-
-
Viktorovo beznađe
1.090 rsdSedim na krevetu. Konačno sam obukla trenerku i spremna sam da idem odavde. Noćas nisam mnogo spavala. Uzbuđenje me držalo budnom do kasnih sati i sve sam mislila kako će brže svanuti ako oka ne sklopim. Znam, glupa je ta zamisao, ali dosta sam bila u bolnici.
Otvaranje vrata mi prekida misli. Kako ugledam Viktora da ulazi sa otpusnom listom, tako se nakezim.
„Idemo li?”, zapljeskam dlanovima kao malo dete.
„Neće da te puste još sedam dana”, jadno me pogleda i odmahne glavom.
„Ne laži”, nasmejem se budali. „To što držiš u desnoj ruci je otpusna lista.”
„Jebala te tvoja škola”, frkne. „Taman sam hteo da te zalomim, ali ne da mi se.”
Da je samo sakrio papir, poverovala bih mu kakvu facu je složio. „Medicinska škola je čudo”, namignem mu i malo brže skliznem sa kreveta, pa se namrštim i dodirnem rebra. Konstantno me bole, ali na brži pokret bol me preseca.
„Polako, bre!”, Viktor stane do mene i pogleda me. „Kad se već razumeš u medicinu, onda treba da znaš da tim rebrima treba vremena da zarastu i da još moraš mirovati”, uzima moju torbu i hvata me za ruku. „Bežimo li odavde?”, pita kao da smo upravo opljačkali banku.
„Bežimo, bežimo!”, brže bolje kažem, ali sporo krenem. Ako li napravim brži korak, ima da sikćem od bolova.
Znam da naprslim rebrima treba oko četiri nedelje da srastu. Iako imam lekove za ovu vrstu bola, izbegavam da ih pijem, razorni su za jetru. Pa, mogu me boleti još plafon dve nedelje. Uostalom, sada će iz dana u dan bol da opada dok ne nestane.
Dok Viktor vozi, posmatram kuda idemo. Usput pričamo o preporukama lekara koje sam dobila i da treba ispoštovati dane mirovanja. Kada se parkira ispred zgrade, priča nestaje, a ja polako izlazim i gledam koliko je naselje lepo. Sporo koračamo i kada se nađemo u unutrašnjosti zgrade, oduševim se bež granitom, a još više me oduševi činjenica da su mu stanovi prvi. Tačnije, visoko prizemlje i samo jedan red stepenica imamo. Ne prođe me to oduševljenje, a novo me obuzima kada me Viktor uvede u stan. Ostajem bez teksta… Sve je novo i uređeno do perfekcije. Međutim, talas neprijatnosti me zapljusne kad shvatim da sebi ne bih mogla priuštiti život na ovakvom mestu.
„Stan ti je savršen”, tiho kažem.
„Hvala. Raskomoti se, opusti se i uživaj”, govori dok ulazi u sobu i spušta moju torbu.
Idem za njim i posmatram spavaću sobu. Velika je, lepa i ima čak i svoje kupatilo u sklopu. Viktor me tad povede i pokazuje još jednu istu spavaću sobu, zatim kupatilo za goste, ostavu, a onda se nađemo u dnevnom boravku u čijem nastavku je trpezarija, pa kuhinja oivičena šankom.
„I…? Je l’ ti se dopada novi stan?”, pita dok stoji iza mene.
„Oduševljena sam”, okrenem se i pogledam ga. „Kako da ti se odužim za sve…”, dlanom mlatim, nisam u stanju ni da nabrojim šta je sve učinio za mene.
„Pravi mi društvo, drugarice”, nasmeje se. „Hoćeš li me više ponuditi kafom ili da idem ako nisam dobrodošao?”, hladno će baraba jedna.
„Naravno da ćemo da pijemo kafu, samo te moram zamoliti da odeš do prodavnice”, nasmejem se dok idem prema šporetu.
„Dana je sve kupila i spakovala. Šta ti bude još trebalo, reci i kupićemo”, oslanja se laktom na šank.
„Dana je tvoja mama?”, tiho pitam dok otvaram viseće delove i gledam gde je šta.
„Nije mi mama”, Viktor prasne u smeh. „Ona je moja povremena domaćica, vodi računa o mojim stanovima. Tako da, nemoj slučajno nešto da si radila dok se ne oporaviš, je li jasno?”
„Jasno”, potvrdim da mu udovoljim. Spustim džezvu na ringlu, a onda se okrenem i gledam ga.
„Ovde ti je liflet od Miloševog restorana. Pozoveš broj, naručiš šta ti se jede i za pola sata ti stiže hrana”, podigne list da vidim, pa ga vrati na šank.
Klimam mu glavom da sam razumela. Opet, ko će biti zaludan ceo dan? Znam da ja to neću moći, moram naći sebi neku zanimaciju. Spremanje hrane nije fizički naporan posao, ali to mu ne govorim.
-
Aleksin pakao
1.090 rsdPratim Aleksu pogledom dobro sakrivena u obližnjem šipražju. Još mi srce lupa od straha i uzbuđenja. Konačno počnem da dišem kako treba kada vidim da odlazi s mesta na kom smo stajali. Grlim Milija dok čučim i mazim ga da ostane miran.
Usta su mi suva, a čelo mokro od hladnog znoja. Rona me nije uplašila ni stoti deo koliko Aleksin hladan zeleni pogled. Čini mi se da i dalje jasno pred očima vidim njegovu čvrstu vilicu, široka ramena i čini mi se da i dalje mogu da čujem njegov grub glas. Stresem se u sekundi pokušavajući da ga izbrišem iz sećanja.
Sa mukom progutam i uspravim se. Pogledam oko sebe i kada se uverim da nikog nema krenem prema kući. Na svakom drugom koraku se osvrćem dok prolazim pored kapije kroz koju sam malo pre izašla i krenula desno umesto levo.
Zavarala sam trag i činjenicu da bi video kako je moja kuća tik do njegove livade. Pola godine sam već ovde, a nijednom ga nisam videla da obilazi svoj posed. Bila sam ubeđena da je to napuštena livada.
Čim uđem u kuću spuštam Milija na pod i pogledom ispratim kako ode u svoju ležaljku. Izvrne se umorno, uzdahne i sklopi crne očice. Tek tad se i ja opuštam ljuta na činjenicu da su neki strahovi ostali duboko ukorenjeni u meni.
Pola godine je kako sam u Beogradu i još uvek ne mogu normalno ulicom da hodam a da se ne osvrćem preko ramena. Ponižavajuće je takvo ponašanje za nekog moje krvi, vrele i borbene. Ponašam se kao kukavica brukajući poreklo.
Dok kuvam sebi kafu posmatram jednu šolju kako stoji i čeka da je napunim.
Samo jedna šolja…
Ni porodice, ni familije, ni druga, ni prijatelja više nemam. Ali baš nikoga. Niti smem da imam ako mislim da ostanem u životu. Jedino koga mogu sebi da priuštim je Mili. Psić koji me bezuslovno voli i koji je ravnopravan član ove porodice koju samo nas dvoje činimo.
Okrenem se i pogledam ga kako bezbrižno spava. „Tebe mogu da imam”, šapnem za sebe ogorčena na život. „Sve znaš o meni i to ti ništa ne znači. Od tebe niko neće saznati ko sam”, dodajem. Jer, on je jedino biće koje me neće prodati ili ubiti. Ujedno i sebe podsećam zašto ostajem sama s njim.
Sipam kafu u samačku šolju i duboko udahnem miris da oteram onaj koji mi se zadržao u nozdrvama. Međutim nemoćna je aroma vrele kafe da otera Aleksin miris koji mi se uvukao u sam um. To mi nakratko odvuče misli, pa pravim mali sanjalački predah od pravila po kojima moram da živim.
-
Kraljica u špilu karata
1.090 rsdNe vozim prema stanu, već prema kući u kojoj sam odrasla. Čim se parkiram, ugledam ujnu kako mi ide u susret.
„Gde je moja ljubav?“, brzo me zagrli i poljubi. „Taman na ručak stižeš“, osmehne mi se.
„Hvala, ujna“, uzdahnem. „Imaš li vremena da porazgovaramo?“
„Kakvo je to pitanje?“, lecne se. „Zar to treba da se pita? Naravno da imam vremena“, uvati me čvrsto za dlan kao da sam još uvek mala devojčica a ne devojka od dvadeset osam godina. „Šta god da je u pitanju, nas dve ćemo to srediti ili naći rešenje. Nemoj da brineš.“
„Veruj mi da više ne brinem, ali trebaće mi tvoja podrška“, zaista ne brinem. Ona je uvek bila i ostala majka, iako mi je ujna.
„Ne drži me u neizvesnosti. Bar mi nagovesti o čemu se radi“, zastane i pogleda me.
„Ne želim više da radim na radiju, želim da se posvetim knjigama. Hoću da odem na duži odmor u Šušanj i razmislim odakle želim da radim. London ili Njujork“, izgovorim.
„Dobro…“, izgubi joj se osmeh sa lica. „Podržavam te da se posvetiš recenziji knjiga, ali teško mi pada pomisao na to da razmišljaš o preseljenu. Ne želim da nam budeš daleko, a opet, želim da budeš srećna“, oči joj zasuze. „Zašto sam se ponadala da ćemo pričati o nekom dečku?“, našali se, međutim, suza iz oka joj krene.
„Možda i ostanem u Šušnju“, više to kažem kao utehu pre konačne odluke. „Dole su mi Bilja i Ema, pa…“
„Pa, Šušanj mi je prihvatljiv, ali London ili Njujork su predaleko“, momentalno bira najblažu varijantu. „I šta ćeš u Engleskoj ili Americi kad su ti njih dve u Crnoj Gori?“
„Ako mi veruješ, ne znam šta ću“, slegnem ramenima. „Zato mi i treba razgovor sa tobom.“
„Vidi, najgora stvar je da ti ja bilo šta odredim. Ne daj Bože da nešto ne bude kako treba, pa da bude, ujna mi rekla. Moj predlog je da odeš na odmor, da se psihički odmoriš od svega, a onda da doneseš odluku o preseljenju. Nemoj odlučivati kad si ljuta i besna, odlučuj hladne glave.“
„U pravu si.“ Zaista jeste, ne znam ženu mudriju od nje. „Danas mi je došlo da odem na drugi kraj planete“, ne krijem od nje koliko sam besna.
