујем се. Раздајем све што имам. Ништа не остављам. Не треба ми. Утискујем себе у памћење света. Тркам се с ветровима, око не стиже да трепне. Изравнавам узвишења, разврћем рачвања, нигде се не саплићем. Смехом напајам брда. Она се тресу и узвраћају ми смехом. Берем камење и од њега правим огњиште под ведрим небом. Од неживог, буде живо. Мирне су моје ватре.

Стављам руке у топлу реку, додирује ме као вољени, приклања се мојим облицима. Кад милујем класје за дланове ми се лепи слатка свежина. Од тога ми телом пролазе пријатни трнци.

МАЛО ВОДЕ НА ДЛАНУ ЧИНИ РАЗЛИКУ ИЗМЕЂУ ЖИВОТА И СМРТИ

Они који изгубе Реку живота долазе код мене. Отварам људска срца. Руке су ми нежне. Људско срце је Светиња. Не сме се дирати без велике невоље. Кад отворим, оно што је нечисто сперем исопом. Тако се Реке опет крећу својом путањом. Нове линије на длановима се рађају и пониру.

Много очију пада на мене. Не прође ни час а да нечије зенице не заиграју по мени. Навикла сам.

Понекад само седимо под белим дрветом до дубоко у ноћ. Причамо, смејемо се, певамо. Деца спавају мајкама у крилу. Њихов дах напаја ваздух млеком. Мушкарци плећима подупиру жене. Ослоњене на њих, жене су спокојне.

Леђа ми греје бело дрво. Мало воде на длану чини разлику између живота и смрти.

Познајем уметност предаје. Тајне ми се откривају, жеље се испуњавају. И небеса и свет су ми пријатељи.

Светлост свитаца над полеглим травама постаје нектар за уморне стрпљиве носаче живота. То се зове Песма.