1. Testament

Napokon. Nakon godina učenja, dobila sam diplomu na radost moje majke, bake i deke, i naravno pokupila novac od njih. Drugi korak je pronaći posao, ali tek nakon što posetim rodni grad mog oca. On je, nažalost, umro. Ali to je u redu, jer ga nisam poznavala. Bio je samo davalac sperme, bukvalno. Moja majka je nabavila njegovu spermu u banci sperme, jer kao i svaka zaposlena žena koja nema vremena za ljubav, isplanirala je trudnoću, porođaj, moj život i sve to za manje od sat vremena. Takav je tip žene je moja majka, rođeni organizator.

Jedino u čemu se malo preračunala je to da je moj biološki otac mogao saznati moj identitet. Što je i uradio. Nikada me nije potražio, niti zahtevao nikakva prava, ali znao je ko sam ja. Ono što me je najviše šokiralo jeste činjenica da mi je ostavio nešto. Bar tako kaže njegov advokat i to je jedan od razloga zašto se sada pakujem. Želim da znam ko je on bio i šta je radio. A najviše od svega, želim da znam šta mi je to ostavio. Nisam sponzoruša, jednostavno me interesuje.

Naravno slažem majku kuda sam naumila, jer mi nikad ne bi dozvolila da odem. Ali, sa druge strane, ja sam fino dete koje će otići na odmor, koji zaslužuje, jer me je ipak fakultet istrošio.

* * *

Nakon dugog putovanja, na aerodromu me čeka tip koji drži tablu sa mojim imenom. Ajme, osetim se važno.

– Zdravo, ja sam Tea – pažljivo odmerim tipa dva sa dva. Koliko je visok toliko je i širok. Ne znam da li ga je lakše zaobići ili preskočiti.

– Ja sam Vaš šofer – progovori dubokim glasom kao da se nalazi na dnu bureta.

– Možeš me zvati Tea – čekam da mi kaže ime.

– Debeli Gringo.

– Razumem ovo debeli, ali Gringo? Definitivno nisi iz Meksika – zaključim naglas.

– Nadimak mi je dao Vaš otac – istakne ponosno.

– Pa… – šta da kažem?

– Hoćemo li? – pitam ga.

– Ovuda.

Ugledam limuzinu i umalo mi ne ispadnu oči iz lobanje.

– Vozićeš me u limuzini? – obradujem se.

– Naravno, izvolite – još mi i vrata otvori. E moja ti, do sad si se zabavljala sa kretenima koji nisu ni čuli za otvaranje vrata dami.

– Hvala, Debeli Gringo – bila sam ljubazna.

– Koje ti je pravo ime? – pitam čim uđem u auto.

– Debeli Gringo – odgovori mi ozbiljno i upali auto.

Izvadim telefon i nazovem Ateu, moju najbolju prijateljicu, ona jedina zna gde sam.

– Sletela si? – pita me.

– Pre dva minuta i čik pogodi? Imam vozača i prevoz limuzinom.

– Ne seri! – drekne i udaljim telefon.

– Jutros sam to obavila. Zovem da te podsetim na obećanje. Čim izvidim sutuaciju, dolaziš.

– Naravno. Znaš da uvek možeš da računaš na mene.

– Znam, a sad da čujem šta ima novo kod tebe.

Nakon ugodne vožnje i tračarenja sa Ateom, Debeli Gringo nas je dovezao ispred najveće vile koju sam u životu videla. O ogromnom zidu kojim je ograđena, neću ni da počinjem. Nisam sačekala da mi otvori vrata već sam izletela iz automobila.

– Jebote, je l’ moj otac don Korleone, ili neko njemu sličan? – pitam u šali.

– Ne, on je bio don Karlo.

– Molim? Zvao se Matijas Peri, kakav sad Karlo? – na um mi padne Karla del Ponte ili neki gej Karlo. Nije valjda moj biološki otac bio gej?

– Gospođice, jeste li tu? – Debeli Gringo mi maše ispred nosa.

– Tu sam, hajde da obavio ovo.