„Daco, svima nama dođe da odemo na drugi kraj sveta, ali problemi se tako ne rešavaju. Hajde da se suočimo sa onim što te muči i da rešimo bar nešto.“
„Muči me što sam ovde ostala bez prijateljica i što je radio potonuo. Zapravo, što nisam uspela da budem autoritet zaposlenima. Osećam se loše zbog posla koji je propao nakon toliko godina truda i rada.“
„Dušo, nisi ga ti uništila. Dala si sve od sebe i savest ti je mirna. Uostalom, i sama si mi rekla kako je sve krenulo nizbrdo kad je Emilijan oterao Emu. Tako da, jedini odgovoran je on!“, žustro naglasi. „Dalje, treba li da te podsetim koliko izdavačkih kuća te traži da radiš za njih?“
„Ne treba da me podsetiš, još dve su se javile“, napokon se od srca nasmejem.
„Radi ono što te čini srećnom!“, uzvikne. „Batali poslove koji te stresiraju. Jesam li se ja borila da budeš svoja ili tuđa?“
„Da budem svoja i nezavisna“, odgovorim joj. „Ne brini oko toga, uspela si“, zagrlim je, jer se zaista borila sve želje da mi ispuni.
Kad nikom nije bilo jasno šta je recenzent knjiga i kakvo je to zanimanje, ona je bila u prvim borbenim redovima da mi omogući sve moguće inostrane onlajn kurseve. Zahvaljujući njenoj požrtvovanosti i mom talentu, postala sam veoma cenjena u tom poslu. Bože, kad se setim koliko je noći osvanula sa mnom dok sam pisala prve recenzije i koliko je bila uporna kad ja posustanem, divim joj se. Jer, pored svoja tri sina i mene je gajila kao da sam njeno dete. Uvek mi je bila posebno naklonjena, napominjući da sam žensko koje mora biti sposobno i spremno za svet u kome živimo, a sa druge strane me je razmazila do te mere da njoj uvek trčim kad imam problem.
„Ognjen se ukakio!“, dovikne ujak iz kuće, prekidajući nam savršen trenutak.
Pusti me ujna, pa se žustro okrene. „Presvuci ga! Vidiš da mi je došla Danijela!“
„Vidim! Nego, ovaj mali smrducka i…“
„Čoveče, promeni mu pampers!“, drekne ujna. „Šta bi da su ostale pelene i široko povijanje? Ovako, tu mu samo skini i baci, a novu mu stavi!“
Smejem se.
Smejem se toliko da mi suze udaraju na oči.
„Mogla ga je tetka presvući kad je već tu“, ujak za mene kaže.
„Pusti ti njegovu tetku. Nije došla usrana dupeta da briše, nego svojim poslom. Menjaj im pelene i čuvaj ih dok postavim ručak“, izbifla svoje, ponovo me uhvati za dlan i povede u kuću.
„Postaviću ja ručak“, namignem joj.
„Nećeš, boga mi. To radi kad se udaš za onog koji zaslužuje da mu se sto postavi“, uzvrati na svoj blesav način. „I kad smo kod toga, ima li neki da ti je zapao za oko?“
„Još uvek nema takvog. Čim se pojavi, tebi prvoj javljam“, svaki put joj isto odgovorim.
„Možda u Šušnju neki naleti“, više kaže za sebe.
„Ujna, tamo idem na odmor, ne idem da tražim dečka.“
„Tako sam i ja otišla u Budvu na letovanje sa drugaricama, pa naletela na tvog ujaka i udala se. Bože sačuvaj, odem kao devojka na more, a vratim se zaljubljena i luda. On me pozvao telefonom nakon dva dana i pitao me da se udam za njega“, odmahne glavom i zasmeje se.
„Jesi li se ikad pokajala?“, nikad je to nisam pitala. Dobro znam kako se udala u svoje dvadeset dve godine. Ujak ju je ukrao od roditelja, zapravo, to je bio dogovor da je ukrade.
„Uistinu, nisam nikada. Mada, svake godine mi dođe pet puta na spavanju da ga ubijem. To ti je ljubav, nervirate jedno drugo, volite se, mrzite se, ali se ne rastavljate.“
„Volim te, mrzim te, ali nikom ne dam te“, prasnem u smeh.
„Bukvalno!“, usklikne kao devojčica iako je žena od pedeset pet godina.
Čim uđemo u kuću, prvo mi ujak pada u vidno polje kako nosi Ognjena u kupatilo. Imam utisak da bi ga bacio kroz prozor.
„Do pola leđa se usrao!“, viče gadljivo. „Jebote, Lela, čime si ga nahranila?“, gunđa ujni.
„Miroslave, ne psuj!“, uzvrati mu. „Hranom sam ga nahranila.“
„Eboteeeee!“, ciči mali Aleksej idući pravo prema meni. „Tetaa, ebo teee!“
„Eto“, pokazuje ona na malog kog uzimam u naručje. „Odmah psovku nauči. I posle neko pita, što nam unuci psuju. Kako da ne psuju, kad ovaj moj samo drobi!“
„Jebem ti dan, smiri se!“, urla ujak iz kupatila. „Ognjene, ne mlati nogama!“
„Miroslave, šta radiš sa tim detetom?“, otrči ujna u kupatilo.
„Šta radim? Pokušavam dupe usrano da mu operem!“
„Pobogu čoveče, daj mi ga, ispašće ti!“
„Jebem li mu babu nemirnu“, tera ujak svoje i pride se smeje. Kad izađe i ugleda me, pruži pesnicu koju udarim svojom. „Ti kod tvoje ujne, je li?“
„Da, došla sam kod moje ujne“, potvrdim mu.
„Lepo, ja ću da čuvam ove napasti dok vas dve pijete kafu“, teatralno uzdahne.
„Ništa ti neće faliti malo da ih pričuvaš“, nasmešim mu se, pa jače stegnem Alekseja.
„Ni tebi ništa neće faliti da rodiš koje dok smo u formi da ih čuvamo“, ne propušta priliku da me podseti šta očekuje.
„Čekam da malo ove odgajite, pa da vam dostavim i moje tad. Greh bi bio da ispadnete iz forme kad vam ovako dobro ide.“
„Ide nam tako da od sutra obdanište zavodimo“, zasmeje se. „Njih šestoro i još dvoje na putu, šta je još i tvojih dvoje da uglavimo ovde“, pokaže oko sebe.
„E, ujko, ajde mani me te priče i drži Alekseja. Idem da postavim ručak“, tutnem mu malog u ruke.
Sa setnim osmehom postavljam sto uživajući u mirisu doma. Ujnin ručak i dalje miriše najlepše na svetu, a znam da je i najukusniji na planeti. Svakom su svoji najbolji.
-
Pogodak u centar
1.090 rsdNe treba mi mnogo da izađem iz ovog dvorišta, pređem magistralu i odmah uđem u moje dvorište. Ne javljam se turistima niti me zanimaju, mada oni ni ne znaju da sam vlasnik zgrade u kojoj borave. Sreća što imam poseban ulaz i lift koji me očas posla izbaci na peti sprat.
U mom penthausu je tiho i mirno. To mi iole pomaže da saberem rasute misli. Nakon što se istuširam, idem pravo u radnu sobu. Ulazim gledajući u tri laptopa kako lepo strimuju bez administratora i samo sa moderatorima.
Na prvom lapu piči serija, na četu žene komentarišu radnju i glumce, ništa posebno tu nema. Na drugom sam ostavio akcione filmove, tu ima nekih simpatičnih prepiski, ali ne i mom oku zanimljivih. Na trećem se vrti muzika, pa obratim pažnju ko je sve prisutan, jer je aktivnost poruka pojačana. Dok pratim jednog sumnjivog, uključujem i četvrti laptop povezujući se sa mojima. Valja meni biti u toku sa ovim slučajem oko Biljane.
Kad god neko od kolega izbaci izveštaj, odmah čitam. Odlično im ide za sada prikupljanje kontra dokaza. Ne oglašavam se porukom da sam tu prisutan. Ne zato što ne želim, već što sam pristrasan. Koliko god meni Biljana bila iritantna, činjenica je da smo povezani preko najboljih prijatelja. Mada, pre bih rekao da smo svi zamršeni kao kučine. Iako nekad ne možemo zajedno, ne razdvajamo se.
Misli mi prekine zvono mobilnog. Kad vidim da je Ćesar, molim Boga da ima dobre vesti.
„Druže, je li se javio ministar?“, to je jedino što me trenutno zanima.
„Upravo sam s njim završio razgovor. Trebaju mu kopije dokumenata da bi je provukli kroz sistem i uradili dvojno državljanstvo, i to retroaktivno.“
„Odlično, sad ću zvati ove moje da im proslede sve što treba.“
„Jarane, radi šta znaš, samo je izvlači. Nije ona ovo zaslužila. Majke mi, osjećam se krivim. Da se nisam pokupio i kao ostavio Emu, ne bi do ovoga došlo.“
„Veruj mi da se i ja osećam odgovornim. Da smo im rekli koji je plan da sklonimo Dražena, ne bi one krenule tebe da brane a Emu da spašavaju“, od sve muke se nasmejem.
„Sad je gotovo, ako išta zatreba a da mogu pomoći, ne gledaj kol’ko je sati, već zovi.“
„Važi, čujemo se“, prekidam mu vezu.
Brzo zovem načelnika i pričam šta i kako. Na moje iznenađenje, obraduje se kao malo dete.
„Sad ću im lično sve proslijediti i tražiti iste sekunde da je provuku“, priča. „Neće nju ovaj nesoj gurnuti u ruke svojim džukelama makar je ja branio!“
„Je l’ se desilo nešto u međuvremenu?“
„Čuj, vrše pritisak koliko noćas da je isporučimo. Ne dam! Ne može tako! No, dobra stvar je što ima i onih iz Srbije koju su zvali da je spasimo. Otimaju se oko nje ka’ da je ratni zločinac. Ovo na svijet nema što kod nas ima.“
„Zvao sam neke moje tamo, pa to su ti što vrše pritisak da je spasemo“, otkrijem mu.
„Nek si zvao! Ne dam je, zapamti što sam reka’! Odo da završavam državljanstvo“, prekine mi vezu.
Pošto svako radi ono za šta je zadužen, ja otvaram krivični zakon da vidim gde kakvih rupa ima. Kad shvatim da ću osvanuti, kuvam sebi pola litra kafe. Mislim se u sebi, joj, Biljana, ako uspem da te izvučem, sve ću ti ovo s kamatom naplatiti.
-
Problem u najavi
1.090 rsdPRVO POGLAVLJE
Ema…
Nije da znam kako ozbiljni ljudi idu na posao, mi neozbiljni škiljimo na jedno oko dok upravljamo autom. I to da stignemo u drugu smenu koja počinje tačno u podne. Uostalom ni posao mi nije ozbiljan, pa mi to daje mogućnost da se ponašam u skladu sa svojim karakterom, ličnošću i obavezama koje svako profesionalan izbegava.
