Осип Мандељштам (1891–1938)

[ПУСТИ МЕ, ВОРОЊЕЖУ]

Пусти ме Вороњежу, и слободан ћу бити:
Спустићеш ме, ил’ ћеш ме сломити,
Испустићеш ме, ил’ повратити скроз,
Вороњеж – настраност – Вороњеж, врана, нож.

Април 1935.

Николај Мајоров (1919–1942)

[БЕШЕ ПРОЛЕЋЕ ТАДА]

Беше пролеће тада. И поред
Јаме за смеће, на дворишту,
У простом строју, ко кућа ред,
Постројавала се деца, ко на бојишту
И тукла се часно. Руке су знале
Тући у груди, леђа или бокове,
Ал’ лица се нису дотицале
Те мршаве руке њихове.
А иза реке предели зијали.
Тамо су се збијени војници прости,
Жестоко у рововима тукли. И убијали
Људе исте као они, без милости.
А ми смо расли не схватајући,
Зашто су се пукови нашли тамо:
Зар се и одрасли тако играјући
Туку међусобно, песницама само.
Прошао рат. Ал је нама остала
Истина проста, коју смо сазнали:
Да су деца више жалости имала,
Него што су их одрасли имали.
И сада опет рат препун зала.
Већ су и велики градови пали.
И права крв је сада капала,
Које смо се некада бојали.

Борис Смоленски (1921–1941)

[ЈА ЋУ СЕ ВЕЧЕРАС ГУШИТИ У ДИМУ]

Ја ћу се вечерас гушити у диму
Оштром, дуванском, што кади,
И мислићу о непознатим људима
Који су умрли одвећ млади.

Који ће јутрос ил’ ноћи ове
Неочекивано или несрећно павши,
Умрети, не дописавши неравне редове,
Не волевши, не доказавши, не дочекавши.

1939.

Александар Ривин (1915–1942)

[ЕВО]

Ево, и рат ће велики наступити.
У подруму наћи ћемо места.
Тишина ће се са душом слити
И на под ћемо лећи сместа.

Мени, безруком, суђено биће
Да са дечацима останем сам,
Да под бомбама крадомице
Јурим безглаво на кино журнал.

Ко листић неки године лете
А смрт се поново са дна диже.
Ти си, ко и ја, природе дете,
Лепа као она, и још више.

Топола, у чистом пољу висока дама.
Шта она о рату може знати?
Крвљу је заједничком заливана,
Сад ће је до земље одрезати.

И мене ће у чистом пољу
Тане у чело пољубити. Великодушни
Ветар поменуће порочност моју,
А опело ће одржати поп ваздушни.

Већ су за тебе и гроб нашли.
Ох, мртве будити никако нећу.
Само, у подруму све ме плаши,
Док, још жив, седим уз свећу.

О, Сева, Сева, мили Сева,
Плавошапа ти си свиња.
Лешеви с десна, лешеви с лева,
Одозго врана, са стране ја.

Јан Сатуновски (1913–1982)

[МАМА, МАМА]

Мама, мама,
кад ћемо стићи својим
кућама,
кад ћемо видети
дворишта у крају
и слушати
како суседи разговарају:

– Боже, тако смо се бојали,
тако смо бежали,
а ви?
– Ми смо живели у Андижали,
а ви?
– Ми смо у Сибиру били,
а ви?
– А нас су убили.

Мама,
тако бих већ кући хтео,
и да све што је било прође
и да све што је добро дође.

Владимир Бурич (1932–1994)

ХАРКОВ. ПРОЛЕЋЕ 1940.

Моја школска другарица и ја
седимо на ивици провалије

Она ме задиркује
показујући ми језик
на коме је
прилепљена чаура малокалибарског метка

Гледамо удаљени дим фабрика
бело окречене кућице
цркву
пијачни трг
сељанку која је зашла у шталу из ограде
и мокри стојећи
малене фигуре студената
што леже на стрелишту

Влажни ветар
доноси
мирис барута и свежег хлеба

Георгиј Иванов (1894–1958)

[РУСИЈА-СРЕЋА]

Русија-срећа. Русија, светлост која сија.
А можда, уопште, не постоји Русија.
И над Невом залазак горети престао,
И Пушкин на снегу није умирао.
И нема Петербурга и Кремља нема –
Само снег, снег, снег и поља снена.
Снег, снег, снег. А ноћ ће дуга бити
И снегови се никад неће истопити.
Снег, снег, снег. И тамне су ноћи
И оне такве никад неће проћи.
Русија-тишина. Русија је прах.
А можда је Русија само – страх.
Конопац, метак и хладна шума
И музика од које силазиш са ума.
Конопац, метак и затворске зидине,
Над оним што на свету нема име.

Јевгениј Кропивницки (1893–1979)

[У КРАЈУ]

У крају кога кућице
Бедне красе,
Двојица просјака, на крају улице,
Потукла се.

Тукли штакама, са пуно воље,
Један другог по носу.
Онда су мирно отишли пољем
Кроз свежу росу.

Ишли су, ишли, убоги безмерно,
И зауставили се пред храмом,
На прагу светилишта, смерно.
Стајали дуго тамо.

Николај Глазков (1919–1979)

[УХВАТИЛИ КРАДЉИВИЦУ]

Ухватили крадљивицу
Што је украла узицу.
Кривични органи, радознали
На суду је упитали:

„Кажи нам крадљивице
што ти је стало до те узице?“
Одговорила је, зашто крити:
„Хтела сам се обесити.“

Игор Хољин (1920–1999)

[ОГРАДЕ]

Ограде. Плакати.
Рекламе. Вешернице.
Шупе – разног отпада
гробнице.
Светли небеска плава дубина.
Бараке. У њима пријатно. Тишина.
Огледала. Комоде. Понеко канабе.
У тапетама стенице. На столу бубашвабе.
Висе абажури. Таванице замагљене.
У предсобљу леже лењиве жене.
Мужеви на послу. У кухињи старице суве.
Свуда наоколо врте се досадне муве.