– Izvolite.

Uđemo u vilu kad ono u redu ispred mene čekaju ljudi. Muškarci i žene obučeni u uniformama, stoje mirno kao u vojsci. Niti zbore niti govore. Niti osmeh niti mrštenje.

– Vaša posluga – Debeli Gringo me obavesti.

– Ja imam poslugu? – mene samo služe u restoranima.

– Naravno, ostali čekaju u kabinetu.

– Onda idemo.

Do kabineta smo išli liftom. Hej, lift u kući, pa ti vidi.

Lift se zaustavlja i dočekuje nas stariji gospodin, izgleda pa… kao da je izašao iz nekog niskobudžetnog filma.

– Gospođice Tea, moje ime je Faruk. Ja sam bio desna ruka Vašeg oca – i on je sav ponosan dok izgovara to „Vašeg oca“.

– Faruk? Turčin? – isuviše je beo za Turčina.

– Poreklom sam iz Meksika.

– Čekaj malo. On je iz Amerike – pokažem prstom ka Debelom Gringu. – A zove se kao Meksikanac, a ti si iz Meksika, a zoveš se kao Turčin? – ma je l’ ovde neko mene jebe?

– To je tačna konstatacija.

– Da nije ovo skrivena kamera? – ovi tipovi su mi mutni kao reka Nil. Nije da sam ikada videla reku Nil, ali učila sam dovoljno o njoj.

– To su nam kodirana imena – Faruk obrazloži.

– A jel’te? Da ne radite za CIA? KGB? Interpol? Federalce? – nabrajam. Muškarci se pogledaše u čudu. Ma gledaju me kao da sam pala sa kruške.

– Šalite se. – Faruk klima glavom.

– Zašto šapućemo? – i ja klimam glavom. Možda je to ovde neki običaj.

– Čeka nas advokat i ne brinite, ja Vas štitim – Debeli Gringo se ispravi sav važan i u tom trenutku puče dugme sa njegove košulje i pogodi me u nos.

– Au! Mogao si oko da mi isteraš! – pipam nos da vidim da li je još uvek tu. Tu je, dobro je.

– Izvinite, gospođice, to mi se često dešava – priznao je posramljeno.

– Izgleda da ćeš morati da me štitiš od svoje košulje, i kupi majicu – protrljam nos.

– Kako Vi kažete – odgovori sav pokunjen.

– To je bio predlog.

– Naravno. Uđimo.

– Samo trenutak Gringo. Gospođice, unutra ne smete da pokažete strah. Upamtite, Vi ste sada glava – kaže sav ozbiljan Faruk.

– Ja sam glava? Pa… imam glavu – zvuči logično, valjda.

– I ne dozvolite da Vas zaplaše.

– Ko? Advokat? Pričala sam sa čovekom, zvuči kao Dambldor – slagaćemo se odlično.

– Ko? – pita Faruk.

– Dambldor? Hari Poter? Nije valjda da ne znate za Harija Potera? – e pa sad su me najviše šokirali.

– Nismo čuli za njih, biće da su od nekih novijih – trlja bradu.

– Pa poslednji deo je izašao 2016. godine, „Ukleto dete“, ali prvi je izašao bogami još 1997. godine.

– Ma šta kažete? – Gringo debelo razmišlja.

– Ma šta ti je čoveče, kako niste čuli za Harija Potera? Pa čak su i film snimili po njemu. I to sedam nastavaka filma. Zapravo osam, sedmi deo je snimljen iz dva dela.

– Istražiću to. Ne brinite. Ne znam kako nam je promakao taj Poter, ali neće on još dugo – Faruk mi obećava.

– Zašto? Mlađe generacije ga obožavaju – Hari Poter je besmrtan.

– Hoćete da kažete da ga deca vole? – izbuljio je oči.

– Naravno, ma postao je klasik.

– Deca nisu naše područje, ovi tinejdžeri ‘ajde i da prođu, ali deca… ne – namrštio se.

– Ma šta ti je, pa i odrasli ga vole.