Da zastanemo na tren.
Nisam ni neodgovorna, ni luda. Ja sam tonac, di-džej i voditeljka zabavnog programa na radiju svog rođenog brata, kog bih se rado odrekla da mogu, ali kasnije ću vam o tome pričati. Sad mi je preče da se na vreme prestojim u traku za skretanje u levo i ne prođem kroz crveno svetlo. Džaba ona popijena kafe malopre, očigledno mi nije dovoljna, jer kako skrenem tako me saobraćajac zaustavlja.
„Ema, gde je pojas!?“, zaurla neandertalac u plavom odelu, pa se primakne mom autu i posmatra me kroz spušten prozor. „Je l’ treba kaznu da ti pišem?“, preteći pita.
Prvo prevrnem očima. Mi smo išli u istu srednju školu nakon koje je on završio kurs u trajanju od šest meseci i postao policajac. Mada, ako ćemo iskreno, postao je idiot koji leči komplekse.
„Piši ti kaznu za pojas, a ja ću da pišem tužbu za seksualno uznemiravanje pošto mi gledaš u gola bedra“, namerno ga iscimam i pride podviknem, „Sram te bilo!“
Odskoči on kao oparen ceo metar od vozila. „Nisam ti gledao u minić“, kaže, ne shvatajući koliko je glup.
„Ako nisi gledao kako znaš da nosim minić?“, momentalno razvučem osmeh.
„Teraj to!“, pokaže na moj audi. „Vozi i veži taj pojas!“
Odmahnem glavom ne govoreći ništa, ali i ne moram. Nabijem gas koliko da gume ostave moj potpis pobednice i nastavljam dalje nepunih sedamsto metara, pa skrenem i parkiram se ispred biznis zgrade u centru ovog našeg grada.
Dok mašem prisutnima, prolazeći kroz baštu kafića, ulazim u dvospratnicu i pogledam na sat. Išla peške ili autom isto mi vremena treba do posla. Znam, smešna su dva kilometra koja me dele od stana u ovom trenutku, jer kako okreneš treba mi nekih petnaest minuta u oba smera. I pre nego što mi neko od vas zameri upotrebu prevoznog sredstva, imajte na umu da ima muškaraca koji sednu u auto i prevezu se pedeset metara kako bi na trafici kupili cigarete.
Dakle, bez gunđanja što svoje đonove patika i mišiće nogu ne trošim za ovu relaciju.
Prolazeći prvi sprat, samo mahnem prisutnima koje vidim, pa nakon što izađem uz još jedan red stepenica i prođem kroz ogromna vrata, ulazim u hodnik. Pomalo teturavo hodam i samo što pomislim kako stižem do studija, brat mi prepreči put.
„U tome ćeš večeras da puštaš muziku na strimu?“, odmeri me od glave do pete.
„Radim do šest popodne, prenos počinje u ponoć. Sasvim dovoljno vremena imam da se presvučem“, zarežim.
„Treba li da te podsetim da imaš i večeru u porodičnoj kući“, prekrsti ruke preko grudi.
„Jao…“, lupnem se po čelu. „Na to sam zaboravila, ali stižem ja sve, ne brini“, obiđem ga i nastavim dalje.
„U osam sati je skup!“, vikne da ga čujem.
Ne obazirem se na Emilijana. Nas dvoje smo se totalno i u svemu mimoišli još prošle godine kada je oženio devojku iz lične koristi, mada i ta cura je iz koristi pristala da se uda za njega. Oboma su im zajedničke političke karijere. Sve to ne bilo ni najmanje strašno da nisam saznala i uverila se kako se i dalje viđa sa onom koju je ostavio. Anu nikad nije prestao da voli, da zlo bude veće, ni ona njega nije prestala da voli, pa mu je od bivše devojke postala ljubavnica.
Eto, to vam je moj brat.
Inače, trebao je da se zove Milija po našem pradedi, ali za naše roditelje je to bilo neprihvatljivo. Njemu je trebalo zvučno ime zarad zagarantovane karijere koja ga je čekala kako je ugledao ovaj svet. Jer, Bože me sačuvaj, pa kako sin političara Šećerova i majke direktore banke da se zove Milija?
Kako ne bi uvredili pradedino postojanje, a dobili ono što žele, tako su mu i dali ime Emilijan. Pošto sam ja mlađa, uopšte vam ne treba posebna pamet da zaključite odakle meni ime Ema, zapravo Emilija, ali retko ko me tako zove. Roditelji su mnogo više vodili računali da nam se imena slažu nego da se nas dvoje slažemo kao brat i sestra. Pa kako su radili, sad tako i jeste. Čim je saopštio sa kim se ženi i zbog čega, to sam iskoristila i tražila jedan stan za sebe od mogućih deset, koliko moja porodica ima. Odmah smo se dogovorili da je tim činom nasledstvo rešeno, međutim, baba Ljeposava se umešala i prepisala mi njenu kuću u Šušnju. Naravno da niko reč nije rekao, jer to je njima trošak manje a meni više. A uistinu, pa Bog bi sad znao kad je neko od njih išao u Crnu Goru, meni se čini da sam poslednji put tu kuću na plaži obišla pre pet godina kad smo je renovirali, čisto da se uverim da su majstori obavili sve dogovoreno.
„Žurim!“, Maconja me preseče vikom kako nogom kročim u studio.
„Paljba!“, pokažem mu dlanom da se gubi. „Treba mi jedna kafa!“, doviknem bilo kome moleći se nebesima da neko baš u ovom trenutku kuva kafe.
Sedam za gomilu moderne opreme, gledam na monitoru koje pesme su ostale iza kolege, pa po trenutnom raspoloženju biram muzičku numeru kojoj nije vreme da ide u podne, ali nešto me nije briga.
Čim kolegu odjavim i sebe najavim, puštam pesmu Legitimno uz reči kako je vreme da se nerazbuđeni razbude.
Moja obožavana Bilja donosi veliku šolju punu kafe, spusti mi je na sto i prasne u smeh. „Odličan prelaz“, kaže i zbriše u svoju kancelariju.
Samo što se zapitam, šta joj bi? Vidim narogušenog brata kako stoji na vratima.
„Na repertoaru je bio rokenrol“, zareži.
„Šta je bilo, bilo je“, nedužno slegnem ramenima. „Sad je moje vreme, moja smena, moja pravila… Slušaj, slušaj…“, pokažem prstom na zvučnike, pa još pojačam da svi čuju reči – Kad novu sa bivšom prevariš, to je legitimno.
Emilijan se na peti okreće i žustro nestaje iz mog vidnog polja. Čujem ga kako viče da mu trebaju neki papiri uz naglašavanje da žuri.
„Sve je danas legitimno osim morala“, smrsim za sebe i uhvatim kafu kao da bi negde mogla pobeći.
Iza ove numere pakujem na plejlistu domaću zabavnu muziku odličnog ritma, a da je zaista tako, potvrda stiže iz kancelarija. Čujem kako dovikuju da pojačam. Tačno ih je Maconja smorio udovoljavajući muzičkom ukusu mog brata.
Negde na pola kafe dolazim sebi i na vreme čitam kratke vesti, puštam sjajnu stranu pesmu i pozdravljam sve slušaoce uz dodatak: „Vi iskoristite ovaj dan, ne dozvolite da on koristi vas.“
Tad ustajem da se protegnem, pa u nekoliko koraka izađem u hodnik i zaokrenem ulazeći kod Bilje u kancelariju. Par trenutaka je posmatram kako bocka svoj mobilni, pakosno se kezeći.
„Opet nekom zagorčavaš dan“, dobacim sedajući na stolicu naspram nje.
„Uvek se nađe neko pametan da proziva malobrojno normalne“, na tren me pogleda.
Nasmejem se. Znam da u slobodno vreme četuje i da je moderatorka na raznim strimovima. Ne znam zašto uživa u tome, ali priznajem da nam je našla nenormalno laganu, dodatnu, zaradu novca. Tek tako je zavela strim radija i još jedan gde uživo puštam muziku i tu nas tri zarađujemo mimo plata. Detalji me nisu zanimali, pa ih nisam ni zapamtila kad je pričala. Uostalom, zahvaljujući njoj i Daci, radio je dobio mnogo na popularnosti od kad je uvedeno strimovanje programa kojim se bavi Miki. Ujedno to je donelo i velike prihode onom mom bratu koji i ne mari toliko za radio. Pojma nemam ni zašto ga je pre sedam godina otvorio, jedino znam da su njih dve od početka tu, kao i nas troje iz studija. Ostali se smenjuju, ko odgovara ostane, ko ne odgovara nastavi dalje. Prosta je to matematika. Ili imaš kliker i talenat za ove poslove ili nemaš.
„Evo ručak“, Daca uđe sa tri kutije, sedne pored mene i podeli nam obroke.
„Kako je kod tebe?“, pitam je.
„Tri sata sam onom tvom bratu pisala tekst za stranku“, prevrne očima. „Obećano mu je mesto gradonačelnika.“
„Da Bog sačuva sve nas“, prekrstim se. „Nije on među svesnima“, dodam.
„Ema, svako ima pravo da bira svoj put“, Bilja odloži mobilni i namigne mi. „Politika će u jednom trenutku da ga sažvaće i ispljune, osim ukoliko ne ode dalje ili ne cilja neku jaču poziciju. Biti gradonačelnik u osrednjem gradu ne znači ništa. Evo, ovog će da smene, pošto ne radi kako mu se kaže.“
„Ovaj sadašnji je spiskao novac iz budžeta tamo gde nije smeo“, Daca prasne u smeh. „To je sistem, jedan se otegne, drugi se protegne u fotelji.“
„Prestanite da me trujete tim informacijama“, pobunim se. „Tek mi je dvadeset sedam godina i u najmanju ruku želim sto pedeseti rođendan da proslavim sa vama u zdravlju i veselju!“
„Prvih sto godina je najteže, posle sve ide glatko“, Daca dobaci.
„Nama dvema je po dvadeset osam“, Bilja računa. „To dođe da skupa imamo pedeset šest plus dvadeset sedam, što iznosi…“
„Iznos ti je za depresiju!“, prekinem je. „Ne sabiraj nam godine, bre!“
Dok trepneš okom, nas tri se smejemo kao blesave. I nije ni čudo što je tako, na prvo upoznavanje smo se pronašle i ubrzo postale prijateljice. Tačnije, čim su videle da ne uživam u nikakvim privilegijama kod brata-vlasnika, i još kad su došle u poziciju da me brane od njega, postale su moje drugarice. Od tad smo tri u jedan! Ko se sa nama kači, život mu je kraći – to je definicija koju svi znaju. Uostalom, tačna je. Mi smo podigle ovaj radio na najviši nivo u gradu. Radile smo pametno i timski, borile smo se i izborile. Sa druge strane, finansijski smo ispoštovane kako i treba da bude. Pored plata, svaki dodatni posao koji odradimo nam je plaćen. Za nas je to fer-plej. Zanemarićemo činjenicu da nijedna od nas ne gotivi Emilijana zbog politike, ali sve tri ga poštujemo u neophodnoj meri. Više od toga ne moramo. Jer, iskreno, posrnuo je želeći moć. I srlja i dalje. Pa, bar je to neko moje viđenje. Ali, sve dok nas ne dira i ne upliće u stranku, ne zanima nas šta radi mimo radija.
