Жан-Жозеф Рабеаривело (1901. или 1903. или 1904–1937)

НЕКА ДРУГА

Растопимо заједно све звезде
у лонцу времена,
расхладимо их потом у мору
и постаће хрпа китњастог камења.
Скамењени самртник, ноћ,
сместиће у њу читаво своје срце
и сву тугу коју она има за своје воденично камење
које се распада, распада
попут пепела које ветар додирне,
с љубављу истеше призму.
Али она је светла стела
Коју ће уметник подићи на свом гробу невидљивом.

Малколм де Шазал (1902–1981)

ЛИКОВНИ СМИСАО

***

Долине су грудњаци ветра.

***

Сиво је пепељара сунца.

***

Муња је секира светлости; а светлуцање, груди.

***

Киша је чиода воде, и игла светлости у напрску ветра.

***

Руже су млечни зуби сунца.

***

Људски глас је подне звука.

***

Дојка је јабука у крушци са које стрши зрно грожђа. Дојка је највиши степен стопљеног: сви плодови у једном.

***

Боје су зглобови Светлости. У блеску, сунце створи лакат; у блистању, сунце савија колена да би четвороношке ходало по стварима.

***

Алхемија је само кључ Љубави.

Жан Амруш (1906–1962)

БЕЛЕШКА

Моје речи се помаљају у мени
Попут преливајућих мехурића
Који умиру у тужним водама.
Не рекох ништа што је моје,
Не рекох ништа што је моје,
Ах, откријте ми порекло
Речи што певају у мени!
Нисам могао слике да стварам
Нити да гомилам речи враџбина,
Која ће рука сложити ствари
У ништавилу мога сећања.
Одједном их распрснути
У воћу стране љубави.
Јесте ли рука Анђела у мени присутна или одсутна?
Да ли Божија рука води бригу с друге стране о себи самој?
Шта ће ми рећи судбина тих непознатих речи?
Чега су они гласници?
Чији сам ја гласник?

Леополд Седар Сенгор (1906–2001)

ТОТЕМ

Треба да га сакријем најдубље у себи
Претка с кожом олује муњама и громом избраздане
Моју животињу заштитницу треба да сакријем
Да пробио не бих разрушио брану саблазни.
Моја је верна крв што верност захтева
Штитећи голи ми понос од
Мене самога и од охолости срећних раса…

Едмон Жабес (1912–1991)

ПЕСМА СТРАНЦА

Тражим
човека којег не познајем,
који не беше никада толико ја
колико тада када сам га тражио.
Имаш ли моје очи, моје руке
и потпуно једнаке мисли
у остацима овог времена?
Период хиљаду бродолома,
Море престаје море бити
постаје смрзнута вода гробова?
Али, много даље, ко зна много даље?
Једна девојчица унатрашке пева
а ноћ дрвећем влада,
пастир посред оваца.
Утажите жеђ зрном соли
коју ниједно пиће не утољава.
Камењем, гризе свет
биће попут мене, ниоткуда.

Жак Рабемананжара (1913–2005)

МОРЕ

„Море! Оно је велика сестра
која љуљушка, неуморна,
муке, сан Земље и Неба.
Оно само
живи у покрету

који опева
златни ход сунца
витешку борбу планета
и вечну свадбу дана и ноћи.
Неисцрпан живот
који се шири, један и издашан, на свим континентима.
Он је широк огртач
боје смарагда и плаветнила
на рамену светског братства.“

Флавијен Ранаиво (1914–1999)

СВАКИДАШЊА ЉУБАВНИКОВА ПЕСМА

Не воли ме, моја рођако,
као твоја сенка
јер сенка увече нестаје
а ја треба да те чувам
док се петао не огласи;
ни као зачин
који нам стомак греје
јер ме он тада
заситити неће;
ни као јастук,
јер бићемо заједно у време спавања
али ћемо се једва видети током дана;
ни као пиринач,
јер чим га прогуташ више о њему не размишљаш;
ни попут благих речи
пошто оне испаравају;
ни попут меда,
веома слатког, али веома обичног.
Воли ме попут лепог сна,
твој живот ноћ,

моја нада дан,
као комад сребра,
на земљи ме од њега не дели,
а за велико путовање
веран је друг;
као што се калебаш,
неоштећен користи за вучење воде,
а у комадима постоље за валиху.

Бернар Бенлен Дадије (1916–2019)

ЧОВЕКА ОПЕВАМ

Хибискус и лагуне
Стари украси

Човека опевам

Цвеће и вилин-коњици
Младост Времена

Човека опевам

Злато и дијаманти
Кораци свих страдања
Фатаморгана у пустињи срца
Човека опевам.

Малик Фал (1920–1979)

УЧЕНИЦИ

Ишао сам у школу ногу босих и главе богате
Причама и легендама брујним
У ваздуху звонком у висини ушију
Али књиге и амулети су се тукли
У мојој ђачкој торби у мојој богатој глави

Ишао сам у школу таласом мојих снова
Хиљадитим трагом тотема
Смештен уз длаку
И подсмевајући се говорењу Учитеља

Ишао си у школу навукавши рукавице добре воље
Расположивог духа и безбрижног срца
Спреман да отрпиш сва понижења

Ишао си у школу у друштву с Хомером
Стиховима Елијара и Перровим бајкама

Не заборави Котје са светачким ореолом.

Мохамед Диб (1920–2003)

ЛУДИ ЧАС

Блуди луди час.
Црног,
Сусрећете га.
Исувише мржње црне,
Исувише крикова, исувише ветра.
Настало древним кречњацима
И жестинама мора,
Његово грање смрти
Дивље блиста.
Сусрећете га ту:
То час је жалости, час
Риђе крви на виновој лози,
Лудило светлости.