– Istražićemo, ali za sada moramo da se fokusiramo na druge stvari. Uđite.

– Hvala – ludaci. Kako bre nisu čuli za Harija Potera? Istražiće ga. Ha!

Mogli su da me upozore da nećemo biti sami, pa prostorija je krcata. Nekoliko muškaraca i nekoliko žena, a da bude još neprijatnije, svi bulje u mene kao da mi je izrasla još jedna glava.

– Dobar dan – kažem kulturno.

– Divno, još rodbine – frkne zgodna crnka koja je obučena u crno pa čak ima i onu mrežu na glavi, kao da se brani od komaraca. Sačuvaj me Bože ove mode.

– Jesmo li napokon svi prisutni? – pita onaj advokat Dambldor, prepoznala sam mu glas.

– Svi su ovde – Faruk se uozbilji, a Debeli Gringo reklamira svoj stomak. Boli ga uvo što mu je otpalo dugme i još izgleda kao da će da bije nekog. Ne daj Bože da taj nekog uhvati, polomiće ga dok kažeš keks.

– Onda da počnemo – pročistio je grlo i stavio naočare.

Vidi ga… Slatkiš kao Dambldor. Istopim se od miline.

PROLOG

– Gospođice Daglas, imate li da kažete nešto u svoju odbranu? – pita me stariji detektiv dok me onaj mlađi samo posmatra. Ne mogu da verujem da sam završila u policijskoj stanici, ponovo. Otac će me ubiti.

– Naravno da imam ali nisam sigurna da Vi imate vremena za moju priču – odgovorim ozbiljno.

– Ne brinite imamo mi dovoljno vremena – iskrivio je brk i stavio svoju ruku na naslon stolice u stilu nekog detektiva iz krimi-serija prošlog veka.

– Onda sedite – uputim mu osmeh i ispravim se.

– Sve je počelo onog dana kada sam se spremala da bacim tipa sa mosta. Da me nije pozvala moja majka i izložila mi svoje lude planove ništa od ovog se ne bi dogodilo! – moja majka je stvarno luda. – Kažite mi, molim vas, koja to majka traži muža za svoju ćerku koja ima tek dvadeset i sedam godine?

– Spremali ste se da bacite tipa sa mosta? – pogleda me u čudu.

– Pa da, tako zarađujem.

– Zarađuje tako što bacate ljude sa mosta? – raširio je oči još više u neverici.

– Ponekad, imam različite metode, nekad ih upucam, izbodem nožem, otrujem, sameljem u industrijskoj mašini za meso, pregazim kolima… – pokušavam da se setim svih svojih metoda za ubistvo.

– Čekajte malo… Vi ubijate ljude? – uspravio se.

– Hello, to sam maločas rekla – je li on glup ili gluv?

– Priznajete da zarađujete novac ubijanjem ljudi? – trepnuo je nekoliko puta kao da je pokvaren. Ma šta je njemu?

– Naravno, ponekad ih i mučim, ne mogu samo hladnokrvno da ih ubijem, to ponekad nije pravedno a i, priznajmo, nema tu zabave.

– Vi to radite iz zabave?

– Ne, nego zato što su loši ljudi zlikovci, silovatelji, ubice, nasilnici a neki su samo kolateralna šteta, moram da upotpunim priču – ne mogu ubiti samo glavnog negativca i završiti priču posle dva poglavlja.

– Priču? Čime se vi bavite, gospođice Daglas? – napokon se oglašava mlađi detektiv. Dobro je, ume da priča.

– Pišem kriminalističke romane. „Gospođica Luda“ – istaknem ponosno. – Znam, znam, ime mi je ludo, ali u moju odbranu bila sam šašava tinejdžerka kad sam počela sa pisanjem, nisam baš očekivala da ću se proslaviti – izdeklamujem vedro i odjednom se začuje glasno TUP.

– Je li se on to upravo onesvestio? – pogledam u starijeg detektiva koji leži na podu. Jednostavno je pao.

– Jebote, nisam znala da sam toliko poznata, definitivno moram da tražim veći procenat zarade od izdavača.