-
Gospođica Detektiv
1.000 rsdJagodica
– Ivona? – pogledam u nju iznenađeno.
– Ćao, Una.
Ustala sam i snažno smo se zagrlile. Ivona je moja drugarica iz srednje škole. Sada je glumica i veoma sam ponosna na nju.
– O Bože, vidi tebe. Ja sam glumica, a ti izgledaš bombastično.
– Šta da ti kažem? – zabacim kosu.
– Majka priroda je bila darežljiva prema meni. – obe se glasno nasmejemo na ovo.
– Sedi. Odakle ti u Njujorku? Mislila sam da si na relaciji Kalifornija–Los Anđeles?
– Koliko zgodnih policajaca ima ovde. Ne znam kako radiš, curo.
– Pa… moj tata im je šef – nasmejem se.
– Kako je stari Klejton?
– Sjajno. Ove godine ide u penziju, a mama jedva čeka. Konačno će moći da odu na ono krstarenje – nasmešim se.
– Tako mi je drago zbog tvojih.
– I meni. Pa šta te muči?
– Odakle znaš da me nešto muči?
– Posetila si me na poslu – ipak sam ja detektiv, od skoro.
– Da. Imam problem i treba mi tvoja pomoć – priznala je.
– Slušam.
– Planiram da se povučem iz glume.
– Zaista?
– Da. I napisala sam scenario za film, odličan film.
– Pa čestitim.
– Nemoj još. Dala sam scenario mom šefu, Rik Leno.
– I?
– Rekao mi je da je loš.
– Žao mi je, potraži drugo mišljenje – šta da joj kažem?
– Bih, ali ne mogu.
– Zašto?
– Pa, odštampala sam samo jedan primerak.
– Pa odštampaj drugi – logično.
– Ne mogu, neko mi je ukrao laptop.
– Ou.
– Da, ali to nije najgore. Moj šef ima novi scenario za film koji je sam napisao i pogodi šta? Zove se Izgubljen u tebi.
– Izvini, ne kontam – šta me briga kako se zove scenario njenog šefa?
– To je moj scenario!
– E, sad te pratim. Ukrao ti je scenario. Gad.
– Znam, i laptop mi je nestao onog dana kada mi je rekao da mi je scenario loš.
– Zašto mu ne tražiš da ti vrati scenario?
– Jesam, ali navodno ga je njegova sekretarica zaturila negde i ne može da ga pronađe.
– Pa to je baš zgodno.
– Želim da ga tužim.
O, svi bi da tuže.
– Dušo, nemaš nikakav dokaz.
– Znam, znam. Nasankao me je. Osećam se tako glupo.
– Žao mi je.
– Pisala sam taj scenario godinu dana. To je… moja karta da dokažem kako sam bolja od drugorazredne glumice.
– Ivona, ti i jesi bolja.
– Jesam li? Niko više ne želi da me angažuje.
– Kako je to moguće?
– Rik Leno se pobrinuo da mi sva vrata budu zatvorena – progutala je knedlu.
– Nikad više neću dobiti ulogu.
– Ivona… – ustanem i krenem ka njoj.
– Želiš li da ga upucam?
– Volela bih, ali ne. Samo želim da prizna moj rad – rasplakaće se.
– Nemoj da plačeš. Smislićemo nešto.
– Šta? Upravo si mi rekla da ga ne mogu tužiti.
– Hej, ko sam ja?
– Una?
– Ko sam ja?! – pitam glasnije.
– Una Mejson.
– Tako je. Ja sam Una Mejson, ćerka Klejtona Mejsona i borac za pravdu – kažem ponosno.
– Donećemo ti taj scenario. Ništa ti ne brini – obećam joj.
– Ali kako?
– Molim te, draga, vređaš moju inteligenciju. Imam plan – namignem joj. Svi moji planovi su odlični.
***
– Jesi li sigurna da je ovo dobra ideja? – pita me Ivona, dok mi zakopčava haljinu.
– Stalno idem na tajne zadatke. Dobro ne baš stalno, biće ovo mačji kašalj. Osim toga, uzimala sam sa tobom časove glume, sećaš se?
– Kako da se ne sećam? Gotovo.
– Okej. Znači, ja ću zavesti tog Rika i ukrašću mu ključeve od kuće. Nakon toga, nas dve ćemo pretražiti njegovu kuću u nadi da je tamo tvoj scenario i laptop.
– Šta ako nas uhvati?
– Drogiraću ga. Ništa ne brini.
– Kad to tako kažeš, zvuči lako.
– I biće, ne brini.
– Hvala ti. Una, volim te.
– Znam, sjajna sam – našalim se.
– Okej, biće za šankom. Večeras se okupljaju velike zverke u filmskoj industriji, a on voli sve da ih prvo odmeri, da vidi kome treba da se ulizuje. Ne možeš ga promašiti. Veoma je visok, tamna kosa i izgleda dobro.
– Okej, ništa ti ne brini. Kad završim sa njim, zovem te i idemo u njegovu kuću.
– Okej. Hvala ti još jednom za što ovo radiš.
– Prestani da mi zahvaljuješ. Plati mi masažu.
– Obavezno.
-
Reljin izazov
1.090 rsdDamirovi momci su u jednoj turi preneli moju garderobu u Reljinu kuću i otišli.
Nervozna sam toliko da mi se dlanovi znoje dok otvaram garderober koji je bio namenjen meni. Onda ostanem u blagom šoku. Moje stvari, koje su ostale kod njega, još uvek su tu. Usta mi se suše dok dopunjavam deo.
Obilazim kuću i gledam. Sve je netaknuto i sve je ostalo isto kao i kada sam otišla. Pregledam ramove sa našim fotografijama i ujedam se za usnu da suze ne krenu. Zvono se oglasi i trgne me. Neko je došao kod Relje.
Lagano prilazim vratima i sporo ih otvaram.
„Dobro veče, Bojana.”
„Dobro veče”, gledam u visokog crnokosog momka. Poznat mi je, ali ne mogu da se setim odakle ga znam. „Relja nije ovde”, kažem mu.
„Znam da Relja nije ovde, a znam i gde je”, osmehne se.
Klimam glavom. Međutim, ne mogu da se setim odakle mi je njegov lik poznat.
„Bojana”, momak me zagleda. „Ovde smo se upoznali”, pokazuje prstom na predsoblje iza mene. „Ja sam Nikola”, izdigne obrve.
„O Bože!”, setim ga se. „Izvini, sad se sećam”, gotovo me je sramota.
„Inače, ja sam Reljin prijatelj. Meni je poverio tvoju bezbednost dok se ne vrati, pa… Trebalo bi da popričamo.”
„Naravno”, sklanjam se sa vrata. „Izvoli, uđi”, zbunjena sam i ne znam kud ću sa sobom. Onda se priberem i Nikolu uvedem u dnevni boravak.
Seda on u fotelju i posmatra me sa blagim osmehom.
„Neko piće? Kafa?”, gutam knedlu, faktički sam bez pitanja upala u Reljinu kuću.
„Ne mogu ništa”, tiho kaže. „Sedi”, pokaže rukom na trosed.
Sednem, a sedim kao na iglama.
„Moj posao je da te čuvam dok se Relja ne vrati, to sam ti već rekao. Moji momci su mi javili da si došla ovde u pratnji Damirovih momaka. Morao sam da dođem kako bih ti rekao da će u dvorištu biti obezbeđenje, koliko da znaš.”
„Dobro”, gutam knedlu i ne znam šta da ga pitam.
„Uzgred, drago mi je da si ovde”, opiše prstom krug u vazduhu. „I još mi je draže što ti vidim taj prsten na ruci. Samo mi reci, zna li Relja da si se preselila kod njega?”, smeška se i samo me posmatra.
„Ovaj… Mi smo imali malo problema”, udahnem vazduh da se ne bih onesvestila od neprijatnosti. „On zapravo ne zna da sam ovde. Želim da ga iznenadim”, utihnem skroz.
„Ooo, pa to će biti veliko iznenađenje za njega, s obzirom da misli kako ste završili svaku priču”, Nikola se uporno smeška, a ja se pržim kao na žaru.
„Možda nije pametno što sam došla ovde”, u trenu me zaboli glava od saznanja šta Relja misli. „Ako on misli da smo završili, onda…”
„Bojana”, Nikola me prekine. „Ostani ovde i sačekaj svog verenika”, ustaje. „Nisi mogla bolju stvar da uradiš, veruj mi”, kreće lagano.
„Pa… Valjda će se obradovati kada me vidi”, dodajem sluđeno.
„Nego šta će!”, okrene se pre nego što izađe. „Evo ti moj broj. Slobodno me pozovi za šta god da ti zatreba”, daje mi vizitku.
„Dobro”, uzmem je. „Znaš li gde je Relja?”, pitam napokon. Vidim da Nikola mnogo toga zna.
„Stvarno ne znam lokaciju, ali znam da su otišli da obave zadatak”, otvara vrata da izađe, ali zastane. „Niko osim njih ne zna gde odlaze i kada se vraćaju.”
„Sutra popodne bi trebalo da se vrate, tako mi je Tanja rekla”, kažem uz veliku nadu da će tako i biti.
„Onda je moguće da će sutra uveče biti najsrećniji čovek na svetu”, namigne mi i izađe napolje.
Gledam kako Nikola odlazi i kako je u dvorištu par momaka. Od čega me čuvaju, dođavola, zapitam se?
Vratim se u kuću. Ma, jebe mi se od koga ili čega me čuvaju. Molim se za Relju i ostale momke da se vrate živi i zdravi. Meni se ovde ništa neće desiti.
-
Lice prošlosti
900 rsd– Bler? – moja sestra Klara gleda u mene kao da vidi duha.
– A zagrljaj za sestru? – nasmešim joj se.
Opustila se i privukla me u svoje naručje. Topli zagrljaj momentalno me je opustio. Bože kako mi je nedostajala. Njen miris doma i svežih kolača.
– Šta ti se dogodilo? Sva si kost i koža – odvaja me od sebe i mršti se. Moja sestra je rasna žena, ima grudi, zadnjicu, malo mesa na kostima i uvek se ponosila time. S druge strane, iako sličnom građom, uvek sam za nijansu bila malo sitnija od nje. Međutim, u poslednjih nekoliko godina prepolovila sam se.
– Takva sam već neko vreme – slegnem ramenima.
– Tri godine, Bler – izustila je tiho, a ja sam progutala knedlu.
– Ni traga ni glasa od tebe.
– Klara, razgovarale smo već o tome. Znala si da mi treba vremena. Rekla sam da ću se vratiti kad budem spremna.
– Znam, ali ti si moja sestra. Nedostajala si mi i brinula sam. Svakog bogovetnog dana – oči su počele da joj suze.
– Žao mi je – kažem jednostavno. Nikad nisam volela kad ljudi pate zbog mene, naročito ne moja porodica.
– Nemoj, ja… nisam ljuta na tebe. Nimalo. Samo sam bila zabrinuta – treptanjem je oterala suze.
– Kako si?
– Nije loše.
– Zna li Majkl da si se vratila?
Udahnem duboko pa ispustim sav vazduh napolje. Majkl.
– Ne. Došla sam pravo kod tebe. Nisam sigurna da sam spremna odmah da ga vidim.
– Ne moraš. Razvedeni ste.
– Zapravo… nismo.
– Kako to misliš?
– Majkl nije želeo da potpiše papire za razvod, a ja nisam imala snage da se borim sa njim. Samo sam otišla.
– Ali… i dalje ste u braku? – čudi se.
– Da – potvrdim.
– Ali on… on…
– Šta?
– On je krenuo dalje, Bler.
Ne mogu reći da sam iznenađena. Očekivala sam to. Prošle su tri godine od kada sam ga poslednji put videla i kada sam mu rekla da želim razvod.
– On je slobodan da radi šta želi sa svojim životom. Papir je samo formalnost – slegnem ramenima. Oduvek sam se trudila biti realna.
– Ne verujem ti. Nisi ti otišla zato što se vas dvoje niste voleli. I postoji još nešto. Slagala sam te.
– U vezi sa čim?
– Nije krenuo dalje.
– Ali upravo si mi rekla…
– Čujem priče tu i tamo da menja žene kao čarape, da radi kao manijak, vozi brza kola, ali nisam čula da je srećan.
– A naša kuća? – to me interesuje.
– Nije je prodao, ako na to misliš, ali ni ne živi u njoj. Vratio se u svoj stan.
– I mislila sam da će uraditi tako.
– Ti, kako si?
– Nije loše.
– Kako si, Bler? – ponavlja pitanje, ne verujući u moj odgovor.
– Bolje. Ne pijem lekove, ponovo crtam, sviram klavir…
– Gde si bila?
– Svuda po malo, ali uglavnom sam putovala.
– I vratila si se? Konačno se vraćaš kući?
– Da, vratila sam se kući – odgovorim sigurno. Vratila sam se kući.
♪♪♪
Otključam vrata svog doma i otvorim ih. Ustajao vazduh nežni je šamar moje realnosti zbog kojeg odmah požurim da otvorim prozore. Čim je ušlo malo svetlosti u kuću mogla sam da vidim kako ona danas izgleda. Ništa nije bilo na svom mestu. Sve je delovalo uništeno. Moja stolica za ljuljanje, Majklova polica sa onim sitnim igračkama koje je čuvao od detinjstva, staklene police, slike… Krenem uz stepenice prstom brišući prašinu sa ograde. Udahnem duboko i uđem u Kejtinu sobu. Njen krevetac je polomljen, igračke razbacane. Ormar je oboren na pod, hranilica je iskrivljena do neprepoznatljivosti … sve što nismo koristili je slomljeno, razbijeno na sitne komade i prekriveno prašinom.
Leva ruka je počela da mi drhti, pustim bravu i teškog srca zakoračim unutra. Podignem plišanog zeku kojeg mi je Majkl kupio kada sam mu rekla da sam trudna. Otresem prašinu sa njega i zagrlim ga. Izađem iz sobe sa plišanom igračkom i zaputim se u spavaću. U njoj kao da je vreme stalo, bila je onakva kakvu sam je ostavila. Na krevetu je još uvek bio moj džemper. Njega sam zaboravila da ponesem. Krenem ka stolu za šminkanje, sva moja šminka je tu, kao i njegovi parfemi. Uzmem jedan, otvorim ga i pomirišem. Da… to je taj miris. Vratim miris na mesto, otvorim jedan prozor i upalim noćnu lampu.
Sklupčam se na našem bračnom krevetu i zagrlim čvrsto plišanog zeku. Pustim tugu i bol da me obuzmu, a suzama koje su me toliko dugo gušile, dam dugo očekivanu priliku da slobodno poteku u mom domu.
♪♪♪
Otvorim oči i protegnem se. Pogledam kroz prozor i shvatim da je napolju mrak. Sklonim ćebe sa sebe pa zastanem. Ne sećam se da sam se pokrila. Mora da me je neko drugi pokrio. Da nije Majkl? Ali on ne zna da sam se vratila. Ustanem i odem u kupatilo da se umijem. Misli mi lete na sve strane. Predomislim se pa se ipak i istuširam, a zatim obučem čistu odeću. Većina moje garderobe i dalje je ovde. Otvorim još jedan prozor i tek kad je svež vazduh počeo da mi miluje kožu, shvatim koliko je ovde zapravo zagušljivo. Moraću da temeljno pospremim kuću. Sakupim kosu u neobaveznu punđu i rešim da krenem od Kejtine sobe.
Celu noć provedoh u čišćenju – brisanju prašine, usisavanju podova, sakupljanju svog krša. Sve sam iznela napolje da bi đubretari mogli to da ujutru odnesu na deponiju. Kejtinu sobu sam ispraznila, ionako je sve u njoj bilo slomljeno. Ostavila sam samo plišanog zeca i jedino bebi odelo koje je ikad obukla, jer je, na moju veliku žalost, umrla na isti dan kad je i rođena.
Sredila sam Majklovu radnu sobu, jer je i ona bila u totalnom haosu, a onda sam oprala svu garderobu. Da, noć je bila duga, ali je zato kuća ujutru blistala.
Sa prvim zracima sunca nazvala sam baštovana koji je odmah došao, pokosio travu i sredio dvorište. Ponovo sam mogla da sedim u ljuljašci na terasi i da uživam u pogledu. Moj auto je još uvek bio u garaži tako da sam otišla u market i nakupovala sve što mi je bilo potrebno za narednih nekoliko dana. Nakon kupovine, spremila sam večeru, ali kako nisam bila gladna, sipala sam sebi čašu vina i krenula ka svom klaviru. Trebalo mi je malo vremena da ga naštelujem, ali nakon što sam završila mogla sam da sviram u miru.
Moj život je nekada bio drugačiji. Bila sam u srećnom braku sa čovekom sa kojim sam trebala da dobijem i dete, i bila sam ubeđena u svoj happy end. Ali ne ispunjavaju nam se uvek svi životni planovi i želje. Moja beba, Kejti, nije imala nikakvih šansi za život. Kada su nam doktori to rekli, uporno sam odbijala da im poverujem, jer pobogu osećala sam dete u svom stomaku. Stalno je bila aktivna, šutirala me je i podsećala me da je tu.
Na našu veliku žalost, doktori su bili u pravu i nekoliko sati po rođenju, Kejti je preminula. A sa njom i moja duša. Moja svetlost. Moj smisao. Nisam znala kako da se nosim sa tim. Nisam znala kako da prebolim, a nije ni moj suprug. Ne mogu da grešim dušu, Majkl je pokušao da bude tu za mene, ali čini mi se da kako sam ja više tonula u beskrajni bezdan, on je bivao sve povučeniji. Tako je bilo sve dok se jednog dana nisam probudila i shvatila da živim sa strancem koga uporno pokušavam da izbegnem. Bila sam na lošem mestu, sve je delovalo tako beznadežno. Tako tupo. Bez boja, radosti i planova za budućnost. Počela sam da se bojim sebe. Zato sam jedan dan samo presekla, donela odluku i jednostavno otišla. Jer da sam ostala, sigurna sam da ne bih preživela.
Poklopim svih 88 dirki klavira i udahnem duboko. Put ka oporavku nije bio lak. I dug je. Bol je tu, uvek prisutna. I dalje ponekad plačem, i dalje su neki dani lošiji od drugih, ali naučila sam da živim sa njom. I dalje mi srce preskače kada me boli, na svaku misao, sećanje na nju, ali danas sam hrabrija, samo stavim ruku na njega i udahnem duboko.
Otišla sam, ali i vratila sam se. Sada samo ne znam kako da nastavim sa životom.
-
Lolini dnevnici
1.200 rsdPRVO POGLAVLJE
Nedelja, 2. jul 2017.
„Lolo, nismo neke sreće. Sve mi liči na ostatke grnčarije“, Đole vadi delove iz zemlje i ređa ih.
„Rimsko carstvo?“, bacim kratak pogled i vraćam ga na predmet koji neće iz zemlje da izađe, pa to ti je.
„Bog bi znao, ne razumem se u grnčariju“, zagleda on delove, a onda pogleda i u svoju devojku.
„Kod mene samo tragovi opala. Nema ovde ništa“, Tina ustane i obriše ruke o zadnjicu.
„Dajte mi kuku, izludeće me ovaj komad. Ma, čekić mi dajte!“, pružim ruku po traženo, pa ponovo zabijem glavu u malu iskopanu rupu.
„Šta čupaš?“, pita Tina.
„Pojma nemam.“
Uzmem kuku, zakačim je za pogodan deo, pa potegnem iz sve snage ne bih li iščupala grumen zemlje iz kog mi se ruga malo parče metala. „Izlazi iz rupe“, procedim kroz zube.
„Čekaj, da ti pomognem“, Đole se nagne, namesti šilo i čekićem počne da udara u tvrdu zemlju.
„Oli se odvaliti više!“, drekne Tina u rupu kao da je to sad od neke pomoći.
„Vuci me! Vuci! Popušta!“, zasikćem dok čvrsto držim kuku.
Tina klekne iza mene, obavije me rukama oko struka i počne da me vuče.
„Poza vam je kereća i još i stenjete. Ako neko naiđe, pomisliće svašta“, kaže naguženi dok lupa čekićem u šilo.
„Evo ga! AAAAA!“, Tina me tako silno povuče da se prevrnemo.
„Joj! Joj, Lolo!“, čujem je ispod sebe kako stenje i kuka, a ja se koprcam da ustanem.
„Evo ti tvoj grumen tvrde gline iz ko zna kog veka“, pruži mi Đole ono što me preznojilo sto puta.