Mia

– Nikad, slušaj me dobro, nikad više nećeš pipnuti nijednu ženu – nagnuo ga je preko ivice mosta spreman da počini prvo ubistvo u životu.

– Mia!!!! – glas moje majke se prolomi celom kućom.

– Jebote kevo, koji ti je đavo? Hoćeš li da me ogluviš? – okrenem se besno u pravcu vrata moje sobe. Gde je ona uopšte? Kunem se da je glasnija od trube.

– Pripazi na jezik, gospođice, i silazi dole imamo goste! – vikne još glasnije, ako je to uopšte moguće.

– Ne mogu, upravo se spremam da bacim tipa sa mosta! – okrenem se ka laptopu.

– Baciću ja tebe, silazi dole!

– Isuse, ala je naporna – prevrnem očima.

– Pa Vejde, izgleda da imaš sreće, poživećeš još malo – sačuvam otkucan tekst i sklopim laptop. Bolje da odem do majke.

Ne mogu da verujem, zar opet? Prevrnem očima i siđem niz stepenice.

– Mia, ovo je moja nekadašnja kolegInica sa posla Tina, a ovo je njen sin Sem – majka mi ljubazno predstavlja goste. Moja majka je bivša manekenka koja i dan danas izgleda mrak, a ja sam naravno lepa na nju, međutim ova njena koleginica je ispeglana, toliko je zategla lice da ne može da se nasmeje kao ljudsko biće. Podseća me na karikaturu, a njen sin? Pa on je čist gej. Kako znam? Moj najbolji prijatelj je peder, ili gej kako kažu u Evropskoj Uniji.

– Drago mi je, ja sam Mia, jedinica i ponos moje drage i prelepe majke – nabacim veštački osmeh i izludim majku. Šta? Ti si me zvala?

– Sedite molim vas – moja majka ponudi i svi se smestimo.

Sranje, koliko je sati? Skoro će pet, obećala sam koleginici da ću je menjati na kratko, moram da se rešim ovih ljudi za deset minuta. Misli, pišče.

– Kako vam se dopada grad? – pita moja majka.

– Miran je, nismo mogli više da izdržimo u Los Anđelesu, tolika buka – Tina zamahne veštačkim noktima, ako ne pripazi iskopaće nekome oko.

– Seme, kako fakultet? – pita ga moja majka.

– Odlično, upravo sam diplomirao – kaže Sem piskutavim glasom i odmahne rukom kao majka. Lažno se zakašljem da prekrijem smeh a majka me izrebri pogledom.

– Šta si studirao? Modni dizajn? – pitam vedro.

– Da, kako si znala? – oduševljen je.

– Tvoja garderoba govori sama za sebe – koja je usput više ženska nego muška.

– Hvala, sam sâm je sašio.

– Naravno da jesi – nasmešim se.

– Seme, Mia bi mogla da ti pokaže grad? – moja majka se naravno ubacuje. Volim moju majku ali ono za manekenke i pamet je totalna istina, dobro poluistina u njenom slučaju.

– Voleo bih to, usput bih mogao da ti dam par saveta o izboru garderobe – odmeri me tip onako s visoka.

Stvarno? Kači se sa mojom omiljenom duksericom? To mi je duks za pisanje, donosi mi sreću i inspiraciju.

– A ja ću ti zauzvrat pomoći da pronađeš dečka – tùšē.

– Mia! – vikne moja majka.

– Molim? – manekenka i njen sin izbulje uči.

– Moj sin nije gej – počastila me, pa rekla bih sa namrgođenim izrazom lica ali ne vidi se od previše botoksa.

– A ja sam još uvek devica – zatrepćem i ustanem.

– Moram da idem, bilo mi je drago što smo se upoznali, nadam se da nećemo skoro ovo ponoviti – namestim lažni osmeh i odem u svoju sobu.

Povodadžijski podvizi moje majke su upravo postali očigledni, ranije su bili suptilni, ali danas? Potpuna katastrofa.