„Tinče, jesi li dobro?“, pitam je dok uzimam grumen i zagledam ga tražeći ono malo parče metala što mi se rugalo.
„Dobro sam ja, ali trtična kost mi nije dobro.“
„Na nogama si, to je bitno. Da krenemo u kamp i onim momcima ponesemo ovu grnčariju?“, Đorđe počne da se pakuje.
„Čoveče, nisu „oni“, već arheolozi. Zapamti više“, Tina stane do mene i gleda kako čačkam grumen.
„Fini su momci, ponesi im“, promrsim, pa čučnem i namestim predmet nerviranja. Pošto grumen gline neće milom da sarađuje, onda će silom. Dohvatim čekić, pa ga fino zveknem!
„Pa, što ga sjeba?“, Tina čučne pored mene i za glavu se uhvati.
„Auuu…“, zinem od iznenađenja. Kako je prslo ono parče gline, tako se ispred nas našao prsten. Međutim, i dalje je za njega zalepljena uporna zemlja, nema šanse da vidim o kakvom prstenu se radi.
„Daj mi to!“, otme mi Đole čekić i pogleda u predmet. „Ne pipaj ništa više! Oni momci sigurno imaju opremu da ga očiste, a ne unište.“
„Arheolozi!“, ponovi Tina po koji put danas dok ja ustajem i poslušno klimam glavom.
„Idemo, nizbrdo!“, vikne drug, pokaže pravac i uhvati zalet.
„Vidi budalo, pa se zakucaj u neku jelku“, dobacim mu i stavljam ranac na leđa.
Idemo mi, a julsko sunce ujeda kožu golih ramena. Nekako se spustimo niz padinu bez lomljenja vrata i nakon dva sata pešačenja, nađemo se ispred našeg šatora. Prljavi smo, gladni, žedni, umorni i na sve ličimo sem na ljude.
„Hej, narode! Filip kuva kafu, a vi izgledate kao da vam je potrebna“, nasmeje se jedan arheolog dok nas posmatra kako ni vazduha ne možemo da se nadišemo.
„Može, ljudi! Može kafa“, Tina uspe da progovori.
„Imamo nešto za vas“, zašištim, pa izvadim prsten prekriven glinom.
„Komšije, mislim da je Lola zabola u vaš teren“, Đole im izvadi i one ostatke grnčarije.
Nasmejem se kako ih budala oslovi sa komšije. Smem da se kladim da ne ume da izgovori reč – arheolozi. Gledam ja u četiri momka kako su pametno postavili dva šatora sa opremom. Mi smo ovde već dva dana i samo se nešto premeštamo i guzimo, i opet na kraju ne znamo gde nam je šta. Ali, bitno je da se sa komšijama slažemo.
„Lolo, šta ti je to?“, pita me Filip dok gleda kako noktima čačkam misteriozni predmet.
„Prsten valjda? Možeš li da ga očistiš?“, pružim mu i molećivo ga pogledam.
„Naravno da mogu. I njega ste našli gore?“
„Da. Ništa me ne pitaj. Jedva sam ga iščupala, nije se dao izvaditi iz zemlje“, uzmem kafu i jedva dočekam prvi srk. Gledam kako drug Filipu donese pribor koji je mnogo bolji od mojih noktića i kako on fino počne da ga čisti. Usputno pričamo kako je kome prošlo vreme. Nama je ovo poslednji dan ovde, a oni imaju u planu još da se zadrže.
„Opa! Prsten ljubavi!“, vikne Filip i svi ga pogledamo.
„Kako molim?“, pogledam u prsten sa…? Akvamarinom, bokte! „O, Bog te video!“, zinem od čuda.
„Zaklela bih se da je to akvamarin“, Tina zaciči.
„Pronašla si prsten koji donosi večnu ljubav“, pruži ga Filip meni.
„Šta donosi? Akvamarin nema tu moć“, kažem i gledam u stari srebrni prsten ručne izrade i kamen viskog kvaliteta u njemu. Predivan je, proziran i svetlo plav kao Azurno more.
„Lolo, ovako… Taj prsten je kružio kao poklon od devojke do devojke, odnosno, kada bi devojka dobila verenički prsten bila je u obavezi taj da pokloni sledećoj devojci da joj donese večnu ljubav. Pogledaj unutrašnjost, na latinskom je ugravirana ta poruka“, Filip kratko objasni.
„Vidim da nešto piše…“, zagledam i nišanim slova, ali latinski ne znam. U šta samo piljim, pitam se?
„Smatralo se da verene ili udate žene ne smeju da nose plavo kamenje, ali da taj prsten devojci dovodi muža. Nije utvrđen tačan broj i koliko ih je bilo, i da li poreklo vode iz Rimskog Carstva ili iz Stare Grčke, ali mislim da neki podatak govori o sto jednom izrađenom prstenu“, oglasio se drugi arheolog.
„Narode, ako vam znači, zadržite ga“, pružim ga Filipu. Njima je očigledno vredniji nego meni.
Arheolozi se zgledaju između sebe, ali nijedan ne progovara.
„To je samo prsten. Jeste lep, ali ako za vaše istraživanje ima vrednost, slobodno ga uzmite“, ponovim u drugom obliku.
„Mislim da ne bi bilo u redu da ti uzmemo prsten“, oglasi se treći.
„Ma, Lola skupljaju poludrago kamenje i nikad nije bila baksuz. Slobodno ga uzmite, ionako nas je poprilično namučio danas. Tini je čak i trtična kost pretrpela traumu“, Đole se nasmeje.
„Slažem se sa kolegom da ne treba da ga uzmemo. Prvo, nismo taj deo ogradili kao potencijalno arheološko iskopavanje, drugo… Lola ipak treba da zadrži prsten“, četvrti arheolog se složi da ga zadržim.
„Zašto? Da mi dovede muža?“, pitam ih i zasmejem se.
„Ti si ga pronašla ili je on pronašao tebe, stavi ga na prst i kad dobiješ verenički prsten, pokloni ga nekoj devojci. Uostalom možeš sa njim da uradiš šta želiš, ali mi ti ga uzeti nećemo“, Filip pomalo sujeverno objasni šta treba da radim.
„Dobro. Tina, želiš li ga?“, ponudim joj.
„Ne. Nekako verujem da je taj prsten pronašao tebe“, i ona postane sujeverna.
„Đole, želiš li ga ti?“, pitam.
„Hvala, Lolo, ali meni muž ne treba. Stavi ti to na prst, možda nađeš nekog“, hladno će baraba jedna.
-
Fatalna dama
810 rsdPostoje od davnina te priče o fatalnim lepoticama zbog kojih su ljudi ubijali jedni druge, zbog kojih su proklinjali jedni druge, ali ova priča je vrlo neobična i specifična. Kao i gotovo svaka priča o fatalnim ženama sadrži neobično kontroverzne stvari, koje bacaju u rebus sve osobe koje krenu da čitaju i da razmišljaju o svemu ovome. Ovo je jedna neobična priča o jednoj lepotici koja je živela jednim bludom i razvratom u razdoblju osamdesetih godina. Oduvek su postojale te žene koje su dovodile muškarce do ludila. Te žene su nosile neverovatnu energiju u sebi i plenile njome. Svaki muškarac koji dozvoli sebi taj luksuz da se veže za njih, ne završi dobro. Takve žene su retke i neponovljive. Takve žene postaju takve od rođenja. No, ova knjiga ne želi da poruči mladim damama koje je budu čitale da devojke trebaju da slede primer naše junakinje, apsolutno ne. Ne pokušavajte ovo kod kuće. Ova knjiga želi da ispriča jednu neobičnu priču o devojci koja će se spominjati dugo. Ovo je priča o jednoj neponovljivoj devojci i njenom životu davnih osamdesetih. Nema te žene, koja će ikada moći da je sledi u njenom bludu, razvratu i fatalnosti. Ako ste spremni da čitate sve kontroverzne detalje i stvari o kojima će se dugo pričati, onda možemo i da krenemo.
***
No, ova knjiga priča jednu neverovatnu priču i istinite događaje te žene. Priče koje su se rodile i stvorile u Beogradu tokom osamdesetih godina, dok se razvijao rokenrol i dok je plenio gradom Novi talas. Priča kakva je mogla da nastane samo tada. U Beogradu koji je počeo da se budi i postaje neobuzdan i divlji. Takva je i ova tematika. Neobuzdana i divlja. Priča koja stavlja fokus na nekadašnje žene koje su bile rođene da budu primer seksa, vatre i hodajućeg požara. Žene koje su nosile simboliku fatalnosti u sebi, i žene koje su sebi predstavljale mač sa dve oštrice. Žene kakve su oduvek pokušavale da preslikaju druge žene. I žene, zbog kojih se umiralo, ubijalo i crkavalo, iznutra i spolja. Na najgori mogući način. Na način do koga može da dovede samo jedna divlja i neobuzdana žena. Tokom osamdesetih godina u Beogradu, razvijale su svakakve priče duša i prikazivali su se razni scenariji. Ovo je samo jedan u nizu od njih. Niko neće razumeti priče koje su se dešavale osamdesetih godina, do onih koji su ih živeli i prošli kroz njih.
-
Mesečev kamen
1.090 rsdPRVO POGLAVLJE
„Gospođice, stigli smo u Bari. Probudite se.“
Čula sam nežan glas, fine gospođe koja je sedela do mene.
„Hvala Vam najlepše…“, pospano sam odgovorila dok sam ustajala iz sedišta.
Mahnula sam joj dok je autobus lagano odlazio.
Na momenat sam zatvorila oči kada me ogrejalo popodnevno junsko sunce. Slan povetarac je nosio kroz vazduh miris Jadranskog mora.
Vratila sam se nedelju dana ranije iz posete porodici. Iskoristila sam odmor za ovu godinu i uzaludno ga potrošila.
Uputila sam se prema svom skromnom domu.
Otvorila sam vrata garsonjere, kada je sa kulinarskom kapom ispred mene iskočio cimer.
„Luna Amadora Marsali, dobro došla u svoj topli dom!“, široko se osmehnuo Enco i jako me zagrlio.
„Hvala. Tako mi je drago što te vidim. Gde je Mimi?“, toplina mi se razlila grudima. Nedostajali su mi moji cimeri i ova mala garsonjera u kojoj smo skromno živeli.
„Mimi je na putu do stana. Pogledaj“, pokazao je rukom na naš mali sto sa četiri stolice. „Špagete u čast tvog povratka.“
„Hvala, Enco“, zagrlili smo se još jednom.
„Ooo, tri nedelje bez tebe su bile dosadne. Dobro nam došla!“, radosno je govorila Mimi dok mi je prilazila u uniformi policajke i jako me zagrlila.
Seli smo da jedemo.
Dok su mi Mimi i Enco pričali šta sam propustila za ove tri nedelje, koliko sam bila odsutna, ja sam ih posmatrala kao da se nismo videli godinu dana.
Mimi, kestenjaste kose i korpulentne građe tela. Izuzetno lepa dama kojoj pristaje službena uniforma. Za razliku od nje, Enco je visok i mršav slikar, plave kose vezane u rep. Zajednička nam je godina rođenja i životi. Svi imamo po dvadeset osam godina i svi smo nesrećni i odbačeni od porodica. Tako da smo zajedno bili veoma srećni. Njih dvoje su bili deca iz doma. Slagali su se kao brat i sestra, i odavno su živeli zajedno. Onda sam im se i ja pridružila pre pet godina kada sam se našla u Bariju bez igde ikoga. Oni su tražili cimera zbog troškova stanarine a ja sam im došla kao poručena.
Pogledala sam u naše krevete. To su bile tri fotelje na razvlačenje. Stan nam je bio mali ali uredan. Živeli smo u četrdeset kvadrata. Jedna prostorija nam je bila sve. Ionako nam je služila da samo prespavamo. Enco je radio kako slikar na doku i skupljao novac da ode u Pariz. Mimi je često radila prekovremeno i štedela novac sa svojom dečkom da zajedno kupe stan i zasnuju porodicu u Veroni. Ja sam radila u veoma lepom butiku i pomagala sam knjigovodstvenoj agenciji. Skupljala sam novac da se vratim mom imanju na Siciliji. U stvari to više nije bilo moje. To je na prodaju već duže vreme, a ja sam sanjarka koja se zanosi da će to uspeti da kupi jednog dana…
Pošto su mi cimeri lepo ispričali kako je ovde bilo bez mene, došao je red da ja njima ispričam kako je protekla poseta mojoj porodici. Kako je bilo pre dve godine kada sam otišla u Milano da ih posetim, tako je bilo i sada. Jednostavno su me odbili uz napomenu da više nisam njihova i da su me se odrekli. Sramotu koju sam im priredila nikada mi neće oprostiti. Posle nedelju dana boravka u Milanu i uzaludno potrošenog novca u jeftinom hotelu, otišla sam kod sestre po ocu u Napulj. Bila sam lepo dočekana od zeta i njegove porodice. Provela sam dve lepe nedelje kod njih i zaboravila na svoju mamu, tatu, dva brata, njihove žene i decu.
U mojoj porodici ja sam treće dete koje nije trebalo da bude žensko, a verujem da im nije trebalo ni treće muško. Zapravo nikom nisam trebala osim babi i dedi dok su bili živi, a prerano su me napustili. Da je deda samo još godinu dana poživeo sve bi bilo drugačije.
Rekla sam mojim cimerima da sam stavila tačku na svoju porodicu. Ovo mi je bio treći neuspeli pokušaj pomirenja. Pet godina je prošlo od kako nisam sa njima. Nisam ni želela da živim sa njima u bogatom i okrutnom svetu bez emocija. Samo sam želela da imamo skladne normalne međuljudske odnose koji očigledno nisu bili mogući. Sad Ja kažem da je tome došao kraj. Imala sam mnogo razloga da ih zaboravim. Trebalo je ja njih da se odreknem, a ne oni mene. To bi bilo pravedno nakon svega.
Iz svoje male putne torbe sam izvadila svojim cimerima po skromnu pamučnu majicu kao poklon. Ipak sam bila na putu. Svom dečku sam kupila fin sat. Poželela sam ga, trebao mi je njegov zagrljaj i njegove utešne reči.
Pošto sam sa Mimi i Encom lepo ručala, oni su otišli svojim poslom. Raspakovala sam stvari istuširala se i sušila svoju sivu dugu kosu, prošaranu po kojim svetlim blanširanim pramenom. Zahvalna sam Bogu što mi je kosa prirodno prava i svilena, dovoljno je bilo da je osušim i da izgleda savršeno kao da sam bila kod frizera.
Zagledala sam se u sebe… Sviđale su mi se moje svetlo sive oči. Duguljasto ovalno lice su krasile moje ružičaste napućene usne koje su skrivale bele zube. Imala sam nos kao i moja baka, prav i pravilan. Zahvalna sam dedi što se oženio lepoticom na koju ličim. Jedino nisam zahvalna na bolu koji osećam kad ih se prisetim. Nedostaju mi… i to mnogo.
-
Stariji
900 rsdSipam sebi piće i pronađem na TV-u film „Goli pištolj“. Volim dobru komediju i volim da se izležavam, a možda su u pitanju i moje stare kosti.
Mrzim kad čujem interfon dok ležim. Nezadovoljno ustanem da vidim ko je u ovo doba.
– Stjuarte.
– Gospodine, ovde je gospođa Aleks Lines.
Moja plavuša.
– Pošalji je gore, i Stjuarte?
– Da?
– Nju nema potrebe da najavljuješ, ima slobodan pristup mom stanu.
– U redu.
Ovo nisam očekivao. Pre samo pola sata bila je sa mužem.
…
– Zdravo – pozdravlja me tiho.
– Zdravo.
– Prekidam li nešto? – pita me ljubazno.
– Samo „Goli pištolj“.
– Lesli Nilsen? – ozarila se.
– Da – potvrdim.
Prošla je pored mene i zaputila se ka TV-u.
– Dođavola! Dok stignem kući propustiću veći deo filma.
– Voliš ovo? – iznenadim se.
– Volim sve njegove filmove.
– Onda se smesti – predložim.
– Imaš li nešto za grickanje? – pita, ali ne sklanja pogled sa filma.
– Naravno.
Dok se Aleks smešta ispred televizora, ostavlja torbu i izuva štikle, ne primećuje ništa oko sebe.
– Volim ga – nasmejala se i okrenuo sam se ka TV-u. Scena sa kraljicom. Dobra je.
Pomaknem se i nazovem Stjuarta. Naručio sam grickalice i slatkiše.
– Nešto za piće? – pitam je.
– Aha.
– Šta?
– Aha.
Ma, je l’ mi ona to odgovara mehanički?
– Aleks! – proderem se.
– Molim? – cimnula se.
– Šta želiš da popiješ?
– Vodu – nastavlja da zuri u TV.
Stiže voda.
…
Ovo je smešna situacija. Doneli su nam grickalice, slatkiše, sipao sam nam vodu i dok se sve to dešavalo moja plavuša nije reagovala. Gledala je film i smejala se. Uživala je bez osećaja za ostale stvari oko sebe. Ili je ćaknuta, ili je od onih koji ne reaguju dok gledaju TV i čitaju. A ja? Ja sam gledao čas u TV, čas u nju.
– Reklame, šta imamo za hasanje? – okreće se ozbiljno ka meni.
– Posluži se.
– Lepo.
Otvorila je sve sto je bilo na stolu. Nikad nisam video da se neko toliko raduje hrani.
– Hrane li te kod kuće? – našalim se.
– Tvoje pošalice o hrani i meni me ne dotiču – izgovorila je nadmeno i nasmejao sam se.
– Imaš svu ovu hranu u kući? – šarala je pogledom.
– Ne, malopre su mi dostavili. Nisam znao šta voliš pa sam naručio od svega po malo.
– Volim sve. Ti?
– Očigledno manje volim hranu od tebe.
– Pa… – uvukla je noge ispod zadnjice.
– Dan mi je bio dug.
– Nisi večerala?
– Malo, pasta se ohladila dok sam pričala. Ne volim hladna jela.
– Ni ja.
– Ti i ja… – pogledala me značajno.
– Ne bismo uspeli?
– To me pitaš ili konstatuješ?
– Ne znam…Zašto si neoženjen u tim godinama?
– Nisam upoznao nikog koga sam želeo da zaprosim – priznam.
– Ali imao si veze?
– Naravno.
– Ozbiljne?
– Da, bio sam sa par žena u ozbiljnim vezama.
– Ali ne dovoljno ozbiljnim za brak?
– Ne. Šta je sa tobom?
– Pa…imala sam neozbiljne veze do Krisa, on mi je bio prva ozbiljna veza, venčali smo se i…
– Kad?
– Pre pet godina.
– Nemate dece?
– Ne.
– Zašto?
– Pa…komplikovano je.
– Shvatam.
– Ne tako…ja nisam sigurna da li želim decu – ugrizla se za usnu.
– To nije neuobičajeno – ni ja nisam siguran da ih želim.
– Hvala – nasmejala se.
– Samo mislim da nemam taj instinkt – slegnula je ramenima.
– Ima vremena, mlada si.
– Znam šta ne želim.
– Šta kaže Kris na to?
– Nisam mu rekla.
– Takva tema nije iskrsla u braku?
– Bili smo fokusirani na firmu.
– Zajedno ste je osnovali?
– Da.
– Zašto onda izgleda kao da si ti glavna? – prepoznao sam to.
– Ne, firma je Krisova, ja samo…
– Upravljaš njom. Nije teško zaključiti, ja sam veliki klijent, a ti radiš sa mnom. Oni tipovi na večeri…ti si vodila glavnu reč.
– Dobra sam u svom poslu. Kad smo kod posla imam dobre vesti. Pronašla sam dva naselja i već pregovaram sa ljudima oko preseljenja.
– To jesu dobre vesti.
– Jesu…o filmu.
I tek tako prestali smo da pričamo.
-
Izbeglica ljubavi
1.000 rsdProlog
Bio je 11. jul 1995. godine.
Dan uoči Petrovdana…
Plamen je bio svuda oko mene.
Ne, nisu gorele lile.
Gorele su kuće.
Gorela je Bosna.
Umesto dečije cike, čuli su se udaljeni pucnji i leleci.
Gledala sam kako plamen liže i guta moj dom. Kako palaca jezikom kroz prozor da dohvati krov. Pucketala je vatra, pucketale su puške, a ja sam skamenjeno stajala.
Osećala sam nepodnošljivu vrelinu i spržen miris drveta. Strah me obavio kao plašt. Ledila sam se. Sve je mirisalo na smrt. I pored tolike toplote moja krv se sledila.
„Divna, kćeri, beži koliko te noge nose. Beži! Ovde više nema nikog! Gotovo je! Beži prema šumi! Idi, sine, prema Drini!“, povikala je stara komšinica Stanka pokazujući rukama kuda da krenem.
Skrenula sam pogled prema njoj. „A šta ću ako se pojave mama i tata? Kako će me naći?“, pitala sam nju dok sam se pitala isto.
Tata je nestao prošle godine. Mamu sam čekala već deset dana da se vrati kući iz susednog sela u koje je otišla po hranu. Kući koja sad gori, koje više neće biti. Gde li ćemo spavati?
„Beži Kćeri!!! Nema njih više! Nema!!! Beži odavde!!! Trči!“, proderala se i mlatila štapom kao da me tera.
Shvatila sam…
Krenula sam…
Trčala sam…
Plakala sam…
Nema mame…
Nema tate…
Nema kuće…
Lomile su se suve grančice pod mojim nogama. Mesečeva svetlost se probijala kroz krošnje drveća. Rukama sam razgrtala rastinje. Nogama sam zapinjala za ostrugu koja mi je gulila kožu. Borila sam se da idem, da hodam. Sati su prošli i bila sam daleko od svog doma. Žeđ i glad su me savladale.
Gde sam pošla sama, zapitah se? Kuda ću sama? Čemu ovaj život? U ratu već odavno živim. Ako već nema mame i tate, što bih i ja bila na ovoj zemlji bez njih.
Očaj je preplavio mojih petnaest godina. Nije više bilo straha, nije bilo nade, nije bilo želje. Bila je prisutna potreba da legnem na zemlju i molim je da me proguta. Da me primi u svoju utrobu i skrati moje muke.
Stala sam na malenoj čistini usred šume. Čučnula sam pored jednog panja. Htela sam da odustanem od Drine iako sam je u daljini čula kako huči. Onda se začuo tih jecaj…
Shvatih da nisam sama.
Ustala sam i krenula prema zvuku.
Našla sam malenog dečkića. Sedeo je na ćebencetu i jecao. Bio je sam.
„Oh, maleni, ko te je ovde ostavio?“, prišla sam mu i pogledala ga.
Umesto glasa, pružio je svoje malene ručice. Uzela sam ga u svoje naručje i zagledala se u male tužne oči pod plavetnim mesečevim svetlom.
Procenila sam da ima oko godinu dana. Skoro da je još bio beba. Nisam mogla tu da ga ostavim niti sam mogla da odustanem od sebe kako sam planirala. Morala sam da nastavim dalje.
Zora je bila na pomolu dok sam se bližila Drini. Videla sam konvoj ljudi, traktora i kamiona. I oni su bežali. Potrčala sam da ih stignem. Vikala sam i mahala jednom rukom dok sam drugom stezala malog dečkića.
Videli su me.
Pomislih kako ima nade za nas dvoje. Kako smo spašeni.
Videla sam Drinu!
Videla sam Srbiju. Zemlju kojoj zapravo po nacionalnosti i pripadam.
Još brže sam potrčala, i samo Bog bi znao kako sam izgubila ravnotežu i počela da padam. Jedino što sam mogla, a to je da poturim desnu ruku, jer sam u levoj držala detence. Ispružila sam dlan i na njega se dočekala. Odjeknuo je bol kroz plećku i rame. Kao da mi je neko duboko zabio nož. Zaječala sam.
„Dete polako, poginućeš!“, podizala me jedna žena.
„Neću, dobro sam“, drhtavim glasom sam rekla podižući se na noge.
„Hajde sine ovamo, ima mesta na traktorskoj prikolici za tebe i njega“, doviknuo je čovek.
„Kako se zoveš i ko ti je to?“, pitala me žena dok me vodila prema prevoznom sredstvu.
„Zovem se Divna. Ovo je moj brat Petar. Prezivamo se Vidić“, slagala sam je za detence.
Nisam želela da mi ga oduzmu. Spasao mi je život i zvaću ga Petar jer je Petrovdan. I slagaću da mu je danas rođendan. Reći ću kako su ga moji roditelji kasnije dobili i da je zato velika razlika između nas. Meni je petnaest godina, njemu nek bude godinu dana.
Pogledala sam u Petrove mile plave oči. Bio je miran, ćutao je i grlio me malenom ručicom. On mi je trenutno bio sve što imam na ovom svetu i neizmerno sam ga zavolela.
Nakon nekog vremena našli smo se u sigurnoj zemlji. U Srbiji. Daleko od rata, daleko od vatre, daleko od krvi.
Sunce je bilo visoko na nebu dok smo putovali. Spustila sam Petra pored sebe da malo odmorim ruke. Gledala sam ga kako spava na džaku punom nečije garderobe. Bila sam srećna što ga imam, što se i pored teške patnje pojavio razlog da živim dalje.
„Jao, Divna… Rame ti je spalo. Kuku meni, da nisi slomila?“, zakukala je žena do mene i počela da me pregleda.
Krckalo je nešto u predelu plećke.
Trpela sam bolove i ubeđivala je da mi nije ništa. Da sam dobro. I osećala sam se dobro. U Srbiji smo. Ali ona nije odustajala. Cepala je podsuknju i pravila mi utegu oko ramena i desne ruke, to je bilo bolno.
I bilo kako bilo, bar smo živi i imam plavookog malenog Petra.
-
Ponovno rođenje
1.000 rsdProlog
Stojim pored rešoa i čekam da provri voda. Nikad nisam volela da pijem kafu ovako kasno ali ove večeri mi baš treba. Obično popijem jednu kad dođem u noćnu smenu i to oko 19h, a kasnije pijem samo čaj. Zakuvavam kafu i sipam tri šoljice, za sebe, za Miru ‒ moju najbolju prijateljicu i za dr. Milana koji je sa nama dežuran. Sedam na dvosed u dežurnoj sobi i prislanjam šoljicu nosu udišući prelep miris kafe. Mmm… mmm… Ne znam zašto sam blago uznemirena ali večeras nešto treperi unutar mene. A nije posao u pitanju… Čujem Mirine korake, koja kao furija uleće u sobicu i sa vrata govori:
„Čoveče, trebalo je da odem u Norvešku kad sam mogla, ovo ovde je haos!“
Zatim baci pogled na mene, pa na šoljicu, pa pita:
„Srce, jesi li dobro? Odmori ti malo, digni noge, ja sam sad u spidu i pomoći ću Milanu šta god zatreba. Naporne su ove noćne a ti si bogami preterala!“
Grdi me moja drugarica. Možda sam preterala, ali to je moj život sada. Uglavnom posao. Nisam stigla ni da klimnem, kad čujemo Milana kako nas doziva:
„Devojke, pokret, javljaju stiže nam pacijent sa dve prostrelne rane!“
Mira već skače pa vuče i mene i u trku zakopčavamo uniforme, vezujemo kosu i navlačimo rukavice. Hitna je već na samom ulazu. Čoveče, pre samo minut sam ležala i mirisala kafu. Al’ to je cena urgentne službe, nikad nisi miran. Otvaraju se vrata od kombija i čujem Milana kako govori:
„Polako ljudi, pazite na njega, nemojte ga mnogo pomerati!“
Krajičkom oka vidim da je mladić u pitanju. U jebote, tako je mlad, a već je metak u njemu! Odmahujem glavom a Mira mi šapuće:
„Srce, zovi odmah salu da se spreme, mi mu ovde ne možemo mnogo pomoći.“
Kratko klimnem i čim ga prebacimo na pokretni sto krećemo prema liftu. Na sredini hodnika blizu pulta sa telefonom refleksno bacam još jedan pogled na mladića.
Ostajem bez daha… Gušim se… Gubim se…
„Srce, jesi li dobro?“
Čujem Miru kroz izmaglicu. Čujem je, ali ne mogu dalje.
„Saberi se odmah! Zovi salu, ovo smo videle već sto puta! MINA!!! Plašiš me srce, šta ti je pobogu?!“
Šapatom progovaram, još uvek ne verujući:
„Ovo je moj muž.“
Sada Mira ostaje bez teksta, oči joj se u šoku šire a zatim dodajem još tiše:
„Ali on je već mrtav!“
Nema me, padam u bezdan…
-
Zverka
900 rsdPROLOG
– Klubovi „Luks“, braća Belov.
Moj otac je bacio debelu fasciklu na moj sto, zatim se mirno smestio u stolici preko puta mene. Džejson Lorens, moj šef, moj otac, moja podrška u životu i kreten za ostatak svetske populacije.
– Dobro jutro i tebi oče – pozdravim ga.
– I dalje sam ljut na tebe, Adriana.
– Oboje znamo da to ne traje dugo – nasmešim se osmehom koji čuvam samo za njega.
– Poštujem tvoj život, ali Danilo je bio čovek na mestu.
– Daniel, tata, Daniel, ni ime mu nisi zapamtio.
– Ime nije bitno, važno je da te trpi – ističe, po njemu, ozbiljan problem.
– Ne želim tipa koji će umeti da me trpi.
– Nego?
– Pa za početak, bilo bi dobro da se ne boji mog oca.
– Dušo, svaki tvoj dečko mora znati jednu stvar. Nestaće sa lica zemlje ukoliko te povredi, zato i treba da me se boji.
Moj otac smatra da je vreme da se udam, ali isto tako smatra da se moram udati za mlakonju kome ću šefovati. Bolje ja njega da kecam nego od mene. Ah, živote.
– Prestani da se petljaš u moj ljubavni život, mene ne interesuju tvoje ljubavnice – kažem mu po ko zna koji put.
– Aha.
– Nema veze, preskočimo to. Vratimo se na posao. Šta sa ovim klubovima?
– Braća Belov su nam jako važni klijenti. Gomila tužbi, gomila para. Oni su vlasnici šezdeset noćnih klubova pod imenom „Luks“.
– Šezdeset? – izbuljim oči.
– Tako je, uglavnom su sarađivali sa Maksimom ili Aleksom, ali kao što znaš Maksim neće raditi godinu dana a Aleksa mora na operaciju.
– Znači, sada su oni moj problem?
– Tako je. Oni su veoma važni klijenti i koliko god njihovi zahtevi bili čudni trudićeš se da ih ispuniš – kaže mi ozbiljno.
– Šta to znači?
– Imaćeš pune ruke posla sa ovim klubovima.
– Obično ne radim ovu vrstu posla.
– Adriana, jednog dana ćeš me naslediti, vreme je da saznaš kako zapravo funkcioniše firma. Ne možeš uvek da biraš šta ćeš da radiš.
– Znam kako funkcioniše firma.
– Znaš li? Nisam opstao tolike godine zato što sam jahao „Pravdu“, braća Belov donose novac.
– Da li su oni kriminalci? – namrštim se. Moj otac brani kriminalce?
– Naravno da nisu – brecnuo se.
– Samo sam pitala.
– Ostaviću te da se informišeš. Imaš sastanak sa najstarijim bratom ponedeljkom u devet i po potrebi.
– U redu, biću spremna.
– Ne sumnjam u tebe, vidimo se kasnije, dušo.
– Ćao, tata.
Belov, a? Pa da vidimo ko su oni.
